Набавка борбених авиона: Буре барута за Дачићеву владу17. 07. 2012 20:00
Набавка борбених авиона ставиће Дачићеву владу пред ризик, који имају потенцијал да ту владу озбиљно уздрмају и дестабилизују, без обзира на то да ли ће бити љути у Москви или Вашингтону.
Војна авијација Србије има проблем застарелости и недостатка летелица већ више од две деценије. Летелицама које Србија тренутно поседује ресурси истичу из године у годину. Како не би дошла у ситуацију да у скорије време некоме плаћа да штити њен ваздушни простор, Србији је, према проценама Министарства одбране, потребно између 12 и 16 нових авиона како би „обезбедила своје небо“. Опремање вишенаменским борбеним авионима саставни је део Дугорочног плана развоја система одбране Србије до 2020, који је у Скупштини Србије усвојен прошле године.
Српске борбене снаге тренутно укључују три авиона типа „МИГ 29“ и десетак застарелих авиона „МИГ 21“, који ће окончати службу до краја 2015. године. Високи званичници одбране рекли су још крајем 2011. године да земља разматра куповину руског „сухоја СУ-30“, америчких „Ф-16“ и „Ф-18“, француског „рафала“, шведског „ЈАС грипена“, кинеског „ЈФ-17“ или авиона међународне производње „еврофајтер“. Наводно, процес куповине авиона је започет, Србија је добила понуде од произвођача тих авиона, али он може трајати годинама. Одлуку о набавци војне опреме доносе само Министарство одбране и Војска Србије.
Русија или НАТО?
Међутим, процена постојања начина да се финансира та набавка, и да ли је она неопходна, након формирања нове владе свакако ће бити само на новом државном руководству. Набавка опреме за обезбеђивање ваздушног простора Републике Србије је вишедимензионално питање. Оно има техничку и економску, али и, што је најважније, политичку и безбедносну димензију.
Оно што ће новој Влади Србије бити примарни задатак при набавци тих авиона јесте да одлучи да ли ће купити авионе од земаља НАТО-а или савезника као што су Русија и Кина. Наиме, како „Актер“ сазнаје, очекује се да ће Русија вршити велики притисак на Ивицу Дачића и његову владу да баш од њих купи неопходне авионе за српску војску. Јасно је да ни НАТО у овом случају неће бити неутралан и неће седети скрштених руку.
С обзиром на добре односе Војске Србије са САД-ом, није немогуће ни да у састав српског ратног ваздухопловства и ПВО уђу амерички авиони. Томе се може додати и жеља дела досадашњег војног и државног врха да се прихвате НАТО стандарди у војној опреми. Није искључено да ће и наредна влада Ивице Дачића разматрати куповину авиона баш од НАТО-а, јер свим силама желе да докажу да су проевропски оријентисана влада. Тиме би показали своју жељу за сарадњу са Западом и потврдили тежњу за интеграцијом Србије у ЕУ. Набавка војних авиона није само безбедносно питање, оно за собом повлачи и многа друга, пре свега политичка. Уколико се у овим преломним тренуцима за покушај интеграције Србије у Европску унију Србија одлучи да не купи војну опрему од Запада, то би се лако могло одразити на став САД-а и ЕУ према политичким питањима земље, и Србију би вратило неколико корака уназад, а владу Ивице Дачића извесно дестабилизовало „нетранспарентним методама“. Војни односи Србије са САД-ом од доласка демократског режима побољшани су у великој мери, а војска сме да каже једино оно што говори политика једне земље. Зато модернизација и опремање војних снага може захтевати и куповину америчко-европског наоружања.
Војска Србије већ дуже време има проблема са стањем у Ратном ваздухопловству, где је већина ваздухоплова старија од 20 година и углавном је реч о „миговима“ типа „21“, али и оних са ознаком „29“. Почетком 2010. године Министарство одбране Србије послало је захтеве за информацију Сједињеним Државама за авионе „Ф-16“ и „Ф-18“, Шведској за „грипен“, Француској за „рафал“, Европском конзорцијуму за „јурофајтер“ и Русији за авионе „МИГ 29М“ и „сухој 30“. Поред тога постојала је и опција да се постојећи авиони пошаљу у Израел на ремонт и на увођење НАТО стандарда, али се од тога напрасно одустало.
Након прошлогодишње Путинове посете Србији куповина авиона од Русије добила је и конкретне детаље. Поред авиона „МИГ 29М“ и „сухој 30“, помињао се и систем противракетне заштите дугог домета „С300“. По доласку Владимира Путина спекулисало се како ће Србија узети кредит од 3 милијарде долара баш од Русије, и њиме платити набавку авиона.
