Print Page - Kriptozaštita informacija i podataka u 2. svetskom ratu

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA U II SVETSKOM RATU

Teško bi se sa sigurnošću moglo utvrditi kada je čovek po prvi put počeo sa koriscenjem metoda za skrivanje sadrzaja određenih poruka i prikrivanje nekog tipa komunikacije, kasnije poznato kao šifrovanje i kodiranje. To je jedna oblast za čije razjašnjenje bi trebalo dokaze trebalo potraziti u dalekoj prošlosti, a ni tada se ne bi moglo sa sigurnoscu tvrditi da smo otkrili korene nečega što je danas tako prisutno i poznato, a u određenim momentima i situacijama i jako važno. Oblast kriptologije, kripotografije i kriptoanalize predstavlja izuzetno zanimljivo područje i bitan je pokazatelj razvitka čovekove misli i mentalnih sposobnosti a i veran svedok određenog vremena i potrebe za konkretnim delovanjem u naizgled bezizlaznim situacijama.

Takvo razdoblje je bio i Drugi svetski rat, najveći i najstrašniji vojni sukob u ljudskoj istoriji čiji su aspekti i „otvorena“ poglavlja do danas predmet burnih rasprava i proučavanja.

U Drugom svetskom ratu bežična radio komunikacija je bila veoma važna za usmeravanje vojnih snaga raširenih širom sveta. Ali radio poruke su mogle da se presretnu, tako da su tajne informacije (planovi i naređenja) morali da se prenose u sifrovanom obliku. Sve velike sile koristile su složene mašine koje su običan tekst pretvarale u tajni kod. Saveznici su mogli da čitaju nemačke poruke veoma rano u ratu zahvaljujući briljantnom radu poljskih i britanskih matematičara. Verovatno najvažniji događaj razbijanja šifre u ratu bilo je uspešno dešifrovanje nemačke šifre "Enigma" od strane saveznika.

Pa i na samoj “Palubi” pokrenuto je vise rasprava na temu kriptozastite sa akcentom na nemacku masinu za sifrovanje “Enigma”.

https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=1053.0
https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=13158.45
https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=13158.msg212663#msg212663

Dešifrovanje šifre Enigma omogućilo je saveznicima da čitaju važne delove nemačkog radio saobraćaja na važnim mrežama i bilo je neprocenjiv izvor vojnih obaveštajnih podataka tokom celog rata.

Iako Nemci nikada nisu saznali da saveznici mogu da reše njihove kodove, sumnjali su u to jer je njihova sposobnost da potapaju savezničke brodove za snabdevanje dramatično pala 1942.g.

Kriptoanalitičari su takođe razbili i japanske kodove. Do kraja 1940.g. američka vojska i mornarica su mogle da čitaju japanske diplomatske poruke između Tokija i ambasada u Londonu, Vašingtonu, Berlinu i Rimu. Američki stručnjaci su japanski diplomatski kod nazvali LJUBIČASTI, kako on nije davao konkretne vojne informacije, tako Amerikanci nisu unapred znali o napadu na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine.

Razbijanje nemačkih i japanskih sifara dalo je saveznicima važnu prednost u Drugom svetskom ratu - to je spasilo mnoge živote i skratilo rat, po nekim procenama i do dve godine.

Za razliku od nemačkih i japanskih sifara i kodova, američki kodovi su se pokazali bezbednijim zbog superiorne sifarske mašine poznate kao SIGABA, najbezbednije kriptografske mašine koja je koriscena u Drugom svetskom ratu. SIGABA mašine povezane sa britanskim mašinama omogucile predsednicima Ruzveltu i Trumanu da bezbedno komuniciraju sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom.

S druge strane, nemačko razbijanje šifre u Drugom svetskom ratu postiglo je zapažene uspehe u razbijanju britanskih pomorskih i drugih šifri, ali kod same organizacije sifarske sluzbe na nivou nemacke drzave bilo velikih problema. Naime, brojne drzavne i privredne isnstitucije, razvijale su svoje kriptografske potencijale, radeci samostalno, bez ikakve medjusobne saradnje ili razmene rezultata rada sa ekvivalentnim institucijama. To je dovelo do dupliranja napora, rasipanja potencijala i smanjene efikasnosti. Na nivou nemacke drzave nije postojalo centralno telo koje bi objedinjavalo i rukovodilo kriptokrafskom sluzbom, kao sto je to slucaj sa legendarnim britanskim Blecly Parkom.

Za pocetak da pojasnim neke pojmove koji ce biti pomenuti u temi.

Zaštitom (kriptovanjem) informacija i podataka bavi se posebna nauka koja se naziva kriptologija.

Kriptologija (grč. κρυπτός, kryptós - скривен + λόγος, logos - знање, наука) je nauka koja se bavi izučavanjem i definisanjem metoda za zaštitu informacija i podataka (šifrovanjem) i izučavanjem i pronalaženjem metoda za otkrivanje šifrovanih informacija (dekriptovanjem).

Kriptologija ima dve osnovne oblasti: kriptozaštitu i kriptoanalizu.

Objekti izučavanja kriptologije su pisane (kriptografija), govorne (kriptofonija), vizuelne (slike, karte, šeme) (kriptovizija) i druge informacije i podaci.

Rezultate kriptologije prvenstveno koriste oružane snage i diplomatska služba, a razvojem telekomunikacija i mnoge druge službe.

Kriptozaštita je jedna od dve glavne oblasti kriptologije, posebna delatnost vojnih, državnih (diplomatskih, bezbednosnih, ekonomskih) i drugih organa i organizacija u cilju obezbeđenja zaštite tajnosti informacija i podataka pri prenošenju kanalima veze.

Kriptozaštita obuhvata:
•   naučnoistraživački rad za pronalaženje kriptoloških postupaka i sredstava
•   organizaciju kriptozaštite
•   primenu kriptozaštite u praksi

Za obavljanje poslova kriptozaštite se, načelno, formiraju posebni stručni organi. Zbog značaja koji imaju, sve delatnosti kriptozaštite se svrstavaju u red vrhunskih tajni i obavezno se uređuju zakonima.

Kriptoanaliza (od grčkog kryptós (skriveno) i analýein (razmrsiti)) je naučna disciplina koja proučava postupke otkrivanja otvorenog sadržaja zaštićenih informacija bez poznavanja i posedovanja podataka koji su obično potrebni da bi se pristupilo tim informacijama.

Kriptoanaliza, pojednostavljeno rečeno, je praksa razbijanja šifara, mada ovaj izraz ima specijalizovano tehničko značenje. Ona prevashodno razmatra slabosti posmatranog kripto sistema.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA DANSKE U II SVETSKOM RATU

Istorija Danske kao jedinstvenog kraljevstva počinje u 8. veku, ali istorijski dokumenti opisuju geografsko područje i ljude koji tamo žive - Dance - još od 500. godine. Pokrštavanjem Danaca utvrđeno je postojanje kraljevstva u Skandinaviji na prostoru današnje Danske. Područje poznato kao Danska ima bogatu praistoriju i naseljena je ljudima 12.000 godina, još od kraja zadnjeg ledenog doba.

Danska je u istoriji, zbog svog geografskog položaja između Severnog i Baltičkog mora, bila strateški i ekonomski važno kraljevstvo između Švedske i Nemačke, i u središtu međusobne borbe za kontrolu Baltičkog mora. Danska je dugo bila u sporu sa Švedskom oko kontrole nad Skanelandom i sa Nemačkom oko kontrole nad Schleswigom (Danski posed) i Holsteinom (Nemački posed).

Danci su tokom 18. i 19. veka oba vojvodstva, Schleswig i Holstein, smatrali delom svoje države. Nemačka većina u ta dva vojvodstva nije imala isto mišljenje, pa se pojavio pokret u tim područjima za odvajanje od Danske. Prvi rat za Schleswig bio je podstaknut ustavnim promenama 1849.g. ali se završio bez ikakvih promena, najviše zahvaljujući intervenciji Britanije i velikih sila. Danska se sukobljava sa Pruskom i Austrijom 1864.g. kada dolazi do Drugog rata za Schleswig. Danska je izgubila te sukobe i izgubila Skaneland od Švedske a kasnije i Schleswig-Holstein od Nemačkog carstva. Gubitak Schleswig-Holsteina postao je jako traumatičan događaj za nekad veliku državu Dansku. Na kraju, Danska je zadržala samo kontrolu nad starim norveškim kolonijama Farskim ostrvima, Grenlandom i Islandom.

Početkom 20. veka (1917.g.) danski kolonijalni posedi na Karibima se prodaju SAD-u. Danska je bila neutralna u Prvom svetskom ratu. Medjutim rat je imao negativne posledice na Dansku zbog finansijske nestabilnosti u Evropi. Kada je Nemačka poražena Versajski sporazum je zahtevao da se pitanje Schleswiga reši plebiscitom, pri čemu je bilo odlučeno da severni Schleswig (sada južni Jitland) pripadne Danskoj. Kralj i delovi opozicije su bili nezadovoljni, jer predsednik vlade nije iskoristio nemački poraz da se povrati veći deo Schleswiga. Kralj je smatrao da sme raspustiti vladu, ali usled toga stvorila se uskršnja kriza 1920.g. u Danskoj, koja je dovela do novog ustava, koji je smanjio ovlaštenja kralja.

Početkom proleća 1939.g., Britanski admiralitet je počeo razmatrati Skandinaviju kao mogući položaj za ratovanje u nadolazećem sukobu s Nemačkom. Britanska vlada se nerado našla u novome sukobu na kontinentu Evrope. Britanci su započeli strategiju blokade, kojom bi indirektno, oslabili Nemačku. Nemačka industrija zavisila je od gvozdene rude koju su dobivali iz severne Švedske, a sva ta ruda prolazila je kroz norvešku luku Narvik. Kontrola norveške obale bi poslužila kao dodatna blokada Nemačke.

U oktobru 1939.g., komandant nemačke ratne mornarice, admiral Erih Reder, raspravljao je s Hitlerom o opasnosti koja bi se dogodila kada bi Britanci zauzeli norveške luke, predlažući mu, da Nemci zauzmu te luke pre Britanaca. Nemacka ratna mornarica je tvrdila da bi im okupacija Norveške omogućila kontrolu nad obližnjim morima i olakšala podmorničke operacije protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Međutim, drugi rodovi Vermahta, kopnena vojska i Luftvafe nisu bili previse zainteresovani za toveć im je glavni cilj bio napad na Belgiju, Holandiju i Luksemburg.

Pred kraj novembra 1939.g., Vinston Čerčil, predložio je miniranje norveških teritorijalnih voda, (operacija Wilfred). To bi prislilo brodove koji su prevozili gvozdenu rudu da plove otvorenim morem, gde bi ih Kraljevska ratna mornarica presretala. Medjutim Nevil Čemberlen i lord Halifaks odbacili su operaciju Wilfred, zbog straha da će neutralne zemlje, kao SAD, loše reagovati na to. Nakon početka Zimskog rata između Sovjetskog Saveza i Finske, Čerčil je ponovno predložio svoj plan, ali je ponovno odbijen.

Osam meseci su Engleska i Francuska vodile sa Nemačkom "čudan rat", nadajući se da se on neće rasplamsati i da će se sve završiti "časnim mirom". U septembru 1939.g., tokom Hitlerove invazije na Poljsku, Danska je ponovno potvrdila svoj neutralni status, s tim da je ostala pri svojoj rabijoj izjavi kojom dozvoljava slobodan prolaz kroz moreuz Belt i Sund svim brodovima zaracenih strana.

U zabrinutosti da bi Saveznici mogli blokirati dopremanje gvozdene rude, Hitler je naredio Vrhovnoj komandi Vermahta da započne planiranje invazije na Norvešku 14. decembra 1939.g. u okviru koje bi osvojili Dansku i Norvešku. Zaposedanje mostobrana na Skandinavskom poluostrvu bilo bi učvršćeno severno krilo Rajha i ujedno bi se Velika Britanja strategijski obuhvatila sa istoka.

Hitler je 1. marta 1940. godine potpisao direktivu za izvođenje operacije protiv Norveške i Danske, šifrovano nazvane "Unternehmen Weserübung” Vezerubung" - vežbe na Vezeru. Munjevit napad na kraljevine Dansku i Norvešku, trebao je da dovede do brze predaje obe države.

Danska je bila važna Nemačkoj kao odskočna pozicija da bi zauzela Norvešku, još uz to, bila je država koja se graničila s Nemačkom, i morala je biti kontrolisana. Danski položaj na Baltiku bio je od velike važnosti, a kontrolom Danske, Nemačka bi bila gospodar svih sovjetskih i nemačkih luka.

Danska je zauzimala vrlovazan geografsko-strategijski polozaj i raspolagala je prirodnim bogastvima kojima je oskudevala Nemacka, zbog cega ju je Nemacka zelela ukljuciti u svoj zivotni prostor. Danska je drzala moreuze Skagerak, kategat, Belt i Sund Kojima je zatvarala i kontrolisala prolaz nemackih brodova iz Baltickog u Severno more. Ona je raspolagala velikim kolicinama poljoprivrdnih proizvoda u Kojima je Nemacka oskudevala. Zbog toga su Nemci zeleli da zauzmu Dansku pre pocetka odlucujuce bitke na Zapadnom frontu. S druge strane, Danska nije imala veceg znacaja za zapadne sile, pa je oni nisu ni uzimale u obzir prilikom planiranja operacija u skandidavskim zemljama.

U medjuratnom period Danska je igrala znacajnu ulogu u Drustvu naroda-narocito u pitanju razoruzanja. Medjutim, uoci II sv.rata, 27.05.1938.g. zajedno sa ostalim skandinavskim zemljama potpisala je u Stokholmu deklaraciju o neutralnosti. Na inicijativu Nemacke, 31.05.1939.g. zakljucen je pakt o nenapadanju izmedju Nemacke i Danske sa vaznoscu od 10 godina.

Mala i slaba, Danska je bila vrlo pogodna za nemačke dalje operacije, a danska vojska imala premale mogućnosti za odbranu. Danska je u miru imala samo 4.000 do 10.000 vojnika, nedovoljno obucenih zbog kratkog vojnog roka (5 meseci), mada je opsta vojna obaveza trajala od 19 do 41 godine.
Mirnodopske oruzane snage bile su organizovane u 2 pesadijske divizije sa 14 pukova (7 pesadijskih, 2 konjicka, 3 artiljerijska, 1 biciklisticki i 1 inzinjerijski), 2 oklopna obalska broda, 17 torpiljerki, 12 podmornica, 4 minolovca, 100-150 aviona (8 ekadrila od kojih 3 higroeskadrila), 1 PVO puk i 16 samostalnih PVO baterija. U slucaju rata Danska je mogla da mobilise 100.000-150.000 ljudi ili 3-4 % od ukupnog broja stanovnistva. Ove snage bile su nedovoljne za odbranu dugackog obalskog fronta od 7.437 km. Na dan napada Nemacke (09.04.1940.g.) Danska je, I pored delimicne mobilizacije iala samo 14.550 vojnika.

Mada su nemacke pripreme za napad na Dansku vrsene u najvecoj tajnosti, ipak je danska vlada u vremenu izmedju 01. i 08. Aprila dobila informacije iz kojih se jasno videlo da predstoji nemacki napad. U vezi sa tim, danska vlada je odrzala vise sednica, ali na njima nisu donate nikakve konkretne mere za mobilizaciju I odbranu zemlje. Tek 08. Aprila pre podne, kada je nemacka motorizovana kolona primecena na marsu izmedju Renzburga i Flenzburga, nacelnik Generalstaba je predlozio mobilizaciju 10 godista, kako bi se dobile 4 ratne divizije, ali danska vlada je odbacila taj predlog. Kada su nemacke motorizovane snage oko 21 cas stigle na 1,5 km od danske granice vlada je naredila pripravnostu oblasti juzne Danske. Tako je Danska potpuno nespremno docekala nemacki napad.

1.000 nemackih vojnika pristiglo je u kopenhagensku luku i brzo zarobilo danski garnizon bez ispaljenog metka. Iz luke Nemci su napredovali prema Amalienborgskoj palati s ciljem zarobljavanja danske kraljevske porodice. Pri pokusaju nemačkih snaga da zauzmu kraljevsku rezidenciju, kraljevska garda je pruzila otpor i odbila prvi nemački napad na Amalienborg, što je dalo danskom kralju Kristijanu X vremena da se susretne sa komandantom danske vojske, generalom Williamom Wain Priorom.

[attachment=1]

Nemački ambasador je tražio da se danski otpor odmah prekine i uspostavi kontakt između danske Vlade i nemačkih oružanih snaga. Ako Danska ne bi pristala na zahteve, Luftvafe bi bombardovao glavni grad Danske, Kopenhagen.

U 05:45, dve grupe nemačkih Meseršmita Bf 110 napala su aerodrom Verlese kod Kopenhagena i uništile dansko vadzuhoplovstvo. Uprkos žestokom otporu danskih protivavionskih topova, nemački avioni su uništili 11 danskih lovaca i teško oštetili 14.

Pošto se rasprava danske vlade oduzila, nekoliko aviona tipa Heinkel 111 i Dornier 17 izbacilo je letke u kojima je navedeno da će glavni grad biti bombardovan ukoliko Danska ne kapitulira.

Na kraju je Danska popustila. Danska vlada je u 07,20 prihvatila nemacki ultimatum. U nadi da izbegne žrtve, vlada u Kopenhagenu odlučila se za politiku ograničene suradnje. Nepun sat kasnije, danski kralj je preko radija zatražio od stanovništva da se "uzdrži od bilo kakvog pružanja otpora" agresoru. Danska je, uz kraljevu saglasnost, postala satelit fašističke Nemačke. Nemacki avionic su vec 09.aprila uzletali sa danskih aerodrome radi podrske svojih trupa koje su se borile u Norveskoj i radi dejstva protiv britanske ratne flote. Vlada I kralj ostali su na svojim duznostima, dok je vojska svedena na 2200 vojnika pod oruzjem i 1100 u radnim jedinicama.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

U novembru 1940.g. njena vazalna vlada pristupila je "antikominternskom paktu", a 22. juna 1941.g. Danska je prekinula diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom.

Nemačka je 9. aprila 1940.g. napala Dansku i držala je okupiranu sve do 5. maja 1945.godine. Okupacijska vlast bila je dosta tolerantna, policija je bila pod danskom kontrolom, a koaliciona vlada vladala je sklapajući kompromise s Nemcima. Otpor ovoj okupaciji među običnim Dancima bila je široko rasprostranjena, a 1943. godine koaliciona vlast više nije mogla da zadovolji brojne nemačke zahteve sto je dovelo do velikog broja štrajkova i protiv-nemačkih demonstracija, vlada je podnela ostavku pa Nemci preuzimaju punu kontrolu.

Otada je počeo sve snažniji delovati pokret otpora koji je doneo je kraj politike saradnje i oružani otpor. Poslednjih 18 meseci rata Dansko Veće za Slobodu, postalo je sve aktivnije. Danski otpor, koji je do 1945. imao oko 50.000 operativaca spremnih pomoći saveznicima, učinio je sve što je mogao da zaustavi njemački ratni napor, uključujući dizanje u vazduh železničkih pruga i sabotiranje rada u fabrikama pod nemačkom upravom. S nemačkom kapitulacijom 1945. godine u Danskoj je formirana nova vlada sastavljena od čelnika Otpora i predratnih političara.

Cryptowatch

Danski izum se sastojao od mehaničkog uređaja, cija je svrha bila zamena dotadasnjih razgovornika koji su do tada bili u upotrebi, cija je kriptoloska sigurnost bila upitna. Knjige šifri (razgovornici) imaju taj nedostatak da ako se jedna knjiga u citavom sistemu izgubi, mora se napraviti potpuno nova, što znači veliki gubitak vremena i novca.

Danski sistem „Kriptosata“ nema taj nedostatak. Mašina može pasti u druge ruke, čak i one najboljih stručnjaka, ali ne postoji mogućnost njihovog dekodiranja šifre ukoliko ne poseduju ključ.

Sistem sifrovanja/desifrovanja se zasnivao na teorijskim proračunima danskog inženjera Alexisa Kohlea. Kohle je bio prilično nadaren u ovom domenu, pa je tako na primer, sastavljao kodove koji su se koristili u danskom Ministarstvu spoljnih poslova, kao i u drugim zemljama. Tokom Prvog svetskog rata pozvan je u London da pomogne britanskom Admiralitetu u zameni njegovih tajnih kodova. Jedan od zvaničnika danskih državnih železnica, P.G. Beyer, uspeo je da Kohleove teorije stavi u praktičnu upotrebu. U saradnji sa kapetanom Botvedom (poznati danski pilot, vlasnik Danish Cipher Machine Co. Ltd., of Copenhagen) i Danskim tehničkim korpusom (Danish Army Technical Corps), uspeo je da tehnicki osmisli i proizvede “Cryptowatch”.

[attachment=1][attachment=2]

Kompanija je proizvodila dve vrste mašina za šifrovanje: malu veličine džepnog sata (Cryptowatch) i veću (Krypto Magnum) koja radi u kombinaciji sa dve pisace masine (stampaca). Ta dva tipa sifarskih masina su kompatibilne, tako da šifrovanje uradjeno pomoću male mašine može da se desifruje većom jedinicom i obrnuto.

Uređaj se sastoji od dva diska ili prstena koji imaju dva brojčanika podeljena u 26 ili 30 proreza u kojima je abeceda. Abeceda moze biti abecednim redosledom ili bilo kojim drugim redosledom koji je izabran. Unutrašnji brojčanik sadrži 26 ili 30 dodatnih proreza na kojima se nalaze brojke i znaci interpunkcije. Diskovi se pomeraju jedan prema drugom pomoću dve opruge, pri čemu se rotacija pokreće pritiskanjem opruge za otpuštanje. Kretanje se zaustavlja pomoću dva točka koji se okreću na osovinama ili bregastim točkovima postavljenih u om prostoru nejednake veličine koji su numerisani. Aparat je uvek spreman za upotrebu sa raznim oprugama koje se automatski premotavaju.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6][attachment=7]

Mogućnost dekodiranja poruka šifrovanih na uređaju Cryptowatch zuzetno je mala, slova na brojčanicima za papir mogu biti podešena u kombinacijama 7034 x 10 ^ 61; bregasti točkovi (u postojećem tipu sa devet ili deset razmaka) mogu se postaviti u 62478 x 176990 različitih kombinacija. Da bi se došlo do početne pozicije za određeni period slova, moralo bi se isprobati 80910 različitih kombinacija pre nego što se pronađe prava.

Početni položaj aparata (ključ) sastoji se od dva broja i dva slova (primer 46). To znači da je levi točak bregastog točka postavljen na broj 4. desni na 6 a slovo 'd' nasuprot slovu 'm' na unutrašnjem brojčaniku. Aparat je sada spreman za šifrovanje ili dešifrovanje. U šifrovanju se čitaju znaci na traci koja sadrže i slova, znaci interpunkcije I brojeve a obrnuto u dešifrovanju. Iz ovoga je očigledno da će sifrat sadržavati samo slova, dok dešifrovani tekst može sadržavati slova, brojke i znake interpunkcije.

Automatski kriptograf Alexisa Kohla (verzija 1883)

[attachment=1]

Prvi automatski kriptograf Alexis Køhl predstavio je 1883. godine. Po predstavljanju dobio je vrlo dobre komentare danskog Generalštaba i štampe. Kriptograf je napravljen na osnovu danske kuglice za pisanje Rasmusa Malling-Hansena (Rasmus Malling-Hansen’s writing ball) patentirane jula 1870. godine.

[attachment=3]

U prijavi patenta Rasmus Malling-Hansen nabrojao je nekoliko potencijalnih upotreba kuglice za pisanje za koju je podneo zahtev za patent. Među ovim potencijalnim opcijama bila je skica kriptografskog modela, gde bi se lopta sa slovnim tasterima mogla okretati u odnosu na štamparske štapove, tako da bi svako slovo otvorenog teksta moglo biti zamenjeno sa 8 različitih kriptoznakova. Nije poznato da li je tako zamisljen kriptograf stvarno napravljen na osnovu ovog principa.

Køhl je preuzeo princip rotacione lopte i razvio operativno upotrebljiv kriptograf. Prvi prototip iz 1883. godine danas je izložen u francuskom tehničkom muzeju u Parizu (Conservatoire Nationale des Arts et Metiers) i mogao bi se nazvati verzijom 0/1.

[attachment=2][attachment=4]

Bio je to prilično napredan uređaj, zasnovan na onome što je verovatno bila prva masovna proizvodnja mehaničkih pisaćih mašina, takozvanih „’ kugla za pisanje ’“.

U pratećem pismu Køhla, kada ga je poklonio francuskom ministru trgovine 1888. godine, izjavio je da je to vrlo rana verzija. Kriptograf ima abecedu od 24 slova, dok je sledeća verzija, verzija 0/2, imala abecedu od 30 slova. Obe verzije napravljene su na istoj vrsti kuglice za pisanje, onoj koja piše na papirnoj traci.

Pored toga, Køhl je konstruisao kriptograf „bez pisanja“, koji je u potpunosti kompatibilan sa automatskim Criptografom verzije 0/2, ali dizajniran za upotrebu kao džepnog modela, za upotrebu u situacijama kada korisnik nije mogao nositi kuglu za pisanje sa sobom.

[attachment=5]

Kriptograf u Parizu, verzija (0/1), pominje se u prepisci iz 1883.g. između Køhla i švedskog Ministarstva spoljnih poslova (MIP), uz pregovore o narudzbi dva automatska kriptografa sa kuglama i dva „bez pisanja“, džepne verzije Švedskoj . U Køhlovim pismima pominju se verzija sa 24 slova (0/1) i verzija sa 30 slova (0/2) automatskog kriptografa, ali je MIP 02. avgusta 1883.g. narucio verziju (0/2). Na kraju je švedsko Ministarstvo spoljnih poslova dobilo samo dva kriptografa koji „ne pišu“, ali je otkazalo porudžbinu automatskih kriptografa sa kuglom, jer su bili mnogo skuplji nego što je prvobitno obećano.

Posle 1885. godine više se ne znaju podaci o tim kriptografima. Najverovatnije ni jedan nikada nije prodat.

Danski kriptolozi

Julius Petersen

[attachment=1]

Peter Christian Julius Petersen rođen je 1839. u Soreu na Zelandu. Nakon priprema u privatnoj školi, primljen je 1849. godine u drugi razred akademije Sorø, (Soro Academy School) prestižnog internata. Skolovanje je prekinuo 1854. godine, jer roditelji nisu mogli da finansiraju njegovo skolovanje. Njegov stric, mu je nakon smrti, ostavio u nasledje novčani iznos koji mu je omogućio da se vrati na skolovanje u akademiju Sorø, položi pravi ispit 1856. godine i započne studije na Politehničkom koledžu u Kopenhagenu. 1860.g. odlučio je da studira matematiku na univerzitetu, umesto da nastavi sa praktičnijim drugim delom inženjerskog obrazovanja. Bio je strastven u rešavanju problema i proveo je mnogo vremena pokušavajući da reši klasični problem trisekcije ugla lenjirom i kompasom. Od 1859. do 1871. predavao je u jednoj od najprestižnijih privatnih srednjih škola u Kopenhagenu, s povremenim honorarnim nastavničkim poslovima u drugim privatnim školama. 1866. godine Julius Petersen je stekao zvanje magistra matematike, a 1871. godine stekao je doktorat na Univerzitetu u Kopenhagenu.

Petersenova interesovanja za matematiku bila su višestruka, uključujući: geometriju, kompleksnu analizu, teoriju brojeva, matematičku fiziku, matematičku ekonomiju, kriptografiju i teoriju grafova. Petersen je imao vrlo nezavisan način razmišljanja. Da bi sačuvao ovu nezavisnost, stekao je naviku da vrlo malo čita i koristi tuđu matematiku i resenja, odbijajuci tudje stavove do krajnjih granica. Posledice njegovog nepoznavanja tadašnjih naucnih radova iz matematike bile su teške. Proveo je značajan deo svog vremena ponovo otkrivajući već poznate rezultate, u drugim slučajevima već postojeći rezultati morali su biti uklonjeni iz njegovih dostavljenih rada, a u nekim ozbiljnijim slučajevima rad cak uopšte nije objavljen.

1877. godine postavljen je za profesora matematike na Univerzitetu u Kopenhagenu gde je obavljao ovu funkciju tokom svoje karijere. Petersen je takođe predavao u oficirskoj školi vojske od 1881. do 1887.g. istoriju i primenu kriptografije u zastiti informacija. O ovoj temi objavio je brošuru 1875. koju je privatno finansirao. Brosura je napisano na francuskom, za razliku od svih njegovih prethodnih radova koji su bili na danskom. Interesantno, Petersen se nakon 1887.g. nikada vise nije vratio kriptografiji; čini se da je ovo još jedan primer resavanja problema koji ga je zaokupljao određeno vreme, dok nije pronašao zadovoljavajuće rešenje a onda bi prelazio na nešto drugo.

Ipak, 1891.godine, njegovo dela iz matematike je dobila su kraljevsko priznanje dodelom Ordena Dannebroga, a među matematičarima stekao je međunarodnu reputaciju.

Umro je 1910.godine.

Quote from: vathra on January 27, 2022, 12:13:33 pm

Quote

Verovatno najvažniji događaj razbijanja šifre u ratu bilo je uspešno dešifrovanje nemačke šifre "Enigma" od strane saveznika.

Не, највећи успех је декриптовање Лоренцове машине.

Izvinjavam se sto sam napravio pauzu od desetak dana, razlog je zdravstvene prirode, pozitivan PCR test clana porodice….

Prvo da odgovorim kolegi Vathra…

Preduhitrio si me sa svojom konstatacijom… O Enigmi i Lorenc sifarskoj masini bice reci u okviru dela zastite informacija Wehrmachta, ali da ipak kazem nesto:

U uvodu ove teme naveo sam da je “Verovatno najvažniji događaj razbijanja šifre u II sv.ratu bilo uspešno dešifrovanje nemačke šifre "Enigma" od strane saveznika”, a kolega Vathra navodi u svom postu da je najveci uspeh dekriptovanje Lorencove masine.

Mislim da tu nista ne bi trebalo da bude sporno. Generalno, i ja se slazem sa tom konstatacijom. Ja sam naveo da je najvazniji dogadjaj razbijanje Enigme, a Vathra da je najveci uspeh dekriptovanje Lorencove masine. I slazem se sa tim…

Naime,
Kriptografski sistemi nemačke vojske iz Drugog svetskog rata bili su zasnovani na upotrebi tri vrste kriptografskih mašina koje su korišćene za šifrovanje komunikacija između jedinica. To su bile mašina Enigma, dodatak za šifrovanje uz teleprinter (Lorenz cipher) i šifroteleprinter Siemens & Halske T52, (Siemens T-43).

Mašina Enigma je uređaj za šifrovanje razvijen i korišćen za zaštitu komercijalne, diplomatske i vojne komunikacije. Nacistička Nemačka ga je intenzivno koristila tokom Drugog svetskog rata, u svim rodovima nemačke vojske. Enigma je imala elektromehanički rotorski mehanizam koji skrembluje 26 slova abecede. U tipičnoj upotrebi, jedna osoba unosi tekst na tastaturi Enigme, a druga osoba zapisuje koja od 26 lampica iznad tastature zasvetli pri svakom pritisku na taster. Ako se unese otvoren tekst, osvetljena slova su kodirani šifrovani tekst. Unošenje šifrovanog teksta ga ponovo pretvara u čitljiv otvoreni tekst. Mehanizam rotora menja električne veze između tastera i svetala svakim pritiskom na taster.
Enigma mašina je u osnovi obezbedila jednostavnu zamenu simbola otvorenog teksta sa drugačijim simbolom šifrovanog teksta koji generiše mašina. Međutim, ono što je mašinu učinilo posebnom je to što je za svaki pritisak na taster bilo 158.962.555.217.826.360.000 mogućih načina generisanja zamenskog slova ili šifrovanog teksta od 26 u abecedi u onome što je izgledalo kao slučajni izbor, iako biranje istog slova nije bilo dozvoljeno. U stvari, to nije bio slučajan izbor, već je zavisio od redosleda u kome su njegovi rotori postavljeni u mašinu, početne pozicije svakog rotora, unutrašnjeg ožičenja unutar svakog rotora i priključaka na priključnoj ploči. Enigma je imala tri prstena (rotora) sa 26 slova na svakom prstenu. Postavke prstena tri rotora menjale su se svakodnevno, menjajući Enigmino šifrovanje na odgovarajući način, što je dovelo do novog skupa od 17576 ili (26 x 26 x 26) mogućih načina kodiranja svakog slova otvorenog teksta. Pošto se bar jedan od rotora pomera za jednu poziciju sa svakim pritiskom na taster, svaki pritisak na taster bi generisao drugačiji šifrovani tekst, čak i za isto slovo otvorenog teksta. Na kraju vretena rotora nalazio se fiksni reflektor sa terminalima od 26 slova na jednoj strani koji su bili povezani sa poslednjim (trećim) rotorom. Terminali reflektora bili su povezani zajedno u parovima pomoću trinaest unakrsnih veza koje su usmeravale signal nazad kroz drugi terminal poslednjeg rotora, reverzirujući signal kroz drugu putanju nazad preko rotora. Na ovaj način signal je dvostruko šifrovan pomoću rotorskog mehanizma. Tradicionalne šeme šifrovanja su se uglavnom zasnivale na jednostavnoj transpoziciji ili zameni slova, a dešifrovanje je često zavisilo od identifikovanja relativne učestalosti pojavljivanja različitih slova u šifrovanom tekstu.

Iako Nemci nikada nisu saznali da saveznici mogu da reše njihove kodove, sumnjali su u to, pa su mašinama Enigma koje je na kraju koristila nemačka vojska dodali još dva zamenljiva rotora sa mogućnošću odabira bilo koja tri od mogućih pet. Ovo je obezbedilo mogućih 60 permutacija skupova rotora i redosleda rotora množeći broj načina za šifrovanje teksta na odgovarajući način. Nemačka mornarica je proširila svoju biblioteku rotora na osam različitih točkova dajući operateru izbor između tri od osam ili 336 (8 x 7 x 6) mogućih permutacija.

Nasuprot tome, verovatnoća da određeni simbol šifrovanog Enigma simbola predstavlja bilo koji ulazni simbol otvorenog teksta zavisi od 159 X1018 mogućih permutacija i različita je za svaki pritisak na taster, a štaviše, učestalost pojavljivanja svih slova u Enigma šifrovanom tekstu je potpuno ista. Ne postoji faktor težine povezan sa različitim slovima otvorenog teksta. Provera svih 159 x 1018 mogućih zamena slova, čak i mašinski, bila je očigledno nepraktična i to samo za jednu poruku. Međutim, kako su bezbednosne i obaveštajne službe morale su da dešifruju nekoliko hiljada poruka svakog dana, to je bio Sizifov posao! Bezbednost sistema zavisila je od podešavanja mašine koja su se generalno menjala svakodnevno, na osnovu unapred distribuiranih lista tajnih ključeva i drugih podešavanja koja su menjana za svaku poruku. Prijemna stanica je morala da zna i koristi tačna podešavanja koja koristi stanica za prenos da bi uspešno dešifrovala poruku, tako da bi svako manje dešifrovanje poruke imala veoma ograničen korisni vek trajanja. Enigma je korišćena na porukama nižeg nivoa sa terena, u vazduhu i na moru.

Stoga se smatralo da je Enigma neprobojna sifra.

Iako je nacistička Nemačka tokom upotrebe uvela niz poboljšanja u Enigmu, to nije ometalo napore za dešifrovanje, ona nisu sprečila Poljsku da razbije mašinu pre rata, omogućavajući Saveznicima da iskoriste Enigma šifrovane poruke kao glavni izvor obaveštajnih podataka. Alan Turing je razbio kod Enigme koji koristi nemačka mornarica. Njegov rad na Enigmi je nadaleko zapamćen po svom značaju u borbi protiv pretnje nemačkih podmornica tokom bitke za Atlantik sredinom 1941.Obaveštajni podaci iz dešifrovanih Enigma poruka, bili su izuzetno tajni, i vrlo malo ljudi je znalo za to. Oznaka tajnosti sa postupaka razbijanja sifarskog sistema Enigma skinuta je 1970.godine.

Priča o Enigmi je prilično poznata, s obzirom da je dobila relativno široku zastupljenost na televiziji i radiju, a takođe je bila tema filmova i knjiga.

Nasuprot tome, postoji malo informacija o napadu Blečly parka na Lorenz chiper, pa čak ni o postojanju samog Lorenza.

Lorenz SZ40, SZ42a i SZ42b su bile nemačke rotorske mašine za šifrovanje koje je koristila nemačka vojska tokom Drugog svetskog rata. Naziv modela SZ je izveden od Schlüssel-Zusatz, što znači pričvršćivanje šifre. Lorenz je korišćen za prenošenje obaveštajnih poruka najvišeg stepena na najvišim nivoima između nemačke Vrhovne komande u Wünsdorfu blizu Berlina i visokih komandi vojske, mornarice i vazduhoplovstva (OKH, OKM i OKL) i komandi armija širom okupirane Evrope. Lorenz SZ42 uglavnom su koristili OKV i OKH.

Lorenz SZ mašine su bile prikljucene na standardne teleprintere. Bila je povezana između teleprintera i linije, i bila je pogodna za onlajn i oflajn upotrebu.Eksperimentalna veza sa mašinama SZ40 započeta je juna 1941. Unapređene mašine SZ42 su uvedene u upotrebu od sredine 1942.g., napredniji SZ42A od februaru 1943.g., a SZ42B od juna 1944.g.

Enigma i Lorenc su bili dva veoma različita sistema šifrovanja i imali su vrlo malo zajedničkog. Enigma, sa svoja tri točka, kreirala je poruke koristeći abecedu od dvadeset šest slova. Mogla je da pošalje sifrovan znak u 150 miliona različitih početnih pozicija. Lorenc ima komplikovaniju konfiguraciju i mehanizam. Lorenz SZ40/42 je, bio mnogo sofisticiraniji, sa dvanaest točkova: pet sa svake strane za generisanje petocifrenog koda plus još dva u centru da bi se stvorio efekat "koda spoticanja" (da bi se dobio izgled nasumične sekvence). Ovo je dalo 16 kvadriliona opcija i apsolutnu nemogućnost da se to razbije …
To znači da je broj mogućih načina podešavanja točkova proizvod broja pozicija za sve točkove koji je 43 × 47 × 51 × 53 × 59 × 37 × 61 × 41 × 31 × 29 × 26 × 23 = 1,6034 × 1019 uz uzimanje u obzir i podešavanja pinova čini ukupno 1,0 x 10170 što je više kombinacija nego što ima čestica u univerzumu!

Šifrovane poruke koje šalje teleprinter koristile su 5-rednu bušenu papirnu traku, gde je poruka često sadržala hiljade „mesta“ (znakova, slova ili razmaka). Lorenc je mogao da pošalje sifrovani znak u oko 1,6 kvadriliona različitih početnih pozicija. Lorenc je bio značajniji i daleko složeniji sifarski sistem od Enigme.

Nemci su menjali postavke točkova svakog dana (u ranim fazama rata vremenski period koriscenja postavke rotora bio je duzi). Od januara 1944.g. polozaji točkova su se menjale svakog dana, na pet glavnih rotora-tockova. Kako je Lorenc imao više točkova od Enigme, to je obrazac kljuca bio sasvim drugačiji i složeniji. Lorenc obrazac se mogao menjati vrlo lako i često. Razbijači šifri u Testery-u morali su svakodnevno ručno da razbijaju poruku, kako bi saznali sve obrasce i podešavanja točkova u to vreme. Kada bi poruku desifrovali, mogli su desifrovati celokupan saobraćaj sifrovanih poruka za taj dan.

Može se zamisliti koliko su Nemci morali biti sigurni u nešto tako složeno kao što je Lorenc. Imali su razloga za to: broj slova pre nego što bi se postavka ponovila bio je ogroman, jer je broj kombinacija koje je generisalo deset od dvanaest točkova bio prost broj i njihovo kombinovano množenje je dostizalo zapanjujući proizvod. Kao rezultat toga, nemačka vojska je svoje najvažnije komunikacije poverila ne Enigmi, već Lorencu. Tamo gde bi poruke Enigme otkrivale informacije o operaciji koja je u toku ili sledećem potezu komandanta na terenu (poruke taktičke prirode), za najviši nivo u komandnom lancu, Nemci su koristili niz daleko složenijih mašina za šifrovanje, od kojih su sve radile na signalima teleprintera (telex). Poruke Lorenca SZ42 bi otkrivale razmišljanja, promišljanja i planove Vermahta i planove samog Hitlera. Planiranje i uspeh savezničkih operacija Dana D u velikoj meri su zavisili od ovog izvora izvanrednih obaveštajnih podataka.

Prve sifrovane radioteleprinterske poruke od strane Nemaca presretnute su u drugoj polovini 1940. Takve prenose je BP generalno nazivao FISH, (nazivi riba su korišćeni za različite mreže). U junu 1941.g. Nemci su započeli prvu eksperimentalnu vezu sa mašinom Lorenz SZ-40, koju je BP nazvao TUNNY. U avgustu 1941. ostvaren je prvi prodor pošto su primljene dve dugačke poruke. U konkretnom slučaju primalac je obavestio posiljaoca poruke da poruka nije primljena i zatražio da se ponovo pošalje. Posiljalac je preneo istu poruku koristeći iste početne pozicije točkova. Međutim, dok je kucao poruku rukom, počeo je da pravi greške i povremeno koristi prečice-skracenice. Ovo je dovelo do malih varijacija u tekstu šifre koje su omogućile razbijačima šifri, koje je vodio matematičar Bill Tutte, da povrate skoro 4000 karaktera ključnog toka. Do januara 1942. razbijači šifri su zaključili princip rada Lorenc mašine, ne koristeći ništa osim obnovljenog ključnog toka iz poruke iz avgusta 1941. godine.
Neke poruke su dešifrovane ručnim metodama pre nego što je proces delimično automatizovan, prvo sa Robinson mašinama, a zatim sa kompjuterima Colossus. Prvu Lorenc mašinu saveznici zarobili tek na kraju rata, a svi zaključci o strukturi mašine doneti su zahvaljujući deduktivnoj metodi. Bilo je čudo da je Bill Tutte uspeo da razbije Lorencov sistem, a da nikada nije video mašinu.

Dešifrovane Lorencove poruke dale su jedan od najznačajnijih doprinosa britanskoj Ultra vojnoj obaveštajnoj službi i pobedi saveznika u Evropi, zbog strateške prirode informacija na visokom nivou koje su dobijene iz Lorencovih dešifrovanja.

Oznaka tajnosti sa postupaka razbijanja sifarskog sistema Lorenz skinuta je 2002.godine. Svi tehnički detalji mašine do sada nisu u potpunosti otkriveni. Vrlo malo mašina je javno dostupno i poznato je da postoje samo četiri manje ili više kompletne mašine.

KRIPTOZASTITA FINSKE U II SVETSKOM RATU

Finska je bila deo Ruskog carstva u periodu 1809-1917. U decembru 1917.g. Finska deklaracija nezavisnosti dovela je do građanskog rata između Crvenih (podržanih od Ruske Sovjetske Republike) i Belih (podržanih od Nemačke). 1918.g. pobedile su antikomunističke snage i Finska je postala nezavisna država.

Kada su postali nezavisna drzava Finci su morali braniti svoju slobodu od novoosnovanog Sovjetskog Saveza. Latentna opasnost od moćnog komšije naterala ih je da posvete posebnu paznju na presretanje sovjetskog radio saobracaja i kriptoanalizu njihovih poruka.

Finska radio prislusna služba izgrađena je uglavnom zahvaljujući naporima finskog pukovnika Reina Henrik Hallamaa.

[attachment=1]

Reino Henrik Hallamaa rođen je u Tampereu 1899.g. Nakon što je pohađao fakultet u Helsinkiju, počeo je 1916.g.da radi za finsku železnicu, da bi 1917.g. počeo je da radi kao telegrafista na železničkoj stanici u Helsinkiju.

1918.g. Finska je proglasila nezavisnost i izbio je Finski građanski rat. Hallamaa se pridružio belima u Seinäjokiju.

Hallamaa se pridružio konjickom puku Uusimaa formiranom od Nemaca, i već 31. januara bio je kao mitraljezac na front Vilpule. Hallamaa je učestvovao u borbama na frontu Vilppula, Vaarinmaja, Kuhmoinen, Tampere i Lempaala. U Lempaalau je lakše ranjen u petu. Građanski rat okončan je Belom paradom pobede održanom u Helsinkiju 16. maja 1918. godine.

Nakon rata, Hallamaa se pridružio Spark Reporteru, dobrovoljnoj jedinici za slanje poruka, odakle je prebačen u mornaricu kao kaplar i raspoređen u Gogland, gde je imao zadatak da prikuplja informacije o pomorskom saobraćaju u Finskom zalivu i kretanju ruskih ratnih brodova iz Suursaarija.

Na Velikom ostrvu su, nakon gradjanskog rata, ostale dve radio stanice koje su Rusi napustili, a tehničari iz komandnog tima pod komandom kaplara Ragnvalda „Rankkua“ Linda (kasnije majora Lautkarija) uspeli da poprave. Nakon što su stanicu doveli u red, počeli su da slušaju ruski radio -saobraćaj pod vođstvom Hallamae u zimu 1919–1920, a takođe su uspeli da desifruju ruske šifrovane poruke nakon što su Rusi sifrovanu poruku ponovili na ruskom jeziku.

[attachment=3][attachment=2]

Ovo je probudilo interesovanje u višim vojnim krugovima i Hallamaa je pozvan da dođe i održi prezentaciju o radu obavljenom u Goglandu. Ubrzo nakon toga, Hallamaa je unapređen u zvanje narednika. Sada je dobio zadatak da obučava radio -operatore a poslan je u Kotku i Turku da pokuša popraviti radio -stanice koje su tamo ostavili Rusi.

Hallamaa je 1921.g. završio kurs za rezervne oficire br. 2, a zatim je prebacen u Radio -četu Santahamina Radio Bataljona gde je angazovan kao nastavnik. U radio školi, Hallamaa je zajedno sa Lautkarijem započeo da se bavi radioamaterizmom kada su izgradili kratkotalasni predajnik i počeli da održavaju veze sa radio amaterima širom sveta.

1925.godine, Hallamaa je održao predavanje o kriptografskim metodama visokim finskim oficirima godine i počeo se smatrati vojnim stručnjakom za kriptografiju. Iate godine je unapređen u cin poručnika, a od 1926. do 1927. pohađao je kadetsku školu, pošto je do tada bio samo rezervni oficir.

