Zanimljiva priča o nastanku vojnog kanistera...
Priča o kanisteru
26. jul 2012.
Izvor:
http://www.oldtajmeri.rs/ by Urke
Postoje dve vrste stvari na ovome svetu- one koje su cenjene (često nezasluženo) i one koje se uzimaju zdravo za gotovo (često neopravdano). Kanister svakako spada u drugu grupu, jer se čini da je tu oduvek. Uzmi kanister i naspi gorivo-bilo kad i bilo gde. No, stvari nisu oduvek bile tako lake i jednostavne.
Prenos goriva je zadavao glavobolje vojnom osoblju od početka uvođenja motornih vozila u vojnu službu. Pre svega, ostanak vozila bez pogonskog goriva moglo je značiti i njegov gubitak. Takođe, obskrba pomoću velikih cisterni je bila veoma rizična u ratnim uslovima a kao rešenje nametnulo se mišljenje da je obskrba pomoću više malih posuda sigurnija. Pojavljuju se posude za prenos tečnosti raznih oblika i zapremina a u drugoj polovini tridesetih godina dvadesetog veka Nemci rešavaju da stanu na kraj tim problemima i standardizuju svoje posude.
Pre svega, odlučeno je da zapremina suda bude 20 litara. Tečnost u njemu je trebala da bude presipana bez obavezne upotrebe levka ili slične posebne opreme. Sud nije smeo da propušta tečnost na čepu kada je zatvoren. Trebao je da bude konstruisan tako da ga može nositi pojedinac, dva čoveka i da može biti prenošen od ruke do ruke (ljudski lanac). Takođe sud je trebao da bude dovoljno čvrst da izdrži vertikalno opterećenje prilikom skladištenja. Nemačko-Američka firma Ambi Budd dala je 1937. godine konačan (i do danas prepoznatljiv) oblik prenosnom sudu koji je dobio službeni naziv Wehrmacht-Einheitskanister, izrađenom od presovanog čelika.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kanister je imao velike prednosti u odnosu na dotadašnje sudove. Ne samo da je zadovoljio sve gore pomenute zahteve nego je i zahvaljujući posebnoj konstrukciji omogućavao nesmetano isticanje tečnosti (zbog posebne ugrađene cevi za dovod vazduha) i takođe je napunjen plutao po površini vode zahvaljujući unutrašnjem vazdučnom džepu. Pravilno napunjen, mogao je da prihvati isparenje tečnosti bez opasnosti od curenja ili pucanja. U sklopu priprema za rat, prave se velike količine kanistera. Svaki od njih imao je na sebi utisnute podatke o zapremini, tečnosti za koju je predviđen, natpis zapaljivo ako je namenjen za prenos goriva, naziv proizvođača, njegovu skraćenicu i granu vojske kojoj pripada ( Heer, Luftwaffe, SS...).
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Poznato je da su kanister kopirali Saveznici, međutim često se misli da je sa kopiranjem početo tek po početku rata. Istina je drugačija.
Američki inženjer Paul Pleiss i njegov kolega iz Nemačke (na čije ime nisam naišao) su 1939 krenuli na ekspediciju u Indiju u posebno pripremljenom automobilu. Međutim, pred sam polazak postali su svesni da nemaju sudove za rezervu vode a nemački inženjer uzima tri kanistera sa Berlinskog aerodruma (gde je bio zaposlen). Prešli su 11 državnih granica bez incidenta, ali je tada Herman Gering lično poslao avion po nemačkog inženjera (iz razloga koji se ne navode). Ipak, pomenuti inženjer je Pleissu ustupio tri pomenuta kanistera i specifikacije za proizvodnju kanistera. Pleiss je ekspediciono vozilo zajedno sa kanisterima ostavio u zakupljenoj garaži u Kalkuti a po povratku u Ameriku pokušava da zainteresuje vojsku za kanister. Međutim, bez uzorka, ne uspeva da naiđe na razumevanje. Zbog toga je bio prinuđen da dopremi vozilo u New York i u Washingtonu se pojavljuje sa uzorkom. U početku, samo je Armija pokazala interesovanje, ali je odlučila da unapredi (bar su tako mislili) dizajn time što su zadržali oblik kanistera ali odstranili čep i grlić i zamenili ih ravnim čepom sa navojem, tako da je armijski kanister zahtevao i poseban levak za presipanje tečnosti.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ovakav dizajn je bio pogodniji za brže isticanje tečnosti iz kanistera, međutim bio je sklon curenju na čepu. Kasnije, tokom rata, marinci (USMC) su odbacili armijski dizajn i vratili se originalnom nemačkom. Interesantno je da je kod oba dizajna čep bio na sredini kanistera za razliku od nemačkog tipa.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Već 1940, prilikom borbi u Norveškoj kanister je izazvao veliku pažnju Britanaca koji nisu bili zadovoljni svojim sudovima, zbog čega su koristili zarobljene nemačke kanistere. Pleiss je 1940. godine bio u Londonu gde je uvideo interes britanskih oficira za kanister. Jedan od tri Pleissova kanistera je dopremljen u Britaniju avionom i Britanci ubrzo počinju sa svojom proizvodnjom. Britanski kanister je bio gotovo identična kopija nemačkog dizajna, samo sa drugačijim oznakama. Britanci su prvi kanister nazvali Jerry can, u prevodu švapska kanta.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sovjeti su takođe uvideli prednosti kanistera, tako da ubrzo počinju da prave svoje primerke, gotovo identične nemačkim. Kanister je korišćen na svim frontovima tokom rata.
Osim prvobitne namene, korišćen je i kao spoljni rezervoar za generatore, peći i ostale potrošače.
Amerikanci su osmislili poseban nosač za kanister koji se šarafima pričvršćivao za vozila a kanister se osiguravao kaiševima. Prvi modeli Willys Jeepa nisu fabrički imali postolje za kanister, već se sa ugradnjom počelo u avgustu 1942, sa serijskim brojem MB 165582, dok se kod Forda GPW na Ford Body karoseriji sa ugradnjom počelo u septembru 1942. Međutim, na mnoge je postolje pričvršćeno naknadno. Kanister dakle, nije samo kanta kako se često misli, nego inženjersko remek delo koje se i danas, 70 godina nakon nastanka, proizvodi sa jako malim izmenama. I kako stvari stoje, dokle god Japanci ne naprave mali džepni kanister od 20 litara, stvari se neće mnogo menjati.
