Милош Јевремов Обреновић
Отац краља Милана Обреновића IV родио се 13. новембра 1829. године у Шапцу, од оца Јеврема Обреновића најмлађег брата кнеза Милоша, и мајке Томаније, ћерке чувеног лозничког вође Анте Богићевића. То дете беше први мушки род у кнежеве браће, те је на крштењу добио име стричево. До своје једанаесте године мали је Милош растао и школовао се у родитељској кући, најпре у Шапцу, па потом у Београду. О школском одмору одлазио је у Пожаревац својој браћи од стричова, кнежевићима Милану и Михаилу, синовима кнеза Милоша.
Године 1839. отишао је у Русију на даље школовање, где је кнез Милош већ раније послао 30 свршених питомаца Гвардијске школе, да се школују о његовом трошку. С обзиром на здравље остао је у Одеси, место да оде у Санкт Петербург, где је, по царевом одобрењу, требао да ступи у Пажевски корпус, а треће године пређе у Кијев. Кад је сазнао за одлазак Обреновића из Србије (1842), подозревајући да је свему томе допринео и руски цар, више није хтео остати у Русији. Преко Јаша је дошао у Букурешт, где је становао код своје сестре Анке Константиновић, мајке Александра Константиновића, пуковника (чија је ћерка Наталија била удата за црногорског кнежевића Мирка) и Катарине Богићевић (која је имала сина из првог брака са Милив. Блазнавцем - Војислава Блазнавца, пуковника). Неко време становао је и код свога зета Јована Германа, банкара, за кога је била удата његова сестра Савка, умрла још 1837. у Београду.
Одатле је (маја 1843) отишао у Нови Сад, и ту је у кући стрица Јована нашао све у жалости за тек умрлом кнегињом Љубицом. Из Новог Сада оде у Пешту родитељима, где затече већ тешко болесну сестру Јелку (удату за Константина Хадију), која је још те јесени умрла, такође у туђини.
У Пешти је марљиво учио све до 1845. године, када га је, као спремна за универзитет, кнез Милош позвао у Беч, да ту, под његовим надзором, настави више школовање. Године 1847. тек што је млади Милош положио семестралне испите, кнез Милош, који је предвиђао крупне догађаје, науми да свог синовца спасе из те опасне средине, те се реши да га пошaље у Берлин, у ратну школу. Као синовцу кнеза Милоша био му је слободан приступ у официрску касину, где су иначе могли долазили само племићи, који су тада једино и могли бити официри у пруској војсци. По његовом захтеву у ову касину могли су долазити и његови српски другови, међу којима је био и Ранко Алимпић.
У Берлину је својим одличним напредовањем у школи и витешким понашањем брзо стекао поштовање и симпатије своје околине. Био је на гласу јахач, одличан у мачевању, а нарочито у борењу копљем. У касини је још у почетку имао сукоб са једним племићем, који се беше ружно изразио о Србима, уз повлађивање осталих немачких другова. Млади Милош је свима очитао добру лекцију, да њему дотични племић, од кога беше пала увреда, није раван, него да му се нађе други какав племић, који је њему, као синовцу кнеза Милоша, раван, па да се оружјем реше ко има право. Председник ове касине, хусарски пуковник принц Фридрих Карл, најмлађи брат краљев, изравнао је лепим начином овај сукоб. Принц се спријатељио са Милошем, и често га је звао својој кући, а кад је већ после неколико месеца положио прве испите са сјајним успехом и достигао своје другове, краљ га је одликовао позивом на свечани дворски пријем (Grand-Cour).
Те исте године дошао је у Берлин руски цар Никола I, па је са својим шураком, - краљем Фридрихом Вилхелмом IV - посетио и ратну школу. Том приликом, разговарао је и са младим Обреновићем, рекавши му, да јави кнезу Милошу да га је видео и позвао га да посети Петербург. Цар га је и пољубио у образ. Цео овај призор описан је у Vossische Zeitung-у броју од 18. 12. 1847.
Од тога дана Милошева се важност знатно повећала. На Бадње Вече био је гост на дворској забави. Том приликом је представљен краљици Елизабети (Лудовика од Баварске), из чије је руке примио божићни дар, као и сви остали. Краљ је то вече свог најмлађег брата нарочито даривао - верио га је са принцезом Анхалт.
У дому ових племенитих супружника био је млади Обреновић за све време, док се бавио у Берлину, не као гост, него као прави члан породице.
Јован Ристић је причао, да је у Берлину, 1878. године (за време конгреса), био у посети и код принца Фридриха Карла, тада већ прослављеног немачког генерал-фелдмаршала и војсковође, који му је доста лепих и интересантних ствари испричао о своме пријатељу Милошу Јевр. Обреновићу, како је између осталога, одвајао од својих уста, да помогне другоме. Сећајући се тога, он - принц – који није био богат, поклонио је официрској сирочади своју дотацију од пола милијона талира, којом га је даривао немачки народ после свршеног рата с Француском.
