Понедељак, 28.03.2022.
Слободан Самарџија
Пакс американа одлази у прошлостРуска војна интервенција у Украјини добро је уздрмала Сједињене Aмеричке Државе. Појавила се прва озбиљнија пукотина у плану Вашингтона да војно потисне евроазијског џина, иницираном деведесетих година прошлог века, непосредно по распаду Варшавског пакта, а потом и Совјетског Савеза. Ипак, испоставило се, сва настојања САД и савезника из НАТО-а да се ушанче на самим руским границама била су исхитрена. Почело је на Балкану, покушано у Грузији, недавно и у Казахстану, а окончаће се, највероватније, у Украјини.
Подсетимо, по завршетку Другог светског рата САД су, као једна од земаља победница, „под своје” узеле практично цео западни свет, створивши Пакс американу. Овај термин означавао је пуну америчку доминацију на производном, војном, па и социјалном плану и изведен је по угледу на сличне историјске ситуације: Пакс романа (од краја првог века пре н. е. па до краја другог века) и Пакс британика (1815–1914, доба доминације британске империје).
Током периода америчке надмоћи није било ратова међу западним земљама. Уместо тога, милитаристичке фрустрације лечене су на теренима Јужне Америке, Африке, Блиског истока, Азије, што директним агресијама, што изазивањем локалних грађанских сукоба у које би се потом моћни умешали као неприкосновени арбитри. Наравно, уз велику добит.
Међутим, желело се више. Тежило се глобалној доминацији и контроли свеукупног светског богатства. Услови за то створени су онога тренутка када је свет медијски премрежен, када је приступ интернету постао једнако важан као и редовна три оброка дневно, можда и важнији. Информације, а с њима и дезинформације, постале су оружје убојитије и од нуклеарног. И то без икакве контроле.
А ту су поново предњачиле САД. Створена је атмосфера у којој је права истина долазила само из једног центра, из Вашингтона. Све остало не само да је довођено у сумњу већ је и директно проглашавано за неистину. Без обзира на доказе. Много шта је морало бити прећутано или на неки начин заташкано. Сетимо се само примера рушења америчког „невидљивог” авиона током агресије на Србију, о чему је у Америци дуго смело да се говори само „у пола гласа”.
Данас смо сведоци „специфичног медијског тумачења” рата у Украјини, следа његових догађаја, размера и последица борбених дејстава. Једна истина стиже са терена, друга од многобројних аналитичара заселих по телевизијским студијима. Укратко, чини се као да никога не интересује судбина Украјинаца, који дане преживљавају под експлозијама граната, већ шта о свему мисле познаваоци и „познаваоци”. Ништа другачије није ни у штампаним издањима.
При томе, што је посебно карактеристично, речник који се користи у оваквим анализама све је само не академски. У очигледном недостатку правих адута учесницима овог ружног рата лепе се најнеприкладније етикете. Нажалост, тога се не либе ни угледни политичари, па ни највиши представници појединих држава. Медијска нервоза каквој смо током агресије НАТО-а били изложени ми у Србији, у случају Украјине отишла је велики корак даље.
Многи разлог за поменуту нервозу виде у чињеници да је украјинска драма нескривена опомена и онима који су доскоро били убеђени да су збринути у оквирима којекаквих војних савеза, а којима су приступили добровољно или недобровољно. Одлука Немачке да самостално ојача своје оружане снаге многе је подсетила на не тако давну прошлост. Јединство на Старом континенту као да почиње да се круни.
Не треба ни сумњати да би драма на Истоку Европе ушла у далеко опаснију фазу да се о свему питају само у Вашингтону. Међутим, у Бриселу, у седишту НАТО-а, не постоји унисоност о томе како се супротставити Русији. А то изазива нелагодност, па и страх. Кључне одлуке одлажу се увођењем санкција, усмереним углавном према приватним лицима и тек понеким државним службеницима. Као да се чека неки непромишљени потез Москве не би ли се коначно војно реаговало.
У међувремену, мета су постали угледни руски уметници, спортисти, пословни људи... Тако се на удару америчких „душебрижника” ових дана нашао и космонаут Јуриј Гагарин, човек који се 12. априла 1961. први винуо у космос. Једноставно, одузете су му све почасти. Следеће је вероватно убацивање „податка” у америчке уџбенике да је пут звезда први кренуо Американац Џон Глен.
Пакс американа дефинитивно одлази у прошлост. Данашњи свет не прихвата једну истину, ма из ког центра она долазила. Док покушавају што тешње економски да сарађују, велики светски играчи као да се све више повлаче у себе. Неповерење према заједничком противнику претворило се у неповерење према најближим стратешким партнерима. А ратови овога света још нису окончани.
Izvor:
www.politika.rs