Rezultati su impresionirali Hallamaine nadređene i do 1927. dobio je ovlaštenje da osnuje agenciju za presretanje radio saobracaja. Agencija je bila podređena obaveštajnom odeljenju Generalštaba - Tiedustelujaosto pod komandom pukovnikom Aladarom Paasonenom.

[attachment=4]

Odeljenje za presretanje radio saobracaja bilo je Viestitiedustelutoimisto 2, na čelu sa Hallamaa. Postojali su zasebni odeljci za presretanje, kriptoanalizu i procenu. Odeljak za presretanje bio je RTK - Radiotiedustelukeskus.

Nakon napuštanja kadetske škole, Hallamaa je poslat u nemački Generalštab sa stipendijom na tri meseca da se upozna sa nemackim sistemom radio -izviđanja. Takođe je boravio na sličnim studijskim putovanjima u Austriji, Švajcarskoj, Italiji, Čehoslovačkoj i Poljskoj. U Austriji je naučio kako “razbiti” kriptografske kodove od profesora Fiegla, u Poljskoj je Hallamaa započeo saradnju u razmjeni ruskih materijala između finskih i poljskih obavještajnih organa, koja je trajala do početka Drugog svetskog rata. U Italiji, Hallamaa se upoznao sa automobilima sa goniometrima koji su se tamo koristili, a slični su kasnije nabavljeni za upotrebu finskog radio izvidjanja.

Tokom 1930 -ih Finci su blisko sarađivali sa Nemcima, Estoncima, Poljacima i Šveđanima na polju kriptoanalize.

Posle dugog rada, finski dekripteri su mogli da otvaraju sovjetske pomorske radio poruke od 1934. godine nadalje. Radio izviđanje je takođe pratilo i presretalo i diplomatski poštanski saobraćaj različitih zemalja koji su slati radio talasima, a veliki deo sifrovanih poruka je “razbijen”.

Hallamaa je unapređen u cin kapetana 1929, a majora 1939.g. Godine 1937. Hallamaa je objavio knjigu u pod nazivom Osnove kriptografije. Knjiga je korišćena u Odbrambenim snagama kao materijal za obuku. Knjiga je bila prvi rad na tu temu objavljen na finskom jeziku.

Prvi test za novu organizaciju dogodio se 1939. godine kada su sovjetske trupe napale Finsku. Već uoči rata, 29. novembra 1939. godine, radio izviđanje je uspelo da presretne i otvori rusku radio poruku koja sadrži naređenje za napad na Finsku. U ovoj poruci, ruskoj oklopnoj brigadi je naređeno da napadne Rautu preko granice.

[attachment=1][attachment=2]

Tokom Zimskog rata finski razbijači kodova dokazali su svoju vrednost rešavanjem nekoliko sovjetskih vojnih kodova. Njihovim naporima moglo se pratiti kretanje sovjetskih divizija i njihova situacija u snabdevanju. To je omogućilo vojsci da se brzo suprotstavi potezima neprijatelja.

U Drugom svetskom ratu odeljenje za diplomatski saobracaj bilo je smešteno u Mikkeli. Odeljenje za sovjetske vojne kodove bilo je smešteno u Sortavali, blizu Ladoškog jezera. Diplomatsko odeljenje imalo je 38 kriptoanalitičara i većina je radila na američkim kodovima. Sovjetski odeljak imao je oko 100 kriptoanalitičara.

Tokom perioda napada 1941. godine, finski dekripteri su uspeli da otvore 80 % radio saobraćaja između ruskih divizija i jedinica koje deluju na finskom frontu. U junu 1941. izviđanje je zaplenilo i ruske šifarnike koji su delimično izgoreli u Petsamu (Petsamossa), što je uveliko pomoglo pri desifrovanju poruka. Kada su Rusi, zbog toga, na početku rata poceli na Zapadu da koriste tajne kodove koje su prethodno koristili na Dalekom istoku u Vladivostoku, Finci su to odmah saznali jer su prethodno od Japanaca dobili materijal o ruskom radio saobraćaju.

U jesen 1941. godine finska kriptografska sluzba obavestilo je Nemce o lokaciji nemačkog oklopnog klina severno od Tihvinäna, koji su Rusi opkolili, omogucujuci Nemcima da izvrse snabdevanje opkoljene jedinice vazdušnim putem i da na kraju probiju opsadu. Kao nagradu za ovu pomoć, Hallamaa je dobio nemačku medalju gvozdenog krsta 1. klase. Finsko radio izvidjanje je u septembru 1942. pomoglo Nemcima pružajući im informacije o velikom konvoju PK 18 od 40 brodova na putu za Murmansk. Luftwaffe je uspio uništiti 13 brodova konvoja, a saobraćaj konvoja prema Murmansku bio je obustavljen tri meseca.

U decembru 1941. godine, finski dekripteri uspeli su razbiti kod koji se koristio u američkim diplomatskim telegramima kada su, nakon što je Engleska objavila rat Finskoj, Sjedinjene Države poslale kanadsku, australijsku, novozelandsku i indijsku ratnu objavu Finskoj u svojoj ambasadi u Helsinkiju. Već u proleće 1942. dekripteri su uspeli da “razbiju” čak i najtajniji takozvani “Strip kod” koji se koristio u američkim diplomatskim telegramima.

Finski obavestajci su zahvaljujuci svojoj dekripterskoj sluzbi, pomagali finskom vazduhoplovstvu u patrolama dugog dometa slušajući poruke ruskih radija i šaljući vazdusnim patrolama radio putem informacije o poterama i zasedama koje su planirali Rusi.

Finci su takođe uspeli da otvore šifrovani radio saobraćaj Brazila, Portugala, Rumunije, Srbije, Vatikana i Vichija u Francuskoj. Glavni naglasak bio je na sovjetskim vojnim i NKVD kodovima i na američkoj diplomatskoj šifri. U obe oblasti finski razbijači kodova bili su veoma uspešni

Osoblje radio -dekripterskih službi poraslo je sa 75 u Zimskom ratu na oko hiljadu. Osim toga, vlastito radio -izviđanje vazdušnih snaga, koje je služilo oko 300 ljudi, počelo je operacije u oktobru 1942.g.

Saradnja sa Britanijom: 1939/40.g. Britanci su postigli sporazum sa finskom radio službom. Snabdevali su ih opremom i sredstvima u zamenu za njihov presretnuti saobraćaj i njihova kriptoanalitička rešenja.

Saradnja sa Nemačkom: Finci su razmenili rezultate sa nekoliko nemačkih agencija. Kontakt sa OKW/Chi uspostavljen je 1927. Prvobitno je fokus bio na sovjetskim kodovima. Tokom rata postojala je i saradnja na američkoj diplomatskoj šifri. 1943. ili 1944. dvojica nemackih analitičara (Schulz i Franz) bili su u Finskoj da „razjasne rešenje američkog strip sistema“.

Luftvaffeova obavještajna agencija za signale sarađivala je s Fincima na analizi i proceni prometa, ali ne i na kriptoanalizi. Odred je radio sa njima u Mikkeli i Sortavali.

Vojno -obaveštajna agencija razmenila je promet i rezultate o sovjetskim vojnim i NKVD kodovima. Jedinica NAA 11 (Nachrichten Aufklarung Abteilung) koja je radila u Finskoj dobijala je materijal od Finaca. Vojni kriptoanalitički centar u istočnoj HLS Ost takođe je podelio rezultate. Prema posleratnim izveštajima, mašine Enigma sa posebno ožičenim točkovima korišćene su za komunikaciju između finske agencije i centralnog kriptoanalitičkog odeljenja vojske u Nemačkoj.

Obaveštajna agencija mornarice primila je mornaričke presretnute poruke od Finaca jer su imali bolji prijem baltičkog saobraćaja od Nemaca.

Saradnja sa Japanom: Major Eiichi Hirose poslat je u Finsku da razmeni rezultate sa svojih razbijača kodova sa finskim. Takođe, general Makoto Onodera, koji je bio vojni ataše u Stokholmu, finansirao je finsku kripto službu u zamenu za kopije njihovog rada. Finska rešenja sovjetskih i američkih kodova preneta su Japancima. Saveznici su saznali za ovaj aranžman čitajući japanske poruke.

FINSKI KRIPTOLOZI

Najbolji kriptoanalitičar i šef sovjetskog odeljenja za kriptoanalizu bio je matematičar Erkki Pale. Šefica diplomatskog odeljenja bila je Mari Grashorn. Drugi važni ljudi bili su Pentti Aalto (šef američkog odseka) i stručnjaci za šifru trake M-138 Karl Erik Henriksson i Kalevi Loimaranta.

Erkki Pale

[attachment=1]

Erkki Pale (1906. - 2003.) bio je finski matematičar. Tokom rata radio je kao stručnjak za kriptografiju u finskoj radio obavještajnoj službi pod vodstvom Reina Hallamae. Zapažen kao mladi matematičar upućen iz obalne artiljerije u Radio školu Tuusula. Tokom zimskog rata, kao kapetan, bio je na celu odeljenja za otvaranje Radio -obaveštajnog centra u Sortavali.

Pale je takođe bio uključen u izvođenje operacije Stella Polar u jesen 1944. godine, kada je prebacio radio -obaveštajno osoblje, opremu i prikupljeni kriptoloski materijal u Švedsku. Bio je vođa tima kriptoloskih strucnjaka koji je otišao u Švedsku. Početkom novembra 1944. Pale je zajedno sa Haraldom Öhquistinom i Runarom Bäckströminom započeo pregovore o prodaji kriptoloskog materijala Šveđanima. Sporazum je potpisan u januaru 1945.g. Po povratku u Finsku u martu 1945., Pale je u avgustu 1945.g. pritvoren od strane finske državne policije, (koja je bila pod komunističkom vlašću), iako u njegovim aktivnostima nije pronađeno ništa nezakonito. Pušten je nakon 20 meseci bez ikakvog sudjenja.

U posleratnom periodu Erkki Pale je radio u civilnom sektoru, kao izvršni potpredsednik kompanije za osiguranje života Salama (Executive Vice President of Salama Life Insurance Company).

Pale je preminuo u 97. godini u bolnici Laakso u Helsinkiju nakon duge bolesti sa Alzheimerovom bolešću.

Pentti Aalto

Pentti Aalto (1917. - 1998) bio je finski lingvista koji je bio docent uporedne lingvistike na Univerzitetu u Helsinkiju.

Aalto je objavio latinski gerundiv, latinski gerund, grčki infinitiv, istoriju finskog proučavanja orijentalnih, klasičnih i modernih jezika.
Tokom II svetskog rata rata (1941-44) radio je kao stručnjak za kriptografiju u finskoj radio obavještajnoj službi pod vodstvom Reina Hallamae. Bio je šef američkog odseka, baveci se “razbijanjem” americkih diplomatskih kodova i sifri. Za uspesan rad unapredjen je u čin kapetana.

KRIPTOZASTITA SVEDSKE U II SVETSKOM RATU

Švedska je prvi put pomenuta u prvom veku, kada je rimski istoričar Tacit zabeležio da na istočnoj obali Svealanda žive Svevi. Svealand je istorijska regija po kojoj je Švedska kasnije dobila ime. Tokom 9. i 10. vijeka švedski vikinzi šire svoj uticaj u baltičkim državama i Rusiji.

U srednjem veku Švedska proširuje svoje granice do Lapplanda na severu i Finske. Finska do 1809. skoro 450 godina pripada Švedskoj. 1389. godine sklopljena je Kalmarska unija, koja je ujedinila Švedsku sa Norveškom i Danskom. Unija je na snazi do 1521. kada švedski kralj Gustav I posle više ratova uspeva da formira samostalnu državu, za koju se smatra da je temelj moderne Švedske. Nedugo posle toga, isti kralj odbacuje rimokatolicizam i uvodi Švedsku u protestansku reformaciju. Gustav I smatran je ocem švedske nacije.

Tokom XVII veka Švedska raste da postane jedna od moćnijih evropskih sila, pošto kralj Gustav ΙΙ Adolf uspešno vodi državu kroz Tridesetogodišnji rat. U Napoleonskim ratovima, Švedska pobeđuje Dansku. Kao posledica, 1814. Norveška je primorana da formira uniju sa Švedskom, u kojoj je ostala sve do 1905. Švedska od 1814. gotovo nije učestvovala ni u jednom ratu.

Sredinom 19. veka Švedska je bila siromašna zemlja na periferiji Evrope, preživljavalo se od poljoprivrede, 1850-ih, mnogi Šveđani ostaju nezaposleni. Posledice toga su siromaštvo, alkoholizam i masovna emigracija. Veruje se da između 1850. i 1910. godine, više od milion Šveđana napušta domovinu i naseljava Sjedinjene Američke Države.

God. 1905. norveški je parlament raskinuo uniju sa Švedskom, a Oskar II Švedski kralja odrekao se norveške krune. U vladanja Gustava V. (1907. – 1950.) sklopljen je 1908. god. Petrogradski sporazum između Rusije, Nemačke, Danske i Švedske o održanju postojeće ravnoteže snaga na Baltiku.

Za vreme Prvog svetskog rata, u kojoj je Švedska ostala neutralna, zemlja je prosperirala zahvaljujući svetskoj potražnji za švedskim čelikom, kugličnim ležajevima, i šibicama. Nakon rata stvoreni su uslovi za društvenu socijalnu politiku koja je karakteristična za Modernu Švedsku. Spoljna politika 1930-ih je bila zaokupljena strahom od SSSR-a i Nemačkog ekspanzionizma koji su rezultirali saradnjom sa drugim nordijskim zemljama u organizaciji zajedničke obrane.

Švedska je tokom Prvog svetskog rata bila zvanično neutralna, mada su pod pritiskom Nemačke preduzeli korake koji su štetili savezničkim silama, uključujući miniranje kanala Oresund (Öresund channel), zatvarajući ga tako za savezničke brodove. Švedska je takođe obezbedila dobrovoljce koji su se u finskom građanskom ratu borili za Belu gardu zajedno sa Nemcima protiv Rusa.

Posle perioda Prvog svetskog rata, švedske oružane snage bile su izložene velikom smanjenju tokom međuratnih godina. Sredinom 20-ih godina pitanje nacionalne odbrane postalo je najvažnije pitanje tadasnje konzervativne vlade. Njihov predlog Zakona o odbrani 1924. godine nije prihvacen, usledili su izbori nakon kojih je formirana Demokratska vlada u kojoj je Socijaldemokratska partija usvojila novi kontroverzni Zakon o odbrani iz 1925. uz podršku liberala, cije je usvajanje sa sobom povuklo veliko razoružanje i gašenje mnogih vojnih garnizona. Zakonom o odbrani iz 1925. godine, planirano je veliko smanjenje vojnog sektora. Prema predlogu, izdaci za odbranu trebali su se smanjiti sa godišnjih 181,5 miliona SEK (iznos određen Zakonom o odbrani iz 1914. godine) na 96 miliona svedskih kruna. Zakon o odbrani iz 1925. takođe sugeriše drastično smanjenje broja zaposlenog vojnog osoblja. Broj zaposlenog vojnog osoblja kretao bi se od 30-57% u okviru pešadije, 50-76% u konjici i 36-83% u artiljeriji u
godinama nakon 1925. Zakon o odbrani iz 1925.g. imao je dramatične posledice po vojni sektor.

Kao odgovor na Zakon o odbrani iz 1925, Udruženje za Odbranu Švedske (Riksforbundet for Sveriges forsvar, RSF) angazovalo je bivse vojne oficire za propagiranje preoružavanja, a udruženje je takođe osnovano i lokalne organizacije u garnizonima kojima je pretilo zatvaranje.

U to vreme i s obzirom na nedavni porast fašizma u Italiji, ova organizacija sagledavala je situaciju kao izuzetno zabrinjavajuću. Vojska je sa sumnjom gledao na ovu reformu, jer je bilo ociglrdno da se vlada
nije upustala u razmatranje „socijalnih posledica Zakona o odbrani iz 1925. godine“.

Od 1930.g. grupa mladih oficira generalštaba pokušala je da ubedi političare da princip kolektivne bezbednosti Lige nacija obavezuje Švedsku da održava moderne vojne snage kako bi mogla da odbrani svoju teritoriju od eventualnih agresora. Medjutim, svedske političare više je zanimala konferencija o razoružanju Lige koja je sazvana u Ženevi 1932.g. Kada je Nemačka napustila konferenciju i Ligu nacija 1933-1934, postalo je jasno da se ne mogu očekivati značajni rezultati. Za Švedsku, kao i za druge male evropske države, nekažnjena agresija Italije na Abesiniju 1936. godine označila je konačno oproštaj od kolektivne bezbednosti. Iste godine Švedska je počela da naoružava svoje vojne snage i priprema se za sledeći rat.

Šveđani su imali malo modernog naoružanja od bilo kakvog značaja i činili su samo ograničene napore da ga nabave tokom međuratne ere, čak i nakon što je Hitler osvojio vlast (1933). U to vreme Šveđani su imali jos tenkove iz Prvog svetskog rata. Švedska vlada je inace okvirno svakih 5 godina sprovodila procenu odbrane.

Kada je rat počeo 1. septembra 1939. godine, sudbina Švedske bila je nejasna. Ali kombinacijom svog geopolitičkog položaja na Skandinavskom poluostrvu, manevrisanja realpolitikom tokom nepredvidivog toka događaja i posvećene vojne izgradnje, Švedska je tokom rata zadržala status zvanične neutralnosti. Po izbijanju neprijateljstava, Švedska je generalno zauzimala neutralan stav u međunarodnim odnosima.
Švedska vlada je dala nekoliko ustupaka u korist Nemačke, a ponekad je narušavala i neutralnost države, da bi kasnije o radila i u korist zapadnih saveznika.

Tokom invazije Nemačke na Sovjetski Savez, Švedska je dozvolila Wehrmachtu da koristi švedske železnice za prevoz (jun – jul 1941.) nemačke 163. pešadijske divizije, zajedno sa teškim naoružanjem iz Norveške u Finsku. Do 1943. godine, nemačkim vojnicima koji su putovali na odsustvu između Norveške i Nemačke bio je dozvoljen prolaz kroz Švedsku - takozvani dozvolatrafik (permittenttrafik). Svedski celik i gvozdena ruda je tokom rata prodavana Nemačkoj.

Saveznicima, Švedska je dostavljala vojnu obaveštajnu pomoć i pomagala u obuci vojnika izbeglica iz Danske i Norveške, koji će se koristiti za oslobađanje njihovih matičnih zemalja. Takođe je omogućila saveznicima da koriste švedske vazdušne baze između 1944. i 1945.g.

Vrhovni komandant Švedske vojske do 1939.godine bio je kralj Gustav V (puno izvorno ime Oscar Gustaf Adolf), da bi od 08. decembra 1939.godine funkciju vrhovnog komandanta preuzeo General Olof Gerhard Thörnell. Na duznosti je ostao sve do 1944.godine.

Kralj Gustav V

[attachment=1]

Rodjen je 16. juni 1858.g. a 1907.g. naslijedio je oca na švedskom prijestolu. Gustav V je bio posljednji švedski kralj koji se direktno umešao u politiku svoje kraljevine i to 1914. godine, prilikom rasprava o budžetu za obranu. Bio je konzervativan, nije odobravao demokratizaciju i zahteve za prava radnika.

Smatralo se da gaji simpatije prema Nijemcima za vreme Prvog svetskog rata. Na njegove političke poglede tokom rata znatno je uticala njegova dominanta supruga, kraljica Viktorija, Nemica koja je Nemačku uvek smatrala svojom domovinom. Godine 1914. organizovao je sastanak kraljeva skandinavskih kraljevina, sastavši se s norveškim kraljem Haakonom VII i danskim kraljem Kristijanom X. Cilj sastanka bio je jačanje međusobnih veza skandinavskih kraljevina, ali i uveravanje danskog i norveškog kralja da nema nameru stati na stranu Nemačke.

Kralj se, u diplomatske svrhe, tokom Drugom svetskog rata družio s određenim nacističkim vođama. Gustav V je pokušao uveriti Adolfa Hitlera da bude blaži prema Jevrejima. Mađarskoj je uputio molbu da spasi svoje Jevreje "u ime čovječanstva". Na zahtev američkog predsjednika Franklina D. Roosvelta, zatražio je od Hitlera pregovore o miru 1938. godine.

Kada je Njemačka napala Sovjetski savez u oktobru 1941. godine, Gustav V je Hitleru napisao privatno pismo u kojem mu je zahvalio na napadu na "boljševičku gamad" i čestitao na "već postignutim pobedama". Premijer Per Albin Hansson je sprečio slanje tog pisma, ali kralj je ipak Hitleru poslao poruku telegramom putem njemačke ambasade u Stockholmu bez znanja švedske vlade.

Premijeru Hanssonu, Gustav V je pretio abdikacijom u slučaju da vlada ne dopusti Nemcima da premesti deo svoje vojske sa severa Norveške na sever Finske preko švedske teritorije. Gustav V je navodno na ovaj način želio izbeći invaziju Švedske od strane Nemačke. Tačnost ove tvrdnje je osporena.

Kralj Gustav V je umro 1950. godine u 92. godini života. Nasledio ga je sin, Gustav VI Adolf.

General Olof Gerhard Thörnell

[attachment=2]

Thornell je 1. jula 1936. unapređen u cin general-potpukovnika i istovremeno imenovan za načelnika. Stupanjem na duznost pristupio je reorganizaciji štaba odbrane: okupio je novo osoblje i preuzeo komandu nad novim štabom. Thornell je imao oštar sarkastičan izgled, a među mlađim oficirima uglavnom su ga zvali LM (The lust murderer). Smatrali su ga ostarelim, ukočenim i nezamislivim birokratom. Krug ljudi oko generala Helge Junga (prvopodcinjenog Thörnellu) komandanta Generalštabnog korpusa, komandanta 2. armijske divizije, vojnog komandanta II i IV vojne oblasti,nije poštovao Tornella, videli su ga kao „grejača stolice“, privremeno rešenje dok neko iz njihovih redova ne dobije dovoljno godina radnog staža da preuzme njegovu funkciju. Medjutim sa stanovišta vlade, Thornell je imao prednost. Bio je odani birokrata.

08. decembra 1939. imenovan je za vrhovnog komandanta, a 1. januara unapređen je u generala. Thornell-ovo vreme vrhovnog komandanta obeležilo je nekoliko glavnih ustupaka Nemačkoj, a samog Thornella su generalno smatrali pronemačkim. Tornella je Torgny Segerstedt (švedski profesor i naučnik uporedne religije, kasnije glavni urednik lista Goteborgs Handelsoch Sjofartstidning) kritikovao, između ostalog, jer je 07. oktobra 1940. godine primio Veliki krst Ordena nemačkog orla (Grand Cross of the Order of the German Eagle) iz ruku princa od Vieda (Prince of Wied) s pismom koje je potpisao Adolf Hitler. Thornell je bio vrlo vešt organizator koji je postavljao visoke zahteve svom osoblju. Takođe je bio politički oprezan general, koji je aktivno učestvovao u zamršenoj igri o švedskoj neutralnosti tokom prvih opasnih ratnih godina. Pokušao je da zaštiti zemlju od što više mogućih nepredvidjenih događaja. Thornell je napustio funkciju vrhovnog komandanta 01. aprila 1944, a nasledio ga je general Helge Jung. Na duznosti šefa Vojnog štaba Njegovog Veličanstva, Tornell je bio sve dok kralj nije umro 29. oktobra 1950.g.

Kriptologija Svedske:

U decembru 1914. dva Šveđana; Olof Gyldén (Olof Gilden), mornarički oficir zainteresovan za kriptografiju; i Arvid Gerhard Damm, švedski inženjer i pronalazač, sastali su se u Berlinu kako bi razgovarali o Dammovim idejama za novu vrstu kripto mašina.

[attachment=1]

Damm je dizajnirao niz kripto mašina na osnovu patenata prijavljenih u Švedskoj. Impresioniran, Gilden je uspeo da zainteresuje grupu švedskih biznismena da investiraju u projekat komercijalne eksploatacije Dammovih ideja.

Da bi iskoristili njegove ideje, osnovana je kompanija po imenu Aktiebolaget Criptograph, skraceno AB Criptograph. Prvobitno osnovan kao patentni konzorcijum, Criptograph je osnovan 15. juna 1915.g. sa Gildenom kao predsednikom i izvršnim direktorom. Damm je dobio mesto inženjera i takođe je bio akcionar. Sama kompanija započela je rad godinu dana kasnije. Očekivanja su bila velika, a prodaja procenjena na više od 50 stonih mašina i 500 ručnih uređaja godišnje.

Prve Dammove mašine za sifrovanje bile su „Mecano Criptographer Model A-1“ i njegova prenosna verzija, Model A-2, oba proizvedena 1917.
[attachment=2][attachment=3]

A-1 je bio opremljen tastaturom. Kasnija verzija (1921) mogla je štampati otvoreni tekst zajedno sa dve kopije otvorenog teksta na traku. Mašina je koristila lanac znakova, koji bi korisnik mogao ponovo da sastavi kao deo ključa. Neke verzije mogle su da pomeraju “key body” (telo ključa) sa 25 diskova unapred, a neke nazad.

U leto 1919.godine, Arvid Damm je dizajnirao i prikazao u radnom modelu “Electrocryptograph Encryptor/Transmitter B-1”. Bila je to mašina za automatizovano šifrovanje telegrafskog prometa. Proizvodnja mašine trajala je dugo i tek 1922.g. dve mašine su isporučene švedskom PTT-u na operativno ispitivanje. Kako je u toku ispitivanja bilo problema sa mašinama odustalo se od njene proizvodnje. Mašina je dalje razvijena pod imenima kao što su B12, B13 i B18.
[attachment=4][attachment=5]

1924. godine, Damm je predstavio model sifarske masine pod nazivom “Code superencryptor A-4”. Mašina je bila namenjena za superšifrovanje kodova. Kodovi su bili uobičajeni način šifrovanja, ali neki su bili dobro poznati, a drugi su imali slabu sigurnost, pa je stoga bilo potrebno superšifrovanje. Kao prednost, troškovi prenosa poruka mogu su se prepoloviti. Proizvedene su samo dve mašine.

[attachment=7][attachment=6]
1925. godine, Damm je predstavio novi model sifarske masine pod nazivom “Electrocryptograph Encryptor/Transmitter B-13”. Model je nastao na bazi modela B-1 sa pojednostavljenim modularnim dizajnom za poboljšanje pouzdanosti. Proizvedeno je 20 mašina, od kojih je jedan broj prodat u jugoistočnu Aziju preko holandske Istočnoindijske kompanije.

1923.g. proizveden je model “Portable cryptographer A-21”.
[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Pretpostavka je da je model A-21 je bio prototip i verovatno je proizveden u samo jednom primerku. Masina koristi okretni bubanj sa 26 traka abecede koje se mogu postaviti u bilo kojem redosledu. Skup 26 abeceda zapravo je kodirani viznerov kvadrat sa abecedama u obrnutom redosledu. Referentna abeceda postavljena je ispred bubnja. Da bi se šifrirao tekst, bubanj se okrece za korak za svako slova sifrovanog teksta. Slovo otvorenog teksta očitava se u referentnoj abecedi a njegova sifarska zamena iz abecede bubnja koji je trenutno prikazan. Međutim, prikazane su dve abecede na bubnju. Koja od dve abecede na bubnju se koristi, utvrđeno je položajem referentne abecede (visoka ili niska). Taj položaj kontroliše lanac. Ako dobro pogledate lanac, možete videti niske i visoke karike u njemu. Niska karika bi postavila referentnu traku u jednu poziciju, a visoka karika bi postavila referentnu traku u drugu poziciju. „Ključ“ mašine je generalno odredjivan promenom položaja 26 traka na okretnom bubnju i redosledom niskih i visokih karika u lancu..

Serijska proizvodnja modela A-22 pokrenuta je 1925.g. I smatra se da je proizvedeno najmanje 20 primeraka, medjutim njena prodaja nije nigde zvanicno evidentirana. Kopije svih mašina osim još uvek postoje u muzejima ili zbirkama.

[attachment=5][attachment=6]

Međutim, stvarna prodaja bila je daleko ispod ovih brojeva, i iako je Damm izumio i dizajnirao nove mašine, finansijska situacija se pogoršala.

Ulivanjem novog novca, prvenstveno od Emanuela Nobela, brata Alfreda Nobela, 1922. godine, kompanija je održavana u životu i mašine su nastavile da se proizvode, ali uspeh se pokazao nedostižnim.

Kada je Damma prevara u vezi sa njegovim lažnim brakom postali prevelika sramota za kompaniju, bio je primoran da se odrekne položaja u kompaniji i preselio se u Francusku gde je i umro 1928.g.

Godine 1922. Boris Hagelin se zaposlio u kompaniji kao kontrolor, a 1925. bio je postavljen je na čelo uprave kompanije i razvoj njenih proizvoda.

[attachment=1]

1925.godine, Hagelin je razvio elektromehanicku masinu za sifrovanje Krypteringsapparat Grupp I. Spolja je sličan Enigminim uređajima za šifrovanje, ali iznutra postoje razlike.

[attachment=2][attachment=3]

Proizveden je u nekoliko različitih verzija i korišćen je nekoliko godina. Iako se smatralo da je teško “probity” njegovu sifru jer je uredjaj bio nov na tržištu, Arne Beurling je uspeo da ga razbije za 24 sata. Uprkos tome, to je bilo prihvatljivo po tadašnjim standardima, a istovremeno i prvi komercijalni proboj Borisa Hagelina u vezi sa uređajima za šifrovanje.

Uprkos tome što nije imao kriptografskog iskustva, 1928. godine, u konkurenciji Zählwerk Enigma, Boris Hagelin je uspeo da za manje od šest meseci razvije mašinu koja je spolja ličila na Enigmu, ali se u stvari kriptografski razlikovala i obezbedi narudzbu švedskog Generalštaba za novorazvijenu mašinu, B-21. Zasnovana na idejama Dammovog B-13, koji je imao dva kodirajuća rotora. Hagelin je poboljšao dizajn dodavanjem dva svoja čuvena rotora-točkića za kontrolu koraka svakog od kodirajućih rotora, dodao napajanje baterijom i plocom sa lampicama u stilu Enigme.

[attachment=4]

B-21 je bila elektromehanička mašina za šifriranje koju je razvio Boris Hagelin 1925. godine, dok je sa Arvidom Gerhardom Damom radio za A.B. Kriptograf u Stokholmu (Švedska). Mašina je bila u proizvodnji dugi niz godina, čak i nakon što je aktivnosti preuzela Hagelinova lična kompanija A.B. Ingeniörsfirman Teknik. B-21 je bio dostupan u više verzija.

Tokom godina, dizajn B-21 je promenjen i unapređivan nekoliko puta. Napajanje je baterijsko i verovatno je promenjeno najmanje jednom tokom svog veka upotrebe. Releji su zamenjeni velikim nizom selenovih dioda.

Na zahtev francuske vojske razvijena je poboljšana verzija B-21, B-211. Umesto sijalica nalazio se štampač. Na kraju, razvoj francuske vojske doveo je do niza promena dizajna pa se proizvodila pod nazivom takozvane C-mašine, a počev od 1935. godine pod oznakom C-35.

Boris Hagelin je takođe učestvovao u razvoju mašine zasnovane na A-22, nazvanoj A-34. Nema podataka o serijskoj proizvodnji A-34.

1930. godine kompanija Criptograph prestala je sa radom da bi patentna prava prenela na kompaniju Borisa Hagelina Ingeniörsfirman Teknik,kojaje 1939.g. preimenovana u Cryptoteknik. Kompanija Cryptoteknik ostala je u poslu do 1958. godine kada su sve aktivnosti prenete na švajcarsku kompaniju Borisa Hagelina Cripto AG, osnovanu 1952.g.

Prisluskivanje i presretanje zicnih i bezicnih komunikacija je podskup upravljanja prikupljanjem obaveštajnih podataka. Kako su osetljive informacije često šifrovane, obrada informacija zauzvrat uključuje upotrebu kriptoanalize za dešifrovanje poruka.

Tokom Drugog svetskog rata, Dansku i Norvešku okupirale su nemačke oružane snage 9. aprila 1940. Nemci su koristili švedsku telefonsku mrežu za komunikaciju sa svojim snagama u Norveškoj. Nemačka je iznajmila telefonske linije iz Švedske. Švedski generalštab je to spremno prihvatio, čime je švedska obaveštajna služba mogla da sluša nemačke komunikacije. Dakle, švedska vlada prihvatila je nemački zahtev za angažovanje telefonskih linija i švedska vojna obaveštajna služba ih je naknadno prisluškivala.

Kryptoavdelningen (Odeljenje za kriptografiju) sa svojim Cripto Detail IV, bilo je odgovorno za kriptoanalizu. Odmah su počeli da presreću nemačku komunikaciju. Kripto odeljenje je bilo prethodnik FRA - Forsvarets radioanstalt, (Radio sluzba švedskih oružanih snaga).

Međutim, ubrzo je postalo jasno da je saobraćaj gotovo uvek šifrovan nemačkom najsavremenijom mašinom za šifrovanje Geheimfernschreiber. Verovalo se da ovaj uređaj obezbedjuje zasticene poruke koje je nemoguce “provaliti”. Uredjaj je bio poznat kao “G-skrivaren” od strane švedskih kriptoanalitičara. Zvanično ime je bilo Siemens & Halske T52. Bila je to nemačka mašina za šifriranje i teleprinter koju je proizvela elektrotehnička kompanija Siemens & Halske.

Švedski profesor matematike Arne Beurling sa Criptographi Detail IV, Odeljenje za kriptografiju, trebalo je da se “razbije” njen system sifrovanja. Posle dve nedelje pojedinačnog ručnog rada u leto 1940, on je “razbio” šifru G-schreiber T52 uz upotrebu samo olovke i papira sa samo jednodnevnom kolekcijom poruka kao izvorom. Standard telefonske mreže nije bio najbolji i delimično nestabilan tokom rata, što je često prekidalo nemačke telegrame. Zbog velike količine poruka i pritiska vremena, nemački operateri su često ponavljali ključeve za šifrovanje. Ove greške su omogućile razbijanje sifre.

Koristeći se radom profesora Beurlinga, telefonska kompanija Ericsson proizvela je nekoliko analognih mašina T52 koje su mogle dekodirati poruke kada se ručno pronađu postavke kljuca. Tako je švedska vojna obaveštajna služba mogla da čita nemacke informacije tri godine, ne samo između Berlina i Osla, već i između Nemačke i nemačkih snaga u Finskoj, i prema nemačkoj ambasadi u Stokholmu. Švedska je ukupno presrela 500.000 nemačkih poruka i dešifrovala oko 350.000.

1941.g. Švedska je postala prva država, pored Nemačke, koja je imala informacije o predstojećem nemačkom napadu na Sovjetski Savez, operaciji Barbarossa. Šveđani su ove informacije preneli saveznicima preko Velike Britanije. Da se ne bi izazvala bilo kakve nemačke sumnje da je Švedska provalila njihovu sifru, švedska vlada je lažirala da je otišla da proslavi Letnji praznik, dan pre planiranog napada Nemaca na SSSR.

U jesen 1941. i zimu 1941/1942. postojale su obaveštajne informacije da je Nemačka pripremala napad na Švedsku. U februaru 1941. situacija je bila kritična i ovaj period je poznat kao februarska kriza. Nemci su tada znatno jačali svoje snage u Norveškoj radi moguće invazije na Švedsku. To je znao švedski Generalštab pošto je švedska vojna obaveštajna služba prisluškivala nemačke telekomunikacije. Švedski odgovor bio je dalja mobilizacija i izvodjenje velikog vojnog manevra u Jämtlandu pored norveške granice sa oko 300 000 švedskih vojnika. U tom trenutku, Finska je sarađivala sa Nemcima i švedska vojna obaveštajna služba, obavestila je finskog izaslanika u Švedskoj da će se Švedska braniti čak i ako njeni dotadasnji saveznici pokušaju da napadnu Švedsku, u nadi da će ta informacija doci do Nemaca, sto i jeste.

Tajni teleks Siemens Halske T52 (Siemens Halske T52 Geheimfernschreiber) , poznat u Švedskoj kao „G-skrivaren“ ili „G-maskinen“ (G-šifra / G-schreiber).

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Siemens Halske T52 Geheimfernschreiber je bila nemačka mašina za šifriranje i teleprinter koju je proizvodila kompanija Siemens & Halske oko 1930. Bila je jedna od glavnih mašina za šifriranje nemačke vojske tokom Drugog svetskog rata, koja se koristila zajedno sa Enigmom, Lorenz SZ-40 a kasnije i T-43.

Siemens je proizveo nekoliko i uglavnom nekompatibilnih verzija mašina za šifriranje T52: T52a i T52b, koje su se razlikovale samo po smanjenju električne buke, i T52c, T52d i T52e. Dok su T52a / b i T52c bili kriptološki slabi, poslednja dva bila su napredniji uređaji. Dok su mašinu za šifriranje Enigma uglavnom koristile terenske jedinice, mašina za šifriranje T52 je bila stacionarna mrežna mašina koju su koristile jedinice Luftvaffe-a i Nemačke mornarice, koje su mogle da podrže transport teške mašine, teleprintera i pratećih fiksnih rotora.
G-štampač je bio velika i teška mašina (100 kg) koja je imala prednost šifrovanja i štampanja tekstova. U osnovi je to bio teleprinter Siemens T-36 sa ugrađenim sifrovanjem. Korišćen je na bivou viših vojnih štabova i diplomatskih misija nacističke Nemačke. G-štampač je proizveden u oko 1000 primeraka.

Masina za sifrovanje T-52 je bio takozvana mrežna mašina, što znači da su poruke, unesene u otvorenom obliku, odmah su odštampane u jasnom obliku na drugom kraju. Operatori nikada nisu videli šifrovani tekst (osim ako nisu koristili pogrešan ključ). Ostvarivala je sličnu ulogu Lorenzovim mašinama za šifriranje u nemačkoj vojsci.

Nemačka komunikacija između Nemačke i njihovih snaga u Norveškoj i Finskoj, i nemačke ambasade u Stokholmu, šifrovane su mašinom za šifrovanje T52 preko švedske telefonske mreže. Te poruke su presretene od strane švedskog kripto odeljenja. Verovalo se da mašina za šifriranje T52 proizvodi apsolutno bezbedne poruke, sa svojih 893,622,318,929,520,960 različitih podešavanja kripto ključa. Imala je deset zupčanika, koji su bili složeni nelinearno, zasnovani na njihovim položajima na takav način da se nikada nisu mogli ponoviti. Ovo je proizvodilo mnogo složeniju šifru od Lorencove mašine. Razbiti sifru T-52 bilo je veoma teško jer se mašina uglavnom koristila putem fiksne telefonije i samo povremeno putem radija. Nemci su smatrali da je šifrovane poruke mašinom za šifriranje T52 nemoguće razbiti. Poboljšanje bezbednosti mašine za šifrovanje T52 1942. godine uspesno je “razbijeno” od strane Šveđana. Međutim, drugu nadogradnju sistema sifrovanja sredinom 1943. godine Šveđani nisu uspeli da “provale”, tako da se period dešifrovanja nemackih poruka tada završio. Šifra ove mašine se generalno smatraju složenijom od poznatije mašine Enigma.

U junu 1942, Nemci su postali svesni da su Šveđani mogli da dešifruju njihove sifrovane poruke poslate T52 G-Schreiber. 17. juna 1942.g. Nemci su dobili informaciju da su njihove poruke dešifrovane u Švedskoj. Hitno su preduzeli mere u cilju kriptoloskih poboljsanja, pa su opet nemačke poruke postale nečitljive. Poboljšanje bezbednosti sistemaT52 je postignuto, ali Šveđani su uspeli opet da “provale” sifru.

Međutim, drugu nadogradnju sistema sifrovanja sredinom 1943. godine Šveđani nisu uspeli da “provale” i tok dešifrovanih poruka se završio. Još uvek je nepoznato kako su Nemci postali svesni švedskog dešifrovanja svojih kodiranih poruka T52. Međutim, postoje jaki dokazi da se jedan od švedskih kontakata sa Fincima odao tu informaciju i da su Finci informaciju prosledili Nemcima. Od 1941. Finska je bila u savezu sa Nemačkom. Međutim, uprkos tome, švedski kontakti sa finskom obaveštajnom službom nastavili su se. Nezvanicno se prica da je finski vojni ataše u Stokholmu, pukovnik Martin Stewen tokom posete sedištu švedske vojne obaveštajne službe u Stokholmu video dešifrovanu nemačku poruku na radnom stolu u sobi u kojoj je na trenutak ostao sam. Odmah je shvatio da su Šveđani mogli da dešifruju poruke kodirane T52 i prosledio ovo Nemcima.

U aprilu 1943. godine, nekoliko naslednika Beurling-a uspelo je da razbije kodirane poruke koje je sifrovala nemačka mašina za sifrovanje. Međutim, kada je u upotrebu uvedena nova verzija T52d Geheimfernschreiber (Dora), Švedska nije uspela da razbije nemacke kodirane poruke.

Švedska je ipak uspela da dešifruje poruke sifrovane Dorom iz 1944.godine, kada je nemački prebeg predao operativnu mašinu za sifrovanje T52d (Dora) švedskoj vojnoj obaveštajnoj službi.

Kripto odeljenje štaba odbrane (Försvarsstabens Kryptoavdelning)

U Švedskoj je postojala sluzba izviđanje radio signala od 1905. godine, kada su i Generalštab i Stab mornarice imali odeljenja za radio izviđanje i kripto analizu. U švedskoj mornarici, radiotelegrafisti su bili podstaknuti da slusaju medjunarodni radio saobracaj kad god im je to vreme dozvoljavalo. Tokom Prvog svetskog rata ove jedinice uspele su da razbiju deo šifrovanog saobraćaja ruske Baltičke flote. Tokom međuratnog perioda, švedska aktivnost izviđanja radio saobracaja uglavnom je prestala, pošto je političari nisu smatrali značajnom i nisu odobrili njeno finansiranje. Međutim, mornarica je nastavila aktivnost u manjem obimu nastojeci da sto više razvijala svoje aktivnosti. Tridesetih godina održavali su kurseve za dešifrovanje za „pogodne studentske obveznike“. Jedan od glavnih uspeha bio je 1933. Godine, kada je “razbijena” šifra ruskog OGPU-a (OGPU je bila preteča KGB-a). 1. jula 1926. godine, kada je švedsko ratno vazduhoplovstvo postalo posrban ogranak oružanih snaga, ratno vazduhoplovstvo je osnovalo svoju obaveštajnu službu u sastavu štaba vazduhoplovstva sa kripto odeljkom.

1. jula 1937. godine formiran je Štab odbrane, u okviru kog je svedska vojno obavestajna sluzba organizovala je obaveštajno, radio izvidjacko i kripto odeljenje. Kripto odsek IV (Kryptodetalj IV) odeljenja za kriptografiju (Kryptoavdelningen) nastao je izbijanjem rata 1939. godine pod vođstvom Svena Halenborga sa pedesetak zaposlenih.

Odeljenje je bilo odgovorno za dešifrovanje šifrovanih poruka. Prva stanica za radio izviđanje nemackog radio saobracaja nalazila se u u Stokholmu, ali su se 1940. preselili na rt Elfvik, Lidingo.

Nekoliko godina kasnije (01. jula 1942) tokom spajanja radioizviđackog odeljenja štaba odbrane i kripto odeljenja nastala je FRA - Forsvarets radioanstalt, (Radio sluzba švedskih oružanih snaga). FRA je bila pod ingerencijom švedskim Ministarstvom odbrane. FRA - Forsvarets radioanstalt se sastojala od administrativnog, presretačkog i biroa analize.

[attachment=1]
Prvi komandant FRA-e bio je mornarički oficir Torgil Thoren koji je bio komandant FRA-e u periodu 1942 - 1957.g. Ostalo rukovodece osoblje cinili su kapetan Åke Rossby kao šef analize, kapetan Olof Kempe kao šef presretanja i Sten von Porat na čelu administracije.

[attachment=2]
Vrhovni komandant i Vrhovna komanda oružanih snaga bili su glavni primaoci izveštaja i imali su veliki uticaj na zadatke i pravac delovanja. U to vreme, obaveštajni napori FRA pokrivali su osam glavnih oblasti:
• Vojne sposobnosti i aktivnosti Nemačke
• Vojne sposobnosti i aktivnosti Sovjetskog Saveza
• Diplomatski saobraćaj uopšte
• Podrška švedskoj službi bezbednosti (na primer za otkrivanje aktivnosti stranih agenata u Švedskoj)
• Podrška švedskoj meteorološkoj službi (većina vremenskih izveštaja je bila šifrovana tokom rata i meteorološke informacije jako su se tesko dobijale)
• Podrška tajnoj vojnoobaveštajnoj službi (zvana C-bureau)
• Kriptološko savetovanje Ministarstva spoljnih poslova (kako da zastiti švedske diplomatske šifre)
• Upozorenje švedskih oružanih snaga (kako bi se osiguralo da švedska vojska svojim emisijama nije otkrila informacije)
Presretanjem i dešifrovanjem diplomatskih poruka Nemačke, Velike Britanije, SAD i Francuske postigli su dobar uspeh. Šifre i poruke takođe su čitane u većoj ili manjoj meri iz niza drugih zemalja.

U septembru 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata, kada je rizik od napada Sovjetskog Saveza na Finsku bio najveći, veliki deo finskog radio izviđanja prebačen je u Švedsku (operacija „Operacija Stella Polaris“) i mnogo je značio za izgradnju švedske FRA.

Profesor matematike Arne Beurling

Tokom Drugog svetskog rata, švedske oružane snage/FRA uspele su da presretnu nemački sifrovani telegramski saobraćaj koji je prolazio kroz Švedsku. Nemacke poruke su šifrovane takozvanim G-štampačem. Desifrovani telegrami postali su važan izvor obaveštajnih podataka za Švedsku. Bio je to najvažniji uspeh švedskog telekomunikacionog izviđanja tokom Drugog svetskog rata. Posao “razbijanja” nemackih sifrovanih poruka vodio je Arne Beurling.

[attachment=1]

Beurling je rođen 3. februara 1905. u Geteborgu u Švedskoj i bio je sin zemljoposednika Konrada Beurlinga i barunice Elsa Raab. Nakon diplomiranja 1924. godine, upisao je Univerzitet u Uppsali, gde je 1926. stekao zvanje Bachelor of Arts, da bi dve godine kasnije stekao diplomu Licentiate of Philosophy.