Бурне 1848. године млади Милош хтеде отићи из Берлина, а нарочито кад је дознао, да је кнез Михаило сишао у Нови Сад, али му стари кнез поручи: 'Седи где си, да ми се ниси мрднуо. Овамо и ми не знамо куда ћемо'.
Те исте године стари кнез дође у Берлин, па је са својим синовцем посетио многа места по Немачкој. Кнез Милош се реши да иде у Петроград, а синовац оде у Белгију, где је пробавио шест месеци, проучавајући чувене фабрике оружја у Бриселу и Лијежу, јер је жеља старога кнеза била, да му синовац буде војник од главе до пете. Потом је прешао у Енглеску, где је целу зиму провео уз кнеза Михаила. Кад се вратио из Енглеске, задржао се неко време у Француској, па у лето 1849. оде опет у Берлин да доврши школовање у ратној школи, те 6. марта (22. фебруара) 1850. буде произведен у чин официра (тог истог датума, после 32 године, његов син Милан постао је први краљ Србије после Косова).
Млади официр остао је још годину дана у Берлину, а своју официрску службу почео је - затвором, тим омиљеним начином генерал-маршала грофа Врангела, који је тада био главни командант у Берлину, а иначе врло омиљен код војске, која га је из милоште и прозвала 'Папа Врангел'. Војник строг, али праведан. Кад му се јавио по дужности млади официр Обреновић, генерал-фелдмаршал га премери од главе до пете, па правећи се да је пречуо, запита:
- Шта речи ти, синко, да си?
- Потпоручник у 5-ом уланском пуку Њег. Вел. краља.
- Шта?
- Потпоручник у 5-ом уланском пуку Њег. Вел. краља, Ваше Превасходство.
- Што се тиче Превасходства, то ти, синко, остави на страну. Превасходне господе има пуно у мога краља, а ја сам генерал-маршал. А ти си необријан, ето, то си ти.
- Господине генерал-фелдмаршале, ја сам у дубокој жалости за мојим стрицем (22. јануара исте године умро је у Сремским Карловцима његов стриц Јован Обреновић, сахрањен код цркве Св. Јована у Новом Саду), а у мом завичају је обичај да се човек не лицка кад је у жалости за својима.
- Е, то је леп обичај, и чим га буде краљ унео у наше прописе носићемо и ми браде, као козаци цара Николе, зета краљевог, а дотле ћемо се бријати. Него ти ћеш, синко, у затвор за 24 сата, јер ти мамузе нисту по пропису. Младом Обреновићу већ пркипе, па се заборави те одговори:
- Господине генерал-фелдмаршале, па и ваше нису по пропису.
- Богме, имаш право, синко, зато ћеш и за мене одлежати 24 часа, и тако ћемо задовољити прописе.
Али први овај сусрет младог Обреновића са чувеним пруским генерал-фелдмаршалом мора да је ипак утицао на 'Папа' Врангела, јер код јесењих маневара Милош је по нарочитом захтеву главнокомандујућег прикомандован као ордонанс-официр маршала Врангела.
По завршеним маневрима провео је неко време при артиљерији, а после је био преко целе зиме у генералштабу. Ипак је умео уграбити времена да посећује и предавање г. др Петермана на универзитету, код кога је стално био на стану, те је лепо напредовао у учењу турског језика.
При крају поклада 1850. године краљ га једном позове у аудијенцију, у којој је млади Обреновић пробавио више од једног часа. Краљ Фридрих се распитивао о приликама у Србији, а поглавито о животу и раду кнеза Милоша. Опраштајући се с Милошем, краљ му је рекао:
- Звао сам вас да се опростим са вама. По жељи кнеза Милоша ви ћете отићи својој породици. Али све док се не будете вратили своме завичају, ја сам рад да вас задржим у мојој војсци. Ставио сам вас данас 'а la suite' при пуку, у комe стe служили, задржавајући вам чин и ранг у војсци. Пре него што одeте, пријавите се министру Мантojфел-у. Намеран сам да пошљем свога преставника у Србију. Кнезу Милошу изјавите моју жељу и жељу мога зета цара Николе, да се што пре врати своме народу.
Млади Милош вратио се на сами велики четвртак 1851. својим родитељима, који су тада живели у Влашкој и баш се спремали да иду у Букурешт кнезу Милошу, да заједно проведу празник. Кад је ступио пред старог Милоша и пољубио га у руку, заузео је одмах војнички став и рекао:
- Бабо, ево ти војника!
У Букурешту је млади Милош уз кнеза Михаила ступио у познанство са свима великодостојницима, страним конзулима и аристократијом. Кнез Милош науми да га ожени и да га тога ради пошaље својој кћери Петрији (удатој за Тошу Бајића, спахију у Банату), која је изабрала за свога брата од стрица Лауру, ћерку Петра Чарнојевића, спахије у Араду (доцније се удала за мађарског спахију Андреја Мочоњија, порумуњеног Цинцарина). Али Милош се беше заволео с другом, Маријом Катарџијевом, бојарском ћерком, што је мајци његовој било познато.
