PALUBA

Поштовани Палубарци,

постоје неке приче које никада нису испричане. Много тога је кроз даљу и ближу историју остали сакривено од јавности и ко зна до када ће тако бити. Веома пуно тога је, вероватно, трајно остало под велом тајне. Тада се појављују разни тумачи догађаја, аналитичари и тзв. аналитичари, историчари и они који мисле да су историчари итд. Они онда износе виђења тих догађаја на основу неких својих  закључака који су резултат личних осећања према датом догађају или на основу жеља финансијера тих истраживања. Нема потребе да објашњавам шта то у пракси значи и колико у том случају страда истина.
Као директан учесник ратних сукоба током 1990-оих година покушао сам да кроз две књиге испричам једну причу за коју се готово ни мало не зна. Верујем да се са ове временске дистанце готово више нико тога и не сећа осим нас који смо тамо били. Желео сам да уз помоћ осталих учесника, међу којима су били припадници свих народа и народности тадашње државе у распаду, сачувам од заборава оно што смо тамо доживели и преживели. Није ми била намера никога посебно да оптужујем, нисам желео да се бавим догађајима који су се дешавали око нас а за које смо много касније сазнали итд. Бавио сам се само оним у чему сам директно учествовао или у чему су моји пријатељи учествовали.

Моја прва књига названа "Тридесет девета" је написана 2019-2020. године и то је монографије 39. класе Средње војне школе копнене војске. То је класа која је своје школовање започела у Сарајеву у касарни "Маршал Тито" пред сам почетак грађанског рата и распада СФРЈ.  Када сам написао ту монографију схватио сам да постоји још пуно материјала који по својој природи није и не може бити за монографску публикацију. Учинило ми се да бих од тога могао написати причу о истој тој класи и ономе кроз шта су прошли као питомци друге године школовања на самом почетку рата у БиХ.

Током 2020 и 2021. године сам успео да после три верзије којима нисам био задовољан добијем и ону коначну, четврту. Роман сам назвао "Центар" јер је радња смештена у Центар војних школа КоВ у Сарајеву и Пешадијски рекреациони центар (како смо га неформално звали, скраћено ПРЦ) у Пазарићу. Центар војних школа је био практично у центру Сарајева и током маја 1992. године је био центар око кога се све вртело.




Радња романа прати питомце 39. класе од 01. априла до приближно краја јуна 1992. године. И као што сам већ написао у првом делу овог поста, нисам писао о догађајима који су се ту око нас дешавали а за које ми тада нисмо могли знати. Чак сам и сам за неке историјски мање битне догађаје (али битне за роман) који су се дешавали у мојој класи на пар стотина метара удаљености сазнао тек после готово три деценије.Пошто сам био припадник те класе самим тим сам био и сведок и учесник скоро свега написаног у роману. Све оно у чему нисам лично учествовао на било који начин је написано из сведочења самих актера, командира и питомаца.

У наредном периоду ћу у форми фељтона поставити мој роман. Причу ћу илустровати фотографијама из монографије (јер их у роману нема).

НАПОМЕНА:
Сви ликови и догађаји су аутентични, једино су из разумљивих разлога промењена сва имена, надимци и њихоова родна места. Места где се радња романа догађа су аутентична.
Напомињем да су се баш сви догађаји десили онако како је у роману и описано, ипак је било немогуће избећи ону ауторску слободу па сам негде једноставно морао да томе прибегнем. У сваком случају та слобода је употребљена у највише 2-3% укупног садржаја.

Сам роман је штампан у тиражу од 300 примерака и сви су распродати. Да ли ће бити неког новог издања? Не знам, можда, ако бих пронашао заинтересованог издавача али то ми није приоритет. Због тога и ова одлука да са вама поделим роман. Није то Андрић, Толстој или Мир-Јам али верујем да ће бити оних којима ће се допасти.

Толико за почетак. Наставак следи.

П.С.

И ово сам заборавио да напоменем иако пише на крају романа. Ни данас после више од 30 година нама, питомцима 39. класе, се званично не признаје учешће у рату. Разлог није познат. Истина, они који раде у ВС су у једном кратком периоду на основу изјаве два сведока могли да добију потврду ради добијања спомен-медаље али то је једино за шта је тај папир могао да се искористи. Они који више нису у ВС не могу ни за ту намену да добију потврду.

Пуне три године сам договарао да снимимо ТВ емисију о догађајима описаним у роману. Договор је био близу реализације а реч је о великој продукцији, национална фреквенција, познат новинар... међутим онда је напрасно испало да нема довољно материјала, да је питање каква би била гледаност и тако даље. На крају смо од свега одустали. Процените сами да ли има материјала за причу или не.

Када је крајем 19. века Аустроугарска царевина окупирала Босну и Херцеговину у Сарајеву је затекла старе турске војне објекте. Ти објекти нису били довољни за њихову војну силу, а пошто су имали намеру да дуго остану, приступили су изградњи нових.
Прво су у улици Фрање Јосифа подигли Официрску касину. Подигли су је на месту мухамеданског мезарја које је ишчезло. Да, једноставно је ишчезло, нестало. „Како гробље може да нестане?“, питаћете се сигурно. Ех, све је могуће. Ево, на пример, ово гробље је нестало тако што су војници ноћу одвлачили надгробне плоче. Када су њих одвукли, довукли су земљу и тако је једног дана освануло гробље без гробова. Надгробне плоче су после употребили за зидање неких зграда, а на месту гробова је касније била башта.
То што су Касина и башта подигнути на гробовима није сметало официрима да баш на том месту приређују разне забаве на које су доводили и Сарајке. А оне, обучене у `костиме какаве носе раскалашне јевропске жене`, играле су валцере и разне друге `вртоглавице`.  
Тако је у Сарајево почела да пристиже `јевропска култура`. Осим начина понашања, стигли су и позориште, музеј, трамвај... Сарајевски трамвај је био проба за онај у царском Бечу. Мало по доласку трамваја, у Семизовцу је засијала прва сијалица, а пар година касније и у оближњем Сарајеву.
Кажу да је Бог прво себи створио браду па тек онда и другима, зато и не чуди што је у Сарајеву прво обезбеђена свака згода официрима, па је тек онда почело да се приступа стварању услова за обичне војнике. Ту, на обали Миљацке, недалеко од Официрске касине, нова власт је почела градњу касарне. Назвали су је „Филиповића лагер“ одајући тако почаст свом генералу који је предводио поход на Босну.

[attachment=1]


Двадесети век је дошао, а изградња касарне је и даље трајала, грађени су додатни павиљони за смештај војника. Можда би завршетком градње то била само још једна од касарни царске и краљевске војске да точак историје није наставио да се незадрживо окреће. Таман када је градња завршена дошло је до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске царевине, да би убрзо потом монархија остала без престолонаследника.
Гаврило Принцип је на Видовдан деветсточетрнаесте на обали Миљацке пуцао и убио наследника круне, надвојводу Фердинада, и његову супругу Софију.
Тада у „Филиповића лагеру“ у заточеништву беху држани завереници - припадници „Младе Босне“. Ту им је и суђено, а ту су њих четворица и обешени једног фебруарског јутра наредне године. Касније је та затворска зграда названа Принциповом.
Пошто је Велики рат окончан, Босна и Херцеговина је ушла у састав нове краљевине која ће потрајати тек мало више од две деценије. После четири дуге ратне године и ово краљевство престаје да постоји. Из тог пепела рађају се нова држава и нова армија. Некадашњи „Филиповића лагер“ постаје дом неколико школа ЈНА. Не обичан дом, већ Центар војних школа. Наступа пе-риод мира, братства и јединства... И поново, као неки усуд, ни то не траје задуго. Двадесети век се завршава како је и почео – ратом.
Била је деведесета година двадесетог века када су на школовање у ову касарну дошли свршени осмаци, петнаестогодишњаци од Загорја па до Ђевђелије. Фантје подно Алпа нису ималe представнике, али у том тренутку изгледа да нико то није разумео као поруку. Остали су обукли униформу са жељом да једног дана буду браниоци своје домовине. Нису били свесни да ће се то догодити веома, веома брзо.

Сећам се тога као да је јуче било, а прошло је више од пола живота. Па, ево, рачунај, тада сам имао шеснаест и по година, а сада четрдесет пет. То се не заборавља. И да прође још оволико, мислим да ћу се сећати скоро сваког детаља тог дана и наредна готово три месеца.

Био сам дежурни вода. Ујутру на смотри се чита дневна заповест за сутра, или петком за цео викенд, одреде те да будеш дежурни вода, батаљона, или целе школе. Будеш некада дежурни објекта, седиш у ходнику и водиш рачуна о томе ко улази у објекат. То је важно када су сви на настави, мора се знати да ли улази у питомачке собе неко ко не треба ту да буде. Знаш, јесте то војска, јесте школа и сви су бирани по неким критеријумима, али и ту има по неко ко воли да узме туђе или неком да направи штету. Свакаквих је било. Што би рекли `у сваком житу има кукоља` па ни ми нисмо били изузетак. Или, сви су на настави, објекат празан, пукне цев за воду, избије пожар, деси се нека штета, дежурни у објекту је ту да узбуни остале. Има разних ситуација због којих је тај дежурни измишљен. Касније смо сазнали да постоји слична дужност – пожарни. Само што су они били у сменама као стража, по два сата и тројица се тако смењују.

[attachment=1]

Дежурни вода, док не преда дужност, води свој вод на постројавања, наставу, купање, обедовање... Води их где год му се нареди. Он командује водом када командир није ту. Онда, тај дежурни недељом организује ГСП. То је скраћеница за генерално сређивање просторија. ГСП почиње после доручка и, богме, траје готово до ручка. Тада се чисте собе и све заједничке просторије, обавезно се истресају ћебад, рибају прозори, брише прашина... Мора то, неће да дође нико други да ти одржава собу чистом него ти који живиш ту.
Дежурни вода одводи на смотру и оне којима је одобрен излазак у град. Деси се да се неко пријави, а командир вода каже да не може. Зашто? Ко ће то знати? Некада због неке грешке, некада због лоших оцена, а некада зато што је власт. Може му се да не дозволи и да за то не да никакво образложење. На ту смотру дође неко од старешина па чита спискове, па гледа да ли су питомци у групама по четворица како је прописано. Онда гледа како је ко обучен. Не може питомац да иде у град поцепан, прљав, неуредан. Али не може ни ако има мајицу на којој је америчка или нека друга застава, не може ни ако су му чарапе војне уместо цивилних и свашта друго. Изгледа то сада чудно, али је то тада тако било. Гледа наравно и да ли сви имају дозволе за град и легитимације. И тек када све прегледа и све буде у реду, онда питомци у колони иду ка капији број четири и тамо почиње излазак у град. Неки буду враћени да поправе оно што је тај официр на смотри пронашао као фалинку. Они онда могу да иду у град у следећој тури јер су постојали неки термини на два сата. Онај ко своју грешку не поправи не може у град и готово.
Та капија број четири је за нас била главна и прва кроз коју смо прошли последњих дана августа деведесете године. То је капија која је гледала на железничку и аутобуску станицу. Поред ње су биле просторије дежурног официра, страже и соба за посете. У првој години школовања, у објекту одмах десно од капије, била су два од девет водова наше класе. Један од тих водова је био и мој, Девети. Касније, на почетку друге године, нас су пребацили у исти објекат са осталима. Он је био одмах прекопута библиотеке, биоскопске сале и питомачког ресторана.  

Рекох већ да сам тог дана био дежурни вода. Била је среда, први април. Време никакво, ромињала је нека досадна кишица и било је прохладно. Мој вод је имао час историје када сам, нешто раније, изашао да бих донео маренду. Ту реч сам први пут чуо када сам постао питомац. Већини је била некако необична, чудна, али смо је брзо прихватили и, ево, три деценије касније и даље је свима нама у речнику. Њен синоним би био ужина. Дежурни вода је имао обавезу да оде у трпезарију, преузме маренду и донесе је на место извођења обуке или наставе. Друга могућност је била ређа, то је да цео вод иде у ресторан на маренду илити ужину.
Идем тако кругом, а успут гледам официри нешто узнемирени, размишљам: „Мора да је дошла нека ненајављена контрола.“
Обично су тада тако узрујани. Дођем до трпезарије, већина дежурних је већ стигла и почела да преузима следовања. Али...

[attachment=2]

Е, то али је увек проблем. Сви помињу неку узбуну, „Пазарић“, прекид наставе. Никако по`ватати о чему се ради. Да ли је неко пустио буву јер је први април или је озбиљно? Ај` сад буди паметан. Покупим наше следовање, колач „Тако“ и сок од малине у стакленим флашицама. Носим у једној руци гајбицу, а испод мишке друге руке стежем ону кутију са колачима. Срећа те је и следећи час историја па сам школску торбу оставио у кабинету. Дођем до кабинета, већ је звонило за велики одмор, поделим маренду и кажем шта сам чуо. Леле, кад скочише на мене! Једни вичу да лажем, други се сетили који је датум па мисле да их зезам, трећи `запенили` и траже још детаља... Шта ћу, ћути и трпи, нико ме није терао да им причам.
Брже боље покупим ону амбалажу од сока и кренем поново у трпезарију да вратим. Само што сам то урадио на кругу се умало не сударих са Богом. Није то онај одозго, мој вод је имао свог личног Бога. Он нам је био командир вода. Звао се Богољуб Јањић, Херцеговац, преко леђа као трокрилни шифоњер, шаке к`о лопате.
- Шта ћеш ти овдје, Маринковићу? – упита ме.
- Друже капетане, вратио амбалажу од маренде – једва сам успео да проговорим када га угледах у комплетној ратној униформи.
На глави је имао шлем, за појасом пиштољ. Видим да је враг однео шалу и да на Дан шале ником није до смеха. Нешто се спрема, али још не знам шта. Он је онако велик изгледао страшно и у цивилу, али тог тре-нутка ми је изгледао као нека неман која би ме могла прогутати у залогају.
- Слушај добро, сада трчећим кораком идеш у кабинет, дајеш борбену узбуну нашем воду и трчећим кораком их доводиш у наше просторије! Јасно?! – рече ми Богољуб.
- Разумем, друже капетане! - једино сам то успео рећи.

НАСТАВИЋЕ СЕ....

Брзински сам га поздравио и затим најбрже што сам могао потрчим ка кабинетима. Мој вод је већ био у клупама, а час, иако је већ требао почети, каснио је јер наставник, капетан Ракић, још није дошао. Улетео сам у кабинет као тајфун:
- УЗБУНААААААААААА!!! – повикао сам из све снаге, а душа `оће да  изађе на нос.
Када су ме видели онако задиханог, знојавог и црвеног у лицу, мислим да је свима било јасно да никога не зезам и да је ствар озбиљна. Утом се зачу и продоран звук школског звона са ходника. Није прошло ни пар тренутака, а из свих кабинета је грунуо стампедо питомаца. Низ степениште, на коме до пре пар тренутака није било никога, одједном је кренула сивомаслинаста бујица. На вратима тотални хаос. Буквално се водила борба ко ће први да изађе и, богами, мало је недостајало да их та сила извали из штока.
[attachment=1]

Ми смо у трку формирали строј и затим исто трчећи наставили ка нашем објекту. Тамо је Бог већ чекао. Чекали су и остали командири водова. Чекао је командант нашег батаљона, мајор Арнаут Перо, чекао је и командант школе пуковник Антуновић Иван. Сви су чекали и сви су били у ратној униформи, са шлемовима, оружјем, официрским торбицама.

- Слушај `вамооо!!! – ходником се зачу добро познат глас капетана Павла Милера.
Његов вод је први стигао јер је имао час топографије у кабинету који се налазио одмах до нашег објекта.
- Пакујете баш све, осим цивилне одеће и свечане униформе – кратко је наредио.

Свима је то било необично. Постоји правило шта се пакује у ранац, шта у транспортну врећу. Уосталом, то је по правилу увек спаковано и спремно за случај узбуне. Како сад све, и шта то `све` уопште значи? Жамор поче да се шири ходником.

- Аман, питомци, – забрунда Бог – знате ли шта значи све? Јел` треба цртати? Шта је, питомац? - избечи се на најближег – `љеб га јеб`о, пакуј пиџаму, постељину, обућу... Јесте, и папуче, сав веш, све кошуље, све, све и све. Књиге из стручних предмета пакујте у школске торбе.
Остали командири као да су то чекали па и сами почеше да копирају Богољуба. Њихова галама и псовке су се мешале са звецкањем опреме, лупањем врата од ормара и нечијим повременим кашљуцањем. Чак је и њима ово било ново, нешто што нису учили на Академији, па су гледали шта раде старије колеге. Које правило је предвидело папуче на терену, на пример? Ни једно. А да не причамо за пиџаме, постељину...

- За петнаест минута постројавање на писти – огласи се и Арнаут – са свом опремом и наоружањем.
Када је то рекао, командири још жешће приступише `стимулисању` појединаца који су били у заостатку са паковањем.
- А где ти је вода у чутурици? Шта бленеш који курац? Јесте, и то пакујеш. Колико пута треба да понављам? Шта није јасно, у пичку материну? Ма, пешке ћеш ми се вратити из „Пазарића“ само заборави нешто.

`Стимулисање` на овакав начин није било ништа страно. Уосталом, војска је то, а не добровољно певачко друштво. И увек је давало резултате па и овог пута. Није требало још много времена, а галаму командира и жамор питомаца су заменили звуци затварања рајсфершлуса и шкљоцање копчи.
- Ко је завршио нека одмах крене на писту за постројавање! – гласила је нова наредба. – Одложите тамо опрему и правац по оружје!
Како је Арнаут наредио тако је и било. После петнаест минута цео батаљон је био постројен на писти. Истина, то и није било неко посебно чудо јер је то једноставно тако функционисало. Наређења су и пре извршавана без поговора и тачно на време. За супротно су изрицане разне казне, а најтежа би била избацивање из школе. Неко је некада рекао:
- Од вас тражим само једно, а то су две ствари: ред, рад и дисциплина.
Управо тако је и у овој школи све било томе подређено. Коме то није било јасно, имао је слободу у избору нове школе и средине.

Команданта школе, пуковника Ивана Антуновића, малопре сам поменуо. Звали смо га Туна. Био је командант већ неколико година, не знам тачно колико, али знам да је почетком марта, на свечаности поводом Дана Центра, ванредно унапређен у чин пуковника. А то никада није без разлога. Знам и то да је наша школа од Туниног доласка сваке године била најбоља у целој војсци. Па ти види да ли је то довољан разлог за унапређење. Е, тог Туне смо се сви на  неки начин бојали. Бојали смо се да нешто не урадимо како не треба па да нас казни, а где ћеш веће срамоте него да те, на пример, избаце из школе због неке глупости. `Ајде, мајчин сине, објасни ти у селу зашто више ниси питомац.

Командири водова стадоше испред својих јединица:
- МИР-НО, НА ДЕ-СНО РАВНАЈС, МИР-НО! НА ДЕ-СНО, НАПРЕД МАРШ!
Један по један, водови су у строју кретали у правцу тек пристиглих аутобуса. Мој вод на кратко остаде једини на писти. То је трајало свега пар тренутка, а онда смо и ми кренули. Иако нам још ништа нису рекли, није требало пуно мудрости да схватимо како је наш циљ „Пазарић“.

[attachment=2]

Ми смо у првој години о том „Пазарићу“ само слушали, а прилику да га упознамо смо добили већ на самом почетку друге године. Тада смо задужили наоружање и почели са оном правом обуком која је подразумевала и полигон. Тај полигон је био у истоименом селу, петнаестак километра од Сарајева, на путу ка Мостару. Најближе веће место и општински центар су Хаџићи. Да би се и касније разумели, ја ћу ти нешто мало рећи о самом полигону и касарни.

„Пазарић“ су чинили касарна, као мањи, и полигон као знатно већи део. Ми питомци смо га звали ПРЦ „Пазарић“. То ПРЦ је значило Пешадијски рекреациони центар. А он је практично то и био. `Рекреације` никад није мањкало и било је разних видова: копање заклона, јуриш, бацање бомбе, пузање, прескакање, ношење свакаквог терета узбрдо, низбрдо...
Ми смо тамо ишли неколико пута на вежбе. После заклетве смо тамо имали и прва права бојева гађања из оружја. Онда је и у Босни почело да се закувава па су нас слали да викендом обезбеђујемо тај наш ПРЦ. Некада би ишао један вод, а некада по три, односно цела чета. Шта ћеш, навикли смо се брзо и на то да уместо у град идемо на стражу и да немамо викенд као остали. Ма дечурлија, све нам је то било ново и на неки начин занимљиво па није био велики проблема да се привикнемо.

[attachment=1]

Прво са чиме су се сви сусретали када тамо стигну је пријавница. То је мали, циглом зидани објекат са једним столом, столицом, ТА пећи, индукторским телефо-ном и полицом. Неки су то звали бувара јер је била тек мало већа од кућице за псе. На пријавници су се смењивали војници који су контролисали улазак и излазак на капији.
Одмах до пријавнице је била смештена стражара. Она је имала једну спаваоницу, просторију за командира, ходник са сошкама за оружје... Само најосновније за војнике који обезбеђују касарну. Стражара је имала и једну мању просторију са засебним улазом. То је била соба за посете.
Од капије право до краја касарне је водио асфалтни пут. Лево од те саобраћајнице, иза реда четинара, налазио се асфалтни терен за мали фудбал. До њега се стизало стазом која се протезала између два реда четинара. У ствари, четинара је било дуж свих стаза и саобраћајница. Понегде би се указао неки кестен или други даљи листопадни рођак, реметећи ту једнообразност. Ти листопадни примерци су имали једну јако важну улогу у одржавању реда и дисциплине код војника. Познато је да само беспослен војник прави разне глупости и зато војник увек мора да има посла. Један од тих послова је сакупљање опалог лишћа, а тога увек има. Осим када је снег.
Стаза физички одваја овај терен од великог травнатог терена за фудбал. На ивици травнатог терена за фудбал, кога само стаза дели од асфалтног терена, налазило се неколико топова и хаубица. Од када су довезени из Задра питомци су користили сваку прилику да их разгледају и поред њих се фотографишу. За успомену али и да пошаљу родитељима. Знаш како то онда иде: „Арти-љерац наш.“ – хвалиће се родбини и пријатељима. Па када нечији деда види слику, очи му се напуне сузама радосницама, а глас му задрхти: „Љуби деда наследника. И деда је био артиљерац, у брдској.“
Ма шта да ти причам, то је тада било тако. Данас се то изгубило, нема више оне војске па нема ни слика ни војничких успомена. Сада се деде са сетом присећају времена када су они били војници. Жале за тим временима и што неће доживети да виде унуке у униформи.
Са друге стране травнатог терена се налазила још једна стаза. Она је водила до мање капије на коју се излазило на полигон. На полигон је било могуће стићи и возилом, али је било потребно изаћи из касарне, па десно дуж ограде. На крају стазе право се наставља ка селима Дуб и Ферхатлије, а десно, поново дуж ограде, на полигон. То је и локалном становништву био најкраћи пут између околних села и заселака. Полигон није био ограђен, за разлику од касарне, и становништво се тим путем кретало потпуно нормално, а војска то никада ни-је спречавала.

Десно од капије и пријавнице се налазио паркинг за аутобусе и камионе који довозе питомце на обуку. У десном углу до ограде су била два приземна објеката наставног сервиса. Ту је преузимана и враћана разна опрема потребна за наставу на терену. У наставном сервису се налазило све оно што је намењено само за обуку и чији транспорт из Сарајева не би имао смисла: ашови, крампови, бодљикава жица, рукавице, школске мине, део заједничког наоружања као што су минобацачи и бестрзајни топови... На паркингу је постојала чесма где се пре враћања у наставни сервис могао и морао опрати алат и друга опрема. Допуна чутурица водом и освежавање на тој чесми су нешто што се подразумевало по завршеној обуци.  

На делу где се налазио наставни сервис касарна се граничи са једним муслиманским гробљем – мезарјем. Међа је била само жичана ограда. Између мезарја и гла-вног пута се налазила сеоска џамија.

Да ти  испричам  и  ово,  да знаш.  Поред тог гробља сам био на стражи. Ни сâм нисам знао шта све човеку може да падне на памет док у мраку гледа оне гробове и споменике, а најближи сам готово руком могао дохватити. Сетио сам тад и Дракуле и вампира, сребрног метка и глоговог колца... Ма нема тога што ми није дошло на ум. Па онда нешто мислим: „Немам сребрни али имам сто педесет метака калибра 7,62 милиметра.“ Одма` ми некако буде лакше. Мало је било загуљено бити ту на стражи у глуво доба ноћи. Нема тога коме би било свеједно, па није било ни нама, деци. Нешто шушне, а ти се штрецнеш, срце одма` трчи у пете. Хваташ ону пушку и када осетиш онај хладан челик мало се окуражиш: „Ма нека шушка, шта ме брига.“ И тако прођу два сата, стигне смена, почне полако и да се раздањује па буде лакше. До неке наредне смене у глуво доба.

[attachment=2]

У централном делу касарне је била кантина са пар клупа испред и пристојно одржаваним ружичњаком. Асортиман је био скромнији од оног у Центру у Сарајеву али је већина потребних артикала била доступна. Цигарете, сокови, пиво, разни слаткиши, средства за личну хигијену... Простор кантине је био мали па су клупе испред биле згодно место на коме се током лепих дана могло поседети и уз сок или пиво провести слободно време.
Поред кантине, одмах до пута, своје место је нашао интендантски сервис са берберницом, купатилом и амбулантом. Ту се могла заменити оштећена униформа, обавити шишање и купање. Купање је било једном у седам дана, према распореду истакнутом на улазу. Амбуланта је имала доктора и основна медицинска средства за обичан лекарски преглед и мање интервенције. За тежа стања се ишло у Сарајево, а постојао је и  један санитетски „Пинцгауер“ за хитне транспорте. Срећом, ретко је било потребе за таквом врстом превоза.

После интендантског сервиса, а прекопута великог фудбалског терена, беху три идентична објеката за смештај војника, питомаца и старешина. Први од њих је резервисан за Команду полигона и комплетан војнички састав. У друга два објекта је распоређен наш питомачки батаљон. Учионице и канцеларије су заузимале приземље, а спрат спаваонице и оружане. Спаваонице војничке, са тридесетак металних кревета на спрат.  

Код последењег од та три објекта десно се иде на полигон за обуку из противваздушне одбране и полигон за противоклопну борбу, а лево у кухињу и трпезарију. На тим полигонима се налазило неколико старих, расходованих авиона и тенкова. Ту је био и један исправан тенк Т-34 без посаде и муниције. Служио је за обуку и по потреби је из Сарајева долазио неко од официра тен-киста. Тада би он возио моћну машину а питомци увежбавали противоклопну борбу и разне друге ствари.

[attachment=1]

Кухиња са трпезаријом је имала све што је потребно да подмири потребе за храном свих који се налазе у касарни и на полигону. Ради рационализације део намирница је достављан из Центра у Сарајеву, део свакодневно, а део седмично. Иза кухиње се налазио магацин хране. То је мања зграда са два улаза, на једном је био магацин ратне резерве, а на другом магацин са храном за текуће потребе. Претежно конзервирани оброци и намирнице које могу да се чувају ван расхладних комора. У саставу кухиње постојала је једна мања комора за чување кварљиве робе која је достављана из Сарајева до  утрошка. Довољно за дан или два.
Још један објекат, мало више издвојен од других, са грудобраном од земље, био је у југозападном углу касарне, под брдом. То је мали магацин муниције који је добрим делом укопан у околни рељеф. У њему се налазила мања резерва муниције сталног састава, а ту се преузимала и муниција за обуку. Ова мунуција би по требовању била достављена из главног магацина у Зовику неколико дана раније и ту би је чували до вежбе или гађања када би била утрошена.
Као што већ рекох, на полигон се долази стазом која раздваја фудбалски терен са леве, и кухињу са трпезаријом, са десне стране. Када се изађе на капију, лево су се налазили полигони за борбу у насељеном месту, полигон ватрених препрека и огроман простор за тактичку обуку. Десно је онај пут који су и мештани користили ишао ка стрелиштима. Почињао је великим успоном уз Гробљанску косу, а затим се рачвао. Право се ишло ка једном, а десно ка другом стрелишту: Сектор 1 и Сектор 2.
Ту на раскршћу, са десне стране је било мало православно гробље, а лево, тачно наспрам улаза у гробље, резервоар одакле је касарна добијала воду. На Сектору 1 је постојао и хелиодром, где би ваздушним путем долазили државни и војни званичници да посматрају вежбе. У касарни је за ту намену служио фудбалски терен. Овим десним путем се даље могло стићи у село Пазарић, засеоке Кахримани, Лиховци...
У тај `рекреациони центар` ми смо стигли тог 1. априла 1992. године. Неки од нас ће бити враћени у Центар у Сарајево, неки ће напустити школовање и вратити се својим кућама, а већина ће ту провести тачно два месеца.
Одмах по доласку  прво су нам одређене спаваонице где ћемо убудуће бити. За разлику од Центра, у „Паза-рићу“ је био класичан војнички смештај, цео вод у једну просторију, кревети на спрат и металне касете за опрему. На крају ходника су биле смештене просторије за оружје – оружане. Поред степеништа су били тоалети и просторије за личну хигијену или, како смо их звали, умиваоници. Командири су имали своје спаваонице  које су уједно биле и канцеларије.
Пошто је свако добио свој кревет могло се приступити даљој организацији па су одмах одређени дежурни, пожарни и стража. Прочитана је нова дневна  заповест команданта батаљона, а онда је пред строј изашао пуковник Туна. Заборавио сам да напоменем да је и он дошао са нама у „Пазарић“. Неки су то гледали као лош предзнак. Пуковник је повремено долазио у контролу обуке на „Пазарић“ и то је било нешто што се подразумева, али није баш било уобичајено да дође и да буде ту двадесет четири часа дневно.
- Другови питомци, нема се овде много штa рећи. Ситуација у  нашем окружењу је веома напета и пријети њена ескалација. Наша команда је процјенила да би најбоље било да ваш батаљон буде премјештен овдје, у „Пазарић“, гдjе бисмо извели дио обуке предвиђене за логоровање. Вјерујемо да ће се све брзо смирити и да ћемо се брзо вратити у Сарајево гдjе ћемо наставити тамо гдjе смо данас прекинули ваш наставни процес.

Тако је говорио пуковник, а мало ко од нас није приметио да то више није говор какве је држао у Сарајеву. Једноставно није изгледао уверљиво. То се видело `из авиона` и то је све нас плашило. Ако наш командант није уверен у оно што нам говори, како ми да у то верујемо? А он, официр старог кова, страховао је за нас и за нашу безбедност. Тада нам је био и отац и мајка, он је био тај који је морао учинити све да се ником од нас ништа не деси, да ником од нас не зафали длака са главе.
Када смо годину и по дана раније дошли на школовање, тада као потпуковник, Антуновић је дочекао наше родитеље, уверио их да своје синове предају у праве  руке и да ће он преузети родитељску улогу. Сада када је дошло до овога, осећао је додатну обавезу да све прође у најбољем реду како би сутра могао пред било кога да стане чистог образа и мирне савести, знајући да је урадио можда и више од његових моћи да би испунио дата обећања.

   
Наш батаљон је већ доста дуго био у дефициту са командирима. Када је `пукло` у Хрватској неки од њих су упућени у своје ратне јединице. Тако су њихову дуж-ност морали да врше други официри из батаљона. Поред своје, наравно. Зато су неки били командири два вода истовремено, а у једном периоду командант батаљона није имао заменика. Онда се десило да је и сам командант био пар месеци у ратној јединици па је његову дужност обављао по чину најстарији командир вода. Тотални хаос. И као да то све није било довољно, неки од командира су распоређени на друге дужности па су онда на њихова места дошли други. У сваком случају, ми на то нисмо могли утицати, а нисмо могли утицати ни на то ко ће са нама изаћи у „Пазарић“.

Већ сам поменуо пуковника Антуновића, мајора Арнаута, капетане Богољуба и Павла Милера. Осим њих са нама су на `рекреацију` дошли и капетан Мандић, поручници Остојић, Бркић, Цесарец и Лазаревић. И то је то, девет водова - седам командира. На овај списак треба додати и нашег референта општих послова, старијег водника `де лукс категорије` Сафета Чолића. Он је у ствари био старији водник прве класе и ово `де лукс` је у шали користио као замену за `прву класу`.

[attachment=1]

О мајору Арнауту смо врло мало знали. У начелу, мало смо знали о било ком од наших старешина. Тек по некада би коју штуру реч о себи рекли па су наша сазнања о њима углавном била из неке друге, треће или пете руке.

Арнаут родом беше негде из Лике, па су његови у доба колонизације насељени на северу Војводине. Ништа више. Малчице је `вукао` на лалински изглед: онизак, које кило више, округли румени образи. Када је говорио имао је тај акценат. Ма, прави Лала, тај Лику као да није видео. Нико га од питомаца није посебно волео јер постоји тај неки стереотип да не можеш бити омиљен ако си командант. Има, наравно, и изузетака, не много али постоје. Изузеци су нешто као врста којој прети изумирање јер их нема пуно, тачније све их је мање. Перо је био Бабарога за питомце. Био је и Туна, али је Перо био увек ту па се његово присуство манифестовало мало другачије. Осим што нам је био командант, Перо нам је предавао и неке стручне предмете. Можда бих могао још нешто о њему да кажем, али вероватно би то било превише субјективно. Зато бих ту стао са његовим описом.

Командир Првог и Другог вода је био капетан Павле Милер. Звали су га Миле. Он је један од оних ликова којима је, рекло би се, равно све до Косова. Опуштен у свему, увек спреман за шалу, човек коме је шапка увек стајала накриво. Од раније је вукао неку повреду ноге па је видно храмао. Временом се на то навикао и више није ни обраћао пажњу на тај проблем. По том ходу и положају шапке био је препознатљив и у мраку. Волео је да се зеза, према питомцима се односио као према својој деци. А и питомци су га волели због таквог, надасве природног односа. Знао је Милер и да буде строг и да казни али је увек био правичан. Није он, попут неких колега, само тражио разлог за кажњавање. Он је далеко чешће тражио повод да питомце саветује и усмерава их на прави пут. У то време нисмо имали појма одакле је, ни било какав други детаљ. Много касније сам сазнао да је Сремац.
Још се прича о једном догађају који се збио пре неколико година. Павле је већ био у пензији, живео је неким својим животом у родном Срему. Једног дана је добио позив за неку војну свечаност, као гост. То се прочуло и десило се да је пун аутобус његових бивших питомаца организовано дошао на ту прославу, само да би видели свог бившег, већ болесног и остарелог командира. Неколико месеци касније Павле Милер је умро. На сахрану је дошло још више његових питомаца него на ону прославу. Ваљда је јасно какав је у ствари човек био.

Капетан Вељко Мандић је био један од оних за које се човек пита помоћу којих трикова је постао официр. У Музичкој школи, где је започео каријеру, звали су га Мандолина. Остали га нису звали јер им ни за шта није требао. `Красило` га је полтронство и вероватно му је та особина и помогла у животу. Због тога није био поштован ни од колега ни од питомаца. Али то њему није сметало или није примећивао. Ни за њега нисмо имали појма одакле je, додуше никоме није ни `запињало` да то сазна. Чуо сам да је касније постао `тужибаба` како смо звали безбедњаке. Прави човек на правом месту, као створен за тај посао. А испричаћу ти касније и зашто.

[attachment=2]

Богољуб Јањић Бог је дошао за нашег командира на почетку друге године. Сама помисао на њега је уливала страхопоштовање. Грмаљ из Херцеговине. У души је био јако добар човек, иако је знао да буде прек. А када би се нашао у таквом стању онда није било битно ко је на другој страни, да ли питомац или колега. Кажу да је неколико година радио у војном затвору. Та прича ни-када није потврђена али смо ми били уверени да је истинита и да му не треба чачкати по живцима.

Поручник Славко Остојић, један добар и повучен лик кога су питомци волели. Војвођанин, негде од Апатина. Осим по својој војвођанској доброј души и опуштености, он се ни по чему није истицао. У ствари, истицао се по брзини. На јесењем или пролећном кросу односио би победу као од шале. Звали су га Остоја. Логично.

Поручник познат као Брка је један од оних који су у официрски позив залутали. Вероватно није знао шта би хтео да буде у животу па му се униформа учинила лепим детаљем. Осим униформе ништа га није чинило официром. Иако је био добродушан, као старешина није уливао ни поверење ни страхопоштовање за разлику од неких других. А могао је лепо бити пољопривредник, можда поштар или економиста. Али он је изабрао позив који му опште није пристајао. Није имао бркове, а надимак је добио по презимену Бркић.

Поручник Стеван Лазаревић Стева је претходно био командир у другој класи. Онда је по потреби прешао код нас и ту је, као и Милер, вршио дужност командира два вода. Време је било такво, официри су због рата и распада државе напуштали ЈНА и одлазили својима или су по потреби службе привремено упућивани на ратиште. Неки из Центра се нису ни вратили, или су се вра-тили, као један капетан, без ноге.
Стева и Остоја су били веома слични по темпераменту, једина разлика је била што је Стеван понекад знао  да се издере на питомца док је Остојин `потенциометар` увек био негде на пола. Само када је издавао команде био би за нијансу гласнији.
 
Стева је био са Косова. Имао је седморо браће и сестара. Били су сиромашни, отац му је радио у руднику „Трепча“ али од његове плате нису се могли хлеба најести. Једног јутра се отац није вратио. Његове колеге су тврдиле да је заједно са њима изашао из јаме. Нико не зна шта се после десило. Једанаестог дана тело му је у фази распадања пронађено двадесетак километара од пута којим је ишао кући. Његова смрт званично је заведена као насилна али истрага није одмакла са мртве тачке. Следеће године Стева је отишао у војну школу. То је био једини начин да се извуче из овога и да помогне мајци, браћи и сестрама. За почетак - једна уста мање на храни, за школовање, за гардеробу... Све ће то имати од државе. Завршио је средњу у двадесет и некој класи, отишао на Академију и испунио своје обећање. Од сваке плате је део слао мајци. Да има, да јој се нађе.