Kao pomoćni nastavnik radio je na Univerzitetu Uppsala od 1931. do 1933.g. Doktorirao je iz matematike 1933.g. godine, gde je kao docent matematike na Univerzitetu Uppsala bio od 1933, a zatim kao profesor matematike od 1937 do 1954.godine.

Zadatak analize nemackog šifrovanog saobraćaja pripao je Arneu Beurlingu, jednom od regruta koji su bili obučeni za desifrovanje 1930-ih. Tokom služenja vojnog roka 1930-31, Beurling se posebno zainteresovao za šifrovanje - umetnost skrivanja sadržaja poruka pomoću kodova i šifri - i dekriptiranje, da bi otkrio sadržaj šifrovanih poruka. Kada je izbio Drugi svetski rat, Beurling je pozvao šefa kripto odeljenja štaba odbrane, kapetana Eskila Gestera, i ponudio da se pridruži regruti. U početku je radio sa kodovima i šiframa ruske baltičke mornarice.

Beurling je materijal koji je sifrovan G-štampača, u obliku traka nalepljenih na listove papira preneo u jedan od tadašnjih FRA-ovih objekata na rtu Elfviku u Lidingo, gde je počeo da analizira materijal. Beurling je tu učinio presudan i dominantan intelektualni podvig kada je otkrio kako sifrovanje na T52 Geheimfernschreiber funkcionise. Većinu posla obavio je za dve nedelje. Beurlingov rad bio je fantastično dostignuće i zaslužuje pohvale, ali nije bio sam.U delovima rada pomagali su mu matematičari Hans Rudberg i Bertil Nyman.

[attachment=2]

Arno Beurling nikada nije otkrio kako je samo pomocu olovke i papira uspeo da “razbije” nemacku sifru.

Čak i kada je sifra “razbijena” i kada se znalo kako sifrovanje/desifrovanje funkcionise, to nije bilo dovoljno da bi se dobio citljiv tekst. Kontinuirano ručno desifrovanje iz složene masinske kripto tehnologije vrlo je dugotrajan proces. Kada se posedovao sifrovani tekst, prvo se mora rešiti-dobiti ključ, što je svakodnevno radila grupa matematičara. Nakon toga, rutinski posao slaganja desifrovanog teksta sa trake na velike listove papira, tzv čaršafe, radile su mlade žene.

[attachment=3]
U početku su bile potrebne tri nedelje da sedam „dama“ sloze dnevni materijal. To je značilo da je bilo jako teško koristiti materijal u obaveštajne svrhe, jer je često bio zastareo nakon što su slozeni jasni tekstovi.

Postalo je neophodno automatizovati desifrovanje kako bi se dovoljno brzo dobili razumljivi tekstovi poruka. U tu svrhu Arno Beurling je zajedno sa inženjerom Vigom Lindsteinom, iz kompanije LM Ericsson reverzno projektovao ranu verziju T52 aparata za mehaničko desifrovanje, svojevrsnu konstrukciju za G-štampač. U to doba niko u Švedskoj nije video kako izgleda G-štampač, ali su znali kako to funkcioniše čisto matematički.

[attachment=4][attachment=5]
Uređaje za desifrovanje, koji su se zvali "appar" (aplikacija) , proizvela je u velikoj tajnosti “Svenska Kassaregisteraktiebolaget”, podružnica LM Ericsson-a za preciznu mehaniku.

Pomoću “appar-a” (aplikacija) bilo je moguće pokrenuti desifrovanje nemackih sifrovanih poruka u gotovo realnom vremenu. Aplikacije su počele da rade od jeseni 1940. Aplikacije ni u kom slučaju nisu bile potpuno automatske, jer se prvo morao uneti dobijeni sifrat na teleprinter povezan sa aplikacijom, a jasan tekst je izlazio na trakama. Budući da je kucanje u to vreme bio izrazito ženski zadatak, ovim su se bavile zaposlene zene. Trake je zatim trebalo lepiti na listove papira kako bi bile čitljivije, sto su radile druge mlade žene, koje su nazivali lepljivim princezama.

Osoblje FRA nije imalo sredstava da reši mašinu za sifrovanje Enigmu tokom Drugog svetskog rata. Napravljena je analiza, ali je zaključeno da neće biti moguće “razbiti” Enigma saobraćaj bez fizickog pristupa samoj mašini. To se kasnije pokazalo tačnim. Englezi su uspeli da reše sifrovanje/desifrovanje Enigmom, između ostalog zarobivsi mašine Enigma u nekoliko različitih prilika. Rad na “razbijanju” Enigme takođe je zahtevao velike resurse za proračun, što je zahtevalo mašine za bušenje kartica i druge mašine za računanje u broju kome Švedska nije imala pristup.

Yves Gylden

[attachment=1][attachment=2]

Jos jedno znacajno ime u istoriji svedske kriptologije.

Yves Gylden je rođen 10.novembra 1895.g. od oca Šveđanina Olofa Gildena i majke Francuskinje Ivonne u Francuskoj, gde je njegov otac bio diplomata. Yves je odrastao u Francuskoj, a živeo je u Argentini od 1908. do 1911. nakon što je otac prebačen tamo. 1914. godine završio je osnovno obrazovanje, postao rezervni oficir 1917. godine i diplomirao na Visokoj školi za pripravu javnosti u Parizu 1924. godine. Zbog njegove višejezičnosti (švedske, francuske i španske) i međunarodnog iskustva radio je u raznim trgovinskim kompanijama. 1928.g. postaje partner u očevoj kompaniji i ostaje tamo do 1939. U isto vreme, od 1932. radi kao sertifikovani francuski prevodilac. 1940.godine pozvan je u vojnu službu.

Yves Gylden je čitavog života pokazivao veliko interesovanje za kriptologiju. Još kao dete bio je fasciniran tajnim skriptama. To mu je, u kombinaciji sa njegovim jezičkim i matematičkim talentom, dalo odličnu osnovu za njegovo kasnije pisanje. Očaranost kriptologijom očigledno je "nasledio" od oca, koji je bio poslovni kolega švedskog sunarodnika Arvida Damma i njegove kompanije Aktiebolaget (AB) Cryptograph, osnovane 1915.godine. Yves Gylden napisao je nekoliko članaka na francuskom na temu kriptologije a 1931.g. objavio knjigu na švedskom jeziku o dostignućima biroa za šifrovanje tokom Prvog svetskog rata.

[attachment=3]

Yves Gylden je predavao kriptografiju i kriptoanalizu u raznim vojnim školama i od 1930-ih računa se kao švedski pionir i vodeći stručnjak u ovoj oblasti.

Tridesetih godina (proslog veka) radio je i sa sunarodnikom Borisom Hagelinom, koji je kasnije osnovao poznatu kompaniju Crypto AG u Švajcarskoj. Već 1930-ih razvio je razne rotorske šifre, uključujući takozvane C mašine. Model C-35 je značajno poboljšan doprinosom Yves Gyldena, posebno njegovim predlogom za dodatni, šesti rotor. To je rezultiralo modelom C-36. U oktobru 1937,godine, pet primeraka kripto masine C-36 dato je na testiranje Svedskoj mornarici. Kao i C-35, ima pet rotora, ali je raspored rotora drugačiji. Odgovarajući rotori imaju 17, 19, 21, 23 i 25 pinova, koje korisnik može sam da konfiguriše, dajući maksimalni period šifre od 3.900.225 .

[attachment=4]

Kasnije je proizveden u Sjedinjenim Državama kao M-209 i bio je najčešće korišćena mašina u svetu tokom Drugog svetskog rata sa više od 140.000 jedinica.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA NEMACKE U II SVETSKOM RATU

Nemačka je bila poznat kao Vajmarska republika u periodu od 1919. do 1933. godine. Bila je to republika sa polupredsedničkim sistemom. Tokom svog postojanja, suočava se sa brojnim problemima, koji uključuju hiperinflaciju, sporne odnose sa pobedničkim Saveznicima iz Prvog svjetskog rata i niz neuspelih pokušaja koalicionih vlada podeljenih političkih stranaka. Ozbiljni preokreti za nemačku privredu počeli su nakon završetka rata, delimično zbog plaćanja ratne odštete po odredbama Versajskog sporazuma iz 1919.g.

Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija, skraćeno Nacistička partija, osnovana je 1920. godine. Ona je preimenovani naslednik Nemačke radničke partije, osnovane 1919.g., desnicarske političke stranke koja je bila aktivna u to vreme u Nemačkoj. Program Nacističke partije je uključivao uklanjanje Vajmarske republike, odbacivanje odredaba Versajskog mira, radikalni antisemitizam i antiboljševizam. Obećavali su jaku središnju vladu, proširen životni prostor za germanske narode, osnivanje nacionalne zajednice zasnovane na rasi i rasno čišćenje aktivnim progonom Jevreja, kojima će biti oduzeto državljanstvo i građanska prava.

Kada se u SAD dogodila velika ekonomska kriza 24. oktobra 1929, njen uticaj na Nemačku bio je koban. Milioni radnika su otpušteni, a nekoliko velikih banaka je propalo. Hitler i nacisti su se pripremili da iskoriste vanredno stanje kako bi stekli podršku za svoju partiju. Obećavali su da će ojačati privredu i pružiti zaposlenja.[12] Mnogi glasači su vjerovali da je Nacistička partija sposobna da uspostavi red, uguši građanske nemire i poboljša međunarodni ugled Njemačke. Nakon saveznih izbora novembra 1932., Nacistička partija je bili najjača stranka u Rajhstagu, sa 37,4% glasova.

Iako su nacisti imali najveći deo glasova na parlamentarnim izborima 1932, oni nisu imali većinu. Hitler bio na čelu kratkotrajne koalicione vlade koja je formirana sa Nemačkom nacionalnom narodnom partijom. Pod pritiskom političara, industrijalaca i poslovne zajednice, predsednik Paul fon Hindenburg je imenovao Hitlera za kancelara Njemačke 30. januara 1933. godine.

Nakon zauzimanja vlasti u januaru 1933. godine, Hitlerov kabinet je koristio odredbe Dekreta o požaru u Rajhstagu i kasnijeg Zakona o posebnim ovlašćenjima kako bi pokrenuo postupak Glajhsšaltunga (koordinacije), kojim su svi vidovi života stavljeni pod kontrolu partije. Državne skupštine i Rajhsrat (savezni gonji dom) ukinuti su u januaru 1934. godine, dok su sva ovlašćenja saveznih država prebačena na središnju vladu.
Nedugo nakon što je Nacistička partija otela vlast, SA je nastavio da vrši pritisak kako bi stekao veću političku i vojnu moć. Hindenburg je preminuo 2. avgusta 1934. godine. Prethodnog dana, kabinet je doneo „Zakon o najvišoj državnoj kancelariji Rajha“, koji je značio da će po Hindenburgovoj smrti, dužnost predsednika biti ukinuta, a njegove nadležnosti spojene sa nadležnostima kancelara. Hitler je na taj način postao šef države i šef vlade. Zvanično je imenovan za Firera i Rajhskancelara (vođu i kancelara). Nemačka je sada bila totalitarna država sa Hitlerom na čelu. Kao šef države, Hitler je postao vrhovni zapovjednik oružanih snaga.

Nakon usvajanje Zakona o posebnim ovlašćenjima i nacističkog preuzimanja vlasti početkom 1933. godine, Nemačka je bila bez saveznika, a vojska je bila drastično oslabljena odredbama Versajskog sporazuma. Francuska, Poljska, Italija i Sovjetski Savez su imale svoje razloge za protivljenje Hitlerovom uzdizanju na vlast. Poljska je Francuskoj predlagala da dve zemlje stupe u preventivni rat protiv Nemačke u martu 1933. godine. Fašistička Italija se protivila nemačkim pretenzijama na Austriju i Balkan, koje je Benito Musolini smatrao delom italijanske sfere uticaja.

Početkom februara 1933, Hitler je objavio da se mora preduzeti ponovno naoružanje, iako tajno u početku, jer bi to predstavljalo kršenje Versajskog sporazuma. Hitler je 17. maja 1933. održao govor pred Rajhstagom u kome je istakao želju za svetskim mirom, dok je u isto vreme prihvatio ponudu američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta za vojno razoružavanje, ali pod uslovom da i sve druge evropske države učine isto. Kako druge evropske države nisu prihvatile tu ponudu, Hitler je u oktobru povukao Njemačku sa Svetske konferencije o razoružanja i iz Društva naroda, tvrdeći kako su odredbe razoružanja nepravedne ukoliko bi se odnosile samo na Nemačku. Na referendumu održanom u novembru, 95% glasača je podržalo nemačko povlačenje.

Hitler je 1934. godine svojim vojnim vođama rekao kako bi rat na istoku trebalo da počne 1942. godine. Sarska oblast, koja je bila stavljena pod nadzor Društva naroda na 15 godina po kraju Prvog svetskog rata, glasala je u januaru 1935. da ponovo postane deo Nemačke. U marta 1935. Hitler je najavio stvaranje vazduhoplovnih snaga i najavio da će Rajhsver biti povećan na 550.000 ljudi. Ujedinjeno Kraljevstvo se složilo da Nemačkoj bude dozvoljena izgradnja pomorske flote potpisivanjem Anglo-nemačkog pomorskog sporazuma 18. juna 1935.godine.

Kada je italijanska invazija Etiopije dovelo do blagih protesta britanske i francuske vlade, Hitler je 7. marta 1936. iskoristio Francusko-sovjetski sporazum o uzajamnoj pomoći kao izgovor da naredi vojsci da umaršira sa 3.000 vojnika u rajnsku demilitarizovanu zonu, što je bilo u suprotnosti sa Versajskim sporazumom. Kako je ta teritorija bila deo Nemačke, britanska i francuska vlada nisu smatrale da je istrajavanje da se ispoštuje sporazum vredno rizika od rata. Na jednopartijskim izborima održanim 29. marta, Nacistička partija je dobila 98,9% podrške. Hitler je 1936.godine potpisao Antikominternski pakt sa Japanom i sporazum o nenapadanju sa Musolinijem, što će se uskoro nazivati „Osovina Rim—Berlin“.

Kada je februara 1933, Hitler objavio ponovno naoružanje Nemačka je odmah počela tajno da radi na tome. Puno ranije, jos 1923.g., general-major Otto Hasse je posetio Moskvu, kako bi pregovarao o uslovima saradnje. Nemačka je pomogla Sovjetskom Savezu u industrijalizaciji, a trebalo je da sovjetski oficiri budu obučavani u Nemačkoj. Nemački tenkovski i vazduhoplovni stručnjaci bi bili obučavani u Sovjetskom Savezu, a nemačko istraživanje i proizvodnja hemijskog oružja bi bila sprovođena zajedno sa ostalim projektima. Oko 300 nemačkih pilota je obučavano u Lipecku, određeni broj tenkista je obučavan blizu Kazanja, a otrovni gas za nemačku vojsku je razvijan kod Saratova.

Nemacka kriptografska sluzba se ne moze pohvaliti narocitim organizacijskim pripremama, kao sto su to uradile njihove druge sluzbe, posebno u smislu naoruzanja, gde su postigle velike uspehe na bojnom polju. Zbog omalovazavanja kriptografske sluzbe od strane vojnih i politickih vodja, posebno nespremnosti u kriptoanalizi, Nemacka je izgubila rat vec na samom pocetku, bez obzira sto je belezila izvanredne uspehe na bojnom polju. Premoc u ratnoj tehnici nije bila dovoljna da nadoknadi kriptoloske nedostatke, sto ce pokazati kasniji dogadjaji.

U II sv.ratu, kod same organizacije sifarske sluzbe na nivou nemacke drzave bilo je velikih problema. Naime, brojne drzavne i privredne institucije, razvijale su svoje kriptografske potencijale, radeci samostalno, bez ikakve medjusobne saradnje ili razmene rezultata rada sa ekvivalentnim institucijama. Rezultate su ljubomorno cuvale za sebe, sto je dovelo do dupliranja napora, rasipanja potencijala i smanjene efikasnosti. Na nivou nemacke drzave nije postojalo centralno telo koje bi objedinjavalo i rukovodilo kriptografskom sluzbom, kao sto je to slucaj sa legendarnim britanskim Blecly Parkom.

Svaka institucija je imala svoja “odeljenja” odgovorna za kriptoanaliticke i kriptografske poslove. Sifrom su raspolagale sledece institucije:
-Deutsche Reichspost (DRP, Nemacka drzavna posta)
-Forschungstelle (istrazivacki biro, jedinica za presretanje telefonskog saobracaja, deo DRP)
-Forschungsamt (istrazivacka kancelarija, na osnovu ovlascenja Reichsmarschall Hermann Göringa)
-Auslandsamt, Abteilung Z
-Oberkommando der Wehrmacht/Chiffrierungsabteilung (odeljenje za desifrovanje nemacke vrhovne komande OKW)
-Oberkommando des Heeres/Abt. Fremde Heere Ost (OKH/FHO – obavestajno odeljenje OKW, fokusirano ka stranim armijama, prvenstveno na
istocnom frontu)
-Oberkommando des Heeres/Abt. Fremde Heere West (OKH/FHW - obavestajno odeljenje OKW, fokusirano ka stranim armijama, prvenstveno na
zapadnom frontu)
-Oberkommando der Wehrmacht/Abwehr (OKW/Abwehr – Kontraobavestajna sluzba vrhovne komande)
-Oberkommando der Luftwaffe (OKL – Komanda vazduhoplovstva)
-Oberkommando der Marine (OKM – Komanda ratne mornarice)
-Reichssicherheithauptsamt (RSHA – glavna kancelarija drzavne bezbednosti)

Odeljenje za sifre Vrhovne komande Wehrmachta

Odeljenje za sifre Vrhovne komande Wehrmachta (Chiffrierabteilung of the High Command of the Wehrmacht) se u okviru formalnog poretka bojne hijerarhije OKW/WFsT/Ag WNV/Chi, bavilo kriptoanalizom i dešifrovanjem saobraćaja poruka neprijateljskih i neutralnih država i kontrolom bezbednosti svojih ključnih procesa i sifarskih mašina. Bilo je naslednik bivšeg Chi-biroa (Chiffrierstelle) Ministarstva Rajhsvera (Reichswehrministeriums).

Od ranih 1930-ih do početka rata, Nemačka je dobro razumela kriptoanalitičke i kriptografske kriptološke usluge i zaista ih vodila. Iako su Nemci radili na tome da osiguraju da njegove kriptološke usluge budu efikasne na početku rata, kriptozastita informacija je bila prilično razudjena u nemačkim oružanim snagama. OKW / Chi je imao nadležnost nad svim vojnim odeljenjima za sifru, rukovodeći izvršnim komitetom. Međutim, iz nekoliko razloga, uključujući suparnistvo suprotstavljenih snaga sličnog tipa, svojstvenu nezavisnost sifarske sluzbe i sluzbi koje se bore za Hitlerovu moć i naklonost, bilo je neizbežno da su tri vida nemačkih oruzanih snaga delovale nezavisno jedna od druge.

Ukupno je osam organizacija delovalo u snagama, svaka je delovala pod svojim uslovima, iako se OKW / Chi smatralo glavnom organizacijom koja kontroliše i proizvodi šifre i dešifruje neprijateljske poruke. Ovih osam sluzbi koji su se bavili kriptologijom podeljene su između vojne i civilne kontrole.

Vojne sluzbe:
   •   OKW/Chi: Najviši kriptološki organ kriptozastite za potrebe vrhovne komande Wehrmachta.
   •   General der Nachrichtenaufklarung: odeljenje za šifre OKH/Chi obavestajnog odeljenja komande nemačke kopnene vojske. Fokusirano
   ka stranim armijama, prvenstveno ka istocnom frontu.
   •   Luftnachrichten Abteilung 350: Odeljenje za sifre OKL/Chi obavestajnog odeljenja komande nemackog vazduhoplovstva (Luftwaffe).
   •   B-Dienst: (Služba za posmatranje) Odeljenje za šifriranje OKM/Chi obavestajnog odeljenja komande mornarice.
   •   Abwehr: Odeljenje za prikupljanje vojnih obaveštajnih podataka i šifrovanje za potrebe Vojnoobavestajne uprave Wehrmachta od 1941. do 1944.g.

Civilne sluzbe:
   •   AA/Pers Z S: (AA) Ausvartiges Amt (Odeljenje za kadrove spoljnih poslova) (Pers Z) Sonderdienst (Specijalna služba jedinice Z) Odeljenje za
   šifru Ministarstva inostranih poslova za dešifrovanje diplomatskih poruka.
   •   RSHA: Reichssicherheitshauptamt (Glavna kancelarija bezbednosti Reicha), glavni biro za šifrovanje poruka Hitlerovog ličnog osoblja,
uključujući SS.
   •   Forschungsamt: (Istraživački biro). Deo biroa za šifrovanje poruka osoblja komande nemackog vazduhoplovstva (Luftwaffe)OKL i Geringa.

Iako je OKW/Chi neprekidno insistirao na integraciji svih pet vojnih službi, inicijativa je stalno zaustavljana, poslednji put je blokirana u jesen 1943.g. od strane Ribbentropa, Göringa i Himmlera. Tek 9. novembra 1944.g., OKW/Chi je formalno postao odgovoran za kontrolu svih kriptoloskih aktivnosti u svim delovima oruzanih snaga (Wehrmacht), po Hitlerovoj izricitoj naredbi.

Odeljenjem za sifre Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) rukovodio je sef (Chief Cryptologist Director) Wilhelm Fenner, koji je bio šef glavne grupe B (Hauptgruppe B), uključujući i analitičku kriptoanalizu IV grupe koju je vodio specijalista dr Erich Hüttenhain. Kroz Fenerove kontakte, angažovani su kao honorarni specijalisti u šifarskom birou Ministarstva odbrane u jesen 1922. Sledeće godine su unapređeni u puno radno vreme i Fenner je postavljen za šefa Biroa odseka. Fenner je profesionalizovao sluzbu, kreirajući program obuke i osposobljavajuci osoblje tokom godina velike krize. Takođe je radio na tome da biro za sifre postavi na adekvatan i znacajan položaj u vladi.

[attachment=1]

Glavni stručnjak za kriptoanalitike dr. Erich Huttenhain bio je matematičar angažovan 1937. godine da stvori specijalizovanu kriptoanalitičku jedinicu za istraživanje neprijateljskih kriptoloških sistema i testiranje vlastitih nemačkih kriptoloških sistema i procesa.

[attachment=2]

Odeljenje za sifre Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) je prešlo iz mirnodopskog u ratno stanje bez promene u svojoj organizaciji. Pripreme su izvršene 1938. godine sa definisanjem broja osoblja, ali po izbijanju rata, osoblje je povećano za oko 30%. 1939. godine OKW/Chi se zvao Kriptološki biro (Chiffrierstelle) i bio je deo Inspektorata jedinica veze. Na početku rata Kriptološkim biroom komandovao je Oberstlt (pukovnik) Fritz Boetzel, a njegov zamenik bio je major Andrae.

Pukovnika Fritza Boetzela je zamenio pukovnik Hugo Kettler. Pukovnik Hugo Kettler je komandovao odeljenjem za sifre Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) od leta 1943.g.
Potpukovnik Metting bio je oficir sluzbe veze koji je radio na kriptoanalizi u inspektoratu 7/VI od novembra 1941. do juna 1943.godine, Nakon nekoliko meseci rada u bataljonu veze na Istočnom frontu, u decembru 1943.g. vracen je nazad u OKW/Chi gde je bio šef glavne grupe A (Hauptgruppe A).

[attachment=3]

Odeljenje za sifru Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) OKV / Chi je organizovano u cetiri grupe na čelu sa pukovnikom Kettler-om, i njegovim zamenikom majorom (kasnije potpukovnikom) Mettigom. To su bile Personalna (kadrovska) grupa, Glavna grupa A, Glavna grupa B i Grupa X. Grupa A imala je Odeljak I, Odeljak II i Odeljak III. Grupa B sadržala je Odeljak a, Odeljak b i Odeljak c. Zadatak grupe A bio je razvoj sopstvenih kriptografskih sistema i presretanje stranih komunikacija preko radija i kablova. Zadatak grupe B bio je kriptoanaliza presretnutih sifrovanih poruka stranih vladinih komunikacija, razvoj mehaničkih uređaja za kriptoanalizu, uključujući obuku sa takvim uređajima. Zadatak grupe X bio je skeniranje, kopiranje i prosleđivanje dešifrovanih telegrama u odgovarajuće kancelarije, uključujući vođenje evidencije sa najvažnijim podacima o tome.

Krajem 1944. i početkom 1945.g. Odeljenje za sifre Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) je počelo da se raspada. Sve veće bombardovanje i teški uslovi rada u Berlinu primorali su odeljenje da se 13. februara 1945. prebaci u Vojnu školu veze (Heeresnachrichtenschule) u Haleu, sa kriptoanalitičkom mašinerijom koja je bila u podrumu kuće u Berlinu. Dešifrovanje poruke nastavljeno je u ograničenom obimu. 13. aprila 1945.g. odeljenje se delimično brojcano smanjilo kada je pukovnik Hugo Kettler otpustio svo osoblje koje je želelo da se vrati kući. Preostalo osoblje se 14. aprila vojnim vozom prebacilo do stanice Werfen u Austriji. 15.aprila 1945.g. Odeljenjem za sifre Vrhovne komande Wehrmachta prestalo je da postoji. Svi papiri i mašine uništeni su spaljivanjem u očekivanju američkih snaga. Sav izgoreli materijal bačen je u reku Salzah pored stanice Werfen. Američka Deveta armija stigla je u narednih nekoliko dana. Nakon predaje 8. maja, svo preostalo osoblje je pušteno.

Tokom perioda od 1. januara 1944. do 25. juna 1944, odeljak za sifrovanje, obrađivao je u proseku 253 polaznih poruka i 234 bežičnih dolaznih izveštaja dnevno. Pored dnevnih izveštaja odeljak je obradjivao političke, ekonomske situacije i komentara, a izveštaj o špijunaži gotovo svakog dana. Takodje dnevno je vrseno prevođenje dekodiranog prometa u proizvod nazvan Pouzdani izveštaji (Verlassliche Nachrichten), a klasifikovani su kao strogo poverljivi. Glavni primalac najvažnijih VN-a (poverljivih izvestaja) bio je general Alfred Jodl, šef operacija i Hitler, sa primercima koji su poslati drugim institucijama i arhivima i korišćeni za dodatnu obradu. Lingvistički odeljak je prevodio u proseku 3000 VN mesečno.

Popuna Odeljenja za sifre OKW tako sto su zainteresovani podnosili zahtev za prijem. Podnosioci zahteva su uglavnom bili akademici koji su imali doktorat ili pojedinci koji su položili državni ispit, npr. Staatsexamen.

(Staatsexamen je nemački vladin ispit za licenciranje za buduće lekare, nastavnike, farmaceute, prehrambene hemičare, psihoterapeute i pravnike, kao i geodete, kako bi dobili dozvolu za rad u svojoj profesiji. Ispit su uglavnom organizovale ispitne agencije koje su u nadležnosti nadležnog ministarstva. Staatsexamen su pravno ekvivalentni magistarskim studijama u odgovarajućim opsezima rada.)

Među njima su bili filolozi, pravnici, matematičari i prirodnjaci sa potpunim znanjem jednog stranog jezika i poznavanje nekog drugog. Za matematičare sezahtevao samo jedan jezik. Uobičajeni uslov za prijem podrazumevao je dobru građansku reputaciju i fizičku spremnost, odličan vid. Kandidati su morali da polože ispit da bi dokazali svoje jezičke ili matematičke sposobnosti. Ako su položili ispit, a kandidat dobio probno radno mesto, postajao je planmässiger (privremeni) ili ako su dobili stalno zaposlenje, bili su Uberplanmässiger (stalni).

Obuka je bila redovna pojava na OKW-u.
[attachment=1]
Povremeno bi se pružala obuka iz elementarne kriptologije za osoblje koje se nije smatralo strateškim saveznikom niti saveznikom koji nije bio direktno uključen u operacije Wehrmachta. Ponekad bi se izvodili napredni kursevi za određene grupe u Wehrmachtu. Međutim, većina obuke bila je za osoblje OKW-a.

Odeljenje za sifre Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) je bio jedan od primarnih ciljeva TICOM-a, operacije Sjedinjenih Americkih Država za preuzimanje vojne imovine nakon zavrsetka II sv.rata.

Funkcionisanje sifarske sluzbe u Heer (OKH/GdNA)

Vec je receno da je u II sv.ratu, organizacija sifarske sluzbe na nivou nemacke drzave bila jako razudjena. Brojne drzavne i privredne institucije, razvijale su svoje kriptografske potencijale, radeci samostalno, bez ikakve medjusobne saradnje ili razmene rezultata rada sa ekvivalentnim institucijama. Takvo stanje je vladalo po pitanju organizacije sifarske sluzbe u okviru Wehrmachta. Vrhovna komanda Oružanih snaga (OKW), Kopnena vojska (Heer), Mornarica (Kriegsmarine) i Ratno vazduhoplovstvo (Luftwaffe) imali su svoja “odeljenja” odgovorna za kriptoanaliticke i kriptografske poslove. Ostvareni rezultati strogo su ostajali u okvirima svojih vidova, sto je dovelo do dupliranja napora, rasipanja potencijala i smanjene efikasnosti. Tome je doprinelo i to sto na nivou nemacke drzave nije postojalo centralno telo koje bi objedinjavalo i rukovodilo kriptografskom sluzbom.

Tako stanje je bilo i u okviru kopnene vojske (Heer).

U organizacijskoj strukturi kopnene vojske (Heer-a) potojala je agencija (Dienststelle) pod nazivom Načelnik armijskog naoružanja i komandant Rezervne vojske (Chef der Heeresrüstung und Befehlshaber des Ersatzheeres-skraćeno: Chief H Rust u BdE). Bila je direktno podređena Vrhovnoj komandi (kopnene) vojske (OKH).

Osnivanje institucije, pred početak rata u avgustu 1939. godine, „komandant rezervne vojske (BdE)“ bilo je zamišljeno da to bude najviša komanda za sve ustanove i jedinice rezervne vojske u slučaju mobilizacije u skladu sa mobilizacionim planom vojske. 26. avgusta 1939. general Joachim von Stulpnagel postavljen je za komandanta, ali je ostao samo nekoliko dana jer je Hitlerovu ratnu politiku opisao kao katastrofu. 31. avgusta 1939. godine, neposredno pre nemačke invazije na Poljsku, general Friedrich Fromm imenovan je za novog komandanta rezervne vojske i načelnika naoružanja vojske. Na duznosti je ostao do 20. jula 1944. godine, kada je uhapšen u vezi sa pokušajem državnog udara koji je neuspesno izvršio Claus Schenk Graf von Stauffenberg.

Zadacima komandanta rezervne vojske bavila se posebna "Gruppe BdE" koja je bila povezana sa osobljem Generalštaba vojske. “Grupa BdE” bila je organizovana u odeljenja i inspekcije. U okviru Inspekcije 7, oformljena je Grupa VI, koja je bila kriptoanalitička grupa Vrhovne komande vojske (OKH). Organizaciono je bila u Generalštabu vojske (Allgemeinen Heeresamt). Predstavljala je pandam OKW/Chi. Grupa VI bavila se nemačkim vojnim kodovima i šiframa, ali je takođe imala malu kriptoanalitičku grupu koja je istraživala sigurnost šifre nemačke vojske.

Grupa VI u okviru Inspekcije 7 osnovana je 05. januara 1941. godine i preuzela je zadatke bivše IV grupe (u Referatu 7/IV 4). Komandant grupe bo je major Mang. U vojnim pitanjima, In 7 / VI je bio potčinjen komandantu rezervne vojske a sto se tice operativno-strucnog rada samo Vrhovnoj komandi vojske (OKH). To je omogućilo kriptoanalitičkoj službi da regrutuje dovoljno osoblja bez operativnog mešanja sa strane, istovremeno održavajući blisku podršku bobrbenih jedinica na terenu.

Kriptografski odeljak je vremenom postao nezavisan.

Nemačka vojska koristila je ručne šifre ispod nivoa divizije. Ručne sisteme vojske koji su se koristili između 1939. i 1942.g. su bile:

•   Monoalfabetska sifra supstitucije pomoću ključne reči mešovite abecede u kvadrat 5 x 5.
Supstituciona šifra je metoda šifrovanja u kojoj se znaci otvorenog teksta zamenjuju šifratom, na definisan način, uz pomoć ključa; „znaci“ mogu biti pojedinačna slova (najčešća), parovi slova, trojke slova, miks gore navedenog i tako dalje. Primalac dešifruje tekst izvođenjem inverznog postupka zamene za dobijanje originalne poruke. Monoalfabetska šifra koristi fiksnu zamenu u celoj poruci, dok polialfabetska šifra koristi brojne zamene na različitim položajima u poruci, gde se znaci iz otvorenog teksta preslikava u jednu od nekoliko mogućnosti u šifratu i obrnuto.

•   Sifra Transpozicija češlja (nemački: Kammwurfel)
Transpoziciona šifra je metoda šifrovanja kojom se položaji koje zauzimaju znaci otvorenog teksta (a to su obično znakovi ili grupe znakova) pomeraju u skladu sa dogovorenim sistemom, tako da šifrat predstavlja permutaciju otvorenog teksta. Odnosno, redosled znakova se menja (otvoreni tekst je preuređen). Matematički se bijektivna funkcija koristi na pozicijama znakova za šifrovanje, a inverzna funkcija za dešifrovanje.

•   Knjiga kljuceva (nemački: Heftschlüssel)

•   Šifra sa dvostrukom transpozicijom (nemački: Doppel Wüfel-dvostuka kocka) 4-S-40. Ovaj sistem se koristio do 1926/27. godine. Sifra poznata kao „dvostruka kocka“, postupak šifrovanja transpozicije koji je i danas fascinantan, jednostavan i, ako se pravilno koristi, vrlo siguran. Sifra je zapravo samo permutacija običnog teksta. Za rad je potrebna samo olovka i papir!

•   Playfair sifra u pojedinačnom Playfair-u (nemački: Kaste-Schlüssel) (TS-42)
Plajferova šifra ili Plajferov kvadrat je ručna tehnika simetričnog šifrovanja i bila je prva doslovna šifra zamene bigrama. Šemu je izmislio 1854. godine Charles Wheatstone, ali nosi ime Lord Playfair za promociju njene upotrebe.
[attachment=1]

•   Dupla Playfair sifra (nemački: Doppel Kaste-Schlüssel) Poruka Cipher 42 (NS-42)
Dupla Playfair sifra od dva kvadrata, ručna je tehnika simetričnog šifrovanja. Razvijena je da ublaži glomaznu prirodu velike matrice šifrovanja/dešifrovanja koja se koristi u šifri od četiri kvadrata, a da je i dalje jača od šifre Playfair sa jednim kvadratom.
[attachment=2]

1942. godine Walter Fricke iz obaveštajna agencija Vrhovne komande vojske (General der Nachrichtenaufklärung - OKH/GdNA) izjavio je da su svi ručni sistemi koje je (kopnena) vojska trenutno koristila bili nesigurni. S obzirom na to da kopnena vojska nije imala rezervne ručne sifarske sisteme, Odeljenju za sifre Vrhovne komande vojske (OKH/Chi) je naređeno da sarađuje sa kriptoanalitičkom grupom Inspectorate 7/VI, obavestajne agencije Vrhovne komande vojske, koja je bila odgovorna za proizvodnju novih sistema.

Rucni sisfarski sistemi koje je nemačka vojska razvila i koristila do 1945.godine su:

•   Troslovni poljski kodovi (nemački: Signaltafeln) sa ili bez tabele za šifrovanje (nemački: Schlüsseltafeln).

•   Jednokratna transpozicija pomoću rešetke (nemački: RasterSchlüssel 44) koja se obično naziva Raster.
Nemačka vojska je ozbiljno kriptografski iskoristila transpoziciju pomocu resetke krajem drugog sv.rata. Uveli su sistem za transpoziciju kolona nazvan Rasterschlussel 44, od avgusta 1944. do kraja maja 1945.godine. Koristili su rešetku 24x25, sa 10 belih ćelija po redu u koje je otvoren tekst unosen u uobičajenom smeru pisanja, i 15 crnih ćelija. Šifrovani tekst se čitao po kolonama u nepravilnom nizu stupaca. Mreža i redosled kolona menjali su se svakodnevno, početne ćelije za pisanje i čitanje varirale su u zavisnosti od poruke, a indikatori za ove položaje su uključeni u šifrovani tekst. U praksi je ovaj sifarski system bilo teško koristiti i bio je jako sklon greškama, ali ga je takođe bilo mnogo teže razbiti od strane kriptoanalitičara SAD I Bletchley parka, koji su ga smatrali „praktično nesalomljivog“ pa su za njega govorili da je „pobedio naše kriptografe“, uzimajući u obzir vreme i trud koji su bili potrebni za razbijanje u odnosu na čisto taktičke vrednosti, da bi na kraju odustali od njegove kriptoanalize.

•   Dvostruka transpozicija (nemački: Rasterersatzverfahren)

U terenskim uslovima koristili su se mnogi improvizovani sistemi, poput monoalfabetske zamene, transpozicije koja se sastojala samo u preokretanju redosleda slova otvorenog teksta i onoga što bi određeni radio operateri mogli usvojiti sporazumno između sebe.

Izrada,pakovanje i distribucija kriptografskih ključeva

Kriptografska dokumenta za potrebe (kopnene) vojske Wehrmachta proizvedeni su na početku rata u sopstvenoj štampariji grupe In 7/IV. Proizvodnju, pakovanje i distribuciju radilo je oko 20 ljudi, jer su štampani ključevi samo za Enigmu, vremenske sifre i knjige razgovornika (HeftSchlussel).

Broj osoblja za proizvodnju ključeva povećao se 1940. godine, kada je Heftschlussel zamenjen dvostrukom transpozicijom i 1942. godine kada su dvostruku transpoziciju zamenili TS-42a i NS-42. Značajan porast osoblja dogodio se kao rezultat uvođenja ključnih tabela u V/T tabele. Uvođenjem SZ 40 i SZ 42 i drugih kriptografskih sistema za koje su bili potrebni specijalni ključevi, obim posla oko pripreme ključeva postao je prevelik za In 7 / IV. Stoga je 1942.g. priprema kriptografskih kljuceva prebačena u IBM odeljenje jedinice, a štampanje u štampariju Rajha u Berlinu. Aktivnost In 7/VI u takvim okolnostima je ograničeno na preuzimanje, pakovanje i distribuciju gotovog materijala korisnicima.

U vreme avionskih napada na Berlin 22. i 23. novembra 1943. godine, štamparija i sav ključni materijal In 7/IV u Berlinu je uništen. Odeljak za proizvodnju ključeva premešten je iz Berlina u interventne prostorije pripremljene nekoliko nedelja pre toga u Skolu veze (kopnene) vojske (Heeres Nachrichten Schule) koja se nalazila u Haleu. U tom periodu aktivirane su privatne štamparije za proizvodnju ključeva, jer štamparija Rajha nije mogla da ispuni zahteve, i drugo, decentralizacija je postajala sve neophodnija kako bi se izbeglo bombardovanje. Oko 20 firmi na području centralne Nemačke dobilo je ugovore za stampanje kriptografskih dokumenata.

U maju 1944.g. ključni proizvodni deo premešten je u kasarnu Hindenburg u Drezdenu zbog nedostatka prostora. Ova situacija se zadržala do 1. novembra 1944. godine, kada su svi zadaci proizvodnje, štampanja i distribucije ključeva prebačeni u Odeljak IIIa OKW/Chi. U martu 1945. godine, odeljenje IIIa premešteno je iz Drezdena u Skolu veze (kopnene) vojske (Heeres Nachrichten Schule) u Haleu zbog približavanja Sovjetske armije. Radovi na proizvodnji kriptodokumenata u Skoli veze nikada nisu započeti, jer su 12. aprila ključevi i mašine za proizvodnju materijala ukrcani u tri kamiona koja su teretnim vozom poslati u južnu Nemačku. Ključeve ostavljene u Haleu uništila je Nemačka vojska pre nego ih je americka vojska zarobila.

U martu 1941. godine, Grupa VI/Inspekcije 7 imalo je skoro 120 zaposlenih i bila je podeljena na sledeće odeljke:

•   Odeljak Z Personalni poslovi, šef kapetan (Hauptmann) Franz Herbrüggen, zamenik šefa inspektor Weiland
•   Odeljak 1 Opšta kriptoanaliza, šef Friedrich Steinberg, zamenik specijalni vođa (Sonderfuhrer)Hans Pietsch
•   Odeljak 2 Englesko podrucje, šef viši inspector (Oberinspektor) Ernst Liedtke
•   Odeljak 3 Francusko podrucje, šef viši inspector (Oberinspektor) dr. Hans Wolfgang Kühn
•   Odeljak 4 Italijansko podrucje, šef kapetan (Hauptmann) Fialla
•   Odeljak 5 Podrucje SSSR-a, na čelu sa Maxom Bleschkeom
•   Odeljak 6 Podrucje Balkana, šef vrhovni savetnik (Regierungsrat) dr. Rudolf Bailović
•   Odeljak 7 Sigurnost sopstvenih kriptoloskih postupaka, rukovodilac: Carl Boehm, zamenik specijalni vođa (Sonderfuhrer)Hans Pietsch
•   Odeljak 8 Nadgledanje i kontrola radio i šifrovane veze nemačke vojske, šef porucnik (Oberleutnant) Steinberg
•   Odeljak 9 Hollerith mašine, šef Kriegsverwaltungsrat Walter Schenke. Odeljenje je bilo opremljeno svim vrstama nemačkih mašina,
kao i svim vrstama francuske opreme Hollerith.
•   Odeljak 12 ("Referat Vauck") formiran je 1. avgusta 1942, sa fokusom na “Agentenverfahren” (postupanje agenata) pod rukovodsvom
OLt. Wilhelma Vaucka. Referat je bio odgovoran za radio izviđanje radio veza agenata i dešifrovanje agenturnih poruka.
•   Jedinica F (istraživanje) formirana je 13. aprila 1943. sa devet ljudi pod upravom poručnika dr. Herberta von Denffera a njegov zamenik
je bio unteroffizier Willi Rinow. Prikazani dokument navodi razlog stvaranja novog odeljka, njegove ciljeve i neposredne zadatke.
[attachment=1]
U sastavu jedinice F nalazili su se dr.Günther Wünsche, Fritz Hilburg, Dr. Hans Wolfgang Kühn, Harry Welsch i matematicari Apel, Bringmann
i Diehl, kaplari Christmann i Hohensee.

17. i 19. januara 1942. godine u Referatu 7 održana je rasprava o bezbednosti sifarskog sistema Enigme, u kojoj su ucestvovali predstavnici iz svih odeljaka, pa su tako iz odeljka 3 prisustvovali Hans Wolfgang Kühn, Otto Buggisch i Harry Welsch.

Komandanti jedinice za kriptoanalizu In 7/VI od januara 1941. do februara 1945. bili su:
Major Mang od 1941–1942.godine
Majore Mettig od novembra 1941. do juna 1943. godine
Major Lechner 1943.godine
Major dr Rudolf Hentze od 1944–1945.godine

1942. godine odgovornost za bezbednosna ispitivanja postojećih kriptografskih sistema nemačke vojske prebačena je sa In 7/IV na In 7/VI. Od tog vremena, Vojna agencija za zaštitu signala, u 7/IV bila je ograničena na razvoj novih sistema za vojsku i za proizvodnju, štampu i distribuciju trenutnih ključeva i sifarskih sistema.

1942. godine Matematički referat se proširio do te mere da su iz njega stvorena tri odeljka. Sonderfuhrer Steinberg i matematičari koji su sa njim radili na mašini za šifrovanje M-209 i masinskim šiframa odvojili su se da bi formirali Američki referat dok su formirana dva odvojena odeljenja, jedan pod Oberleutnant Luders-om za ispitivanje sigurnosti šifri i sigurnosti sopstvenih procesa. , i jedan pod vodstvom dr. Doringa za analizu teleprinterskih sifri.

Funkcionisanje sifarske sluzbe u Luftwaffe

Luftwaffe —je naziv za ratno vazduhoplovstvo nemačkog Vermahta. Luftwaffe je osnovan za vreme Prvog svetskog rata, sa pojavom vojnih aviona. To je bilo prvo ratno vazduhoplovstvo na svetu.
Posle nemačkog poraza u I sv.ratu, Luftvafe je rasformiran po uslovima Versajskog sporazuma.

Versajski sporazum iz 1919.g. nametnuo je stroga ograničenja Weimaskoj Republici naslednici Nemačkog Carstva. On je dozvoljavao samo malu obrambenu armiju poznatu kao Reichswehr. Reichswehr je smeo imati samo 100 000 vojnika, podijeljenu između dva vida vojske, kopnene vojske - Reichsheer, i male mornarice - Reichsmarine. Versajski sporazum nije predviđao nikakvo Ratno vazduhoplovstvo.

Medjutim, nemačka civilna aviokompanija - Lufthansa - osnovana 1926. godine pružala je letačku obuku za ljude koji će kasnije postati piloti Luftvaffea. 1933., nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) pobedila je na izborima, cime je rođen Treći reich. Dve godine kasnije - 1935. Versajski sporazum je odbačen, pa je Reichswehr postao Wehrmacht, koji je imao tri vida vojske; Heer, Kreigsmarine i novorođenu - Luftwaffe.

26. februara 1935.g. nacistički vođa Adolf Hitler potpisuje tajni dekret kojim se odobrava osnivanje Reich Luftwaffe kao trećeg vida nemačke vojne službe za pridruživanje kopnenoj vojsci i mornarici Rajha. Istim dekretom Hitler je za vrhovnog komandanta novog nemačkog vazduhoplovstva imenovao Hermana Geringa, nemačkog vazdušnog heroja iz Prvog svetskog rata i visokog nacistickog funkcionera.

[attachment=1]

(Tokom Prvog svetskog rata, Gering je komandovao proslavljenom vazduhoplovnom eskadrilom u kojoj je služio veliki nemački as Manfred von Richthofen - „Crveni baron“.) U februaru 1935. Hitler je formalno organizovao Luftvaffe kao važan korak u svom programu nemačkog preoružanja .

Formiranje Luftwaffe je trebalo da se kamuflira korak po korak kako ne bi uznemirio strane vlade, a veličina i sastav jedinica Luftvafe trebali su ostati u tajnosti. Međutim, u martu 1935.g. Britanija je objavila da jača svoje Kraljevsko vazduhoplovstvo (RAF), pa je Hitler nakon toga , otkrio svoj Luftvaffe, koji je brzo narastao u zastrašujuće vazduhoplovstvo.