Једнога дана дође кнезу у посету поспођа А. Кантакузена, млада жена отменог бојара, у чију је кућу кнез често одлазио. С њом је дошла и њена пријатељица Марија Катарџијева, врло лепа и интелигентна девојка, која се староме на први поглед допала. Она одмах клече пред старога кнеза, пољуби га у руку и замоли руским језиком:
- Ваша светлост хоће да шаље свога синовца Милоша у Немачку, да тамо нађе себи девојку. Ја сам се верила с Милошем и он ми се заклео, да ме никад оставити неће. Благословите кнеже, да би и вас Бог благословио и на овом и на оном свету.
Староме кнезу допаде се и смелост и смеран говор лепе молитељке, која му се представи као синовица његовог пријатеља Ласкара, код кога је сад у гостима. (Ласкар Катарџија, племић, бојар и вођа конзервативне странке у Румунији; год. 1859. био и кандидован за избор кнеза.) Кнез Милош није дуго тврдио пазар:
- Тако је ваљда божја воља. Пољуби руку, девојко и да си благословена. Поздрави стрица, да ћемо сутра доћи у прошевину.
Тако се оженио отац краља Милана. Свадба његова беше велики догађај у Букурешту.
Године 1852. кнез Милош је требао да иде у јужну Русију на маневре руске војске, на које га је позвао руски цар, али једно због слабости, а друго и да се не замери ком другом, стари кнез не оде лично, него је место себе послао свога синовца Милоша, 'јер то и јесте за војника'.
У јужној Русији и на Криму провео је тада млади Милош два месеца. Године 1852. роди се Милошу ћерка Томанија (која је пред Божић 1853. године умрла), а 1854. син Милан, доцнији први краљ Србије после Косова, коме је крштени кум био стари кнез.
- Имао сам - рекао је тада кнез Милош - брата и сина Милана. Ево ми Бог даде и унука. Нека му је име Милан. Он ће ми бити унук, син и брат.
Да је ко тада могао рећи старом Милошу, да ће то дете, што држи у рукамај бити краљ!
После Кримског рата јавља се у Влашкој и Молдавској јака струја за сједињење и зближење са осталим балканским, хришћанским народима. Млади Милош је био свом душом уз тај покрет. Тако исто и стари кнез - само не отворено. Млади Милош је ради тога посла био у преписци са Цариградом, Варном, Рушчуком, Трновом, Видином, Београдом, Пештом, Бечом, Турином, што се види из писама, која сачувао Иван Вуковић-Мркша, некадашњи благодјејанац Јеврема Обреновића и српски државни чиновник. А душа је свега тога био кнез Михаило, који се већ беше оженио (јула 1853.) у Бечу графицом Јулијом Хуњади - од старог историјског колена Сибињанин Јанка. У овоме је послу из Србије узимао видна учешћа у Илија Гарашанин, који је лично, под својим потписом, писао Милошу Јевремову.
Вође народне странке у Влашкој имале су намеру, да Милоша Јевремова кандидују за кнеза, ако се бојари не би сложили око заједничког кандидата у обе кнежевине. Али већ дође и 1858. година, када је народна скупштина у Београду једногласно решила да стари кнез поново заузме престо у Србији.
- Снахо, само ја и ти; моја Љубица, моја браћа не дочекаше - узвикнуо је стари Милош, гледајући уз себе удовицу и сина, исте године умрлог му брата Јеврема.
А Милошу рече:
- Спремај се, сине; ти ћеш самном у Србију.
Али ова жеља старога не испуни се. Млађи Милош чинио се и сувишe слободоуман тадањим Србима из Србије, и он je мораo још неко време остати у Влашкој.
- За мене је ово смрт, ја то не могу преживети. Ја Србију више видети нећу - јадао се млађи Милош, кад је испратио кнеза и српску депутацију.
Од тешке туге паде у постељу. Годину дана је тако венуо.
Кад је стари кнез доспео да се исправи погрешка, Милош Јевремов је чисто полетео у Србију и стигао је у Београд сутрадан по Сретењу 1860. године. Одушевљено је одмах прионуо на посао, за који се спремао. Српска коњица, српска артиљерија, војна опрема - то му беше једина брига. Не помагаху ту ни родбинске молбе и преклињања, ни лекарски савети и наређења.
Те године ишао је стари кнез у Бању Алексиначку, па је и њега повео са собом не би ли се окрепио. Али све је било узаман. Кнез се вратио из Бање јако оронула здравља, и више се није мицао из топчидерског конака. Кнез Михаило је долазио с Милошем у Топчидер све до саме смрти старога кнеза, који умре 14. септембра 1860. Смрт старога кнеза кога је Милош Јевремов обожавао, силно је утицала и на његову тешку бољку. Како је о смрти старога кнеза легао у постељу, више се није дизао. Снага му је брзо опадала.
Умро је 8. новембра исте године на рукама свога брата кнеза Михаила, а сахрањен у храму манастира Раковице.