[attachment=1]

Поручник Јанез Цесарец је био наш командир пре Бога, онда је послат на ратиште и тада је уместо њега дошао Богољуб. Међутим, када се Цесарец вратио отишли су поручници Вуковић, Симоновић и Бабић па је преузео Шести вод којим је командовао и сада на „Пазарићу“. Тај Цесарец је био Хрват из Титовог родног краја, због имена Јанез сви су мислили да је Словенац. Прво је имао бркове па их је касније обријао. Занимљиво је да њега никада нису звали Брка као Бркића који није имао бркове. Можда их је због тог обријао. Он није имао никакав надимак, њега су звали или именом или презименом. Има у ствари један надимак који смо користили само ми из Деветог вода. Звали смо га Крапински човек по оној врсти праисторијског човека. А тај надимак је добио када смо открили да је он у ствари родом из тог краја чији је центар место Крапина. Када се прво јутро појавио без бркова сви су мислили да је стигао нови командир.
 Није волео неке ствари код питомаца. На пример, није волео када се неко изјашњава као Србин јер је он у ствари био Југословен из мешовитог брака. Кажу да му је лично Тито био кум јер је био девето дете у породици. Није волео никакав другачији однос са питомцима осим службеног, а то значи да се ретко шалио, врло ретко је са питомцима био у неком неформалном разговору и тако даље. Због тога није био нешто посебно драг питомцима али у сваком случају његов став је био поштован.
Имао је Цесарец и неких фикс идеја. Једном је тако `под гасом` дошао после повечерја и цео вод подигао из кревета да ушива завесе на ходнику. Нису биле поравнате по дужини и очигледно је било веома ургентно да се тај проблем реши. За претпоставити је да је та `операција` спречила Трећи светски рат. Али Јанез се није покупио и вратио кући када је претходне године почео рат у Хрватској. Причало се да је чак и од својих најрођенијих због тога добијао монструозне претње. Остао је веран заклетви и дошао је са нама на „Пазарић“ и ту остао до краја.
`Де лукс` старији водник Сафет Чолић, Чола или Сајо, био је отац и мајка питомцима, на дужности референта општих послова. Код њега смо примали џепарац, ишли кад стигну пакети или новац од куће. Он нам је делио потрошна средства, или другачије речено, месечна следовања тоалет папира, пасте за обућу, сапуна... Родом је из неког села између Олова и Вареша. Био је човек па тек онда старешина. Знао је, као и Милер, и да се нашали и да буде строг али увек правичан. Кад год је била потреба, због недостатка старешина, Чолић је ускакао да поред редовне дужности попуни упражњено место. Тако је било и на „Пазарићу“.
Касније су долазили још неки официри, неки од ових су отишли, али о том потом. Не може баш све одједном.

Ако се по јутру дан познаје онда су први дани  у „Пазарићу“ наслутили да ће наш боравак бити веома тежак.
Ми смо већ прве вечери почели са појачаном стра-жом. То је нешто што смо већ радили. Када су претходне јесени у Босни почеле разне блокаде, провокације и први етнички сукоби нас су викендом слали као појачано обезбеђење касарне и полигона. Отишли бисмо у петак после ручка, а вратили у понедељак пре наставе. Некада би ишао један вод, некада цела чета, иако наш батаљон није имао поделу на чете.
Некако почетком марта те деведесет друге године, мој вод је у саставу Треће чете био на обезбеђењу „Пазарића“. Била је недеља када се десило етнички мотивисано убиство на Башчаршији, на свадби. Тада се први пут догодило да се у Центар нисмо вратили у понедељак. Почели су немири, протести и блокаде и били смо принуђени да још два дана продужимо наш боравак. Наши командири су то искористили да до бесвести увежбавамо дефиле за Дан Центра који је био кроз неколико дана.
[attachment=1]
Значи, одмах  смо кренули  са  стражом, а  следећег дана и са наставом. Како је Туна и рекао, то су биле теме предвиђене за логоровање које смо требали имати током маја. Пред крај школске године је планирано и пуно захтевније покретно логоровање на Романији.
Први дан обуке је био вредан памћења једино по лошем времену које је иначе трајало неколико претходних дана. Час је ромињала кишица, час је било само облачно па онда, некад краћи, некад дужи пљускови... И било је прохладно. Посебно се то осећало у подножју Игмана.
Трећег дана нашег боравка дошло је до првог слу-чаја због којег сам рекао: „Ако се по јутру дан познаје.“

Свануо је леп и сунчан дан. Прави пролећни. Свима нам је било лакше. И расположење се знатно поправило. Одрадили смо јутарњу фискултуру, доручковали виршле и кувано јаје. Завршена је јутарња смотра и онда су командири своје водове повели ка Наставном сервису. Тамо су сви преузели опрему потребну за обуку и потом се упутили на полигон. Сваки вод је у складу са темом заузео своје место на полигону и почело је.
Једни су увежбавали напад, други су били у одбрани. На другом крају су једни увежбавали савлађивање препрека док су други учили како се рукује минобацачем. На полигону је трештало на све стране. Пламени језици су лизали врхове цеви, барутни гасови штипали за очи и ноздрве. Некима су неконтролисано очи почињале да сузе, други су исто тако неконтролисано кијали. Штектали су митраљези, полигоном се проламало: „ЈУРИИИШ!“; одјекивали су рафали, а ми... Па може се рећи да смо уживали у томе. До пре неку годину смо се играли рата са пластичним и дрвеним пушкама и пиштољима, а сад... Е, сад је ово озбиљна ствар.
Одједном је све утихнуло и на полигону завладаше нестварни мир и тишина. Као да до пре неколико тренутака није пуцало на све стране. У тој тишини тек се повремено у даљини чуо звук трактора на њиви или неког камиона или аутомобила који је прошао поред касарне. Нешто ближе би се зачуло блејање оваца које су рано јутрос пасле на полигону али их је пуцњава растерала.
Ми смо били на кошаркашком терену, на малом одмору, када смо угледали да преко полигона носе некога. Тачније, тај је скакутао на једној нози загрливши ону двојицу која су му помагала. За њима је ишао капетан Милер.
Њега није било тешко препознати са те удаљености. Ход га је одавао. У руци је носио пушку. Како су се приближавали тако смо били сигурнији да се нешто озбиљно догодило јер је цела ситуација изгледала неуобичајено. Онда смо почели да `типујемо` шта је у питању. Већина је била уверена да је тај можда поломио ногу. Већина је била апсолутно уверена у то.
Онда су из правца амбуланте дотрчали доктор и возач санитета. Возач је одмах упалио „Пинцгауер“ и припремио га за вожњу. Група са повређеним је стигла и онда је уследио шок. Био је то Зека из Првог вода. Његова десна чизма се црвенела од крви која је већ почела да се скорева. На средини је била велика рупа. А он, иако нешто тамније пути, био је блед као да у себи нема капи крви. Ћутао је и трпео. Наш командир довикну Милеру:
- Миле, шта се то десило?
- Ништа, геније испалио себи маневарац у ногу – Милер је био бесан. Где код њега то да се догоди?

Док је доктор процењивао стање, од оне двојице што су довели Зеку сазнали смо шта се десило. Зека, како смо звали Стевицу Зекића, био је у једном рову одакле је са својим водом требао да крене у напад. У једном тренутку је пушком закачио по земљаном грудобрану и цев се напунила блатом. Зека је покушао да пушку протресе како би то блато испало. У том покушају је или попустила ударна игла или је закачио обарач, у сваком случају пушка је опалила. Како је била окренута на доле, а `ђаво не оре и не копа него гледа како ће не-ком да науди`, погодило се да је била усмерена тачно ка његовом стопалу. Барутни гасови од маневарца на тако малој раздаљини разарају ткиво и праве много горе повреде од правог метка. Зеки су се кроз ону рупу виделе кости стопала. Срећом па ни једна није била повређена. Само, околног ткива није било. Ни крви више није било, само оно што је било у разнетом делу. Кажу доктори да је то честа реакција организма. У стању шока стегну се сви периферни крвни судови, а срце пумпа крв само ка најважнијим органима. Зато је и био онако блед.
Зека је био свестан своје грешке, храбро је трпео бол. Било је јасно да од кукања и пренемагања нема баш никакве користи а овако је изгледао као прави јунак. Стрпали су га у „Пинцгауер“ и под ротацијом одвезли у Војну болницу у Сарајево. Тамо су га оперисали. Средили су му рану и отпустили после двадесетак дана. Из болнице је понео успомену. Медицинске сестре су га прозвале Ћорак. Када су га отпустили вратио се у Центар. Рекли су му  да сачека да неко дође по њега и врати га у „Пазарић“. Чекао је и чекао је, али „Пазарић“ више није видео.
[attachment=2]
Тај догађај са Зеком као да је био окидач за све наредне који су почели да се нижу као на траци. Само два дана смо имали обуку и онда је прекинута. Стављени смо у стање повишене борбене готовости. Више нисмо само ноћу давали стражу, сада је то постала целодневна активност. Увече, после Зекиног саморањавања, са још десетак питомаца из мог вода сам одређен за објавницу.
Како не знаш шта је објавница? Знаш ли шта је „мртва стража“? Е, то је исто, само има ту неке мање разлике између стварности и онога како се обично замишља. Полако, све ћу ти испричати, нигде не журимо.

Значи, мој вод је то вече ишао на објавницу горе на Сектору један према Игману. Тамо је било велико стрелиште за гађање, од касарне има да се пешачи више од сат времена и то све узбрдо. Давали смо две смене -  до један после поноћи и од један до јутра. Ја сам био у другој смени. Други водови су имали своја задужења. Неки су били на стражи, неки у патролама, заседама... Бог ће свети знати шта смо ми све те ноћи имали. Знам да су нам рекли да постоје неки обавештајни подаци о планираном нападу  паравојних формација на нас.
Нешто пре поноћи су мене и моју групу пробудили, а онда је у спаваоницу ушао Буда, курир команданта батаљона. Мој земо, добар дечко. Будимир му је име. Често је певушио наше шумадијске песме. Волео је и друге али су му шумадијске овде `у туђини` некако биле још драже него када би их слушао кући. Елем, Буда је на прстима ушао у спаваоницу пазећи да не пробуди некога кога не треба.
- Јавили су са Сектора један да је горе киша, снег, дува ветар... Обуците све што имате. Тако су рекли.- прошапутао је Буда и како је тихо ушао тако је и изашао и отишао да дежура код телефонске централе.

Неки минут пре поноћи кретосмо полако ка свом циљу. Онако обучени, са оружјем, муницијом и осталом опремом пењали смо се уз Гробљанску косу и једва долазили до даха. Нико реч није проговарао, свако је био са неким својим мислима. Прву смену је одвео поручник Јанез, а на челу наше колоне је био он, Бог лично. Требао нам је тачно пун сат да стигнемо на циљ. Брзо смо извршили смену и наши претходници још брже не-сташе у мраку. Одоше на заслужен одмор.
Значи, те вечери смо ми имали задатак да пуцамо, да пуцају на нас, да убијемо или будемо убијени и да не дозволимо да наши другови буду изненађени на спавању. Свако ко би покушао да нам приђе из правца Игмана сматрао се непријатељем и ми бисмо тада требали да га без упозорења неутралишемо. Нема као на обичној стражи оно: „СТОЈ! СТОЈ, ПУЦАЋУ!“ Због тога за то кажу „мртва стража“.

[attachment=1]
Када је Буда пренео обавештење претходне смене о времену на положају сви смо мислили да је мало претерано. Побогу, изашли смо напоље и било нам је вруће у свој оној униформи. Ни ветра, ни кише, ничега није било у касарни. Док смо стигли до положаја већ смо сви били гола вода, а онда нас је тамо дочекало све, осим сунца. Ветар је пробијао до кости. Дувао је тако да је до земље савијао крошње неких воћки засађених пар година раније. Ми смо били у бетонским рововима али је налазио пут да и ту уђе. Онда су почели да падају киша, снег и ко зна шта још. Ветар је тада променио смер, почео да нам дува у лице. Свака кап и свака пахуља које је ветар нанео биле као убод игле или пчеле, на пример. Те ноћи, како рече један мој друг који је тада био са мном у рову, киша је падала хоризонтално.
Срећом по све нас, једина борба те вечери је била борба против ћудљивог игманског времена. Негде пред зору се све смирило. И ветар је престао. Најзад смо могли да одахнемо. Почело је да свиће и чим се разданило Бог нареди покрет. Покупили смо опрему и полако кренули у касарну. Били смо мокри, гладни, уморни... Било нам је хладно и једва смо чекали да легнемо у кревет и одморимо се.
Код водовода смо срели једну нашу патролу. Не сећам се који је то био вод али се сећам да су мученици били у горем стању од нас. Они су отишли у патролу одмах после вечере и тамо су требали бити до смене у један сат. Али смена се није појавила. Радио који су имали је црк`о па покушај да успоставе везу са командом није успео. Беше нам жао тих момака, неко је опасно погрешио, само је питање ко. И они су то желели да сазнају. Били су уморни, мокри али пре свега бесни.
Лагано смо силазили низ Гробљанску косу. Пазили смо како се крећемо јер је та коса, иако кратка, веома стрма. Нема у њој више од четиристо метара, а да се уз њу попнеш или сиђеш треба пола сата, можда и неки минут више. Зависи од опреме која се носи. Нема ту велике разлике ни да ли је узбрдо или низбрдо, на исто му дође. На горе треба извући, а на доле стално мораш да кочиш, иначе, ако те низбрдица повуче, нема шансе да станеш. Неко време ћеш успевати да трчањем одржиш темпо али онда обавезно следи пад.
Када смо били на половини косе приметили смо да се у касарни дешава нешто необично. Јутарња смотра је требала почети за неки минут али на месту намењеном за постројавање није било никога. На тренутак приметисмо да је из првог објекта, тамо где је наша команда, неко истрчао и брзо замакао иза купатила према кантини, амбуланти или Наставном сервису. Тада још нисмо могли знати. Није прошло ни два минута, са паркинга код Наставног сервиса веома брзо излете „Пинцгауер“ са укљученом ротацијом.

- У пичку материну, шта је сад? – неко из наше гру-пе је процедио кроз зубе.

Тај „Пинцгауер“ од када је стигао у „Пазарић“ није имао толико посла колико сада, за мање од двадесет четири сата. Већ смо били надомак капије када су из објекта наше команде на носилима изнели некога и сместили га у „Пинц“. Више није било сумње да се поново нешто лоше догодило. „Пинц“ је као метак отишао у правцу главне капије, а одатле ка Сарајеву.

Стигосмо најзад до објекта, једва чекајући да чујемо шта се дешава. А онда шок – пуковнику је позлило, нашли су га у бесвесном стању у купатилу. Одмах су позвали и доктора, он га је погледао и готово истог тренутка био сигуран о чему се ради. Једино шта је било могуће то је транспорт у Војну болницу. Касније смо сазнали мало шири контекст целог догађаја.
Око два сата после поноћи пуковник је извештен да се једна патрола није вратила. То је она патрола мученика коју смо срели код водовода. Упорно је покушавао да успостави везу са њима али и са њиховом сменом. Одговора није било. Где их у мраку и на толиком простору тражити? Кога послати и ризиковати да неко наш запуца по њима? Шта ако су обе патроле нападнуте? Зар треба послати још људи па да и њих нападну? Шта ако...?
 Многа питања су се врзмала по пуковниковој глави, али врло мало одговора. Треба мудро и присебно реаговати, а како остати присебан када ти нема десетак пито-маца и два официра? Шта ако се стварно десио најцрњи сценарио? Како то објаснити њиховим родитељима, онима којима је гарантовао да њиховој деци неће ни длака са главе зафалити?
Како је време протицало тако је пуковнику било све теже, никакво решење се није назирало, нигде ни трачка наде да ће све бити у реду. Већ је свануло када је изашао на ходник. Нешто је рекао дежурном али га овај није разумео. Гледао је за пуковником који се у једном тренутку затетурао, није био сигуран да ли му се можда само учинило. Пуковник уђе у умиваоник, да се мало умије и освежи док чека вести о питомцима. Ако се ускоро не појаве покренуће потрагу јер се нешто мора предузети. Пришао је чесми и пустио воду. Хладна вода му је пријала, подигао је поглед ка огледалу, а затим се срушио.
Дежурни је на ходнику чуо шум воде, а мало касније и неки туп ударац. Размишљао је да ли да оде и провери шта се дешава. Можда се пуковнику слошило, можда се стварно затетурао. Опет, мислио је, не могу тек тако, шта ако је све у реду, може пуковник свашта да помисли. Одлучио је да симулира потребу да оде у тоалет, до тамо мора да прође поред умиваоника. Кренуо је полако и када је био поред врата погледао је унутра. Имао је шта да види: пуковник је лежао без свести. Лице му је било крваво од ударца задобијеног при паду.

- БРЗООО, трчи зови доктора! – повика пожарном. – Пуковник је пао, без свести је.
Онда је без куцања улетео код Арнаута и у даху му рекао шта се догодило. Одмах су се упутили у умиваоник, пуковника су одмах пренели у канцеларију на кревет. За то време доктор је већ стигао. Погледао је пуковника - имао је пулс, а затим му је очистио ону крв са лица.
- Ја овде ништа не могу, морамо га одмах транспортовати у Сарајево – рекао је доктор.

Негде око подне санитет се вратио. Пуковник је остао у болници, а нама је стигло појачање: капетан Велимировић и два питомца Војне академије.
Капетан Велимировић је исто као и поручник Стеван дошао из друге класе где је био командир. Шумадинац, од Лапова. Више је подсећао на референта у комерцијали неке фирме него на официра. Као и већина породичних људи и он је тада био збуњен дешавањима око себе и није му било јасно шта и како даље. Уосталом, нико нормалан то није могао да разуме. Док је бринуо о питомцима вероватно су га мориле бриге и о породици. То се примећивало и, иако се можда трудио, то ипак није могло да се сакрије.
Академци су били питомци Војне академије на последњој години школовања. Њих је до чина потпоручника делило неколико месеци. Пошто им је школовање прекинуто неки од њих су били распоређени као испомоћ другим јединицама. То им се водило као стажирање. Код нас су дошли неки Сенад из Сјенице и Божо из Требиња. Ми смо их тако знали и тако смо их звали, а они су инсистирали да се према њима понашамо као да су већ потпоручници. Касније ће схватити да смо сви у истим проблемима без обзира на године, чин или положај и да у ситуацији у коју смо доведени те формалности могу да окаче мачку о реп.
Тог дана није било обуке, није је било ни наредног дана, ни оног следећег... Прекинута је. Долазак капетана Велимировића и академаца је слутио да се нешто гадно спрема. Па не би их слали да није било потребе, а потребе не би било да је ситуација била нормална. То је бар јасно. Поподне је стигао Пух са још официра. Из Сарајева су као замену за пуковника Туну послали пот-пуковника Јовића. Са њим је дошао и инжењерац, мајор Ивановић, да помогне у припреми одбране. Он је као стручњак имао задатак да одреди где ће се и како извршити утврђивање положаја, где ће бити минирано, а где ће бити постављене неке друге препреке. Ивановић је  са неким пуковником одмах почео да обилази касарну и полигон. Њих двојица су нешто записивали и скицирали у своје бележнице, а онда је тај пуковник сео у Пух и вратио се назад у Сарајево.
Њиховим доласком је било потпуно јасно да ће сва наредна обука бити потпуно реална и да ће питомачки батаљон учити тако што ће вршити стварне борбене задатаке.

[attachment=1]

На постројавању за вечеру оно што смо претпостављали и званично је саопштио мајор Арнаут.

- Питомци, ви знате да је нашем команданту школе јутрос позлило и да је превезен у Војну болницу. И даље немамо неке прецизније информације о његовом стању, када их будемо имало то ћете и ви знати. Даље, наша команда у Сарајеву је наредила прекид обуке и прелазак у режим повишене борбене готовости. То значи да од данас обуке неће бити, а ми од вечерас вршимо појачано обезбеђење касарне. Исто као претходне ноћи, а од ујутру крећемо уређење и поседање положаја за одбрану. Од данас се налазимо у стању непосредне ратне опасности.

Ето, тако је Арнаут у пар реченица рекао све што смо већ претпостављали или начули. Још нам је представио новопридошле официре и академце. Рекао је пар речи због чега су они ту и онда смо отишли на вечеру. По завршеној вечери прочитани су спискови оних који ће бити на дужностима током ноћи. Били су то они који су претходну ноћ провели у сну.
Свануло је. Претходна ноћ је била мирна, чак и без ветра и падавина. Нема фискултуре, само кратка јутарња смотра после доручка. Командири су већ добили задатке и чим је смотра завршена повели су своје водове, прво по алат за израду заклона, а онда на положаје. Подразумева се да је нас водио Бог лично. Кренули смо ка полигону и помишљали смо да би било баш лепо да нам положаји буду у зиданим објектима. То је група објеката за обуку у борби у насељеном месту. Али Бог није мислио тако, повео нас је уз Гробљанску косу. Иза нас још један вод је полако ишао уз косу на, испоставиће се, најистуреније и најгоре положаје за одбрану.
Код водовода смо продужили право, а онај Осми вод је скренуо десно. Њима је одређено да буду ту иза кривине. За разлику од њих ми смо још ишли кроз шуму, према Сектору 1. И што смо даље ишли били смо уверенији да идемо на стрелиште, тамо где смо били на „мртвој стражи“. Од тога нас је подилазила језа. Никоме се та идеја није допадала, што због удаљености, што због одсечености од свих. Тамо бисмо били потпуно сами, па иако нисмо још пуно тога научили о тактици, знали смо да то није добро. Већ смо дубоко ушли у шуму када се зачу команда: „СТОЈ!“

- Нећемо ни на стрелиште ни преко Игмана, довољно је и ово овдје – чуо је Бог шта смо успут причали. – Десет минута вољно, а командири одјељења напријед.
Добро нам дође да направимо паузу, испушимо по цигарету и мало одморимо од пешачења. За то време капетан је командирима одељења издавао задатке, одређивао је положаје за сваког питомца и сваку врсту оружја.
- Овдје митраљез, овдје снајпер, ово му је резервни положај.,.
Колико је нама требало времена за предах толико је и Богу требало времена да изда своју `Божју` заповест. Када је то било готово требало је приступити изради заклона и уређењу положаја. Ти заклони ће нам бити дом наредних дана и недеља.

- Маринковић! Мусић! Напријед! – зачуо се `Божји глас`.

Звао је мог цимера Алмира и мене. Нисмо чекали ни тренутак, одмах смо се створили испред њега.

- Вас двој`ца сте од сад болничари. Јавите се Чолићу, он ће вам дати опрему – кратко и јасно нам је издао задатак.

Тако смо добили `унапређење` али и смештај у команди вода. Команду су чинили Бог и Шарић Мирослав, његов курир или `Божји гласник`. Шарић је истовремено био и везиста. Дали су му један радио-уређај и мало му показали како се њиме рукује. Тај уређај никако нисмо могли покренути па смо га гурнули у ћошак, да не смета без везе. Команда је била у једном малом склоништу некада давно изграђеном током обуке. То су она склоништа од бетонских елемената – гредица које могу да се слажу на разне начине и тако добију различита склоништа или бункери. Одозго се набаца земља и то буде солидна заштита. За утеху, бар нисмо морали да копамо као други. Зато смо само добили задатак да склониште доведемо у пристојно стање јер је било запуштено. Прионули смо на посао и ускоро је `наш штаб` био спреман за усељење.
Ми смо у првој години имали нешто часова санитетске обуке. Научили смо неке основне ствари, знали бисмо ми да превијемо или имобилишемо, али теорија је једно, а пракса ипак нешто друго. Зато смо веровали да неће бити потребе да наше, релативно скромно знање применимо у пракси. Да не бисмо баш били залудни Бог нам је касније налазио разне друге задатке. Ишли бисмо по храну када би била сува вечера, доносили мешине са водом, повремено бисмо заменили некога на положају или би, поред Шарића, и ми вршили разне курирске задатке. Нама двојици је то ипак лакше падало од монотоног `чучања` у рову.
Тако  је  почело  наше `војевање` у шуми  с погледом на Игман. Испочетка је људство било подељено на две смене да би касније постојала само једна која је трајала двадесет четири сата, сваког дана до одласка.

Пошто смо заузели положаје, подељена је бојева му-ниција. Тада више није било никакве сумње да смо на прагу рата, иако је у нашој непосредној околини било наизглед све нормално.

[attachment=2]

Звук мотора је био све јачи. Онај злосрећни „Пинц“ се пењао уз Гробљанску косу. Када је стигао до раскрснице код водовода стао је. Остао је да ради на леру. Чуло се да је неко залупио вратима. После неколико мину-та на улазу у нашу малу команду појавио се мајор Ивановић. Ни `добар дан` ни `помоз` Бог`, ништа, само кратко:
- Јањићу, даћеш ми одмах једно одељење да те мало осигурамо. `Ајд, само брзо, посла има пуно, а времена мало.
- Шар`ћу доведи из сваког одјељења по тројицу. Не дирај митраљесце, њихове помоћнике и снајперисте – нареди Бог и Шарић одмах пође на задатак.

Па ко ми остаје? – помисли Шарић. – Добро, онда ћу све осим њих, таман их толико и има.

Већ после неколико минута вратио се са дванаесторицом.
- Друже капетане, довео сам их. Ево их испред, чекају – рече када је ушао у склониште.

Сви изађосмо из склоништа, а придошла група питомаца одмах скочи у став мирно.
- Питомци, са вама морам обавити један посебан задатак. Ви то нисте радили и ја ћу вам све објаснити. Никоме се ништа неће десити ако будете радили само онако како вам будем рекао – обрати им се Ивановић. – Овде на вашем положају постоји пар критичних места које не можете бранити или би то било јако тешко. Та места ћемо минирати. Ви ћете правити лежишта за мине и мине без упаљача постављати у њих. Остало ћу ја радити.

Из џепа је извадио једну вежбовну мину. Дао је да је сви опипају, како би се мало ослободили. Онда је до најситнијих детаља објашњавао цео поступак рада, а затим је тражио од сваког појединца да понови. Код осталих водова је све то радио током претходног поподнева и вечери и рано ујутру наставио. Сваки пут је изнова и изнова понављао поступак и испитивао питомце да би се уверио да су потпуно разумели.
Када је био сигуран да је свима све јасно повео их је до „Пинца“ где су их чекале мине. Оне праве. Затим их је одвео да између нашег десног и левог крила Осмог вода затворе један пролаз. Када су то завршили прешли су на наше лево крило. Тамо је био још један пролаз, ту је непријатељ могао непримећено да се приближи јер ту зону наше снаге нису могле успешно надгледати ни дању, а камоли ноћу. За крај је остало минирање унутар ограђеног дела водовода одакле се касарна снабдевала водом. Негде пред вечеру посао је био готов.

[attachment=1]

- Јањићу, добри су ти ови момци, баш су добри. Фино раде и слушају – похвали мајор групу по завршетку посла.
Богољубу је пријало да тако нешто чује иако је и сам познавао квалитете момака којима је командовао.
- Е, па, наздравље – одговори Бог - какав командир такви и питомци. Јел` тако Шарићу?
- Што јест`, јест` друже капетане! – спремно је дочекао Шарић.
Док су они ту размењивали комплименте и честитке на добро обављеном послу Мусић и ја смо лагано грабили уз косу носећи вечеру за цео вод. У кухињи су све упаковали у алуминијумску мањерку. Четврт хлеба по питомцу, комад саламе `подригуше`, парче качкаваља и јогурт. Кажу да је то довољно за вечеру.
- Да ли ови кувари знају још нешто за вечеру осим овога? – отприлике тако је звучао готово сваки коментар током поделе вечере.
- А шта фали овоме? Дај боже да има и овога довољно докле год будемо овдје па макар јели исто за сваки оброк – готово пророчки рече Шарић. Као да је знао или  предосетио  да  ће се  ускоро  сви ове вечере сећати као гозбе и желети је више од ичега.

Дремали смо у склоништу, напољу је било мирно и нестварно тихо. Ноћи су још биле доста хладне. Успели смо да пронађемо једну фуруницу и да је поставимо у склониште. Чункове смо извели напоље поред улаза. Морали смо пазити када пролазимо, да се неко не опече или да их не оборимо. Топлота која се ширила склони-штем нас је омамила па смо дремали. У неко доба се зачу неко кретање кроз шуму. Суве гранчице су пуцкетале под нечијом тежином. Неко се приближавао, не превише опрезно, као да је желео да га сви на положају чују. Неко наш, сигурно. Затим се могао разабрати неки разговор. Шарић зграби своју пушку и лагано изађе напоље.
- Где им је тај улаз, јеб`о их улаз?
- Друже мајоре, ја мислим да је овамо.
- Где, Будимире, где? И где ти је лампа?
- Заборавио сам да је понесем. Ево, овде морамо да ускочимо, у овај ров....
- Није ти то ров, Будимире, то је саобраћајница, веза између ровова и склоништа.
- То сам хтео рећи, друже мајоре, да ускочимо у саобраћајницу и онда њом право стижемо код капетана Јањића.
- `Ајд да видимо...
- СТОООЈ!!!– проломи се у ноћи и прекиде разговор двојице посетилаца.
- Стали смо, шта се дереш?
- Ко иде?
- Мајор Арнаут и курир – одговори Будимир.
- Лозинка?
- Телефон.
- Тетово. Напријед.
- Који си, не препознајем те у мраку? – упита Арнаут.
- Друже мајоре, питомац-разводник Шарић Мирослав – представи се.
- Води нас до твог командира, да не лутамо по шуми целу ноћ – нареди Арнаут.
- Разумијем.
Шарић ускочи у саобраћајницу, па се окрете да помогне мајору који одби помоћ. А онда је ускочио Буда. Како је доскочио тако је нешто пукло. Облак прашине се подигао у саобраћајници. Арнаут ишчупа пиштољ из футроле, Шарић репетира пушку спреман да запуца на нападача.

- Ко је пуцао? Ко је пуцао Шарићу? Будимире, ко је пуцао? –понављао је Арнаут.
- Ја нисам, друже мајоре – јавио се Шарић.
- Ја сам... У ствари нисам ја, пушка је сама опалила, не знам како – правдао се Буда.

У тренутку када је ускочио пушка је сама опалила. Да ли је некако закачио обарач или је попустила ударна игла, то нико не зна. Тане је пролетело на неколико цен-тиметара од Шарића и Арнаута и забило се у земљу.  И таман су открили да пуцањ није последица напада када се састави небо и земља. Кренуло је од положаја Деве-тог вода и проширило се на цео батаљон. Појединачни пуцњи паповки и снајпера су се стапали у рафале митраљеза и аутоматских пушки. Од мркле ноћи настаде дан. Тежак мирис барутних гасова се надвио изнад ровова. Трајало је то добрих десетак минута, а онда је постепено почело да престаје. Прво тамо одакле је и почело, а онда и код осталих. Када је најзад све утихнуло Арнаут се придиже и једино што је изустио беше:
- Будимире, идемо назад!
Они су у ствари кренули у обилазак положаја. Обишли су све осим последња два вода. Будимир је испалио тај метак и све покварио. После реакције коју је тај пуцањ произвео било је опасно и помислити на даљи обилазак.

[attachment=2]


Онај део батаљона који није био на положају морао је на јутарњу смотру. Део командира је био ту, недостајао је само мајор па да почну. Чекање се одужило и у строју је завладала нервоза. После десетак минута су се на вратима појавили сви официри из команде. Без речи су пришли строју, неко је командовао: „МИРНО!“, Арнаут је само климнуо главом у знак одобравања и стао испред строја, онако како је то обично чинио када би хтео да се обрати. Његов израз лица нас је плашио. Увек би било нешто лоше речено када би такав изашао пред нас.  
- Малопре смо добили обавештење. Наш командант, пуковник Антуновић је јутрос преминуо од последица можданог удара. Сахрана ће бити сутра на гробљу у Сарајеву. Један наш вод ће, под командом капетана Велимировића, бити почасна јединица. Они ће се данас припремити и биће ослобођени свих осталих обавеза током дана.

У строју настаде тајац. Пуковник је био млад човек, ни педесет година није имао, живот је тек био пред њим. Иако је био неко кога смо се плашили све нас је потресла та вест. Било нам је жао тог човека који је изнад свега бринуо о нама. Знао је Туна да нас критикује, знао је да нас казни, знао је да буде строг али је знао и да нас заштити.
Претходне јесени, питомац из наше класе Јелић Саша је остао заборављен на „Пазарићу“. Потерала га природа и он истрча на задња врата. Док се олакшавао могао је само погледом да испрати аутобус који је већ излазио на капију. Командир вода, поручник Вуковић је нешто разговарао са возачем и није приметио да је Јелић изашао. Куд ће, шта ће, Јелић оде код команданта полигона, капетана Ракића. Јесте, то је исти капетан Ра-кић на чијем смо часу били првог априла. Осим што је био командант полигона повремено је предавао војну историју. Ракић га остави да преноћи ту па следећег јутра да се врати у Сарајево са возилом за доставу хране. Тако и беше, али када је стигао у Сарајево прво је налетео баш на пуковника.

- `Од`те `вамо, питомац! Гдје сте били? - позва га Туна.
- Друже пуковниче, мене су јуче заборавили на „Пазарићу“.
- Тко вас је заборавио, питомац?
- Поручник Вуковић, друже пуковниче.
- Поручник Вуковић!!! – повика пуковник када је на писти за постројавање угледао именованог.
- Извол`те, друже пуковниче!
- Јел` ово ваш питомац, Вуковићу?
- Јесте, друже пуковниче.
- А зашто сте га заборавили на „Пазарићу“?
- Овааај, друже пуковниче, ко ради тај и гријеши.
- А јел` ви Вуковићу хоћете да не радите? Питомац, слободни сте, а ти, Вуковићу, још ћемо ми разговарати о овоме касније. Слободни сте сада.

Знао је Туна да се изненада појави у касарни пре почетка радног времена, да га нико не види. Онда дође на јутарњу фискултуру, посматра из неког прикрајка и само чујеш његов глас:
- ОСТАВ!!! То није добро, питомац.
Појавио би се тада иза неког ћошка и лично би показао како се вежба правилно изводи.
- Вид`те, питомци, ако могу ја онда можете и ви ову вјежбу да радите правилно.

Он је одрастао у сиромашној породици. Зато је поштовао оно што има. Много пута је питомцима скретао пажњу да храну не треба бацати. Говорио би како сада бацамо, а доћи ће дан када је неће бити. Није био ни свестан колико је тај дан био близу.

[attachment=3]

Зекино рањавање и Тунина смрт су били последњи догађаји који су се десили у миру. Ако се то миром мо-же звати.
Дошао је аутобус и одвезао почасни вод на сахрану. Вежбали су претходног дана као никада пре. Нису смели да се обрукају јер би тако обрукали и свог, сада покојног, команданта и целу школу.
Када су стигли на гробље тамо је већ била велика гужва. Неке униформисане и наоружане особе су биле присутне у тој маси света. Питомцима су и униформе и наоружање тих особа били непознати. Велимировић је вод одвео у страну, затим је отишао да пуковниковој породици изјави саучешће и да се јави да је јединица стигла, ради протокола. Тамо су већ биле и неке његове колеге. Угледао је земљака, капетана Симића.
- Где си, земо? Шта има?
- Боље не питај ништа. Зло и наопако, мој Вељо – одговори Симић и очима му показа да се помере негде где нико неће чути њихов разговор.
- Причај, шта се дешава? Каква је ово гужва овде? Какве су ово униформе, коме припадају? Што су наоружани? Ко им је то дозволио? – питања су се низала као на траци.
- Е, мој Вељо, све је отишло у пичку лепу материну. Ето тако. Има два дана како је дефинитивно пукло.
- Шта је пукло побогу, Симо? Ја сам са овим питомцима у „Пазарићу“ и оно што имамо информација то је на кашичицу. Готово да ништа не знамо. Слушамо мало радио али нам ништа није јасно. Дај, брате, ако нешто знаш причај.
- Видиш, ово ти је нека Територијална одбрана. Тако кажу, а носе униформе и оружје које та Територијална одбрана никада није имала. Знају то сви само се праве луди. Онај тамо високи са хеклером, тај им је неки командант. Сам се прогласио. Не знам како се зове али га зову Шибицар јер је до пре неки дан то радио.
- Ја видим да ми је познат, виђао сам га ту код „Моме и Узеира“.
- Ето. Веруј, земо, сваки део града има неког свог Шибицара. Ово је лудница, брате мој рођени. А сад оно најважније. Сви су формирали неке своје војске – Муслимани, Срби и Хрвати. И већ су почели да се туку. Негде је пре два дана био жесток пичвајз али још нисам сазнао где. Зато је ова гужва, сахрањују погинуле.
- Ма ко почео да се туче? Шта причаш побогу?
- Свако против свакога. Овде у граду хапсе људе, одводе их негде, нико не зна где тачно. И не хапси полиција него све неки овакви команданти, разни криминалци, комшија комшију. Милиција ћути, политичари ћуте, ми чекамо да нам неко нешто нареди. За ова два дана је било неколико убистава на сред улице, само зато што је овај или онај. Зло, мој Вељо, најгоре могуће зло. Да ти не причам шта сам све чуо и шта се прича, ово по свему подсећа на април четр`ес прве. Па ти види. Иначе, нас за сада нико не дира.
- Значи тако, Симо? Па куд послаше ову децу са мном?
- Е, и то да знаш, на готово свакој згради од пар спратова има снајпериста. Сигурно и нас сада неки посматра. Одакле им толико снајпера, Бога питај. Можда из `лијепе њихове`. Ми смо нешто већали да не буде почасне паљбе. Пусти у пичку материну пуцњаву са ћорцима, треба неко да погине због тога? Откуд знаш ко је овде слабих живаца и како ће да реагује. Потегне будала хеклер и побије ти ову дечурлију и шта онда? Једино ти остаје да се самоубијеш. Него ти, мој Вељо, памет у главу, сада нам је то најпотребније а ја ћу са породицом договорити да нема пуцања. Не бригај.