Ovo kršenje Versajskog sporazuma je proteklo bez sankcija Britanije, Francuske ili Lige naroda.

Struktura Luftvaffe-a u velikoj meri odražavala je hirove njenog komandanta Hermana Goringa i preko tri miliona ljudi koji su služili u vazduhoplovstvu, PVO i padobranskim jedinicama od 1939. do 1945.godine.

Jedinstvena karakteristika Luftwaffea (nasuprot drugim nezavisnim avijacijama) je bila ta da je u svom sastavu imao padobrance.

Luftvaffe je bio konfigurisan da služi kao presudni deo nemačkog blitzkriega, ili „munjevitog rata“ - smrtonosne vojne strategije koju je razvio general Heinz Guderian. Kako bi nemačke pancer divizije prodirale duboko u neprijateljsku teritoriju, bombarderi Luftwaffe uništili bi neprijateljske linije snabdevanja i komunikacije i izazvali paniku. Izbijanjem Drugog svetskog rata u septembru 1939. godine, Luftwaffe je imao operativne snage od 1.000 lovaca i 1.050 bombardera.

Oberkommando der Luftwaffe - Vrhovna komanda vazduhoplovstva

Luftvaffe je bio organizovan u velikoj i raznovrsnoj strukturi koju je vodio ministar Rajha (Reichsminister) i vrhovni komandant Luftwaffea (Oberbefehlshaber der Luftvaffe) Herman Göring. Göring je preko Ministarstva vazduhoplovstva Rajha (Reichsluftfahrtministerium / RLM /) kontrolisao sve aspekte vazduhoplovstva u Nemačkoj, uključujući civilnu i vojnu avijaciju. Ova organizacija bila je iz mirnodopskog perioda, pre učešća u španskom građanskom ratu.

1937. Göring je najavio reorganizaciju Ministarstva vazduhoplovstva Rajha (Reichsluftfahrtministerium / RLM) u vojni i civilni deo. Vojni deo bi trebao biti vođen od strane Vrhovne komande ratnog vazduhoplovstva (Oberkommando der Luftwaffe, OKL). Komandant bi bio sef generalštaba. Međutim odvajanje vojnog od civilnog vazduhoplovstva nije bilo kompletno već polovično. Delovi vojnog dela (Centralni deo, Glavna vazduhoplovna kancelarija, Inspektorat - Zentrale Niederlassung, General Air Office, Alle Aufsichtsbehörden) su ostali pod kontrolom generalnog inspektora vazduhoplovstva (Generalinspektors der Luftwaffe) general feldmaršala Erharda Milcha (Generalfeldmarschall) Erhard Milch).

[attachment=1]

Razlozi ovakve organizacije su primarno bili potkopavanje Milha, koji je bio visoko cenjen od strane nacističke partije. Kasnije tokom 1937.godine i pocetkom 1938.g. godine, Göring je ponovo promenio organizacionu strukturu, uklanjajući tri kancelarije koje su bile pod Milhovom kontrolom i kontrolom generalštaba, stavljajuci ih pod svoju direktnu kontrolu. Ti delovi su bili: lična kancelarija, vazdušna odbrana i tehnicki ured.

Da bi se pripremio za predstojeći rat u Evropi, Luftwaffeu je bila potrebna vrhovna komanda ekvivalentna onoj koju je imala kopnena vojska (Oberkommando des Heeres, OKH) ili mornarica (Oberkommando der Marine, OKM). Tako je 5. februara 1935. formirana vrhovna komanda ratnog vazduhoplovstva (Oberkommando Der Luftwaffe, OKL). 1939.g. Luftwaffe je još jednom reorganizovan. Zasluge za formiranje prave vrhovne komande ratnog vazduhoplovstva su pripale generalu avijacije Güntheru Kortenu komandantu 1. Vazduhoplovne flote (Luftflotte 1) i njegovom šefu za operacije avijacijskom generalu Karlu Kolleru.

[attachment=2]

Oni su vodili kampanju da smanje Göringov uticaj i generalno uticaj Ministarstva vazduhoplovstva Rajha (Reichsluftfahrtministerium). Namera im je bila da se Luftwaffe dovede u potpunu ratnu spremnost grupisanjem najbitnijih vojnih delova Ministarstva vazduhoplovstva u jedinstvenu komandnu strukturu.

Nova organizacija se pokazala efikasnijom i trajala je do kraja rata. Vrhovna komanda ratnog vazduhoplovstva je kao i vrhovne komande kopnene vojske i mornarice bila podređena Vrhovnoj komandi Wehrmachta (Oberkommando der Wehrmacht, OKW). Vrhovna komanda Wehrmachta je odgovarala Hitleru za operativnu komandu sva tri vida oružanih snaga (Wehrmachta).

Šefovi OKL i vrhovni komandanti Luftwaffea (OKL-Chefs und Oberbefehlshaber der Luftwaffe) bili su:
•   Reichsmarschall Hermann Göring, od 1. marta 1935. do 24. aprila 1945.
•   Generalfeldmarschall Robert Ritter von Greim, od 24. aprila 1945 do 8. maja 1945.

Komandanti OKL generalštaba bili su:
•   Generalleutnant Walther Wever, od 1. mart 1935. do 3. juna 1936.
•   General der Flieger Albert Kesselring, od 5. juna 1936. do 31. maja 1937.
•   General der Flieger Hans-Jürgen Stumpff, od 1. juna 1937. do 31. januara 1939.
•   Generaloberst Hans Jeschonnek , od 1. februara 1939. do 18. avgusta 1943.
•   General der Flieger Günther Korten, od 25. avgusta 1943. do 22. jula 1944.
•   General der Flieger Werner Kreipe, od 2. avgusta 1944. do 28. oktobra 1944.
•   General der Flieger Karl Koller, od 12. novembra 1944. do 8. maja 1945.
•   General der Flieger Hans-Jürgen Stumpff, od maja 1945. Do 23.maja 1945.

Cipher Department of the High Command of the Luftwaffe - Kripto odeljenje Vrhovne komande vazduhoplovstva

Kripto odeljenje Vrhovne komande Luftwaffe-a bilo je obaveštajno-kriptoanalitička agencija nemačkog Ministarstva vazduhoplovstva pre i tokom Drugog svetskog rata.

Nemačko vazduhoplovstvo (Luftwaffe), jedan od tri roda nemačkih oružanih snaga, organizovano je i njime se komanduje nezavisno od kopnene vojske i mornarice. 05. februara 1935. formirana vrhovna komanda ratnog vazduhoplovstva (Oberkommando Der Luftwaffe, OKL). Njegova tri glavna ogranka su leteće trupe, protivavionska artiljerija i vazdušno-signalne trupe. Takođe uključuje padobranske i vazdušno-desantne trupe, vazduhoplovne inženjere, vazduhoplovnu medicinsku trupu i vazduhoplovnu policiju i određeni broj specijalnih odeljenja formiranih od osoblja vazduhoplovstva za službu kao redovne borbene trupe. Organizovan je na teritorijalnoj, a ne na funkcionalnoj osnovi, sa odvojenim operativnim i administrativnim komandama.

Novoosnovani ratno vazduhoplovstvo (Luftwaffe) se prvih nekoliko godina od osnivanja oslanjao na vojsku (KoV) po pitanju potrebnih obaveštajnih podataka za vazduhoplovstvo , da bi 01. januara 1937.g. osnovao sopstvenu službu Chi Stelle, OB d L. Pocelo se od jednog oficira Luftwaffea, tehničara i civilnog inspektora koji je tokom Prvog svetskog rata bio povezan sa obaveštajnom službom nemačke vojske premešten je u Luftwaffe prilikom osnivanja Chi-Stelle.

Da bi radio prislusna sluzba mogla da funkcionise i pruzi OKL preko potrebne obavestajne podatke potražili su pomoćnike u svom starom krugu poznanika, bivših vojnika koji su u Prvom svetskom ratu služili kao tehničari za presretanje ili su bili kriptoanalitičari. Njihov broj nije bio dovoljan za izvršavanje zadatka. Osnovna greška je bio neselektivan prijem ljudstva, bez obzira na njihovu prethodnu obuku za ovaj poseban posao. Primali su se od ljudi koji su prošli obuku sa radio uredjajima ili koji su tečno govorili strane jezike. Među njima je bilo starih vojnika, bivših pomoraca, profesionalnih putnika, avanturista i političkih izbeglica. Civilna lica su prošli obuku, ali nikakvu obuku za posao koji je zahtevala Chi-Stelle.Mere bezbednosti preduzete prilikom prijema ljudi u Agenciju bile su površne. Ovakav sastav polaznika jako je otežavao bilo kakvu obuku.

Prva tehnička oprema bila je vrlo deficitarna. Koristili su se stari prijemnici iz Prvog svetskog rata, a samo postavljanje bilo je tehnički težak zadatak. Čak su i kasnije instalirani prijemnici sa više birača delimično bili improvizovani. Stoga je značaj Chi-Stelle prve godine ostao neznatan, kada je trebalo prikupiti obaveštajne podatke za Luftwaffe. Obuku radio operatora nadzirao je mali kadar dobijen iz kripto odeljenja Reichswehra (Reichswehr cypher bureau).

01. januara 1937. godine, agencija je zvanično pokrenuta, sa jednim oficirom i dvadeset civila. Zvala se Chiffrier Stelle. Luftwaffe-ove fiksne presretačke stanice osnovane su u Minhenu, Münsteru i Potsdamu (Eiche) 1937. godine i dobile naslovno ime Prijemne stanice za vremenske prognoze (Vetterfunkempfangsstellen).

[attachment=1]

Budući da su u mirno doba gotovo sve države svoj radio saobraćaj emitovale u otvorenom obliku, posao je bio jednostavan, a pronalaženje smera bilo je nepoznato.

Ubrzo su osnovane tri pokretne presretačke jedinice, ranga voda, za rad na terenu. Prvi se bavio Engleskom, Francuskom i Belgijom; druga Italijom, a treća sa Rusijom, Poljskom i Čehoslovačkom. Njima je dodata mala grupa za kriptoanalizu koja se zvala Chi-Stelle koja je opsluživala sva tri voda. Presretačke stanice su početkom Drugog svetskog rata dopunjene stanicama za pronalaženje smera emitovanja koje su nazvane Vremenske istraživačke stanice (Vetterforschungsstellen). Vodovi su preformirani u mobilne cete za presretanje radija (Lufnachrichtenfunkhorchkompanien Mot) koje su sarađivale sa fiksnim stanicama u presretanju stranog vazduhoplovnog saobraćaja.

[attachment=2][attachment=3]

Veština presretanja i analize saobraćaja omogućila je Chi Stelle da iskoristi sve vrste savezničkih radio emisija; radar, navigacione svetionike i radiotelefonske razgovore, što je stvorilo reputaciju davanja dragocenih taktičkih i strateških obaveštajnih podataka. Na primer, već u decembru 1939. jedinice Chi Stelle detektovale su veliku formaciju britanskih bombardera Vellington iznad Severne Nemačke i mogle su da pruže mesto, visinu, brzinu i veličinu formacije odbrambenim formscijama Luftwaffe-a. Ovo je Nemce naučilo da će obaveštajni podaci igrati ključnu ulogu u odbrani od vazdušnog napada.

Na početku rata imala je 10 mobilnih četa za presretanje i 14 fiksnih presretačkih stanica pod okriljem „meteoroloških stanica“. Kako je rat odmicao, Luftwaffe je organizovao radio izviđačke bataljone za svaku vazdušnu flotu uz podršku fiksne stanice u Nemačkoj. Na kraju je terenska služba bila organizovana u tri radio izviđačka puka; 351. Pokrivao je zapadni front, 352. Mediteran a 353. Rusiju. Sedište Chi Stelle-a u Postdamu određeno je za 350. bataljon i bilo je podeljeno u niz odeljenja za geografsku procenu zajedno sa administrativnim odeljenjima.

Referat E 1940-1941.g.

Kada je počeo Drugi svetski rat, jedinica za kriptoanalizu je imala 15-18 dešifrera-kriptoanaliticara, od kojih je 10 bilo Koliko-toliko upoznato sa kriptološkim sistemima zastite informacija koje su koristili saveznici, ali nijedan nije mogao biti ocenjen kao vrstan kriptoanalitičar. Da bi se realizovala kriptanaliza presretnutog sifrovanog saobracaja vazduhoplovstava drugih zemalja, koji je sada bio obilne prirode, rukovodilac sluzbe veze (Chief Signal Officer) dodelio je 50 novoprimljenih pripadnika u Referat E, od kojih nijedan nije imao prethodnu adekvatnu obuku iz kriptoanalize. Posle nekoliko sati podučavanja, početnici, buduci kriptoanalitičari, su odmah upucivani u rad na kriptografskim sistemima, čije je rešavanje bilo u različitim fazama realizacije. Posle nekoliko nedelja, novajlije bi se prebacivale na novu proceduru, kao deo mehaničkog procesa na način koji će im omogućiti da na vreme nauče različite metode dekriptiranja. Naglasak je bio na brzom razbijanju šifre ili koda, sa pitanjima teorije od minornog sekundarnog značaja. Novoprimljeno osoblje je svoj zanat naučilo kroz praktican rad, a ne kroz teorijsku obuku.

Prednost ove metode bila je u tome što su pojedinci naučili u najkraćem mogućem roku da uspešno dešifruju određene poznate sisteme poput “Bomber Code” (Bomber koda) i “British Main Weather Code” (Britanskog glavnog vremenskog koda). Međutim, ovi kriptoanalitičari nisu uspevali u potpunosti kada su pokušavali da razbiju jednostavne, abecedne, 3 ili 4-cifrene kodove, čak i ako je bila dostupna dovoljna kolicina presretnutih poruka. Dugo trajanje rata postepeno je smanjivalo ovaj nedostatak jer je svaki analitičar na kraju imao priliku da stekne prakticna iskustva “razbijanja” različitih sifarskih sistema.

Rad Referata E funkcionisao je tako što su se detaljno istraživali i analizirali novi kriptografski postupci presretnutog sifrovanog saobracaja vazduhoplovstava drugih zemalja, a zatim bi se dostavljale instrukcije o postupku dešifrovanja u one radio izvidjacke bataljone ili cete u kojima je presretnuta najveća količina sifrovanih informacija. U takve radio izvidjacke bataljone i cete upucivano je ljudstvo Referata E kako bi na licu mesta vrsili dekriptiranje tih sifrovanih poruka. Na taj način, osoblje Referata E na kraju je bilo stacionirano širom Evrope.

Referat se neprestano širio i do kraja 1942. dostigao je vrhunac od približno 400 ljudi. Kako je nemačka Vrhovna komanda zakljucila da se postupkom preuzimanja kadra iz operativnih jedinica za Referat E tim jedinicama oduzima fizički spreman muškarac za upotrebu u borbenim jedinicama, popuna je vrsena zenskim osobljem, što je prouzrokovalo zastoj u tekućoj kriptoanalizi. Bez obzira na to, dekriptiranje sifrovanih poruka vrseno je do samog kraja rata, pa čak i u januaru 1945.g. Po nekim podacima jedinica je rešila 35000 presretnutih poruka na zapadu i 15000 na istoku.

Šef referata Ferdinand Voegele bio je inspektor-tehničar (Inspektor-Techniker), koji do 1943. godine nije imao pomoćnike koji su bili oficiri, iako je tokom svog rada bio neprestano prinuđen da posećuje stanice za presretanje. Stalna poteškoća u radu Referata, bila je nemanje uticaja na broj ili lokaciju presretačkih stanica koji pokrivaju saobraćaj za koji je Referat bio zainteresovan. To je često uzrokovalo kašnjenje i zastoj u rad na dekriptiranju.

Kriptoanalitički napori na ruskom frontu bili su gotovo u potpunosti bazirani na terenu, sa 85% pročitanih ruskih sifarskih sistema niskog i srednjeg stepena. Priroda vazdušnog ratovanja zahtevala je brzi obaveštajni odgovor, a rezultati su bili potrebni za nekoliko sati, a ne dana ili nedelja kao kod kopnenih snaga. Uprkos ovom nivou kriptoanalitičkog uspeha kod Rusa, Chi Stelle nije uspeo da reši druge neprijateljske visokokvalitetne sifarske sisteme kao što su SIGABA ili ruski sifarski sistem “one-time pad”.

Suočen sa mnogo težim kriptoanalitičkim izazovom na Zapadu, Chi Stelle se za brzi odgovor uveliko oslanjao na presretanje i analizu saobraćaja. Chi Stelle i njegove terenske taktičke jedinice postale su glavni izvor obaveštajnih podataka Agencije za upozoravanje na vazdušni napad Reicha (Air Raid Warning Agency of the Reich), funkcije koja je postala kritično važna kako se anglo-američka kampanja bombardovanja razvijala 1943-45.g. Razvili su sofisticirane tehnike presretanja angloameričkih radara i navigacionih sistema. Na kraju su Nemci mogli da prate snage, sastav i verovatne ciljeve neprijateljskih bombardovanja u gotovo realnom vremenu.

Chi Stelle je pomagao u razbijanju mašinske šifre M-209 i do proleća 1944, GAF je čitao 6-8 dana šifrovanog saobraćaja mesečno. Njihovo čitanje saobraćaja M-209 iz američke XXIX Taktičke vazduhoplovne komande (US XXIX Tactical Air Command) navelo je Nemce na planiranu kopnenu ofanzivu u oblasti Ahena. Pored toga, pročitani su mnogi sifarski sistemi USAAF-a i RAF-a na niskom nivou, uključujući šifre kretanja aviona i bombe.

Luftnachrichten Abteilung 350 (Odeljenje vazdušnih vesti 350)

Luftnachrichten Abteilung 350 (OKL/Ln Abt 350) je bila jedinica (ranga puka) za obavestavanje nemačkog vazduhoplovstva, Luftvaffe, pre i tokom Drugog svetskog rata.

Osnivanje OKL/Ln Abt 350 datira iz 1936. godine, kada je pukovnik (kasnije General der Luftnachrichtentruppe) Wolfgang Martini predlozio stvaranje jedinice, koja je kasnije osnovana po nalogu Hermanna Geringa, šef vazduhoplovstva i vodeći član nacističke stranke.
[attachment=1]

LN Abt 350 bio je jedan od velikog broja pukova koji su imenovani u toj seriji, koji su se bavili pitanjima vezanim za obaveštajne podatke. Tako je pored LN Abt 350, bilo jos:

   •   LN Abt 351. Puk se bavio prisluskivanjem i presretanje obaveštajnih podataka savezničkih vazduhoplovnih snaga u Engleskoj i Francuskoj.
   Vršio je presretanje radio saobracaja vazduh-vazduh, zemlja-vazduh i zemlja-zemlja, uključujući praćenje navigacionih pomagala.
   •   LN Abt 352. Puk se bavio prisluskivanjem i presretanje obaveštajnih podataka savezničkih vazduhoplovnih snaga na mediteranskom području.
   •   LN puk 353. Puk se bavio pracenjem, prisluskivanjem i sovjetskog vazduhoplovstva.
   •   LN Abt 355. Puk se bavio prisluskivanjem i presretanje obaveštajnih podataka savezničkih vazduhoplovnih snaga u severnim oblastima,
   posebno sovjetske avijacije u severnoj Norveškoj. Puk je pokrivao veze zemlja-vazduh i vazduh vazduh prema uslovima prijema.
   •   LN Abt 356. Puk je pratio rute savezničkih vazduhoplovnih snaga radarskim presretanjem u saradnji sa LN Abteilung pukom 357.
   •   LN Abt 357. Praćenje savezničkih četvoromotornih vazdusnih formacija i praćenje ruta savezničkih vazduhoplovnih snaga radarskim
   presretanjem u saradnji sa LN Abteilung pukom 356.
   •   LN Abt 358. Puk je u praksi bio centar za obuka kadra u pracenju, prisluskivanju i presretanju komunikacija savezničkih vazduhoplovnih snaga
   •   LN Abt 359. Puk je prevashodno vrsio ometanje savezničkih komunikacija, uz sprovodjenje operacija obmane.

Efekat izbijanja rata odmah je osetilo Chiffrierabteilung des Oberkommandos der Luftwaffe, utoliko što su sve države učesnice većinu svojih poruka počele da prenose u šifrovano ili šiframa. Stoga je procena sadržaja poruka bila otežana, iako je organizacija savezničkih vazduhoplovnih snaga, bila poznata, pa je procena sadrzaja mogla da se izgradi na osnovu dotadasnjih obaveštajnih podataka. Novo aktivirane jedinice identifikovane su na osnovu postojećih tabela organizacije. U prvim mesecima rata u Francuskoj moglo se utvrditi samo kretanje bombardera i izviđačkih jedinica, jer je borbena situacija mogla biti praćena samo praćenjem radio saobraćaja.

Međutim, invaziji na Francusku i Rusiju prethodio je dug pripremni period u kojem je prislusna sluzba našla vremena da se upozna sa savezničkim postupcima. Zahvaljujući postojećim rezervama, bilo je moguće koncentrisati veći deo raspoloživih resursa na jednog protivnika.

U narednim godinama došlo je do daljeg širenja aktivnosti. Od skromnog početka stvorena je radio obaveštajna agencija za odbranu Nemačke. Njena misija je bila da prati letelice i radardki nadgleda vazdusni proctor u granicama Nemačke. Tako je signalna obaveštajna služba Luftvaffe-a postala suštinska komponenta nemačkog odbrambenog sistema i posebno Nemačke borbene komande.

Dinamika obaveštajnih operacija otežavala je pronalazak adekvatne organizacije radio obaveštajna sluzbe. Međutim, nekoliko reorganizacija službe koje su se dogodile 1944. godine radi ispunjavanja potreba koje su se javljale tokom prethodnih operacija dale su službi konačni oblik.

U proleće 1944. dogodila se prva od ovih reorganizacija. Sve radio obavestajne jedinice, uključujući i Chi-Stelle, koje su do tada bile pod komandom Ministarstva vazduhoplovstva, tj. Chi-Stelle Ob.d.L. su od tada bile pod taktičkom komandom obavestajnog oficira, 3. odeljenja Oberstleutnant-a Rudolfa Friedricha.

[attachment=1]

Ova centralizacija u taktičkim pitanjima i decentralizacija u administrativnim poslovima na komande jedinica na terenu doveli su do poteškoća u komandovanju i pozadinskom snabdevanju. Kao rezultat toga, u jesen 1944. godine, usledilo je neuspelo naređenje Hermanna Geringa da objedini sve obavestajne jedinice Luftvaffe-a kombinovanjem svih presretačkih, ometajućih i radio-saobraćajnih jedinica u sastav Luftvaffe-ovih obavestajnih pukova. Ova nova organizacija objedinila je sve stacionarne i terenske jedinice u nezavisne obavestajne pukove i bataljone sa brojevima od 350 do 359. Administracija je bila centralizovana u višem obavestajnom oficiru (nemački: Hoherer Kommandeur der Funkaufklarung) generalmajoru Wilhelmu Klemmeu.

[attachment=2]

Konačna organizacija predvidela je centralizovanu kontrolu u funkciji glavnog obavestajnog oficira (nemački: General Nachrichten Fuhrer) umesto u Ministarstvu vazduhoplovstva. Pod šefom kabineta glavnog obavestajnog oficira (Oberstleutnant Otto Rudolf Morgenstern) osnovana su tri odeljenja:

General Nafu I: Nadzor rada radio obavestajnih (izvidjackih) jedinica
General Nafu II: Usmerena komunikacija i Luftvaffe kriptografija
General Nafu III: Radio izvidjanje, kriptoanaliza i sigurnost sopstvenih procesa

Odeljenje General Nachrichten Fuhrer II (General Nafu II):

Drugo odeljenje je kontrolisalo Luftvaffe obavestajne komunikacije i kriptozastitu i sigurnost sopstvenih procesa sa operativnog i administrativnog gledišta. Drugo odeljenje je podeljeno u četiri grupe.
I grupa je organizovala i planirala kontrole iz nadleznosti drugog odeljenja.
II grupa je nadgledala i kontrolisala telefonski sistem saobracaja.
III grupa nadgledala i kontrolisala teleprinterski sistem saobracaja.
IV grupa nadgledala je upotrebu kriptozastite u komunikaciji. Izradjivala je šifre, masinske i ručne, pakovala i distribuirala sifarske ključeve.
Nije sprovodila kriptografske studije bezbednosti za koje je bila odgovorna IV grupa 3. divizije.

IV grupa je podeljena u sledeće odeljke:
Odeljak A:
-Radio operacije i kriptozastita
-Pregled propisa o šifrovanju Luftvaffe-a
-Dodela kriptografskih sistema pod kontrolom Luftvaffe-a
-Izvođenje radio kontrole i radio ispitivanja
-Objavljivanje operativnih uputstava za radio operacije i radio kontrolu vrhovnog komandanta Luftvaffe-a

Odeljak B:
-Distribucija literature o radio operacijama.
-Pregled svih operativnih kodeksa Luftvaffea, uključujući postavljanje distributivnih spiskova i pregled zahteva koji su neophodni
za koordinaciju ili radio operacije sa oružanim snagama, u saradnji sa drugim rodovima oružanih snaga.
-Dodeljivanje i korišćenje zemaljskih i vazdušnih baklji i drugih signalnih uređaja koji se koriste u saradnji sa drugim rodovima
oružanih snaga.

Odeljak C: Ovaj odeljak je bio čisto administrativni
-Sastavljanje i priprema metoda steganografije svih vrsta, u saradnji sa drugim rodovima oružanih snaga.
Sastavljanje operativnih kodova (razgovornika) .
-Distribucija, isporuka i kontrola svih tajnih uređaja za pisanje i operativnih kodova.
-Distribucija i kontrola svih mašina za šifrovanje, osim mašina za šifrovanje teleprinterom.
-Razvoj novih postupaka šifriranja.

Odeljak D:
-Pregled operativne literature za radio-operacije Luftvaffe-ovog vazdušnog obezbeđenja.
-Nadzor nad konfiguracijom radio-farova, prepoznavanje aviona i dodeljivanje pozivnih znakova.

Odeljenje General Nachrichten Fuhrer III (General Nafu III):

Trece odeljenje bila je radio obaveštajno služba kancelarije glavnog obavestajnog oficira Luftwaffe-a. Njegova primarna funkcija bila je analitičko delovanje službe i sastojala se od sledećih grupa:

I grupa rukovodila je raspodelom, zapošljavanjem i radom službi za izvidjanje i ometanje signala.
II grupa nadgledala je opremu i tehničku administraciju za presretanje
III grupa nadgledala je opremu i tehničku administraciju za nadgledanje i ometanje neprijateljskih radara
IV grupa sprovodila je sigurnosne studije na Luftvaffeovim sifarskim sistemima, izdavala sigurnosne direktive i pomagala
u razvoju novih sistema.

IV grupa je podeljena u sledeće odeljke:

Odeljak A: Kontrola sistema šifri i šifrene opreme
-Testiranje postupka upotrebe sifarskih ključeva koji se koristi u žičnim i bežičnim komunikacijama za ceo Luftvaffe.
-Sprovodjenje kriptografske studije bezbednosti u saradnji sa General NaFu II
-Primena mera maskirne i radio obmane u nemačkim komunikacionim operacijama, u saradnji sa General NaFu II
-Analiza rezultata dešifrovanja nemačkih i neprijateljskih presretačkih službi i razvoj kontramera.
-Ispitivanje sigurnosti sifarskih sistema savezničkih vazduhoplovnih snaga.
-Saradnja sa agencijama drugih grana.

Odeljak B: Razvoj sredstava za ključanje i metoda ključa.
-Razvoj novih sredstava i procedura za sifrovanje, u saradnji sa General Nafu II.
-Razvoj novih direktiva za posebne ključeve prema zahtevima General Nafua II.
-Saradnja na taktičkom i tehničkom nivou, u vezi sa razvojem novih sifarskih ključeva.

Odeljak C: Ključne direktive.
-Saradnja na objavljivanju uputstava za rad sa sifarskim sistemima, u saradnji sa General Nafu II.
-Saradnja na objavljivanju ključnih publikacije i direktiva za nove tehnike šifrovanja, u saradnji sa General Nafu II.

General Nachrichten Fuhrer III (General Nafu III) Oberstleutnant Rudolf Friedrich imao je administrativnu kontrolu nad Chi-Stelle-om. Reorganizacijom novembra 1944. godine Chi-Stelle je redizajniran kao bataljon vazdušnih signala 350 (nemački: Luftnachrichten Abteilung 350) skraćeno kao OKL/LN Abt 350.

Oberstleutnant Rudolf Friedrich je na svom položaju dvostrukog komandovanja regulisao planiranje celokupne nemačke obavestajne službe i " kao predstavnik glavnog obavestajnog oficira Luffwafe ostao vrhovni autoritet do samog kraja ratau svim pitanjima od presudne važnosti “. Međutim, nominalno je za upravljanje radio izvidjackim jedinicama bio odgovoran general-major Vilhelm Klemme koji je imenovan za višeg obavestajnog oficira (nemački: Hoherer Kommandeur der Funkaufklarun).

General Wolfgang Martini je uvidevsi kako se ratna situacija odvija shvatio znacaj pravovremenog upozorenja na bombaške napade, pa je predložio stvaranje kancelarije Rajhove obavestajne sluzbe (nemački: Funkaufklaerungsfuhrer Reich, FAF) novembra 1944.g. Sva obaveštajna pitanja koja su se odnosila na odbranu Rajha stavljena su u ruke pukovnika Hansa Forstera koji je imenovan šefom obaveštajne službe Rajhovih odbrambenih snaga . Jedinica FAF-a, kojom je rukovodio Hans Forster, bila je u operativne svrhe podređena Chi-Stelle-u a on je bio savetnik komandanta Jagdkorpsa.

Nakon potpisivanja dokumenata o kapitulaciji Nemacke, sve jedinice povezane sa Luftwaffe prešle su u internacijski logor na području Aschbacha, gde su takođe postepeno okupljani i drugi elementi radio izvidjackih jedinica. Zenski kadar koje su bile u sastavu jedinica nije otpušten, ali su smestene u privatne kuće ili su isporučene u ženski logor za otpust. Deo jedinice na prostoru Italije zarobile su britanske snage u u Canazei-u. Žene su internirane u logor blizu Bolonje, a muško osoblje odvedeno je u Napulj pod zabludom nekih oficira RAF-a koji su mislili da su otkrili špijunski centar.

Forschungsamt des Reichsluftfahrt Ministerium - Istraživačka kancelarija Ministarstva vazduhoplovstva Rajha

Kancelarija za istraživanje ministarstva vazduhoplovstva Rajha (Forschungsamt des Reichsluftfahrt Ministerium) bila je obaveštajna i kriptoanalitička agencija Nemačke nacističke stranke od 1933. do 1945. godine, koju je od svog osnivanja vodio šef Luftwaffe-a Herman Goring. Istraživački biro-kancelarija je bila institucija nacističke stranke, a nezvanično obaveštajna i kriptografska agencija koju je vodio Werhmacht (na čelu sa OKW/ Chi nemačke Vrhovne komande).

Druga imena za FA su bila Istraživački biro Hermanna Goringa i Biro za šifriranje Herman Goringa. Njeno službeno puno ime na nemačkom jeziku bilo je Forschungsamt des Reichsluftfahrt Ministarstvo.

Herman Goring, visokorangirani član nacističke stranke, osnovao je partijski FA (Istrazivacki biro-kancelariju) zajedno sa Gottfriedom Schapperom u aprilu 1933.g. Schapper je radio u ministarstvu Reichsvehr-a (Reichswehr Ministry) od 1927. do 1933. godine i bio je nezadovoljan obimom nadzora i nesposobnošću primenjenih metoda kontrole javnog mnjenja. Zajedno sa nekim kolegama, uključujući nabedjene naciste, Waltera Seiferta i Hansa Schimpfa, Goringovog ličnog prijatelja, podneo je ostavku 1933. godine i predložio Goringu da se oformi posebna kancelarija koja bi bila oslobođena bilo kakvog nadzora.

[attachment=1]

Schimpf je ranije organizovao nacionalsocijalističku ćeliju u okviru Rajhsvera, a da o tome nije procurila nijedna informacija. Schapper je insistirao da samostalna organizacija upravlja svim fazama nadzora pod jednom centralnom kontrolom. Pored toga zahtevao je da zbog ograničenog obima operacija, i nesposobnosti u kancelariji za obavestajne poslove Ministarstva Rajhsvera, nova agencija bude nezavisna od ministarstva. Goring je na to pristao.

Goring je kancelariju uspeo da kamuflira pod naslovom Reichsluftrahrtministerium-Forschungsamt da bi zamaskirao njenu ulogu u nacističkoj hijerarhiji, iako u stvarnosti nije bila povezana sa ministarstvom vazduhoplovstva. Goring je takođe obezbedio da ne bude potčinjena Ministarstvu vazduhoplovstva Rajha, vec da ima sopstvenu administraciju, koja se finansirala direktno od Trezora do 1938. Godine. Takodje, Forschungsamt des Reichsluftfahrt Ministerium nije imala nikakve veze sa istraživačkim odeljenjem tehničke kancelarije Luftwaffe-a ili vojnim presretanjem komunikacija od strane Luftwaffe-a ili kriptološkom jedinicom Vrhovne komande vazduhoplovstva. Do tada je kancelarija bila poznata kao Istraživački biro Hermana Geringa.

Forschungsamt des Reichsluftfahrt Ministerium (FA) je bila civilna organizacija nacističke stranke, za razliku od komplementarnih organizacija koje su postojale u to vreme, npr. OKW / Chi, koji su bili vojne prirode. Iz sigurnosnih razloga, malom broju pojedinaca, koji su bili civili, naređeno je da nose nemačke uniforme Luftvaffea. Ovo je trebalo da osigura plodnu komunikaciju između organa sluzbe veze-telekomunikacija.

U pocetku, kada je osnovana 10. aprila 1933.g., jedinica se sastojala od osmorice ljudi. Kasnije, kako se agencija proširivala, brojno stanje je povecano za dodatnih 33 kriptografa, većina sa nacističkim naklonostima. Kriptografi su preuzeti kripto odeljenja Vrhovne komande oružanih snaga, OKW/Chi, u vreme kada se i sam OKW/Chi suočavao sa velikom nestašicom strucnog kadra. To je izazvalo znatna sukobljavanja između dve agencije. FA se nalazio u potkrovlju Geringove zgrade Ministarstva vazduhoplovstva, a kasnije se preselio u zgradu u Behrendstrasse, Berlin.

[attachment=2]

Krajem 1933.g. FA je bila smestena u hotel u Chariottenbergu. 1934. i 1935. godine FA zauzima preuređeni stambeni kompleks nazvan Schiller Colonnades.

Primorana da se evakuiše iz Berlina zbog jakog savezničkog bombardovanja, do januara 1945. većina jedinice preselila se u Breslau (Wrocław) i Luebben (mesto presretačke stanice na istoku Nemacke) i Jueterbog (65 km jugozapadno od Berlina. Do marta 1945.g., ostaci su poslati u Kaufbeuren, na jug Nemacke, sa malom grupom koja se preselila u Rosenheim (52 km jugoistocno od Minhena). Do tog trenutka FA se smanjio sa oko 2000 osoblja na 450, da bi ih u Rosenheimu bio oko 100. U Kaufbeurenu je zauzimao blok zgrada u kasarni na lokalnom aerodromu. Tu je FA rasformiran i svi dokumenti su izgoreli neposredno pre dolaska američke vojske. Mala kolicina dokumenata otkrivenih nakon opsežne potrage pružila je potvrdu postojanja FA i pružila osnovne crte njegove organizacije.

Dok je operativni opseg kancelarije za spoljne poslove (Umfang des Auswärtigen Amtes) i Reichswehr-a bio organizovan za nadgledanje stranih komunikacija, Forschungsamt je koncipiran za nadgledanje unutrašnjih komunikacija, za prikupljanje svih komunikacija širom Nemačke i od Nemačke prema drugim zemaljama. Nadgledana je sva štampa, sav štampani materijal, nadzor ličnih pisama i presretanje razgovora. Presretačke stanice bile su distribuirane širom Nemačke, poštanski okruzi i kablovski čvorovi imali su nadzorna mesta. Svi telegrami koje je bilo ko poslao kopirani su i slati u Forschungsamt.

Od posebnog značaja bilo je presretanje telefonskih poziva visokih državnih zvaničnika, članova NSDAP-a i državnih zvaničnika. Postepeno je stvorena ogromna špijunska mreža koja se prostirala širom Nemačke. Nijedan oficir, nijedan drzavni zvaničnik, nijedan partijski zvaničnik i nijedna važna osoba nije mogla da telefonira, a da razgovor nije prisluskivan. FA je posebnu pažnju posvetio osoblju Rajhswehra i komandantima vojnih okruga. Uspostavljen je sistem poverljivih agenata koji su izvestavali FA. Nadgledanje opštih službenih pisama činilo je veliki deo nadzora.

U početku je Forschungsamt pokušavao da sarađuje sa Biroom za šifre Reichswehr-a (Reichswehr Chiffrierbüro) i Biroom C Ministarstva spoljnih poslova (Büro C des Auswärtigen Amtes), ali odnos se brzo pogoršao zbog prirode FA-a da uvek bude primalac poruka, a nikada davalac bilo kakve povratne informacije. Na kraju je saradnja bila čisto formalne prirode.

Jedno od glavnih dostignuća FA koje je otkrio dr. Otto Buggisch je da FA može čitati ruski Teletyp saobraćaj. Buggisch je izjavio da je FA imao uspeha u rekonstrukciji ruske teleprinterske mašine 1943. godine i shvatio da ona ima određene sličnosti u dizajnu sa nemačkim SZ40. Posle kratkog vremena, Sovjeti su promenili dizajn. FA je obavestio Inspektorat 7 o svojim rezultatima i dobio izveštaj o rešenju nemačke šifre teleksa (model nepoznat). Buggisch je objasnio da je ovo jedan od vrlo retkih slučajeva u kojima su FA i Insp. 7 / VI razmenjivali rezultate.

Forschungsamt des Reichsluftfahrt Ministerium je bio podeljen na šest glavnih odeljenja, koja sui mala svoje odeljke.

-Odeljak 5: Distribucija presretnutih poruka glavnom odeljku IV ili glavnom odeljku V. Nije izvršena nijedna analiza saobraćaja, samo sortirano prema jeziku i tipu saobraćaja. Nešifrovane poruke, npr. privatne i komercijalne poruke, članci u štampi, odeljci za nadgledanje telefona poslati su direktno u glavni odeljak V. Šifra i šifrovani tekst su sortirani po tipu, npr. vojni, diplomatski ili komercijalni. Vojni tekstovi prosleđeni su OKW/Chi-u na dešifrovanje.

-Glavno odeljenje IV: Kodovi i šifre. Sastojalo se od 180 ljudi, predvodio ga je Ministerialdirigent Georg Schroeder. Odeljenje je bilo odgovorno za kriptoanalizu svih stranaca, tj. H. odgovoran za neprijateljske signale.

-Odeljak 6: Nastao je 1944. godine pod komandom oficira po imenu Paetzel i zapošljavao je oko 40 ljudi. Zadatak odeljka bila je istraživanje novih sifarskih sistema, posebno onih na kojima drugi odeljci nisu mogli da rade. Bavili su se diplomatskim komunikacijama između Amerike, Engleske, Japana, slobodne Francuske, Španije i Španske Amerike.

-Odeljak 7: Prekomorski i jugozapadni sifrovani saobracaj. Komandovao je viši specijalista Veachter i sastojao se od 60 do 70 zaposlenih. Njihov rad je obuhvatio SAD, Englesku, Latinsku Ameriku, Španiju, Portugal, Tursku, Egipat i Daleki Istok. Stariji specijalista Weachter bio je stručnjak za američke sisteme. Dr. Erfurt je bio jedini prevodilac za japanski jezik u ovom odeljenju.

-Odeljak 8: Pod komandom višeg specijaliste Schulzea, sastojalo se od 30 do 40 ljudi. Radili su sa Francuskim, Belgijskim, Švajcarskim, Holandskim, Rumunskim i Italijanskim šiframa.

-Odeljak 9: Komandovao je viši specijalista Wenzel. Broj zaposlenih je između 45 i 70.

Odeljenje V: Ocenjivanje objektivne i naučne slike globalne političke i ekonomske situacije.
-Odeljak 10: Služio je kao biblioteka i arhiva i sadržao je obimne datoteke koje sadrže gotovo sve vrste informacija iz većine zemalja.
Osoblje je imalo četiri ili pet prevodilaca.

-Odeljak 11: Evaluacija spoljne politike.

-Odeljak 12: Ekonomska ocena.

-Odeljak 13: Ocena unutrašnjih poslova.

Među primaocima ovih izveštaja bili su načelnik oružanih snaga Vilhelm Keitel, glavni operativac Alfred Jodl, Goring, ministar spoljnih poslova Ribbentrop, vrliki admiral Karl Donitz i Hitler. U slučajevima kada su pravljeni posebni izveštaji, primaoci su bili samo Geringa i Hitlera.

Veza između kriptoodeljenja Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) i Forschungsamta je postojala. Specijalni oficir za vezu dr. E. Klautachke, bio je dodeljen Vrhovnoj komandi oružanih snaga. Njegov posao se sastojao od prenošenja informacija vrhovnoj komandi i odgovaranja na određena pitanja. Dr. Klautachke je izjavio, na posleratnom saslusanju, da se nije bavio kriptološkim pitanjima i da nije bilo veze po tim stvarima.

Wilhelm Fenner , rukovodilac kriptoodeljenja Vrhovne komande Wehrmachta, Vilhelm Fenner u svom posleratnom saslusanju izjavio je da je došlo do trvenja između FA i OKW/Chi kada je 33 ljudi prešlo iz Chi u FA. Bilo je i ličnih trvenja između Fennera i Selchova (pretpostavka: lice odgovorno za poslove kripto obrade FA). Fenner je verovao da je FA prevazišao svoju nadležnost jer je FA neprestano tražio pomoć za dešifrovanje. Pers Z S. (kripto odeljenje Ministarstva spoljnih poslova )pokazao je da FA nikada nije odgovorio ni na jedan zahtev za ono što se tražilo od njega. U stvari, FA je nastojao da dobije pomoć od OKW/Chi-a, previđajući njihovu tvrdnju da oni nisu nadležni za to. OKW/Chi-ju bije bila dostupna ni organizaciju ni rad FA. FA je slao svoje presretnute sifrovane poruke OKW/Chi-ju po svom nahodjenju na dekriptiranje, cesto I sa naredbodavnim tonom. Takav nastup je iritirao celokupno osoblje OKW/Chi. Medjutim, jasno je da se između dve jedinice vršila razmena presretnutog saobraćaja. I do 30% celokupnog prometa presretanja koji je primio OKW/Chi dolazio je od FA. Fenner je izjavio da od FA nije imao neke posebne koristi i smatrao ga je privatnom igračkom u vlasništvu Goringa za koju nema drugog izgovora nego da se Goringova sujeta dodatno naduvava.

FA je pokušao da preuzme nadzornu funkciju nad OKW/Chi, čemu se OKW oštro usprotivilo, a s obzirom na vrste nadzora koje sprovodi FA.

Funkcionisanje sifarske sluzbe u Ratnoj mornarici Wehrmachta (Kriegsmarine)

Nakon poraza u Prvom svetskom ratu, Versajski sporazum je nametnuo stroga ograničenja nemačkoj ratnoj mornarici. Njoj je bilo zabranjeno projektovanje i izgradnja podmornica, nosača aviona, mornaričke avijacije, teške obalske artiljerije i limitirana izgradnja novih brodova, čija ukupna tonaža nije smela premašiti 10.000 tona.

Kad su nacisti došli na vlast 1933. odpočeli su snažnu kampanju za reviziju tih ograničenja, pa je na kraju 18. juna 1935. potpisan je novi anglo-nemački sporazum, koji je i dalje limitirao veličinu nemačke mornarice, ali je dozvoljavao Nemačkoj posedovanje i gradnju podmornica i drugih brodova koja joj je Versajski sporazum zabranjivao. Hitler je1939. par meseci pre početka rata odobrio Plan Z (ambiciozni ratni plan izgradnje moćne nemacke mornarice).

Za razliku od drugih ratnih mornarica onog vremena, Krigsmarine nije imala svoju mornaričku avijaciju. Svi avioni, bez obzira na to da li su bili stacionirani na kopnu ili brodovima, bili su pod komandom Luftvaffe, a njihovi piloti - oficiri Luftvaffea. Zbog tog su izbijali česti sukobi na relaciji Krigsmarine - Luftvafe, pa zbog toga mornarički deo Luftvafe nikad nije bio toliko efikasan kao protivničke avijacije savezničkih snaga. To je bilo zbog toga što je operativno planiranje pripadalo Luftvaffe umesto Krigsmarine. Samo 30 aviona, stacioniranih na brodovima bilo pod operativnom komandom Krigsmarine. Uprkos vrlo malom broju, oko 200 aviona, koji su bili raspoloživi za mornaričke zadatke uspevali su obavljati više zadataka. Od obalskog patroliranja, preko lova na protivničke podmornice i spašavanja vlastitih snaga, pretraživanje i izviđanje severnog Atlantika, sve do specijalnih operacija poput snabdevanja gorivom vlastitih podmornica u Barencovom moru ili snabdevanja arktičkih meteoroloških stanica.

Zvanično 24. januara 1946. godine prestala da postoji Ratna mornarica Trećeg rajha.

Sifre koje je koristila nemacka mornarica u II sv.ratu su bile:

Aegir – sifra koju su koristili nemacki ratni brodovi u misijama van nemackih pomorskih granica.
Bertok-sifra koriscena izmedju Oberkommando der Marine (OKM), komande nemacke RM i nemackog pomorskog atasea u Tokiju, Japanu.
Freya-sifra koriscena u radio komunilacijama izmedju komande nemacke RM i komande obalskih snaga, kada sistem telefonskih kopnenih veza nije funkcionisao.
Hydra-sifarski sistem koji je bio u upotrebi kod svih operativnih podmornica do 1941.g., kasnije glavni sifarski sistem kod nemackih ratnih brodova u misijama na okupiranim teritorijama.
[attachment=1]
Medusa-glavni sifarski sistem koji je koristila Vrhovna komanda nemacke armije za komandu sa podornicama u Sredozemnom moru.
Neptun- sifra koju je koristila komanda nemacke RM samo sa velikim (kapitalnim) brodovima. Koristio ju je i Bizmark tokom bitke kod Rheinübung, kada je prekinuo radio tisinu...
Potsdam-osnovna sifra koju je koristila komanda nemacke RM u Baltickom moru, za pomorske operacije protiv SSSR.
Sleipner- sifra koju je koristila komanda nemacke RM prilikom vezbi torpednog gadjanja u Baltickom moru.
SoChi 100-specijalna sifra, koristili su je Marine raiders !??
Süd-sifra koju je koristila komanda nemacke RM za komunikaciju sa povrsinskim brodovima koji su operisali u Crnom i Sredozemnom moru.
Tetis- sifru koristila komanda nemacke RM za komunikaciju u toku obuke posada podmornica u Baltickom moru.
Tibet-predratna sifra koriscena u komunikaciji sa nemackim tankerima koji su se nasli u van nemackih voda posle 01.septembra 1939.godine.
Triton- glavni sifarski sistem koji je koristila Komanda podmornickih snaga (B.d.U.) u komunikaciji sa aktivnim podmornicama na Atlantiku.
[attachment=2]

Sve nemacke pomorske sifre, kljuceve za sifrovanje, menjale su na mesecnom nivou, osim „Aegir“ i „SoChi 100“ gde je zamena-promena vrsena jednom godisnje.

