Једна краћа анализа у вези одласка америчких трупа из Ирака:
Коначан крај „глупог” ратаКомплетно америчко војно повлачење из Ирака, мимо првобитног планаОдлазак америчких трупа из Ирака, започет 2010, биће завршен ове године Од нашег сталног дописникаВашингтон – Дилема више нема – за божићне празнике кући се из Ирака враћа преостале 43.000 америчких војника, остављајући у Багдаду само око 150 маринаца да брину о безбедности амбасаде. Председник Барак Обама је тиме испунио своје обећање још из изборне кампање, обећање да ће завршити тај „глупи” рат.
Америка се из Ирака повлачи после девет година, потрошених близу хиљаду милијарди (по неким рачунима укупан трошак за економију је уствари три билиона долара). Резултат је и близу 4.500 гробова америчких војника погинулих у „Операцији ирачка слобода”, која је пре годину дана преименована у подједнако бесмислено име „Операција нова зора”. Рањено је преко 32.000 од којих су многи инвалиди, данас на трошку државе.
Повлачење до краја ове године је додуше у завршници мандата најавио и врховни командант који је започео овај рат, Џорџ Буш, али оно што је ново у прошлонедељној Обаминој објави то је да Америка није добила оно што је тражила: да после повлачења борбених трупа у Ираку остане између три и пет хиљада војника у мисији спречавања неких ванредних ситуација и обуци ирачких снага.
Месецима вођени преговори око тога су пропали јер ирачки премијер Малики, због противљења коалиционих партнера у влади, није успео да за те војнике испослује оно што је стандардна клаузула у уговору са сваком земљом у којој су стациониране америчке трупе – њихов имунитет. Био је то у ствари начин да званични Багдад на прихватљив начин каже да даље америчко војно присуство није пожељно, па је одлука о комплетном повлачењу донета после видео-разговора између Обаме и Маликија.
Пентагону сад преостаје да организује велику логистичку операцију транспорта трупа и дела опреме (део је већ продат домаћинима), као и демонтирања база. Тиме се окончава и једна несрећна – по свему судећи најнесрећнија – епизода из не баш скромног опуса послехладноратовског америчког интервенционизма, а коначни салдо је – један рат мање.
Рат који Ирак оставља у драстично горем стању него што је био пре америчке инвазије која је започела 20. марта 2003, са образложењем да Садам Хусеин поседује „оружје за масовно уништавање”. То оружје није пронађено јер никад није ни постојало. Накнадно је утврђено да је тога био свестан и Џорџ Буш (и његов партнер у овом подухвату, тадашњи британски премијер Тони Блер), али је одлука да се на Садама крене са 300.000 војника донета упркос томе.
Било је то време после „11. септембра”, када је америчко безбедносно самопоуздање нарушено дрским ударом Ал Каиде, али је њено осећање војне свемоћи ипак било нетакнуто.
Уз подједнако неуспешно ратовање у Авганистану, окупација Ирака је била догађај који је умањио не само амерички спољни кредибилитет, него је подрио и изнутра. И један и други рат су наиме вођени „на кредит” – за то није било довољно пара у државном буџету, па су финансирани задуживањем – што је на крају довело до неодрживог дефицита и пада америчког кредитној рејтинга.
Шта се заузврат добило? Што се Ирака тиче, режим Садама Хусеина (обешеног у децембру 2006, после смртне пресуде за злочине против хуманости), који јесте био бруталан (али ни мање ни више него режими неких тадашњих савезника Америке у региону), али је земља ипак била стабилна, замењен је секташким хаосом, грађанским ратом и нефункционалном демократијом (20 месеци од избора, водеће политичке групације не могу да се договоре око тога ко ће бити министри одбране и унутрашњих послова, нити је парламент у стању да донесе закон о расподели прихода од нафте и гаса).
Два милиона Ирачана је напустило земљу, док је 2,7 милиона у статусу интерно расељених. Рат је однео животе око 150.000 људи, од тога више од 100.000 цивила. Чак 35 одсто ирачке деце данас су сирочићи. Према извештајима Међународног црвеног крста, хуманитарна ситуација у Ираку је међу најкритичнијима на свету.
Какав год био, Садам Хусеин је био брана експанзији утицаја америчког главног непријатеља у региону, Ирана. Пошто су у секташком рату у Ираку победници тамошњи шиити, њихов лидер, Моктада ал Садр, који ужива подршку Техерана, данас контролише значајан блок у парламенту и готово половину министарстава.
Америка ће, међутим, и после одласка њене војске задржати значајно цивилно присуство у Ираку. Само у амбасади у Багдаду има 1.750 дипломата и пратећег особља, а поред њих је и мноштво предузимача, приватних компанија које по уговору обављају послове за Пентагон, Стејт департмент и друге огранке америчке владе. Укупан број Американаца који остају је око 16.000.
Највећи део су „приватне војске”, на пословима обезбеђења, чија је експанзија управо резултат ирачког рата, и чије су злоупотребе – убијање ирачких цивила – изазвале неколико великих скандала који су углавном заташкавани.
Упркос општем олакшању због потпуног окончања овог узалудног рата, Обамином потезу нису сви аплаудирали. Претенденти за председничку номинацију републиканаца листом су против оваквог расплета, критикујући садашњег врховног команданта да на овај начин ризикује да поништи све оно што је у Ираку стечено „крвљу и жртвама хиљада Американаца”.
Милан Мишићобјављено: 25.10.2011.
Извор:
www.politika.rs