Симић беше већ стигао до капеле када се Велимировић пренуо из размишљања о ономе што је чуо. Одмах је кренуо ка воду који је и даље чекао на месту где их је оставио. Док се приближавао већ им је дао знак да се построје. Гледао је ка капели не би ли угледао Симића. Он се најзад појави и само подиже палац у знак потврде да је договорио обећано.
Сахрана је протекла без инцидената и без почасне паљбе. Многи `мутни` ликови су се све време врзмали по гробљу и пратили сваки потез једине званичне војске. Била је то игра нерава у којој срећом нико није подлегао притиску.
Када је церемонија завршена и када су питомци стигли до аутобуса сачекало их је непријатно изненађење. Неко је током сахране пробушио једну гуму на аутобусу и разбио једно стакло. Тај неко је видео војне таблице на аутобусу и да је возач отишао на сахрану па је из неких, само њему знаних разлога, своје фрустрације испољио на аутобусу.

Пошто је проблем са гумом решен аутобус је кренуо назад у „Пазарић“. У Хаџићима су на кратко застали да купе цигарете када им је пришао један пуковник у ратној униформи.
- Ко је овдје главни? – упитао је.
- Тренутно ја, друже пуковниче - јавио се Велимировић. Онда је препознао пуковника Ковачевића. – Зар ви нисте у пензији?
- Јесам, капетане, већ четири мјесеца сам у мировини, ал` не могу ти ја мировати, а спрема се рат. Мироваћу када буде мир. Одакле ви, капетане, у Хаџићима?
- Ми смо у „Пазарићу“, тамо је батаљон друге године средње...   
- Како друге године? Зар они нису евакуисани у Бео-град?
- Требало би, али... Треба и да живимо нормално па ево... Ено и прва година је још у Сарајеву. Кажу да је план сутра да их пребаце у Београд - одговори Велимировић. – Него, откуд ви у униформи?
- Не могу ти ја ово гледати и пошао сам да се ставим на располагање било којој јединици ЈНА. Мислио сам у Ремонтни Завод, најближи је, па нека ме они пошаљу гдје треба. А можда бих могао с вама у „Пазарић“? Јел` ми тамо Иван?
- Није, друже пуковниче, он је јуче умро, мождани удар. Ми се управо враћамо са сахране.
- Шта причаш то, капетане? Како је могуће то?
- Ех, све је могуће. Пођите са нама, испричаћу вам све успут.

Тако се нашим снага у „Пазарићу“ као добровољац прикључио пуковник Ковачевић. Он је био један од оних врсних официра који су свој посао имали у малом прсту. Човек од ауторитета кога су и подређени и надређени изузетно поштовали. Имао је сина, такође официра, поручника. Био је поносан на њега. Како и не би када су о њему и као човеку и као официру сви имали само речи хвале.
Пуковник као пензионер није имао право командовања али је његова саветодавна улога била вредна сувог злата. Зато су сви веровали да ће присуство таквог официра и, пре свега, човека бити корисно за све.

[attachment=1]

Аутобус је стао на паркинг код Наставног сервиса. Питомци су почели да излазе и да поред аутобуса формирају строј.

- Ко је заборавио пушку? – на вратим ја стајао возач и у руци држао аутоматску пушку.
Сви се погледаше, ником није недостајало оружје. Велимировић пође од једног до другог питомца проверавајући да ли је све од оружја на броју. Дошао је до краја строја и све је било ту.
- Аман, чија је ово пушка? – сада већ љутито упита.
Нико се није јавио.
- Да ми, друже капетане, некога нисмо заборавили, као оно кад је поручник Вуковић заборавио оног Јелића? – најзад из строја проговори Арсов Стевчо.

Велимировића нешто пресече:
- Један, два, три... – поче да броји, а хладан зној је већ осећао дуж кичме – ...двадесет осам, двадесет девет, двадесет девет... ГДЕ ЈЕ ТРИДЕСЕТИ КРВ МУ ЈЕБЕМ, ГДЕ ЈЕ?! Јесмо ли се пребројали на гробљу? Јел` било тридесет? Јесте. ПА ГДЕ ЈЕ САД?!
Грозничаво је размишљао шта је могло да се деси. Никако није могао да докучи како је до овога дошло. И што је више размишљао на ум су му долазиле свакакве слутње.
- Друже капетане – јавио се Един Имширагић.
- ШТА ЈЕ БИЛО?! АКО ИМАШ ДА МИ КАЖЕШ НЕШТО У ВЕЗИ ОВОГА РЕЦИ, ИНАЧЕ БОЉЕ ДА НИКО НЕ ПОМИСЛИ ДА БИЛО ШТА КАЖЕ!!! – био је бесан, тражио је само ту једну информацију и ништа га друго није интересовало.
- Друже капетане, нема Хасановића. Он је био са нама али је нестао када смо мјењали гуму. Дошао је до аутобуса, јер другачије није могао оставити пушку. Видио сам га и да је улазио, али није био једини. Он је из Сарај`ва и сигуран сам да је отишао кући.
- Јесте, Хасановић недостаје – зачу се жамор.
- Значи, побегао? Ти си сигуран у то?
- Друже капетане, када смо јуче одређени за почасни вод он ми је рекао нешто што сам тек сад разумио. Рекао ми је да је сада шанса. Ја сам га пит`о `каква шан-са?`, а он ми је рекао да ћу и сам сконтати ако имам памети. Јутрос ми је поново у аутобусу нешто говорио, али га нисам најбоље разумио. Шапутао је, а знате и сами како овај аутобус тандрче. Није ми хтио објаснити на шта мисли. Сигурно је мислио да и ја пођем са њим.
Велимировићу ништа друго није остало него да из-вести команду да је питомац Хасановић самовољно напустио јединицу. Тако је почело осипање батаљона.

У нашем склоништу је зазвонио пољски телефон, а осим курира то је била једина веза са командом. Оног дана када смо се сместили овде, дошли су неки везисти, развукли каблове и дали нам телефон као везу са командом. Тада је и Шарић, као курир и везиста, добио онај РУП-3 од кога није било користи. Богољуб подиже слушалицу.
- Даааа, Јањић овдје, извол`те шта треба?
- Питомац Мусић Алмир има посету на капији. Дошли су му родитељи – саопштио је глас са друге стране жице.
Бог је спустио слушалицу.
- Мусићу, имаш посјету доље на капији. `Ајд остави овдје оружје и опрему па трк да те стари и матер не чекају.
Мусић нас све погледа, спусти оружје у ћошак склоништа, скиде маску, фишеклије са муницијом, шлем...  Радио је то некако невољно, одуговлачио је са тим.
- `Ајде, болан, отиће ти старци кући док се ти распремиш – добаци му Шарић.
Мусић га погледа и изусти да нешто каже али се предомисли, лагано се окрете и изађе напоље. Док је  силазио низ Гробљанску косу пребирао је по својим мислима покушавајући да пронађе бар још један други разлог посете, поред оног који се сам одмах наметнуо. Раније је трком одлазио на капију када би му јавили за посету, али овог пута му се уопште није журило. Волео би, када стигне до капије да му било ко каже како су му родитељи отишли, да нису више могли да чекају. Волео би да му кажу да није посета за њега, да је неко погрешио име. Волео би... Свашта би волео, а зна и сигуран је у то да не би волео да напусти своје другаре.
Гледао је ка капији и видео неке особе у униформи, било је и неких, чини му се, цивила. Покушао је да међу њима препозна свог оца и мајку. Најзад је стигао, пришао им је, поздравио их. Мајка га је чврсто загрлила и дуго, дуго тај загрљај није попустио. Као да је свима хтела да стави до знања да га не да никоме. Баш никоме
она не да свог јединица.

[attachment=1]

Ушли су у собу за посете, дуго су били тамо. Вечера је давно прошла, а Алмир је са својим родитељима и даље био у соби за посете. Гужва испред капије се већ смањила. Били су то још неки родитељи који су дошли по своје синове. Да их врате кући. Неки од њих су се задржали само колико је требало да се обаве формалности, некима је требало мало више времена. Онда би се неки други аутомобил зауставио код капије и из њега би изашли родитељи неког другог питомца који би тражили свог сина.
И док су се на капији смењивали аутомобили разних регистрација један ауто је већ цео дан стајао на паркингу. Био је то голф тузланских таблица којим је дошао брачни пар Мусић – Осман и Надира.
Ми смо са положаја неколико пута звали у команду да питамо шта је са Мусићем али би одговор увек био исти:
- Има посету.
Ујутру смо сишли у касарну на доручак, Алмира нигде нисам видео. После доручка смо изашли на писту где смо требали очистити опрему и оружје. Онда се појавио, у цивилној одећи.
- Извину, цимеру, извини, молим те – пришао ми је и загрлио, сузе су му текле низ образе. – Све сам пробао да их одговорим, све, баш све... Морам, цимеру.... Морам ићи... Не могу против бáбе и мајке... Волио бих да останем, цимеру, волио бих да се све ово заврши и да наставимо даље, волио бих... Волио бих да знаш да те нисам преварио, да те нисам издао и да никада нећу то урадити, ово је само привремено, док се мало не смири, видјећемо се ми брзо... `Ајд тако, цимеру, остај ми здраво и видимо се. Озбиљно, видимо се ускоро.
Плакао је као киша док је покушавао да објасни шта се десило, да пронађе неко оправдање, да и мене и себе увери да ће се све брзо завршити и да ћемо се вратити у Сарајево као да ништа није било. Јецао је док се поздрављао са свима из вода, а на крају се опростио и од капетана Богољуба. Кренуо је ка пријавници где су га нестрпљиво чекали. На половини пута се још једном окренуо и махнуо.  
То је био последњи пут да сам га видео. О њему ништа нисам чуо све до пре неку годину. Док сам на интернету покушавао да га пронађем налетео сам случајно на једну вест сарајевског „Ослобођења“.  Све се уклапало, име и презиме, године, место... Мој цимер, Алмир Мусић је трагично изгубио живот. Али не било како, већ једино како је могао, херојски. Биле су неке поплаве, неко дете је упало у воду, Алмир је био најближи, скочио је, успео да дохвати и извуче то несрећно дете али се онда оклизнуо и упао у бујицу. Никог није било да њему помогне док га је вода носила. Тело су му пронашли наредног дана пар километара низводно.

Тих дана је почело масовно напуштање нашег батаљона. Родитељи су долазили и одводили своје синове. „Нека је он мени код куће, да не мислим.“ Тако се отприлике сваки разговор са родитељима завршавао.
У првих неколико дана из сваког вода је отишло по неколико питомаца. И не само што су они отишли, и неке старешине са полигона су пошле истим путем па и оба академаца, они што су били у нашем батаљону као испомоћ.
Ми смо на полигону имали неке топове и хаубице који су довучени још из Задра, када се заратило у  Хр-ватској. Махер за ту артиљерију је био један капетан, неки Осман Рамић или Рамо Османовић. Тако некако, али мислим да је Осман. И он је отишао. Био је ту и неки капетан прве класе, пешадинац, али добар са минобацачима, неки Бајрић. И он је отишао. Тај је био к`о од брега одваљен. Мислим да је сам могао минобацач и два сандука мина да носи три дана и три ноћи и да се не умори. Са нама питомцима се увек шалио, ценим да је био добродушан, али ето, окрете се и оде на другу страну.

[attachment=1]

Пошто смо се све више осипали то смо некако мора-ли компензовати на положају. Ја сам, на пример, остао сам као болничар када ми је цимер отишао. Нисам добио замену за њега. У случају потребе ту је био Шарић. Под условом да не обавља курирске послове. На остатку положаја дошло је до велике промене. Уместо дванаесточасовних смена почели смо да будемо у двадесетчетворочасовним. Тако данас, па опет сутра, па прекосутра... Без замене. На положајима смо и спавали и јели. Тек повремено би мањи део био повучен до касарне на купање или на кратак предах али би се одмах потом враћали назад у ровове. Тада би наредна група отишла и тако док се сви не изређају.
И то купање није било како се обично замишља. Оно, легнеш у каду, топла вода, пена, па опустиш се уживаш, заборавиш када си ушао. То је био пусти сан. Купање у једној просториј са десет или двадесет голих вршњака. Онај што пушта воду викне: „ИДЕ ТОПЛА!“ и пусти топлу воду. Држи мало тако па затвори и виче: „САПУЊАЊЕ!“ или „ШАМПОН!“ и ми се трљамо сапуном. Онда викне: „ИСПИРАЊЕ!“  и пусти опет топлу воду. Ма тешко да спереш онај сапун или шампон, а вода већ затворена. Па ко стиг`о, стиг`о, нико те не пита.  А све укупно не траје више од пет минута. Е такво купање је било два пута у априлу и једном у мају. Ми који смо касније отишли у Сарајево нисмо у мају уопште имали могућност купања. Топле воде није било, струје није било, а ни могућности да некако загрејемо воду. Мало се плакнемо `ладном водом и то је све.

Поново је почела и киша, а таман смо се навикли на лепо време. Април је месец, хладно је подно Игмана. Киша често пада, `досади и Богу и народу`. Таман се сви обрадују да је стала, а она поново крене. У шуми пада и када свуда стане. Пада оно што се задржало на гранама, на лишћу. И снег је почињао. Заклони су пуни воде и блата. Униформе су мокре, чизме посебно. Нема резервних ветровки, блуза, панталона... Суши се на људима, повремено поред ватре. Кад ко може и кад ко стигне.

- Јоооој, државо, јооој све ти јебем, па зар нас није довољно изгинуло да сваких четр`ес-педесет година морамо да гинемо?! – дошло ми у једном тренутку да се мало олакшам.
- Шта је, Маринковићу, шта кукаш к`о сиња кукавица? – огласи се Бог. Дремао је на импровизованом кревету док је напољу лило као из кабла. - `Оћеш да идеш да замјениш неког у рову? А?
- Ма не, друже капетане, него ја то онако. Али стварно, како смо ми Балканци увек најпаметнији, а Швајцарци, на пример, глупи па не ратују? Како то? `Ајд шта нам је то фалило у једној држави па би сад сви да имају своју? Као да ће се неко усрећити тиме?
- Е, мој Маринковићу, како си ти залудан вечерас. Како ово, како оно? Лијепо, ето како, тако што нас будале изманипулишу и ми знамо то али им и даље вјерујемо. И још смо због тих будала спремни да закрвимо са братом, комшијом, кумом...
- Па што верујемо будалама?
- Зато што смо и сами будале, или смо мазохисти па уживамо у томе. Што нас више муче ми више уживамо. `Ајд, зајеби то, вријеме је за вечеру. Идите вас двојица донесите и подјелите.

Шарић и ја устадосмо, направисмо кабанице од шаторских крила и полако се запутисмо у кухињу по следовање.
 
- Колико вас горе има? – упита водник Срнић управник кухиње.
- Чек мало, било нас је јуче двадесет осам, отишла су четворица, значи двадесет четири и Бог двадесет пети.
- Јес` сигуран?
- Јесам, друже водниче.
- Добро. Узми тринаест конзерви паштете, иде једна на двојицу, двадесет пет чаша јогурта и пет хлебова. Петина хлеба по човеку, исечен је па ви равномерно поделите. Јасно?
- Јасно, друже водниче.

Све смо то спаковали у мањерку и кренули назад на положај. Када кажу да је `као у тамном вилајету` нисам сигуран да је тамо мрачније него што је било те ноћи, без месеца и без звезда, по киши на Гробљанској коси. Нас двојицу је само мањерка, коју смо између себе но-сили, држала на окупу. Ми се нисмо видели иако је између нас било мање од једног метра.

[attachment=1]

После  више  од  пола  сата успона, дошли смо до наших положаја и започели поделу. Ишли смо од рова до рова, кретали смо се опрезно како не бисмо упали у неку рупу, заклон, ров... Најмање нам је требало да неко на такав начин буде избачен из строја. Пошто смо завршили поделу вратили смо се у своје склониште да и ми вечерамо. Под светлошћу батеријске лампе смо видели да је хлеб који је остао за нас натопљен од кише током поделе.
- Е, јеби га. Мораћемо без `љеба – рече Бог.
- Изгледа да ће тако бити – сложио се и Шарић.

Завршили смо са вечером када Бог рече:
- `Ајде, Шарићу, ако си завршио иди до шуме и нађи неко добро дрво, криво, чворновато.
Шарић ме погледа као да је хтео питати где по овом кијамету и мраку да тражи. Слегнуо сам раменима не знајући шта бих рекао. Он узе лампу и изађе. Вратио се после пар минута носећи пар грана.
- Е, видиш то дрво? – показа Бог на једно – То, баш то, узми мало скрати... Преломи, јеби му матер, па ме удри по левој плећки.
-  Шта да радим?
- То што си чуо. Скрати некако тај комад, или не мораш ако ти не смета, и удри ми између леве плећке и кичме. Ту ме уби од бола.

Бог се окрете на стомак на свом импровизовнаом кревету чекајући да Шарић почне. Када се окренуо Шарић ме погледа па прошапута таман толико да га Бог не чује, а ја да му са усана прочитам шта је рекао:
- Је л` он нормалан? Како ћу? `Ај га ти удри?
- `Оћемо ли почињати вечерас? – упита Бог.
Шарић поче лагано да га удара оним дрветом али Бог није био задовољан.
- Рекао сам да удараш, а не да милујеш, ја се само са женама милујем. Удри, `љеб га јеб`о, или ти мене или ћу ја тебе.
Окрете се и стави јастук преко главе. Онда је у Шарићу нешто пукло. Почео је да удара на оно место колико је имао снаге. Ударао је изнова и изнова, гледао сам га у чуду док је Бог викао:
- Тако је, Шарићу, тако је, соколе, удри, само удри!
Изненада одјекну пуцањ, један, други, трећи... По други пут у неколико дана поче права баражна ватра из свих оружја.
- `Ајде, Шарићу, када си ме добро изударао добићеш награду. Изађи напоље и не враћај се док не испуцаш оквир минуције. Гађај Игман и немој случајно да си
промашио.
- Ви то озбиљно?
- Најозбиљније, човјече, ако заврше док ти изађеш награда пропада.
Шарић зграби аутоматску пушку и излети напоље. Гледао сам га из склоништа како пуца. А он је стиснуо обарач и није пуштао док последње зрно није излетело. Цев је прво била црна, затим црвена, а на крају је добила необично лепу плаву боју.
- Је л` сад у реду, Шарићу?
- Наравно, друже капетане.
- `Ајд онда замени оквир па идемо да видимо на кога смо то пуцали.

Како је почело тако је поново и престало. После неколико минута интензивне паљбе све се утишало. Богољуб и Шарић су пошли у обилазак. Лагано и опрезно су прилазили сваком рову и проверавили да ли је све у реду. Скроз на десном крилу су затекли Неђу Лекића који је чашом јогурта гађао неки дирек и избезумљено викао:

- Не овамо, мајку вам јебем!!! Не овамо!!! НЕ, НЕ... Оставите ме на миру!!!

Онда је чуо кораке иза себе, нагло се окренуо и почео да баца камење и земљу ка Богољубу и Шарићу. Богољуб се на то није обазирао, наставио је даље ка њему. Пришао му је али овај је и даље викао и ридао. Није могао да престане. У мраку је нешто видео, ко зна шта је помислио. Почео је да пуца, а када је испуцао сву муницију почео је тог `непријатеља` да гађа јогуртом, камењем, земљом... Свиме што му је пало под руку.

- Неђо, сине, шта је било? Смири се, Неђо – говорио му је Богољуб, али овај је гледао неки чудним погледом.
Гледао је кроз њега негде у мрак. Био је у стању шо-ка. Богољубу је било јасно да ово мора да уради за Недељково добро. Мало се одмакао и ударио му шамар. А онда га је очински привио на груди. Недељко је престао да виче и још неко време је тихо јецао и дрхтао. Када је престао довели су га у склониште да одмори и опусти се.

Стрес је почео да узима данак. Била је то дуга, дуга ноћ за све. Једна од многих које ће тек доћи.

- Друже капетане... – готово шапатом смо дозивали уснулог Богољуба. Шарићу и мени после пуцњаве сан није хтео на очи за разлику од нашег шефа.
Почело је да се раздањује, кроз измаглицу се нази-рало село и објекти на полигону. Игман се још није ви-део.
- Шта је сад? Гдје гори?
- Доље код водовода стоје два цивила, немамо појма одакле су се створили. Шта да радимо?
- Пушке у шаке па привести, шта друго?
Нас двојица пођосмо када нас Бог заустави.
- Стан`те, идем и ја.
Брзо смо стигли на домак водовода и видели те две особе како и даље ту стоје. Нешто су се домунђавали и само додатно изазивали сумњу.Богољуб нам показа да их опколимо са три стране. Тачније, нас двојица је требало да се померимо мало лево и десно и останемо сакривени како бисмо имали преглед ситуације и могли да реагујемо ако га нападну. А он је слободно наставио ка њима.

- Добро јутро, добри људи! Откуд ви зором раном?
- Бог ти помо`го, капетане, ако се добро сјећам чинова – проговори онај ситнији па одмах пређе на ствар, - мука нас натјерала да дођемо. Треба нам помоћ, ако нам  можете  помоћи. Армија је до сад увјек помагла сиротињи као што смо ми.
- Реци, какава је мука. Ако не могу ја помоћ` можда знам ко може.
- Капетане, ми смо дошли из Ферхатлија. Ово је једини пут којим можемо доћи и то само овако по мраку да нас неко не види. Од како је почео овај белај ми не можемо ни до трговине, ни до љекара, нигдје, мој капетане. Дошли смо да молимо за мало хране, било шта, ми више немамо ништа. Зима је била дуга, а овоме се нико није надао. Или да нам помогнете или да помремо сви до једног. Ми други излаз немамо.
- Стани мало, чекај, човјече... Ко вам не да до трговине, до љекара...?
- Јусуф  неки, из Хаџића, дошао у  село и  довео  неке момке, дао им униформе и оружје и сад је он власт. Турили неке барикаде, траже дозволу да нас пусте. А ту дозволу он издаје али тражи паре, злато... не бира. Ма дали би али одакле кад смо сиротиња. „Кад немате“, вели Јусуф, „онда сједите ту гдје сте. Можда се сјетите гдје сте сакрили.“ Исто тако према свима, свеједно јеси л` Илија или Алија.

- Који Јусуф? Који је он фактор?
- Велим ти да је из Хаџића, био је тамо полицајац него прошле године тук`о неког момка, око му истјерао па су онда и њега истјерали из полиције. Требало му се судити ал` сад од тога нема ништа. Он је рођен у Ферхатлијама, није  га било  два`ес  година, сад се сјетио да му је ту кућа рахметли бáбе и матере.
- И шта раде?
- Иду по селу, неки ред заводе као да су полиција. Сумњамо да су они прекјуче негдје одвели Јову.
- Ког Јову?
- Јово је мој брат, прекјуче пош`о до села. Вели, људи смо знамо се од кад је свијета и вијека, рећи ћу им да нам треба мало робе из трговине, па не можемо овдје сједети и гладовати. Још се није вратио. Само су га они негдје одвели. Нема ко други. Није Јово дериште па да буде неодговоран. Да су му нашкодили вјероватно би се то до сада знало.
Богољуб је слушао, испитивао до детаља и наизглед се чудио, знао је он одлично шта се већ дуже време де-шава, не само у нашој близини него и мало шире. Имао је неке изворе које ја и Шарић нисмо могли да доку-чимо. Одакле су му стизале информације, а са њим смо били нон-стоп, то нам је остало мистерија. Када је довољно сазнао, махнуо је руком да му приђемо. Наредио нам је да посетиоце одведемо до Команде и да тамо испричају све што су и њему рекли, па како `они доље`одлуче.

Нама двојици је чак пријало да мало сиђемо у `цивилизацију`. Тако смо почели да зовемо касарну у коју смо све ређе ишли. Не рачунам ту одласке по храну када смо морали одмах да се вратимо и још све то да теглимо узбрдо. Тада није било времена ни за шта друго.

Ушли смо у Команду па на спрат у канцеларију, ону у којој је раније био Туна. Тамо смо затекли новог команданта Јовића, Арнаута и капетана Ракића који је командовао сталним саставом полигона. Ушао сам унутра, а Шарић је са оном двојицом остао на ходнику да саче-ка дозволу да их уведе. Објаснио сам ко сам, одакле и због чега сам дошао.
- Добро је, Маринковићу, знамо, већ нам је твој капетан јавио. Нека уђу – прекиде ме Арнаут.
- Разумем – окретох се и дођох до врата. Када сам их отворио, показах Шарићу да сва тројица уђу.
- Ви, питомци, сте слободни, прошетајте мало док ми обавимо разговор. Јавите се Будимиру где сте, да вас нађе када завршимо – рече Јовић, а нас двојица то једва дочекасмо.
Не размишљајући ни секунде отрчали смо до кантине. Имали смо још нешто новца и ваљало је искорис-тити прилику да купимо цигарета и попијемо пиво. Тих двадесетак минута проведених на клупи испред кантине беху најлепши тренуци још од последњег одласка кући. Сунце нас је већ увелико обасјало па је право уживање било попити по једно „Сарајевско“ и смазати наполи-танке са лимуном. Раније смо те наполитанке добијали за маренду, али овде тога нема. Нисмо знали зашто, али смо приметили да је подела маренде престала оног дана када је почео рат.
Купили смо и по неколико кутија сарајевског бонда и Дрине да се нађе. Купићемо поново када следећи пут сиђемо. Тако смо рачунали, али рачун некада не испадне тачан.
- Зове вас Арнаут – рече курир Буда када нас је угле-дао испред кантине. Заједно смо пожурили ка команди, међутим, и Арнаут и остали су већ били испред. Ту су била и она два мештанина и „Пинцгауер“. На сувозач-ком седишту је био старији водник Чолић, позади беше и доктор. Одлучили су и њега да пошаљу да прегледа пар мештана који су се жалили на здравствене про-блеме.
- `Ајде  ускачите, да  вас  повеземо до горе – рече Чолић – Ту вам је и следовање за доручак. Нико није дошао по то.
Тек тада смо се сетили да нисмо ишли по доручак, али је невероватно да Бог никог другог није послао. Мора да је заборавио, констатовали смо.
„Пинц“ је стао на раскрсници код гробља. Изашао је Чолић.
- `Ајде, ајде шта чекате, који курац? Испадај напоље. Е, тако, омладино. `Ватај ту мањерку, то вам је за доручак... Не дирај то, то ти нисам рекао, то је за овај народ што гладује. Не може неко да се разбацује, а неко да нема ништа.
У „Пинцу“ је било неколико кутија конзервиране хране, било је и нешто брашна, макарона, пиринча, пасуља... Команда је одлучила да из резерве хране помогне тих петнаестак мештана Ферхатлија, готово потпуно одсечених од света. Одлучили су да им то одвезу  јер `војску нико не дира и нема ни разлога за то`. Исто тако је закључено да хране имамо довољно, да снабдевање из Сарајева функционише и да ће ускоро ово лудило бити заустављено, а да ћемо се ми вратити редовним активностима.
Тако смо другима помогли, а себи несвесно одмогли. Видећеш касније зашто то кажем. Они сељаци више нису долазили и никада нисмо сазнали шта је са њима било после нашег сусрета. Ни о њима ни о Јовиној судбини. 

Април је полако улазио у своју завршницу, а ми смо и даље били у рововима. Повремено би током вечери и ноћи неко поново опалио метак или рафал и онда би као по команди сви почели да пуцају. Командири би трчали од једног до другог рова и наређивали да се прекине са ватром јер нас нико не напада. Та пуцњава би у ствари била последица психичког оптерећења. Па не можеш очекивати да тако младе и још незреле особе другачије реагују. Страх, стрес и младост су чинили оно што се већ десило Неђу Лекићу који је пуцао на непријатеља кога је само он у том тренутку видео. Није Неђо био једини али је остао у мом сећању јер сам својим очима видео тај његов страх.

Негде почетком последње трећине априла на наш положај дође поручник Јанез.

 - Бок, дечки, как` сте ми? – упита са улаза, па кад не доби одговор настави - Кај је сад, ми не разговарамо?

- Зашто не бисмо разговарали, друже поручниче, него смо мало изненађени откуд ви? – прозборих некако, изненађен његовом појавом.

- Капетан вам је отишао до Сарајева, па смо договорили да га замјеним док се не врати. Доћи ће он послије подне.

Онда смо се сетили да је Богољуб, онако успут, помињао како би првом приликом искористио одлазак неког возила до Сарајева, да оде и обиђе породицу. Хтео је да види шта је са њима, да се увери да су безбедни па да се врати. Тада су наша војна возила ишла слободно. На путу је било пуно барикада али је војску свако пропуштао.
 Јанез је био логична замена, био нам је командир годину дана и познавао је сваког од нас. Када је дошао у наше склониште Шарића умало није стрефила срчка. Ако се неко у батаљону није `мирисао` онда су то били Шарић и Јанез. И тако је било од почетка школовања и никада се тај однос није променио.
- Друже поручниче, могу ли нешто да питам? – проговори најзад Шарић.
- Питај, али да није безобразно – хтеде Јанез да буде духовит.
- Могу ли ја данас да добијем замјену? Хтио сам сићи до касарне, истуширати се ако буде могуће. Нисам се туширао, па има можда десет дана.
- Како ниси? Па зар није прије два дана било за ваш вод?
- Јесте, али када смо ми били на реду нестало је топле воде. Неки су се туширали хладном. Ја нисам смио, увјек ме неки вирус нападне после хладне воде. Онда ми треба неколико дана да се вратим у нормалу, а за то вријеме само температура и пролив.
- Добро, Шарићу, иди доље. Јави се Чолићу, а ја ћу га звати да ти обезбједи купање.

Остадох са  Јанезом  сам  у  нашем  склоништу. Дуго смо  ћутали. Нисмо  имали  никакву  тему  о којој бисмо рзговарали. А и како бисмо када би наш разговор, од када се знамо, увек био војнички, он нешто нареди ја одговорим са `разумем` и тако у круг. Зато смо сада седели у тишини и свако са својим мислима. Изненада, он прекиде ту тишину.
- Ти си, Маринковићу, из Србије, које оно мјесто беше?
- Једно село код Београда, педесетак километара ју-жно. Мало је то село.
- Шта има тамо у том селу, у твом крају?
- Има рудник угља, највећи у Југославији. И ништа више.
- Па како си ти завршио овдје, а не у руднику?
- Ех, како? Сећате се када је пре десетак година Ирак ратовао са Ираном? Тада сам ја имао можда шест година и за рођендан сам добио један тенк. Играчку, не прави. Али тада су на телевизији у Дневнику приказивали снимке из Ирака, па је било и тенкова на тим снимцима. Ја сам то гледао и био фасциниран том силом. И тако сам пре поласка у основну школу био сигуран да је војни позив права ствар за мене.
- А родитељи? Шта су они рекли на то?
- Испочетка су мислили да је то пролазно, као кијавица на пример, а онда када су видели да је озбиљно нису хтели да утичу на мој избор. Нису хтели ни да ме одговарају од тога ни да ме наговарају. Ја сам онда конкурисао и ето, примили ме овде.

Тако се десило чудо да смо Јанез и ја повели један обичан неформалан разговор. Први пут за годину и по дана.
Било је време ручку. Већ неко време су нам ручак довозили. Дошли би „Пинцом“ до водовода, а ми бисмо ту сачекали и преузели следовање. За доручак и вечеру и даље смо ишли пешке. Шарић је био одсутан па сам све морао сам урадити. Рекох то Јанезу и он климну главом у знак одобравања. Са ручком је стигао и Шарић па сам непланирано ипак имао помоћ.

- Данас нема хлеба, двопек је да знате и ту вам је и вечера. Месни нарезак на двојицу и-и-и... и двопек – рече водник Срнић када смо преузели следовање.
- Мањерке ћете морати да вратите до вечерас – добаци нам док је „Пинц“ кретао као Осмом воду.

Док смо кроз шуму носили мањерке Шарић проговори:
- Матори, рећи ћу ти нешто у повјерењу, само ти и ја то знамо и нико више. Бар за сада. Прво је да се Бог неће вратити. Он је отишао својој кући у Херцеговину. Њему породица није у Сарајеву већ десетак дана, тако да је ово само фол да је отишао да их обиђе. Друго, из Сарајева већ два дана није стизала храна. Зато и нема хљеба, а нема ни брашна да се замјеси. Чуо сам да је прекјуче тамић пошао из Сарајева и да је негдје успут заустављен на некој барикади. Возача и пратиоца извукли, тукли, узели им оружје, покупили ону храну. Тамић хтјели да запале па се предомислили, само му разбили сва стакла и онда ове несрећнике пустили да се врате назад.
- А јеботе, је л` ти то озбиљно?
- Најозбиљније. И шути, не говори никоме. Боље је. А за Бога ће ионако видјети да се не враћа па ћемо нешто смислити.

Наставили смо без речи. Док смо делили следовања размишљао сам о Богољубу. Био је строг, али правичан командир и то је ваљда оно због чега смо га се истовремено и бојали и волели. Неправду и разне глупости није могао да трпи и на њих би плануо као шибица. Свеједно је било да ли је то питомац или неко од колега. Имали смо прилику да се лично уверимо у то брзо пошто нам је дошао за командира.

Ууу, то је било за причу. Знаш кад дође децембар, падне снег, па удари минус, а одозго са планина дуне ветар? Е, такав је дан био. Један од ретких када нисмо имали јутарњу фискултуру, баш због таквог времена. После доручка смо се вратили у наш објеката јер постројавање на писти није било могуће. Требали смо да узмемо школске торбе и да идемо директно у кабинете.

Долазимо у просторије, а још споља се чује нека галама.
- Јебаћу ти матер за ово кад тад! – брундао је први глас.
- Поведи рачуна шта причаш, и за то те могу пријавити – говорио је неки пискутав гласић.
- Ма, згазићу те на сред писте к`о ФАП жабу. Пичкетино једна, далеко си ти од човјека. Сад си срећан, вјерујем? Јеси л` срећан? Ђубре једно.
На ходнику су били Богољуб и Мандолина.
- Немој пред питомцима, Јањићу.
- Шта немој, шта ти мени немој... Нека виде какво си ђубре.
Стајали смо, мало је рећи, шокирани оним што видимо. Нисмо веровали да је тако нешто могуће међу нашим официрима. Ма, не само међу њима него нисмо веровали да је у целој војсци тако нешто могуће. Касније смо сазнали узрок те свађе. Игром случаја, једне ноћи док смо били на положају некако смо дошли до тога па нам је Бог лично испричао неке детаље.
- Мандолина је тада, колико ме сјећање служи, код нас био на испомоћи. Дај човјеку власт па ћеш видјети какав је, каже једна мудрост. А та мудрост као да је настала због Мандолине. Тог дана је он био на неком положају, да ли је био дежурни официр или тако нешто, сада се више не сјећам. Свакако је био неко велико мудо, нека власт. Док сте били на доручку он је из питомачког ресторана свратио до канцеларије. Одмах поред је била и моја. Неки му ђаво није дао мира да оде у своју канцеларију већ је бануо код мене. И, јеби га, затекао ме како спавам за радним столом. Одмах је почео да вришти како ће ме пријавити команданту, како ће ово како оно. Знам ја да на послу нема спавања али знам и да није то такав пропуст да би ме колега из сусједне канцеларије пријавио. Прво сам покушао на фин и културан начин да му објасним шта се десило али њега то није интересовало - причао је Бог тада, док смо ми упијали сваку реч. Имали смо привилегију да о томе прича баш он, само Шарићу и мени.
Богољуб је претходну ноћ провео у Хитној служби. Дете му је имало високу температуру, супруга такође. У стан се вратио пред зору, таман је дремнуо мало у фотељи када је сат зазвонио. Онда нов малер, његов стојадин није хтео да упали. Купио га је по завршетку Војне академије и лепо му је служио, али у последње време је почео да зеза. Сад ово, сад оно, а тог јутра је на ред дошао и акумулатор. Закључао је кола и пошао пешке на посао. Стигао је готово промрзао, сео у топлу канцеларију и, као и сваку живу душу, њега је та топлота омамила и глава му је клонула на сто. Следеће чега се сећао је Мандолина и његово вриштање.
- Ма, ко ти јебе матер – рече Богољуб и залупи врата канцеларије. Мандолина је остао на ходнику бесан што му се неко супротставио. Еј, њему се неко супротставио и то пред питомцима.
- Знате, - причао нам је - да нисте ви питомци наишли тад ја би` сад био у затвору. Ето кол`ко ми је требало да га посадим у онај бетон.
 
Због присуства нас питомаца и других старешина успео је да са уздржи да га не одробија, али му је рекао свашта. После тог догађаја њих двојица никада нису комуницирали, осим по службеној дужности и то само најнеопходније. Ни реч више од тога.

Завршили смо поделу следовања па смо пожурили  да вратимо и мањерке како бисмо скокнули до кантине пре затварања. Кад ми тамо, а оно међутим. Баш тако је било, ми тамо, а кантина затворена иако лепо пише да је радно време до петнаест ха. Као за инат нигде никог у том тренутку да питамо. `Можда је Ибро само изашао, можда ће се вратити па да сачекамо?` Чекали смо неколико минута и како се нико није појавио пођосмо до амбуланте. Они су најближи па ће сигурно знати.  У амбуланти беше само возач. Листао је неки стари часопис и убијао се од досаде.

- Шта треба? Доца није ту – процеди невољно.
- Само да питамо знаш ли што не ради кантина?
- Је л` ви у шуми живите па не знате да Ибро јутрос није дошао, оставио поруку да више неће долазити.
- Па, може се рећи да већ неко вријеме живимо у шуми, прика мој, може се рећи. Значи што смо пушили, пушили смо, прц бато.

А и те цигарете, то је нама било забрањено у прве две године. Ма због тога је могло да се лети из школе ако те ухвате. Могло се десити у граду са цигаретом да те сретне командир и да наредни да идеш на рапорт. Казна се подразумевала. Забрањен је био и алкохол. Таман посла да ти у кантини продају пиво. Онда смо се крили да бисмо запалили по једну. Ја сам прву цигарету запалио на наговор у првој години. Били смо у граду и десило се. После сам, бојећи се казне, просечно попушио једну или две цигарете месечно. Пусте нас кући, а ја сам, као и већина, путовао возом, на станици купим кутију цигарета, до Београда једну запалим и тамо чим сиђем са воза оне остале бацам у канту за смеће, да случајно моји код куће не открију. Касније ћу ти испричати и како су сазнали.
Оног дана кад се Зека Ћорак упуцао, на постројавању за ручак пред строј је изашао пуковник Туна и скоро свечано рекао да се више не кријемо и да од тог тренутка можемо слободно да пушимо. Рекао је да више ни један питомац неће бити кажњен. А онда је извадио своје цигарете и понудио нам. Била је то његова последња одлука, неколико сати касније је имамо мождани удар после ког се више није пробудио.

