Vidim da je diskusija žestoka!
Očito, meša se dogma i struka sa mišljenjima i gledanjem amatera (laika) na vojsku kao nauku. Zatim, sukobljava se različito tumačenje prošlosti, kroz prizmu sadašnjih činjenica o sistemu odbrane, ali sa nedovoljno relevantnih informacija i znanja.
Janezek – iako nisam pomorski strateg i teoretičar, već samo običan pozadinac – inženjer koji je radio na održavanju mornaričkih ubojnih sredstava, odgovoriću ti na pitanje ''kakva je bila upotrebna vrednost TČ ....''
Na početku ti odmah moram naglasiti da, kada su se TČ uveli u naoružanje SFRJ, u svetu su postojala 2 ravnopravna suprotstavljena vojno – politička bloka, NATO i VU i zbog toga je postojala određena ravnoteža sila, koja nije dozvoljavala izbijanje tako neravnopravnih sukoba i vojnih intervencija od strane jedne moćne vojne sile, kao što je u zadnjih dvadesetak godina uobičajeno.
Moraš shvatiti, da u takvom blokovskom svetu gde je postojala ravnoteža moći (VU – NATO), SFRJ ipak nije mogla biti ugrožena jednostrano, bez obzira što je spadala u grupu nesvrstanih zemalja, pa je tadašnja JNA po svojoj opštoj nameni koncipirana da vodi isključivo odbrambeni rat protiv vanjskog agresora. Jasno je, da je odbrana na Jadranu, bila koncipirana kao sistem, u cilju odbrane SFRJ od vanjske agresije sa mora.
U tom sistemu odbrane, na Jadranskom pomorskom vojištu, koja se u osnovi sastojala od kišobrana RV i dejstava udarnih snaga JRM po agresoru, TČ su imali svoj jasno definisan zadatak. U udarne snage JRM su spadali SOPL-ovi, kao bedem obalske odbrane i udarne pomorske snage (RTOP, VPBR, RČ, TČ i podmornice).
Osnovna zamisao odbrane je bila da po agresoru, koji napada sa otvorenog mora dejstvuje avijacija, zatim SOPL-ovi u sadejstvu sa udarnim pomorskim snagama. To znači, da je prvi udar po agresorovim brodovima tebalo izvršiti raketama sa aviona, kopna i brodova. Namena TČ je bila ''eksploatacija rezultata raketnog udara'' po protivnikovim sredstvima.
Šta to znači: TČ su iz zaklona otoka trebali da ''iskaču'' i da napadnu i potope brodove koji su se eventualno probili, preživeli raketni udar i da potope oštećene brodove agresora.
Druga namena TČ je bila, da u slučaju neprijateljeve prevlasti na moru, napadaju njegove komunikacije i potapaju transportne brodove, sa osloncem na međuotočno more, koje nije bilo zaposednuto od agresora.
Treba uzeti u obzir da takva doktrina nije predviđala apsolutnu nadmoć agresora u vazduhu i na moru (kao što je to bilo 1999. godine), već borbu sa donekle ravnopravnim protivnikom, uz podršku saveznika.
Poslati TČ u bilo kakav napad, kada agresor ima apsolutnu nadmoć, jeste samoubilačka misija.
Kada su TČ kupljeni niko nije razmišljao o raspadu države, već o sistemu odbrane SFRJ od vanjske agresije bilo koje vrste. U tom kontekstu šeršeni nisu promašena investicija: imali su svoju tačno određenu ulogu i zadatke u sistemu odbrane zemlje.
Mora se imati na umu da ni jedno oružje, čak i ono najsavremije, ako nije integrisano u neki sistem – ne vredi puno.
Da se podsetimo još nečega: čak ni 1999. godine, u potpunoj prevlasti NATO avijacije, njihovi brodovi se nisu približili obali u domet obalskih raketa. SOPL-ovi su bili sakriveni i dobro maskirani i verovatno bi udarili po bilo kom NATO brodu koji bi se našao u dometu raketa P-21/22. I to su NATO stratezi veoma dobro znali, i čuvali su svoje brodove i ljude!
Druga stvar je tada bila sa brodovima: oni se nisu mogli sakriti i maskirati onako dobro kao SOPL-ovi i zbog otvorene pretnje da će biti potopljeni, ako pokušaju bilo što, bili su potpuno pasivni, na nezaštićenim vezovima.
Ovo što sam napisao je čisto okvirno, tek toliko da bi se imala neka vizija o tome kakva je bila uloga pojedinih elemenata JRM u sitemu odbrane bivše SFRJ.
Nadam se da nisam povredio čl. 11, nije mi bila namera.
Hteo sam samo da otvorim oči pojedincima koji kroz današnju prizmu gledaju u prošlost, izgubivši pri tome iz vida tadašnje uslove u okruženju.
Opet ja. Motorista če me posle ovog posta
ili
.
Lovac, ovo što si napisao, u teoriji se čuje vrlo zgodno. Prvo avijacija, onda rakete i artiljerija, pa podmornice mine i na kraju što ostane TČ. Sada realnost.
1. Avijacija - tek krajem 90. imali smo Orla, koji je bio naoružan sa 2 rakete Maverick B. A tada več nebi kod ozbiljnog protivnika došao do broda. Prije su bili u JNA za ove zadače predviđeni avijoni jastreb i vjerovatno Mig 21 PF ili kasnije bis. Oba avijona nista baš neke jake platforme, da potope mnogo brodova. Tako vazdušna komponenta čak i u uslovima, da nema absolutne vazdušne podpore, nebi ostvarila očekivanih gubitaka.
2. Raketni udar. Posle 1973. na raketne čamce i rakete p15 možemo skoro zaboraviti. P20 i P21/22 možda bi imali nekih uspjeha, opet po mome bi ostvarili neke gubitke, opet manje od očekivanih.
3. Podmornice - mali broj, u 90 godinama več prevaziđene. Jedna od možda najopasnijih sredstava JRM. Zbog malog broja opet nebi ostvarili očekivanih gubitaka.
4. Obalna topnička odbrana i mine. Mine bi bile opasne. Fiksni topnički položaji brzo bi bili uništeni (mornarički topovi 127mm i 76 mm, avijacija, PO helikopteri ...). Pokretni topovi 130mm, VBR-i Plamen i Oganj i topovi 85mm bi veštim maskiranjem barem preživljeli. Tu su još Maljutke i možda još neki topovi u sprečavanju ili pogađanju desantnih čamaca.
Zaključak: Protivnik bi po mome ostao dosta jak, tako da bi neki topedni napad TČ ostao na razini samoubistva. Vjerovatno bi jedino pokretni topnički položaji i mine predstavljali glavno solonac odbrane. Te možda još koji pogodak iz podmornica ili raketa P20/21/22.
JRM je po mome bila dosta jaka, da se odbrani od Italije, sa mornaricama SAD ili Velike Britanije imala bi puno problema.