Мотив Русије да Србија од њих купи војно наоружање свакако је покушај удаљавања Србије од Северноатлантског савеза и њено приближавање „историјском пријатељу“ Русији. Подршка Русије у вези са различитим политичким питањима Србији, нарочито питању Косова, јесте неопходна, и то зна како влада у одласку тако и будућа влада. Русија је та са којом Србија има дугогодишње партнерство, и војном врху Русије сигурно не одговара то што Србија често наглашава добру војну сарадњу са НАТО-ом, а НАТО стандарде представља као најбоље. То је земља која још увек није признала независност Косова, и она на чију подршку Србија рачуна сваки пут када се у међународним односима расправља о том питању.
Може ли Србија себи приуштити ризик да куповином авиона од НАТО савеза заљуља подршку Русије у Уједињеним нацијама, и тако остане без најважнијег партнера у борби за територијални интегритет? Још један аргумент који се у овом случају намеће и говори у корист куповине авиона од Руса јесте и то да српски војни пилоти већ годинама лете на руским летелицама, те им не би била потребна посебна обука за управљање новим, а и набавка резервних делова и ремонт обављали би се као и до сада. С друге стране, одлука Србије да ојача везе са Москвом могла би негативно да утиче на зближавање с НАТО-ом, и на неки начин би владу Ивице Дачића окарактерисало као проруску, што будућој влади, која би да сарађује „и са Западом и са Истоком“, засигурно није циљ.
Који год пут до набавке авиона да одабере, покушај куповине свакако ће довести до дисконтинуитета у односу на досадашњу неутралну политику одбране Републике Србије.
Србија је војно неутрална
Тренутни неутрални статус Србије успостављен је изгласавањем Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије који је Скупштина Србије усвојила крајем децембра 2007. године, односно чланом 6 истог документа који гласи:
„Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ’коначан орган’ власти у ’независном Косову“, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.“
Одабиром куповине авиона од Русије или пак НАТО-а, Србија ће свакако довести у искушење теорију о војној неутралности. Формално гледано, дефиниција војне неутралности у односу на постојеће војне савезе не садржи никакве обавезе саме државе Србије у вези са будућом политиком коју ће водити. Србија у Резолуцији не наводи приврженост миру или дијалогу као суштинске разлоге за неутралност, већ оставља отворену могућност да уђе у неки нови војни савез, који у тренутку изгласавања Резолуције није постојећи, уколико се за то укаже прилика. Србија није законски регулисала статус војне неутралности, што јој оставља могућност да се у будућности ипак определи за једну војну и безбедносну оријентацију.
Питање набавке потребних авиона за Војску Србије представљаће кључну тачку која може озбиљно уздрмати темеље на којима ће почивати нова влада, али и будуће карактеристике безбедности државе.
Одабир куповине војне опреме од једне или друге стране Србију ће дугорочно политички, војно али и економски везати за одређени савез, и тешко пореметити усвојену Резолуцију о војној неутралности.
Још једно од питања које се само намеће јесте и питање новца. На који начин ће Република Србија исплатити војне авионе? Да би набавила 16 авиона потребно је издвојити око милијарду евра, како наводе у Министарству одбране. Буџет за Министарство одбране је за 2012. годину смањен у односу на претходну за око 20 милијарди динара. За војску се издваја око 1,42 одсто бруто домаћег производа, или око 53 милијарде динара. У буџету Војске нема довољно новца за ту куповину, а она није ни планирана буџетом за ову годину. У Влади Србије навели су да се не планира евентуално подизање кредита за те сврхе.
Међутим, питање отплате авиона није једноставно. Постоји могућност да се куповина обави и робном разменом. Србија би набавку могла да исплати неким производима које она сама производи. То не би био преседан јер је, на пример, Пољска купила „Ф-16“ за 4,2 милијарде долара, а више од 60 одсто плаћено је робном разменом. Поставља се само питање којим би ресурсима Србија отплатила војно наоружање.
Други начин отплате је новчани. С обзиром на то да новца за ту сврху у буџету нема, једини начин исплате било би подизање кредита, што би Србију додатно финансијски оптеретило, па се поставља питање колико су у овом тренутку неопходни вишенаменски авиони. Русија би евентуалним давањем кредита од 3 милијарде долара свакако имала одличан мотив да Србију за себе веже како војно, тако и финансијски, те да је тиме учини потпуно зависном од Истока.
Српска историјска веза са Русијом сада је далеко од тога да нас веже словенство или православље. Овде је реч о економској зависности која ће у случају куповине од Русије Србију и њу повезивати. У овом случају вероватно би реаговао и ММФ, што би онда владу Ивице Дачића потпуно окренуло од Запада. С друге стране, уколико се одлучи за НАТО, Србија би новац могла да „позајми“ једино од ММФ-а, што би презадужену економију Србије одвело у још већу финансијску зависност од тог фонда.
Оно што је неоспорно јесте да ће одлука о томе од кога купити војну опрему бити политичка, а не војна одлука Србије и Београда. Од ње ће зависити будућа војна оријентација Србије, али и политика и смер којим ће се нова влада на челу са Ивицом Дачићем, а самим тим и Србија даље водити у међународним односима.
Аутор: Кристина Ковач
Извор: ВТВ
http://www.vaseljenska.com