Стигао је и последњи дан априла. У „Пазарићу“ смо били тачно месец дана, од тога само прва три ван ро-вова. Из мог вода од тридесет два питомца седморицу су одвели родитељи. Слично је било и код других. Још двојица су побегла у два дана, тачније две ноћи. И оба са оружјем. Отишао је и Бог. Њега је два дана мењао Цесарец па је дошао Велимировић.
Кантина је престала са радом, трпезарија још и ра-није. Једино што ради је кухиња. Тамо се спрема храна која се онда носи на положаје. Имали смо и два-три пу-та организовано купање, кад је било топле воде. Причао сам ти већ како је то изгледало. Али хлеба ни за лек, недељу дана само двопек. Тек тада је почело да се прича оно што ми је Шарић неколико дана раније рекао, како из Сарајева следовање уопште не стиже и не зна се када ће.
Седимо тако испред склоништа наш нови командир Велимировић, од милоште Веља, Шарић и ја. `Ватамо зјале`. Шарић и ја делимо једну цигарету да би нам дуже трајале. Нема више где да се купи. Кантина не ради, а у село се не може. Свако је са неким својим мислима. Нашли смо неки транзистор, срећом имао је и батерију, ону од девет волти. Чак смо пре неки дан ухватили неке вести, јављају да је проглашена СР Југославија.
- Шта значи оно СР? – питао је неко из рова.
- Социјалистичка – добаци неко из другог.
- Ма, каква бе, социјалистичка, ја мислим да је то Српска Република Југославија – умеша се трећи глас. Био је то Бане Тасић.
- Де, болан, не лупај. Како може бити српска ако не живе само Срби тамо? – огласи се Беговић.
- Што га знам? – слеже раменима Бане – социјалистичка неје сигурно, ако неје српска онда не знам к`ква је.

Онда смо хватали следеће вести да бисмо чули значење. Рекли су да је то Савезна Република. Рекли су и да ЈНА мења име и зове се Војска Југославије. Још једна војска. Колико их више има нико и не зна. Сваки сокак има свог команданта који има неку војску. Ето, ту где смо ми има Јусуф неку војску, па имају неки територијалци, па имају неки зајебаних назива, неке „Змије“, неке „Фоке“ и „Бесне глисте“, ваљда. Онда, имају имена по капама које носе. „Шарене беретке“ то су ваљда неки сликари, француски, они носе беретке. „Плави шлемови“, то су они што су дошли да нам не дају да се бијемо, а од како су дошли оно све горе. Па имају и неке шеширџије, заборавио сам  које беше боје. Тотална лудница. И свако са сваким и свако против сваког. Нигде то нема, само код нас.
Тако смо констатовали да се више не зовемо онако како се зовемо него, пак, другачије. И не бисмо ни знали да нам не беше транзистора. И рекли су, то сам могао заборавити, рекли су да ће све јединице бивше ЈНА, а сада Војске Југославије, бити дислоциране на територију СР Југославије. Обећали су до деветнаестог маја.
 
- Ситнооо, нула-један-девет! – дрекнуо је Ђока Македонац када је чуо датум.
- Мање, Ђоко, мање бе, па ми ли ће смо последњи? –добаци Бане.

   Вест се проширила и сви су мало живнули у уверењу да ћемо за највише двадесет дана бити код својих кућа. Тако смо, као што рекох, нас тројица седели испред склоништа, уживали смо на пролећном сунцу када нас је прекинуло звоно пољског телефона. Шарић, који је био најближи, уђе да се јави.
- Друже капетан, Вас траже – позва Велимировића.

Веља невољно устаде и уђе у склониште. Разговор је био кратак те брзо изађе напоље.
- Ти, Маринковићу, Лекић и Беговић узмите сву своју опрему. Идете назад у Сарајево. Доле се јавите поручнику Лазаревићу, он вас води. И поведите оног несрећног Саву, што му је нокат урастао. Овде нам такав ниште  не  вреди,  нека га тамо погледају и поправе ако могу. `Ајд, Шарићу, иди доведи Лекића и Беговића.

- Друже капетане, а зашто идемо у Сарајево? Зна ли се шта?
- Иду по тројица из сваког вода, тамо ћете спаковати целу школу, наш батаљон и личне ствари свих питома-ца. Пакује се за селидбу.
- Оп, оп, оп! – не могаде Лекић да се уздржи – Значи баш је ситнооооо.
- Полако, сине, немој журити, ко зна шта у овој лудници може још да се деси.

Поздравили  смо  се са  свима и упутили  ка касарни. Тамо су већ своју опрему паковали и питомци из других водова који иду са нама. Брзо смо то завршили, најбрже могуће. Штета што тада није било неко оцењивање. Аутобус је већ био спреман. Уместо стакла разбијеног током Тунине сахране био је неки најлон, залепљен селотејп траком. Када су се вратили са сахране аутобус и возач су остали код нас. Он није смео сам да се врати у Центар, после бушења гуме и разбијања стакла страховао је шта би могло бити следеће. Поручник је нешто разговарао са њим. Како је ко долазио поручник би показао на бункере где смо требали оставити транспортне вреће и школске торбе. Потом бисмо без чекања заузели место у аутобусу.
Када се више нико није појавио, уђоше и поручник и возач. Поручник је извадио неки папир и почео да нас прозива. Када је установио да су сви са списка у аутобусу потапша шофера по рамену.
- Па да кренемо?
- Да кренемо – одговори возач.

[attachment=1]

Кроз прозоре смо последњи пут гледали ПРЦ „Пазарић“. Наши другови из батаљона су нам махали, а ми им истом мером узвраћали. Када смо изашли на главни пут полигон остаде из нас. Док је аутобус грабио према Сарајеву ми смо посматрали околину покушавајући да видимо призоре рата. Онакве какве смо виђали у филмовима и како смо у својим главама замишљали. Није их било.
Прва барикада, аутобус успори, а наоружана особа само показа да продужи даље. Исто тако и на наредним барикадама. Војска може слободно да прође. Питам се зашто онда не може и возило са храном, али не могу да пронађем рационалан одговор.
Што смо ближи граду то је више оних призора које смо тражили погледом. Изрешетане фасаде, запаљене куће, уништени аутомобили... Стижемо пред главну капију, аутобус се зауставља. Гледамо како војници померају препреке и мине. Брзо то раде и после месец дана улазимо у нашу матичну касарну. Док смо чекали да уђемо, поред нас прође бели оклопни транспортер. Велика ознака УН на њему и митраљез. Војник са плавим шлемом стоји спреман да запуца, ако затреба. Гледамо нашу касарну. На прозорима џакови са песком, понегде вири цев неког оружја. На кругу тек понеко прође. Нема шетања већ претрчавање од ћошка до ћошка. И сви носе шлемове.
Аутобус се зауставља испред нашег објекта. На истом месту је био првог априла када смо ушли у њега.
- Излазите опрезно, без сувишног кретања узимате своје ствари и најкраћим путем улазите у објекат. Снајпериста има свуда и повремено неки метак опале ка нама – говори нам поручник.
Излазимо један по један. Објекат нас заклања са једне, аутобус са друге стране. Свако узима торбе које дохвати и уноси у ходник. У ходнику је безбедније па тамо тражимо своје. Одлазимо затим у своје собе. Лежем на нормалан кревет, онако у униформи. Пре рата бих за то `попио` дисциплинску казну. Сада никог није брига. Ус-тајем, отварам ормар, све је како сам оставио. Полако почиње да се осећа онај мирис устајалог. Осећа се у целом објекту, у свакој соби. Ко још мари за то? Једино важно је да крећемо са селидбом.

- Ајдееее, сви на ходник! – позива поручник док његов глас одјекује празним објектом.

Из полумрака избише две силуете, препознајемо капетана прве класе Милутина Рајковића. Мало пре нашег одласка у „Пазарић“ он је дошао за заменика Арнауту. Оног дана када смо отишли он није радио. Када је дошао сутрадан на посао надлежни су одлучили да је потребнији у Центру него у батаљону и тако је он остао ту. Други је неки потпуковник, нико од нас му не зна име иако смо га повремено сретали на кругу.

- Ја сам потпуковник Видас и тренутно вршим дужност команданта школе – одмах се представио.

Он и Рајковић су наизменично објашњавали због чега смо враћени у Центар, шта нам је задатак, каква ће бити организација рада и гомилу других информација. И обавезно упозорење како се кретати по објекту и кругу због снајпериста.
Онда смо сазнали да је прва година пре две недеље евакуисана у Београд. Авионом са Бутмира. Сазнали смо и да се на касарну с времена на време отвара пушчана ватра, али да још нико, срећом, није погођен. И најважније је да ми никако нећемо бити распоређени као одбрана касарне. За нас су предвиђене неке друге обавезе. Неко ће бити курир, неко дежурати поред телефона или помагати у кухињи. А сви бисмо били резерва, за не дај Боже.

Већ тог поподнева смо почели. Док су једни паковали документацију школе, други су то радили са батаљонском. Остали су ишли по собама својих водова и из ормара вадили питомачке ствари, обележавали их и паковали у транспортне вреће добијене из магацина. Онда би поново на врећи написали име власника садржаја.
Посао смо прекинули ради вечере коју смо имали у питомачком ресторану. Поново на линији за поделу хране, комплетан оброк, хлеб... Хлеб смо тада поново окусили, први пут после десетак дана `двопековања`.
 
Неђо и Саво су после вечере тумарали по објекту и негде ископаше телевизор. Чак су и антену нашли. Нас четворица из Деветог вода смо заједно у соби, поставили смо телевизор и укључили га. Ради. Иду вести и снимци разарања, па онда мало забаве. На музичку подлогу иду исти снимци само лепо монтирани да се укло-пе у песму.
 
- Ма гаси та свјетла, `љеб га јеб`о! – виче на ходнику Рајковић. – У рату смо, немојте се зајабевати с тим. `Оћете да вам пошаљу ракету кроз прозор?

Само у мокром чвору остаде упаљена једна сијалица која је кроз врата дискретно бацала своју светлост на ходник.
Целе ноћи је пуцало на све стране. Сад ближе, сад негде у даљини. Негде заштекће рафал, па одмах потом уследи експлозија. После ње настане тишина све док се брзо поново не огласи нека пушка. И тако целу ноћ. У нашој соби нико није могао због тога да спава. У мраку смо причали о свему и свачему. Причали смо о томе шта ћемо да радимо када ово прође, присећали се разних догађаја током школовања, причали вицеве и тек пред зору нас је сан савладао.

- УСТАЈ ВОЈСКО!!! – галамио је на ходнику дежурни ове наше нове формације.

За првог дежурног је одређен Саша Белошевић. Мачванин, најбољи математичар у класи. Тај је рачунао брже од дигитрона. Без грешке.
Постројавање у ходнику, доручак па наставак паковања. До подне је већ све било готово. Напољу повремено одјекне по неки пуцањ, неко се тргне на тај звук, већина не. Чудо је то како смо брзо огулали. За једну ноћ.
Пошто смо завршили посао добили смо слободно до ручка. На пустом ходнику сретнем поручника Лазаревића.
- Друже поручниче, данас је Први мај.
- Шта с тим? Да ниси хтео на уранак?
- Нисам, него контам да ли ће бити плата?
- Среће ти, шта ти толико запело да ти треба плата?
- Па хтео сам да купим цигарете.
- А где, јадо, да купиш када нигде нема?
`То ти мислиш да нема`, хтедох рећи па се предомислих. Поручник се ухвати за џеп и извади сав новац који је имао.
- Ево, купи и себи и мени ако негде има.

Зграбих онај новац и пођох ка кантини. Малопре сам чуо да тамо има цигарета. Стигох до кантине и једино што сам могао то је да пољубим врата. Била је затворена. Прошло радно време, замисли. Рат је али радно време се мора поштовати. Сетим се да има трафика тамо код интенданата. Дођем тамо, а оно од трафике остала само деформисана конструкција. Артиљерци премештали своје самохотке по касарни и један наводно, возио мало брже па није успео на време да скрене и продужио право кроз трафику. Срећом те никог није било унутра. Док сам размишљао где бих још могао покушати, угледам земљака Николу. Био је војник у интендантском сервису. Требао се скинути у марту, али је целој генерацији војни рок продужен за два месеца. И та два месеца су на истеку, а ситуација каже да од скидања нема ништа.

Беше ми драго када сам га видео. Померили смо се мало да не бисмо постали потенцијална мета па стадосмо један другом причати где смо били и шта смо радили од прошлог сусрета. Богами је од тада прошло и више од месец дана. На крају му се пожалих за цигарете.
- Иди код капије три, тамо имаш трафику на улици, одмах уз ограду, замоли неког пролазника да ти купи. Има тамо сигурно.

Капија три је она код Експедиције, гледа на Земаљски музеј, Мариндвор, Холидеј Ин... Налази се на самом ћошку касарне. Она се веома ретко отвара, а од ње се саобраћајница, права као стрела, протеже до другог краја дуж кабинета за наставу. Отприлике на њеној средини се налази бина за свечности, а са друге стране бине велика писта за постројавање.

[attachment=1]

Да би спречили упад на ту капију, јер је поменута саобраћајница идеална за тако нешто, на асфалту су постављене противтенковске мине. Гледам оне мине и размишљам шта сад. Одлучим да прођем између њих. Рачунам да сваку видим и да никакав проблем није проћи пешке. Долазим до краја асфалта и поново застајем. Од ограде ме дели неколико корака кроз траву која ми је готово до груди. А шта ако и у трави има мина? Гледам у ону траву како бих угледао неки траг, потезну жицу или нешто друго што би одало њихово присуство. Гледам и не видим ништа. Избечих очи, џаба, не видим ништа, никакав демаскирајући знак.

- `Ајд помози, Боже! – прекрстим се позивајући Свевишњег у помоћ и закорачим.
Ништа. Направим нов корак и опет ништа. Стигнем до ограде и даље ништа. Ух, добро је. Назад ћу истим трагом, полако.

Трафика је леђима окренута према касарни и не могу да видим да ли ради. Врата су затворена па не могу ни да дозовем радника. Леп дан је измамио пуно шетача али као за инат, нико да прође поред касарне. Сви су исувише далеко. Шта ћу него да чекам. Да имам неки каменчић или тако нешто па да гађам врата трафике, можда би радник изашао. Али немам баш ништа. Најзад наиђе један пар. Позовем их, пожелим добар дан, питам да ли ради киоск, а они ми намргођено одговорише да не ради. Видим ја колико је сати па одлучим да сачекам да поново неко наиђе. Овог пута није прошло много времена када се појавише два момка. Воде пса, неког ритривера, ако се добро сећам. Питам њих исто као оне прве, кажу: ради; има ли цигарета: има; које имају: има Србија, век, Зета... Рекох да ми купе Србију, девет кутија, за толико имам новца. Они ми пружише цигарете кроз ограду и одбише новац. Неће ни да чују, само ми пожелеше срећу и одоше својим путем.
Остадох затечен, али и даље прибран. Добро, кад је тако, сачекаћу још некога па да за онај новац купим још. Тако и беше. Вратио сам се пуних џепова цигарета па право код поручника у канцеларију.
- Има ли цигарета, Маринковићу?
- Има, друже поручниче, има него како – сав срећан одговорих и почех да празним џепове.
- Па, где нађе, побогу?
- Војна тајна, али само да знате да сам ризиковао живот.
Цигарете смо поделили на равне части, а онда је поручник на моју гомилу додао још једну паклицу.
- Ово је за тај ризик.

После ручка поручник се вратио у „Пазарић“, а бри-гу о нама је у потпуности преузео Рајковић.

Добро познат звук је постајао све јачи. Онда се из-над Игмана указала једна тачка која је постајала све већа и већа. Најзад је та тачка постала хеликоптер. Нешто је носио јер је испод њега висио терет. Долетео је до травнатог терена, спустио се довољно да терет лагано додирне земљу, онда је то остало на земљи док се летелица подизала и почела удаљавати.
Терету остављеном на терену приђоше Јовић, Арнаут, Чолић и Срнић. Јовић је неколико дана раније звао Команду у Сарајеву и тражио да како знају и умеју доставе нове количине хране за људе којима командује. Детаљан списак је садржао месо, млеко, сувомеснате производе, јаја, сир, пасуљ, тестенине, брашно... Према прорачуну, тражена количина намирница би задовољила потребе готово четиристо људи најмање петнаест до двадесет дана. Таман до евакуације која је преко радија обећана до деветнаестог.
 
- Шта је ово, сунце ти јебем? Шта је ово, људи моји? Па ово нема нигде, за ово неког треба стрељати, свега ми. Јебеш  ми  све  ако су они нормални – запенио је Јо-
вић када је видео садржај.

У мрежи, коју је хеликоптер спустио, на палети је било дванаест џакова брашна. Укупно триста кила, или тридесет седам и по грама дневно по особи у наредних двадесет дана, до обећане евакуације. Тридесет седам и по грама брашна дневно и ништа више. Срнић се хватао за главу. Чола је био на ивици суза, у бесу је почео да шутира бетонску жардињеру. Није га било брига за бол који себи наноси. Мали је то бол колико га је болела душа због овога. Остали су само ћутали јер није било могуће наћи било какву реч за ово.

Стање са храном је било све горе и горе још од друге половине априла. Пошто су потрошене залихе брашна почела је подела двопека уместо хлеба. Срећом, двопека има за још неколико дана. Меса више нема, а једино месно су конзерве чије се залихе убрзано смањују. О млеку, слаткишима, свежем поврћу и воћу се могло само сањати. Из Сарајева следовање више није долазило. Одговорни из Центра су невешто објашњавали да се ради на решавању проблема и да ће се брзо нормализовати. И то је била сва комуникација.

- Лако је оном трбоњи Ковачу, заболе њега, он је генерал. Није његово дете овде па му је свеједно – поче-ло је да се коментарише по „Пазарићу“.

Ковача су сви сматрали најодговорнијим за стање у коме су. Он је био командант Центра, доносио одлуке и  ништа није предузео да се неке последице његових гре-шака макар ублаже. Причало се да је већ могао бити у пензији, али је искористио неку законску могућност како би још остао у служби. Неке ствари је ипак могао ре-шити само у служби. Имао је сина апсолвента медицине. Говорило се да је био стипендиста Савезног секретаријата за народну одбрану. По дипломирању је требао почети да ради у Војној болници па онда после пар месеци одлазак на већ сређену специјализацију. Све о трошку војске.
Причало се и да га је почетком марта послао код своје сестре у Швајцарску, да га на време скло-ни док не види шта ће бити.
Генерал је имао стан у Београду, тамо је послао супругу пошто му је син отпутовао у Женеву. На време, за сваки случај. Службени стан у Сарајеву је, потом, готово у потпуности испразнио. Оставио је само нешто најнеопходнијих ствари ако буде свраћао да има где да прилегне, скува кафу и слично.
Све је то лепо испланирао и извео када је он у питању, али, када је као командант требало да темељно анализира ситуацију и примени оговарајуће мере, то није био случај. 
Тај генерал Милан Ковач је као командант Центра направио готово идентичне грешке какве су у походу на Русију направили прво Наполеон па онда и Хитлер. Лоше организовано снабдевање трупа их је одвело у пораз. То је сваки десетар морао знати, а не један генерал. Тако је у „Пазарићу“ учетворостручио снаге, а залихе хране, муниције, санитетског материјала и свега осталог нису повећане. Лакомислено је веровао да војску нико неће напасти и да ће све бити експресно готово, много пре смањења залиха.
Када је дошло до прекида снабдевања, генерал није имао резервни план. Тако је дозволио да батаљон остане у тоталном окружењу, без икакве подршке и без хране. И једино је тих триста кила брашна било све од помоћи достављене у „Пазарић“. Ни пре, а ни касније, све до евакуације, ништа више није стигло. Курири који су радили у Команди су се клели да генерал никада није ни позвао „Пазарић“ и да никада никога није питао шта је са тим људима тамо. О неком плану да се ти људи извуку није било ни речи.
У тим тренуцима је вероватно било најтеже шефу кухиње Срнићу. Он је трабало да нахрани много гладних уста из празног магацина. Како би му помогла, а имајући у виду стање залиха, команда се одлучила на нови корак. Укинуће један оброк.

Из неког разлога, ујутру за доручак је подељен суви оброк за цео дан. То се обично дешавало недељом када би се вршило комплетно чишћење кухиње и ресторана. Али, рат је, побогу, тада се правила мењају.
У некадашњој дежурани дежурног школе Максим је кувао кафу. Одакле сад кафа, питаш се? Па, био је у правом третнутку на правом месту. Кантина је тог јутра престајала са радом и све од залиха је дељено бесплатно. Максим је баш тада пролазио поред, видео гужву па када је сазнао о чему се ради и сам се умешао. Добио је ту кафу, два пара чарапа, упаљач и две кутије неког кекса.

Кувао је за себе и цимера Блека када је ушао капетан Рајковић.
- Шта има, момчино?
- Ево, друже капетане, кувам кафу, хоћете ли и ви једну? – понуди Максим.

Капетан прихвати и седе за сто дежурног. Извади цигарете па понуду Максиму али он одби. Никада у животу није повукао дим.
- То ти је паметно – рече Рајковић – и савјетујем ти да их никада и не пробаш, јеб`о их онај ко их измисли.

Уто на врата као фурија улете Блек. Блек или Саво Стојић је цимер са Максимом и земаљаком Сашом Белошевићем. После Саше је имао најбољи успех у воду. Надимак Блек је донео од куће као последицу читања стрипова о омиљеном јунаку Блеку Стени.

Блек збуњено застаде када угледа Рајковића:
- Извините, друже капетане, нисам знао да сте ту.
- `Ајде, `ајде уђи слободно – рече капетан па и њему понуди цигарету. И Блек одби као непушач.

Максим закува кафу, а њен мирис испуни просторију.
- Да попијемо као људи – поче Максим приносећи шоље. - Знате када сам је последњи пут пио? У кантини на „Пазарићу“ за Терзин рођендан. То је, значи, било око петог априла. Јесте, дан пошто је Туна завршио у болници. А данас је...? Који је, бре, данас датум?
- Данас ти је четврти мај. Умро је друг Тито, сјећаш се? Наравно да се не сјећаш, ви сте били мали тада – ре-че Рајковић
- Сећамо се сирена у три и пет. Да л` ће данас да свирају? – хипотетички упита Блек.
- Чек мало, сад је три и три минута. За два минута ћемо сазнати – осмехну се капетан и отпи гутљај кафе. – Добру си скувао, јаку.

Поново је запалио цигарету и повукао дим. Ћутали су као да су чекали да ли ће се огласити сирене. Тишину прекиде језиви фијук па експлозија. Прва, друга, тре-ћа... шеста. На прву експлозију Максиму испаде шоља из руку, кафа се просу. Рајковић је и даље седео као да се ништа није десило.
- Далеко је ово – рече савршено мирним гласом.
Максим и Блек се погледаше у чуду. Није им било јасно како то далеко, а цела се зграда тресла. И они су се тресли, осетили су неописив страх али су покушава-ли да пред својим капетаном то не покажу.

Како је изненада све почело, тако се и завршило. Настаде потпуна тишина.

- Данас, у три сата и пет минута извршена је почасна артиљеријска паљба по нашем Центру, поводом годишњице смрти друга Тита – саркастично настави Рајковић. - Изгледа да се штеди, само шест пројектила. Нема смисла, требало је дванаест за исто толико година од Титине смрти. Стварно сиротињски.ж

Опрезно излазимо напоље. Трпезарија је погођена, кров се срушио. Једна мина пала је поред библиотеке, једна је погодила војнички клуб, а једна се зарила у писту и није експлодирала.

[attachment=1][attachment=2]

Из кухиње је неко запомагао. Женски глас је дозивао помоћ. Група старешина и војника је утрчала унутра, нама питомцима нису дозволили. Једна од жена из кухиње се ту затекла неким послом када је почела канонада. Заштиту је потражила између казана за припрему хране али је велики комад плафона пао и блокирао јој излаз. Уз помоћ алата, који је брзо донесен направљен је излаз кроз који је извучена. Осим што је имала пар ситних огреботина и била уплашена, других повреда није било. За то време, једно маче је код библиотеке тужно мјаукало дозивајући мајку коју је гелер пресекао на пола. Срећом па је само та мачка била једина жртва напада.

Пошто је ресторан тешко оштећен прешло се на резервну варијанту. Ето, ипак је постојао и неки резервни план. Ако је уопште неко о томе размишљао. Пре бих рекао да је то био сплет срећних околности. Ко зна да ли би до тога дошло да у саставу Центра нису и Интандантска средња војна школа и Академија. Довољно кадра и опреме да се пређе на пољски режим рада. Пекара и пољска кухиња су кренуле пуном паром. Преко хиљаду и двеста душа је требало хранити. Све јединице у Центру су одредиле потребно људство за доношење хране, а ми смо имали још и двојицу која су у кухињи радила као испомоћ. Тако су тамо отишли Неђо и Беговић. Одлазили би већ у зору, затим би нашима помогли да донесу храну за цео дан, па би се вратили да тамо посвршавају ако је још нешто остало и онда опет назад код нас. Цепали су дрва, ложили ватру, прали судове, преносили дневна требовања из магацина... Дрва? Па било је свакакве беспотребне дрвенарије за ложење, сандука, делова намештаја, било је нешто мало дрва за потребе обуке тих интенданата. А када је затребало, била је ту и моторна тестера, а на кругу свакаквог дрвећа.
Бар то није био проблем.
Храну је доносио Максим, а осим Недељка и Есад-бега, по потреби су ишли и Рајко Илић, Душко Арсић и Зека Ћорак. Заборавио сам да поменем да нас је Зека дочекао у касарни када смо дошли из „Пазарића“. О његовој срећи када нас је видео сувишно је и говорити. Знаш када си данима практично сам, када немаш никога да проговориш коју реч, да се нашалиш или озбиљно причаш? Е, тако је њему било од отпуста из болнице до нашег доласка. Њему је рана већ зарасла и никакве последице нису остале. Није храмао и није имамо више никаквих проблема са том ногом.

Када се тама навуче над градом на десетине и стотине злослутних и смртоносних пламичака почињу наизменично да светле са прозора. Већ три ноћи, а и током дана, готово непрекидно трешти негде у граду али не можемо знати где тачно. Само по диму који повремено уочимо видимо да је тамо негде ка Башчаршији, негде на ту страну. Буде и другде, али је онамо било најжешће. Ноћу ти окршаји изгледају још жешћи па се у неком тренутку све смири, ваљда само да би заменили оквире и реденике или да би променили положај. Од напада артиљеријом, на нас пуцају из свега расположивог. А и струја нам је искључена.

За само два дана имали смо у Центру једног погинулог и четири рањена. Први погибе управник кантине. На Ђурђевдан паде мина пар метара од њега. Није му било спаса. Иако је кантина престала са радом он је остао у касарни. Могао је можда да стигне до капије или неки корак ван ње. Изгледа да је тачно да се од судбине не може побећи. Неког је поручника снајпериста једним метком погодио кроз обе подлактице. Нама те вести јавља Радојевић из Седмог вода. Он је курир у Команди Центра. Седи одма` поред Ковачеве канцеларије. Он је једна смена, у другој је Карамарковић из Шестог вода. Нас није било много али смо били стратешки распо-ређени, како се то каже. Имали смо своје представнике на два најважнија места: Команди и кухињи. Шта више пожелети? А они су то знали да искористе па би нам ја-вљали шта је наредни дан за ручак, шта се дешава у Команди, али и у нашој околини и слично. Данас верујем да су нам неке лоше вести прећутали. На пример, где је оно ван касарне два-три дана и ноћи почетком маја нон-стоп била пуцњава и детонације. То смо сазнали много касније, као и о томе како је сутрадан после смрти управника кантине погинуо и један војник.

Тај војник је био распоређен на положај близу оне капије број три. Његова јединица је штитила ту капију, а он је као пушкомитраљезац могао да покрива све од Холидеј Ина па до Земаљског музеја. Чак и мало даље. Када је претходног дана војник поред њега рањен он је доживео огроман шок. Одвели су га код лекара, они су му дали неке лекове за смирење и шта ли већ и пустили га назад. Изгледало је да ће бити у реду и да му је само потребан одмор. Онда се ујутру пробудио и било је јасно да му је нешто у глави `кврцнуло`.

- Људи, ја морам кући, мени је сутра слава, Марковдан – рекао је то као да у том тренутку седи у кафани па се сетио да има неки важан посао.
- Шта, бре, мораш? – упиташе га.
- Морам ујутру у цркву, па госте да дочекам. Ноћас сам мајку сањао. Звала ме да дођем, обећао сам, не могу да је лажем.
- `Ај не будали – рече му један од присутних војника. – И ја бих кући, и он би кући... сви бисмо ми кући, али не може. Има нас још који славимо славу па не вреди. Прославиће и без нас па следеће године, у име Бога.
- Нееее, ја морам... – није хтео ни да чује.
- Аман, човјече, убиће те чим промолиш нос. Разумијеш ли? – умеша се још један.
- А што би мене неки убио, ово није мој рат, ја с тим немам везе. Коме се ратује нека ратује ја нећу, имам другог посла – то рече па пође према излазу.

Узалуд су викали за њим и покушавали да га одговоре али он се није освртао. Изашао је из зграде, стигао готово до Титове бисте и онда се нагло упутио ка огради. На том делу она је била најнижа и лако је могао прескочити. Са прозора почеше да вичу за њим и да га моле да се врати али он је већ био на улици. Застао је на тренутак и ништа се није десило.
- Рекао сам вам! – повика окренут ка положају на коме је до малопре био – Није ово мој рат и нико нема разлога да пуца на мене! Јесам ли вам рек`о?

Онда је стигао до трамвајских шина па пратећи њих наставио ка Мариндвору. Био је једини човек на, вероватно, највећој сарајевској раскрсници. Већ је слободно ходао док су га из касарне посматрали кроз двогледе и оптичке нишане. Све више се удаљавао, махао је рукама и нешто говорио али нико није чуо шта. Стигао је до средине раскрснице када се зачуо пуцањ. Војник се затетурао и пао. Држао се за ногу.

- Е, до курца, – рече један од официра – сад ће да се иживљавају.
- Како то мислиш? – упита неко.
- Сада су га погодили у ногу, на чистини је одакле не може да побегне. Са свих страна га нишане. Следећи хитац је друга нога, па онда рука, па друга рука, онда у кук, стомак и тако док га не убију случајно. Труде се да га погоде што више пута, а да остане жив. Неки кажу да су од тога направили забаву. Опкладе се у неке паре, а губи онај чији га метак убије. И нема гађања у исти део тела. Сеци ме где сам најтањи ако то сада није случај. А они преко радио-везе договарају ко следећи пуца – објасни онај први. – Згодно им је овако, да нама осталима покажу шта нас чека. Тако је било у Хрватској, мог војника су тако убили, потпоручник је покушао да му приђе и помогне, а они као да су то чекали.

Пуцањ, несрећни војник се изви, укочи се на тренутак па поново паде доле. Подигао је руку тражећи помоћ када му је трећи метак просвирао шаку. Могли су га гађати са било које зграде и покушај да се пронађе и ликвидира снајпериста је био тражење игле у пласту се-на. То оном несрећнику не би помогло. Био би један мање али би остало ко зна још колико оних који би посао завршили.
Војник се још померао, покушавао је да пузи како би се склонио када га је погодио следећи метак. Из унутрашњости касарне зачу се неко брундање, а онда и жесток прасак. Једна граната испаљена из самохотке погодила је зграду Председништва. Неко из касарне више није могао да гледа то иживљавање и урадио је шта је мислио да је требало. То је очигледно разљутило снајперисте који су у оног несрећника испалили салву метака. Више се није померао.

Наша команда је тражила да се омогући да неко дође по леш, али је то одбијено. Са положаја су гледали како керови, прво један, а онда и цео чопор, кидају делове тела, једу их и развлаче по улици. Онда су после њих дошле птице. Кљуновима су откидале комадиће тела. Повремено би неко испалио метак у њиховом правцу па би се разбежале али би се убрзо поново вратиле да наставе своју гозбу. Леш је ту стајао неколико дана, а онда су Плави шлемови дошли и однели га.

Наш објекат је био тако окренут да су канцеларије биле оријентисане ка унутрашњности касарне и њих су заклањали и остали објекти. Собе у приземљу су биле наспрам кацеларија и гледале су ка брду Хум и репетитору. На тој страни се налазио и паркинг за технику која је стигла из Задра па су тако све собе у приземљу могле бити гађане.

- НА ХОДНИК!!! БРЗО НА ХОДНИК!!! ПУЦАЈУ НА НАС!!! – викао је Неџад Исовић, дежурни нашег вода.

Неколико тренутака пре једно зрно је, направивши рупу на прозору, погодило у зид код врата. Мирно и без страха смо напустили собе. Мало смо сачекали у ходнику да видимо да ли ће поново пуцати, а онда смо на ходник изнели душеке и ту провели ноћ. Провели смо тако две вечери да би онда Рајковић наредио да пређемо у канцеларије.
Са Неђом сам одабрао да то буде Чолићева канцеларија. Ушли смо, радни сто приближили прозору, затим смо на њега подигли металну касу. Касу смо напунили књигама, новинама, часописима и свакаквим штампаним стварима. Знали смо да метак или гелер тако нешто тешко могу да пробију, а зидови дебљи од пола метра су гарантовали потпуну заштиту. Када смо то завршили мало смо испомерали остатак намештаја и унели кревете. Та канцеларија је постала наша соба.
Увече сам добио и први задатак, пожарство поред  наших минобацача у питомачком клубу. Још раније је део таквог наоружања размештен у неколико објеката како у случају погађања и пожара не би сви били на истом месту. Како су из „Пазарића“ тако су и из Центра одлазили цивили, официри, подофицири... Свако је одлазио према својим идеалима али је успут односио и информације. Наоружање поред којег смо давали пожарство би могло бити интересантно онима који тек планирају да оду. Не, не би они то могли да понесу, али би могли да саботирају на неки начин. Зато су нас поставили да то чувамо. Нико није смео да приђе, имали смо наређење да пуцамо на сваког ко покуша да се приближи. Осим наредне смене. А та смена је долазила увек истим путем дугим тек тридесетак метара. Тачно бисмо знали када смена креће, јер би метална врата на нашем објекту при затварању произвела карактеристичан звук. Тада би стари пожарни изашао на врата питомачког клуба и чекао да му се нови приближи, разменили би унапред уговорене лозинке и тиме би смена била готова.
Када сам током дана био на пожарству користио сам прилику да из читаонице питомачког клуба из гомиле књига разбацаних по поду пронађем неку занимљиву и понесем. Било ми је жао да тако пропадну. Пронашао сам доста добре литературе, спаковао у торбу и обележио. Када смо стигли у Србију нисам успео да је пронађем. Само се надам да је пронашао неко ко ће то знати да цени.
Било ми је жао и да мало боље не прегледам Чолину канцеларију. Пронашао сам један свежањ кључева и полако почео да их испробавам на радном столу. Срећом па га нисмо гурнули са фиоком до зида. После неколико покушаја један кључ је одговарао бравици. „БИНГО!“, помислио сам и отворио. Фиока као и свака друга, блок потписаних и оверених дозвола за град, неколико оловака, дрвених и хемијских, печат, печатни восак, неки папири... Вадио сам те папире, да видим шта пише. Били су то неки спискови, затим неке наредбе и слично... Ништа интересантно. Била је и кожна футрола за пиштољ, али празна. На дну фиоке угледах једну фотографију, на њој строј питомаца код Титове бисте. И тада схватих да је на фотографији мој Девети вод са командиром Јанезом. Фотографија је за службене потребе настала на почетку прве године и нико од нас није посе-довао ни један примерак. Док сам гледао ту фотографију уђе Неђо.

- Шта ти је то?
- Ништа, нека слика – одговорих.
- Каква?   
- Ма нека, нема везе – покушао сам да изврдам одговор док сам грозничаво покушавао да видим да ли има још нека како бих је заменио.
- Дај да видим – прилазићи рече – шта кријеш?
- Добро, али ја сам ово нашао и то је моје?
- Можда, ја сам нашао кључ од канцеларије. Може бит` и моје, а може и заједничко.
- Чекај, не прилази, показаћу ти овако – рекох окрећући фотографију.
- Ма да ли је могуће? Где је то било? Нека слика, а?
И ту се ми споречкасмо ко више права полаже на слику, падоше и неке тешке речи, а Неђи `прегоре нека лицна` ухвати шлем и удари ме. Шикну крв из аркаде као да ме преклао. Липти крв али слику не дам. Дограбим неки пешкир и притиснем да зауставим крварење али не иде. Одем до купатила да мало сперем крв погледам на огледало, а изнад ока зјапи огромна расекотина.
- Је л` амбуланта у Команди? – упитам Неђу који је уплашен трчао за мном и покушавао да нешто каже.
- Јесте, јесте, а је л` мораш тамо?
- Јеботе, а видиш шта си урадио, можда ће морати и да ушивају, откуд знам.
- А шта ћеш да им кажеш?
- А шта да им кажем, рећи ћу истину.
- Немој, немој молим те, случајно је било, нисам хтио. Ево, нек ти остане слика, баш ме брига, немој само рећи да сам ја то урадио. Реци, реци да си се спо-такао на ходнику, ионако је мрак, и ударио главом у зид или нешто друго. На ходнику има свега, могао си ударити у било шта.

[attachment=1]

Видим да му је стварно жао и да се уплашио и обећам да ћу видети да смислим нешто до тамо. Стигнем у амбуланту, прими ме нека докторка. Млада и лепа као најлепши сан. Помислим: „Хвала ти, Неђо, што си ме послао оваквој лепоти, ово се не виђа ни на телевизији.“ Пита она мене шта се десило, а ја је гледам и уопште не констатујем.
- Де не блени више, шта ти се десило? – насмеја се она када је видела да зурим у њу.
Тргнем се али џаба, чим погледам на њу ја заборавим и где сам и шта је било. Не знам дал` сам дош`о или сам пош`о. Ипак некако успем да јој објасним ону причу о саплитању на ходнику. Пошто смо се некако споразумели она ми испрa рану и само преви. Рече ми да ће то бити довољно, нема, каже, потребе за ушивањем. Рекла ми да сутра дођем на превијање. Ишао сам неколико дана али џаба, више је нисам видео. Можда само нисам погодио смену, ко зна.