Tokom II sv.rata nemacki Wehrmacht za sifrovanje poruka koristio je na nizim nivoima komandovanja sifarnike. Pored rucnih sifara koristili su i masinske Enigme. Dekriptiranje sifarnika je bio tezak posao, ali ako bi se desilo da bude izgubljen, zarobljen od neprijatelja, tajna bi bila u potpunosti razbijena.Medjutim mora se reci da je njihovo koriscenje u kombinaciji sa drugim metodama sifrovanja davao zadovoljavajuci nivo kriptoloske sigurnosti.

Primer vrlo efikasne kodne knjige (sifarnika) je Internationales Signalbuch 1931 Band II, Funkverkehrsbuch. Publikovao ju je Walter de Grunter & Co pod nadzorom Reichsverkehrsministerium (Nacionalnog ministarstva saobracaja).

[attachment=1][attachment=2] [attachment=3][attachment=4]

Tokom II sv.rata nemacka Kriegsmarine (mornarica) koristila je razlicite sifarnike (kodove) u kombinaciji sa njihovom M4 Enigmom.

[attachment=5][attachment=6]

Reservehandverfahren (RHV) (Engleski: Reserve Hand Procedure) je bila nemacka rucna mornaricka sifra iz II sv.rata, koja se koristila kada Enigma masina nije bila na raspolaganju. Sifra se sastojala iz dve faze: transpozicije a zatim zamena bigramima.


[attachment=7][attachment=8][attachment=9]

U fazi transpozicije sifrer ce u tablicu uneti otvoreni tekst, a zatim bi ih spajao u bigrame. Reservehandverfahren sifra je u junu 1941.godine, „razbijena“ od strane ljudstva iz Bletchley parka putem zarobljenih dokumenata iz podmornice U-110, potopljene maja 1941.g. Rad na „razbijanju“ RHV predvodio je John H. Plumb. Preko 1400 nemackih poruka dekriptirano je ovom sifrom.

Mediteranska varijanta nosila je naziv Schlüssel Henno. Njeno razbijanje je pokusano maja 1943.godine, ali bezuspesno. Tek posle zarobljavanja sifrovanih dokumenata tokom racije u Mykonosu, aprila 1944.g. mornaricka sekcija Bletchley parka uspela je da je „razbije“. 30 ljudi uspelo je nakon toga da dekriptira peko 1000 poruka za mesec dana. Posebna verzija RHB postojala je za podmornice pod nazivom RHV Offizier. Ovom sifrom mornaricka sekcija Bletchley parka uspela je da desifruje samo sest poruka, od toga je tri desifrovao James Hogarth. Rad sa ovom sifrom Nemci su obustavili avgusta 1944.g.

SIFARSKE MASINE KORISCENE ZA ZASTITU PORUKA I PODATAKA U JEDINICAMA WEHRMACHTA

Šifarski disk je najstarija kriptografska mašina. Izumio ga je u 15. vijeku Leon Alberti, italijanski arhitekta. On je duž ivica dva bakarna diska, od kojih je jedan bio nešto veći od drugog, izgravirao abecedu. Zatim je manji disk postavio na veći i u centru ih pričvrstio iglom. Dva diska se mogu nezavisno rotirati, tako da abecede zauzimaju različite međusobne položaje. Na taj način se poruka može šifrovati prostom Cezarovom šifrom. Svako slovo iz poruke pronalazimo na spoljnom disku, a zatim tražimo odgovarajuće slovo na unutrašnjem i zapisujemo ga kao deo šifrovanog teksta. Alberti je predložio da se tokom šifrovanja mjenja položaj diskova, tako da se od monoalfabetske supstitucije dobije polialfabetska šifra. Albertijev pronalazak u 20. veku dobija električnu verziju.

Ideja da se postupak sifrovanja I desifrovanja obavlja masinskim putem, i pri tom sifra bude “apsolutno sigurna” javila se u vreme kada se uvidelo da sifre u ratnim operacijama znace kao i najubojitije oruzje. Zato nikoga nije iznenadio pronalazak Holandjanina Aleksandra Koha, koji je 07.oktobra 1919.g. patentirao masinu sa rotorom po d imenom “Chiffrier-mashinen”. Patentna prava prodao je nemackom inzinjeru Arturu Šerbijusu, koji je uvideo da bi od toga mogao imati koristi. Oformio je preduzece za proizvodnju masine i izlozio je 1923.g. na kongresu Medjunarodne postanske unije.

Pored Šerbijusa, još tri pronalazača su imala isti problem; nezavisno jedan od drugog došli su na ideju da naprave šifarske mašine koje rade na istom principu: Holanđanin Aleksander Koh, Šveđanin Arvid Dam i Amerikanac Edvard Hebern; nažalost, nijedan od njih nije uspio da na svom izumu zaradi, štaviše, svi su umrli u bedi i dugovima.

Ipak, Artur Šerbijus bivši student elektrotehnike u Hanoveru i Minhenu, zarko je želeo da zameni zastarele kriptografske sisteme iz Prvog svjetskog rata novim koji bi koristili tadašnje tehnologije. Koristeci steceno znanje razvio jedan od najpoznatijih šifarskih sistema krecuci od osnove Albertijevog „šifarskog diska“. Razvio je „Enigmu“.

Šerbijus ju je napravio i prijavio kao patent, a zatim je, vjerujući u njenu apsolutnu neosvojivost, izneo na poslovno i vojno tržište. I pored činjenice da je ova mašina mogla da pruži bezbednu komunikaciju, ni vojska, ni poslovni ljudi u posleratnoj Nemačkoj nisu bili zainteresovani za kupovinu. Bila je preskupa za poslovno tržište, a vojska još nije bila svjesna koliko štete su joj nanele upravo loše komunikacije.

Rotor je debeli gumeni disk na kome je bilo 26 rupa kroz koje su prolazile žice. Tu se uvrću i skreću, tako da izađu sa druge strane na dvadesetšest mjesta Žice su povezivale tastaturu na jednom kraju i plocu s lampama na drugom kraju. Kako će slova biti šifrovana zavisi od toga kako su žice isprepletane unutar rotora. Šerbijus je predvidio da se rotor automatski rotira za dvadesetšesti dio kruga poslije šifrovanja. To znači da bilo koje slovo, otkucano dvadesetšest puta za redom, svaki put ce biti šifrovano različitim slovom. Međutim, Enigma bi, da je ostala ovakva, imala jedan veliki nedostatak: kada se slovo A otkuca dvadestesedmi put, rotor se vraća na početnu poziciju i obrazac šifrovanja se ponavlja. Kako je ponavljanje simptom slabe šifre, ovaj problem je delimicno otklonjen dodavanjem još dva diska. Prvi disk se okreće za 1∕26 punog kruga tek kada prvi rotor napravi pun krug. Drugi disk se okreće za 1∕26 punog kruga tek kada prvi disk napravi pun krug Prednost dodavanja drugog diskova sastoji se u tome što se obrazac kriptovanja ne ponavlja sve dok se drugi disk ne vrati na početnu poziciju. Da bi se to dogodilo, odnosno mora biti šifrovano 26 x 26 x 26 = 105456 kombinacija. Kombinovanjem rotora, moguće je napraviti mašinu za šifrovanje koja neprestano mijenja šifrovane alfabete. Da bi dekriptovanje bilo još teže, Šerbijus predlaže mogućnost da diskovi-rotori zamene pozicije.

[attachment=1][attachment=2]

Ploča sa kablovima se postavlja između tastature i prvog rotora, a namjenjena je ukrštanju slova prije ulaska u rotor. Na primer, kada se na tabli ukrste slova A i B i kada se otkuca A, električni signal prati putanju kroz rotore koji su ranije pripadali putanji slova B i obrnuto. Operater Enigme je kod sebe imao 6 kablova kojim je mogao da direktno „prespoji“ slova na tastaturi (tako da kad recimo kucate slovo „b“ šifrovanje ide putanjom namenjenom slovu „t“). Broj nacina na koji mogu da se ukrste 6 parova od ukupno 26 slova je 100391791500. To ukratko znaci da je broj kljuceva koje treba isprobati da bi se došlo do „šablona“ veci od 10 000 000 000 000 000. Regularna mašina dostupna Nemcima imala je na raspolaganju 5 diskova od kojih su birana 3 a operateri mornaricke enigme imali su na raspolaganju 8 diskova. Pred pocetak rata je i broj kablova sa 6 povecan na 10. Racunati broj kljuceva nije potrebno jer kada na sve to dodate i proceduru da je kljuc svakog dana menjan, jasno je da tada nije bilo moguce razbiti šifru Enigme, tada nije postojao odgovarajuci tehnicki odgovor kripnoanalize na ovu prednost kriptografije.

Ploča sa lampama služi za prikazivanje kriptovanog teksta. Kada se na tastaturi otkuca slovo koje treba šifrovati, odgovarajuća žica sprovodi struju kroz rotor, prateći putanju unutrašnjih kola, da bi na izlasku zasvetlela lampa koja označava slovo šifrata.

Prsten se stavlja na svaki od rotora radi dodatnog kretanja rotora, a time i pojačanja kriptografske snage Enigme.

Reflektor je deo mašine koji je obezbedjivao dešifrovanje poruka. Za dešifrovanje poruke bilo potrebno samo posedovati „Enigmu“ i imati knjigu šifara u kojima je pravilan pocetni raspored rotora za taj dan. Reflektor je disk sličan rotoru. Razlikuju se po tome što kod reflektora žice ulaze i izlaze sa iste strane i što se reflektor ne rotira. Operater kucanjem slova šalje električni signal kroz tri rotora. Kada reflektor primi dolazeći signal, šalje ga nazad kroz ista tri rotora, ali drugim putem. Reflektor vraća ono slovo u koje je otkucano šifrovano. Dakle, šifrovanje i dešifrovanje se obavlja na istoj mašini. Početna postavka rotora određuje način na koji će poruka biti šifrovana. Ako Enigmu zamislimo kao opšti šifarski sistem, onda početna postavka definiše detalje postupka šifrovanja. Drugim riječima, početna postavka daje ključ.

Ključ je dat:
1. orijentacijom rotora,
2. redosledom rotora,
3. postavkom prstenova i
4. rasporedom ukrštanja slova.

Kako svaki rotor sadrži dvadesetšest slova, to postoji 26 orijentacija rotora (neka je, na primer, orijentacija određena slovom koje je na vrhu). Svaki od tri rotora se može postaviti u jedan od dvadesetšest položaja. Prema tome, postoji 26 ∙ 26 ∙ 26 = 26³ = 17576 postavki. Na koji način žice unutar rotora raspoređuju slova? Prvo slovo, na primer A bira jedno mesto od ponuđenih dvadesetšest. Sledeće, B, bira jedno od preostalih dvadesetpet itd. Kada se uzme u obzir raspored slova na rotoru, dobije se da postoji 26! različitih vrsta rotora. Kandidata za prvi rotor ima 26!. Pošto je taj jedan iskorišćen, drugi se bira iz skupa koji broji 26!-1 rotora, pa ga na toliko načina i možemo odabrati. Za treći preostaje 26!-2 kandidata. Ukupan broj načina na koje možemo odabrati tri rotora je proizvod ova tri broja: 26! ∙ (26!-1) ∙ (26!-2) ≈ 6,5 ∙ 10.

Siemens T-52 Geheimchreiber je elektro-mehanicka sifarska masina koju je razvio Siemens&Halske oko 1930.godine. Masinu su konstruisali i razvili doctor August Jipp i Ehrhard Rossberg.

[attachment=1]

Bila je pored Enigme (koja je koriscena na najnizem nivou komandovanja), jedna od glavnih masina za sifrovanje nemacke vojske tokom II sv.rata. Koliko je bila dobra pokazuje podatak da je posle II sv.rata koriscena u velikom broju zemalja, ukljucujuci Francusku I Holandiju.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Masina se obicno nazivala G-Srajber ili Geheimchreiber, mada je njen zvanicni naziv bio SFM (Schlüsselfernschreibmaschine), od strane ljudstva Bletchley Park bila je poznata pod kodnim imenom STURGEON (Jesetra).

Masina je bila izuzetno teska i glomazna (oko 100 kg). Komplet se sastojao od velikog postolja sa teleprinterom Siemens T-36 i sifarske jedinice koja se sastojala od 10 sifarskih prstenova. Sifarska jedinica sa prstenovima se montirala na sasiju teleprintera. Bila je to tzv “mrezna masina”, telex system, koja se koristila uglavnom preko fiksne telegrafske linije i samo povremeno preko radija. Masina je radila sa 5-bitnim signalima. Poruka koja se kuca na predajnoj strani, odmah je stampana u otvorenom obliku na drugoj strani. Operator nikada nije video izgled sifrovanog teksta. Pored stampe na papiru, mogla je da tekst busi na teleprintersku traku, koja je bila sa desne strane masine. Pocetna verzija nije bila bas kriptoloski sigurna, pa je bilo puno dorada, da bi verzija 52d, postigla svoju efikasnost pa je koriscena od strane jednog broja zemalja posle II sv.rata.

https://www.youtube.com/watch?v=uvCoyP6wM0c

Siemens T-52 Geheimschreiber (Siemens i Halske T52) je proizveden u nekoliko modela tokom godina pre rata i tokom rata do njegovog završetka. Na svim modelima doradjivan je dizajn, složenost rada i kriptoloska sigurnost, ali svi su zasnovani na prvom modelu T52a.

[attachment=5]

Model T52a/b
Model T52a karakterise ograničena sigurnost u poređenju sa kasnijim modelima, uglavnom zbog toga što se u toku rada desavalo da dodje do blokade rotora. Tokom rada masine utvrdjeno je da prouzrokuje radio smetnje.
[attachment=6]
Model T52a proizveden je između 1932. i 1934. Godine.
Kao posledica, stvoren je model T52b. U ovaj model ugradjen je filter za eliminisanje radio smetnji i to je bila jedina promena. Model T52b bio je potpuno kompatibilan sa T52a. Model T52b proizvodio se od 1934. do 1942. godine.

Model T52c/ca
Razvijen 1941. godine, uključivao je jednostavnije okruženje tastera za poruku. Na prednjem levom delu, ugrađeno je pet poluga prekidača za lakse podešavanje ključa. To je rezultiralo smanjenjem mogućih kljuceva, čineći tako mašinu bržom za “razbijanje”.
[attachment=7]
Njegovi dizajneri su shvatili grešku koju su otklonili stvaranjem modela T52ca. Oba modela (T52c/ca) su bili kompatibilni sa modelima T52a ili T52b.

Model T52d
Ovaj model sadrzi ozbiljna poboljšanja kriptoloske sigurnosti ugrađivanjem nepravilnih koraka rotora i
klartekst funkcija (klartextfunction-KTF).
[attachment=8]
Model T52d proizvodio se između 1942. i 1943.godine.
Svedski kriptoanalitičari nikada nisu “probili” ovaj model a smatralo se da imaju bolju kriptografsku snagu od modela Lorenca SZ40.

Model T52e
Ovaj model je nastao sto je nepravilan rad koraka rotora i klartekst funkcija primenjena na modelu T52c.
[attachment=9]
Model T52e nije bio kompatibilan sa T52d, iako su bili slične prirode, ali je bila izuzetno sigurna masina.

Model T52f
Ovaj zadnji model, razvijen je od modela T52e. Model nije usao u proizvodnju, zbog pogorsanja ratne situacije (kontinuirano bombardovanje fabrika Siemens i Halske). O ovom modelu dostupne su vrlo sture informacije.

Lorenz SZ40

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

http://www.youtube.com/watch?v=b4WBINgRMTY

Lorenz SZ40 je elektro mehanicka masina za sifrovanje zasnovana na telex sistemu. Razvio ju je C. Lorenz AG u Berlinu. Naziv modela SZ izveden je iz dodavanja ključa, što znači dodatak šifre. Na masini je primenjena Vernam strujna šifra (Vernam stream cipher). Lorenz je odlučio da koristi Vernamovu metodu za sifrovanje signala teleprintera, ali posebno u ratnoj situaciji, postojao je težak problem koji bi praktično bio nemoguć da se osigura da svaki kraj veze ima isti set nasumičnih identicnih kljuceva sa predajne strane, pa su odlučili da kreiraju mašinu koja bi generisala slučajni niz znakova i dodala je poruci koja se šalje. Sve dok bi prijemni kraj imao sličnu mašinu i mogao postaviti isti početni kljuc, isti skup generisanih znakova bi se dodavao u šifrovani tekst, desifrujuci originalnu poruku. Dizajn mašine je bio namenjen da se mogla pričvrstiti na bilo koji teleprinter.

Koristila se tokom II sv.rata od strane nemacke vojske za komunikaciju na najvisem nivou komandovanja (izmedju Oberst-Kommando der Wehrmacht-OKW) i grupa armija, odnosno Hitlera i njegovih generala). Masina je nazvana Schlüsselzusatz (SZ) i sifrovala je poruke po sistemu tacka-tacka. Bila je povezana na teleprintersku liniju I upotrebljavala se za online i offline rad (rad na liniji i lokalu). U upotrebu je uvedena juna 1941.godine.

Za uspešno šifrovanje i dešifrovanje i pošiljalac i primalac morali su da imaju iste postavke rotora koje su se morale razlikovati za svaku poruku. Jedan od načina razmene podešavanja točkova bio je slanje slova na odgovarajućim točkovima kao indikator. Ovde su točkovi povezani prema tabeli tako da dato slovo jedinstveno određuje položaj točkova.

1942. godine ovaj metod je ukinut i umesto njega je korišćena KEP knjiga. Ova knjiga je sadržala nekoliko stotina podešavanja točkova. Operater je u jasnom tekstu poslao „KEP“ i broj podešavanja točka. Nakon što je KEP knjiga potrošena, ona je unistavana a u upotrebu je ulazila nova knjiga sa potpuno novim rasporedom.

Nakon razmene podešavanja točkića, operater je uneo poruku na tastaturi teleprintera. Jasna tekstualna poruka prosleđena je SZ40 / 42 gde se odvijala procedura šifrovanja. Poruka je prošla kroz Chi-rotore i Psi-rotore.

[attachment=4]

Uzorci rotora i početni položaji istih, koji određuju ključ menjeni su u kratkom vremenskom periodu (dnevno / mesečno). Broj mogućih načina podešavanja točkova je umnožak broja položaja svih točkova koji je 43 × 47 × 51 × 53 × 59 × 37 × 61 × 41 × 31 × 29 × 26 × 23 = 1.6034 × 1019 , uzimajući u obzir i postavke pinova, čini ukupno 1.0 x 10170 , što je više kombinacija nego što ima čestica u univerzumu.

https://www.youtube.com/watch?v=SiqduzYeuSE

Masina je dva puta modifikovana i poboljsavana. Poboljšane mašine SZ42 uvedene su u upotrebu za komunikaciju na visokom nivou između nemačke Vrhovne komande u Wünsdorfu blizu Berlina i komandi vojske širom okupirane Evrope. Napredniji SZ42a ušla je u operativnu upotrebu u februaru 1943. a SZ42b u junu 1944.g.

Od strane ljudstva Bletchley Park bila je poznata pod kodnim imenom TUNNY (Tunj). Ljudstvo Bletchley Parka uspelo je da je razbije tek uz pomoc Colossusa, prvog elektronskog racunara.

Napravljene su u vrlo malom broju primeraka. Prva je zarobljena nakon dana D, 1944.g. kod borbi u Normandiji, a izuzetno mali broj (1-2 kom) su pale saveznicima u ruke, nakon sloma Nemacke 1945.g.

Siemens & Halske T43

Siemens T-43 je OTT sifarska masina jednokratnih traka sa teleprinterskim signalima. Razvio ju je Siemens&Halske 1943.g., a u upotrebu je uvedena 1944.g., kada se II sv.rat vec blizio kraju. Sifarske masine ovog tipa obicno se nazivaju Mesalice (mixer), zato sto znake sa trake otvorenog teksta “mixuju” sa znacima-podacima sa kljucne trake I tako se dobije sifrat. Kljucna traka je bila tipa “one-time pad”.

[attachment=1][attachment=2]

Zvanicni naziv masine je bio Schlüssel-Fernschreibmaschine SFM T-43. Nemci su je inace nazivali Sägefisch (Sawfish), dok je od strane ljudstva Bletchley Park bila je poznata pod kodnim imenom „Trasher“.

Mehanika se zasnivala na ranijem teleprinteru T-37, tekst se stampao na papiru standadne sirine 21 cm, odnosno busio na teleprinterskoj traci pomocu busaca sa leve strane tastature. Svaki otkucani znak na tastaturi, „mesao“ se sa slucajnim znakom sa kljucne trake pomocu XOR operacije. Interesantna stvar je da kada se znak sa kljucne trake ocita, on se odmah pomocu sprave za perforiranje unistava tako sto perforator busi pet rupica, poprecno u odnosu na traku, tako da se korisceni znak sa kljucne trake vise ne moze ponovo koristiti. Nepoznato je kako su ključne trake proizvedene i distribuirane, ali dizajneri su rekli da su trake kreirali Generatori slučajnih brojeva (RNG) i da nisu imali kriptografski period. Neki tvrde da su znakovi na kljucnoj traci pseudoslucajnog karaktera, jer su ga generisale dve kaskadne Siemens T-52e mašine.

Princip rada sifarske masine T-43 zasniva se na principu koji je izmislio Gilbert Vernam u SAD, jos 1917.godine. To je jedan od najvazniih izuma u istoriji kriptografije, ipak, Nemci su verovatno prvi razvili prakticnu primenu tog izuma za sifrovanje telegrafskih (teleprinterskih) signala putem T-43.

T-43 je usao u operativnu upotrebu Nemacke vojske relativno kasno (kraj rata se gotovo nazirao) i zbog toga je napravljen u skromnom broju primeraka. Veruje se da je izradjeno maksimalno izmedju 30-50 komada masina. Na kraju rata neki primerci T-43 su pronadjni i konfiskovani od strane saveznika, americka TICOM komisija je zaplenila 6 primeraka i sa nekoliko zarobljenih nemackih kripto strucnjaka ih odmah prebacila u SAD, dok su masine zarobljene u Norvesoj bile dostavljene u Bletchley Park. Princip rada i konstrukcija masine T-43 drzan je u tajnosti od strane saveznika mnogo godina. Istorija masine je i danas prekriven velom misterije. Podaci o proucavanju i analizi rada ove masine jos uvek nisu javno objavljeni od strane britanskih i amrickih arhiva. Ubrzo posle II sv.rata, SAD a kasnije i NATO pocele su da koriste ERCRRM mixer masine za sifrovanje, koje su bile zasnovane na principu rada Siemens T-43.

Schlüsselgerät 39

Schlüsselgerät 39 (SG-39) je bila rotorska šifarska mašina sa električnim pogonom, koju je 1930. godine u Nemačkom rajhu razvila kompanija Telefonbau & Normalzeit (T&N).(Naisao sam i na podatak da ju je izumeo Nemac Fritz Menzer tokom Drugog svetskog rata). 1939. godine prototip je završen i predat Vojsci na upotrebu; ali nije prihvaćen zbog navodnog nedostatka serijske proizvodnje.

[attachment=1][attachment=2]

Projekat je privremeno aktiviran 1943. i 1944. godine, ali serijska proizvodnja se nije dogodila. Dugo odlaganje u proizvodnji je bila uzrokovana neodlucnošću vojske da odluči da li hoce je da ovaj model može da radi na linijama kao Morze predajnik ili samo za proizvodnju štampane trake. Eventualni plan je bio da
se ova sifarska mašina upotrebi na nižih nizim nivoima a kasnije napravi slična mašina koja je trebalo da zameni Siemens T-52 Geheimschreiber (Siemens i Halske T52).

Sifarski uređaj Schlüsselgerät 39 nije korišćen u Drugom svetskom ratu.

Sifarski uređaj Schlüsselgerät 39 je imao standardnu tastaturu za pisaće mašine; prekidač sa tri položaja za „Isključeno“, „Šifrovanje“ i „Dešifrovanje“; brojač; jedinicu za dvostruko štampanje; magacin šifri na motorni pogon; I promenljive priključne ploče za ulazne i povratne tačke rotora. Jedan od dvostrukih štampača je štampao otvoren tekst a drugi sifrovani tekst raspoređen u grupe od četiri ili pet slova.

Funkcionisanje šifriranog uređaja Schlüsselgerät 39 bilo je vrlo slično Enigmi-M4. Kao i Enigma-M4, imao je tri rotora koja su se okretala tokom šifrovanja ili dešifrovanja, četvrti rotor (stator) koji se nije automatski pomerao, već se ručno podesavao i nepomični valjak za okretanje unazad (Umkehrwalze-UKW). Za razliku od većine varijanti Enigme (osim onih sa UKW D), valjak za okretanje unazad je mogao da se menja pomoću pločice sa utikačem. Za razliku od Enigme (koja je imala samo jednu priključnu ploču), šifarski uređaj 39 imao je drugu priključnu ploču koja je, poput Enigme, dodatno permutovala slova uneta preko tastature pre i posle prolaska kroz rotore. Nije jasno da li je ova priključna ploča, za razliku od Enigme, bila nenamerna Izlaz šifrata i otvorenog teksta vršen je putem štampača, a ne kao kod Enigme, putem ploce sa lampama.
[attachment=3]
Schlusselgerat 39 je bio potpuno automatski, tako što su se pritiskom na taster obična i šifrovana slova štampala na odvojenim papirnim trakama, podeljenim u petocifrene grupe.

Na zahtev mornarice krajem 1942. godine naredjeno je da svaka nova sifarska mašina koju mogu koristiti viša komandna mesta mora biti kompatibilna sa Enigmom. Iz tog razloga, rotori šifarskog uređaja Schlusselgerat 39 bili su opremljeni pokretnim prstenovima sličnim Enigmi, na koje su pričvršćeni neprilagodljivi klinovi da bi zamenili prenosne ureze rotora Enigma. Da bi se dodatno obezbedila interoperabilnost sa Enigma-M4, dodat je četvrti rotor koji je bio nepokretan.

U materijalima za Schlusselgerat 39 naisao sam da neki autori tekstova o sifarskoj masini Schlüsselgerät 39 imaju mišljenje da saveznici nisu mogli dešifrovati poruke šifrovane ovom mašinom. Autor izveštaja o istragama sprovedenim u okviru TICOM-a, Michael Pröse, je 1946. godine došao do zaključka da je nivo zaštite uređaja za šifrovanje 39, ako se pravilno koristi, verovatno odgovarao nivou masine za sifrovanje SIGABA-e.

Nemačke snage napustile su Schlusselgerat 39 u korist Schlusselgerat 41.

Schlüsselgerät 41

Schlusselgerat 41 („mašina za šifriranje 41“), poznata i kao SG-41 ili Hitlermühle, bila je rotorska šifarska mašina, proizvedena 1941. godine u nacističkoj Nemačkoj, koja je zamišljena kao potencijalni naslednik mašine Enigma.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Schlüsselgerät 41 je konstruisana po nalogu Heereswaffenamt -HWA, Inspektorata 7 / VI, a nastala je kao rezultat saradnje između nemačkog kriptografa Fritza Menzera i firme Wanderer, vodećeg proizvođača pisaćih mašina. Mašina je takođe dobila nadimak „Hitlerov mlin“ zbog velike rucice pričvršćene na bočnoj strani masine. Schlüsselgerät 41 nije imao lampe sa slovima, već je radio na dve papirne trake na kojima se štampao otvoreni i šifrovani tekst poruke. Zbog ratne nestašice lakih metala poput aluminijuma i magnezijuma, SG-41 je težio približno 13,5 kilograma što ga je učinilo neprikladnim za upotrebu u prvim borbenim linijama. (U dokumentu “German Cipher Machines of World War II” navodi se podatak da je masina bila teska između dvadeset šest i trideset tri kilograma !)

Nemacko vazduhoplovstvo (Luftwaffe) i kopnena vojska (Heer) narucili su oko 11.000 primeraka ove masine za svoje potrebe i još 2.000 mašina za meteorološku službu.

Funkcionalno, mašina je imala veće sličnosti sa Hagelin C masinama za sifrovanje. SG-41 je imao šest rotora za šifrovanje, u poređenju sa Enigmom, koji je imao tri ili četiri, pored niza naprednih karakteristika, što ga je učinilo mnogo otpornijim na kriptoanalizu od Enigme ili drugih savremenih Hagelin mašina. Dok su se rotori kod Enigme pomerali po jedan korak za svako slovo u šifriranju,rotori SG-41 su se međusobno pomerali nepravilno, napred i nazad. Sličan nacin rada je primenjen i kod u mašine za šifrovanje masovne proizvodnje Hagelin CX-52.

Ukupno je proizvedeno 1.000 primeraka. Razni izvori navode cifru od samo 500 jedinica zbog nedostatka materijala, ali je proizvodnja zaustavljena nakon 1.000 jedinica, jer se smatralo preteškom za upotrebu u pokretnim uslovima na prvoj borbenoj liniji. U decembru 1943. general Fritz Thiele (šef komunikacija (sluzbe veze) nemačke vojske) naredio je da proizvodnja prestane krajem 1944.godine. Jednostavnost održavanja nije bila jača strana SG-41. Uklanjanje poklopca podrazumevalo je uklanjanje svih spoljnih dugmadi, osovine za rotore a zatim odvrtanje svih šest rotora. Planirana manja verzija uređaja kao i varijanta sa motorom nisu stigle dalje od eksperimentalne faze.

Medjutim, počev od 12. oktobra 1944. godine, počele su prve isporuke Abwehru, (vojna obaveštajna služba), koji je u poslednjim mesecima rata, SG-41 koristio umesto Abwehr Enigme. U poslednjim mesecima rata proizvedeno je dodatnih 550 primeraka, koji imaju oznaku SG-41Z. Ovaj model koji je šifrovao samo brojeve od 0–9 upotrebljavao je Luftwaffe za izveštavanje o vremenskoj prognozi.

[attachment=5][attachment=6]

Saveznički razbijaci kodova u Bletchley parku smatrali su uređaj „misterijom“. Tokom rata dešifrovano je samo nekoliko poruka, i to onda kada su dve poruke bile sifrovane istim ključem. Unutrašnji rad uređaja bio je nejasan do posle rata, tako da nije bilo moguće izvršiti sistematsku kriptoanalizu poruka. Glasine kažu da su nemački inženjeri ključni uređaj 41 opremili složenijim mehanizmom šifrovanja od Hagelin modela kako bi povećali bezbednost. Saveznički kriptoanaliticari su smatrali Schlüsselgerät 41 „izvanrednom mašinom”.

Kryha

1924. godine nemački inženjer, Alexander von Kryha iz Berlina, izumeo je mehaničku „mašinu za šifrovanje“ i prijavio patente i u Nemačkoj i u SAD-u. Mašina za šifrovanje Kryha dobila je i državnu nagradu pruskog Ministarstva unutrašnjih poslova na Policijskom sajmu 1926. godine (Berlin) i diplomu dr. Konrada Adenauera 1928. godine na internacionalnoj izložbi štampe (Keln).

[attachment=1][attachment=2]

Mašina se sastojala od dva koncentrična prstena, od kojih svaki sadrži abecedu. Unutrašnja abeceda je pomerana promenljivim brojem mesta pritiskajući ručicu. Tokom rada, korisnik bi šifrovao pronalazeći slovo otvorenog teksta na jednom prstenu (obično spoljni prsten) i čitajući odgovarajuće slovo na drugom prstenu. Slovo na drugom prstenu predstavljalo je sifrat. Kada bi se pritisnula poluga (ili dugme koje viri sa prednje strane mašine), unutrašnji prsten bi se nepravilno pomerao u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu, uzrokujući da se odnos između dva alfabeta promeni.Pomeranje je bilo nepravilno i upravljalo se upotrebom diska sa više sektora, od kojih je svaki sadržavao određeni broj zubaca.

Sigurnost mašine procenio je matematičar Georg Hamel koji je izračunao veličinu prostora ključa. Masina je ponudjena 07.01.1933.g. na upotrebu američkoj vojsci, s tim da joj je data I sifrovana poruka (“challenge message”) da bi procenili sigurnost uređaja. Poruku dugu 1135 znakova, rešio je William Friedman, uz pomoć Solomona Kullbacka, Franka Rowletta i Abrahama Sinkova, za 2 sata i 41 minuta. Pored toga, sigurnost masine je procenio i pukovnik američke vojske Parker Hitt, koji ju je 02.12.1929.g. odbacio kao nepouzdanu jer ne pruža sigurnost protiv kripto napada.

Bilo je nekoliko verzija; standardna mašina Kryha težila je oko pet kilograma i bila je potpuno mehanička. Kasnije je predstavljena smanjena džepna verzija nazvana „Lilliput“ model.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Postojala je i glomaznija električna verzija. Njihova osnovna razlika bila je u brzini upotrebe, s tim da je Liliput bio najsporiji isporučujući približno 90 slova u minuti.

Ova mašina je bila nesigurna jos 1924. godine, ali izuzetan marketing promovisao je Kryha mašinu za upotrebu u diplomatskom i bankarskom sektoru u mnogim zemljama (jedno vreme koristio ju je Nemački diplomatski kor).

[attachment=3]

I pored svega bila je u upotrebi do pedesetih godina prošlog veka.

Rasterschlüssel 44

S obzirom na stalnu pretnju savezničkom invazijom na zapadu, povećanu svest o bezbednosti i potrebu da se tajno komunicira sa komandnim mestima ceta a pogotovo bataljona, odeljenje za šifre Vrhovne komande Wehrmachta uvelo je kod kopnene vojske i vazduhoplovstva sifru Rasterschlüssel 44 u martu 1944.

Rasterschlüssel 44 (Mrezni kljuc 44) skraceno RS 44 je bio sistem ručnih šifri, koji je koristio nemački Vermaht tokom Drugog svetskog rata. Šifru je dizajnirao astronom, a nekada kriptograf Walter Fricke, radeći kao regrut u Section IIb, of Group 2 of OKW/Chi (Odeljku IIb, grupe 2 OKV / Chi), i predstavio je u martu 1944. godine, a saveznički dekripteri imali su značajnih poteškoća u njenom razbijanju.

Mrežni ključ je zamenio prethodno korišćeni ključ dvostrukog okvira.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Šifra je rešetkasta šifra zasnovana na transpoziciji, koja se sastoji od rešetke sa 25 kolona i 24 reda, identifikovanih sa 25 bigrama formiranih sa prvih pet slova (a b c d e) ispisanih na vrhu svake kolone i na donjem desnom uglu svakog reda.

U svakom redu zatamnjeno je 15 nasumičnih okvira, pa su isključeni, ostavljajući 10 za tekst. Jasna poruka se piše počevši od dogovorene pozicije, a zatim nastavljajući rotaciju od početka desno i nadole. Početna pozicija je kodirana sa četiri slova, bigram kolone praćen bigramom reda.

[attachment=4]

Originalno uputstvo za rad sa sifrom mozete pogledati na https://www.cdvandt.org/RS44.pdf

Šifra koja se prenosi dobija se čitanjem mreže po kolonama; kolone se moraju čitati dogovorenim redosledom, napisanim na vrhu svake kolone. To je dakle sistem dvostruke transpozicije, prvi je sistem mreže, drugi se sastoji u permutaciji kolona. Četiri slova koja označavaju početni položaj postavljena su na početak šifre; ova četiri slova, koja su u primeru sa strane prikazana u običnom tekstu, zapravo su zauzvrat šifrovana supstitucijom, čineći višestruko anagramiranje veoma teškim.

Nemačka vojska pocela je da koristi ovu sifru počev od marta 1944.g. kada se sudbina sukoba okrenula u korist saveznika. Bila je jako komplikovana za upotrebu od strane Nemaca. Tradicionalnoj komplikaciji šifrovanja transpozicijom dodata je potreba za dnevnom promenom mreže (kljuca) i početnog položaja prema određenim radnim listovima.

Sporadicno saveznicki dekripteri bi uspeli da “otovre” sifrovanu poruku ovom sifrom, ali je to obično zahtevalo kvadrat od 40 slova (poznati otvoreni tekst) i oko dve nedelje rada, čineći taktičke informacije zastarelim pre nego što bi se mogle iskoristiti. Kombinacija snage i jednostavnosti upotrebe učinila je RS 44 idealnom ručnom šifrom. Paradoksalno, ispostavilo se da je ova šifra sigurnija od mnogo poznatijih mašina Enigma i Lorenz; matematičari iz Bletchley Parka su uspeli da pronađu metod za njeno dešifrovanje, ali trebalo je im mnogo vremena, neprihvatljivo u ratu, pa su se na kraju odrekli rasipanja vremena i energije za ovom šifrom.

Nastavice se:
"Dekriptiranje saveznickih poruka od strane Nemacke dekripterske sluzbe"

OKW/Chi je bio organizovan u četiri grupe koje su se bavile vezom, kriptoanalizom i prevođenjem, presretanjem i obaveštajnim radom. Najjači uticaj na razvoj kriptoanalize u okviru OKW/Chi imao je Wilhelm Fenner.

[attachment=1]

U vojsku je pozvan kada je počeo Prvi svetski rat. Služio je u Rusiji, Francuskoj i Srbiji, da bi na kraju rata zavrsio u Desetoj armiji, kao obaveštajni oficir. Dvadesetih godina Fenner je upoznao emigranta Rusa, profesora Petera Novopaschenny-a, koji je služio u carskoj mornarici kao kriptoanalitičar i koji je postao njegov mentor za poslove kriptoanalize. Kroz Fenerove kontakte, 1922.g., angažovani su ruski specijalisti kao honorarni saradnici u šifarskom birou Ministarstva odbrane. Sledeće godine Fenner je postavljen za rukovodioca odeljenja kriptoanalize. Fenner je profesionalizovao službu, kreirajući program obuke i osposobljavajuci osoblje tokom narednih godina.

Kriptoanalitička grupa (IVb) sastojala se uglavnom od lingvista, ali je imala i namenski matematički odeljak koji je oformljen 1937. godine pod upravom dr. Eriha Huettenhaina, koji se koncentrisao na izazovnije šifre.

[attachment=2]

Grupa za presretanje imala je na vezi glavnu stanicu za izvidjanje u Ludwigsfelds-u i određeni broj prislusnih stanica i prvenstveno se bavila nadgledanjem stranih programa i vesti i pripremom dnevnog rezimea stranih vesti. Pored toga, takođe je pratila drugi presretački sistem koncentrisan na šifrovane diplomatske poruke Morseove mreže, sa dve velike presretačke stanice u Treuenbrietzen-u i Lauf-u. OKW/Chi je takođe primao presretnute sifrovane poruke i od drugih nemačkih prislusnih i presretackih organizacija. Grupa za kriptoanalizu dobijala je i neobrađeni sifrovani materijal koji su “presreli” nemački saveznici. Grupa koja se bavila obavestajnim radom bila je odgovorna za procenu i distribuciju dekriptiranih i prevedenih poruka.

Grupa za kriptoanalizu OKW/Chi imala je manje-vise uspeha i uspevala je da održi stalan protok obaveštajnih podataka do Vrhovne komande Wehrmachta-OKW. Grupa ie imala zaposlenih 40 do 50 osoba, posvećen prvenstveno napadima na angloameričke komunikacije. Grupa za kriptoanalizu OKW/Chi uspela je u vise navrata da “razbije” sifrovane poruke u diplomatskom američkom sistemu. Postoje nepotvrdjeni podaci o “razbijanju sifarskog sistema Hagelin M-209 koji je bio u upotrebi kod americkih vojnih atasea. Napadnuti su i drugi američki diplomatski sistemi, uključujući sifarski sistem od pet slova, a razbijen je i šifarnik od oko 100.000 grupa. Uspešno je dekriptirana i britanska međuresorska šifra; međutim, nijedna američka ili britanska mašinska šifra nije bila uspešno “razbijena” i ako je bilo dosta pokusaja, pa je OKW/Chi odustao od tih pokušaja. Ruska sekcija OKW/Chi bila je brojcano mala i nije imala nekog prevelikog uspeha u svom radu.

Jedan od uspeha OKW/Chi bila je kriptoanaliza 1941.g. „crnog“ koda ("Black" code) koju su koristile američke diplomate. Za to su zasluzni specijalisti iz stanice za presretanje u Laufu (Bavarska). Oni su uspeli da dešifruju komunikaciju između američkih diplomata i Vašingtona. Specijalisti u Laufu koncentrisali su se na poruke koje se odnose na severnoafričku kampanju, tako da su dekriptirane poruke prosledjivali Feldmarschallu Ervinu Rommelu o savezničkim planovima i operacijama.
Nemci su od Italijana dobili i „crni“ kod; Italijanski špijuni slikali su tablice šifara u američkoj ambasadi u Rimu u septembru 1941. Iako su Nemci cenili poklon svog saveznika, nikada nisu objavili da su već mogli da čitaju "crne" šifre.

Kao što je ranije pomenuto, OKW/Chi je koristio Hollerith mašine kad god je to moguće. IBM mašine koristile su se pre svega u postupcima sortiranja. Za sve ostale potrebe, odeljak IVb razvio je poseban aparat 1942. godine.
Ovaj poseban aparat stvoren je kao vrsta modularnog sistema tako da su OKW/Chi-ovi kriptoanalitičari mogli sastavljati uredjaj u toku rada prema njihovim konkretnim potrebama. Takozvani aparat za čitanje traka „ Abtastwerke“ skenirao je trake po kriterijumu: rupa ili nerupa. Rezultat skeniranja je pretvoren u električni impuls. Prvobitno su već koriscene dostupne mehaničke senzorske poluge
predajnika probušenih traka kompanije Siemens i Lorenz. Ali takav postupak je bio jako spor, pa je razvijen fotoelektricni uredjaj za citanje.

[attachment=1]

Prepoznavanje tajnih poruka

Jednostavan aparat za brojanje („einfaches Zählgerät”) odredjivao je frekvenciju distribucija do 100 različitih elemenata. Zbog relativno male brzine rada brojača, novi pomocni uređaj je radio oko pet puta brže nego što bi ručno bilo moguce.

Aparat za snimanje statistike („Auswahlzählgerät“), poboljšao je aparat za brojanje: Odredjivao je frekvenciju distribucija do 1024 različitih elemenata kao i frekvencije povezane sa karakteristikama, razmak samoglasnika i dužine reči.

Aparat za fazno traženje „ Sawyer’s Jack” i povećavač statističke dubine “Tower clock” (“Perioden- und Phasensuchgerät, Sägebock & Turmuhr”) automatski su izračunavali slučajnost pojedinačnih slova, bigrama, trigrama itd. (tj. indeks slučajnosti) u zavisnosti od jednog ili dva šifrovana teksta. Aparat je mogao statistički utvrditi da li su sadržani odlomci šifrovanog teksta bili šifrovani istim ključem.

[attachment=2]

Nalazač ponavljanja („Parallelstellensuchgerät“) dizajniran je za pronalazenje ponovljenih tekstualnih delova u poruci. Aparat je radio ultra velikim brzinama, tj. približno 10 000 poređenja u sekundi. Aparat je unisten malo pre zavrsetka rata, jer je bio od velikog znacaja za nemacke kriptoanaliticare. O njemu je dostupno vrlo malo tehnickih podataka.

Dešifrovanje prepoznatih šifri (Deciphering of recognized ciphers)

Ispitivač periodične zamene („Spaltencäsaren-Textgerät“) ustanovljavao je da li je deo teksta šifre šifrovan poznatom periodičnom zamenom ili ne. U tu svrhu, frekvencije alfabeta šifrovanog teksta poznate periodične supstitucijske šifre su morale da budu prethodno izračunate i sačuvane u uređaju. Ispitivač periodične zamene se sastojao od dvoglave jedinice za skeniranje, kaskadnog pretvarača sa memorisanim frekvencijama po abecedi i elektromagnetno kontrolisanog rekordera sa stalkom i olovkom za pisanje. Nije poznato da li je i koliko uredjaj bio uspešan. Ovaj uređaj se uopšte ne pojavljuje u TICOM dokumentima (dokumenti o saslusanju pripadnika sifrerske sluzbe Wehrmachta). Willi Jensen, inzinjer, jedan od dvadeset osam članova podsekcije IVb, pod komandom inženjera telekomunikacija Mr. Rotscheidta, je deset godina nakon završetka rata, predao disertaciju o Tehničkim protokolima ispitivanja „Hilfsgerate der Kriptografie“ (pomoćnih uređaja kriptografije) Univerzitetu u Minhenu, i u njima navodi da je radna brzina 40 puta bila veća od ručne obrade.

Bigramski snimač težine (“Bigramm-bewertungsgerät“) je bio uređaj za procenu frekvencije digrafa. Sastojao se od dva čitača trake, banke sa pet releja, priključne ploče za merenje bigrama prema njihovim uobičajenim frekvencijama na jednostavnom jeziku, olovke za snimanje i bubnja.Predstavlja jedini uređaj za koji postoje savremene fotografije.

[attachment=1]

Kaskadni pretvarač bigramskog registratora korišćen je za rešavanje japanskog dvoslovnog transponovanog koda J -19, ili Fudži (Fuji). Prema disetaciji Willija Jensena, uz rad 20 ljudi rešenja su se mogla naći za manje od 2 sata.

