PALUBA

Andrija Bakić ( Андре́й Степа́нович Бакич ) bio je general-pukovnik vojske Carevine Rusije, i tokom ruskog građanskog rata jedan od vođa Beloarmejaca.


[attachment=1]


Andrija Bakić je rođen 31.12.1878. godine u Knjaževini Crnoj Gori, a u dokumentima se izjašnjavao kao Srbin po nacionalnosti. Osnovnu školu je završio u Andrijevici, a šest razreda gimnazije je završio na Trećoj beogradskoj gimnaziji. Zbog optužbi za umešanost u Ivanjdanski atentat (atentat na kralja Milana Obrenovića), Andrija Bakić beži u Rusiju.

Godine 1900. stupio u Zamostski 60. pešadijski puk. Kasnije 1902. godine je diplomirao na kadetskoj školi u Odesi. Prebačen je na daleki istok, gde je službovao u 8. istočnosibirskom streljačkom puku. Učestvovao je u Rusko-japanskom ratu 1905. godine. Od 1906. godine do 1910. godine, je napredovao od čina poručnika do čina kapetana. U Vladivostoku 1909. godine, dobija sina Mihaila Bakića, koji će kasnije postati ugledni arhitekta i inženjer. Zbog lošeg zdravstvenog stanja 1913. godine, daje ostavku i počinje da radi kao trgovac, pri Rusko-mongolskoj trgovinskoj organizaciji sa sedištem u Mongoliji.

Po početku Prvog svetskog rata, Andrija Bakić podnosi zahtev za povratak u službu, i mobilisan je u narodnu vojsku, da bi ubrzo bio postavljen u 56. Sibirski streljački puk. Na početku rata, pokazao je velike vojne sposobnosti, što se ogleda u njegovim pobedama nad nadmoćnijom nemačkom vojskom. Za junaštvo pokazano tokom nemačkog gasnog napada, 30. maja 1915. godine nagrađen je Ordenom svetog Đorđa četvrtog stepena. Adrija Bakić je tokom 1915. godine nagrađen još i Ordenom svete Ane 3. stepena, Ordenom svetog Stanislava, i Ordenom svetog Vladimira 4. stepena. Za zasluge u borbi protiv Nemaca kod Gombina u Poljskoj, nagrađen je Georgijevskim oružjem.

U aprilu 1916. godine je prebačen u 63. Sibirski puk na severnom frontu, da bi bio ranjen već u decembru iste godine. U januaru 1917. godine je postavljen za komandanta 55. Sibirskog puka, ali je posle Februarske revolucije smenjen sa tog položaja.

[attachment=2]

U proleće 1918. godine Andrija Bakić je bio načelnik garnizona grada Samare, a istovremeno i član tajne beloarmejske oficirske organizacije. Pošto je Samara potpala pod vlast privremene belogardejske vlade Aleksandra Kolčaka, Bakić se pridružuje belogardejcima i postaje načelnik Narodne armije Sizrenskog regiona, a 24. jula 1918. postaje komandant 2. pešadijske divizije Narodne armije Sizrenskog regiona. Istovremeno je i komandovao i Narodnom armijom Buzuluskvog regiona.


Od februara 1919. do januara 1920. bio je komandir Orenburskog vojnog korpusa. U aprilu 1919. godine, unapređen je u čin general-majora, i primljen je u Orenburške kozake.

General Aleksandar Iljič Dutov o Andriji Bakiću napisao sledeće:

"Odvažan i jako hrabar. Među svojim vojnicima i komandantima je vrlo popularan, i uživa veliko poštovanje. Dobar je rukovodilac i vođa. Uvek je disciplinovan, strog i čvrst u svojim zahtevima. Čvrstih je ubeđenja. Postupa hrabro u borbi i odvažan je u zadacima. Vrlo je načitan. Tokom bitke je apsolutno staložen, i pametno upravlja svojim trupama."

Pri kraju građanskog rata 1920. godine, Aleksandar Bakić je unapređen u čin general-pukovnika. Uskoro počinje sa povlačenjem njegove vojske, tako da su se uskoro našli na samo nekoliko kilometara od kineske granice. Bakić se sa preostalom vojskom koja je tada brojala svega 10.000 ljudi, povlači u kinesku pokrajinu Sinkjang, gde su bili pod nadzorom kineskih vlasti. Tom prilikom su morali da predaju većinu naoružanja, tako da je ostalo samo oružje koje je bilo dovoljno za odbranu. Pošto je bilo očigledno da će crvena armija pobediti u ratu, vlasti Sinkjanga su dale dozvolu boljševičkoj vladi da uništi Bakićevu vojsku na kineskoj teritoriji. Bakić se uz velike gubitke povlači prema Mongoliji, gde osvaja Altajsku oblast, koju pripaja Mongoliji, a mongolska vlada Andriju Bakića proglašava knezom. U Mongoliji je planirao povratak u Sovjetsku Rusiju. Bakić je zarobljen od strane „Mongolske crvene armije“ (vojske mongolskih komunista), i predan je boljševičkoj vladi, koja ga je krajem maja 1922. godine, osudila na smrt streljanjem.

Knjiga posvećena generalu Bakiću na ruskom jeziku Ганин А. В." Черногорец на русской службе: генерал Бакич" , može se preuzeti u pdf-u ovde (http://inslav.ru/images/stories/pdf/2004_Ganin.pdf)

[attachment=3]


Fotografija verovatno iz 1919. gde se vide u stroju srpski vojnici , general Bakić sa leve strane u prolazu pozdravlja vojnike sa druga dva visoka oficira.

[attachment=4]