П:С

Спорна фотографија је већ постављена ОВДЕ (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=37415.msg642159#msg642159)

Сунчан дан у „Пазарићу“, све већ бехара, и багрем ће за дан-два. Мало касни због кише и хладног времена.
- Данас на менију специјалитет куће - пужеви и коприве. Шта је по вољи? – Ђока Македонац саркастично упита Шарића.
- Ја би` ако може неко ја`ње на ражњу.
- Ражањ ћемо лако наћи али јагње тешко богами.
- Има и тога али како доћи до њих. Пара немамо да купимо, а да крадемо не иде. Нисмо лопови.

За храну је све теже, по шуми се лове пужеви или бере коприва и то се спрема на положају. Конзерва од `дуге деветке`  је згодна уместо лонца. Не знаш шта је `дуга деветка` у конзерви? Е, мој прика, јес` ти био у Ј-Н-А? Јес` некад јео онај гулаш из конзерве? Тај гулаш је нешто најбоље у војсци. Е, зато што је то највећа конзерва и зато што је тежина деветсто грама добила је то име.

Да наставим. Тако су у тим конзервама кували коприве. Напуне је, а оно док се скува једва буде четвртина. Без соли, без икаквих додатака, бљутаво, гадно, али стомак не пита. Када данима `гулиш` неки чорбуљак са пар зрна пасуља и по неком тестенином, онда су и такве коприве супер. Ма шта супер, не дај Боже да мораш то да једеш. Желудац ти се преврне.

Ни пужеви нису били пуно бољи. Срећом па их је било. Повремено падне киша и онда после кише их накупе па једу док не потроше. Спремали су их како се ко сетио и како је ко знао. Неки би их само спустили на жар и јели тако готово угљенисане. Други их мало очисте, онда их нанижу као ражњић на шипке за чишћење оружја па их пеку као на роштиљу. И једни и други без соли. Ма што су бљутави тако, него су као да једеш гумени опанак. Једеш ти њега, а чини ти се да једе и он тебе. Савладаш некако ту одбојност, преврће ти се желудац али једеш. Мораш кад нема ништа друго.
А како и да буде другачији када треба знати спремити. И пужеве и коприве. Шта зна тинејџер о кулинарству и припреми хране? Да испржи јаје, скува виршлу, неки чак ни то, а где да зна како се пужеви спремају.

Једном су у Седмом воду ухватили јежа. Е, али шта му радити. Изгледао је јеж онако баш повелики. Учили смо из тема о преживљавању да је и он јестив. Али једно је теорија, а друго пракса. Знамо да се може јести у теорији али нико практични није пробао. Први проблем је како га убити, а онда како и чиме одрати. Јеж је застао близу једног рова и склупчао се. Требало га је натерати да се отвори. Неко се сетио шта раде пси, они се помокре по јежу и онда га `скембају` али нико није хтео да пиша по ономе шта ће јести. Спасоносна идеја је била вода. И стварно, јеж се отвори. Један о њих скочи са паповком и пробурази га. Када је уловљен, морали су га некако припремити за печење. Ништа од ножева није било оштро и били су потпуно бескорисни. Онда се Милић сети да има неки жилет.

- Кад нема кише добар је и град, ваљда ће и жилет бити од користи када нема друго – рече Милић и поче да припрема место за рад.

Имао је код себе неке кожне рукавице како би се заштитио од бодљи, навуче их, а затим приђе јежу који више није давао знаке живота. Конопац за чишћење оружја је добро послужио да га окаче о једну грану. И онда је почело драње. Одрао га је Милић и извадио изнутрице као да је то радио ко зна колико пута. Али од оноликог јежа остаде да виси једна шницла од стотинак грама.
- Пу, јебем ти све, види шта остаде од онолике грдосије – беху разочарани сви актери лова.

Шта је ту је, а ту на грани виси месо, јестиво. Ватра је била одавно заложена, створио се леп жар, на неки дрвени ражњић набише `јежетину` па `ај да се испече.
Месо је лепо мирисало, мамило је, голицало чула, вода им је ишла на уста. Најзад се сви сложише да је печено.

- Ко ће да проба? – упита Милић.
- Сви ваљда – рече Нађ.

На крају паде договор, исећи ће месо на онолико комада колико их има и сви ће истовремено да поједу своје парче.

- Хоће ли неко да набоде на чачкалицу? Ено у рукавици има бодљи па ако неко хоће... А има и за зубе ако неком западне парче меса – зезао је Милић док је секао месо истим оним жилетом који је мало опрао водом.
По договору су истовремено пробали.
- Ау бре, ала је жилаво!!!
- Мени има укус пилетине.
- `Ајд не зајебавај. Сад и камен да једеш имао би укус пилетине.
- Милићу, јел био јеж или јежица?
- Јеж је био, имао је бодљу више.

Пошто су пробали `јежетину` закључак је био да се добије исувише мала количина веома жилавог меса и да је  то  и први и последњи  пут да су тако нешто пробали.
Другачије речено, много муке ни за шта.

Печурке већ нису тако лако смели да траже. Мало је било оних који су сигурно могли знати која је отровна, а која не. Али зато када би дошли до њих то је била гозба.
А код Деветог вода се десило чудо. Шарић је поменуо јагње и оно се и појавило. Нико није веровао да је то могуће, а онда су се сетили да је он `Божји гласник` и да је то можда објашњење.
Шта се у ствари десило. Док су Шарић, Ђока Македонац и још пар њих чежњиво причали о јагњетини и разним другим специјалитетима, а при том брали коприве и тражили пужеве, ка њима се кретало стадо оваца. Мало по мало и готово је стигло до положаја. Једна старица која се кретала иза стада је `покушавала` да их врати али су овце упорно ишле напред. Онда је старица, доста брзо за једну бабу, кренула назад у село. Све је личило на тактику познату из Хрватске када се пошаље стадо оваца како би видели да ли има мина.
Сви на положају приметише овце и свима беше јасно да је то прилика која се не пропушта. У толико оваца нико неће видети да једна недостаје. Бог је већ отишао, а он је најстроже забранио било какве радње као што је ова која се припремала. Пошто је стадо већ било ту требало је само једну овцу издвојити из групе и натерати је у оне мине које смо постављали са мајором Ивановићем. После би је некако извукли, а даље је лако.
Бар су тако мислили у том тренутку.

Покушавали су свашта да план спроведу у дело али узалуд. Овца не би била овца да није овца. Тако некако. Ма какви, прво неће кући, сад неће у минско поље, само тера инат, као да је магаре.  Дошла до мине, пасе око ње али неће даље ни макац. Гађали их земљом, камењем, гранчицама. Покушавали су да погоде мину али узалуд. И онда је неко погодио једну овцу мало већим каменом, она скочи и трком оде ка селу. За њом и све остале појурише, као по команди.
Питомци разочарани осташе на положају. И таман су се помирили да јагњетина неће бити на менију када се негде у близини зачу `беее-беее`. Да ли им се чини или се то чује јагње? Поново се огласи блејање и Ђока се упути у правцу звука.

- Људови, ево га ја`ње, упало у ров! – повика сав срећан – Шарићу, брате, ти си чудотворац, за свеца има да те прогласимо.

Око рова се већ окупила иста она група која је до пре неколико тренутака покушавала да натера стадо у мине. Јагње је било у једном рову и тужно блејало очекујући да му неко помогне да изађе.
- Да ми то кољемо? Мâло је, чини ми се? А? – упита Шарић.
- Јок, ће га гледамо и чекамо да порасне – одговори Бане – Ја ћу га кољем бе, дај нож овамо и баци које дрво у ватру.
Али нож нико није имао. Бајонети су били тупи, никада наоштрени и за ово су били неупотребљиви.

- Има ли неки нож или нема? – завапи Бане и када не доби одговор скиде опрему са себе и засука рукаве – Е, са ће му јебем мамче овакој, без нож.

Ускочи Бане у ров и шчепа јагње за врат. Поче да га дави. Јагње се копрцало борећи се за живот али брзо попусти. Бане још неко време нији попуштао стисак и то учини тек када је био сигуран да је јагње мртво. Ухвати га и избаци из рова.
Док је борба трајала вест о јагњету је стигла и до капетана  Велимировића  који  дође баш када је Бане завршио `стискавац`.

- О,  јебем  вам  све, па шта радите то? Ко вам је дозволио, побогу? – поче Велимировић по правилу, а и њему је стомак викао `четвррррртак` иако је била субота.

- Друже капетане, ми смо питали и одобрено нам је – спремно рече Ђока Македонац.
- Ма, ко вам је одобрио?
- Наши стомаци, рекли нам да слободно можемо да то урадимо и да се никог не бојимо.
Веља га погледа изненађено, а онда сви праснуше у смех. 
- Ви ли немате неки нож, друж` капетане? – упита Бане.

Капетан из официрске торбице извади леп ловачки нож. Бане узе нож и позва Ибру Калача да му помогне. Њих двојица су брзо завршили посао. Јагње је било спремно за печење. Ражањ који је Шарић поменуо није долазио у обзир. Ложење ватре је било забрањено, осим ако је било могуће маскирати и пламен и дим. Ни тада није било дозвољено, али би била мања могућност да буде примећено. Како је полако падао мрак, решење је било да се ватра заложи у рову чиме би маскирали пламен, а дим се у мраку свеједно не би видео. Пекли су се ражњићи, на шипкама за чишћење оружја.

- Имам утисак да овде нешто фали – рече Ђока.
- Со, шта би друго – закључи Ибро.
- Ма није, нешто друго. Требало је додати мало босиљка, нане или неког сличног зачина, па мало продинстатити, а онда пећи. Могли смо спремити јагњеће котлете, а не ражњиће. Или шпиковани јагњећи бут, то је права ствар. Па да испечемо неки кромпир као гарнирунг, нека салатица. И вино. Дааа, вино недостаје. Неко македонско би лепо легло – поче Ђока да зајебава док је лагано жвакао ражњић.

Ваљда му је тако било лакше да поједе оно неслано и бљутаво парче меса које је испекао.

- ... вијест коју смо управо добили. Колона у којој су били питомци Средње војне школе евакуисани из „Пазарића“ је јутрос рано нападнута и према првим информацијама нема преживјелих. Више о овоме у нашим наредним вијестима – говорио је мушки глас на транзистору. Власник апарата је био Ненад Пајевић Паја из Петог вода.
- Ко бре нападнут? – добаци из свог рова Жика Крсмановић.
- Колико сам чуо - ми – одговори Паја.
- А где то? – зачу се Пајин имењак Неша Моравац.
- На рекоше.
- И значи сад нисмо живи? – закључи Моравац.
- Изгледа да нисмо – сложише се остали.
- Уууу јееее, маму им јебем, ала лажуууу – добаци поново Жика. – Боље да су рекли да смо поцркали од глади, то би било тачније. Ако нас нико не убије, за који дан има да се растајемо са душом. Неки пут од завијања свог стомака помислим да завија неко псето или вук, не дај Боже. Оћуууу бурек, оћу ћевапе, печење, оћу кантицу еурокрема и врућ лебац! Јебем ти рат, пичка му материна и коме је до рата стало. Јооооој, што нисам нека влас` само до подне, да се свима њима најебем миле мајке.

Седели су тако и даље у својим рововима и размиш-љали о вести кад Паја одједном скочи:
- Ја идeм у село.
- Где идеш? – погледаше га сви зачуђено.
- Идем у село да нађем телефон, да се јавим кући. Оно су сигурно чули и наши родитељи и фамилија, ја морам да се јавим да смо живи.

Пајa, Жика, Неша Моравац и Јовица су цимери од почетка школовања, а и на положају су заједно. Ров до рова. Жика, Неша и Јовица су послуга митраљеза, а Паја је снајпериста. Њихов положај је на самом десном крилу Петог вода и могу лако да се изгубе, а да нико не примети. Бар се тако надају. Пао је договор да један мора да остане. Извлачили су сламку јер другачије није могло и Моравац је извукао најкраћу. Да не би ишао са снајпером, Паја и Моравац су заменили оружје. Онда су ова тројица у кратким скоковима кренули ка селу. Гледали су да се брзо крећу и да што више користе заклоне како их нико не би приметио. Једино је Моравац могао
неко време да их види и то најпре што је знао.

На уласку у село су се ослободили и кренули нормалним ходом. Рачунали су да нема шта да крију, да су они ипак деца и да им нико ништа неће учинити нажао. Шта ако ипак до тога дође, нису ни једног тренутка размишљали.
Прошли су прве куће, нигде живе душе, али су приметили да су на готово сваком прозору постављене вреће са песком. Приметили су ровове ископане између кућа и на неким скровитим местима одакле се добро виде наши положаји. Видели су и трагове од метака на тим кућама које су најближе полигону. Није било сумње да су те трагове они направили пуцајући током досадашњих ноћи. Наставили су даље и бануше пред продавницу. Испред је седело неколико мушкараца. Били су наоружани, обучени у комбинације цивилног одела, војне и полицијске униформе. Тако `униформисани` су највише личили на партизане из филмова. Њихово наоружање, претежно ловачко, одавало је да се вероватно ради о сеоској стражи или сличној формацији. Неки су пили пиво, неки само пушили цигарету, а нико није могао сакрити изненађење када су угледали питомачку тројку. Пар тренутака сви су ћутали и у чуду гледали једни друге.

- Добар дан – проговори најзад Паја.
- Добар дан и добра вам срећа – одговори један из групе па упита – Којим добром дјечаци, ако је добро? Откуд ви, нисмо вам се надали? Јел тако?
- Вала, нисмо – потврдише остали.
И даље су били збуњени.
Паја без устезања објасни о чему се ради. Исприча шта су чули на радију и због чега су дошли. Рече и да ће село имати проблема ако се они не врате. Сетио се да каже како је хаубица из касарне окренута ка селу и да ће, ако се не врате за сат времена, отворити ватру. Деловао је уверљиво, а ако је у неком тренутку и имао страх то је већ одавно прошло. Био је сигуран да са овим сељанима може тако да разговара и по мало да их изблефира. Уосталом, Паја је рођен на асфалту и врло рано је покупио форе које је лако могао `продати` онима из руралних средина.

Сељани га саслушаше. Није им се допало то да би хаубица могла да дејствује по њима па су одмах скочили:
- Ма как`и, па не би ми вама ништа нажао урадили, и ми имамо дјецу и унучад. Ма как`и – гракнуше сложно, а питомци осетише неко олакшање.

Сељани им понудише пиће што питомци прихватише.
- Није ред доћи први пут у госте и одбити, јел тако Жико? – рече Паја.
- Тако је у мом селу, а мислим да је и овде исто.
Легло им је то пиће као никада раније. Неки их понудише и цигаретама што ни један не одби. А како да одбију када уместо дувана савијају чај од нане и свакакве травке и то пуше већ данима. Када су испушили по цигарету и попили пиво, један од сељака их поведе у месну канцеларију. Није тада у селу било телефона као сад. Имала га је месна канцеларија, можда школа и амбуланта и тек по нека кућа. Што мање село, то је била већа могућност да постоји само један телефон. Срећом, везе су још радиле. Требало је времена и стрпљења да на другој страни зазвони и неко се јави. Сви су ипак успели да добију некога и да објасне како вести о нападу на колону нису тачне и да су они и даље у „Пазарићу“ живи и здрави. Тражили су да ту вест пренесу и другим родитељима како не би бринули.

Коначно су могли да буду мирни. Урадили су оно због чега су и дошли у село, смирили су своје родитеље и сада могу мирно да се врате назад. Испред продавнице су и даље седели исти сељани. Зауставише их.

- Полако, гдје журите? `Ајте, болан, попи`те још по једну пиву. Са`ће нeна Хајрија донијети вруће пите. Мало ћемо замезити...

Када су чули `врућа пита` пође им вода на уста. Погледаше се, а поглед је све говорио.
- `Ајд, ако тако кажете, има још времена да се вратимо – рече Паја па се прихвати „Сарајевског“ – А не иде пива без дувана, никако....

Одмах би услужен цигаретама, а један мештанин уђе у продавницу па се врати са боксом плавог беста.
- Ево, момци, штека, понес`те да имате – поче да им трпа паклице у џепове.
- Нисте требали – рече Јовица срамежљиво.
- Требали смо, него како. И више смо требали, али се нема. Није треб`о овај белај, то није требало, а вама је требало помоћ`. Сјећам се ја колико су само пута питомци нама помагали. Воду не би имали да није било војске. Ни пута, ни телефона. Помагали су нам увјек. Шта је ово сад, ни Бог ни Алах драги не знају. Неко зло је, дјецо, ушло у народ па само слуша горе од себе, хајване неке. А ви не брините, ми вас нећемо дирати. Ако вас неко буде дир`о то може бити само неко ко је дошао са стране.

Тако рече један старац, а присутни са одборавањем потврдише  његове  речи. Уто  једна баба изађе из куће прекопута носећи огроман плех са сирницом која се још пушила. Спусти га па се врати и изнесе још један са кромпирушом.
- Ево, дјецо, узмите, немојте се стидити. А ово остало понес`те друговима. Зна нена како је када ти је дјете далеко. И моја су дјеца негдје у туђини. Даће Алах па ће неко и њима помоћи. Види он какав је ко човјек, зна нена то.

Паја, Јовица и Жика почеше да комадају оне пите. Друга сељанка донесе и киселог млека. Јели су као људи први пут после много дана. Стомаци су их заболели али нису одустајали док их нису напунили.
Старица покупи остатке пите и уви у неку белу крпу. Пружи затим Паји тај повелики завежљај, а он га с муком стрпа у ранац. Поздравише се са сељанима и пођоше назад. У повратку више нису водили рачуна да ли ће их неко видети. Преко полигона су ишли опуштено као да су на излету. Причали су о сељанима и нису могли да се начуде дочеком и оним што су доживели тамо. Били су задовољни што су телефонирали, а то задовољство је било још веће због хране, пива и цигарета које су доби-ли.

Док су се опуштено враћали преко полигона нису ни слутили да их посматра неко ко није требало да их ви-ди. Мајор Арнаут беше у обиласку положаја. Са њим је као и увек био курир Буда. Надомак положаја Петог вода Арнауту се учини да се неко креће полигоном. Трава је била доста висока али његовом оштром оку није могло готово ништа да промакне, па ни то што је померање растиња одавало неко кретање.

- Стани, Будимире, дај ми двоглед – рече.

Будимир му пружи двоглед и Арнаут погледа ка месту где је померање траве одавало покрет. Онда угледа своје питомце. Гледао је још мало и процењивао где су се упутили. После пар тренутака размишљања сетио се. Ипак је он много, много више времена провео на овом полигону од било ког питомца. Знао је сваки педаљ, сваки заклон, склониште, било шта.

- За мном, Будимире, и тишина, реч да нисам чуо.

Будимир и поред најбоље воље није могао да схвати због чега је мајор одједном постао бесан. Он када побесни, када је веома љут, тада у лицу порумени као булка. И нема ту фолирања, када га неко види у таквом стању најбоље је да му се моментално склони са пута. У супротном је све могуће.
Арнаут је готово трчао на други крај положаја Петог вода. Када је био близу, успорио је и почео да се прикрада. Будимиру је показао да и он исто уради. Моравац је био у свом рову и чекао повратак својих цимера. Видео је да се враћају и већ му је огроман терет пао са срца, али зато није приметио Арнаута који му се прикрао с леђа. Само је чуо репетирање оружја. На тај звук се скаменио.

- Сада спусти оружје и изађи из рова – зачуо је познат глас. – И подигни руке у вис.

Моравцу не беше јасно шта се дешава, чему све то.
- Али, друже мај.... – покуша да нешто пита када га Арнаут пресече – Рекао сам одложи оружје и изађи из рова.

Моравац полако спусти снајпер и изађе како му је мајор наредио.

- Будимире, вежи га за дрво – нареди Арнаут млатарајући пиштољем.
- Чиме друже мајоре? – и Буда беше изненађен.
- Нађи нешто, пичка му материна. Жицу, канап, снађи се.
Буда се освртао око себе не би ли нешто угледао, онда му на ум паде спасоносна идеја.

- Може ли његов каиш? – упита.
- Браво, Будимире, биће нешто од тебе – процеди Арнаут.

Будимир извуче каиш из Моравчевих панталона па га веза за један багрем.

- Е, добро, сад да решимо и ове дезертере – поново се огласи Арнаут.

Са пиштољем у руци крете у сусрет тројци која је већ била пред положајем.

- СТОЈ! – дрекну Арнаут када су му се приближили. – Руке у вис!

Паја, Јовица и Жика стадоше као укопани. Откуд сад он, где на њега да налете, питали су се.

- Друже мајоре, можемо да објасн... - поче Пајевић да замуцкује али га командант прекиде.

- Ћут`, ћути, Пајевићу, да те сада не бих стрељао као дезертера. И тебе и њих двојицу. Будимире, ВЕЗУЈ!

Будимир покупи каишеве од све тројице. Арнаут покретом руке показа да крену за Будимиром. У тренутку када је скренуо поглед, Паја баци ранац са питама у један ров. Ако већ нико не треба да једе сирницу онда неће ни Арнаут па макар ми било последње, помисли Паја. Сада већ са искуством у везивању Будимир брзо заврши посао. Није он то хтео али је наређење морао да изврши.

- Да чујем где сте били, шта сте радили, где вам је оружје, зашто ти ниси пријавио дезертере, зашто ниси пуцао на њих када су кренули? – погледа Моравца па настави – Коме сте продали оружје и муницију, шта сте добили у замену?

И ма колико се сва четворица трудили да објасне своје поступке, Арнаут би сваки одговор дочекао са `ЛАЖЕШ, ЛАЖЕШ КАО ПАС`.

- Друже мајоре, могу ли ја да објасним шта је било па нас после стрељајте ако то није тачно? – упита Пајевић коме је више досадило то мрцварење, а и руке су га почеле болети. Будимир беше добро притегао каиш.
- Значи, ти си коловођа? – бесно му се унесе у лице.
- Ја сам. Друже мајоре, ја не знам како би ви поднели вест да вам је дете убијено али знам како би то поднела моја мајка и мој отац. Да ли сте ви, друже мајоре, чули вести по којима смо ми изашли из „Пазарића“ и успут нападнути и побијени? Можда нисте, али ми јесмо. Имамо и ми неки транзистор. Е па, друже мајоре, и наши родитељи су то сигурно чули, а ви као наш коман-дант се нисте потрудили да нам обезбедите да се јавимо кућама. Ја сам морао то да урадим, а ви ме стрељајте због тога. Само да знате - ви мене стрељате, мој отац ће вас наћи и зубима заклати.

Арнаут се изненади на Пајину храброст да тако неш-то каже.

- Шта  причаш  то Пајевићу?  Како  то разговараш са мном? – био је забезекнут. – Знаш ли ти, питомац, да те за ово могу отерати на Војни суд?

- Супер, таман да на суду видимо ко ће од вас главешина да робија због овога. Милион и један пропис сте прекршили, ништа нисте урадили да спречите да се ово деси, довели сте нас у стање гладовања, ловимо пужеве и јежеве не бисмо ли утолили глад. Опкољени смо са свих страна и ви мислите да неко од вас неће робијати? `Ајде баш бих волео да видим то. А волео бих да суд каже и своје мишљење о овоме што сте потегли оружје на нас – настави Пајевић као да је једва чекао да му Арнаут то каже.
- Даље, ја ћу вас одвести на десет метара одавде где смо оставили наше оружје, муницију и осталу опрему. Једино што смо заборавили да оставимо су бајонети, а њих смо вратили, као што видите. У селу смо лепо до-чекани, нико нас није дирао, нико нас ништа није испитивао, дали су нам да попијемо по једно пиво, дали су нам по неколико цигарета, понудили нам неке пите да једемо. Ми смо узели мало јер смо, друже мајоре, сити коприва, пужева и оне чорбе као из Аушвица. Успели смо да се јавимо кућама, замолили смо да наши јаве и другим родитељима и ништа више. Ако смо толико погрешили онда нам само допустите да се поздравимо са класићима па `ајмо на стрељање. Ето, друже мајоре, ви сад како год `оћете, радите по савести, ако је имате.

Арнаут је и даље забезекнуто гледао Пајевића чији говор је окуражио и остале `заробљенике` па и они почеше да добацују и потврђују сваку Пајевићеву реч. Никада њему ни један питомац није тако нешто рекао, не зато што није знао већ зато што није смео.

- Будимире, одвежи га и нека покаже где је оружје – процеди мајор.

Будимир хитро то уради и Паја их одведе до места где су оружје оставили и прекрили га неким лишћем и гранама. Буда разгрну ону покривку и указа се оружје, торбице са муницијом и остала опрема. Свима беше мало лакше.
 
- Будимире, сву муницију понеси са нама, њих одвежи, њиховом командиру пренеси да их помери са тог места у друге ровове и да одреди по једног који ће пазити на њих и пуцати ако покушају нешто. Јасно?
- Разумем, друже мајоре – спремно дочека Буда.

Тако је и било. Квартет `дезертера`, како их је Арнаут назвао, био је привремено растурен. Свако од њих је добио свог чувара, али нико од тих `чувара` ни једног тренутка није озбиљно схватио наредбу о пуцању у своје другове. Када је Арнаут отишао Паја се опет искрао са положаја. Отишао је по ранац са питом. Свако из вода је добио по парче сирнице или кромпируше и по неколико цигарета. За све њих ова четворица су постала хероји. После тог дана Арнаут више није био онако самоуверен и охол према питомцима. Пајевић га је спустио на земљу и то је био први пут у његовој каријери да му је неко на такав начин одговорио.

Ја сам у тај магацин ишао једном. Он је био пар километара удаљен од полигона. Немој ми вјеровати, али мислим да је то било почетком априла. Чолић, Неђо и ја смо ишли са возачем и тамићем да довеземо неку муницији. Неђо и ја смо били позади под церадом. До тамо смо се укочили, а да смо имали камен у бубрегу испао би од труцкања по оном путу.
Е, видиш, тај магацин је имао само један прилазни пут. Он је ишао пар стотина метара кроз шуму и завршавао се код капије. У брдо је било укопано четири или пет великих магацина. Било је ту свега, разне муниције, мина, експлозива. То је био главни магацин нашег Центра и одатле се узимало за гађања и разне вежбе. Ту су биле и главне резерве, иако је и у самом Центру муниције било и више него довољно. Није баш усред града могло да се држи толико минско-експлозивних средстава. Имало је и нешто оружја, новог и конзервираног. Све то је била тада тражена роба. Свима је требала.

Стражу је давало десетак војника којима су командовала два заставника. Један је, ваљда, био командир и водио је рачуна о самом објекту, други је био руковалац магацина и он је издавао муницију и тако то.

Није то било споља нешто не знам колико велико. Осим тих магацина било је два објекта, један лево, а други десно од капије, била је кућица за кера, један кош за баскет и мала пријавница. Ништа више. У једном об-јекту је војска спавала, имали су малу кухињицу, купатило... Само основно. У другом објекту су биле две кан-целарије за заставнике, просторија са телевизором и две-три шаховске гарнитуре, неки приручни магацин и то је то.

Ми смо отишли тамо и Неђо и ја смо, док смо чекали да они реше папирологију, разгледали мало. Први пут сам видео тако нешто и то ме је тотално фасцинирало. Касније сам виђао и већа чудеса. Размишљам нешто: „Јебо матер, ала су га укопали. Ово један човек може да брани сто година.“
Е видиш, друже мој, ту сам се зајеб`о. Не може један човек, нису могла ни она тројица несрећника што изгибоше остављени и издани од свих. Шта се чудиш? Како тројица? Па ево како, испричаћу ти оно што сам видео и оно што сам чуо од других. Нисам баш свуда могао да будем.

Мени је о томе касније причао Шарић јер ја сам тада био у Центру. Било је то неколико дана после Ђурђев-дана, можда четири или пет. И он и ја славимо Ђурђевдан па ми је зато остало у сећању. Он је нешто био у команди када је зазвонио пољски телефон. Звали су са пријавнице, кажу да су неки цивили на путу пронашли и довезли два мртва војника и једног заставника. Пајевић је тада био један од курира, ваљда по казни за оно `дезертерство`, па се он јавио. Одмах је улетео у канцеларију код Арнаута и узбунио све. Однели су их у амбуланту. Доктор Радоњић је код заставника одмах констатовао смрт, а код оба војника је напипао пулс. Мало затим, један од њих двојице умре. Овај други је, док су га пребацивали са носила на кревет, почео да јауче. Њему је доњи део стомака био тотално разнесен. Неко му је пуцао у гениталије и на том месту је зјапила рупа кроз коју су се видела црева. Јаукао је, кукао, запомагао, а нико није могао да му помогне.

Ми у тој амбуланти нисмо имали скоро ништа. То је приручна амбуланта за неке лакше повреде и слично. Она никада није имала ни опрему ни било какве лекова за овакве повреде. Само основну прву помоћ, мало завоја, газе, ал-кохола...
Капетан Ракић је одмах препознао заставника. Рече да се зове Станиша Савић. Арнаут се присетио да погледа да ли код умрлог и рањеног војника у џеповима има какав документ. У џепу оног умрлог војника је пронашао возачку дозволу на име Мирчеа Раду, из неког села у Банату. У џепу рањеника пронађе фотографију на чијој је полеђини било написано `мојој Јелени од Радомира`. Ваљда се фотографисао и хтео да ту слику пошаље девојци, вереници. После је један војник, ту са полигона, причао да је он класић са Радомиром, да су заједно прошли обуку па је Радомир завршио у магацину у Зовику, а тај војник овде на полигону.
Причао је да је Радомир негде из Шумадије, код Тополе неко село. Био је дипломирани инжењер пољопривреде, воћар. Његова породица је имала велике засаде шљиве, јабуке и кајсије. Имао је вереницу, ту Јелену којој је хтео да пошаље своју фотографију. Хтео је да је жени чим одслужи војску. Требало је да се скине у марту, али је њиховој генерацији војни рок продужен и тако је стигао и мај, а они су у статусу резервиста били још у униформи. 

Издахнуо је пред зору. Умирао је полако. Доктор Радоњић, са оно мало скромног материјала, безуспешно је покушавао да га одржи у животу чекајући транспорт у најближу болницу. Војна болница у граду је била евакуисана и више није била под нашом контролом. Покушали су наши да измоле транспорт до било које болнице али друга страна није то хтела да прихвати. Нису прихватили ни да војска организује хеликоптерски превоз. Ма, сваку су опцију одбили. Логично. Да су хтели да прихвате не би их ни напали и побили. Са друге стране, ако један локални командант нешто прихвати то никако није обавезивало неког другог. Зато су наши све то тражили преко својих веза и везица на вишем нивоу, али узалуд. Касније ће се испоставити да ти конатакти и нису били од неке користи, јер су одмах по овом догађају прекинули сву комуникацију.

Касније су сазнали да је она пуцњава претходне ноћи пред зору била напад на складиште. Чуло се и пар детонација, вероватно бомбе, можда и нека мина. На полигону нико посебно није обраћао пажњу на то. Тога је било сваке вечери и ноћи. Некада и током дана.

Претходно су на превару остале војнике наговорили да се предају. Нико ни данас не зна да ми каже да ли су ти војници стигли својим кућама живи и здрави како им је обећано. Онај други заставник је претходно дезертирао и помогао припрему напада. И не би друга страна ништа ни урадила да им тај заставник није показао како кроз вентилационе отворе да уђу у један од магацина и браниоце нападну са леђа. Као за инат и пас чувар је током вечери угинуо од старости. Никакве помоћи од њега није било данима, рекло би се да се постепено гасио.

Станиша је буквално био преклан и то се видело када су га унели у амбуланту. Мирчеа је био тешко рањен у груди, пресекао га је рафал и изгубио је много крви.
Касније током дана наши су их сахранили. Било је доле, до пута поред џамије, муслиманско гробље, али је горе према положајима Осмог и Деветог вода, код водовода, било и мало православно. Помињао сам то. Капетан Велимировић је са групом војника и питомаца организовао сахрану без попа, без опела и осталих церемонија. Од материјала које је нашла, та група је направила неке импровизоване сандуке и крстове. На крстовима је обичном фарбом неко написао оно шта су знали од података, бар некако да означе ко где почива. Једног дана ће и рат бити готов па ће можда неко тражити њихове остатке. На ивици гробља под једним јасеном су ископали три раке и у њих спустили сандуке. Велимировић је почео да изговара Оче наш, што су и остали присутни прихватили. То је била цела церемонија укопа ова три несрећника.
Чуо сам касније да су после рата ексхумирани и пренесени у родна места где су сахрањени уз почасти.

- И данас, скоро тридесет година послије - причао ми је Шарић - мени у снове долазе ти Радомирови јауци. Долази ми глава оног заставника испод које зјапи рупа к`о животињу кад закољеш. Долази ми и онај несрећни Румун Мирчеа у тренутку када је испустио душу. И питам се да ли је то тако морало. И до тада смо знали да људи гину, али смо тада први пут видјели смрт. У најгорем облику. Није то као када неко умре од старости или од неке дуге и тешке болести. Онда се припремаш, знаш да ће то доћи, али за ово не можеш да се припремиш. И за онај транспорт, ја сам послије толико времена сигуран да је то требао бити психолошки притисак на све нас. Да су хтјели да нам покажу шта нас чека. Велимировића смо послије тога прозвали Поп Веља јер је за отприлике мјесец дана био ангажован на четири сахране. Није он крив за то али тако се намјестило и он је дуго после „Пазарића“ носио тај надимак.

Иако су многи само чули за страдање заставника и војника, у „Пазарићу“ је наредних дана завладао мук. После тог догађаја нико се није осећао добро. И на саму помисао многе би подилазила језа. Осим тога, онај деветнаести мај је био све ближи, а ни најмање назнаке није било да ће се ускоро наћи ван зоне ратних дејстава. То је још додатно утицало на морал, како војника и питомаца, тако и неких старешина.

Смрт заставника Станише је некако најтеже поднео командант одбране потпуковник Јовић. Неке приче су колале, али нико није са сигурношћу знао да ли је то тачно. Наиме, кажу да су Станиша и Јовић истог дана дошли у Сарајево у Средњу војну школу, распоређени су били у исти вод и били цимери. Обојица су после друге године наставили школовање у пешадији. Станиша је дужио митраљез, а Јовић му је био помоћник. По завршетку школовања Станиша, иако један од најбољих у класи, није желео на Војну академију, али му је услишена жеља да у Сарајеву остане да ради. Јовић је отишао на Академију у Београд, а онда се после две године вратио у Сарајево на специјалистички део школовања. И више се нису раздвајали. Кажу да је Јовићу срце хтело да препукне када је видео свог вишедеценијског пријатеља прекланог како лежи на поду у амбуланти. Нестао је и дуго су га тражили док га нису нашли како седи иза кухиње у неком жбуњу. Плакао је као мало дете, у руци је држао пиштољ. Хтео је, изгледа, да се убије. Разоружали су га јер нико није желео још једну смрт, а онда су га одвели негде. Мислим да су га негде затворили, да не би сам себи наудио. Нико од питомаца га више није видео, све до дана када је батаљон евакуисан.

Пошто Јовић није био у стању да даље разумно води поверене му људе, на састанку команде је одлучено да његову дужност преузме мајор Лазар Ивановић. То је онај инжењерац што је дошао као испомоћ одмах на почетку, онај што је мине постављао. И мада су радио везе са Командом у Сарајеву и даље функционисале, од њих нико није више ништа ни тражио ни очекивао. Нико им више није слао никакве извештаје јер они сами нису показивали готово никакво интересовање за судбину људи у „Пазарићу“. Посебно се то моће рећи за раније поменутог генерала Ковача. Просто речено, дошло се до тога да је свако бринуо за своју гузицу, како то народ каже. Свако је гледао само себе и други као да нису постојали. Војска, која је била позната по дисциплини, организованости и разним другим вредностима, спала је, што својом што туђом кривицом, на очајнике који су покушавали да сачувају голе животе. Зато су одлуку да Ивановић преузме команду донели Арнаут, Ковачевић и Ракић.

Арнаут је ту одлуку саопштио осталим старешинама и о томе више нико није расправљао. Питомцима је објашњено да је Јовић болестан. То је на неки начин и било тачно. И нервни слом је болест.
Ивановић је одмах почео да делује. Он је већ дуго био наставник у Центру, у „Пазарићу“ је годинама изводио обуку, а и током изградње водовода је био главни. Тада је упознао неке виђеније и оне мање виђене мештане. Задужио их је на неки начин, па је веровао да би они могли да се сете тога и узврате макар слично. Знао је и неке у Дубу и решио је да лично оде до њих, испита ситуацију и прикупи неке информације. То је рекао и Арнауту коме не беше баш свеједно али је на крају морао да се сложи.
Нови командант је преко полигона кренуо ка селу, ишао је полако, као у лову, и није се крио. Тамо се задржао не више од пола сата, а онда се журно упутио назад.

- Ракићу, дај ми одма` пет-шест војника, нека понесу неки конопац и шаторско крило... Не, не, нека понесу једна носила – поче да довикује чим је угледао капетана. - У Дубу, тамо према Ферхатлијама, једна свиња провалила у радионицу и упала у канал. Сељаци кажу да је то од неке српске породице остало. Они су пре неко вече изненада напустили своју кућу и оставили свињу и неке кокошке. Сад нико не сме да приђе, а боје се да не угине па да избије нека зараза. Нама ће ваљати сигурно.
 
Ракић позва једног војника који је пролазио и нареди му да доведе још њих и да понесу опрему. Ускоро је група предвођена Ивановићем ишла преко полигона. Један од сељака их је чекао да им покаже тачно место. Стигли су тамо и стварно, у радионици у каналу је била свиња. Пропала је кроз труле даске. Ивановић је размишљао како да приђе животињи која је гладна и очигледно раздражена. Можда је и поврђена од пада. Зна он, стари ловац, да прилаз таквој животињи може бити веома ризичан, а ако уђе у канал бежања више нема. Зато је удаљио све и извадио пиштољ. Свиња се примирила, али је испуштала звуке сличне лавежу пса што је значило само једно - спремна је да нападне било кога ко јој се нађе у близини. Ивановић је нанишанио, био је стрпљив, чекао је да се мета смири, а онда је повукао обарач. Одјекнуо је пуцањ, животиња је пала, мајор врати пиштољ у футролу, а затим зграби свој ловачки нож и скочи у канал да пусти крв. Иако је доле било тесно, то је одрадио рутински, као и ко зна колико пута у лову. Војници су конопцима животињу извукли, још мало су сачекали да искрвари, а онда су је набацили на носила. Док је мајор био заузет ликвидацијом свиње један од војника се мувао около па је пронашао и нешто свежих  јаја.