Ako tekstualni materijal koji treba pregledati nije bio dovoljno obiman, uređaj za formiranje razlike („Differenzenbildungsgerat fur Handbetrieb“) mogao se koristiti za ručni rad. Bio je poznat i kao aparat sa valjcima. Maksimalno 30 tekstualnih pasusa odredjene dubine može se oduzeti jedan od drugog, a kodovi sumnjivih reči mogu se eksperimentalno dodati. Uređaj je funkcionisao čisto mehanički uz pomoć pet tankih metalnih šipki na kojima je bilo raspoređeno 30 malih metalnih valjaka. Svaki valjak je sadržao brojeve od 0 do 9, a prema Jensenovim rečima, uređaj je napravljen u dve različite verzije, jedna za čitanje pomoću vešalice kako bi se uređaj udobno smestio ispred sebe na sto (videti sl. 4), a jedan kao uređaj za štampanje sa brojevima u ogledalu. Redovi brojeva bi se tako mogli ofarbati bojom u svakoj međupoziciji. Gumeni valjak je korišćen za otisak čitave konstelacije brojeva na položenom listu papira, a statističar je dobio priliku da ga pregleda.

[attachment=2]

Iako je pomenutih osam različitih odeljenja za šifrovanje radilo manje-više nezavisno, ipak je s vremena na vreme dolazilo do razmene. Sve mašine koje je razvio OKV/Chi pokazane su trima vojnim službama i Ministarstvu inostranih poslova, pa su neki konstruisani za druge usluge.

3.3.Dešifrovanje rešenih šifri (Decryption of solved ciphers)

Kalkulator razlikovanja („Differenzen-rechengerat ohne Speicher“) je korišćen da se od tajnog koda oduzme već prepoznati šifrovani broj sa modulom 10. Takođe je mogao da izvrši korake dubokog razlikovanja pasusa šifrovanog teksta, ali nije bio tako zgodan. Sastavljen je od dvoglavog fotoelektričnog skeniranja, jednostavne kompjuterske kaskade i automatske pisaće mašine za cifre. Takođe se može koristiti za šifrovanje (Izvor:Jensen).

Konvertor („Tauschumsetzer“) je korišćen za brzo pretvaranje tekstualnih pasusa šifrovanih već dešifrovanim alfabetom šifrovanog teksta u običan tekst. U tu svrhu, automatska pisaća mašina je proširena sa dodatnim panelom za ubacivanje pisama za razmenu. Takođe je mogao da se koristi potpuno automatski sa bušenom trakom (Izvor: Jensen)

3.4 Bezbednosna provera sopstvenih šifara (Security Scrutiny of own ciphers)

Mehanička rešetkasta kolonasta transpozicija („Rastervurfelgerat“) bila je alatka za procenu bezbednosti šifre „stubna transpozicija kodirana rešetkom“. Ni stubna transpozicija ni rešetka nisu smatrane sigurnim. U kombinaciji, pretpostavljen je zadovoljavajući nivo sigurnosti. Rešetka je stvorila praznine koje je moguće popraviti ovim uređajem. Takođe je bio idealno prilagođen za rešavanje jednostavnih kolonskih transpozicija. Struktura je podsećala na sistem koordinata napravljenih od metala, po kojima su se polja mreže mogla pomerati i obeležavati. Nije pomenuto ni u jednom dokumentu TICOM-a (Izvor: Jensen).

Uređaj za superponiranje („Uberlagerungs-gerat“) korišćen je za bezbednosnu proveru mašina za šifrovanje sa redovnim rotiranjem bubnjeva. Jensen to nije eksplicitno rekao, ali je sigurno mislio na varijante Enigme. Da bi se proverili podperiodi u različitim faznim pozicijama, superpozicija impulsa je testirana na dve perforirane trake. Uredjaj se sastojao od dve jedinice za skeniranje, ili dva Lorenc predajnika, preklopnog lavirinta sa 10 telegrafskih releja i prijemnika za bušenje trake. Brzina uređaja je bila jako spora. U dokumentima TICOM-a se ne pominje kao uređaj (Izvor: Jensen).

3.5. Proizvodnja sifarskih ključeva (Production of Secret Keys)
U nedostatku pravog generatora slučajnih brojeva, jednokratne trake sifarskih kjuceva su pravljene korišćenjem sifarske masine Siemens T-52c.

[attachment=3]

Traka sifarskog ključa šifrovana je sama sa sobom (jedna traka kljuca je koriscena kao traka otvorenog teksta, a druga kao traka sifarskog kljuca) i odštampana na bušenoj traci (Izvor: Jensen).

Šta se desilo sa brzom analitičkom mašinerijom? U Jensenovom rukopisu može se pročitati da su svi uređaji uništeni na kraju rata na reci Salzah u blizini Werfena/Austrija. Između 2005. i 2007. ronioci su uspeli da izvuku jedan tip uređaja sa dubine od 40 metara vode. Nažalost, Zbornik radova 3. međunarodne konferencije o istorijskoj kriptologiji, HistoCript 2020 (Proceedings of the 3rd International Conference on Historical Cryptology, HistoCrypt 2020) i zajednice ronilaca i lovaca na blago ne dozvoljavaju da se sazna više o lokaciji ovih artefakata. U početku se govorilo o jezeru u Austriji, a kasnije o Schliersee-u. Mesto pronalaska Schliersee bi odgovaralo činjenici da je cela OKW/Chi-arhiva, uključujući opremu, bačena u jezero. Ali, nažalost, ne postoji direktan kontakt sa roniocima da bi se doslo do više detalja. Nekako se doslo do saznanja da je ove masine proizvodio F. Zimmermann & Co. iz Berlina. Nažalost, ova kompanija je zatvorena 2004. godine iz finansijskih razloga nakon 86 godina postojanja. Nezna se da li arhiva kompanije još uvek postoji, tako da se ništa više ne zna o preostalim OKW/Chi pomoćnim uređajima.

Sto se tice ostalih kriptoloskih sluzbi u okviru Wehrmachta Oberkommando der Marine Chiffrierabteilung
postigao je zapažene rezultate u “razbijanju” saveznickih sifri. 2. Abteilung der Seekriegsleitung obuhvaćao je Marinenachrichtendienst (M.N.D.) i njegovu III. Abteilung, radio izvidjacku sluzbu. B-Dienst (Beobachtungsdienst, „služba nadzora“,) i kB-Dienst („usluga dešifrovanja“) uspeli su da prodru u nekoliko važnih savezničkih sifarskih sistema.

Beobachtungsdienst (B-Dienst) započela je 1918.g. kao nemačka Služba za praćenje radija, ili služba za pracenje i analizu vesti do kraja Prvog svetskog rata, kao deo mornarice Nemačkog carstva. Tehnički je to bio Ogranak za radio izviđanje Odeljenja pomorskih komunikacionih usluga. Napolju se malo znalo o unutrašnjoj organizaciji i radu odeljenja B-Dienst. Posle primirja, oficiri italijanske mornaričke obaveštajne službe (SIM, Servizio Informazioni Militari) u razgovoru sa saveznicima, obavestili su ih da, iako su sarađivali sa B-Dienstom, imaju vrlo malo saznanja o radu i unutrašnjoj strukturi B-Diensta, potvrđujući time tajnu prirodu organizacije i njenu efikasnu bezbednost.

B-Dienst, stvoren početkom 1930-ih, razbio je najčešće korišćeni britanski pomorski kod do 1935.g. Godine 1938. pre početka rata, B-Dienst nije imao dovoljno osoblja za rad na složenijim siframa, pa se umesto toga koncentrisao na Administrativni kod Kraljevske mornarice (Royal Navy Administrative Code), koji je bio preradjen petocifreni kod na ranijoj upotrebi. Kada je 1939. godine došao rat, oktobra 1939. godine, B-Dienst je imao oko 40 ljudi koji su radili na engleskom mornarickom sifarniku (Naval Chiper), posebno u oblastima Severnog mora i Atlantika. Kriptoanaliticari B-Diensta razbili su dovoljno britanskih pomorskih kodova da su Nemci znali položaje svih britanskih ratnih brodova. Imali su uspeha u ranim fazama rata, jer su Britanci sporo menjali svoje kodove. B-Dienst je mogao redovno da čita kod Britanskih i savezničkih trgovačkih brodova (BAMS), što se pokazalo dragocenim za ratovanje podmornica u ranim fazama bitke za Atlantik. U februaru 1942, B-Dienst je razbio kod koji se koristio za komunikaciju sa atlantskim konvojima.

Pre nego što su SAD ušle u rat krajem 1941. godine, B-Dienst je takođe “razbio” nekoliko američkih kodova. To se promenilo posle aprila 1942, kada je američka mornarica promenila sistem šifriranja, ali ranija sposobnost dekriptiranja američkih poruka doprinela je uspehu „Operacije Paukenschlag“ (Operacija Drumbeat), uspešnim napadima podmornica na istočnoj američkoj obali početkom 1942.g.

Američka mornarica je 1941. godine iz bezbednosnih razloga odbila da opremi britansku mornaricu svojim uređajima za šifrovanje ECM Mark 1, pa je britanski Admiralitet uveo „Naval Cipher No. 3“ za savezničku radio komunikaciju i koordinaciju konvoja u Atlantiku. B-Dienst se koncentrisao na dešifrovanje novog koda, u septembru 1942 i od decembra 1942 do maja 1943, 80% presretnutih radio poruka je pročitano, ali samo 10% je dešifrovano na vreme da bi bile upotrebljene u akcijama.

Takođe je poznato da je britanski „Naval Cipher No. 5“ razbio B-Dienst, kao i razne nize kriptoloske vrednosti britanske mornaričke i vazduhoplovne kodove, uključujući COFOX, MEDOX, FOXO, LOXO, SYKO , Vazduhoplovni kod (Air Force code) i kod kretanja aviona (Aircraft Movement code).

Šifrovani uređaj SIKO bio je kompaktni britanski šifarski aparat koji se koristio tokom Drugog svetskog rata. Izmislio ga je i patentirao Morgan O'Brien pre rata. Koristile su ga britanska vojska i kraljevsko vazduhoplovstvo na početku Drugog svetskog rata. SYKO nije bio siguran i koristio se samo za kratke poruke.

[attachment=1][attachment=2]

Često je razbijana sifra američke mašine za šifrovanje „Hagelin“ i francuska „Anglp“ šifra. Pored toga, B-Dienst je takođe razbio sovjetski i danski kodni sistem.

Krajem 1940.g. broj zaposlenih povećao se na 150. Uslužno osoblje regrutovano je iz svih područja oružanih snaga, posebno onih koji su znali strane jezike i koji su zavrsili kratki šestonedeljni kurs obuke. Do decembra 1942.g. bilo je 275 zaposlenih, a do proleća 1943.g. oko 300–360 kriptoanalitičara, što je bio vrhunac. Uključujući pratece osoblje, službenike i specijaliste, broj zaposlenih je iznosio oko 1100. Od 1942.g. zbog velike potražnje za muškarcima na frontu, B-Dienst je bio primoran da zaposli žene kriptoanaliticare. Do kraja rata, zaposlenost je bila podijeljena na 50% žena i 50% muškaraca.

Uspeh B-Diensta se završio kada su saveznici počeli da koriste sofisticiranije metode šifrovanja do 1943.g.

Tokom Drugog svetskog rata, B-Dienst se nalazio u Berlinu, sve dok zbog bombardovanja u decembru 1943. godine, nije izmesten u bunker izvan grada, koji je dobio kodno ime “Bismarck”. Bombardovanje Berlina 1943. godine uništio je veliki deo arhive B-Dienst-a, značajno smanjivši njihovu operativnu efikasnost i primoravši ih da se presele u grad Sengwarden, blizu Eberswalde, na oko 50 km severoistočno od Berlina. Primorani da se presele u proleće 1945. godine, usled ruskog napredovanja, prvo su se preselili u Aurich, grad u Donjoj Saksoniji, zatim u presretačku stanicu u Neumünsteru i na kraju su se preselili u Vojnu skolu veze u Flensburgu. Americke snage su ih je locirali 17. maja 1945.g. kada se preostalo ljudstvo i predalo.

Nemacki kriptolozi:

Fritz Menzer

[attachment=1]

Ostwin Fritz Menzer (06.04.1908.-25. 10.2005.) bio je nemački kriptolog, koji je pre i tokom Drugog svetskog rata radio ucestvovao u razvoju i proizvodnji kriptografskih uređaja i postupaka, kao i bezbednosnoj proceni i kontroli Wehrmacht-ovih sifarskih sistema.

Menzer je kao mlad bio zainteresovan za kriptografiju pa je patentirao „kombinovani merni aparat za uglove i dužine, čiji su podaci izraženi u šifrovanom obliku u kombinaciji slova od četiri mesta“. Stupio je u vojsku, gde je u Signals Corps-u (sluzbi veze) proveo 12 godina, dobivsi čin Oberfunkmeister (stariji podoficirski čin). Njegova sklonost ka kriptografiji ga je dovela u Odeljenje šifri Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) u maju 1933. godine, gde je, između ostalog obučavan tehnikama kriptoanalize. Godinu dana kasnije, 1936, razvio je kriptoanalitičke metode za razbijanje Hagelinove mašine za šifrovanje C-36 sa rotorskim ključem i kriptoanalitičku metodu za razbijanje šifarske mašine Wehrmachta Enigme. Posle toga, postavljen je da vodi sopstvenu jedinicu u okviru OKW/Chi, koja se bavila kriptoanalizom stranih kriptografskih metoda, kao i razvojem i bezbednosnom proverom sopstvenih postupaka i izgradnjom novih kriptoanalitičkih pomagala.

Vojničku službu završio je 31. maja 1938. Godine, ali je ostao da radi u u Odeljenje šifri Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) kao civil. 1940. godine, povereno mu je upravljanje odeljenjem IIc OKW/Chi, koje se bavilo razvojem i proizvodnjom posebnih sifarskih sistema za vladine agencije kao što je Ured bezbednosti Reicha, Abver i nemačku industriju.

Kasnije 1942. godine, admiral Canaris, dao je Menzeru odgovornost za testiranje sigurnosti kriptografskih sistema Abvehr-a.

Kasnije 1942. godine, Admiral Canaris je naručio Menzeru da izvrši bezbednosne provere Wehrmacht-ovih sifarskih sistema. Menzer je prepoznao kriptografske slabosti korišćenih sifarskih metoda i u leto 1943. preradio sve ručne metode koje je koristio Abwehr. Predstavio nove rucne sifre ABC Schlüssel, Procedure 62 i Procedure 40, koje su bile sistemi dvostruke transpozicije (transpoziciona šifra), kao i supstitucione sifre Schlüsselrad i Ziffernrad.

Kao savetnik kriptolog u OKW/Chi ostao je do 23. aprila 1945.g., kada je OKW/Chi zvanično rasformiran a osoblje raspoređeno u General der Nachrichtenaufklarung (GdNA). Neposredno pre nego što ih je američka vojska stigzarobila na oko 40 km južno od Salcburga, spalili su sifarska dokumente ili ih bacili u jezero Salzach. Menzer je zarobljen i interniran u američki kamp Neufeld blizu Minhena.

17. juna 1945.g. je pušten i otputovao u sovjetsku zonu okupacije, prvo u grad Leipzig, a 22. septembra u Zshopau, gde je kao učitelj radio do januara 1946. Nakon toga, zbog svoje ratne prošlosti u Wehrmachtu Vermahtu je otpušten. U previranjima na početku hladnog rata ponovo je stupio u kontakt sa Amerikancima u Berlinu 8. septembra 1947. godine i odveden je u Oberursel u Camp King blizu Frankfurta na Majni. Po povratku u Zshopau 12. septembra, Rusi su ga 20. septembra 1947.g. uhapsili i zatvorili u Drezdenu i ispitivali u vezi kontakata sa Amerikancima. Konačno, 13. marta 1948, pušten je nakon što je pristao da špijunira za Sovjete. U aprilu 1949. godine bezi iz sovjetske zone i preko Zapadnog Berlina dolazi u zapadne okupacione zone (Nemačka okupirana saveznicima). Njegovo ime se poslednji put pojavilo 1951. godine u dokumentima o saslusanju pripadnika sifarske sluzbe Wehrmachta.

Menzerove inovacije:

Schlüsselgerät 39 (SG-39)
1939.godina
Rotorska šifrirana mašina sa električnim pogonom, koju je konstruisao Fritz Menzer. Uređaj je poboljsanje Enigma rotora, zajedno sa tri Hagelin pin točka, da bi se obezbedilo promenljivo okretanje rotora. Sva tri točka su koračala po jednom sa svakim šifriranjem. Rotori su koračali prema uobičajenim pravilima Enigme. Ciklus za Enigmu bio je 17.576 znakova. Kada je Schlusselgerat 39 pravilno konfigurisan, dužina ciklusa mu je bila za više od 15.000 puta duža od standardne Enigme. Schlusselgerat 39 je bio potpuno automatski, tako što su se pritiskom na taster obična i šifrovana slova štampala na odvojenim papirnim trakama, podeljenim u petocifrene grupe.

M40
1940.godina
Sifarska mašina koju je Menzer dizajnirao 1940. godine ali koja nikada nije bila uvedena u upotrebu. Mašina je bila na mehanički pogon. Bio je to cilindar, sa oko 30 proreza za šifrovanu abecede. Ovi prorezi su rotirani-okretani ručnom polugom i mogli su se pomerati od 0 do 3 proreza nakon svakog unetog slova. Abeceda običnog teksta je bila pomešana i nalazila se u fiksnom horizontalnom lenjiru sa otvorima. Obični tekst je šifrovan čitanjem abecede iznad otvorenog teksta. U nacelu je to bio princip Trittheim-ove tablice, istorijski kriptografski princip iz 17. veka. To je bio oblik polialfabetske šifre. Masina je bila glomazna poput Enigme i nije mogala da štampa slova. Iz ovih razloga je odbijena, a napravljen je samo jedan laboratorijski model.

Schlüsselgerät 41 (SG-41)
1941
Ova mašina za šifrovanje bila je zasnovana na Hagelin šifrovanju, ali je uključivala mehanizam za promenljivo okretanje Hagelin točkova. Uređaj je imao šest točkova koji su bili međusobno povezani. Prvih pet točkova imalo je okretanje od 1,2,4,8 odnosno 10 koraka. Šesti točak činio je ove udarce pozitivnim i negativnim. Ciklus šifriranja jednog slova sastojao se od tri elementa.

Prvobitne specifikacije su zahtevale da jedinice koje se nalaze ispod divizije koriste laganu i izdržljivu mašinu. Menzer je dizajnirao masinu sa šifrovanom trakom, sa tastaturom radi poboljšanja brzine šifrovanja. Kao rezultat operacije tastature, uspeo je da redizajnira raspored slova na točkićima za štampanje kako bi poravnao broj frekvencija šifriranja.

Tokom rata došlo je do nestašice aluminijuma i magnezijuma, pa je mašina bila teška između 12 i 15 kilograma, sto je bilo preteško za upotrebu na terenu. Uklanjanje tastature učinilo bi mašinu lakšom, ali dizajn točkića za štampanje sprečio je njihovu upotrebu za šifrovanje. Proizvedeno je oko 1000 mašina koje su distribuirane Abvehru, koji ih je počeo koristiti 1944.g. Luftvaffe ih je navodno koristio za desetocifreni saobraćaj, što je verovatno bilo za vremenske izveštaje.

Schlüsselkasten (kutija za kljuceve)
Schlusselkasten je bio mehanički šifarski uređaj za šifrirovanje koji je koristio princip klizanja dve odštampane trake jedan prema drugom prema propisanom planu za generisanje šifarskih ekvivalenti. U osnovi, to je bila aluminijumska kutija od 0,75 kilograma koja je sadržavala Hagelin -ove tockove i zavojnu oprugu koja je određivala korake klizne trake ili klizaca (slide rule) na vrhu kutije.

Planirano je da se mnogi uređaji Enigma zamene Schlussselkastenom. Schlusselkasten je imao prilično visok nivo bezbednosti. Nemci su nameravali da proizvedu oko 1.000 primeraka do oktobra 1945.g. ali bilo je prekasno; pretekao ih je kraj rata.

Schlüsselscheibe
Schlüsselscheibe je dizajnirao Menzer za upotrebu od strane agenata. Princip rada bio je sličan Schlussselkastenu. Korišćena su tri točka koja se mogu resetovati, ali sa trajnim urezima. Za šifrovanje, unutrašnji disk je namotavala opruga.

[attachment=2]

Pritiskom na taster oslobodjao se unutrašnji disk i okretao se dok ga ne zaustave zarezani prstenovi. Kad bi se unutrašnji disk zaustavio u položaju gde su njegova slova u fazi sa onima na spoljnom disku, vrednost šifre bi se direktno očitala.

Schlüssselrad
Schlussselrad je bio ručni uređaj za šifrovanje takođe dizajniran za upotrebu agenata. Sastojao se od dva diska. Donji disk je imao 52 zareza ili rupa oko ivice, u koje se moglo umetnuti olovka ili olovka za okretanje diska. Na prednjoj strani diska nalazile su se 52 ćelije u koje se dva puta, u smeru kazaljke na satu, mogla upisati abeceda pomešana sa tastature. Gornji disk je imao direktnu standardnu abecedu ispisanu u smeru kazaljke na satu na jednoj polovini njegove periferije, pored polukružnih prozora koji su, kada su dva diska koncentrično sastavljena, otkrili 26 znakova mešovitog niza na donjem disku. Gornji disk je takođe imao zarez na ivicama koji se poklapao sa deset rupa na donjem disku. Ovaj zarez je imao ispisane cifre od 0 do 9, u smeru suprotnom od kazaljke na satu, tako da su, kada su rupe bile poređane sa brojevima, slova na donjem disku poravnana su sa slovima na gornjem disku.

Korišćeni su različiti metodi generisanja ključeva. Na nekim vezama to je bila ključna reč od 11 slova. Na drugim vezama, Fibonačijev niz od 100-125 cifara bi se generisao različitim manipulacijama datumom, vremenom i tajnim brojem. Ako je poruka duža od ključa, ona bi se Delila u delove onoliko puta koliko je potrebno. Korišćene su i tabele za generisanje ključeva.

Otto Buggisch

Otto Buggisch (28. jun 1910. - 15. septembar 1991.) je bio nemački matematičar koji je tokom Drugog svetskog rata bio kriptoanalitičar koji je radio u Odeljenju za šifrirovanje Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi) u grupi odgovornoj za dešifrovanje komunikacija suprotnih snaga. Takođe se bavio bezbednosnom kontrolom sopstvenih sifarskih procedura. Kroz istraživanje i otkrića, on je prepoznao prave kriptografske slabosti šifre Enigma, ključne mašine koju su nemačke oružane snage koristile za šifriranje svojih tajnih komunikacija, u Drugom svetskom ratu.

Buggisch je završio gimnaziju Ludvig-Georgs u Darmstadtu 1928.godine. Studirao je čistu matematiku i fiziku, kao pomoćni predmet primenjenu matematiku na Technische Universität Darmstadt.

Godine 1938.g. Buggisch je stekao zvanje doktor rerum naturalium (doktor prirodnih nauka) sa matematičkom disertacijom pod naslovom O retkosti jednačina sa uticajem (Uber die Seltenheit der Gleichungen mit Affekt) na Tehničkom univerzitetu u Darmštatu.

Tokom rata, Buggisch je imao čin narednika u grupi 7/VI u OKW/Chi.
Od maja 1940. do 30. jula, Buggisch je sa kapetanom Mettigom, oficirom za veze, (koji je kasnije postao zamenik OKW/Chi), matematičarom, kapetanom Wolfgangom Franzom i inspektorom Kühnom radio na stanici za presretanje komunikacija Grupe armija C u Bad Schvalbach-u, Bad Kreuznach, Saarbrucken. Kriptografski sistemi/šifre na kojima su radili su bili F90, F110 (nemačke oznake za sisteme šifriranja francuske vojske pre i za vreme bitke za Francusku). Buggisch je radio na analizi dijagonalne transpozicije ispisivanja (Transposition cipher), C-36 šifrovane mašine. Od 20. jula 1940. bio je postavljen i priključen na stanicu za presretanje u Berlinu, gde su bile i druge specijalističke sekcije za presretanje ruskog i balkanskog saobraćaja. Tokom ovog perioda, obavio je završetak dva rada na mašini C-36 Cipher, radeći sa timom u kojem su bili dr Erich Huttenhain, glavni kriptoanalitičar OKW/Chi i Oberinspektor Fritz Menzer, dizajner i pronalazač ručnih i mašinskih šifri . Buggisch je takođe proučavao uređaj M40, koji je dizajnirao Fritz Menzer, smatrajući da je umereno siguran, ali se nikada nije koristio. Uređaj M40 bio je preteča mašine za šifrovanje 41 (Schlusselgerat 41), gde je ustanovio da okretanje točkova nije tako nepravilno.

U januaru 1941. prebačen je u specijalističku sekciju za Balkan koju je vodio Rudolf Bailović. Buggisch je radio na grčkoj petocifrenoj transpozicionoj šifri. Oko 1. februara 1941. svi kriptoanalitičari, uključujući Buggischa, prebačeni su sa stanice za presretanje u jedinicu Inspektorata 7, kasnije nazvanu General der Nachrichtenaufklärung.

U junu 1941. Buggisch se preselio u novoformiranu Signals Recce Abteilung, pri čemu je svo osoblje koje je radilo u Inspektoratu 7/VI bilo podređeno toj jedinici. Buggisch je radio na kodu OK40 i mašini K37. OK40 je bila zvanična ruska oznaka za sovjetski (ruski) 5/F ili 5-cifreni operativni kod. K37 je bila ruska Crystal sifarska mašina, koja je radila na istom principu kao i B211, ali primitivnija.

U novembru 1941. Buggisch je prebačen u In 7/VI u Berlinu, u francusku specijalističku sekciju gde je radio na raznim problemima, uključujući Diplomirani petocifreni kodovi koje je koristio Charles de Gaulle i svajcarske Hagelin mašine poruke.

U leto 1942. Buggisch je radio sa Doeringom na prvoj detaljnoj analizi šifrovanih teleprintera T52, modela od T52a do c, koje je Wehrmacht trebao masovno koristiti. Avgusta 1942. godine, Buggisch je prešao u novoformirani odsek stručnjaka za šifrovane mašine, sprovodeći opsežna istraživanja šifrovane mašine 41 (Schlusselgerat 41). U novembru 1942. Buggisch je započeo rad na istraživanju mašine za šifrovanje 39 (Schlusselgerat 39) koju je predložila za upotreba Kriegsmarine.

U proleće 1943. Buggisch je sproveo opšta istraživanja male tehničke mašine TECHNIK Hagelin. Švedska firma, A.B. Kriptograf, Stokholm je proizvela ranu vrstu Hagelin mašine poznatu kao TEKNIK. Inženjer po imenu Voss, koji je bio nemački špijun u Švedskoj, obavestio je Nemačku da SAD planiraju da usvoje Hagelinovu ideju. Buggisch i njegov tim su istraživali Hagelinovu mašinu radi bezbednosnih slabosti. Buggisch je takođe tokom ovog perioda sproveo istraživanje i mašine Enigma 39.

Tokom leta 1943., Buggisch radi sa Luziusom i Rudolfom Kochendörfferom na americkoj masini za sifrovanje M-209, koja je zarobljena u Italiji.

(M-209 je bila laka prenosiva mašina za šifriranje, razvijena početkom Drugog svetskog rata od strane Borisa Hagelina iz AB Criptoteknika u Stokholmu (Švedska), a proizvela je kompanija Smith & Corona u Sirakuzi (Njujork, SAD) ). Mašina je američku mornaricu označila kao CSP-1500 i predstavlja američku vojnu varijantu C-38, koja je zauzvrat poboljšana verzija C-36 i C-37. Kompatibilna motorizovana verzija-sa tastaturom-poznata je kao BC-38 (kasnije: BC-543). Tokom Drugog svetskog rata nemački kriptoanalitičari su poznavali M-209 kao AM-1 (američka mašina broj 1).

Tokom ovog perioda Buggisch je sa OKW/Chi -om održao konferencije o bezbednosnim studijama na BC38 uređaju, i na Enigma šifrovanoj mašini i na šifrovanom teleprinteru T52 sa Karlom Steinom i sa Gisbert Hasenjaegerom. Tokom ljeta Buggisch je radio i na razbijanju hrvatske verzije Enigme. U zimu 1943. Buggisch je radio sa Doeringom na ruskim šifarskim teleprinterima Russian Fish, takođe je sproveo kontinuirano istraživanje poruka C36, gledajući poruke sa komplikovanim tehnikama šifrovanja, koje su rešene na proleće.

Pocetkom 1944.g. Buggisch je sa kolegama vodio razgovore o problemima šifrovanja i teleprintera T43, koji je bio novi bezbedni model o kome se prvi put govorilo u proleće 1943. godine. Tokom prve polovine 1944. vodio je istraživanje slabosti pomorskog ključa za hitne slučajeve zajedno sa Captain at sea
(kapetan na moru) Beegemannom and Fregattenkapitän (kapetan fregate) Singerom. Proučavao je vojnu enigmu, tražeći slabosti u tom sistemu. On je pregledao mašinu i posebno tražio kompromis ključa kroz postavke poruka i razmatrao pitanje principijelne mogućnosti razbijanja šifri pomoću statističke analize na ogromnim količinama mašina na upotrebi. Od juna 1944.g. Buggisch je radio na matematičkom tretmanu sistema zasticene telefonije (ciphony systems). Tokom ovog perioda Buggisch je takođe radio gotovo isključivo na ruskom X2 uređaju za telefoniranje. Radio je i na uređaju T52 za teleprinter sa frekvencijom Undulator. Kasniji rad je bio teorijsko istraživanje konstrukcije Tigerstedtovih ključeva, sa kriptografskog uređaja koji je konstruisao Eric Tigerstedt.

U jesen Buggisch je premešten iz AgN/NA u OKW/Chi IV Analitical criptanalisis). Ovo je ucinjeno na inicijativu general -majora Villiama Gimmlera kako bi mu se omogucilo da prisustvuje Chi konferenciji (Chi conference) u Berlinu. Gimmler je bio glavni oficir za vezu i načelnik Kancelarije za komunikaciju oružanih snaga. Chi konferencija je održana u periodu od tri meseca od novembra 1944. do januara 1945.g. Gimmler je insistirao na njima, dok je matematičar Erich Hüttenhain smatrajuci to gubljenje vremena. Uprkos tome, Hüttenhain je predsedavao ovim konferencijama. Obuhvaćene su četiri različite teme: sifrovanje govora, sigurnost teleprintera, sigurnost mašine za šifriranje Enigma, sigurnost ručnih sistema. Buggisch je prisustvovao samo prvoj sesiji.

U januaru 1945. Buggisch je održao tri predavanja o sistemima zasticene telefonije (ciphony systems) na OKW/Chi. Nakon toga je usledila poseta laboratoriji dvorca Feuerstein (Feuerstein Castle ) kako bi se upoznali sa predloženim nemačkim sistemima cifonije. Bavio se sa različitim stepenom uspeha i britanskim i američkim sistemima za sifrovanje kao što su TypeX, C-36, M-209 i Strip Cipher System M-138, kao i sovjetskim metodama.

Odmah nakon rata, stručnjaci za ispitivanje iz Savezničkog ciljnog obavještajnog odbora (TICOM) opsežno su ga ispitivali o svom radu. Većina dostupnih informacija o njegovoj aktivnosti potiče od protokola ispitivanja koji su u to vreme bili klasifikovani kao TOP SECRET.

U aprilu 1946. pušten je iz zarobljeništva. Od 1948. do 1966. predavao je u gimnaziji Ludvig-Georgs-Gimnasium, na pripremnom koledžu za strane studente u Darmstadtu (1966–1969), i na kraju kao viši nastavnik na Matematičkom institutu TH-Darmstadt (1969– 1972).

Erich Hüttenhain

[attachment=1]

Erich Hüttenhain (26. 01 1905. - 01.12 1990.) bio je nemački akademski matematičar i vodeći kriptoanalitičar u Trećem rajhu. Bio je načelnik jedinice za kriptoanalizu u OKW/Chi, Odeljenja za šifrovanje Vrhovne komande Wehrmachta.

Erich Hüttenhain je studirao na univerzitetima u Marburgu, Frankfurtu i Munsteru. Na poslednjem je diplomirao matematiku 1933. Godine 1936. počeo je da radi u Odeljenju za šifriranje OKW OKV/Chi pod rukovodstvom Wilhelma Fennera. Erich Hüttenhain se interesovao za hronologiju Maja koja ga je dovela do kriptologije, a time i do OKV/CHi. Kao test za zapošljavanje, Fenner mu je poslao poruku koja je šifrovana privatnom šifrom. Hüttenhain ga je uredno dešifrovao i prihvaćen je kao mogući kriptoanalitičar. U OKW/Chi je imao zadatak da uspostavi jedinicu za kriptoanalitičko istraživanje. Na kraju je postao šef Izvršnog veća grupe IV Analitička kriptoanaliza.

Tokom svog rada u OKW/Chi uspeo je, između ostalog, u dešifrovanju japanske Purple cipher machine (ljubičaste mašine za šifrovanje). On i njegovo osoblje takođe su privremeno uspeli da dešifruju američke sifarske mašine, poput M 138 A i M-209 dok su se one koristile u Severnoj Africi. Kasnije u ratu, kada su saveznici napali Italiju, saveznici su dešifrovanjem italijanskih šifri saznali da njihovi kasniji sistemi, između ostalog, SIGABA koju je dizajnirao Friedman nije bila “razbijena” i da u to vreme Hüttenhain rad na njoj nije imao većih uspeha.

Nakon rata - budući da je bio meta velike vrednosti - Amerikanci su ga odveli u SAD na ispitivanje od strane Target Intelligence Committee (TICOM).

Dok je bio u SAD -u, napravio je mašinu za razbijanje ruske sifarske rotorske mašine (koju su Nemci već koristili tokom Drugog svetskog rata). Takođe je objavio izveštaje o uspesima Nemaca u oblasti kriptografske teritorije tokom Drugog svetskog rata.

Godine 1947. vratio se u Nemačku gde je pod pseudonimom Erich Hammerschmidt osnovao "Studijsku grupu za naučna istraživanja" (Studiengesellschaft fur vissenschaftliche Arbeiten) u okviru Gelen organizacije, koja je postavila temelje za kasnije formiranje Nemačke centralne kancelarije za šifrovanje (Zentralstelle fur das Chiffriervesen), jedinica nemačke Savezne obaveštajne službe (Bundesnachrichtendienst). Jedan od ciljeva Hüttenhaina bio je da za razliku od njegovog iskustva u Trećem rajhu, gdje su brojni nezavisni biroi za šifrovanje bili raštrkani po Rajhu, sve niti za analizu i ocjenjivanje kriptografskih procedura sada budu integrisane u jednu instituciju.

Hüttenhain se sa funkcije povukao u januaru 1970. godine. Posthumno je ostavio rukopis koji je napisao oko 1970. godine i u kojem izveštava o svom iskustvu kriptologa.

Wilhelm Fenner

[attachment=1]

Wilhelm Fenner (14. april 1891.-1946) bio je nemački kriptoanalitičar, pre i za vreme Drugog svetskog rata u Odeljenju za šifriranje Vrhovne komande Vermahta (OKW/Chi). Bio je centralna ličnost u evoluciji nemačkog Biroa za šifriranje između 1922. i 1939. godine i glavna ličnost u istoriji nemačke kriptoloske službe u međuratnom periodu. Pod njegovim rukovodstvom, Biro za šifrovanje se razvio u visoko profesionalnu komunikacionu obaveštajnu službu, koja je postigla impresivne kriptoanalitičke uspehe protiv diplomatskih i vojnih sistema mnogih zemalja. Wilhelm Fenner važio je za odličnog organizatora, antinacistu, antiboljševiku i potvrđenog protestanta, a kolege su ga poznavali kao nekoga ko je želeo da nastavi da radi u kriptologiji nakon Drugog svetskog rata.

Fenner je rođen u Sankt Petersburgu. Bio je šesto od sedmoro dece svojih roditelja. Njegov stariji brat bio je kasniji oficir Gestapoa Hajnc Fenner. Nakon dve godine kućne nastave, pohađao je Evangelističko -luteransku Annenschule od 1899. godine gde je 1909. godine položio srednju školu. U jesen 1910. upisao se na Kraljevski tehnički univerzitet (Königlichen Technischen Hochschule) u Berlin-Charlottenburgu i studirao građevinsko inženjerstvo.

Kada je izbio Prvi svetski rat, morao je da prekine studije i kratko je radio u Siemensu pre nego što je pozvan u vojnu službu 1914. godine. Po završetku rata, sada u činu poručnika, ostao je u vojsci do 1920.g. Nešto više od godinu dana kasnije, njegova profesionalna karijera doživela je odlučujući zaokret, kada je u proleće 1921. godine upoznao Peter Novopaschenny-a, bivšeg ruskog pomorskog kapetana u carskoj mornarici i profesora primenjene taktike. Novopaschenny ga je zamolio za pomoć oko preseljenja u Berlin i poverio Fenneru da je tokom rata uspešno radio protiv nemačke flote Baltičkog mora kao direktor ruske kriptoanalitičke službe i da sada namerava da svoje iskustvo stavi na raspolaganje nemačkom generalstabu. (Deutschen Generalstab).

Iste godine Fenner mu je obezbedio kontakt sa oficirom po imenu Erich Buschenhagen, koji je osnovao biro za šifrovanje vojnog odeljenja vojske, što je bilo dozvoljeno prema uslovima mirovnog sporazuma. Erich Buschenhagen ce kasnije postati general Wehrmachta. Takodje, iste godine Fenner pocinje da radi u birou za sifrovanje gde dolazi u kontakt sa kriptoanalizom. Zajedno sa Novopaschenny - jem uspešno razbijaju ruske/sovjetske vojne šifre. Fenner je iskoristio svoje odlično znanje nemačkog i ruskog jezika dok Novopaschenny, iako odličan kriptoanalitičar, gotovo da nije govorio nemački. Buschenhagen je bio posebno impresioniran kada su njih dvojica dešifrovali rusku šifru koja je bila izvan sposobnosti dotadasnjeg rada četiri osobe biroa.

Kao rezultat toga, Fenner uvodi jedinstvenu i čistu tehničku terminologiju, postavljajući tako prvi važan kamen temeljac za dalji uspeh svog novog poslodavca. U jesen 1922. godine, Fenneru je povereno upravljanje kriptoanalizom sa jedanaest zaposlenih. Tokom narednih nekoliko godina, Fenner je značajno promenio način rada svoje grupe. Od pomalo haotične hrpe kreativnih „genijalaca“ formirao je analitički sistematski radnu i disciplinovanu jedinicu sve iskusnijih “razbijaca” kodova. Broj osoblja se povećao i Fenner je insistirao na tome da sam obuči pridošlice i prenese im svoje kriptoanalitičko znanje koje je sada izuzetno poraslo. Do sredine 1920 -ih, uveo je kurs obuke za 90 viših analitičara koji su pregledali trenutne sisteme i opšte principe. Tridesetih godina uvedeo je brzi kurs obuke za talentovane pridošlice koji su se sastajali dva puta nedeljno i pokrivali su dvodelni kurs kriptoloških principa i prakse.

U isto vreme, međutim, sve je više gubio kontakt sa stvarnim dešifrovanjem zbog svojih rukovodecih zadataka te je stekao reputaciju zastrašujućeg, arogantnog pedanta, što je odbacio kao dokaz da je jedinica istresena iz svoje letargije.

Kao deo procesa profesionalizacije jedinice, pokušao je da stekne priznanje i uspostavi status karijere za svoje osoblje, jer je bio ubeđen da će član osoblja lojalno služiti državi, ako se država brine o njihovom blagostanju. Kako se tajne veštine njegovog osoblja nisu uklapale ni u jednu nemačku hijerarhiju karijere, oni se nisu smatrali državnim službenicima, pa nisu imali napredovanje u karijeri, penzije niti sigurnost posla. Proces je bio dug i naporan, počevši od ranih 1920 -ih, a potpuno je završen do kraja 1939. godine, sa izbijanjem Drugog svetskog rata i preimenovanjem u Odeljenje za šifrovanje Vrhovne komande Wehrmachta (OKW/Chi). Plan za resavanje statusnih pitanja odobrio je načelnik Vrhovne komande Wehrmachta, Wilhelm Keitel. Profesionalizam za Fennera uvek je bio sredstvo za postizanje cilja.

01.aprila 1927.g. imenovan je za savetnika vlade (Regierungsrat). Pored svojih rukovodecih zadataka, intenzivirao je kontakte i saradnju sa prijateljskim stranim centrima za šifrovanje u Austriji, Mađarskoj i Finskoj, a kasnije i sa Italijom, Španijom i Estonijom. Napisao je dve rasprave o kriptoanalizi, i to „Osnove dešifrovanja“ i „Prilog teoriji strip trake“. Takođe je radio na mašini Enigma, koja je tada već bila u probnoj upotrebi od strane Reichswehra, ukazujući na kriptografske slabosti i dajući predloge za njeno poboljšanje.

Nakon nacionalsocijalističkog „preuzimanja vlasti“ u januaru 1933. godine, i pozicija stanice za šifrovanje Generalstaba postala je sve neizvesnija. Osetila se jaka konkurenciju od novoosnovanih suparničkih institucija, poput "Istraživačke kancelarije" (FA), koja je postojala od aprila 1933. Ova kancelarija (u kojoj je formiran organ i jedinica za sifru) , koja je prvobitno osnovana kao „privatna obaveštajna služba“ Hermanna Geringa, koji je ubrzo nakon toga imenovan za ministra vazduhoplovstva Rajha, pocela da prezima poslove jedinica za šifriranje sto je prouzrokovalo gubljenje mnogo sposobnih zaposlenih sa stanice za šifrovanje Generalstaba koji su se nadali boljim mogućnostima za karijeru u novoj organizaciji. Fenner se osećao primoranim da popuni praznine u zaposlenima pridošlicama, pri čemu je nadredjeni „stav“ postajao sve važniji. Nakon što je Fenner od leta 1933. već bio imenovan u Gornji savet vlade, on je u leto 1938.g., ubrzo nakon uspostavljanja Vrhovne komande Wehrmachta i povezanog preimenovanja stanice za šifrovanje u „Odeljenje za šifrovanje Vrhovne komande Wehrmachta“ (OKW/Chi) unapređen u Ministarski savet. Uspeo je da se suprotstavi odlivu kadra, koja je bila štetna za OKW/Chi, gde je kao "viši oficir Wehrmachta " za svoje najsposobnije i najvernije zaposlene omogucio uspesnu karijeru. Ovakvu odluku je odobrio načelnik Vrhovne komande Wehrmachta, Wilhelm Keitel, na prelazu u 1938/39.g.

Broj osoblja u odeljenju za šifrovanje popeo se na oko 200 do 1939. godine, nakon što ih je dve godine ranije bilo oko 40. U ratnim godinama koje su usledile, do 1944. godine, učetvorostručilo se na 800. Za Fennera i njegovo osoblje u OKW/Chi, ratni period je u početku bio relativno miran i uspešan. Materijal, u obliku presretnutih radio poruka, imali su u izobilju, često po nekoliko stotina poruka dnevno, tako da su se morali koncentrisati na najvažnije projekte i zanemariti relativno nevažne izvore. Postigli su važne uspehe u dešifrovanju, na primer protiv Francuske, koja je 1940. značajno doprinela brzoj pobedi Wehrmachta na Zapadu. Takođe dešifrovali poljske, ruske i jugoslovenske sifrovane poruke.

Krajem 1943. godine, radni i životni uslovi u Berlinu primetno su se pogoršali za sve zaposlene u OKW/ hi -u kako se bombardovanje približavalo nemačkoj prestonici. Većina radnih prostorija je uništena, a mnogi zaposleni su takođe izgubili svoje domove zbog bombi. Sada su morali privremeno da rade nezaštićeni na otvorenom tokom dana, što je izazvalo smanjenje obima posla na gotovo trećinu, a ponekad samo četvrtinu uobičajenog posla. Pred kraj rata, Fenner je čak morao da se brani od napada kada je optužen za navodno učešće u pokušaju atentata 20. jula 1944. godine. U februaru 1945. uslovi rada u Berlinu postali su toliko katastrofalni da je OKW/Chi premešten u Halle an der Saale u Saksoniji. Samo dva meseca kasnije, sredinom aprila, ni ovde više nije bilo bezbedno i počelo je opšte raspadanje. Werfen an der Salzach je bio poslednja lokacija Fennerove grupe.

Načelnik odeljenja u OKW/Chi, pukovnik Kettler, načelnik glavne grupe A, major Mettig, i jedan od najsposobnijih zaposlenih, načelnik grupe IV, Huttenhain, skrenuli na sever, dok je Fenner sa drugim delom osoblja otisao na jug. Dana 23. aprila 1945.g. OKW/Chi je zvanično raspušten, a osoblje je podređeno General der Nachrichtenaufklärung (GdNA). Neposredno pre nego što je američka vojska stigla do njihove lokacije u blizini Werfen an der Salzacha (oko 40 km južno od Salzburga), spalili su sva dokumenta ili ih bacili u jezero Salzach. Predajom Wehrmachta 8. maja 1945. prestao je radni odnos za sve bivše zaposlenike OKW -a. Fenner se preselio u Landshut i pronašao posao kao mehaničar za bicikle i automobile u susednom Straubingu.

U julu 1946. pozvan je kao svedok na Nirnberški tribunal za ratne zločine, a u avgustu je prebačen u "Haus Alaska", objekat američke vojske u Oberurselu (blizu Frankfurta na Majni), gde su internirani visoki Nemci. Fennera je intenzivno ispitivala Vojna bezbednosna agencija ( Army Security Agency-ASA). Napisao je brojne izveštaje o svom životu i aktivnostima, uključujući autobiografsku raspravu čiji se prevod nalazi u arhivi TICOM-a. Sva dokumentacija vezana za Fennera stepenovana je kao TOP SECRET.

Ovi dokumenti su dostupni javnosti tek pre nekoliko godina.

Gottfried Schapper

[attachment=1]

Gottfried Schapper (16. decembar 1888 - 08. maj 1945.) bio je nemački kriptoanaliticar, pre i tokom Drugog svetskog rata. Schapper je od 1927. do 1933. radio u, koji će kasnije preci u obavještajnu jedinicu za veze Luftwaffea. Dok je radio u Birou za šifriranje Ministarstva Reichswehr -a bio je nezadovoljan obimom praćenja i presretanja i nesposobnošću tamošnjih metoda. On je zajedno sa nekoliko kolega, uključujući ubeđenog nacistu, Hansa Schimpfa, predložio Hermann Göringu da se oformi posebna kancelarija za veze sa svojom sifrerskom i dekripterskom sluzbom koja neće biti vezana za Birou za šifriranje Ministarstva Reichswehr -a.

Schapper je bio sin protestantskog pastora i odrastao je sa sedmoro braće i sestara. Tokom Prvog svetskog rata, u cinu porucnika, bio je raspoređen na Zapadnom i Istočnom frontu. Od 1916. do 1917. bio je direktor kriptografskog ureda u centralnoj komandi vojske, a 1919. je otpušten iz vojne službe u činu kapetana.

Iste godine se oženio. Godine 1920. postao je sekretar u nacionalnom udruženju i bio je učesnik Kap puca (Kapp Putsch).

Kapp Putsch od 13. marta 1920. bio je pokušaj kontrarevolucionarnog puča protiv Vajmarske republike nastalog nakon Novembarske revolucije koji je propao nakon 100 sati. Vođa je bio general Walther von Lüttwitz uz podršku Ericha Ludendorffa, dok je Wolfgang Kapp odigrao manju ulogu sa svojim „Nacionalnim udruženjem“. Pokušaj državnog udara doveo je republički Nemački Rajh na ivicu građanskog rata. Većina pučista bili su aktivni pripadnici Reichswehr -a ili bivši pripadnici stare vojske i mornarice, posebno brigade marinaca Ehrhardt (Marinebrigade Ehrhardt), koji su se posle Prvog svetskog rata organizovali u reakcionarni Freikorps (Freikorps organisierten), kao i članovi Nemačke nacionalne narodne partije (Deutschnationalen Volkspartei (DNVP).

Schapper se pridružio NSDAP -u 1920.g. i postao je sekretar Nacionalnog društva u Berlinu za spasavanje Rajha od revolucije, Nationale Vereinigung (Nacionalno udruženje) Clan stranke ostao je do 1923. godine. Do 1927. radio je kao neka vrsta rukovodioca za nacionalne organizacije, novine, klubove i udruženja.

Od 1927.g. Schapper je odigrao ključnu ulogu u centralizaciji raštrkanih odseka za presretanje i dešifrovanje Ministarstva Reichswehr-a. Postao je šef kriptografskog ureda u Ministarstvu Reichswehr-a i, prema sopstvenim izjavama, dao je ostavku 1933. jer je bio nezadovoljan nacinima praćenja, presretanja i primenjenim metodama rada u Reichswehr Ministry cipher bureau. Neki podaci govore da je bio sklon samoisticanju, naglasavanju svojih uspeha i ljubomoran na postignute rezultate drugih. Ponovo se pridružio NSDAP -u 1931. godine.

Od 1933. do 1937. ili 1938. bio je pripadnik SS-a i imao je čin SS-Hauptsturmfuhrera. Godine 1933. obratio se Hermannu Goringu, koga je dobro poznavao iz Prvog svetskog rata, i zajedno sa Hansom Schimpfom, predložio Hermann Göringu da se oformi posebna kancelarija za veze Luftwaffea sa svojom sifrerskom i dekripterskom sluzbom. Presao je kod Göringa i postao načelnik odeljenja, kasnije načelnika glavnog odeljenja Istraživačke kancelarije, koje je samo po imenu dodeljeno Ministarstvu vazduhoplovstva Rajha. Od 12. oktobra 1943. do 8. maja 1945. Schapper je bio njen direktor. Tokom svog upravljanja u početku je radio u Berlinu, a nakon brojnih bombardovanja u Breslauu i Kaufbeurenu. Uhapšen je u blizini Rosenheima u maju 1945. i odveden u Salzburg i Augsburg, gde ga je ispitivao TICOM.

Wilhelm Tranow

[attachment=1]

Wilhelm Tranow (rođen 1891.) bio je veoma uspešan nemački kriptoanalitičar, koji je pre i za vreme Drugog svetskog rata radio u službi za nadgledanje nemačke mornarice i bio je odgovoran za razbijanje brojnih šifrovanih radio -komunikacionih sistema, posebno britanske Mornaričke šifre i Pomorskog koda za šifrovanje administrativnih signala.

Malo se znalo o njegovom ličnom životu, kada i gde je rođen, ili gde je umro.

Wilhelm Tranow je u početku radio kao radio tehničar na bojnom brodu Pommern, jednom od pet borbenih brodova klase Linienschiff izgrađenih za Kaiserlichen Marine između 1904. i 1906.g. Brodovi te klase već su bili zastareli kada su stupili u službu, bili su inferiorni po veličini, oklopu, vatrenoj moći i brzini. Godine 1914.g. dok je bio na straži Tranow je primio šifrovanu poruku, sa krstarice Breslau koju je prosledio komandi flote, koja je prijavila da je ne mogu pročitati. Tranov, koji je bio zainteresovan za kodove i kriptologiju, razbio je šifrovanu poruku i prosledio je natrag u sedište flote. Pokazujući nedostatak hitnosti i razumevanja, štab flote izdao je Tranov -u strogo upozorenje da se drži dalje od tajnih stvari, umesto da pokušava da poboljša kod.

U zavrsnom delu Prvog svetskog rata, Tranow je bio smešten u pomorsku (Imperijalna) agenciju za presretanje i razbijanje kodova (Nachrichten-Abteilung) obaveštajne službe nemačke mornarice u Neumünsteru. Tamo je učestvovao u rešavanju (razbijanju) troslovnog koda Britanske mornarice. Gubitkom rata od strane Nemacke i Versajskim ugovorom, jedinica za razbijanje kodova u Neumunsteru je zatvorena, da bi 28. aprila 1919.g. u Berlinu bila osnovana nova agencija, sa osam bivših kriptografa, od kojih je Tranow bio jedan od njih. Krajem 1919. Tranow je rekonstruisao ogromni britanski vladin telegrafski kod koji je Admiralitet koristio za prenos izveštaja o ratnim brodovima. Kasnije 1920 -ih, razbio je kod koji je Nemcima omogućio praćenje britanskih topovskih aktivnosti na reci Jangce u istocnoj Kini.

Godine 1927. Tranow je započeo rad na francuskim pomorskim kodovima, a početkom 1932g. započeo je rad na Code Signauk Tactikues koji pruža uvid u primenu francuske taktike. 1932. pratio je kretanje britanskog konvoja u Atlantiku, razbijajući tadašnji pomorski kod od 4 slova. Ovi rani uspesi doveli su postepeno do jačanja snage njegove jedinice, koja se sada zvala B-Dienst (Beobachtungsdienst).

Sredinom 1935. Adolf Hitler, koji je i dalje smatrao Britaniju potencijalnim saveznikom, naredio je celom pomorskom osoblju da preusmeri svoje operativno planiranje na Francusku i naredio da se glavni napori za razbijanje sifara u B-Dienstu prebace na Francusku. Kriegsmarine, je smatrala da je njihov glavni potencijalni protivnik Britanija, sa nezadovoljstvom je primila naredbu, ali je dozvolila Tranowu da nastavi rad, kršeći Hitlerovo naređenje. U septembru 1935. Tranow i njegovi pomoćnici napravili su veliki napredak u razbijanju najčešće korišćenog koda Kraljevske mornarice, petocifrenog pomorskog koda.

Rastući uticaj Tranowa i sve veći značaj njegove specijalnosti obezbedili su njegov uspon unutar B-Diensta da bi 1936. godine bio postavljen za sefa kompletne sekcije kriptoanalitičara. Na početku rata, Tranow je znao lokacije svih glavnih snaga flote. Dana 11. septembra 1939. ovo je urodilo plodom kada je B-Dienst pročitao britansku poruku koja je ukazivala na okupljališta konvoja. To je omogućilo Kriegsmarineu da pošalje podmornicu U-31 koja će torpedovati parobrod Aviemore 16. septembra 1939.g.

Tokom marta 1940., Tranov i njegov tim prodrli su u Britanski trgovački mornarički kod. Mesec dana kasnije, razbijena je i Kraljevska pomorska administrativna šifra.

Tranov je započeo rad na britanskoj sifri Naval Cipher No. 1 iz 1938. godine, a do proleća 1940.g. zahvaljujuci Tranow-ov rad B-Dienst je uspeo da pročita sve što je važno za operaciju Stratford i da otkrivaju planove za anglo-francusku ekspediciju protiv Norveške pod nazivom Operacija Stratford. Nemačka je preuzela inicijativu i napala Norvešku 9. aprila 1940.g. Podaci o britanskim protivmerama omogućili su nemačkim oružanim snagama da preduzmu odgovarajuće mere. Tranow je citao najveći deo britanskog pomorskog saobraćaja do 20. avgusta 1940. godine, kada je uvedena britanska pomorska šifra br. 2, (Naval Cipher No. 2) ali je septembra 1941. Tranow uspeo i nju da “razbije”.

Februara 1942. godine, tim kriptoanalitičara B-Dienst razbio je četvorocifrenu američko-britansko-kanadsku šifru konvoja, pomorsku šifru br. 3 (Naval Cipher No. 3). Otprilike u isto vreme, Kriegsmarine je predstavio verziju Enigme sa četiri točka koja je učinila pomorsku enigmu nečitljivom za osoblje Bletchley Parka. Kasnije 1942.g., Tranow je razbio kod britanskih i savezničkih trgovačkih brodova (BAMS). U martu 1942, zarobljavanje šifarnika Naval Cipher No. 4 sa trgovačkog broda u severnim vodama omogućilo je Tranowu da ograničeno prodre u British Naval Cipher No. 4. Uvođenje Naval Cipher No. 5 u junu 1943, a kasnije i uvođenje mašina za šifrovanje Tipex u novembru 1943, onemogucilo je da Tranow i njegov tim B-Dienst-a proboj u savezničke šifre.

Nakon rata, Wilhelma Tranowa je preuzela saveznička organizacija TICOM i ispitivala u Flensburgu 24. i 25. maja 1945. godine. Tokom 1950. Wilhelm Tranow je radio u Deutsche Presse-Agentur .

Walter Fricke

[attachment=1]

Walter Ernst Fricke (01. april 1915 - 21. mart 1988) bio je nemački profesor teorijske astronomije na Univerzitetu u Heidelbergu. Tokom Drugog svetskog rata bio je matematičar i kriptoanalitičar. Njegova specijalnost bila je proizvodnja kodova i šifri, te izrada studije bezbednosti sistema kriptozastite nemacke vojske.

Walter Ernst Fricke rođen je u Leimbach-Mansfeldu u blizini Merseburga u Nemačkoj. Srednju školu pohadjao je u Stephaneumo u Ascherslebenu koju je zavrsio 1934.g. Nakon srednje škole upisao se na univerzitetu Frederick Villiam u istočnom Berlinu, na studije astronomije, matematike i fizike. Godine 1935. objavio je svoje prve astronomske radove. Godine 1939. doktorirao je i dobio stipendiju za Univerzitet u Edinburgu u Škotskoj, gde je studije trebao početi 1. oktobra 1939.g., ali je zbog početka Drugog svetskog rata u septembru 1939. morao biti otkazti. 1. maja 1940. počeo je sa radom u Opservatoriji u Hamburgu, da bi kasnije te godine bio angažovan u Signalnom korpusu (Nachrichtentruppe) Wehrmachta.

15. maja 1941. postavljen je u Inspektorat 7, biro za šifriranje Vrhovne komande kopnene vojske (OKH/Chi, Chiffrierabteilung des Oberkommandos des Heeres), iako kao astronom nije znao ništa o kriptografiji i kriptoanalizi.

Frickeov početni zadatak bio je rad na rešavanju sistema dvostrukog sifrovanja Double Playfair (Doppelkastenschlussel), kodnog naziva NS 42. Vojska, vazduhoplovstvo i policija koristili su sistem Double Playfair kao ručnu šifru srednjeg stepena u Drugom svetskom ratu. Playfair TS 42 single stop sistem već je bio “razbijen” u tom trenutku i ako je bilo više od 3000 pisama prometa dnevno. Nakon godinu dana rada, problem su rešili korišćenjem vertikalnih bigram frekvencija. Međutim, rešenje nikada nije korišćeno, jer iako su verovali da će 3000 slova biti dovoljno za prenošenje poruke, vojska ih nikada nije obavestila koliki je stvarni obim saobraćaja, pa je sistem nastavio da se koristi.

Otprilike u isto vreme, radio je i na francuskoj mašini za šifrovanje C36 sa fiksnim ušicama, koju je dizajnirao Boris Hagelin, hde je problem resen pomocu cribs-a (jaslice). Kasnije je od drugih čuo da jaslice više nisu potrebne.

1942. razvio je šifarnik (Schlusseltafel) za šifrovanje tabelama sa šifrarskim poljima od 3 slova. Pre toga su se koristili bez šifrovanja. Uvedene su svakodnevno menjajuće trigrafske tabele zamene, koje su prvobitno pravile Hollerith mašine.

Šef njegovog odseka sa osam matematičara u grupi (medju Kojima je bio i on) u OKH/Chi bio je Hans Pietsch. 01. novembra 1944. godine, je prebačen u OKW/Chi. U OKV/Chi, dr Fricke je upravljao odsekom IIb Chi II (Grupa 2), glavnom grupom koja je upravljala uslugama presretanja komunikacija za potrebe OKW/Chi. Odeljak IIb, koji je razvio nemačke šifre i sisteme šifrovanja, takođe je davao instrukcije za proizvodnju ključeva i vrsio nadzor proizvodnje, imao je 14 zaposlenih. Pored toga Walter_Fricke se bavio i odbrambenom kriptologijom, odnosno proverom kriptografske bezbednosti sopstvenih sistema šifrovanja, poput metode ključa sa dvostrukim kutijama i mašine Enigma, kao i ofanzivnom kriptologijom, odnosno dešifrovanjem suprotnih metoda, poput onog koji je koristila Hagelinova mašina americkih oruzanih snaga.

Godine 1951. dobio je habilitaciju (sticanje prava na držanje predavanja) na Univerzitetu u Hamburgu. Godine 1953., nakon što je dobio stipendiju Nemačke naučne fondacije, otišao je na godinu dana u Sjedinjene Države, radeći na opservatorijama Yerkes, Mount Wilson, Palomar i Princeton University. Po povratku, postao je stalni član (Wissenschaftlicher Rat) Hamburške opservatorije. U decembru 1954. dr Fricke je postao direktor Instituta za astronomska izračunavanja u Hajdelbergu. Univerzitet u Hajdelbergu imenovao ga je za počasnog profesora 1955. godine a za redovnog profesora 1958. Godine 1961. postao je redovni redovni profesor teorijske astronomije u Hajdelbergu.

01. aprila 1983. penzionisan je kao profesor emeritus. Fricke je ostao na mestu direktora Instituta do 30. septembra 1985. godine, a svoj naučni rad nastavio je sve dok nije hospitalizovan zbog raka 1987.godine.

Ferdinand Voegele

[attachment=1]

Ferdinand Voegele (12. februara 1896 - posle 1946) bio je nemački filolog i lingvistički kriptoanalitičar, pre i za vreme Drugog svetskog rata, koji će na kraju voditi biro za šifrovanje Luftwaffe-ove obaveštajne službe (Oberbefehlshaber der Luftwaffe).

Tokom Prvog svetskog rata služio je kao dobrovoljac. Kasnije je studirao orijentalne jezike na raznim nemačkim univerzitetima, specijalizirajući filologiju. Koristeći svoje jezičke veštine, počeo je da radi u izvoznim poslovima. Na kraju se preselio u inostranstvo na nekoliko godina, ali se vratio u leto 1935, kada mu je ponuđeno mesto prevodioca u nemačkom vazduhoplovnom ministarstvu.

Od jula do septembra 1935. pohađao je obuku u blizini Berlina, za Morseovu telegrafiju (bežičnu telegrafiju), nemačke kriptografske postupke i radio komunikacije. U oktobru 1935.g. upucen je na presretačku stanicu vojske u Štutgartu, gde je ostao do januara 1936. Za vreme svog boravka, prevodio je radio poruke francuske vojske i vazduhoplovstva. Osim toga, bio je zaposlen na kontroli i analizi saobraćaja.

Od maja do 15. Oktobra 1936.g. uspeo je da “razbije” šifrovanje francuskim trocifrenim kodom, čija je osnova već uveliko rekonstruisana. Nakon početka Španskog građanskog rata rešio je mnoge 4-azbučne šifre zamene. 15. oktobra premešten na stanicu za presretanje Luftwaffea u blizini Minhena, gde je prevodio francuske, italijanske i jugoslovenske presretnute sifrovane poruke.

01. januara 1937.g. raspoređen je u novostvoreni biro za šifrovanje (nemački: Chi-Stelle) u okviru Referata K i postavljen za načelnika svih kriptoanalitičkih poslova (kriptoanaliza). Bio je dodeljen kao pomoćnik, Edwardu Von Lingenu koji se bavio kriptoanalizom ruske vojske. Kada se Voegele pridružio Chi-Stelle-u, ekipu je činilo 12 ljudi. Voegele je, takodje, radio na španskim šiframa kao deo praćenja saobracaja republikanaca u španskom građanskom ratu. Radio je i na nekoliko čehoslovačkih bigrafskih sifarskih postupaka (poligrafska zamena) i na razbijanju sifre dvostruke transpozicije čehoslovačkog vazduhoplovstva.

Poznato je da je Voegele tokom rata radio na brojnim šiframa. To je uključivalo Government Telegraph Code, India Code, Syko, RAF-ov četvorocifreni kod, Aircraft Movement Code (Kod kretanja aviona) u jesen 1942, Bomber Code (Kod bombardera) u zimu 1942-43.g., Slidex u maju 1943, Aircraft Reporting Code (kod za izveštavanje o avionima) iz jula 1943, UCO Weather Code (vremenski kod) od maja 1944. i druge vremenske kodove tokom rata. Razbijanje britanskog Typex-a Voegele je pokušao početkom 1940 -ih godina, ali nema nikakvih podataka o rezultatu.

O Ferdinandu Voegeleu se po završetku rata malo znalo.

Erich Fellgiebel

[attachment=1]

Fritz Erich Fellgiebel (4. oktobar 1886 - 4. septembar 1944) bio je general nemačke vojske i zaverenik u zaveri 20. jula za ubistvo nacističkog diktatora Adolfa Hitlera. Godine 1929. Fellgiebel je postao šef biroa za šifrovanje (Chiffrierstelle) Ministarstva Reichswehra, koji će kasnije postati OKW/Chi. On je bio specijalista za telekomunikacije i bio je ključan za uvođenje mašine za šifrovanje Enigma. Međutim, nije uspeo u stvaranju jedinstvene šifarske agencije za koordinaciju svih operacija, što je zahtevao OKW/Chi, a koju su blokirali Joachim von Ribbentrop, Heinrich Himmler i Hermann Goring do jeseni 1943.g.

Fellgiebel je rođen u Pöpelwitzu u pruskoj provinciji Šleskoj. Sa 18 godina pridružio se bataljonu veze u pruskoj vojsci kao oficirski pitomac. Tokom Prvog svetskog rata služio je kao kapetan u Generalštabu. Posle rata raspoređen je u Berlin kao oficir Generalštaba Reichswehra. Njegova služba je bila izuzetna, pa je 1928. godine unapređen u čin majora.

Felgiebel je unapređen u potpukovnika 1933. godine, a naredne godine postao je pukovnik (Oberst). Do 1938. bio je general -major. Te godine imenovan je za načelnika armijskog signalnog odreda i načelnika veze za vezu (Chef der Wehrmachtnachrichtenverbindungen im Oberkommando der Wehrmacht) Wehrmachta sa Vrhovnom komandom (OKW). Fellgiebel je postao general komunikacionih jedinica (General der Nachrichtentruppe und Ernennung zum Inspekteur) 1. avgusta 1940.g.

Godine 1942. Fellgiebel je unapređen u glavnog oficira za veze Vrhovne komande vojske i Vrhovne komande oružanih snaga (Chef des Heeresnachrichtenvesens), duznost je obavljao do 1944. godine, kada je uhapšen.

Adolf Hitler nije u potpunosti verovao Fellgiebel -u; Hitler ga je smatrao previše nezavisnim, ali mu je bila potrebna Fellgiebelova stručnost. Fellgiebel je bio jedan od prvih koji je shvatio da bi nemačka vojska trebalo da usvoji i koristi mašinu za šifrovanje Enigma. Kao šef Hitlerove službe veze, Fellgiebel je znao svaku vojnu tajnu, uključujući i rad Wernhera von Brauna u Istraživačkom centru vojske Peenemunde.

Fellgiebel je bio uključen u pripreme Operation Valkyrie i tokom pokušaja ubistva Firera 20. jula 1944. pokušao je blokirati Hitlerovo sedište u Vucjoj jazbini u Istočnoj Pruskoj od svih telekomunikacionih veza. Uspeo je samo delimično, jer nije mogao da spreči oglasavanje Jozefa Gebelsa iz Berlina putem posebnih SS veza. Kada je postalo jasno da pokušaj nije uspeo, i da je Hitler preživeo pokušaj ubistva, Fellgiebel je bio primoran da se suprotstavi prethodnim naređenjima i ponovo uspostavi komunikaciju. Fellgiebel je odmah uhapšen u Vucjoj jazbini i mučen tri nedelje, ali nije otkrio imena svojih saradnika. Optužen je pred Volksgerichtshof-om ("Narodni sud") 10. avgusta 1944.g. a Roland Freisler (predsednik narodnog suda) ga je proglasio krivim i osudio na smrt. Pogubljen je 4. septembra 1944. u zatvoru Plötzensee u Berlinu.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA POLJSKE U II SVETSKOM RATU

Posle tri uzastopne deobe Poljske u drugoj polovini XVIII veka (1772, 1793. i 1795. godine) između Rusije, Austrije i Pruske, poljska država je nestala sa karte Evrope. Kao država ponovo je uspostavljena tek posle Prvog svetskog rata.Druga poljska republika, poznata pod nazivom Međuratna Poljska, odnosi se na Poljsku u periodu između dva svetska rata (1918–1939). Prema Versajskom sporazumu 1919. godine, dobila je od Nemačke deo Zapadne i Istočne Pruske, Poznanjsku Oblast i gornji deo Šleske, a za izlazak na more obrazovan je Koridor kroz Prusku i Pomeraniju. Dancig (Gdanjsk) na granici između Koridora i Istočne Pruske proglašen je za Slobodan grad Dancing pod nadzorom Društva naroda.

Kada su, nakon nekoliko regionalnih sukoba, granice države finalizovane 1922. godine, poljski susedi bili su Čehoslovačka, Nemačka, Slobodni grad Dancig, Litvanija, Letonija, Rumunija i Sovjetski Savez. Između marta i avgusta 1939. godine, Poljska je takođe delila granicu sa tadašnjim mađarskim gubernijem Subcarpathia.

U prvim godinama posle Prvog svetskog rata, u spoljnoj politici Poljska se naslanjala na zapadne sile, naročito Francusku, da bi se kasnije, sa pukovnikom Bekom kao ministrom spoljnih poslova, orijentisala prema Nemačkoj, te je tako bila izložena ekonomskom i političkom uticaju nacističke Nemačke.

Političke granice međuratne Poljske razlikovale su se znatno od moderne, jer je sadržavala manje teritorije na zapadu i više teritorije na istoku.

Međuratna Poljska imala je aktivnu vojsku od 950.000 vojnika: u 37 pešadijskih divizija, 11 konjičkih brigada i dve oklopne brigade, plus artiljerijske jedinice. Još 700.000 ljudi je bilo u rezervi. Po izbijanju rata, poljska vojska je uspela da mobilise skoro milion vojnika, 4.300 topova, 1.280 tenkova i 745 aviona.

Obuka poljske vojske bila je temeljna. Podoficiri su bili nadležni ljudi sa stručnim znanjem i visokim idealima. Oficiri, i stariji i mlađi, stalno su modernizovali obuku na terenu i u kasarnama, gde su demonstrirana savremena tehnička dostignuća i iskustva savremenih ratova. Oprema poljske vojske bila je tehnički manje razvijena od opreme nacističke Nemačke i njeno preoružavanje usporavalo je poverenje u zapadnoevropsku vojnu podršku i budžetske poteškoće.

Poljska vojska je bila prilično dobra u opštem uporednom smislu. Imalo je dobar broj relativno modernih letelica i relativno modernih tenkova. Glavni problem koji je imala bio je taj što se suočila sa Nemcima, koji su bili tehnološki napredna vojna mašina na planeti u to vreme. Imali su svojevrsni osmišljeni plan i pokušali su da se odupru koliko god su mogli.

1. septembra 1939. Nemačka je napala Poljsku. Poljska se kasno mobilisala, a politička razmatranja primorala su njenu vojsku na nepovoljno raspoređivanje. Uprkos tome što se žilavo borila i nanela Nemcima ozbiljne žrtve, poljska vojska je poražena u roku od nekoliko nedelja. Od Istočne Pruske i Nemačke na severu i Šlezije i Slovačke na jugu, nemačke jedinice, probile su poljsku odbranu duž granice i u masovnom napadu napredovale prema Varšavi. Posle jakog granatiranja i bombardovanja, Varšava se predala Nemcima 27. septembra 1939. Britanija i Francuska, garantujuci poljske granice, objavile su rat Nemačkoj 3. septembra 1939. Sovjetski Savez je napao istočnu Poljsku 17. septembra 1939. Poslednji otpor završen je 6. oktobra. Demarkaciona linija za podelu Nemačke i Sovjeta okupirane Poljske bila je duž reke Bug.

Oktobra 1939. Nemačka je anektirala bivše poljske teritorije duž nemačke istočne granice: Zapadnu Prusku, Poznanj, Gornju Šlesku i bivši Slobodni grad Danzig. Preostali deo Nemačke okupirane Poljske (uključujući gradove Varšava, Krakov, Radom i Lublin) bio je organizovan kao takozvana Generalgouvernement (General Government) pod civilnim generalnim guvernerom, advokatom Nacističke stranke Hansom Frankom. Nacistička Nemačka okupirala je ostatak Poljske kada je napala Sovjetski Savez u junu 1941.g.

Poljska je ostala pod nemačkom okupacijom do januara 1945.g.

Zastita informacija poljske vojske u medjuratnom periodu

Poljska vojska u nekom vidu savremenog oblika vodi svoje korene od početka 20. veka, ali istorija poljskih oružanih snaga u svom najširem smislu seže mnogo dalje. Poljska vojska je nekoliko puta rekreirana tokom nacionalnih pobuna koje su uključivale novembarski ustanak 1830. i januarski ustanak 1863. i napoleonove ratove u kojima su formirane poljske legije. Kongresna Poljska, koja je bila deo Ruskog carstva sa određenim stepenom autonomije, imala je odvojenu poljsku vojsku u godinama 1815–1830, koja je rasformirana nakon neuspešnog novembarskog ustanka. Veliki broj Poljaka takođe je služio u vojskama podeljenih sila, Ruskom carstvu, Austrougarskoj (pre 1867. Austrije) i Nemačkoj (pre 1871. Pruske).

Tokom Prvog svetskog rata, poljske legije su osnovane u Galiciji, južnom delu Poljske pod austrijskom okupacijom. Oboje su raspušteni nakon što Centralne sile nisu uspele da pruže garancije poljske nezavisnosti nakon rata. General Jozef Haller, komandant Druge brigade poljske legije, promenio je stranu krajem 1917. godine i preko Murmanska odveo deo svojih trupa u Francusku, gde je stvorio Plavu vojsku. Pridružilo joj se nekoliko hiljada poljskih dobrovoljaca iz Sjedinjenih Država. Ratovala je na francuskom frontu 1917. i 1918.g.

Poljska vojska je obnovljena 1918. iz elemenata tri odvojene ruske, austrougarske i nemačke vojske i naoružana opremom ostavljenom posle Prvog svetskog rata. Snaga se tokom poljsko-sovjetskog rata 1919–1922 proširila na skoro 800 000 ljudi , ali su zatim smanjene nakon što je mir uspostavljen.

Na početku Drugog svetskog rata, 1. septembra 1939. nacistička Nemačka napala je Poljsku. Poljske snage bile su svladane nemačkim napadom u septembru 1939, nakon čega je 17. septembra 1939. usledila invazija Sovjetskog Saveza. Deo poljske vojsk pobegao je iz okupirane zemlje i pridružio se savezničkim snagama koje su se borile na drugim ratistima, dok se deo koji je ostao u Poljskoj raspao I organizovao u gerilske jedinice Armia Krajowa („Domaća vojska“) i druge partizanske grupe koje su se tajno borile protiv stranih okupatora. Zapravo, postojale su tri dela poljskih oružanih snaga iz 1939; poljske oružane snage na zapadu, Armia Krajowa i druge organizacije otpora koje se bore protiv Nemaca u Poljskoj i poljske oružane snage na istoku, od kojih je po zavrsetku II sv.rata postala posleratna komunistička Poljska narodna armija (LWP).

Odmah po postizanju nezavisnosti 1918. godine, Poljska je uspostavila oružane snage. Odražavajući uticaj Francuske vojne misije u Poljskoj, poljska vojska je razvijana pod Francuskim uticajem.

Posle poljsko-sovjetskog rata i Rigskog sporazuma, poljski Generalštab koji je bio podeljen u odeljenja morao je da se restrukturira kako bi se nosio sa novim izazovima a samim tim i poljska obaveštajna služba u cijoj je nadleznosti bila organizacija zastite vojnih informacija primenom sifre.

Do sredine 1921. godine, Odeljak II Poljskog generalstaba je preustrojen u tri glavna odeljenja (odeljenje organizacije, odeljenje za informacije, obaveštajno odeljenje), od kojih je svako imalo određeni broj potcinjenih kancelarija.

U okviru Odeljenja organizacije, u cijoj je nadleznosti bila organizacija zastite vojnih informacija primenom sifre, postojala je kancelarija pod nazivom “Poljske šifre i kodovi, komunikacija i strana štampa”. Takodje, u okviru Obavestajnog odeljenja bila je kancelarija “Strana kriptografija" (Biuro Szyfrów);

Biuro Szyfrów

Poljska je bila mlada zemlja koja je svoju nezavisnost stekla tek nakon Prvog svetskog rata. Njene vojne vođe znali su da zemlja mora da bude korak ispred svojih potencijalnih neprijatelja da bi zadržala tu nezavisnost. Jedan od načina da se to osigura jeste presretanje i dekodiranje šifrovanih poruka.

Decembra 1918.g. potpukovnik Józefu Rybaku šef obaveštajne službe organizuje “komórki szyfrowej” (ćelija za sifrovanje), gde za šefa Odeljenja za šifre Generalštaba Poljske vojske postavlja, sredinom decembra 1918. godine, kapetana Eugeniusza Chilarskog. Kapetan Chilarski bio je na čelu Odeljenja za šifre do februara 1919, kada ga je na ovom mestu zamenio poručnik Jozef Stanslicki.

Poručnik (kasnije kapetan) Jozef Serafin Stanslicki (Józef Serafin Stanslicki) reorganizovao je Odeljenje za šifre Generalštaba Poljske vojske i 8. maja 1919. oformio kriptografsku sekciju Poljske vojske, koja je nekoliko meseci kasnije imenovana kao Biuro Szyfrów.

[attachment=1]

Sekcija se ubrzo pokazala vrednom tokom poljsko-sovjetskog rata 1919-1921. Postala je vrlo vešta u presretanju prilično losih šifrovanih poruka Rusa, koji nisu napredovali od sistema koji su koristili u Prvom svetskom ratu. Veliki broj ruskih sifrovanih poruka razbijen je značajnim uspehom poljskih kriptologa među kojima su bili poručnik Jan Kovalevski (Jan Kowalewski) i tri profesora matematike - Stefan Mazurkievicz, Vaclav Sierpinski i Stanislav Lesnievski (Stefan Mazurkiewicz, Wacław Sierpinski, Stanislaw Lesniewski).

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Samo u avgustu 1920. godine, poljski kriptolozi su dešifrovali 410 ruskih poruka. Kao rezultat toga, Poljaci su mogli da budu korak ispred svojih neprijatelja i na kraju izađu kao pobednici sukob posle odlučujuće bitke za Varšavu. Kao rezultat toga, tokom poljsko-sovjetskog rata, poljska vojska je redovno imala adekvatne podatke o kretanju ruskih trupa i njihovim planovima i operativnim naređenjima.

Rusi su menjali ključeve za šifrovanje na svake dve nedelje, deset dana, pa čak i svake nedelje, procenjujući poljsku sposobnost razbijanja kodova. Posle ovog vremenskog roka, eventualno desifrovane informacije smatrali su zastarelem, poput novina od pre dve nedelje ili deset dana. U međuvremenu, poljski biro za šifre (Biuro Szyfrów) “razbio” je novouvedene ruske ključeve šifre u početku za dva do tri dana, a zatim u roku od dva do tri sata.

Za pretpostavku je da su i Sovjeti tokom poljsko-sovjetskog rata 1919-1921.g. uspevali da presretnu poljske sifrovane radio poruke; ali sumnja se da su od toga imali malo koristi, jer je poljska kriptografija u to vreme bila na čelu moderne kriptografije. Samo je mali broj sovjetskih visih komandi bio opremljen radio stanicama (zbog nestašica), dok su poljske komande bile daleko opreznije od ruskih, jer su gotovo sve poljske divizije koristile zicne linije.

Posle njihove pobede, Poljacima je bilo jasno da je uspešno presretanje neprijateljskog saobraćaja jedan od ključeva za obezbeđivanje uspeha u bilo kom budućem sukobu.

Taj je odeljak bio preteča onoga što će na kraju postati poljski Cipher Bureau.

Kriptologija u Poljskoj vojsci

Principi šifrovanja sopstvene prepiske već su se koristili u poljskim legijama tokom svetskog rata i u poljskim oružanim snagama a pogotovo nakon pogorsanja odnosa sa Rusijom kako bi prepiska ostala tajna od boljševika. U pocetku su korisceni nemački šifarski sistemi koji su, uprkos promeni ključeva, poljskoj obaveštajnoj službi dali uvid u šifrovane sisteme koje je koristila Nemačka, ali su istovremeno Nemcima dali isti uvid u prepisku generala Dovbor-Musnickog, komandanta 1. poljskog korpusa. Tako su šifre bile „svakodnevni hleb“ svih tajnih službi i vojske.

12. decembra 1918.g. potpukovniku Józefu Rybaku šefu obaveštajne službe naređeno je da organizuje “komórki szyfrowej” (ćeliju za sifrovanje). Pre odlaska iz Beča, gde je radio u poljskoj likvidacionoj jedinici austrijske Kriegsministerium, nabavio je najvažnije austrijske šifre (Weiser-Pomil, Weiser-Assi, szyfr „M”, szyfr XV, Lambda) i knjigu o kriptografiji Edvarda Fleissnera von Ostrovskog „Handbuch der Kriptografie. Anleitung zum Chiffrieren udn Deschiffriren von Geheimchreiften “, objavljene u Beču 1881.g. Oni ce postati osnovna naučna pomagala za osnivanje poljskog Biuro Szyfrów.

Ove materijale je koristio i kapetan Eugeniusz Chilarski, koji je sredinom decembra 1918. godine postavljen za šefa Odeljenja za šifre Generalštaba Poljske vojske. Razvio je nekoliko verzija prvih šifara korišćenih u poljskoj vojsci, označenih kao „Ch“ [to jest, Chilarski], uz dodatak rimskog broja. Sifra “Ch” sastojala se od: četvoroslovnog koda koji je definisao osnovne organizacione strukture, pojmove i fraze i tzv. rešetka šifre sa periodičnim promenama. Pored toga, razvio je drugačiju vrstu koda za kontakte sa poljskim vojnim misijama izvan Poljske.

Dolaskom kapetana Jozefa Serafin Stanslickog (Józef Serafin Stanslicki) na celo biroa za šifre (Biuro Szyfrów), isti je razvio dalje elemente poljskog sistema šifrovanja operativne korespondencije: kod stanice - St. [tj. Sanslicki] sa dodatim rimskim brojevima (od I do IX) i Sv. [tj. Stanslicki] sa dodatim rimskim brojevima (od I – XL) sa četrdeset zamena, menjaju se svakih nekoliko dana) za komunikaciju Vrhovne komande Poljske vojske sa stranim mestima, komandama Generalnog okruga, komandama fronta. Štab fronta i divizije nastavio je da koristi i šifru „Sigma“ zasnovanu na austrougarskim obrascima. Sav ovaj rad bio je usmeren na stvaranje sistema klasifikacije poljske radiotelegrafske prepiske.

Komandama Poljske vojske na frontu, naredjeno je da sve zarobljene sifrovane materijale i ključeve za šifru dostavljaju u Odeljenje za šifre Generalštaba oružanih snaga Poljske. Tako su u aprilu 1919.g. dva ključa šifre Crvene armije „Majak“ i „Mars“, dobijenih sa zarobljenom ruskom radio stanicom tokom aprilske operacije u Vilnjuškoj regiji, poslata u Varšavu iz Viljnusa. Kasnije je “razbijen” i kljuc ruske sifre “Delegat".

Proucavajuci dostupne materijale o funkcionisanju kriptozastite informacija Poljske vojske u medjuratnom periodu dosao sam do podataka da vojne saradnje sa drugim vojskama u okruzenju, a I sire, nije bila nesto narocita. Izuzetak je bio Japan i Francuska. Francuska je bila najbliži poljski saveznik; ali je ta saradnja bila slabo organizovana, povremena i sporadicna. Izuzetak je bila dugoročna saradnja francuskog 5.biroa francuskog Generalstaba (zaduzenog za obavestajnu delatnost, radio spijunazu i sifre) i poljskog Biroa za šifre.

S obzirom da je Francuska vojska pocetkom 30.-tih godina presla na masinsko sifrovanje pri cemu je koristila elektromehaničku mašinu za šifrovanje pod oznakom “B-211”, a imajuci u vidu francuski uticaj na Poljsku namece mi se zakljucak da je mozda i Poljska koristila neku verziju francuskog modela elektromehaničke mašine za šifrovanje “B-211”.

[attachment=1]

“B-211” je bila elektromehanička mašina za šifrovanje koju je razvio Boris Hagelin za francusku vojsku 1932. godine, dok je sa Arvidom Gerhardom Dammom radio za A.B. Kriptograf u Stokholmu (Švedska). “B-211” je bila dostupna u više verzija. Zasnovana je na Damovom patentiranom dizajnu B-13, koji je imao dva kodirajuća rotora. Hagelin je poboljšao dizajn dodavanjem dva svoja točkića za kontrolu koraka svakog od kodirajućih rotora.
Elektromehanička mašina za šifrovanje “B-211” imala je motorni pogon i ugrađeni štampač za papirnu traku.

U njoj je korišćena šifra višeabecedne kolone zamene. Tezina masine je bila oko 19 kg. Oko 500 primeraka mašine napravio je L.M. Ericsson u Colombes-u (Pariz, Francuska) i dostavio francuskoj vojsci pre izbijanja Drugog svetskog rata. Francuska vojska bila je veoma zadovoljna mašinom.

Kada se rat završio, nabavili su još 100 jedinica, što je označilo početak duge veze sa Hagelinom. Na bazi ove elektromehanicke masine, Hagelin će razviti seriju prenosnih šifrovanih mašina serije “C”, počev od vrlo male prenosne “C-35”.

Napomonjem da je ovo moje licno razmisljanje, bez ikakve dokumentovane potvrde. (Moguce je da gresim i da nisam u pravu).

Lacida

U međuratnom periodu Poljska se opredelila za šifarsku mašinu Lacida, malo sličnu u radu Enigmi, ali nešto jednostavniju (nije bilo takozvanih utikača, koje su koristili Nemci). Lacida, takođe zvana LCD, je rotorska mašina za šifrovanje. Poljski biro za šifre (Cipher Bureau) dizajnirao ga je i proizveo između 1932. i 1935. godine. Tačan datum nije poznat. Proizvedena je za buduće ratne potrebe poljskih vojnih viših komandi.

[attachment=1]

Ime mašine izvedeno je iz inicijala prezimena Gvido Langer, Maksimilian Ciezki i Ludomir Danilevic.

[attachment=2]

Izgradila ga je u Varšavi, prema specifikacijama Biroa za šifriranje, AVA radio kompanija. Prema nekim podacima proizvedeno je 80 a prema drugim 167 mašina Lacida.

Konstrukcija Lacide zasnovana je na tada komercijalno dostupnoj prenosnoj pisaćoj mašini američke kompanije Remington, koja je korišćena kao ulazna i izlazna jedinica. Pisaća mašina je bila postavljena na veliku aluminijumsku kutiju koja je sadržala niz releja koji su mogli da se koriste za elektromehaničko upravljanje ručicama tipa pisaće mašine. Najvažniji element sa kriptografskog stanovišta postavljen je neposredno ispred njega. Bila je to kaseta sifrujuca („Encription cassette“), jedinica koja je bila odgovorna za stvarnu funkciju mašine, odnosno za šifrovanje i dešifrovanje. Unutar kutije za ključeve, ukupno osam rotora za šifrovanje bilo je poredjano jedan pored drugog, slično onome što je poznato iz drugih mašina za šifrovanje pomocu rotora. Kontaktne tačke su bile raspoređene u krug oko centralne ose na obe strane rotora, a kontakt sa leve i kontakt sa desne strane povezani su u parovima i nepravilno jedni s drugima izolovanom žicom unutar rotora.

Dva spoljna rotora, ulazni i izlazni rotor, tj. prvi i osmi rotor, bili su čvrsto postavljeni i nisu mogli da se okreću. Drugi (unutrašnji) rotori su, s druge strane, bili rotirajuci, pri čemu su (gledano sleva) drugi, četvrti i šesti rotor automatski napredovali tokom rada mašine i nastavili su da se okreću svaki put kada se pritisne dugme. Treći, peti i sedmi rotor mogli su se postavljati samo ručno i nisu se rotirali. Tokom šifrovanja struja je tekla s leve strane, „takozvane stranice sa običnim tekstom“, udesno, na „stranicu sa šifriranim tekstom“ tokom dešifrovanja, isla je u obrnutom smeru s desna na levo.

Posebnost Lacide bila je broj kontakata na rotorima. Rotori sa ključevima ostalih rotorskih mašina obično imaju 26 kontakata, što odgovara 26 velikih slova latiničnog pisma. Međutim, broj kontakata Lacide bio je neobičan i iznosio je 24, 31 ili 35 kontakata. Prva dva rotora su imala 24 kontakta, treći rotor je takođe imao 24 kontakta, ali samo na levoj strani. Na desnoj strani imala je 31 kontakt. Četvrti rotor je imao 31 kontakt sa obe strane, dok je peti imao 31 kontakt sa leve, ali 35 kontakata s desne. Preostali rotori su imali 35 kontakata sa obe strane.

Shodno tome, nije bilo moguće koristiti čitavu abecedu za šifrovanje, ali samo poznata 26 slova, sa izuzetkom dva slova koja se retko koriste u poljskom, K i V. Ovo ograničenje je strukturno obezbeđeno prevlačenjem mehaničkog poklopca preko tastature pisaće mašine dok je mašina bila u šifrovanom modu, pokrivajući sve numeričke tastere i dva pomenuta slova.

U režimu dešifrovanja, međutim, sve je pomereno unazad. Sada se moglo uneti svih 26 slova i devet cifara od 1 do 9. Lacida nije imala poseban ključ za broj nula. Umesto toga, korišteno je gotovo identično slovo „O“. Ukupno je bilo dostupno 35 znakova za šifrovani tekst (26 slova i 9 cifara) i samo 24 znaka za običan tekst.

Kao i kod ostalih rotorskih mašina, obrtni rotori na Lacidi su povećani, slično mehaničkom brojaču kilometara. To jest, sa svakim pritiskom na dugme, desni rotirajući rotor (rotor br. 6) rotirao se korak dalje. Kada je završio jedan obrtaj, tj. posle 35 koraka, srednji rotirajući rotor (rotor br. 4) napravio je jedan korak. Kada je takođe završio jedan obrtaj, tj. posle 31 koraka, tada je konačno levi rotirajući rotor (rotor br. 2) napravio jedan korak. Odnosno, dužina perioda Lacide bila je 24 x 31 x 35 = 26.040 znakova.

Mašina je težila oko 40 kg, a napajale su je dve baterije od po 4,5 volta.

U očekivanju rata, pre invazije na Poljsku septembra 1939, dva LCD-a su poslata u Francusku. Većinu mašina, poput gotovo čitavog inventara Cipher Bureau, poljski kriptolozi uništili su nedugo nakon nemačkog napada na Poljsku kako nebi pale u nemacke ruke.

Poljaci koji su preko Rumunije pronašli azil u Francuskoj koristili su Lacidu za tajnu komunikaciju sa poljskom vladom u emigraciji u Londonu. Od proleća 1941. godine, poljski Tim Z koristio je LCD u centru za radio-obaveštajnu i dešifriranje Cadix sa poljskom, španskom i francuskom posadom u Uzesu, blizu francuske mediteranske obale.

Cadix je bio tajni obaveštajni centar Drugog svetskog rata u Uzesu, na jugu Francuske, od septembra 1940. do 9. novembra 1942. Tokom ovog perioda južna Francuska je bila pod kontrolom Višijeve Francuske i nije bila okupirana od strane nacističke Nemačke. U kompaniji Cadix, pretežno poljski tim kriptoanalitičara koji je prethodno radio u PC Bruno ponovo je okupljen i radio je protiv nemačkih i drugih Axis šifri, uključujući nemačku mašinsku šifru Enigma. Cadix se ugasio kada je Nemačka okupirala južnu Francusku.

PC Bruno je bila poljsko-francuska obaveštajna stanica u blizini Pariza tokom Drugog svetskog rata, od oktobra 1939. do juna 1940. Njegova funkcija je bila dešifrovanje šifrovanih poruka, a najviše nemačkih poruka šifrovanih na mašini Enigma. PC Bruno je radio u bliskoj saradnji sa britanskim centrom za dešifrovanje u Bletchley Parku.

Pre proizvodnje mašine nikada nije bila izložena rigoroznim pokušajima dešifrovanja. Početkom jula 1941. godine, poljski kriptolozi Marian Rejevski i Henrik Zigalski dobili su poruke šifrirane LCD-om, koje su ranije prosleđene osoblju poljskog vrhovnog komandanta sa sedištem u Londonu. “Razbijanje” prve poruke, date dvojici kriptologa 3. jula, trebalo je samo nekoliko sati. Dalji testovi dali su slične rezultate. Kao rezultat, dalja upotreba Lacide odmah je zabranjena i tražena su kriptografska poboljšanja. Nije poznato da li se i kako to dogodilo. Detalji i dalja istorija Lacide izgubljeni su u ratnom haosu narednih godina.

Rejevski je 1974. objasnio da je LCD imao dve ozbiljne nedostatke. Nedostajao mu je komutator („plugboard“), koji je bio jedna od jačih tačaka nemačke vojne mašine Enigma. Druga slabost LCD-a bila je reflektor i ožičenje. Ovi nedostaci nisu značili da je LCD, nešto veći od Enigme i komplikovaniji (npr. Imao je prekidač za resetovanje na dešifrovanje), bio lako rešiv. Verovatnoća da će ga slomiti nemački E-Dienst ocenjena je kao neznatna. Teoretski, međutim, postojao je.