- Друже мајоре, да понесемо и јаја? – упита.
- Ја моја, да простиш, увек са собом носим – рече видно расположен мајор, – а ако мислиш на кокошија онда понеси.
 
Ускоро је група преко полигона хитала ка кухињи где ће обрадовати прво Срнића, а онда и све остале.

Месечина некада буде савезник, а некада издајник. Те ноћи је издала три прилике. Једна је из правца села ишла ка полигону, друге две су ка истом циљу лагано ишле из касарне. Када су пришли циљу, једна прилика остаде испред, а друга уђе у зграду. Онда и она прилика из села стиже и без задржавања уђе унутра. Испред је и даље стајала она трећа особа.

- Оп, оп, ево га доктор, биће секса – прошапута Паја Неши Моравцу.
- Као да је неком до тога – рече Моравац.
- Јок и није, доктору је увек до тога. Сви то кажу. А и ја сам му чувао стражу. Воли ону ствар више него `леба. И мени би било да имам са ким, али нема.

Доктор Дарко Радоњић је био капетан санитетске службе. Млад и наочит човек спортске грађе од неких тридесетак година. Увек је био налицкан и уредан. Био у униформи, цивилу или оном белом докторском оделу, све му је савршено пристајало и само додатно га чинило још лепшим. А био је веома леп човек. То му је отварало пут до многих женских срца и он је то користио. Имао је неке своје пријатељице и другарице које је ре-довно посећивао. Живео је у Сарајеву, на Кошеву, близу Војне болнице. Свиђала му се идеја да у њој ради јер је близу, а опет „Пазарић“ није далеко, а нема неког претераног посла. Зато би могао да више времена посвети свом омиљеном хобију – женама.
Доктор је већ дуго у интимној вези са једном снашом из села. Он нежења, а она удата. И она је била приближних година, можда и малчице старија. Била је јако при-влачна жена. Прво што је доктор приметио биле су њене груди. Када је ходала, заносно су и слободно њихале испод гардеробе коју је носила. Дуга црна коса јој је па-дала преко леђа на чијем крају су биле облине какве ни-су имале ни многе омладинке, а камоли зреле жене. Увек је носила неке широке сукње па се то није баш могло приметити, ипак докторово швалерско око је одлично проценило шта се испод крије. Била је удата већ доста дуго, имала је два сина, тинејџера. Њен муж је волео да пије и често је био пијан. У таквом стању је знао да је једноставно одалами, да јој говори како је курва и свакакве друге баљезгарије. Без икаквог повода наизглед, или је можда повод био само зато што је још лепа и згодна. Она је ћутала и трпела. Више због деце него због ичега другог. Није јој дозвољавао да се облачи у гардеробу као што су фармерице, тренерке ни било шта што би изазивало друге мушкарце да се за њом окрену.
Пролазили су месеци и године, она се на то већ навикла и више јој је било свеједно. Гледала је да буде код стоке, или би налазила свакакве друге послове, само да га избегне када дође кући. Tиме би избегла и батине јер би он брзо по доласку пао у кревет и заспао.

Све је започело још пре рата. Становништво је на полигону често напасало овце и краве. Дошла је предвече да потера стоку кући, налетела на доцу који је ту био због ноћне вежбе. Мало по мало, реч по реч и десило се, у једном бункеру. Ех да, више је волео да се дружи са удатима. Оне му неће тражити брак и сличне глупости. „Има времена, полако са тим“ – говорио је када би му неко поменуо женидбу. Удате, осим тога, морају да ћуте да нико не сазна. Ни њој то није требало, погрешила је једном и довољно је, али је од доктора имала оно што није имала код куће – мушкарца. Имала је неког ко је воли, љуби и ко разуме да и она има неке потребе. Доктор би је повремено изненадио неким знаком пажње, нечим што је смела и кући да однесе, а да онај њен ништа не посумња. А тај њен је одмах на почетку рата мобилисан и негде је на Игману и доктор је то знао и имао је пуно слободног времена.

Имао је пар места где су ти сусрети организовани, али најомиљеније је било на пологону, у једном од обје-ката изграђених за увежбавање борбе у насељеном мес-ту. Ту на спрату је преко Пере средио да донесу неколико душека за војничке кревете, пар ћебади и још неке ситнице. Обоје су ту могли непримећено да дођу, обаве посао и оду. Па добро, не баш непримећено, ето то вече су примећени, месечина их је издала. Само треба да се пази да неко непозван не наиђе, али и то је лако. Узео би курира да иде у обилазак људи на положају. То му је као била маска. Погледао би да ли неком нешто треба, да ли се неко жали на неке тегобе и слично. Онда би ос-тавио питомца да стражари са задатком да нико не сме да прође и ствар је решена. Обично је куриру Буди при-падала та обавеза, мада је било и других који су имали ту `част` да им буде поверено чување највеће војне тајне на полигону. Један од њих је био и Паја. И он је не-колико пута имао ту дужност и тада би понешто занимљиво чуо. Некада детаљ из њихових личних живота, а некада и о неком другом. Када би се вратио у вод после таквих задатака увек би сви хтели да чују неку пикан-терију. Рекао би по нешто док би на нека питања вешто избегавао одговоре. Посебно на она глупа.

- Пусти то, ево следећи пут иди ти па ћеш све чути и видети. А можда и поведе неку и за тебе ако је лепо за-молиш. Слободно је питај – тако би одговорио и момен-тално `убио` знатижељу.
 
И тако је наш доца спојио лепо и корисно. Чак је би-ло користи и по неке питомце. Снаша би увек понела неку флашу млека, мало кајмака, сира. Онда би доктор нешто однео у команду, а остало би поделио питомцима које би срео успут.

У Центру су дани постали као пресликани. Сваки дан смо на удару снајпериста, минобацача, митраљеза... По граду пуца на све стране. Ноћу највише. Скоро сваког дана код нас неко буде рањен. Подрум Команде је претворен у болницу. Бар десетак кревета је попуњено, али је рањеника дупло више. Срећом, неке ране су лакше па лежање није потребно. У међувремену има још два погинула. Једног официра снајпериста погодио у груди. Према жару цигарете. Чак није била ни права цигарета већ чај од нане, умотан у тоалет папир. Други, војник, настрадао од минобацача.
 
Тела погинулих немамо где сахранити, држе их у једној хладњачи где се раније чувала кварљива роба за кухињу. Нема струје па агрегати раде само за њу и најос-новније потребе. Сви већ моле Бога да буде милостив и ако буду рањени да не буде тешко, ако ипак буде тешко онда боље да погину одмах него да се муче. Центар не-ма хирурга, нема операциону салу, нема ништа да би таквима помогао. И медицинског материјала нестаје. Увек су на вежбама проиграване ситуације где је Војна бол-ница сигуран ослонац за пријем рањеника, а дошли смо у ситуацију да Војне болнице више нема. И не само да ње нема, него немамо никакву могућност да било кога транспортујемо на даље лечење. Блокирани смо у потпуности. До почетка маја војска се слободно кретала, а онда су почели да нас гађају из свега расположивог. На капију више не смемо ни да привиримо, а камоли да изaђемо.

Две вечери су нас тукли буквално из свега што су имали. Порушили столарску радионицу, изгорела она зградица у ауто-парку, мислим да је то била акумулаторска станица. Једна граната погодила је наш објекат. Кад је грунуло помислио сам како је то крај. Сутрадан гледали где је погодила, мало испод прозора на првом спрату. Остао траг, само омањи кратер. Објекат правили прави мајстори, није се штедело. Друго вече нам запалише кабинете. Ватра је кренула од крова. Стогодишње греде и плафон од трске су лако планули. Џаба смо покушавали да гасимо, ту помоћи више није било. Ујутру се још по негде димило. Остали су само голи зидови. Међуспратне конструкције од дрвета и трске су изгореле. Нема више ни степеништа. Само су прозори, испод којих је висио још по неки радијатор, одавали да су ту некада били спратови. На гомили шута у приземљу испреплетани метални делови школских клупа, столица и другог намештаја. Деформисани и понегде истопљени од високе температуре подсећају на неке скулптуре од челика. Пажљиви посматрач би вероватно препознао одређене облике, а ми, ми смо препознали мржњу и нечију жељу да нестанемо. Нама су те `скулптуре`  довољно рекле. Не може школу да запали хомо сапиенс, разуман човек. Исто као што разуман човек не жели рат. Очигледно да еволуција људског рода није успела у потпуности па у хомо сапиенсе спадају и неразумне особе који на крају и онима разумнима загорчају живот.

Хране, хвала Богу, има. Конзерви највише, али су добре, квалитетне, за војску рађене у срећно  време.  Некада нема хлеба, буде двопек али смо навикли, на асфалту
нема ничег другог.

- Безбедњаци привели неке ликове, дошли пред капију да продају цигарете – јавља нам Карамарковић који беше управо стигао после смене у Команди.
- Запленили им пун голф цигарета – додаје.
- Еее, `oће ли се сјетити и нас, сиротиње раје? – сетно рече Саво, онај из мог вода -  Недјељу дана скупљам пикавце по кругу и ћошковима, више ме срамота. Срамота ме и оног плавца.
- Којег плавца? – упитах.
-  Оног пуковника плавца, мене срамота што и он тражи пикавце по кругу. Јебем те, животе, докле си дошао, да и разводник и пуковник претурају канте због дуванског дима. Неко ће погинути због дувана. Знате да је неки дан један из треће године тако тражио опушке, снимо га снајпериста и погодио га у шљем. Срећом рикошетирало зрно. А срећа његова што није затего траке, сломио би му тај ударац врат. Шљем је одлетио бар десетак метара. Он једва успио да са баци у заклон.

Заглушујућа детонација прекиде разговор. Истог момента се сви бацише на под. Неки заклон нађоше испод стола, некима су само ноге вириле испод кревета. Сви су, поучени ранијим искуством, очекивали следећу детонацију али уместо ње наступила је тишина. Само се чуло неко пуцкетање, као да нешто гори у близини. И мирис паљевине.

Полако смо почели да се извлачимо из својих заклона. Покушавали смо да откријемо шта је погођено. Били смо сигурни да је нешто јако близу. И били смо у праву. На свега десетак метара од нашег објекта на паркингу се налазио један тамић. Осим других, већином покварених возила, он је једини био исправан. Погодили су га зољом са зграде поред „Енергоинвеста“. У њему се налазила нека опрема која је изгорела до непрепознатљивости. На згаришту које је и наредног дана тињало остала је гомила изгорелог лима и челика, истопљене пластике и сагореле гуме. Није много времена прошло, а неко са наше стране је открио одакле је испаљена зоља па је уследио реванш. Са тог балкона до наше евакуације више није пуцано.

Имао сам срећу те је мој цимер Неђо радио као испомоћ у кухињи јер би ми  понекад донео коју цигарету. Он је био непушач али је тамо успевао повремено да добије по неку. Онда би дошао и, ваљда због оне разбијене аркаде, осећао потребу да ми се реваншира. Мени је рана у међувремену зарасла, а и код капетана је такође прошла прича о саплитању и то више никог није интересовало.
 
- Слушај – рече ми Недељко када је дошао из кухиње – код нас је тамо у магацину кухиње пребачено пуно цигарета, кажу да је то нешто заплијењено. Како сам чуо, то ће свима подјелити сутра, уз  следовање.
- Ма `оће, како да не? Нама неће сигурно, к`о да они знају да нам је Туна дозволио да пушимо, него нема смисла сада да нас због тога јуре.
 - Ја ти рекох, а ти мош вјеровати, а и не мораш.

Увече са смене дође Радојевић. Уђе у објекат са цигаретом у устима.
- Јес` успио да се огребеш? А? – упита Саво.
- Чуј успео, добио цело пакло, јебо те.
- `Ај сад, буди човјек па понуди, огребаћеш се поново. Лако је теби кад си код геше.
- Јебо те он, да се он питао добио бих патку. Ово сам добио од неког заставника везисте.

Извади Радојевић кутију марлбора, а ми једва дочекасмо.
- Опа, бато, шта се у Команди пуши – добаци Зека.

Радојевић нам исприча нешто чему је био сведок. Када су безбедњаци привели те шверцере и запленили ауто генерал га је одмах послао да од њих узме десетак штека цигарета. „Одем ја код њих“, настави, „а у канцеларији брдо цигарета. Они већ одвојили за гешу. Веле: `Носи ово и немој да успут нестане, не штека или кутија, него немој да нестане и једна цигарета, најеб`о си.`
Ја то узмем, кренем назад, дођем до канцеларије, куцам и улазим кад унутра тај заставник. Каже ми генерал да сачекам. Стојим тако и чекам кад чујем како они помињу неко пензионисање, па онда Ковач каже том заставнику да ником ништа не говори, па су се још нешто домунђавали и на крају генерал ми рече да те цигарете ставим на његов сто, а он узе један бокс и добаци том заћи. Каже: `Ево подели то твојима.` И тако ја изађем са заћом из канцеларија и он и мени даде једну кутију.“
- И ко је пензионисан?
- Немам појма, али ћу се распитати. И да знате добићемо сутра сви по паклицу, тако сам начуо. И пушачи и непушачи.
 
И стварно тако беше. Уз суви оброк нам поделише и по један марлборо, а мој друг Неђо се потрудио да добијем и његово следовање.

. . .

- Генерал је одлепио тотално, затворио се у канцеларију и не пушта никог унутра - поче Радојевић редован извештај по доласку из Команде.

- Што, брате? Шта се десило? – упитасмо у знати-жељи.
- Замисли, пензионисали га. Љут је у пичку материну, чини ми се да би удавио онога ко је потписао наредбу. Е, али, то нико не зна, ни ви не знате. Ја сам случајно видео тај папир и имао довољно времена да прочитам. Он се и даље понаша као командант иако је сада на тој дужности пуковник Немет. Зато је и рекао јуче оном заставнику да ћути и то платио боксом цигарета.
- Ма јеб`о генерала, реци ти нама има ли шта ново, преговара ли неко нешто о нама, хоћемо ли више изла-зити одавде? – упитасмо у глас.

На жалост ни Радојевић није имао такву информацију. Знали смо само да су већ два договорена термина пропала, да свакодневно и сваконоћно пуцају по нама. Ми им повремено одговоримо и ето. Број рањених се повећава, број погинулих срећом и даље стагнира.
Имамо артиљерију коју не можемо да користимо. Тек по неки минобацач. Па не можеш ти узети топ и њиме гађати преко зграде. Онда, мора неко да види и где то пада, да ли погађаш где треба или не. Мало је то превише комплексно. У сваком случају артиљерија је била готово бескорисна јер је неко зајебао ствар. Додуше, она самохотка је опалила једну на Председништво  када су снајперисти мрцварили оног несрећног војника. Али после се више није оглашавала. Неко није размишљао да артиљерију извуче напоље на сигурно одакле би могла да дејствује. А тај неко је опет био Ковач.
Бунио се он када је та артиљерија дошла у касарну. Није му се свидело, тражио негде другде да је пребаце, али једино је један мањи део отишао у „Пазарић“. Постало је очигледно да је артиљерија главна ставка у преговорима. Сви је желе па макар сви ми у касарни изгинули. Ето, тако би се отприлике могло рећи због чега смо само ми у Центру и они у „Пазарићу“ остали ту где смо и после обећаног датума. А чини ми се и данас да би сви волели да је нека друга страна кренула на нас и да су нас побили. Ууууу, не смем ни да помислим како би сви то гледали да окрену у своју корист.

Ја сам Ивановића после „Пазарића“ потпуно и сметнуо са ума. Тек понекад би га неко поменуо у причи и онда бих се сетио тог мајора, густих црних бркова. Некада бих се сетио неких детаља о њему али и то би било веома мало. Ваљда је то и због чињенице што смо врло мало контакта са њим имали пре повратка оне групе у Центар. Тек онда је он избио у први план и постао за батаљон најважнија особа у „Пазарићу“. Судбина је да се нас двојица случајно сретнемо четврт века касније. Био сам код лекара, у чекаоници беше велика гужва. У једном тренутку започех разговор са човеком који је седео поред мене. Такве приче обично почињу коментарисањем спорог прозивања или некога ко је ушао преко реда. После мало ћутања прича се, као по правилу, наставља питањима где радиш, одакле си, јеси ли ожењен. И ми смо тако, реч по реч, стигли до „Пазарића“. Стигли смо чак и до те теме, а нисмо се ни представили један другом.

- И кажеш, био тамо неки мајор, брка? Инжењерац, велиш? – упита ме саговорник.
- Да, можда га и знате? Ивановић се презива, мислим да му име беше Лаза или Лазар, тако некако.
- То... – хтеде нешто да ми каже али га прекиде медицинска сестра која прозва.
- Ивановић Лазар нека уђе – рече она, а мој саговорник устаде и уђе у ординацију. Још нисам дошао себи од изненађења када он изађе.

- Сачекаћу да завршиш преглед па ћемо причати.
Чекао је холу, како је и рекао. Продужили смо полако до једног локала где смо уз кафу започели један занимљив разговор. Договорили смо и нови сусрет наред-них дана.

Неке наше непланиране обавезе су нам пролонгирале сусрет, па је уместо неколико дана прошло неколико седмица. У пријатној атмосфери једног престоничког ресторана смо наставили нашу причу. Мене је, после толико година интересовало много детаља које сам начуо, или о којима ништа нисам знао, а он је био расположен да о томе говори. Нешто од тога сам ти већ испричао и то је оно што смо могли сазнати и на други начин. А од њега сам сазнао детаље о преговорима које су знали само он и још највише две до три особе. Сазнао сам и још пуно тога што ни један питомац тада није могао знати.

- Ми смо нешто морали урадити, више ништа нисмо могли очекивати од наше Команде и било је свеједно да ли је то по прописима или не. Да је било по прописима нико не би дошао у ту ситуацију – почео је своју причу Ивановић, сада пензионисани пуковник.

- Први проблем који смо имали је био Јовић, када је хтео да се убије. Ми смо морали да га склонимо. Разоружали смо га и затворили. Увек је неко бринуо о њему и надзирао га да не направи неку глупост. Замисли да је он урадио то шта је наумио, онда замисли како би то утицало на све. Као да није било довољно и само то што смо били опкољени, без хране, заборављени од свих.
- Нама се срећа мало осмехнула када смо у Ферхатлијама пронашли ону свињу и донели је у кухињу. Није она била толико велика да бисмо могли рећи како смо решили проблем хране. Напротив. Ништа ми тада нисмо решили, осим да је Срнић добио мало масти за спремање онога шта је имао, а ми сви смо добили по неки комадић меса, чисто да се подсетимо укуса. Ми смо се зезали да ни зубе не треба чачкати, можда је то неком цео наредни оброк. Ја сам пред свима запретио Срнићу да ћу га лично стрељати ако будем видео да је некога протежирао код поделе меса или да је склонио било ко-ју количину за себе или неког другога. Нисам смео дозволити да до тога дође. Сви смо, да извинеш на изразу, у истим говнима и сви су гладни па нема везе да ли је војник, питомац или пуковник.

Знам ја да сте се ви питомци сналазили са пужевима, јежевима, копривама... Било је и оних ближих селу који су повремено од сељака добијали нешто од хране. Знам да је било и неких који су се трампили, али су они давали муницију не за храну већ за цигарете. Ја бих разумео да је за храну, па нека, не би било први пут, било је и српској војсци преко Албаније тако, али за цигарете не могу да оправдам никако. Јел` тако?
И ја сам тада био пушач, некима сам од вас показао како да се снађете за цигарете. Узмеш лист папира из свеске, па га гужваш док не омекша и онда моташ у њега суву траву или чај, неки су мрвили онај сирак од метле па су њега мотали. Тоалет папир није добар, брзо гори. Нису добре ни новине, због штампарске боје.

Дан-два после набавке свиње Срнић се пожалио да залиха има још за кување чорбе, оне што су неки звали логорашка, али да и њу може скувати још два или три пута и крај, нема више. Та `логорашка` чорба је била нешто што ни један рецепт није познавао. Мало неке водице у којој је било неко зрно пасуља, тестенина или мало риже, без икаквог зачина или запршке. Додуше, имао је нешто масти од оне свиње па је тог дана била `баш мрсна`.

Ја одмах сазовем консултације са Пером, Ракићем и Ковачевићем. Предложим да ступимо у контакт са неким из села `ко се нешто пита` и да понудимо неку размену. Договоримо се да то буде оно што нам најмање треба, а што не може да се искористи против нас. Имали смо тај тенк за обуку, а за њега нисмо имали ни муницију ни посаду и одлучимо да извучемо нешто горива. Договоримо се да Ракић оде до џамије и тамо од хоџе тражи да дође тај њихов командант или шта је већ. Помињан је неки Јусуф као неки командант. Мислим, могао сам и ја да одем, знао сам неке људе али смо закључили да ће Ракић са хоџом то брзо удесити. Надали смо се свакако да ће то боље проћи од покушаја да оног несрећног војника пребацимо у болницу. Можда бисмо ми то и договорили да је болница у Пазарићу, али се за тај транспорт најмање питао било ко из околних села. Ту причу знаш, али вероватно не знаш један детаљ. Звали су нас, после два дана, и рекли да ће послати санитет по рањеника. Па ти сам извуци закључак.


Док је Ракић био у `непланираној и ненајављеној` посети, да се тако војнички изразим, ми смо се дали у акцију. Група војника је, под вођством Чолића, отишла да потражи што више канистера и неко погодно црево за извлачење горива. Прво су тражили формацијску електричну пумпу за претакање али у „Пазарићу“ то никада није требало и није је било. После пуно времена и муке успели су да извуку око четиристо литара. Још нека количина горива је сигурно остала у резервоарима али није било могуће извући је цревом. Онда су гориво преточили у два бурета и тада смо знали чиме располажемо и коју количину можемо да понудимо. За то време смо у команди правили списак потрепштина које тражимо.

Ракић се вратио. Са хоџом је договорио да ће предвече доћи поново, а хоџа је обећао да ће учинити све да до сусрета дође. И јесте дошло. После нам је Ракић причао о том Јусуфу. Каже, грмаљ или, што би рекли, сировина, таман да буде неки дрвосеча или да туца камен. Био раније полицајац. Дошао, каже, у полицијским панталонама, ЈНА чизмама, горе нека маскирна блуза какву ми нисмо имали. Утегао се к`о југо пред технички преглед. Али `ајде што му за опасачем беше заденут револвер, него негде ископао шмајсер па га пребацио преко груди као Швабе у партизанским филмовима. Само му фали шлем и да тражи аусвајс.

Сели су напоље, хоџа `испекао кахфу` а Јусуф, вели, као на иглама. Нервозан, журило му се ваљда. На крају рече како није дошао да `кахвенише` и да чека да чује зашто је позван. Ракић му је онда изнео нашу понуду. Ми смо били сигурни да је наша роба постала дефицитарна и да њима треба за `двице`, тамиће и по неки џип. Нису они имали ништа што троши дизел, а што би могли да окрену на нас. Јусуф је мирно саслушао, узео списак па погледао спецификацију, мало се бунио што смо му тражили свињетину. Чуј, бунио се, а појео питај Бога колико нарезака и паштете од свињетине. И онда се сетио да је верник и да му је увреда и поменути свињу.

 Смирио се када му је Ракић објаснио где и како би могао набавити. Договорили су да размена, ако је прихвате, буде обављена сутрадан у касарни. Гарантовано им је да се ником њиховом ништа неће десити. Као да није довољна гаранција што смо опкољени и што не можемо нигде да мрднемо.
Јусуф је вероватно у тој причи сконтао да може да направи неки озбиљнији посао па да можда постане неко и ван Пазарића. Шта је он тачно искомбиновао у својој глави то само он зна, а ми знамо да је сутрадан мало пре подне, на капију стигао наранџасти тамић.
Поштено говорећи, иако смо били оптимисти на почетку, нисмо очекивали да ће уопште прихватити договор, или бар не тако лако и брзо. Има у свему томе још један моменат. Ми смо морали да остваримо неки контакт како бисмо покушали да издејствујемо неке преговоре. Деветнаести мај као рок за евакуацију је прошао. Из Центра нас нико није звао нити смо ми било шта о њима знали. Неформално смо сазнали да смо само ми и Центар још остали за евакуацију. Закључили смо да ћемо ми морати да ступимо у директне преговоре. Прво Јусуф, па онда контакт са неким већим играчем, док не дођемо до циља. Зато смо овај договор о размени покушали да искористимо као почетак краја наше агоније.

Када су нам јавили да је стигао тамић одмах смо сишли до капије. И стварно, погледамо под цераду, а тамо храна. И Срнић је брзо стигао па је одмах одвео возача на истовар. Пошто су то обавили известио ме да је све како смо тражили и да су чак додали нешто цигарета. То је било лепо и сада је на нама било да испунимо свој део договора. Бурад су пре пуњења подигнута на један навоз како бисмо лакше могли да их утоваримо. Пар војника је зачас прекотрљало бурад у тамић па смо се разишли свак на своју страну.
Када је стигла храна могло је мало лакше да се дише. Ја понављам да је нас било пуно и да не би било много ни пет пута већа количина. А морали смо и даље штедети јер нико на овом свету није знао колико ћемо још бити ту. Прва ствар коју сам наредио је да буде испечен хлеб и да свако добије бар по једно парче. Гледао сам после, и сузе су ми пошле, како та деца гутају, не жваћу него буквално прождиру у тренутку онај свеж још млак хлеб. И онда ми је за око запао један питомац који је свој комад јео полако. Откинуо би мали комад па би га жвакао и жвакао, полако као да има све време овог све-та. Нигде није журио и то је радио са уживањем. Мени је то било фасцинантно. Тај његов мир, та опуштеност. И када сам мислио да ће последњи комадић завршити исто као и сви остали он је напрасно то парче хлеба гурнуо у уста свом другару. Део свог следовања је дао пријатељу иако је и сам био гладан. Никада ме тако нешто није гануло као тада. Тада сам био сигуран да за те момке морам да урадим све па макар погинуо.

Од оних гратис цигарета успели смо да сваком поделимо по пет комада. Тако смо захваљујући храни и дувану сви мало живнули. Из готово безнадежне ситуације, полако смо почели да враћамо веру у брзо решење нашег проблема.
- Сад бисмо и ми могли мало окрепити душу, ако смо тамо били гладни не морамо овде - рече Ивановић и заврши први део приче баш када је конобар почео да износи нашу поруџбину.

- Недавно сам се чуо са једним класићем и поменуо наш сусрет. Он ме замолио да му јавим када то буде било јер би волео да нам се придружи. Он је био курир ка-петану Јањићу, а касније и Велимировићу – рекох док смо ручали.
- Можда га се и сетим, можда не, прошле су године многе, рекао бих песнички, али свакако ће ми бити драго да се упознамо – рече Ивановић.

Шарић је у ресторан ушао тражећи нас погледом, угледао сам га и махнуо му руком. Он приђе, поздравио се са Ивановићем, а затим се загрлисмо. Нисмо се видели
неко време и сусрет је био веома срдачан.

Ивановић позва конобара, поручи за Шарића храну и за сву тројицу нову туру пића и настави своју причу.

- Ми смо добили храну, они нафту и требало је приступити другом делу нашег плана. Требало је започети преговоре у којима ми не бисмо били подређени и натерани да прихватимо неке услове који нам не одговарају. Неки од тих услова су већ постојали. Имали смо артиљерију и тенк. Они то нису имали, али су имали нашег бившег артиљеријског официра који је одлично познавао ту ватрену моћ и могућности које имамо самим поседовањем тих оруђа. Он је пребегао али није могао бити сигуран да ли ћемо знати ту своју надмоћ да искористимо. Изгледа да нико није хтео то да испита.
Други услов је био храна коју смо добили. Тако нису могли да нас на тај начин уцењују. Нама су те залихе уз максималну штедњу могле да трају свега пар дана али смо рачунали да ће за то време све већ бити готово.
Сада када размислим, имали смо и трећу предност у преговорима. То је да посматрачи УН нису показивали никакво интересовање за нас. Где год су имали такво интересовање увек је било настрадалих, и ни један договор постигнут уз њихово посредовање и гаранцију није испоштован у потпуности.
Да бисмо заокружили целу причу и затражили преговоре ја сам у договору са остатком команде одлучио да одем на један пут. Да нам је неко тог тренутка рекао да можемо отићи ми не бисмо могли то да урадимо. Зато сам у глуво доба ноћи полако пешице кренуо у Хаџиће. Тамо је био војни Ремонтни завод, њиме више није руководила ЈНА већ ВСР БиХ. Тада се још тако, скраћено звала ВРС. Они нас нису дирали, познавао сам тамо неке људе и били су најближа пријатељски настројена војна формација. Пошто сам годинама на том подручју био активан ловац, терен сам одлично познавао. Као наставник у војној школи сам имао сигурно много више знања од оних који су ми били претња. Зато сам, користећи природне заклоне и крећући се шумом и теже проходним тереном, успео да током ноћи и у повратку током дана, прођем кроз борбене линије обе стране, а да ме нико не примети. У Хаџиће сам стигао таман како сам и мислио. Бануо сам пред капију Завода, они су ме одвели код директора. Изненадио сам се да је на то место постављен мој познаник и човек са којим сам сарађивао на више пројеката, пуковник Станковић.

Станковић је био изненађен мојом појавом. Мислио је да сам у Центру или можда у Србији, а када сам му рекао одакле сам дошао он остаде без речи. Испричао сам му пуно тога, а он је слушао и није веровао. Поручио је кафу и ракију, онда је окренуо неки број и поручио да одмах донесу нешто за јело. Мало сам се окрепио и пошто смо постигли договор пошао сам назад. Договор? Договор је био једноставан: директор Завода је требао обезбедити довољан број аутобуса, камиона и возача за нашу евакуацију. Ја сам му објаснио какве намере имамо у преговорима и шта желимо да извучемо, а на њему је било да све то буде спремно за тренутак када из касарне добије сигнал. Осим тога, он је морао правовремено упозорити властите снаге на колону како не би дошло до отварања ватре. Договорили смо да га позовем телефоном ако то буде могуће, ако не онда бих га контактирао радио-везом на уговореној фреквенцији, а у крајњем случају бих од друге стране тражио да њихов курир однесе моје запечаћено писмо и преда га на линији разграничења.

Пошто се увелико разданило могао сам се лакше кретати али сам био и уочљивији. Срећом па ме нико није приметио. Док сам ишао назад имао сам довољно времена да још једном размислим о свему. По ко зна који пут сам размишљао да нисам нешто заборавио или превидео. Мислио сам о томе како би друга страна могла реаговати и шта ако нам спреме неку превару. Станковић ми рече да је начуо како је синоћ у Пазарић стигао Есад Халилагић. Претпоставља да су га послали са врха да преузме команду над снагама које нас држе у обручу.
Есада сам добро познавао. Радили смо заједно једно време у Центру. Био је ОК лик у то време. Онда је не-што кврцнуло и он је, када је почео рат у Хрватској, тражио да се скине. Отишао је у Коњиц за начелника полиције. Та информација ми је цео пут до „Пазарића“ била на уму. Есад је озбиљан играч. Није ухваћен на бућку, како наш народ каже.
Како сам се приближио касарни одлучим да нема шта више да се кријем. Уместо на капију ја решим да кроз двориште џамије и мезарје ушетам у касарну. Таман је била згодна прилика да нешто кажем хоџи.

- Селам алејкум, муфтија – пожелех му са капије.
- Алејкум селам, господине – отпоздрави муфтија.
- Леп дан данас?
- Лијеп,  богами, а откуд ви?
- Како откуд, муфтија, побогу, знаш ли да је овде поред војна касарна? Е, ја из касарне, свратио мало, да се питамо да прозборимо коју. Кахфу да испијемо ако није проблем.
- Нисам то мислио. Знам да је касарна ту, него којим добром? То сам ја мислио, а и кахва ево иде, и рахатлук.  Сједите ви док испечем.

Седох на ону клупу гледајући ка минарету. Тај минарет ми није дао мира већ неколико дана. Гледали смо га двогледом и приметили неко кретање. А то није био муфтија.
Стиже и кафа, муфтија седе и ми почесмо неку необавезну конверзацију. Причали смо о временским приликама, о неким темама које благе везе немају ни са нама ни са њим. Више се и не сећам шта смо све причали  док он у једном тренутку не упита.

- Ти си, мајоре, овдје дошао неким послом? Прије неки дан је био онај капетан, сад ти, прије ме нисте толико посјећивали и није вам се толико пила кахфа? Не велим ништа, само мислим да посјета није само ради кахфенисања.
- Добро збориш, ефендија, нећу те убеђивати у супротно. Па кад питаш онда да ти кажем. Гледам неколико дана овај минарет, и мислим се, Боже како га лепо направише штета би било срушити га.

Муфтија разгорачи очи, филџан који је држао у руци једва успе да спусти на сто. Руке су му се тресле, а лице побледе као крпа.

-  А што би, мајоре, рушили? Не разумијем.
- Полако ефендија, нисам рекао да ћемо рушити већ да би било штета то урадити. Никоме то не би донело добро.
- Али зашто то говорите, човјече?
- Видиш, ефендија, гледам ја тако последњих дана и видим горе неке људе. Нису мајстори да нешто поправљају, ниси ни ти у више примерака и онда сконтам ко је. То су неки који мене и моје људе посматрају. А рекао бих да је било и неких са снајперима? Да не дужим, ти се лепо, ефендија, потруди, колико данас, да ти људи из минарета нестану. Ако се то не деси, ја ћу окренути топ и прво ћу минарет гађати ако било ко испали макар један метак на моје људе. Толико, а ти сам одлучи шта ти је драже.

Рекох то, устадох и у одласку му пожелех пријатан дан. Нисам чуо да ми је било шта одговорио. У касарни сам одмах наредио да се један топ окрене ка минарету. Знао сам да имамо нешто мало муниције и пар војника артиљераца. Оно што нисам знао је колико су они стварно обучени да гађају. Рачунао сам на помоћ официра пешадинаца који су сви гађали из бестрзајног топа или минобацача. Нужда закон мења па и ово, ко те пита јел` бестрзајац или неки други топ. Поподне више није било никаквих покрета у минарету. Можда су били ту али се примирили, а можда су стварно отишли. Не знам, топ је за сваки случај остао онако окренут да се неко не пре-вари и да поново покуша исто.

Тог дана негде предвече ме позову са капије. Кажу да је неки човек дошао и оставио неко писмо за мене. Размишљам, ко има мени да пише и то на ову адресу, у сред рата. Не паде ми никаква идеја док сам ишао према  капији. Нисам хтео никога слати по то, шетња ми је увек била драга. Дођем на капију, војник ми рече да је малопре био неки човек средњих година, дошао аутом, пружио је писмо и рекао да предају главном. Аха, значи није Лазару Ивановићу као таквом већ као главнокомандујућем.
Узмем оно писмо, седнем на прву клупу, отворим га и почнем да читам.

„Као представник Кризног штаба опћине Хаџићи, а уз сагласност Предсједништва Босне и Херцеговине, овлаштен сам да са Вашом јединицом започнем преговоре о мирној примопредији војних објеката које сада користите, наоружања, муниције и осталих техничких и материјалних средстава. Позивам Вашу делегацију да сутра у 10 сати дође на састанак у бистро „Игман“. Делегацији гарантирамо пуну безбједност.“

У потпису Есад Халилагић и печат тог Кризног штаба. Значи, ипак је тачно да је дошао. Па добро, шта је ту је. Морамо бити мудрији, имати више стрпљења и разума и не смемо подлећи притиску. Вратим се у команду и сазовем састанак. Позвао сам Перу, Ковачевића, Ракића, доктора Радоњића, Чолу, чак и Срнића. Командире водова нисам хтео да дирам. Било је потребно да још једном прођемо сваки могући детаљ, да видимо како стојимо са храном, муницијом, санитетским материјалом... Ми смо већ увелико разрађивали неке варијанте за тај тренутак. Не можеш почети преговоре ако немаш неку почетну тачку, нешто одакле бисмо крену-ли и докле бисмо смели ићи. Зато сам морао сваки детаљ имати у малом прсту.
Делегацију је требало да чинимо пуковник Ковачевић, капетан Ракић и ја као шеф. Арнаут је имао задатак да преузме команду уколико се нама нешто деси.
Те ноћи нисам могао да заспим. Покушао сам свашта и на крају сам пошао у обилазак наших положаја. А ноћ се одужила, никако да прође. Када нешто чекаш минути су као сати, сати као дани, дани као месеци. Када ти се нешто лепо догађа све је обрнуто. Или, што би рекао онај бркати научник – све је релативно.

Делегација је била спремна. Обријани, утегнути, пиштољи за појасом и шлемови на главама. Више нам ништа није требало. Наше услове смо договорили на састанку. Договорили смо и који је минимум испод кога не можемо прихватити договор.
Пет минута пре заказаног времена стигли смо испред предратног бистроа. Тај бистро је био одмах поред главног пута. До рата обична кафана и сеоска продавница. Ништа није одавало било чије присутво. Бистро је изгледао напуштен. Поред су још стајале гајбе са празним флашама за пиво и сокове. Стакло на улазним металним вратима је било разбијено.
После краћег размишљања одлучили смо да уђемо. Улазимо, а унутра готово потпуна тама. Једва шта назиремо. Схватам да су на прозоре навучене дебеле завесе и капаци, тамо где их има. Упалим батеријску лампу. И данас увек имам батеријску лампу код себе, никад не знам када може затребати. Ту сам навику одавно стекао, још као потпоручник. Идеш на вежбе, пуно пута ноћу, мораш то имати. После ми је као ловцу то био део обавезне опреме коју сам носио.

Осветлим просторију кад поред шанка стоји неко. Наслоњен на шанк гледа у нас па проговори:
- Сједите, господо!
Уперим лампу у ту особу кад оно Есад.
- Помоз Бог, Есаде – јавим му се.
- Ђес` Лазаре, ш`а има? Откуд ти овдје, зар ти ниси наставник?
- Дуга прича, Есаде, причаћу ти једног дана, Боже здравља.

Есад приђе и показа руком на сто:
- Сједите побогу!
Седосмо, ја леђима окренут ка шанку, лево од мене Ковачевић, а десно Ракић. Иза Ракића беше улаз у другу просторију, вероватно неки магацин. Есад упали светло. Сијалица је осветлила просторију таман толико да се видимо. Било је напорно за гледање али нисмо могли бирати. Где је нашао онако слабу сијалцу Бога питај, сија к`о ратно светло на дајцу. А оно сија али џаба, ништа не видиш.

Како је светиљка планула тако је из оног магацина излетео један `међед` и Ракића почео да дави. Вукао му је шлем, а она подбрадна трака га је давила. Ракић ухвати рукама за траку како би смањио притисак на своје грло, али онај `међед` беше јачи и у бољем положају.  Немадох куд већ потегнем пиштољ.
- Пуштај га да ти главу не просвирам!
Онај застаде али не пусти.
- Пуштај кад ти лепо кажем!
- Полако, Лазо, гдје си навалио? – проговори Есад
- Ма шта где сам навалио? Реци овом твом мајмуну да ми пусти капетана иначе ћеш му мозак купити  пин-цетом, свега ми, тако ће бити.

- Знаш ли ти, Лазаре, да ја овдје имам триста специјалаца и да вас могу прегазити ко плитак поток? И ти си нашао да пријетиш и да моје људе називаш мајмунима?
- Слушај ти, Есаде, знамо се доста дуго, нисмо до сада имали реч, кунем ти се, Есаде Халилагићу, убићу га нећу трепнути. А кунем ти се и да „Пазарића“ неће бити ако се не вратимо у касарну. Па ти бирај. А те специјалце, Есаде, мож` само да сањаш. Мислиш да се ја закопчавам на леђа, прика мој? Мало си се зајеб`о, знаш?

Нисам марио више за себе, шта ми најгоре могу урадити? Убити ме и ништа више. Ја сам се избором овог позива помирио са чињеницом да може бити рат и да тамо могу погинути, бити рањен, заробљен... Већ сам пуно пута држао главу у торби и ово ми није било ништа ново. Стварно сам био спреман да оном мајмуну просвирам тинтару. Када су видели да се уопште не шалим њих двојица мало устукнуше. Есад му показа руком да изађе напоље. Овом не беше право али је морао да послуша шефа. Тек онда угледах у ћошку још једног. Уперио је хеклер у нас и само чекао Есадов сигнал да запуца.

- Чекај мало, Есаде, јел ти овај члан делегације? Јел` он преговара? Ако не преговара онда сиктер и он напоље. Шта се ту курчи? Ааа јел`, момак, јес` ти нека фаца можда? Имаш хеклер, јеб`о те он, у дупе га набиј. `Ајд сад шетај. Вољно си.

Есад и њему показа врата. Најзад смо могли да почнемо. Ипак сам претходно морао да му кажем да је ово јако неодговорно и да није у реду да гарантује безбедност, а онда да нас даве и држе на нишану.
- Тако се, Есаде, не стиче поверење. Знаш?

Нисмо ми ту нешто много причали. Он је тражио да оставимо оружје, муницију, гориво, храну, да не правимо штету на објектима и они ће нас пустити. Ми смо му лепо предали руком написан нацрт уговора и рекли му да га сутра очекујемо код нас. Пристао је.

- Али капетан мора остати као гарант да ћу се ја вратити. Тако може.
- Ти нас зајебаваш? А ко је нама гарантовао и ко још гарантује за нас? Јел`, Есаде? Реци ко?
- Моја ријеч.
- Па сте ми зато давили капетана? Ко гарантује за његову безбедност.
- Ја гарантујем. Узми или остави?
- У реду је, ево ако тако треба остаћу. Није проблем - јави се Ракић – можда стварно буде од речи.
- Добро, Ракићу, добро. А ти, Есаде, немој ме терати да поравнамо село.

Вратили смо се без Ракића. Он је остао као талац. Веровали смо да смо на добром путу. А били смо сигурни и да смо одмах показали да нас нико не може уцењивати.

Био је 30. мај када смо нешто пре два сата поподне потписали договор. Ја у име једне и Есад Халилагић у име друге стране. Када смо то завршили и када је Есад напустио касарну, није много прошло а један аутомобил је стао пред капијом. Из њега је изашао Ракић, а ауто се удаљио.
Договорили смо да евакуација свих припадника, тада већ Војске Југославије, почиње следећег дана у 10 сати. До тог времена, комисије две стране ће преконтролисати поштовање договора који је подразумевао да носимо све што можемо понети од оружја и муниције и оно шта од артиљерије можемо повући. Све друго је морало остати. Јеби га, нисмо ми криви због недовољно камиона и возача.

Есад је морао да доведе педесет момака из села које ћемо распоредити по аутобусима као таоце. Пустићемо их на линији разграничења код Хаџића. Морали су доћи и директор школе, управник поште и хоџа који би били у својим аутомобилима у колони заједно са Есадом. Јер сам и на тај начин желео да се обезбедимо. Ни случајно нисмо смели дозволити да нас нападну као неке претходне колоне. Иако смо били одсечени од света поједине информације су стизале до нас. Знали смо како су неке евакуације завршене. Мене као команданта није интересовала истинитост тога, чак и да су то биле дезинформације биле су нам од користи у планирању.

Позвао сам пуковника Станковића телефоном, пошто је Есад обезбедио да нам укључе линију. Дао сам му упутства када и колико аутобуса да нам пошаље. Претходно смо Есада обавезали да обезбеди њихов безбедан пролаз до нас.
Ми смо наредног дана били спремни. То бар никоме није представљало проблем. Од сабајле смо радили утовар опреме коју носимо, муниције, личних ствари, документације... Повукли смо део питомаца са положаја због тога. Нисмо смели све јер и раније су постизани договори и крваво су кршени.

Нешто пре десет сати комплетно сви из Команде смо били на капији. Нисмо нешто много чекали када се прво појавио плави полицијски голф, а онда за њим и аутобуси. Голф се заустави поред капије, а аутобуси уђоше унутра, направише круг и паркираше се дуж централне саобраћајнице. Ракић је то организовао и по паркирању позвао све возаче како би им објаснио који распоред заузимају у колони. Ми смо одлучили да све измешамо како не би постојала ни најмања могућност да део колоне буде одсечен на било који начин.
Из голфа изађе Есад па за њим и онај артиљерац Осман. Док смо ми ту већ необавезно разговарали дође још неколико возила са њиховим људима. Стиже и још један аутобус. У њему беше двадесетак момака.

- А где је остатак, Есаде? Не видим педесет.
- Нема више, толико смо успјели накупити.
- Види овако, ја ћу ти дати пола сата да доведеш онолико омладинаца колико смо се договорили. И потруди се да ускоро видим и директора школе, управника поште и муфтију. Нешто их не видим овде.

Прође и тих пола сата када почеше да се појављују сви набројани. Као по команди почеше да избијају иза ћошка. Мене стварно није интересовало да ли су они већ били ту негде или их је неко Есадов на брзину покупио и довео, мени је било битно да и ми и они поштујемо договорено. Нико други није нама наметнуо тај споразум већ смо сами договорили сваки детаљ и својим потписима дали сагласност да се спроведе.
Када је и Есадова страна испунила своју обавезу могли смо почети са примопредајом објеката, опреме и наоружања које нисмо могли понети. Ишло је доста брзо и то смо завршили за нешто мање од сат времена. Било је подне када сам дао сигнал за покрет. Колона је кренула по договореном распореду. Сви су знали своја задужења и шта радити у случају напада. Оне омладинце смо распоредили по аутобусима као гарант да нико на нас неће пуцати, а да је до пуцњаве дошло они би били жртвовани. Па ако хоће нас мртве онда би имали и педесет својих. Уверен сам да нико није био спреман на такву жртву.

[attachment=1]

Најкритичнија тачка на нашем путу је био Зовички теснац, али смо и ту прошли без проблема и застајања. Стали смо тек испред Хаџића. Ту је био један мост и на њему рампа. Минирана. Изашао сам, пришао рампи и разминирао је. Арнауту сам наредио да оне омладинце пребаци у њихов аутобус који је празан ишао на крају колоне. Аутомобили са муфтијом, управником поште и директором школе су такође издвојени из колоне и њи-ма је дозвољено одмах да се врате.

- Па, Есаде, изгледа да је ово крај нашег `дружења`. Сад свако својим путем.

Куртоазно смо разменили неколико реченица. Пре дефинитивног растанка предао сам му званичне записнике свих постављених минских поља. Осећао сам то као моралну обавезу. Нас су те мине вероватно заштитиле, а они са њима нека раде шта им воља. Беше му драго због тога. Тада смо се један једини пут нас двојица руковали и онда отишли свак на своју страну.

- Ето, тако је било мој Маринковићу и мој Шарићу. Камо лепе среће да није и да ми сада причамо о нечему лепшем  – закључи свој део приче Лазар Ивановић.

Лазар Ивановић - човек који је све урадио за наш батаљон док су неки други били неми посматрачи. А баш они су имали далеко већу обавезу да нешто ураде од Лазара. Растали смо се после неколико сати разговора. На растанку смо се договорили да се поново негде видимо и наставимо где смо стали. Смрт је била бржа. Неколико седмица касније Лазар је преминуо. Издало га је срце, а његова прича је остала недовршена.

[attachment=2]

- Људиииии, наши изашли из „Пазарића“!!! – викао је ходником Радојевић.

Он је то сазнао у Команди, и чим је чуо молио је генерала да га пусти, само да дође да нам јави. Генерал Ковач нешто беше расположен па му дозволи, али да за десет минута буде на свом месту.
Ми почесмо да излазимо из својих соба затечени оним што чујемо. На ходнику се створи гужва као оног првог априла када сам наговестио оно што се касније и обистинило. И опет питања. Гомила питања на које Радојевић није знао да одговори.

- Аман,  људи, знам  да  су изашли и да су синоћ преноћили у Лукавици. Данас су наставили ка Србији и то је све што знам.

Ова вест нам је улила оптимизам да бисмо и ми ус-коро могли да одемо.
. . .

У смирај претходног дана  колона се зауставила испред главне капије касарне у Лукавици. Даљи пут током ноћи је био ризичан и мајор Ивановић је раније одлучио да Лукавица буде крајња тачка тог дана.  Вожња у колони, застанак на улазу у Хаџиће па потом вожња, час главним путем, час неким околним, учинили су тај пут много дужим него иначе. До мрака је имало још времена, али до тада не би могли да напусте ратно подручје и дефинитивно је одлучено преноћиште на том месту.
- Не, господине, не можете ућ`. Ја немам никаквијех информација о вашем доласку. Не могу вас пуштит док ми неко од претпостављених не одобри – рекао је десетар на капији.
- Јел` ти мене зајебаваш, момак? `Ајд лепо ми реци јел` ме зајебаваш или си озбиљан? – Ивановић је киптио од беса.

Будеш два месец опкољен, гладан, жедан, промрзао, покисао. Прођеш Зовички теснац, силне барикаде и миниран мост и онда те један десетар заустави и каже да не можеш даље. Знао је мајор да тај десетар ради само оно шта му је наређено, није био љут на њега већ на оне одозго. А тима одозго као да није било довољно што ништа нису предузели како би евакуисали те људе већ их сада спречавају и да преноће на сигурном. Размишљао је мајор да једноставно окрене колону и настави марш ка Београду. Ипак, није то било лако одлучити. Нико из колоне не познаје ситуацију на терену, борбене распореде сукобљених страна па самим тим ни безбедну руту. Могло се чак десити и да пријатељске снаге у мраку отворе ватру. Шта онда? То нико није желео.

- Господине, видјесте ли да сам звао команданта. Он је изашао и негдје је у касарни. Вјерујем да знате колика је ова касарна и да ће требати времена да га пронађу. Молим вас да будете стрпљиви. Вјерујем да ће се брзо ријешити.

Упекла звезда, у аутобусима постаје паклено, командири не дозвољавају ни шлемови да се скину. Може неког погодити снајпериста, говоре. Као да је Лукавица у сред града, а не пар километара иза линије, пре ће нека артиљерија поклопити колону него снајпери. А онда је свеједно, од шлема нема вајде.
Најзад командири почеше да дозвољавају излазак из аутобуса, само ради физиолошких потреба. Не може жива душа да издржи цео дан труцкања и да нема потребу да се олакша. Могу да изађу један или двојица, ту до жбуња и одмах назад. Из последњег аутобуса изађе Пљевљак Данило. Није њему толико било до посете жбуњу колико до протезања ногу и прикупљања информација шта се чека. Воли да буде информисан у сваком тренутку. Прошетао се, олакшао а онда ногу пред ногу полако се упутио према капији. Видео је тамо мајора и, са оне стране рампе, групу знатижељника окупљених да виде каква је то колона. Онда му срце задрхта.

Немогуће, помислио је, не вјерујем да толико личи... не, није, он. Што би он био војник?
Почело је да га копка ко је та особа коју је видео. Да ли је могуће да баш толико сличности има, онако окренут леђима. А та особа је и даље гледала ка капији, никако да се окрене. Затим пође до пријавнице. Исти ход, ма да ли је могућа толика сличност, поново се запита Данило.

- Миљане?! – позва га Данило, али један камион који управо обиђе колону поклопи његов глас.

- МИЉАНЕ!!! – повика Данило, а онај десетар се трже, окрете се у правцу одакле је познат глас дозивао његово име.
- ДАНИЛО! – повика и он па не хајући на капију потрча му у сусрет. - Данило, брате!

Падоше један другом у загрљај.
- Бато, зар си још овдје? Ја сам мислио да си ти већ кући? – упита Данило.
- Требао сам бити, остао сам овдје к`о добровољац. Не могу да оставим ове људе. Не могу, брате, па то ти је. А ти, Данило, нијесам знао да си у „Пазарић“ био, ја сам све мислио да си и даље у Маршалку?
- Дуга је то прича, причаћу ти, но сад изгледа није ни мјесто ни вријеме.

Браћа су имала још пуно тога да причају али их у то-ме прекиде један Пух који обиђе колону и стаде пред капијом.

- Морам да идем – журно рече Миљан – то је генерал Дозет. Виђећемо се касније.

Миљан потрча да отвори рампу, а Данило се врати у аутобус. Када је Пух стао пред капијом отвори се прозор на сувозачким вратима.

- Каква је ово гужва овдје? Гдје је дежурни? Шта се ово дешава? – зачу се генералов глас.

 Онда генерал угледа Ивановића. Препознао га је па поче са њим да разговара, баш као да су се срели негде у кафани. Мајор објасни генералу разлога стајања испред капије. Када је то чуо генерал  побесни у моменту и сав свој тренутни бес искали на Миљана, ни кривог ни дужног. Рампа се подиже и тако се колона нађе унутра.

 Дођоше мало касније из кухиње, донесоше им вечеру. Паштету на двојицу, јогурт и... ХЛЕБ. Мало бајат али хлеб. И онда невероватна ситуација. Неки од старешина су отишли у ресторан на вечеру, а најстарији међу њима, пуковник Ковачевић, сео је на клупу и вечерао заједно са питомцима.

- Нема смисла, заједно смо били ова два мјесеца, још нисмо завршили посао, а већ се дјелимо – прокоментарисао је позив у ресторан.

Мало касније дође неки водник и позва пуковника у  Команду. Рече му да га неко тамо чека. Оно што се тамо десило до питомаца је стигло брже од пуковника. А ево шта је било.

Ковачевић се упутио ка Команди. Испред њега је ишао тај водник. Попели су се на спрат и водник га доведе до неке сале за састанке па се окрете и оде. Пуковник уђе у задимљену просторију.
Унутра је било десетак старешина. Неки су разговарали, двојица су играла карте, један је дремао у фотељи. Челом је био наслоњен на сто док су му руке висиле готово додирујући под. На огромном столу је стајало неколико чаша и чашица, празне боце „Џони Вокера“, једна полупразна. Било је и пар боца киселе воде, неких сокова и празне стаклене без етикете, вјероватно од ракије. Пепељаре препуне опушака, а на поду још празних пластичних боца. Као да никога није било брига да то среди, почисти... општи хаос. Неред  у коме су само униформе асоцирале на војску. Ништа више.
Испод другог стола у углу просторије биле су наслагане неке кутије, али њихов садржај није могао да види. Имале су на себи називе неких марки цигарета. Један у маскирној униформи је упорно окретао бројчаник телефонске централе покушавајући некога да добије.

- Маму јој јебем курвињску, ил` неће да се јави ил` има муштерију – псовао је испијајући вињак.
- Нека опет поведе и неку пријатељ`цу – чуо је док је поново окретао бројчаник.

Када је Ковачевић ушао у просторију сви се окретоше да виде ко је отворио врата.

- Тата, па гдје си ти човјече? – скочи са фотеље један поручник и крете му у сусрет.
- Лука, сине, откуд ти овдје? – загрли га пуковник. Последње што је знао је то да му је син на служби у Црној Гори. Није знао да се поручник одмах ставио на располагање новоформираној војсци.
- Како откуд, стари, ево спремамо се већ два`ес дана да вас ослободимо из  „Пазарића“,  ал` видим да сте се и без нас снашли – покуша, да буде духовит.

Пуковник када је то чуо као да га је маљ ударио. Паде му мрак на очи, а онда сину одвали један добар шамар.

- За шта се спремате, пичка ти материна? Подјебаваш мало, а? Може ти се? Много си духовит, маму ти јебем. Два мјесеца никог да бар покуша везу да успостави, а они се спремају. Видим лијепо то радите, лочете виски и ракију, телефони вам служе да зовете курве... А ми тамо једемо пужеве и коприве. Лијепо, бога ми. Мотамо траву умјесто цигара, а ви се разбацујете. Пичке једне, да је неком стало да то уради завршили бисте за два дана. Све мој до мојега, ма тјерате се се у пичку материну. И ти поручниче, Лука Ковачевићу, и сви остали.
 
Луки је бридео образ, очев монолог је слушао не верујући шта чује. Није очекивао да ће му он, његов отац, тако нешто рећи, иако је знао да те припреме које су спроводили више имају везе са оним што пуковник управо прича него са стварном акцијом. И стварно, касније се открило да је главна идеја акције била да батаљон покуша пробој преко Игмана!?! Сјајна идеја да нико жив не претекне.
- Ја сам вјеровао да си ти, Лука, мало другачији, сви су те хвалали, а сада видим с ким си онакав си. Не можеш бити добар ако су око тебе овакви. Нисам те тако учио, сине. Нисам. Само се спремајте и даље, за неки други курац, а ја одох код оне дјеце. Већа муда имају од свих вас заједно – окрете се пуковник и залупи врата.

У сали прво настаде тајац, а онда је неко почео грохотом да се смеје. Пуковник се бесан вратио међу питомце и са њима провео ноћ. А те ноћи стварно нико није спавао. Дођоше неки резервисти, почеше да се распитују којој јединици и војсци припадају, одакле су дошли, где иду... Питомци су стрпљиво одговарали користећи прилику да се огребу за коју цигарету. Донесоше им и неке сокове и слаткише.
Ујутру је дошао исти онај тамић са истим водником и војницима. Поделише по један цео суви оброк за пут. Није било хлеба, само конзерве и двопек. И онда је колона кренула. Пуковник Ковачевић није пошао са нама, његов дом је био ту и остао је да га брани. Остао је и Миљан, а Данило је имао задатак да родитељима пренесе његове поздраве и да им каже да не брину.

Крећући се претежно шумским путевима како би избегли линије сукоба колона је стигла у Хан Пијесак. Ту је направљен први застанак ради доручка и краћег одмора возача.
Док су питомци доручковали недалеко од њих група старешина је нешто разговарала. Изгледао је то као један обичан разговор пред наставак пута, али је најмање био обичан.

- Људи, имам нимало лаку обавезу да вам саопштим једну информацију – почео је Ивановић, није му очигледно било лако да то каже.
- Наш Чола нас овде напушта – настави – враћа се својој кући и својој породици.

Сви погледаше у Сафета који потврдно климну главом.

- Сафете - дрхтавим гласом настави – желим да ти захвалим на свему што си урадио за нас и за ову децу о којој смо бринули. Желим да ти кажем хвала што смо били другови и пријатељи и желим ти сваку срећу у животу. Ти си показао колико човек у животу треба да буде узвишен. Ти си пре свега своју дужност обавио на најчаснији могући начин, а за мене од части већег узвишења нема. Желим и да се овај рат што пре заврши и да се поново сретнемо негде у кафани да се почастимо, да запевамо и да заборавимо на све ове муке кроз које смо прошли. Срећно ти било пријатељу. Ево, пропусница коју је синоћ потписао генерал Дозет. Са њом ти је обезбеђен пролаз кроз територију коју контролише српска војска. Још једном ти желим срећан пут и да што пре стигнеш својој породици.

Сафету Чолићу је задрхтала вилица, пришао је Ивановићу, загрлио га, а онда је пустио сузу. Много година је провео радећи са тим људима. Свако му је од њих на неки начин био драг и било му је тешко да све то тако лако остави иза себе и оде.

Питомци су управо завршили доручак када је Сафет замолио Ивановића да их построји како би им се обратио. Када је батаљон постројен прво је изашао мајор Ивановић.

- Питомци, јуче када смо кренули нисмо имали представу о нашем коначном одредишту, знали смо само да је то Србија. Јутрос, пре поласка из Лукавице смо добили наређење да је наш циљ Петровац на Млави.

Застао је очекујући реакцију, али је није било. Већини назив тог места ништа није значио нити су знали где је то. Знали су из географије да постоји река Млава, али нико сад не може да се сети где то беше. Зато им је ово име имало истозначење као да је речено Велико Село, Мали Иђош или Бабушница.

- Добро, старији водник Чолић би хтео да вам се обрати. Изволи, Сафете – рече мајор и помери се у страну.

Испред строја је иступио Сафет. Заустио је да нешто каже али глас никако није хтео да напусти грло.

Најзад проговори:
- Нећу вам сада причати приче, рећи ћу вам само да се овдје мој дио посла завршава. Обавезу коју сам према вама имао испунио сам тиме што смо заједно дошли довдје. Враћам се својој породици и својој дјеци. Вама, дјецо желим сваку срећу, да завршите ову школу, да будете добри и честити људи. Желим вам и да се више никада не нађете у овој ситуацију у каквој смо били ова два мјесеца. Ако се некада сјетите овог старијег водника, овог намћора, потраж`те га слободно по Олову и Варешу, биће му драго да вас поново види. Ако нешто није било у реду опростите, није било из зле намјере. Хвала вам свима и ЗБОГОМ.

Колона је из Хан Пијеска кренула без Чоле. После његовог обраћања сви су желели да му пруже руку у пожеле срећан повратак кући и све најбоље у животу. То поздрављање се одужило. Заслужио је. Неће се ни-шта издангубити ако колона крене са малим закашњењем.

Так када су прошли искључење за Шабац и Руму међу питомцима је расположење почело да се поправља. Већина је била утучена због Чолићевог одласка. Једноставно, волели су га и никоме није било свеједно. Угледавши путоказе за Шабац и Руму прво су се огласили питомци из тих места.

- Ејјј, мајсторееее, терај за Шабац.
- Немој у Шабац, вози за Руму и Митровицу...

А мајстор је возио за Београд и још даље. Пред мрак су стигли у Топчидер надајући се да следи одмор па ујутру даље. Тако нису мислили и надлежни из војске.

- Пауза од сат времена па покрет за Петровац – гласило је наређење.

У Петровац су стигли пред зору. Цео дан и целу ноћ су провели у аутобусима намењеним градској вожњи, на путу дугом више од триста километара. Чим су стигли, одмах се приступило истовару опреме. Оружје и муниција су предати у магацине и дошло је време за доручак.

Постројавање, у колону по један на линију за поделу хране, а онда... Онда никог није интересовала паштета и компот. Сви су прво желели да дођу до хлеба. А он, тек стигао из пекаре, врућ...

- Немојте толико хлеба, не смете, морате мање....

Викале су старешине, раднице у кухињи су плакале видевши како та гладна деца грабе по целу векну. Нису могле да верују сопственим очима да се тако нешто дешава на крају двадесетог века. Тек када би узели довољно хлеба враћали би се на линију по остатак доручка. Први пут после два месеца су јели у трпезарији, за столом, без журбе, без страха да ће их мина или метак прекинути у томе. А онда, када су завршили са доручком поново су одлазили и узимали још хлеба, да понесу у просторије где су смештени.

Дошао је и начелник Генералштаба да их обиђе да се на лицу места информише како су. Наредио је да буду пуштени кућама на 15 дана.

Вест се проширила Центром брзином светлости. Стигао је неки генерал из Београда, он ће водити преговоре о нашој евакуацији. Најзад неки помак, ваљда није дошао само реда ради.

- Јесте, дошао је. Прош`о поред мене и упао код Ковача у канцеларију. Мајке ми мислио сам да ће извалити врата. Прате га нека двојица, Рамбо је мало дете за њих – у једном даху издекламова Радојевић па настави – А онај генерал како је ушао тако је почео да галами на Ковача. Све се чује иако су врата затворена. Највише је попиздео јер је Ковач и даље носио чинове и глумио команданта, иако је пензионисан. Кад су изашли видим Ковач скинуо чинове, а на титовку ставио обичну пето-краку уместо генералске. Прц, бато, и над гешом има геша.

Тај генерал Радовановић је био зајебан играч начисто. Био је доктор наука, начелник ГИНЕ а то је најзајебанија скраћеница у војсци. Та ГИНА дође у контролу једном у неколико година али када дође све истресе из гаћа. За ту се контролу спрема месецима и ништа не сме да се препусти случају. Сваки пропуст који би пронашли био би разлог за жестоке казне. Зато су сви од те инспекције страховали подједнако, од војника до генерала. Е том ГИНОМ је тај Радовановић руководио.

Чим је дошао и Ковача и дефинитивно `пензионисао` позвао је пуковника Немета и наредио састанак колегијума. Одмах се упутио у салу за састанке, а исто је оче-кивао и од осталих. Састанак је кратко трајао. Генерал је обавесито колегијум због чега је ту, изнео неке најосновније смернице и издао задатке. Питања није било и он је закључио састанак.

- Од вас очекујем да свој део посла обавите у што краћем року и најбоље могуће. Никаква оправдања не желим. Нема оправдања ни за шта. Досте је било. Господо хиљаду живота је у питању, мој је задатак да те животе сачувам и изведем одавде и ја ћу тај задатак извршити – рекао је на крају и у пратњи Немета и Ковача напустио салу.

Радовановић се кратко задржао у Центру да би у расклиманом ауту војне полиције из касарне изашао на главну капију. Вратио се после два сата, поново се кратко задржао и поново отишао. Свој долазак наредног јутра је почео обиласком Центра. Обилазио је све, како оне на положајима тако и остале који су били на другим задацима, као и цивиле. Са свима би разменио по неку реч. И свима би упутио речи охрабрења:

- Врло брзо ћемо ово завршити. Брже него што мислите.

Тог дана је после обиласка неколико пута аутомобилом излазио ван касарне и враћао се. Претпостављам да је одлазио на преговоре и враћао се на додатне консул-тације са колегијумом команданта. Још један дан је прошао, а договор није постигнут.
 
Током ноћи је било доста мање пуцњаве на Центар, тек по неки метак без последица. У даљини би се чула и по нека експлозија али исувише далеко од нас. Нови дан је свануо, а са њим и нова нада за све нас у Центру. А онда око подне гром из ведра неба.

- Готово је људи, готовооооо!!! – викали су неки на кругу -  Стижу камиони и аутобуси!!! Нема више, сутра идемоооооо!!!

Слушамо то и још не верујемо. Викали су тако неки већ два или три пута па није било ништа. А онда зачусмо брундање мотора. Нико више није могао мирно седети у објекту већ сви похитасмо напоље. Из правца капије четири, дуж оног дела касарне до железничке станице, кретала се колона камиона и аутобуса. Када су дошли до краја скренули су поред Војне академије а затим према Команди. Када су прва возила стигла до Команде колона је стала.

- Људи, сутра идемо – разгаламио се Радојевић преко наше писте за постројавање.

Почео је да прича како је постигнут договор, да сутра крећемо када то прекиде капетан Рајковић.

- Одлично да сте сви ту. Чули сте да је наша евакуација договорена. Полазак је сутра, а ми данас морамо утоварити у камионе оно што сте паковали када сте дошли из „Пазарића“. Услови су да можемо понети своје лично наоружање, опрему и по ЈЕДАН борбени комплет муниције. Сви знате колико износи тај комплет за оружје које дужите и то вам не морам објашњавати. Не-мојте покушавати да носите више од тога јер ће све бити контролисано. У случају кршења договора може се догодити да због једног метка више не изађемо. Памет у главу. `Ајмо сад да се припремимо за утовар ускоро ће стићи камион за нас – кратко и јасно је Рајковић рекао све оно што нас је интересовало и што смо морали знати.

Камион је ускоро стигао, а ми смо утовар завршили невероватном брзином. Никоме није требало ништа два пута рећи, једни су трчећи доносили опрему, други су подизали на камион док би двојица под церадом паковала донето. Остала је само наша опрема коју ћемо сутра понети са собом у аутобус.

Последњу ноћ у Сарајеву смо провели без сна. Никоме се није спавало од узбуђења. Седели смо у групама, причали и шалили се. Разговарали смо о томе шта ће ко да прво уради када дође кући, замишљали како ће нам родитељи, браћа и сестре реаговати када нас виде, покушавали да се сетимо шта смо током ова два месеца сами себи обећали да ћемо урадити када све прође.

- А шта да радимо са вишком муниције? – неко рече.
- Баци у ве-це, у чучавац, да нећеш да им можда даш? – неко је добацио у мраку.

Свануло је и сви смо били спремни као запете пушке.
Остале су неке ситнице које смо још могли да урадимо да прекратимо време. Једна од њих, нама тада веома за-нимљива, била је да се отарасимо вишкова. Најлакше је било бацити у чучавце. И муниција овлажи па се не може користити и чучавац запуши па ни он није за употребу.
 
- Ееее, `ајде да им разбијемо штекере и прекидаче, да не могу да користе – неко је предложио.
- `Ајде – прихватисмо еуфорично као да ће то да реши рат. Неће ни они чучавци али бар `мој метак` неће никога убити или ранити.

Добили смо суви оброк, ником није било до доручка. Последње сате смо проводили у нашем Центру и нисмо желели да губимо време једући месни нарезак и двопек. Испоставиће се да је већина нас следећи пут видела оно што је остало од нашег Центра двадесет две године касније. Неки ближи су имали прилику и раније.

- Идемоооо, соколови, покрет! – позва нас Рајковић и поведе ка Команди. Покуписмо сву своју опрему и пођосмо за њим.

- Ово је ваш аутобус, добро га запамтите, немојте да уђете у погрешан јер можете отићи на неку другу страну. Не иду сви на исто мјесто. Ви идете у Петровац на Млаву – рече када смо стигли до аутобуса.

Све осим оружја смо одмах убацили у `бункере`, а онда је остало да чекамо. У неко доба из правца купатила почеше да пристижу `њихови`. У цивилу, полууниформисани или у неким другачијим униформама од оних нама познатих. И свима око леве руке неке траке. Неколико њих наоружаних. Ево и наши из Команде изашли да их дочекају. Гледамо и не верујемо, па они се грле, поздрављају као род рођени, а овамо они пуцају на нас и ми пуцамо на њих. Ко бре овде кога зајебава, дође човеку да се запита. Али стварно. Стани мало, два месеца се ми зајебавамо, неколико нам људи погинуло, преко тридесет рањених да би се они сада овако дочеки-вали. Па `ајде, генерале Ковач, могао си и кафу скувати, ракију послужити.

На капију два уђоше Пух са генералом Радовановићем и цивилни ландровер са ознакама неке полиције. Из њега изађе лик у маскирној униформи и тенисицама на ногама. Носио је беретку са непознатим ознакама.

- Ееееј, па овога знам, он је био на гробљу када је била сахрана Туни – рече Душко Арсић – То је, бре, неки Асим, шибицарио ту код „Моме и Узеира“ пре рата.

Значи, дошао шибицар да нас контролише и глуми неку власт. Јебем ти државу и војску када преговарају са човеком коме је највећи домет у животу био да превари неког наивног са куглицом и кутијама шибица. Дабогда и основну школу да има ал` ето он је КОМАНДАНТ, бре. Води неку војску и у овом тренутку добија битку, а наш генерал Ковач учио школе али џаба.

Поздравише се куртоазно, тај Асим и Радовановић, па пођоше од првог возила у колони. Позваше да се мало групишемо, па нам се са пар реченица обрати Радовановић који нам ништа ново није рекао. Онда је и Асим почео нешто да прича. Толико је био `речит` да ме просто било срамота ко је у овој бици победник. Једино од његових речи сам запамтио да нам је на крају пожелео срећан пут. Одоше до следеће групе и тако до краја.

За њим дођоше они са тракама у пратњи неких наших официра. Изабраше насумично неколико војника и старешина па им проверише опрему. Бројали су сваки метак, отварали торбице маски, проверавали да тамо не-што није сакривено. Онда су извукли неколико торби из бункера па су њих истресли не би ли пронашли нешто забрањено. И данас имам благ утисак да неки од њих нису били задовољни што нису ништа пронашли.

За то време на другом крају касарне њихови камиони су одвозили наоружање и муницију који су били наш вишак. То је био услов да ми изађемо. Па наравно да им је требало оружје и муниција, а не књиге, школске креде или дозволе за излазак у град. Да су им требале књиге не би пар дана раније запалили кабинете са свим неопходним училима.
[attachment=1]

И онда у пола дванаест Рајковић нареди да уђемо у аутобус. Када смо заузели своја места возач упали мотор. Мало је турирао у месту, онда су почели и други то да раде. Турирање постепено поче да слабии онда потпуно престаде. Чуо се само равномеран рад мотора на леру. Седели смо у аутобусу и чекали полазак. Пролазили су минути дуги као вечност. Нестрпљиво смо гледали кроз прозоре не бисмо ли угледали нешто. Шта? Не знам, ваљда смо очекивали да видимо разлог зашто не крећемо. Немам појма, само знам да смо зурили кроз прозоре и погледима тражили било шта. Можда ништа нисмо тражили, можда смо само желели да још једном, последњи пут видимо наш објекат, нашу писту, наш ресторан и кантину... Крчање мењача прекиде то и десет минута пре поднева наш аутобус, трећи у колони, напусти нашу касарну и Центар.

[attachment=2][attachment=3]

Наспрам капије је патролирао оклопни транспортер Уједињених нација. Поред капије су стајали помешани наши и њихови. Неки су нам махали, мало даље неки други су ликовали машући својим оружјем. Требало је мање од десет минута и ми смо већ били на пријатељској територији. Мање од десет минута вожње нас је делило од слободе.

Колона је стала на Романији. И док смо већ увелико правили одмор остатак је још напуштао касарну. Музичари повадише инструменте, два месеца нису свирали, сада имају одличан разлог да то ураде.
Стижу и новинари, домаћи и страни. Траже изјаве, снимају...
 
- Леле, ала смо сад атрактивни.
- Ми ћемо то да будемо у Дневнику?
- Море, марш у пичку материну, сад сте нашли да нас сликате...

Реакције су различите. Некоме се свиђа њихово појављивање, некоме не. Није то баш без разлога.

ТРРРР-БАМ-БАМ-ТРРРР – проломише се рафали.

Неко није могао да издржи. Прихватише и други. Ма не може без пуцања. Камермани се утркују да сниме, а новинари ће већ направити причу. Њихов уредник ће одлучити која верзија приче је добра за гледаоце. Није битно да ли је истина или не. У рату прво истина страда.

Татататата-тататататаа-татататааа – ево је и труба.

 `Српска се труба с Косова чује...`
- Али ово није Косово, побогу.
- Ма нема везе, има труба.
- Капетане, коју ћемо за вас? – упиташе музичари је-дног капетана који се ту затекао.
- Јел` знате ону „Друже Тито ми ти се кунемо“? – да ли је мислио стварно или не нико нема појма.
- Знамо бре, ево иде:

„Друже Тито ми ти се кунемо,
ми ти се кунемо,
усташа си мајку ти јебемо,
мајку ти јебемо...“

- Јеби га, капетане, видиш до чега је довело то што смо му се клели?  Прво смо  се клали па се клели, а сада се опет кољемо – виче за њим онај музичар.

Од поласка из касарне прошло је скоро четири сата. На Романији трешти музика, певају се песме које се раније нису певале, песме које нису учили на часовима у школи, све праћено рафалима. Лете чауре на све стране. Нема везе, да смо живи и здрави.

- ПОООКРЕЕЕТ!!!– зачула се команда, а онда је му-зика утихнула, пуцње је престало, а новинари почели да пакују своју опрему.

Куда смо све пролазили то је тешко и замислити. Све кроз неке шуме, путевима скоро пробијеним машинама. Идемо тако и само небо се види. Где смо нико од нас нема појма. Ваљда знају они који нас воде. Онда мало за промену избијемо на неку асфалтну деоницу да бисмо се врло брзо вратили у шуму.

- Пратимо линију, не можемо нормалним путевима јер нешто држимо ми, а нешто они – објашњавају нам.

Готово је пао мрак када је колона стигла у касарну у Хан Пијеску. Добили смо преноћиште у неким спаваоницама. Неки нису па су морали да се снађу. Најважније је било да је то прва ноћ после много времена у којој нико неће страховати од снајпериста и минобацача. Пред зору је већина била будна.
 
Свануло је и командири наређују постројавање на оближњој ливади. Први пут на једном месту видимо све оне који су током два месеца били у касарни. Од некуд се појављује потпуковник Видас. Иако нам је формално био командант школе у последње време смо га ретко виђали. Зато нам је његово појављивање било изненађење. Стао је испред строја.

- МИР-НО!!! ПО-ЗДРАВ!!!

Тек тада примећујемо да строју прилази генерал Дозет. Прати га Ковач, без чинова. Видас предаје рапорт. Кратко обраћање и позив онима који су ту рођени да остану и прикључе се борби. Остају неки, међу њима и капетан Рајковић. Овде је његов родни дом, у Србији никад ништа није имао, осим девојку на другој години академије. Када је у трећој години отишао у Сарајево она је утеху пронашла у загрљају другог питомца.
Рајковић нас испраћа, сигуран је да ћемо се снаћи и без њега. Улазимо у аутобус, колона креће. Стижемо на Дрину и опет застанак. Део је већ ушао у Србију, део је на мосту, више од половине колоне је још на левој оба-ли. Гледамо кроз прозоре, около се мота нека сиротиња, иду од аутобуса до аутобуса, траже нешто за јело. Увек први последице рата осете они у пограничном подручју.

- Чекај мали – повика Арсић са врата која беху отворена, па се окрете ка нама, – дај ону транспортну врећу, Маринко.

Пружих му врећу у којој је био део нашег следовања за јуче и данас. Слабо је ко било шта јео. Не иде. Од узбуђења заборавиш да си гладан.

- Мали, држи – поче да му додаје кутије сувог оброка.

Када су видели шта се дешава дотрчаше још нека деца и неке жене. Плачу жене, плачу јер ће имати шта деци да дају за јело.

Негде позади се зачула труба. Наста мук. Неки изађоше из аутобуса да виде шта се дешава. На средини моста стајао је питомац Музичке школе и свирао „Марш на Дрину“. Звук трубе је парао небо изнад Дрине и погађао право у душу.

После готово дванаест сати вожње, колона је стигла у Топчидер пред сам мрак. На паркингу се одмах окупише генерали, пуковници, заставници, водници, војници... Сви су дошли да виде `марсовце`. Јединствена је то прилика. Са неког радија у колони трешти музика, свира „Ужичко коло“. Пролази строј војника, уредних, обријаних,чистих униформи и чизама.
Генерали разматрају ситуацију. Питомци, старешине и по неки војник слушају. Стоје поред генерала необријани, без капе, са рукама у џеповима. Нико не помишља да поздрави по пропису. Лако ћемо за прописе... `ајде прво да завршимо са овим.

Пада одлука – пут се наставља ујутру. Ноћење како се ко снађе – на клупама у парку, у аутобусима... И данас је био леп и сунчан дан, нема назнака за неке падавине.
У пола осам забрундаше мотори. До Петровца је неких стодвадесетак километара, али се вози у колони, требаће више од три сата.

- ПОЛАЗАК!!!

Тачно у једанаест сати улазимо на капију петровачке касарне. Краћу паузу је прекинула команда:
- Тридесет девета класа у две врсте ЗБОР!

Познат глас.
- Откуд Ви, поручниче? – збуњено га погледасмо.
- Како откуд, па неко вас мора дочекати и сместити... – одговори поручник Остојић.

Месец дана се нисмо видели и овај сусрет је био изад свега срдачан. Поручник је пришао сваком питомцу и руковао се.
Када су из „Пазарића“ дошли у Петровац сви су до-били две недеље за опоравак код својих кућа. Старешине су морале да организују све изнова. Њима је у Сарајеву остало све, неки нису знали шта им је са породицама и те две недеље су морали да искористе за решавање тих проблема уместо за одмарање.
Неки су били принуђени да спавају у касарни док се не снађу или зато што им је родна кућа била далеко да би путовали свакодневно. Милер и Остојић на пример. Био је ту и поручник Цесарец који није имао где да оде, није имао породицу и од доласка је време проводио у касарни. Повремено би отишао до града да прошета и купи нешто и то је све.

Њих тројица су, дакле били одређени да прихвате и сместе групу из Сарајева у нов гарнизон. Преглед наоружања, предаја муниције, истовар ствари.

- Аууу, шта је ово? Ово бре коњушнице – разочарано констатовасмо када су нам показали где ћемо бити сме-штени.
- Јесте питомац, старе коњушнице, ово је некада била коњичка касарна – објасни поручник.
- Поручниче, нећемо ваљда овде...?
- Тако кажу. Нов Центар се формира овде.

Нисмо били уопште одушевљени тим сазнањем али ту ништа нисмо могли променити. Бар не за сада. Камиони и аутобуси са стварима и опремом класе су брзо истоварени. Током истовара свако је гледао да своје ствари одмах одвоји са стране да не би тражио касније. После истовара, поручник је сео на једну клупу испод кестена којих је било по целој касарни. Одмах смо се окупили око њега. Извадио је две кутије плавог беста и дао нам да поделимо.

- Нема у кантини других – правдао се.
- Друже поручниче, а шта је са осталима из класе? Где су они? Јесу ли сви живи и здрави? - распитивали смо се.

Поручник је стрпљиво одговарао. Питања су се ређа-ла као на траци. А онда смо зачули нешто што нас је поново обрадовало.

- Слушај `вамо... - на себи својствен начин капетан Милер још из далека је започео обраћање присутнима.
- ... сад у строј па на ручак, – наставио је прилазећи - после ручка да се пресвучете уцивилку, ко има, и онда ћу вам поделити дневнице и дозволе за путовање. Јел` јасно?
- Јасно, друже капетане! – одговорисмо у један глас.
- Е, курац мој је јасно, друг капетан је умро, сад смо господа бре – у његовом гласу се осетила иронија. – Јака господа, ни пас нема за шта данас уједе.

. . .

За ручак је био војнички пасуљ са сланином, тазе хлеб и салата. Чак је био и дезерт – ТАКО колач. Последњи пут када смо га јели било је то оног дана када је све ово почело. На изласку из трпезарије дочекао нас је поручник Цесарец.

- Добро дошли, дечки, как` сте? – није више био онако резервисан и одбојан као у Сарајеву. Доказ да се све мења сем камења.
- Гдје си ти, Маринковићу? Здраво, Саво? Како је момци? – поздрављао је све, а посебно нас којима је био  командир.

И нама је тада, први пут од почетка школовања, било драго да га видимо. Неки други су чим је запуцало окренули ћурак и напустили ЈНА, а он је ево дошао у Петровац и даље носи исту униформу и исту титовку. Иако је у Сарајеву био затворен у љуштуру, кроз коју је доњега тешко могло допрети, у дубини његове душе дешавали су се ломови. Са једне стране је на њега, од почетка рата у Хрватској, вршен притисак да напусти ЈНА и пређе међу `своје`. Са друге стране, он се осећао Југословеном и сматрао је да се подразумева да ће се борити против сваког ко би ту Југославију покушао да растури. Макар то био и рођени брат. Тако се десило да је на једној страни био он, а на  супротној његова рођена браћа и рођаци. Ипак, донео је одлуку после које нема повратка. Остаће веран заклетви до краја па шта буде.

- Питомци, сада идемо да се пресвучете у цивилно. Капетан Милер ће до тада донети дневнице.
- Какве дневнице? – упитасмо.
- Следују вас оне `ратне дневнице`. Па били сте у рату, не?

После више од два месеца цивилка је поново на нама. На већини виси као на чивилику. Свако од нас је изгубио бар неколико килограма. Панталоне упорно спадају, а ми их упорно навлачимо. Већина нема адекватну гардеробу. Била је зима када смо последњи пут били у граду. Летња гардероба је остављена кући још када смо ишли за Дан Републике. Тада смо донели зимску. Тамо негде када отопли од куће би нам дошли у посету и донели поново летњу, или би нам послали новац да купимо неке фармерице и коју мајицу. Или би послали пакет од куће који би осим разних посластица садржао и летњу одећу.
Једна Кампањола се заустави на сред писте. Из ње изађе Милер. Титовка му беше накривљена као што је и шапка одувек била.

- Слушаааај `вамооо... у колону по један код оне клупе да вам поделим дневнице и дозволе – заповеди, па се полако и сам упути ка клупи у хладу кестена. Када је сео махну руком као знак да први питомац може да приђе.
- Потпиши поред свог имена – рече.
Овај потписа. Милер поче да броји новчанице. Гланц нове, никада коришћене. Неколико пакета умотаних у најлон.

- Ево, седам милиона и осамсто `иљада динара.
- Шта седам милиона?  - сви зинусмо у чуду.
- Шта ме гледате тако? Седам милиона и осамсто `иљада динара, по толико имате. Чек, па ви не знате, инфлација, бато, додате су три нуле. Оно што је било сто динара сада је десет`иљада. Кутија цигара је толико. – објасни Павле како то одједном постадосмо милионери.

- Ко лепо пише? – упита Милер када је поделио новац.
Јавио се Максим: - Ево ја друж... овај, господине капетане.
- Држи ове дозволе и ево ти писаљка, само попуни имена и подели, све остало је већ написано.

Максим се прихвати посла. Није му било тешко и брзо је завршио. Само што је Милеру вратио вишак дозвола на писту дођоше три „Литасова“ аутобуса.

- Један иде за Београд и Нови Сад, један за Ниш и Лесковац, један до Крагујевца, па на Чачак за Краљево и Пазар. Улазите у аутобус који вам одговара. Ако не-коме ни један не одговара видећемо мало касније да такве пребацимо до станице па одатле како вам воља. – издекламова и то Милер

Настаде поздрављање и опраштање на две недеље. Али није то као када се раније одлазило на распуст. Није било тако емотивно, иако су једва чекали тренутак да пођу својим кућама опраштали су се дуго, дуго. Као да не желе да се растану ни на кратко. Као да се више неће видети.

Изабрао сам превоз до Београда. Није нас било много у аутобусу. Можда је око половна седишта била попуњена. Било је пар нас питомаца али и неких старешина, војника и цивила. У Београду је последња станица била код железничке. Одатле сам лагано кренуо ка аутобуској. Са мном је ишао и мој земо Арсић Душко.  То ко ти је земо зависи највише од тога колико си далеко од куће. Тако је у Сарајеву мени земо био и онај из Београда и из Ваљева па и из Крагујевца. Негде ближе ми не бисмо били земљаци али би зато негде у белом свету земљак био и онај из Струмице и онај из Вировитице.

Дођемо ми на аутобуску станицу, проверимо када наш аутобус полази и установимо да имамо довољно времена до поласка. Одлучим да се јавим кући. Прво сам хтео да банем без најаве али сам се предомислио.  Више од два месеца ме нису чули, вероватно су на телевизији испратили сваку вест о нашем изласку и сигуран сам да су као на иглама.

Одем до киоска и купим пар жетона. У шалтер сали угледах једну слободну говорницу. Подигнем слушалицу и убацим жетоне. За то време и Душко оде да се јави својима. Моји тада нису имали телефон и ја сам од почетка школовања звао на два најближа броја у комшилуку. Знао сам их оба напамет и одлучим да позовем чика Де-симира.

- Ало, ало...
- Ко је? – чуо сам  познат глас са друге стране.
- Ја сам, чика Десимире, Божа.
Па да, Божа, тако су ме звали код куће, а Маринко су ме звали у школи по презимену. Па неће код куће да ме зову Маринко.
Ја сам у чика Десимировом дому сваког Божића био први гост – полажајник. Од када сам проходао па све до осмог разреда, када сам последњи пут био у тој улози. Онда се знало да обавезно морам доћи на ручак и недељу дана касније, на Мали Божић. Тада би ме дочекали разни поклони, који су се мењали како сам растао. Иако је то било време комунизма у мом крају обичаји су се поштовали, славила се слава, Божић, Васкрс, крштавало се, венчавало у цркви, а свештеник је испраћао и на последње путовање.  Било  је и  изузетака, заклетих атеиста  али нико никоме није по питању вере правио проблеме.

- Који Божа?
- Божа Маринковић, Томин, иди узми муштилук, реци им да долазим. Ево ме на станици у Београду, за десет минута имам аутобус.
- `Оћу, `оћу, идем одма`.

Спустио сам слушалицу па се сетио да нисам купио цигарете. Одем поново на онај киоск. Раније сам повремено палио. У школи нам је било забрањено, а ни код куће на то нису гледали благонаклоно. Сада се враћам из рата и решио сам да искористим прилику. Сада ћу мојима признати, сигуран сам  да ми после свега неће замерити. Стојим пред оним киоском и гледам изложене марке: Зета, Морава, Дрина, Бест... Неке сам раније виђао неке не. Одлучим се за Мораву. Ако ме питаш зашто баш за њу, ево да ти кажем да немам појма. Новац није био у питању, имао сам пуне џепове. Можда сам одабрао подсвесно. Мој деда је годинама пушио Мораву. Можда ми је нешто шапнуло да је у реду да купим баш те цигаре, ако су добре деди биће и мени. Ко зна, може бити. Платим и кренем не сачекавши кусур. Она радница виче за мном да је много, а мени је најмање био важно то. Важније ми је било да ускоро аутобус креће.

Душко и ја се упутисмо на перон четрнаест где је управо стигао наш превоз. Била је недеља, већ касно поподне. У аутобусу беше свега десетак путника. Душко и ја заузесмо места одмах иза возача. Аутобус је грабио Ибарском, а до Мељака сви путници изађоше. Остадосмо нас двојица и мало по мало почесмо разговор са возачем и кондуктером. Возач као да успори вожњу, ваљда да чује до краја нашу причу. Ми смо причали а њих двојица су нас у чуду гледали, као да не верују шта ова два клинца причају.

Стигли смо и до Лазаревца. Ту смо се Душко и ја растали. Имао је неке рођаке у граду, иде код њих, а онда ће га или они одвести у Ваљево или ће се јавити својима па они да дођу. Ја сам остао на станици. Чекао сам превоз ка свом селу. Срећом па се све некако поклопило да се то чекање није одужило. Уђем у аутобус, онај звани хармоника, станем начисто позади. Није ми било до седења. Низале су се станице, народ је излазио и улазио и аутобус је био доста испуњен. Једним делом свог пута овај аутобус је ишао истом трасом којом смо малопре стигли из Београда. На последњој станици на том делу трасе уђе већи број путника, возач затвори врата и скрете десно ка мом селу.

- Јел`, мали,  јес` ти Томин? – упита један што тек беше ушао. Можда сам га и виђао негде али светло незгодно пада и прави сенку па га нисам препознао.
- Јесам, што питаш?
- Ено те ћале чека на станици, сад сам био са њим, каже да чека тебе из Београда.
- МАЈСТОРЕ, СТАНИ, СТАААААНИИИИИ!

Неки путници почеше такође да вичу возачу да стане и он заустави аутобус не знајући шта се дешава.

- ОТВОРИ ЗАДЊАААА! – почесмо да вичемо.

Отворише се задња врата и ја истрчах из аутобуса. Трчао сам ка станици, мало је фалило да једног пролазника оборим, на семафору је било црвено светло али нисам могао чекати. Доста је било чекања у последње време. Чекај смену, чекај храну, чекај купање, чекај цигарете, чекај договор...
 
У мраку поред стајалишта угледах наш југо. Отац је био наслоњен на њега и гледао ка Београду када ће наићи аутобус. Сестра је нервозно шетала поред. А онда ме угледаше. Све што се могло рећи у том тренутку рекли смо загрљајем. Успут смо тек по неку реч проговорили, као да смо, не дај Боже, у свађи. Једноставно нисмо знали шта бисмо пре једни друге питали када нас је интересовало све. Али смо били свесни да ове тренутке не треба кварити причама о томе шта је било. За то има времена и стварно је имало. И данас много година после, остали су неки детаљи неиспричани. Они ме никада нису о томе питали, а ја никада нисам желео баш о свему да причам. Можда је тако и боље.

Стигли смо кући. Отац је зауставио ауто, отворио врата и изашао. Онда је, док сам још био у колима, из појаса извукао тетејац и цео оквир испалио у ваздух. Да се зна да му је син жив и здрав стигао из рата. Моја мајка је баш тада када смо стигли била у кући и када је отац запуцао она излете напоље.

- Божо, сине... - загрли ме, а сузе радоснице падоше низ лице.
- Не плачи мама, сад је све у реду. Готово је.

Ушли смо у кућу и сели за сто. Гледали смо се без речи. Нико није знао шта да каже, јер шта рећи после свега. Није то обична ситуација као када дођу гости па како сте, шта радите, како су вам кући... и тако то. Не може се то питати, а опет нешто мора, само шта. Седели смо тако неколико минута и онда реших да прекинем ту тишину. Из џепа извадих цигарете и упаљач па ставих на сто. Ништа. Сви и даље ћуте и гледају ме. Извадим из кутије цигарету, упалим, одбијем дим. И даље ништа. Сви гледају као опчињени. И ћуте.

- Ја сам пропушио – на крају рекох. Ваљда ће неко проговорити.
- Ако си, нека си се ти нама живи и здрав вратио – најзад у глас сви проговорише.

Ух, добро је да најзад престане ова тишина. Почела је да ми смета, да ме подсећа на стражу, на положај у ноћи када се тек по неки шапат чуо. Подсећала ме је на тренутке тоталне тишине, тренутак пре свих оних пуцњава. На тренутак пре оног напада на нас на годишњи-цу Титове смрти. Та тишина ме подсећала на неке ружне догађаје а то нисам желео. Желео сам жамор, грају, желео сам било какав разговор, желео сам музику, желео сам да буде весело. Побогу, жив сам, здрав сам, вратио сам се и то треба прославити. Ћутање није адекватна реакција.

Било је топло јунско вече, улазна врата су била отворена. Прве комшије су већ почеле да пристижу, а онда једна глава провири кроз врата. Деда Микајило. Провири, па уђе. За њим уђоше и његови син и снаха и унук Дарко.

- Деда, па ти ниси обукао панталоне – примети Дарко кад су ушли у кућу
.
Деда Микајило погледа, стварно, на себи је имао дуге гаће али не и панталоне. Код њега се знало, после Дневника одлази на спавање. Када је зачуо пуцњаву одмах је знао о чему се ради. Иако је већ одавно легао и одспавао једну туру скочио је из кревета и похитао ка нашој кући. Од узбуђења је заборавио да навуче панталоне. Заборавио је и да се обује али чим је босим ногама крочио ван дворишта то је приметио и на брзину се вратио по опанке.

- Нека дете, нека, деда заборавио... оматорило се, љуби га деда. Како и да не заборавим, зна деда како је бити у рату, био је и деда четр`ес прве – па ми се окрете – добро нам се вратио, унуче, војничино. Благо деди, кад је све прошло добро.

До касно у ноћ долазили су рођаци, пријатељи, кумови... Сви су желели да виде шеснаестогодишњег ратника и да му пожеле добродошлицу.

Двонедељно одсуство ради опоравка је брзо прошло. У Петровац се прво вратила главнина класе,онај део из „Пазарића“. За те две недеље већина се у потпуности физички опоравила од двомесечних напора и гладовања. Сада су изгледали као било који њихов вршњак. Нестало је оних испијених лица и уморних погледа.
Командири су се вратили пар дана раније. За њих је одмор много краће трајао. Требало је нови Центар подизати од нуле. Требало је утврдити на који начин ће настава бити обновљена. Гомила обавеза их је чекала и већина је била на одмору од пет до највише седам дана.

Док су чекали да се са одмора врати и `сарајевска група` питомци су `глуварили` по касарни, повремено би добили неки задатак око премештања или препакивања опреме, а вече би било резервисано за град. Од када су стигли у Петровац за локално становништво су били равни чуду. Знали су Петровчани за војнике али мало ко је видео овако младе. Онда се прочуло да су дошли из Сарајева. Тада су почели да их гледају са дозом страхопоштовања.

А ти ратници су се после свега и у касарни и у граду држали заједно. Летња башта једне градске кафане је сваке вечери била пуна сивомаслинастих униформи. Ту се певало и пило до касних сати, ту су питомци давали себи одушка после свега кроз шта су прошли. У тој лет-њој башти смо их затекли и ми из `сарајевске групе` по повратку од кућа. За тај сусрет још не постоје адекватне речи да би био описан. Ерупције одушевљења на појаву сваког од нас, грљење, чашћавање, жеља свих да баш за њихов сто седне неко од нас и прича... Сви су желели да чују нашу причу, а и ми смо хтели од њих да сазнамо сваки детаљ. И тако до пред зору.

- Момци, фајронт – безуспешно је најављивао шеф кафане.
- Нема фајронта, прика, какав фајронт, дај ти нама још пића, наплати па ти иди ђе `оћеш, ми остајемо вој... – огласи се кршни Пљевљак Данило.
- Сутра ћете наставити...
- Нема сјутра, сјутра нијесмо вој. Идемо у Београд.
- Шта Београд? – у чуду га упитасмо.
- Није ли вам нико рек'о? Сјутра право у Београд, у Школски центар везе на Бањици. Све је већ спаковано за селидбу.

Шеф ресторана поново поче да помиње фајронт али га граја надјача. Хтео не хтео, решио је да остане и испоштује нас.
Изненада дуну неки хладан ветар. Муња осветли небо према Пожаревцу, па друга трећа... Не прође много, а кишне капи почеше да добују по металним столовима.
У први мах нехтедосмо да одустанемо али како је киша појачавала тако је у нама слабила жеља да киснемо. Кише нам је било довољно за три живота.  Брзо смо измирили рачуне и загрљени и уз песму кренули назад у касарну. Пред касарном киша стаде, исто онако изненада као што је и почела. Већ је свитало.

Скоро три месеца је прошло од када је питомачки батаљон био комплетно постројен. Мајор Арнаут је стајао са стране и посматрао строј. Неки питомци једва стоје колико су синоћ попили и да се нису онако загрљени вратили у касарну ко зна да ли би уопште погодили капију. Примећују то и Арнаут и остали командири, али морају им сада опростити. Толерисаће још пар дана, а онда ће морати да кажњавају ако се и даље настави.

Стижу аутобуси, полазимо за Београд. Пут се нешто одужио, посебно онима који су препили. Некима је мука, неки спавају, једва да неко проговори коју реч. Повремено се чује отварање прибора за јело и испијање воде из чутурица. Наточена још у „Пазарићу“, сад је добро дошла. А зна се да ко вечера ракију доручкује воду.

- Људи,  имал` ко  воде, душа  ми  изгоре – запомаже Саво.  Одавно није ни пиво попио, а синоћ је пио за оли-мпијску медаљу. Убио се као нико.
- Нема више, то је све до Београда – неко му пружи чутурицу.
- Фала брате мој, дужник сам ти – културно захвали Саво и натеже ону чутуру као синоћ кад је натезао све што му је пало под руку. Пиво, вино, ракију, вињак.... и гас и мас` што би рекли.

Колона стиже на Бубањ Поток, наплатну рампу пролазимо без заустављања. Још мало и ту смо.
. . .

- Питомци, ово је наш нови дом – показа на монтажне бараке мајор Арнаут. – Овде ћемо бити привремено смештени.
Стижу камиони са креветима и душецима. Треба их унети и спаковати. Нема више оних питомачких хотелског типа какав им је био званичан опис. Сада су метални, војнички, на спрат. Унутра је већ паклено, шта ће бити када тридесетак људи буде спавало, хркало, прдело... Бог свети зна.

- Издржали смо „Пазарић“, издржаћемо и ово – били смо оптимисти.

Од доласка у Београд, наредних недељу дана прошло је у организацији живота и рада. Одлуком надлежних за војно школство прекинуту школску годину требало је да наставимо нормално. Као да претходна три месеца ништа није било. То је изазавало протест и одбијање да се повинујемо наредби. И поред ултиматума и претњи нисмо попустили па су наши захтеви на крају испуњени. Добили смо летњи распуст и одрадили комплетан план и програм из стручног дела наставе. Одлазак на распуст неки питомци из новоформираних држава су искористили да школовање прекину и остану код својих кућа. По повратку са распуста Осми и Девети вод су расформирани, а питомци из та два вода су попунили остале.

Ово је била претпоследња генерација Средње војне школе копнене војске у Сарајеву. Била је то генерација која је нечијим неодговорним понашањем доведена у ситуацију описану на претходним странама и прва формација ЈНА-ВЈ која је протестовала. Две године касније већина је завршила школовање и унапређена у подофи-цирске чинове. Многи од њих су и даље на служби у војскама насталим распадом СФРЈ и ЈНА.

Неки ликови који се помињу у овом роману више нису живи. Већ сам поменуо капетана Милера, Ђоку Македонца и мог цимера Мусића. Сафет Чолић Сајо је стигао својом дому и породици. Није имао већих проблема  на том путу. Преживео је рат али не и опаку болест која га је однела за свега неколико месеци. Неђо Лекић је завршио школу и вратио се у ратом захваћен завичај. Погинуо је два-три месеца пред крај рата.
 
Нажалост, како време пролази овај тужни списак је све дужи и они које сам поменуо нису једини који су од 1992. године до данас изгубили живот. Некима се то до-годило на путу ка родном дому, некима касније током рата. Било је и оних који су изгубили битку са болешћу као и оних који су изненада отишли на вечни починак. Свима њима нека је - ВЕЧНА СЛАВА.

Поручник Цесарец је по доласку у Београд напустио војну службу. Касније је виђан по граду, а онда му се губи сваки траг. Мајор Ивановић је по доласку у Петровац завршио своју мисију са 39. класом па се јавио на нову дужност. Командант потпуковник Видас је после протеста премештен на другу дужност.

Остали јунаци ове приче су данас живи и претежно здрави. Већина командира је сада у заслуженим пензијама. Много је нас, њихових ученика који смо током службе оболели или рањавани па смо такође пензионери. Неки су одавно униформу окачили о клин и баве се неким другим пословима мање или више успешно. А свима нам је и даље заједничко да се редовно дружимо, да се окупљамо сваке године и помажемо једни другима без обзира на то што смо од почетка распада били на супротним странама. То нас није спречило да останемо људи у правом смислу те речи и да сви учествујемо у разним акцијама које смо кроз године дружења организовали и спровели.
Сва она искушења која смо преживели као тинејџери су само учврстила наша пријатељства. Многи од нас ту везу преносе и на своје наследнике те тако ширимо оно најбоље у нама.

И на крају, готово тридесет година касније држава и војска ником од нас не признају учешће у рату. Кажу да то нема у евиденцији. Биће да је четни евидентичар крив за тај пропуст. Нема ко други.

Ево, стигли смо и до краја мог првог романа. Прича коју сам овде испричао је оно што смо моји класићи из СВШ КоВ и ја доживели и преживели током прва два месеца и неколико дана на почетку рата у Босни.

Тада смо били друга година средње школе. За оне који то не знају, тада је после заклетве у другој години задуживано лично наоружање и почињала обична пешадијска обука. Ми смо само један мањи део те обуке прошли и још смо били исувише далеко од онога што један обучен војник пешадије зна.

Такође, по нашим годинама ми нисмо могли бити употребљени за борбене задатке на којима смо били и према неким прописима обавеза надлежних је била да нас на време евакуишу изван зоне борбених дејстава. То није урађено и доведени смо у ситуацију описану на претходним странама. Не само да ту своју обавезу нису испунили него ни данас после 30 година нама се не признаје да смо учествовали у рату. Пре неку годину сам писао монографију класе и обратио сам се нашем команданту (овде се зове ппук Видас) са молбом да напише предговор. Написао је и пре свега инсистирао да се на његовом тексту сме извршити само лекторска интервенција (словне грешке, интерпункција..) те да не дозвољава да се било шта избацује, мења и скраћује. Напоменуо је да није проблем ако одустанем од намере да то објавим као предговор. Тако је и било, предговор који је он написао није објављен јер је у њему између осталог написано да је ова класа "...била у ситуацији НАЛИК ратној..:". Ја такву констатацију нисам могао да прихватим а посебно не од некога ко је тада био са нама и коме је по том основу признато учешће у рату. Зашто је он то тако формулисао не знам, никада га нисам питао и на крају не интересује ме јер не желим да са таквим особама губи време. Хвала му на једном, то што ми је у усменом разговору, пре писања поменутог предговора, признао да је по нашем протесту у Београду била идеја да целу класу избришу из историје СВШ КоВ. Тачније када су нас после протеста пустили на распуст идеја је била да нас не позову назад да наставимо школовање а да, мало ћу парафразирати, Врховна команда наш батаљон избрише из бројног стања. Као да никада нисмо ни започели школовање. Изгледа да је у том тренутну то ипак био превелики луксуз имајући у виду ситуацију са осипањем старешинског кадра али и чињеницом да те године није расписан конкурс за пријем у СВШ КоВ.

Поред овога ја као аутор монографије и овог романа имам још материјала као што су неки аутентични видео снимци, фотографије, документи и сл. Нешто сам већ овде поставио, нешто ћу онако временом, када стигнем и када у маси тога пронађем нешто што би било адекватно. Имам и материјала за неке допуне овог романа и то ће се десити ако се укаже прилика да преко неког издавача буде објављено друго издање. Прво издање сам објавио самостално а као издавач је само формално потписана једна локална штампарија. Тај тираж је у потпуности распродат а ја сам се у међувремену посветио неким другим темама које су далеко више на листи приоритета те тако друго издање ако се деси деси ако не ником ништа.


Биће ми драго да у наставку дате свој суд о роману. Знам да ово није дело врхунске књижевности, сигуран сам да не може постати бестселер али то ми није ни био циљ. Моја жеља је била само да ова прича остане забележена као сведочење актера тих догађаја. Некоме ће се допасти неком не, укуси су различити и свако има право на своје мишљење али све оне који намеравају да дискутују молим да воде рачина о Правилнику, да не вређају, да не омаловажавају, да се потруде да коментаришу цивилизовано иначе ће тема поново бити закључана, нежељени коментари обрисани а њихови аутори санкционисани.

Hvala ti, prvo što si ovo napisao i ovde objavio, drugo, što si nam dao priliku da komentarišemo.

Razumljivo je što ne očekuješ da "Centar" postane bestseler, nije mu to ni svrha, već mu je svrha da ostane zapisano autentično svedočenje učesnika o jednom zlom vremenu, o ljudima koji su zajedno propatili to vreme i ostali Ljudi (veliko slovo nije greška već namera) iako pravno gledano još uvek to nisu bili, već deca.

Siguran sam da ima mnogo ovakvih ili sličnih svedočenja koja nikada neće biti zapisana i izgubiće se u sećanjima kao što voda zagladi svoju površinu brzo nakon bacanja kamenčića. U tom smislu, "Centar" dobija na značaju, postaje nešto kao podsetnik budućim generacijama da su se neki događaji stvarno desili, ko se u tim događajima kako ponašao i šta je radio, postaje deo istorije naroda na ovim prostorima.

Iskrene čestitke @Kuzma i još jednom hvala!

Док ово писаније читам у љуту тугу падам... и све ми личи на сређивање рачуна и опроштај са животом, али, и на неки нов почетак, упркос проживљеном времену, трајању и нестајању.
Неки могу рећи, а то може рећи и сам аутор, да је ово књига посвете, споменик својим другарима. Мислим да је књига надишла пуки биографски фон и да говори са ехом који се далеко мора чути.
Док прочитавам слова овог списатељског сазданија, имам на уму Кузманов усрдан труд.

Кузма, хвала ти на овом роману, мислим да баца светло на неке ствари о којима се знало јако мало. У Сарајеву се у априлу и мају 1992. године није знало ни ко пије ни ко плаћа. Оно што је сасвим извесно је да ситуација није била ”налик ратној” - него ратна. Стицајем околности видео сам део тога из прве руке и волео бих да твој бивши командант објасни шта је још требало да се деси да та ситуација из ”налик ратној” прерасте у ратну. Носили сте униформе и поделили су вам оружје. Нико вам није дао опцију да се пресвучете у цивилно одело и белим транспортерима УН пребаците на Пале. Касарну су гађали чиме су стигли, односно оружјем које су имали. Једино још нису пробали општи јуриш.

Војска (део старешина) је била потпуно неприпремљена за развој догађаја у Сарајеву. У неким стварима је била као да је пала са Марса. Ја потпуно разумем на није било лако напустити станове и оно што је било у њима, разумем и притисак од жене, која телефоном из Србије проверава да ли су гоблени запаковани... Било је превише тога, или је бар тако изгледало. Да ли је било потребно да војници у маскирним униформама, са береткама и у панцирима, чувају нечији стан (у коме нема никога)? Да се војним камионима врши евакуација намештаја из нечијих станова, све уз наоружану пратњу? Колико је камиона са намештајем напустило касарну, заједно са вама? (Да оставимо по страни то што је неко намештај селио у касарну у центру града, уместо да га пресели у ону у Лукавици, одакле је могао да га транспортује у Србију.)

Највећи део оруђа је био на време измештен на положаје ван Сарајева, ”ради вежби”. Несхватљиво је да децу од 15 година нису могли да изместе ”ради вежби”, на исте локације. А нико ту технику није измештао у Пазарић, знали су јако добро где да је изместе.

Мада, ако ћемо поштено, вас су требали пребацити за Србију истог момента када су власти у Сарајеву прогласиле независност. Док су још увек летели авиони са сарајевског аеродрома.

Можда не би било лоше да убациш неки цртеж где би се видело колико је уствари касарна била близу подручја које су контролисали Срби. Срби су били на другој обали реке, а од реке Миљацке до ограде центра (касарне) је било можда 200 метара, зар не?

Хвала Боро, Џејсоне и Фазан.

Ево према ономе што се сећам, касарна еј ово црвено обележено, изашли смо на капију 2 која се обележена плаво а преко Миљацке смо прешли преко једног од ова два мсота обележена наранџастом стрелицом. Нисам сигуран који је од та два али мислим да је овај даљи. Свакако и оваа даљи по Гуглу је био на само 1,6 км, а овај ближи на оо 900 м. Наставили преко Грбавице и Враца даље ка Романији.

У роману сам поменуо да је 15 априла млађа класа, прва година,с а Бутмира авионом пребачена у Београд. Такође цемо април месец ЈНА је могла мање-више неометано да циркулише а доказ за то је да смо је и нас 30 последњег дана априла без икаквих проблема обичним аутобусом из Пазарића враћено у Сарајево. Значи могли смо бити еввакуисано, да ли са Бутмира или Рајловца не знам. Можда је могло и из Мостара ар када је Пазарић у питању.

Можда си ти и објавио неку мапу, али ја је не видим.

Ваздушна евакуација цивила из Сарајева (https://sr.wikipedia.org/wiki/Stevan_Popov) је трајала од 17. априла до 5. маја. ЈНА је том приликом пребацила око 40 хиљада људи, транспортним авионом Боинг 707 који је био заплењен 1991. са оружјем за хрватске снаге (тзв. ”кикаш”). 

Evo nekih video snimaka napustanja KMT u Sarajevu

[attachment=1]

http://files.paluba.info/Kubovac/snimci/Kuzmar%201.mp4

na ovom linku je do sada nikada objavlejn video iz maja i evakuacije  u junu 1992.

https://mega.nz/file/X983XRIa#_nnJlZw9blLOF0XEx0tYScf0-F2pr9qnWyZp1iJlNBg

https://mega.nz/file/ixFlzSzB#kegrjpsRf8C1H71Y1yjcHULj2OsshguEtxAZUnPvb78

https://mega.nz/file/HscjXQQb#zz32fdnDzHqYyCy88Eb3ue7_cTCEufc5cthXu34BxPw

Svaka čast Kuzma i hvala ti što si iz prve ruke ostavio svedočanstvo našeg nesrećnog doba i brzog odrastanja, danas dete koje se jedva brije i preko noći postaneš ili lovac ili lovina ili i jedno i drugo.
Da se nikada ne ponovi!

@Kuzma, hvala ti, lijepo napisano sjecanje, sa uzivanjem sam procitao.

Што се мене тиче ово би могао постати бестселер  :super
Роман се чита у даху али много је битнија ствар што од заборава чува трагичне судбине учесника и што је  испричао мало познату епизоду грађанског рата ( мени сасвим непознату ).
Било би лепо када би неки од наших медија обрадио ову тему чиме би се  представила ширем аудиторијуму, и онда што да не, под притиском јавности, доћи до дуго чекане правде.

Хвала свима на овим коментарима.

Када су медији у питању морам нешто и о томе рећи. Пре готово четири године редацији једне познате, изузетно квалитетне емисије на телевизији са националном фреквенцијом, послао сам мејл. Написао сам свега 3-4 реченице и гле, после неколико дана ме позвао уредник емисије. Заинтересован је јако за причу.
Понудим да те године у августу буду наши гости на прослави 25 година матуре. Идеална прилика да добије саговорнике из свих бивших република (осим Словеније одакле нисмо имали никаога у класи), ту би били и ми питомци али и наши командири (у том тренутку два генерала, неколико пуковника....). Ипак, нисмо ништа реализовали јер је у том месецу цела редакција на одмору.
Наредне 2020. године због короне нисмо ништа урадили да бих у међувремену уреднику послао и монографију и роман али и јако пуно видео снимака (неки ексклузивни), фотографија итд. У септембру 2021. је била нова прилика пошпто смо правили окупљање у Нишу али зато што цела екипа није била "два пута вакцинисана" шефови нису хтели да потпишу налог.
Прошле године је била нова прилика у Јагодини. Контактирао сам поново уредника, добио чак похвале зар роман и онда хлада туш - "знате ми немамо довољно материјала, не знамо колико ће тако нешто бити гледано....ми одустајемо од снимања".

Како је реч о једној изузетној емисији и аутору у консултацији са тзв Већем стараца (нас десетак који водимо класу као неки Управни одбор) донета је одлука да не желимо да нашу причу експлоатишу новинарчићи и новинари који су са својим емисијама далеко испод ове са којом смо имали договор.
у међувремену сам неколико примерака романа дао неким особама које би можда могле да помогну да једног дана дође до неке екранизације али то нам није циљ по сваку цену. Ако се деси ок, ако не па ником ништа, бар је остало записано од нас директних актера.
У епилогу сам навео да нам ни данас држава и војска не признају учешће у рату па зато верујем да је то један од разлог зодустајања од снимања емисије. Верујем да је неко сугерисао да не треба о томе причати.

Odlicno svaka cast, ako ima kupio bi stampano izdanje Romana,##Верујем да је неко сугерисао да не треба о томе причати.## apsulutno tacno .

Жао ми је али сви примерци штампаног издања су продати. Покушавам да пронађем неког заинтересованог издавача који би објавио друго издање а ја бих то још допунио пошто има још неког материјала. За сада у томе немам успеха али ко зна, можда ипак неко покаже интересовање.

Ako uspeš, računaj i na mene!

Ок, Боро. Видећи шта може да се уради.

Ako uspeš, računaj i na mene! :)