Do 1939. poljske obaveštajne službe, po pravilu, nisu sarađivale sa obaveštajnim službama drugih zemalja, sa izuzetkom imperijalnog Japana. Delimični izuzetak bila je Francuska, najbliži poljski saveznik; ali je saradnja bila mlaka, a nijedna strana nije podelila svoje najdragocenije tajne. Izuzetak je bila dugoročna saradnja francuskog Gustava Bertranda i poljskog Biroa za šifre, na čijem je čelu Gvido Karol Langer (Gwido Karol Langer).

[attachment=1]

Situacija je počela da se menja tek 1939, kada se rat pokazao izvesnim i Britanija i Francuska su stupile u formalni vojni savez sa Poljskom. Najvažniji rezultat kasnije razmene informacija bilo je otkrivanje Francuskoj i Britaniji poljskih tehnika i opreme za razbijanje nemačkih mašinskih šifri Enigma.

Nakon invazije na Poljsku 1939. godine, praktično je čitav komandni aparat Odeljenja II (obaveštajni) Generalštaba uspeo da pobegne u Rumuniju i ubrzo je stigao do Francuske i Britanije. Posle naknadnog pada Francuske, veći deo Odeljenja II završio je u Britaniji.

Uloga Poljske u razbijanju enigma

Uprkos obavezama prema Versajskom mirovnom ugovoru iz 1919.g., nemacki Rajh je iz godine u godinu jacao svoju vojsku. Formirane su nove oklopne jedinice, avijacija, artiljerija. Stabovi Reichswehra pripremali su razlicite varijanta rata protiv Poljske, Cehoslovacke i Francuske.
Sve je upozoravalo da se u povoljnim okolnostima skromni Reichswehr moze pretvoriti u ogromnu vojsku. Nemacka vlada nije skrivala svoje namere da Poljskoj preotme proctor na istoku: Balticko primorje, Velikopoljsku, Gornji Slonsk. To je bilo sadrzano u programima svih vladajucih partija a najvise u strateskim planovima Hitlerove Nacional-socijalisticke partije.

Informacije o tome mogle su se dobiti prisluskivanjem nemackih diplomatskih i vojnih radio-stanica pod uslovom da se sifrovane smernice i izvestaji manevrima i oruzanoj snazi jedinica mogu prevesti na razumljiv jezik.

Poljaci su shvatili svoj polozaj pa su uspešno krenulu u špijuniranje nemačkih komunikacija. Blizina nemackih radio stanica, posebno onih na Baltiku I u bivsoj Istocnoj Pruskoj, pruzala je idealne uslove za organizovano prisluskivanje tajnih poruka. Poljski kriptolozi i saradnici sluzbi za desifrovanje angazovani su u tekucem “razbijanju” i citanju nemackih sifrovanih poruka.

Medjutim, Poljska je u to vreme, po pitanju “razbijanju” i citanju nemackih sifrovanih poruka imala velikih problema. Naime, nauka o siframa, kriptologija, nije u to doba imala mnogo poznavalaca. Cak su se i u Sifarskom birou Generalstaba, u Varsavi, na prste mogli nabrojati osobe koje su vladale koliko-toliko tom oblasti. Zbog toga su nemacke sifrovane poruke, koje su “hvatale” poljske obavestajne radio sluzbe samo delimicno desifrovane i koriscene u akcijama raspoznavanja vojne aktivnosti Nemacke.

Početkom 1929. godine, poljski Biro za šifre shvatio je da matematičari mogu biti dobri razbijači kodova; biro je angazovao studente matematike na Univerzitetu u Poznanju da pohađaju kurs iz kriptologije.

Zbog toga su krenuli u akciju…

Januara 1929.g. direktor Matematickog instituta u Poznanju, profesor Zdzislaw Krygowski, dobio je poverljivo pismo od Glavnog staba Poljske vojske iz Varsave.

[attachment=1]

Od njega se trazilo da od najboljih i nadarenih studenata odabere one koji su odlicno vladali matematikom I statistikom koji bi se uputili na vojni kriptografski kurs. Od skupine odabranih studenata, nakon kratkog ispita od strane odabranih oficira Glavog staba i profesora Krygowskog, primljeno je dvadeset studenata trece i cetvrte godine na kurs kriptologije organizovan za potrebe vojne obavestajne sluzbe. Isti dan su se obavezali da ce u strogoj tajnosti cuvati bilo akvu informaciju da je kurs organizovan, a i sopstveno ucesce u njemu.

Kurs kriptografije odrzan je u Poznanju. Razlog za to je sto je vecina studenata Matematickog instituta bila poreklom iz Velikopoljske ili Primorja, a skolovala se u nemackim skolama, jer su nekadasnji nemacki vlastodrsci na tom podrucju izbacili poljski jezik iz administracije i skolstva. Zbog toga je savrseno poznavanje nemackog jezika i vrlodobro poznavanje matematike bio osnovni uslov da bi neko postao kriptolog.

Osnivanje eksperimentalnog kriptoloskog kursa u Poznanju imalo je mnogo sire znacenje, nego sto se to tada moglo pretpostaviti. Bila je to baza za osposobljavanje mladih talentovanih matematicara, buducih kriptologa, za resavanje najvece tajne-za otkrivanje principa funkcinisanja mehanicke sifre. Oni sami o tome nisu nista znali !

Prve casove na kursu odrzali su major Franciszek Pokorny, porucnik Maksymilian Ciężki i inzinjer Antoni Palluth, gde su polaznike upoznali sa istorijom kodova i sifara, njihovom klasifikacijom i izradom jednostavnih tehnickih uredjaja za sifrovanje.

[attachment=2]

U prakticnim vezbama desifrovanja sa originalnih uhvacenih sifarskih materijala istakla su se tri studenta: Marian Rejewski, Henryk Zygalski i Jerzy Ruzicky.

[attachment=3]

Za nepuna dva sata desifrovali su delove autenticnih sifara Reichswehra, poznatih kao sistem “ Dvostruke kasete”.

Pocetkom marta 1929.g. Rejewski dobija zvanje magistra filozofije (tako su nazivani diplomirani student Matematickog fakulteta) i odlazi na usavrsavanje znanja (specijalizaciju) u Gettingem. Leta 1930.g. Rejewski se vraca u Poznanj i prikljucuje grupi u kojoj su Henryk Zygalski i Jerzy Ruzicky, a kojima je novembra 1929.g. stavljena na raspolaganje specijalno preuredjena prostorija u podrumu Komande grada. Zadatak grupe kriptologa bio je da otkrivaju kljuceve sifara koje su Nemci cesto menjali, nekada i svakih 24 casa. Rad grupe je dao pozitivne rezultate. Poljaci su sve lakse izlazili na kraj sa nemackim siframa, pri cemu su koristili neke slabe tacke i uocavali navike protivnika.

1927.g. prislusne radio sluzbe su registrovale sifrovane nemacke telegrame pred kojima su kriptolozi bili nemocni. Isprva su mislili da Nemci nekakvim “smicalicama” sifre zele da zbune protivnicke dekriptere, ali su ubrzo shvatili da se radi o necem daleko ozbiljnijem. Zakljucili su da se radi o nekoj vrsti mehanicke sifre otporne na do tada primenjivane metode desifrovanja. Svi napori od 1927. do 1932.g. da se resi tajna tih telegrama ostali su bez rezultata.

Leta 1932.g., Marian Rejewski, Henryk Zygalski i Jerzy Ruzicky premesteni su u Varsavu, u Generalstab Poljske vojske, u II drugo (obavestajno) odeljenje. Zadatak im je bio “razbijanje” nemacke sifre koja je zadnjih godina zadavala velike probleme. Shvatili su da resavanje te sifre zahteva poznavanje vise lingvistike i logike nego matematickih metoda.

Poljski biro za šifre prepoznao je da Nemci koriste novu šifru. Krajem 1927. i početka 1928. Godine, jednnog subotnjeg jutra, paket stiže u Varšavu. Došao je iz Nemačke, a njegova etiketa tvrdi da sadrži radio opremu. A onda, dok paket dolazi na uobicajenu proceduru za carinu, zvaničnik nemačke ambasade stupa u kontakt sa carinom tvrdeci da je paket greškom poslat na pogrešnu adresu. Zahteva da se odmah vrati pre nego prodje carinske formalnosti.
Tako panično insistiranje zvaničnika nemačke ambasade pobuđuje sumnje carinika. Koji dobro plaćeni zvaničnik ambasade troši svoju subotu jureći paket? Paket koji sadrži neke radio ili druge komade? Zašto bi takvu neupečatljivu posiljku trebalo zaustaviti pre nego što prodje carinsku kontrolu? Tišina ili mnogo ležerniji, neoprezni pristup verovatno bi izazvali manje interesovanja, ali umesto toga, zaprepašćeni greškom, možda čak i plašeći se mogućih ekstremnih odmazdi, službenik ambasade je beskrajno pogoršao stvari, a carinici, sumnjajući u neku zaveru , obavestavaju Biuro Szifrov.
Zaposleni u Biuru otvaraju paket i pažljivo razmatraju njegov sadržaj. I nisu iznenađeni kada vide da posiljka, naravno, ne sadrži radio opremu. Umesto toga, radilo se o komercijalnoj verziji mašine za šifrovanje Enigma.

Biuro Szifrov kontaktira dva inženjera iz poljske radio kompanije AVA. Inženjeri, Ludomir Danilewicz i Atoni Palluth, ispituju mašinu tokom ostataka vikenda. Potom, sa velikom pažnjom, ljudstvo Biuro Szifrov ga pakuje natrag u svoju ambalazu i vraća nemačkoj ambasadi. Nikada nije bilo informacija da su Nemci bili svesni da je paket otvoren. A možda su i Nemci igrali istu igru, pretvarajući se da su primili nazad paket potpuno netaknut kao što su Poljaci sugerisali, vracajuci ga u ponedeljek rano ujutro.

Podstaknut ovim dogadjajem Biro Szifrov (inzinjer Antoni Palluth) je oktobra 1932.g. kupio komercijalnu mašinu Enigma i pokušao, ali nije uspeo da razbije šifru. Krajem 1932.g. Poljski biro za šifre zadužio je Mariana Rejevskog da razbije mašinu za šifriranje Enigma.

Prvo su pokusali razbiti mornaricku sifru, analizirajuci krace telegrame pretpostavljajuci da su oni neka vrsta vezbe pred slanje vaznijih poruka i da oni prestavljaju najednostavnije sastave kodova. Koristeci maksimalno lingvistiku uspeli su da obore celi mornaricki kod koriscen 1932.g. Otkrivanje koda bilo je uspeh ali je i dalje bio neresen problem nemacke mehanicke sifre.

Kako je Poljski biro za šifriranje zadužio Mariana Rejevskog da “razbije” Enigmu, on se sa clanovima svog tima prihvatio izuzetno teskog posla. Da bi se Enigma razbila bilo je potrebno da se ispitaju sve funkcije mašine, što je podrazumevalo ispitivanje efekata koje proizvode rotori, kablovi za ukrštanje slova i prstenovi. Resavanju problema u mnogome je doprineo material koji su dobili od strane majora Gustava Bertranda 08.decembra 1932.g.

Do tada je komercijalna Enigma, koju je oktobra 1932.g. kupio Biro Szifrov, proširena tako da je mogla da koristi priključnu ploču. Rejevski je brzo napredovao i uspeo je da utvrdi ožičenje vojne Enigme. Biro je modifikovao svoje komercijalne rotore, reflektor i unutrašnje ožičenje Enigma kako bi odgovarali vojnoj Enigmi. Komercijalna Enigma nije imala priključnu ploču, ali se ploča mogla simulirati ponovnim obeležavanjem tastera i lampi. Rezultat je bio prva kopija nemacke masine za sifrovanje Enigma.

U februaru 1933. Poljski biro za šifriranje naručio je petnaest „dvostrukih“ (kopija) vojnih mašina Enigma od kompanije AVA Radio Manufacturing Company (Wytwórnia Radiotechniczna AVA), u Varšavi, na cijem celu su bili Leonard i Ludomir Danielewicz.

Wytwórnia Radiotechniczna AVA – je varšavska kompanija osnovana 1928. godine, u kojoj je, između ostalog, razvijana i proizvedena oprema za potrebe Biro za šifre Generalštaba poljskih oružanih snaga, radiokomunikaciona oprema za vojsku, kao i kopije nemačke mašine za šifrovanje „Enigma“. Suosnivači kompanije AVA bili su: Leonard Danilewicz, Ludomir Danilewicz, Edward Fokczyński i Antoni Palluth. Glavni konstruktor proizvodnog pogona AVA bio je inž. Tadeusz Heftman.

Njih dvojica, zajedno sa Edwardom Fokczyńskim i Antoni Palluthom razvili su model Enigme. Na kraju je proizvedeno oko sedamdeset takvih funkcionalnih replika koje je Biro za šifre koristio već 1934. godine.

[attachment=1]

Posle razjasnjavanja tajne “Enigme”, kriptolozi ne samo da su uspesno otkrivali “kljuceve” vec su uspesno citali nemacke telegrame. Koristeći ove mašine, poljski kriptografi su do 1938. čitali oko 75 procenata presretnutih nemačkih radio emisija šifrovanih pomoću mašine Enigma. Oni su to čuvali u strogo čuvanoj tajni, nikome ne govoreći o njihovim uspesima.

Nemci su sistematski modifikovali principe dizajna i rada uređaja Enigma. Svaka modifikacija rezultirala je odgovorom poljskih kriptologa koji su smislili inventivne i efikasne metode razbijanja koda i dešifrovanja poruka.
Najraniji metod za rekonstrukciju dnevnih ključeva bio je „roštilj“, zasnovan na činjenici da su veze na ploči razmenjivale samo šest parova slova, a četrnaest slova ostalo je nepromenjeno. Sledeća je bila metoda Ružickog “clock” (sat), koja je omogućavala utvrđivanje koji se rotor nalazio na desnoj strani mašine Enigme određenog dana.

Brojne metode i uređaji morali su da budu izmišljeni kao odgovor na neprekidna poboljšanja u nemačkom operativnom postupku i na samu mašinu Enigma. Posle 1. oktobra 1936. nemačka procedura rada se promenila, broj priključaka postao je promenljiv, krećući se između pet i osam. Kao rezultat, metoda roštilja postala je znatno manje efikasna. Međutim, metoda koja koristi katalog kartica je osmišljena oko 1934. ili 1935. godine i bila je nezavisna od broja priključaka. Katalog je konstruisan pomoću uredjaja „ciklometar“. Bio je to uređaj posebne namene za kreiranje kataloga permutacija. Kada se katalog završi, permutacija se može potražiti u katalogu, dajući Enigmine u roku od nekoliko minuta trenutni Enigma kod za taj dan.

[attachment=1]

Ciklometar se sastojao od dva seta Enigma rotora i korišćen je za određivanje dužine i broja ciklusa permutacija koje je mogla generisati Enigma mašina. Čak i sa ciklometrom, priprema kataloga bila je dug i težak zadatak. Svaka pozicija mašine Enigma (bilo je 17.576 pozicija) morala je da se ispita za svaku moguću kombinaciju rotora (bilo je 6 mogućih kombinacija); stoga je katalog obuhvatio 105.456 zapisa. Priprema kataloga trajala je više od godinu dana, ali kada je bio spreman oko 1935. godine, omogucavao je dobijanje dnevnih ključeva za 12–20 minuta. Međutim, 1. ili 2. novembra 1937.g., Nemci su zamenili reflektor u svojim mašinama Enigma, što je značilo da je čitav katalog morao da se preračuna od nule. Bez obzira na to, do januara 1938. poljski odeljak Biroa za šifrovanje čitao je izuzetnih 75% presretanja Enigme, a prema Rejevskom, uz minimalni porast osoblja, to je moglo biti povećano na 90%.

1937.godine sprovedena je velika reorganizacija Nemačke sekcije (BS-4) Biroa za šifre Generalštaba poljskih oružanih snaga. Dosli su novi mladi oficiri, pa je Rejevski sa svojom ekipom i Nemačkom sekcijom Biroa za šifre, prebačen u tajni objekat u blizini Pirija u Kabackim šumama južno od Varšave. Aparatura se povecala – imali su vise ciklometara, desetak Enigmi i razvijen sistem kartoteka. Poostrena je konspiracija, jer je vladao strah od nemackih agenata koji su mogli upasti i u sam Generalstab, gde je do tada bio smesten “BS-4”.

Odmah po preseljenju u Kabacke sume, Rajevski i ekipa su dobili da obrade nekoliko hitnih sifrovanih poruka komande Wehrmachta. Poruke su sifrovane novim sistemom, Poljacima neoznate masine “X”. Bila je to treca ili cetvrta verzija “Enigme” koju su nemacki sifreri nazivali “E-Zwo”. Analiza je pokazala da je rec o masini sa osam rotora i uredjajem za automatsku reprodukciju teksta. Taj model “Enigme” koristile su iskljucivo vise komande Wehrmachta. Osim toga, od 1938. godine, Nemci su promenili proceduru podesavanja ključnih elemenata na “Enigmi”, uvodeći, posebno, jednokratna podešavanja ključa koja čine jedinstvene početne položaje diskova, menjajući je za svaku novu komunikaciju.

Slucaj sa “Enigmom X” i sve cesce inovacije naterali su Poljake da razmisle o automatizacijisvoga rada. Pripremali su se odavno da usavrse ciklometar, pa su u septembru 1938. godine napravili projekat za novi uredjaj koji su nazvali “kriptoloska bomba”. Ona im je omogućila da automatski razbiju Enigma kodove. Jedinstveno u vezi sa bombom bila je činjenica da se zasnivala na izuzetnim matematičkim konceptima, poput teorije ciklusa.

Marian Rejevski došao je u fabriku AVA sa čvrstom namerom da napravi „Anti-Enigmu“ sposobnu da „hakuje“ nemačku superšifru. Uređaj je nazvan „Bomba“ i sastojao se od šest međusobno povezanih „Enigmi“, koji je rešavao dnevne ključeve u roku od dva sata. Izgrađeno je šest bombi koje su bile spremne za upotrebu do sredine novembra 1938. godine. Kombinovani su sa dodatnim uređajima i prenosima. Bomba je bila sastavljena od rotora sa elektronskim pogonom koji su se automatski okretali, stvarajući u svakoj bombi, uzastopno, 17.576 različitih kombinacija. Kako su se rotori poravnali u ciljanom položaju, palilo se svetlo, automatski su se motori zaustavili i kriptolog je pročitao kombinacije. “Bomba” je zamenila rad stotinak radnika i skratila vreme za dobijanje ključa na oko dva sata.

[attachment=1][attachment=2]

Montaža mašine koje je proizvela kompanija AVA nije se odvijala u prostorijama kompanije već iz razloga poverljivosti u posebno obezbeđenoj prostoriji “BS-4”. Veoma je malo ljudi imalo pristup ovoj sobi. Pored šefova BS-a, Langera i Ciezkog, tu su bili i direktori AVA-e Fokczinski, Palluth i braća Danilevicz, kao i njihov precizni mehaničar Czesłav Betlevski.

Otprilike u isto vreme kad je nastala bomba Rejevskog, još jedan razvoj koji je pomogao da se utvrdi redosled rotora za kodiranje Enigme bili su perforirani listovi papira koje je dizajnirao H. Zigalski i zbog toga su nazvani Zigalski's listovi.

[attachment=1]

Zigalski metod se sastojao od 26 perforiranih listova, za svaku od, u početku, šest mogućih kombinacija za ubacivanje tri rotora u skrembler Enigma mašine. Svaki list se odnosi na početnu poziciju levog (najsporijeg) rotora. Matrica 26 × 26 predstavlja 676 mogućih početnih pozicija levih rotora i rotora u sredini koji su kopirani horizontalno i vertikalno: a-z, a-y. Potom se u listove utiskuju rupice u određenim pozicijama. Procedura Zigalski-listova je bila nezavisna od broja priključaka Enigma mašine, kao i metoda ,,kalatoga karata'' Marijana Rejevskog koja je nastala korišćenjem njegovog ciklometra.

Svaka konstantna tačka morala je biti perforirana čak četiri puta. Kada su listovi bili postavljeni i pomerani u pravilnom redosledu i na odgovarajući način jedan u odnosu na drugi, u skladu sa definisanim programom, broj vidljivih otvora se postepeno smanjivao. I, ako je dovoljna količina podataka bila na raspolaganju, konačno je ostao jedan otvor, verovatno odgovarajući za pravi slučaj, odnosno za rešenje. Iz položaja otvora može se izračunati redosled rotora, podešavanje njihovih prstenova, i upoređivanjem slova iz ključa šifre, sa slovima u mašini cime se dolazilo ključa šifre.

Koristeći bombe i perforirane listove, kriptolozi su ponovo mogli da pronađu ključeve sifre. Čim je ključ razbijen, dekripteri pokreću ponekad i više od dvanaest Enigma, pretvarajući kolone u čitljiv običan tekst.

Ručna proizvodnja listova od strane matematičara-kriptologa Biroa za šifre iz sigurnosnih razloga korišćenjem oštrica brijača je trajala poprilično dugo, tako da je samo trećina posla bila završena do 15. decembra 1938. godine. Istog datuma su Nemci ubacili četvrti i peti rotor i time su desetostruko uvećali potreban rad za pravljenje listova, jer je u tom slučaju bilo potrebno deset puta više listova (od prvobitno mogućih 60 kombinacija sa tri rotora) na pet rotora Enigma mašine.

Iako su Poljaci nastavili da čitaju nemačke poruke bez velikih poteškoća, uz sve dodatne komplikacije, kontinuirano dešifrovanje zahtevalo je ulaganje sve većih resursa. Mnogo kriptoloških bombi je bilo u upotrebi; znalo se da postoji najmanje šezdeset. Poljaci su morali da ulazu stalno sve veca i veca finansijska sredstva, jer su morali da obuče mnogo novih kvalifikovanih radnika, da nabavljaju modernu opremu, osiguraju tajne linije za direktan prenos presretanja i povećavaju broj nadzornih stanica. Veliki broj poljskih Enigmi bio je neophodan, jer su se stalno trošili od prekomerne upotrebe…

Kada je postalo jasno da je rat neizbežan i da su poljski finansijski resursi nedovoljni da idu u korak sa razvojem Enigminog sifrovanja (npr. zbog previsokog troška dodatnih 54 bombi i zbog poteškoća Poljaka da pravovremeno izrade punih 60 serija od 26 Listova Zigalskog), poljski generalštab i vlada odlučili su obavestiti svoje zapadne saveznike o tajni dešifrovanja Enigme.

Iako su skoro sest godina uspesno “citali” poruke nemackog Reicha, Poljska nije svojim zapadnim saveznicima davala originalne desifrovane telegrame. U kontaktima razmenjivane su sira obavestenja o nemackim oruzanim snagama u kojima je Poljska navodila i podatke dobijene “citanjem” sifre “Enigma”.

Prvi sastanak organizovan je u januaru 1939. godine u Parizu i bio je posvećen mogućnostima razbijanja šifre Enigma. Tada je dogovoreno da se sledeći sastanak održi samo ako bilo koja od uključenih strana dobije nove informacije u vezi sa uređajem za šifrovanje. Tada niko od poljskih predstavnika nije otkrio informaciju da su Poljaci šest godina čitali šifrovane poruke nemačke Enigme. Međutim, situacija u Evropi se promenila tako dramatično od januara da je Poljska odlučila da podeli ovu tajnu sa saveznicima i predstavi im po jednu kopiju uređaja Enigma, „listove Zigalskog“ i „Bombe Rejevskog“.

25. i 27. jula 1939. godine u Varšavi je održan sastanak sa predstavnicima britanske i francuske obaveštajne službe. Francusku su predstavljali major Gustave Bertrand i kapetan Henri Braquenié, dok su Britaniju prestavljali Alastair Denniston, šef Vladinog kodeksa i škole Sajfer u Bletchli parku (Government Code and Cypher School in Bletchley Park), vrhunski britanski kriptolog Alfred Dillwyn “Dilly” Knox i prof. Humphrey Sandwich, specijalista za radio izvidjanje.

[attachment=1]

Poljski domaćini uključivali su šefa Biroa za šifre Gwida Langera, šefa Nemačkog odseka (BS-4) Biroa za šifre Maksimilijana Češkog, nadzornika Biroa za šifre iz generalštaba obaveštajne službe Stefana Majera i kriptologe Rejevskog, Ruzicku i Zigalskog.

[attachment=2]

Poljski Generalstab omogucio im je 26. jula, 1939.g. posetu tajnom centru “BS-4” Cipher Bureaua u Kabatskoj sumi, južno od Varšave, gde su predstavnicima francuske i britanske obaveštajne službe na trilateralnom sastanku u prostorijama Biblioteke Cipher Bureau otkrivene poljske metode u razbijanju sifre “Enigme”.

Francuski oficiri major Gustave Bertrand i kapetan Henri Braquenié, engleski Commander Alastair Denniston i kriptolog Alfred Dillwyn Knox bili su veoma iznenadjeni kad su videli uredjaje koje su konstruisali I napravili poljski strucnjaci: vernu kopiju nemacke “Enigme”, ciklometre, “bombu”, “rostilje” i “listove”. Tokom posete saveznici su bili upoznati sa načinima dobijanja ključeva za uređaje za šifrovanje. Pored toga, potpukovnik Langer pokazao je kako se vrši dešifrovanje nemačkog sifrovanog telegrama poslatog iz SS komande. Upoznavsi se sa rezultatima rada poljskih kriptologa, Francuzi i Britanci bili su zapanjeni nivoom njihovog napretka koji je u to vreme bio nedostižan za saveznike.

Obe delegacije su takođe dobile kopiju uređaja Enigma kompanije "AVA" zajedno sa materijalima neophodnim za upravljanje mašinom. Uređaji su primaocima isporučivani morem, što se u to vreme smatralo najsigurnijom opcijom.

Poljska kopija uređaja Enigma kompanije "AVA" posluzio je Englezima kao baza za ubrzani razvoj sistema “Ultra”, kojim su se sluzili do kraja rata u desifrovanju poruka nemacke vrhovne komande. Sto se tice Francuza, oni su zbog poraza pri napadu Nemacke i kasnije kapitulacije, iz toga izvukli delimicnu korist. Rejevski je primetio da su Poljaci Britancima i Francuzima dali sve što su mogli da saznaju. Zauzvrat, nisu dobili ništa: „Od gostiju nismo ništa naučili. Englezi ni Francuzi nisu uspeli da prevaziđu ni prve poteškoće, nisu imali organizovano presretanje poruka, nisu imali metode, nista… “.

Prve bombe na Varšavu bačene su 1. septembra. Vođe nemačkih oklopnih snaga vrlo brzo su se približavali ne samo Varšavi, već i tajnom centru “BS-4” Cipher Bureaua u Kabatskoj sumi. “BS-4” u septembru 1939.g. praktično nije imao operativni značaj. Kriptolozi su ostali u radu samo prvih nekoliko dana rata, dekodirajući predratne sifrovane telegrame i one presretnute u prvim satima rata. Velika zasluga centra bila je ta sto je poljski Generalstab znao snagu i sastav 80-90 % nemackih jedinica, koncentrisanih u granicnom pojasu.

Nažalost, za dešifrovanje je bio vrlo bitan rad stanica za prisluškivanje. Stanice u Krzesłavice, Starogardu i Poznanu bile su dobre u miru, ali preblizu liniji fronta da bi bile korisne u ratu. Već u prvim danima rata su bombardovane, unistene i izbačene iz službe - ili ih je preuzela nemačka vojska - ili su bile pod stalnom evakuacijom. Suprotno Trećem rajhu, Poljska nije imala manevarske jedinice za radio nadzor.

Zbog bezizlazne ratne situacije Generalstab poljske armije naredio je evakuaciju ljudstva, opreme I dokumenata za sifrovanje tajnog centra “BS-4” Cipher Bureaua u inostranstvo. Cilj: preko ratom nezahvacenih podrucja prijateljskih zemalja do Saveznika.

Započelo je uništavanje dokumenata. Požari su se razbuktali oko sedišta Biroa za šifre, u kojima su izgorela vredna dokumenta. Usitnjeni papiri su sadržavali dokumentaciju i dekodirane poruke. Ključno osoblje poljskog Biroa za šifre krenuli su u evakuaciju iz Poljske 17. septembra 1939. godine, ulaskom Sovjetskog Saveza u istočnu Poljsku. Rad na Enigmi bio je pažljivo maskiran, sva dokumentacija je uništena i kriptolozi su krenuli na opasno putovanje u zapadnu Evropu.

Osoblje se evakuise vozom za Rumuniju u Bukurest, gde se nakon razmatranja daljeg puta, Britanija ili Francuska, u ambasadi Francuske dobijaju instrukcije za dalje putovanje. Odluceno je da putuju trasom preko Jugoslavije, severne Italije I Svajcarske do francuske pogranicne stanice Modane. Iz Bukuresta su se prebacili vozom preko Beograda, Zagreba i Torina. Napokon, posle puno peripetija su stigli u Francusku.

Od izbijanja rata, sve aktivnosti francuske obavestajne sluzbe bile su skoncentrisane u jedinstveni Peti biro Generalstaba. Peti biro, sa kojim su bili delovi radio spijunze (izvidjanje, presretanje, ometanje) i jedinica sifre francuske vojske preseljen je u gradic Gretz-Armainvillers, jugoistocno 40 km od Pariza. Pojedina odeljenja i delovi bili su smesteni po vilama/zamkovima, dok je sifrerska sluzba bila smestena u zamak Chateau de Vignolles Taj centar, kojim je rukovodio major Gustave Bertrand imalo je konspirativno ime “Bruno”.

[attachment=1][attachment=2]

Krajem oktrobra 1939,g. u zamku je bio na okupu celokupan sastav poljskih kriptologa. Rejewskom, Zygalskom i Ruzyckom, pridruzili su se pukovnik Gwido Langer, major Maksimilijan Češki, eksperti fabrike “AVA” Antony Palluth, Edward Fokczynski I drugi oficiri I specijalisti poljske sifrerske sluzbe koji su prikupljeni po izbeglickim logorima.

U francuskom centru, od oktobra 1939. do juna 1940.g., Poljaci su cinili tzv.Ekipu “Z” koja je uz pomoc francuskih sifrera bila zaduzena za dešifrovanje šifrovanih poruka, a najviše nemačkih poruka šifrovanih na mašini Enigma. Na stolove clanova tima “Z” stizalo je na stotine sifrovanih nemackih telegrama. Na osnovu projekata, koje su po secanju izradili poljski matematicari, bivsi eksperti fabrike “AVA” rekonstruisali su ciklometar i neke druge uredjaje za desifrovanje koji su korisceni u varsavskom sedistu “BS-4”.

U periodu od 03.- 07. decembra 1939.g., pukovnik Langer i kapetan Henri Brakuenie posetili su London i Bletchley Park, tom prilikom Britanci su tražili da im se poljski kriptolozi stave na raspolaganje u Britaniji. Langer je, međutim, nije na to pristao zauzimajuci stav da moraju ostati tamo gde se formirala poljska vojska u emigraciji - na francuskom tlu.

Bletchley Park i PC Bruno dogovorili su zajednicki rad protiv nemačkog sifarskog sistema “Enigma”. Tokom sledećih nekoliko meseci, dva centra su dešifrovala nekoliko hiljada poruka Enigme, oko polovine u svakom centru. Neke poruke su sadrzale podatke o invaziji Nemaca na Dansku i Norvešku i o invaziji Nemaca na Belgiju, Holandiju i Francusku. Međutim, ova saznanja nisu efikasno korišćena od saveznika.

Kako je PC Bruno radio u bliskoj saradnji sa britanskim centrom za dešifrovanje u Bletchly parku, krajem decembra 1939.g., zamenik sefa francuskog sifarskog centra, kapetan Henri Braquenié saopstio je u poverenju Poljacima da britanski biro za sifre namerava proizvesti “kriptolosku bombu” prema skicama koje su pred rat iz Varsave doneli Alastair Denniston i kriptolog Alfred Dillwyn “Dilly” Knox. Saopstio im je da Englezi u desifrovanju nemackih poruka primenjuju i druge poljske metode – kartoteke prema projektu
Ruzyckog i perforirane listove Zygalskog. Englezi su perforirane listove Zigalskog proizvodili u tolikoj kolicini da su deo dostavili centru “Bruno”. U zamenu za to “Bruno” bi davao deo zaplenjenih sifrovanih telegrama nemacke mornarice i avijacije, za koje su Britanci bili jako zainteresovani.

Postepeno je uloga poljskih kriptologa igrala manje važnu ulogu. Oni su bili neprestano potiskivani na marginu, a Britanci su polako na osnovu njihovih dostignuca preuzimali vođstvo.

Nakon pada severne Francuske pod Nemce, do juna 1940.g., nemačke snage koje su napredovale približavale su se PC Bruno. Iz predostroznosti, nešto posle ponoći 10. juna, major Bertrand je evakuisao osoblje Brune iz Gretz-Armainvillers-a. U tri aviona za Oran u Alžiru (pod francuskom kontrolom) je odletelo 15 Poljaka i sedam Španaca. Francuska se predala 22. juna.

U septembru 1940.g. Bertrand ih je potajno vratio u Francusku. Osnovao je novi centar za dešifrovanje u Uzesu na obali Sredozemnog mora, u nezauzetoj „Slobodnoj zoni“ Francuske.

U Chateau des Fouzes, blizu Uzesa, formirali su novi obaveštajni centar pod kodnim imenom Cadix.

[attachment=1]

Osoblje u Cadix-u činilo je 15 Poljaka, 9 Francuza i 7 Španaca (potonji su radili na italijanskim i španskim šiframa). Tamo su nastavili rad na dešifrovanju nemačkih poruka šifrovanih na mašini Enigma.

Cadix je imao podružnicu u Alžiru pod rukovodstvom Maksimiliana Ciezkog, koja je povremeno razmenjivala osoblje sa Uzesom. Kada je putnički brod Lamoriciere misteriozno potonuo 9. januara 1942. godine, izgubljeno je nekoliko osoba Cadixa koji su plovili ka Francuskoj u jednoj od ovih razmena. Među njima su bili Jerzi Rozicki, jedan od tri matematičara-kriptologa Biroa Cipher, Piotr Smolenski i Jan Gralinski iz ruskog odeljenja predratnog Cipher Bureau-a i kapetan Francois Lane, francuski oficir u pratnji trojice Poljaka.

08. novembra 1942, savezničke snage iskrcale su se u francuskoj severnoj Africi. Kada su se tamošnje francuske vlasti potčinile saveznicima i raskinule sa Visijevom Francuskom, Nemačka je okupirala južnu Francusku.

Major Bertrand, predviđajući ovakav ishod, rasformirao je Cadix 9. novembra, dva dana pre nego što su se nemačke snage pokrenule. Osoblje Kadikxa se razišlo pokušavajući da stigne na savezničku teritoriju.

Rejevski i Zigalski su prešli u Španiju, gde su uhapšeni i zatvoreni. Oslobođeni nakon zalaganja Crvenog krsta, otišli su u Britaniju avgusta 1943. godine.

Rejevski i Zigalski stigli su u Veliku Britaniju avgusta 1943. godine. Tamo su ih zaposlili britanski obaveštajci u bataljonu za komunikacije Vrhovnog komandanta Generalštaba oružanih snaga Poljske. Obojica su služila u nemačkom odeljenju. Njihov rad do kraja rata bio je razbijanje ručnih SS i SD šifri.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA FRANCUSKE U II SVETSKOM RATU

Godine 1911. general Žozef Žofr (Joseph Joffre) postavljen je za komandanta francuske vojske. Odmah po stupanju na duznost počeo je da je modernizuje.

[attachment=1]

Ratno vazduhoplovstvo je bilo u procesu stvaranja. Nov top kalibra 75 mm pojavljuje se u artiljeriji. Vojna služba u trajanju od dve godine, koja je bila ustanovljena od 1905. godine povećana je na period od tri godine od 1913. godine, smanjujući snagu na 850.000 ljudi protiv 840.000 u carskoj nemačkoj vojsci.

U julu 1914. Francuska vojska je imala 880.000 vojnika pod zastavama; Tokom avgusta meseca mobilisano je 2.900.000 dodatnih muškaraca. Tokom čitavog rata mobilisano je 8.410.000 vojnika, uključujući oko 600.000 iz kolonija. Posle efikasne i brze mobilizacije upotrebom železničke mreže koja je stigla do svake podprefekture, vojska je pojačala svoje trupe na 3.580.000 vojnika. Vojska tada ima 72 pešadijske divizije i deset konjičkih divizija (za 79 konjičkih pukova). Standardna puška je Lebel Model 1886.

U januaru 1914. Francuska vojska imala je 47 divizija (777 000 francuskih i 46 000 kolonijalnih trupa) u 21 regionalnom korpusu, sa pridruženim konjičkim i terensko-artiljerijskim jedinicama. Većina ovih trupa bila je raspoređena unutar Francuske, glavninom duž istočne granice kao deo odbrambenog plana.
Zbog straha od rata sa Nemačkom mobilisano je još 2,9 miliona muškaraca tokom leta 1914.g. Veliki gubici na Zapadnom frontu tokom prvih meseci rata primorali su francusku vladu da regrutuje muškarce do 45 godina.
Struktura i ravnoteža francuske vojske menjali su se tokom rata. Do 1918. oko 40% svih francuskih trupa na zapadnom frontu bili su artiljerci. Sve veća upotreba mitraljeza, oklopnih automobila i tenkova smanjila je brojnost pešadije. Rastući značaj vazduhoplovne službe francuske vojske takođe je imao uticaja pa je u francuskoj pešadiji u junu 1915. bilo 1,5 milion, da bi 1918. palo na 850 000 vojnika.
U Prvom svetskom ratu Francuzi su sa saveznicima uspeli da zadrže zapadni front i da izvrše kontranapad na istočnom frontu i u kolonijama do konačnog poraza Centralnih sila i njihovih saveznika. Posle velikih sukoba kao što su Bitka na granicama, Prva bitka na Marni, Bitka kod Verduna i Druga bitka kod Aisne - poslednja koja je rezultirala ogromnim gubicima života i pobunom u vojsci - Francuzi su se pokazali dovoljno kohezivne borbene snage za kontranapad i poraz Nemaca u Drugoj bici na Marni, prvoj u onome što će postati niz savezničkih pobeda koje su okončale rat. Versajski ugovor na kraju je vratio Alzas-Lorenu u Francusku.
Do kraja Prvog svetskog rata, ukupno 8.317.000 ljudi, uključujući 475.000 kolonijalnih vojnika, bilo je mobilisano da se bori u francuskoj vojsci.

11. novembra 1918.g. potpisano je primirje sa Nemačkom.

Francuski vojni, civilni i materijalni gubici tokom Prvog svetskog rata bili su ogromni. Sa više od 1,3 miliona vojnih žrtava i više od 4,6 miliona ranjenih, Francuska je pretrpela drugi najveći saveznički gubitak, posle Rusije.

Francuska je puno toga pretrpela tokom Prvog svetskog rata u pogledu izgubljenih života, invalidnih veterana i uništenih poljoprivrednih i industrijskih oblasti koje je okupirala Nemačka, kao i velikog zaduživanja od Sjedinjenih Država i Britanije. Međutim, posleratna obnova bila je brza, a duga istorija političkog ratovanja po verskim linijama konačno je okončana.
Najveće zabrinutosti bile su prisiljavanje Nemačke da plati ratnu štetu isplatom reparacija i garantovanje da Nemačka, sa mnogo većim brojem stanovništva, nikada neće predstavljati vojnu pretnju u budućnosti. Napori na uspostavljanju vojnih saveza slabo su funkcionisali. Odnosi sa Nemačkom ostali su veoma napeti do 1924. godine, kada su se stabilizovali zahvaljujući velikim američkim bankarskim kreditima. Međutim, posle 1929. godine nemačka ekonomija je bila veoma pogođena Velikom depresijom, a njena politička scena nastala je haosom i nasiljem. Nacisti pod Hitlerom preuzeli su kontrolu početkom 1933. godine i agresivno se naoružali. Francuska je bila podeljena između pacifizma i preoružavanja, pa je podržala napore Londona da umiri Hitlera.
Francuska unutrašnja politika postala je sve haotičnija i sumornija nakon 1932. godine, kretala se napred-nazad između desnice i levice, bez jasnih ciljeva. Ekonomija je konačno podlegla Velikoj depresiji do 1932. godine i nije se oporavila. Narodno raspoloženje postalo je vrlo lose i usredsredilo je svoj bes na korupciju i skandale na visokim mestima u vladi. Na ulicama Pariza postojala je sve veća pretnja politizovanim desničarskim nasiljem, ali brojne desničarske grupacije nisu uspele da stvore političku koaliciju.
Na levoj strani, Narodni front je okupio radikale (centrističku grupu), socijaliste i komuniste. Koalicija je ostala na vlasti 13 meseci od 1936. do 1937. Posle masovnih sindikalnih štrajkova, donela je niz reformi osmišljenih da pomogne radničkoj klasi. Reforme su uglavnom bile neuspešne, a obeshrabreni Narodni front propao je oko spoljnopolitičkih pitanja.

Funkcionisanje sifarske sluzbe u Francuskoj vojsci

Razvoj telegrafije ubrzo je izazvao sve veće interesovanje za kriptografiju. Otvorena sredstva komunikacije nisu bila vise sigurna I njena upotreba je zbog toga bila sve manja, sve dok se nisu otkrili blagodati šifrovane prepiske. Nakon zavrsetka I sv.rata, Francuska je na osnovu dotadasnjih iskustava u pogledu primene mera za zastitu tajnosti informacija nastavila da i dalje primenjuje kodove.

Primena kriptografske nauke dobro je prihvaćeno u maloj zajednici francuskih kriptografa. Dovelo je čak do oponašanja, sto je izazvalo pravi preporod ove nauke i pojavu prave „francuske škole“ [18]. Za dvadeset godina u Francuskoj je objavljeno dvadeset devet knjiga na tu temu. Rezultat je bio veliki napredak u odnosu na glavne susede, Veliku Britaniju i Nemačku. Takođe je trebalo dati objasnjenje „modernoj definiciji kriptologije, gde su dve grane - šifrovanje i dešifrovanje - konačno definisane“.

U proleće 1890. godine, u francuskoj vojsci je proglasen kriptografski sistem 1886. modelom za šifrovanje i dešifrovanje poruka. Za to je bio zasluzan kapetan Etienne Bazeries.

[attachment=1]

Za kriptografiju se zainteresovao rešavanjem kriptograma u kolumnama novina, a ubrzo je primenio svoje kriptoanalitičke veštine u vojnom kontekstu kada je 1890. godine rešavao poruke šifrovane zvaničnim francuskim vojnim sistemom transpozicije. U nastojanju da podstakne reformu unutar vlade i poboljša nacionalnu bezbednost, Bazeries je razotkrio sve slabosti u francuskim sistemima šifriranja. Preko svog pretpostavljenog generala Faya, uspeo je da ostvari kontakt i upozna ministra vojnog sa nedostacima francuskog metoda sifrovanja i predlozi mere za poboljsanje istog. Međutim, mnoge preporuke Bazeries-a vladi za poboljšanja u službenim sistemima šifri naišle su na nerazumevanje birokratije i odbijanje, sto je postalo stalni izvor frustracije za njega u inače sjajnoj karijeri.

Kapetan Etienne Bazeries, je inace, razvio je svoj „Cilindrični kriptograf“ koji je bio gotovo identican americkom Jeffersonovom kriptografskom valjku “Jefferson Cipher Device”.

[attachment=2][attachment=3]

Iako su gotovo identicni, malo je verovatno da je Bazeries uopste i znao za Jefferson-a. Cilindrični kriptograf koristio je 20 diskova sa po 25 slova. Kao referentnu tačku za pocetak teksta koristio je indikator. Francuska vojska je medjutim odbila cilindrični kriptograf tvrdeći da je previše komplikovan.
Ministar vojni naredjuje formiranje Telegrafske komisije koja je prvi put sazvana da se bavi kriptografskim problemima. Komisija na prvom sastanku odlučuje je da modifikuje postupak iz 1886. kako bi ga učinila pouzdanijim. Novi sastanak komisije doveo je do stvaranja dva rečnika za šifrovanje, poznatih kao “modèle 1890 type I” (model 1890 tip I) za primenu u vreme mira i “modèle 1890 type II” za primenu u vreme rata.

Bazeries je nastavio svoj kriptoanalitički rad čak i nakon što se povukao iz vojske 1899. godine, pomažući u rešavanju nemačkih vojnih šifara tokom Prvog svetskog rata.

Sredstva koja je dodeljivao generalštab za razvijanje kriptografskih metoda bila su nedovoljna, problem se osećao sve do avgusta 1914.godine Generalno, članovi komisije za sifru suočili su se sa neprijateljskim stavom velikog broja nadređenih, koji nisu voleli da vide njihovo osoblje angazovano, po njima, ovim pomoćnim aktivnostima, ljudi iz Drugog ureda (Obavestajna sluzba) su ih otvoreno izrugivali. Ovo nije sprečilo komisiju da nastavi aktivnosti sa uspostavljanjem kancelarije za šifrovanje/dešifrovanje. Između 1899. i 1914.g. proizvodili su nove rečnike za šifrovanje, izdali su nova uputstva o radu šifrovane korespondencije i izmislili takozvane SD sisteme za šifrovanje.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Bežične telegrafske stanice su instalirane na teritoriji Francuske, ali i saveznika Francuske; marta 1911. godine potpukovnik Dupont, novi šef obaveštajnog odeljenja, otišao je u Folkestone da ozvaniči kriptografsku saradnju sa Velikom Britanijom.

Služba šifrovanja Ministarstva rata osnovana je 1912. godine ministrskim dekretom. Zapravo, iako postoji francuska služba Chiffre od sedamnaestog veka, ona potpada pod Ministarstvo spoljnih poslova i brinula je samo o porukama francuskih diplomata. Stoga nije bilo službe Šifre u vojsci u vreme Francusko-pruskog rata 1870-1871, a mnogi istoričari smatraju da je ovo odsustvo uticalo na poraz protiv Prusa. Monopol Ministarstva spoljnih poslova nad poslovima sifter prestala je sa porastom broja šifrovanih poruka koje su poslate u Evropi. Opšta bezbednost stvorila je službu za šifrovanje/dešifrovanje na čelu sa komesarom Jackuesom Havernom 1904. godine, kako bi pronašla špijune na francuskom tlu. Sa svoje strane, Ministarstvo rata ima naviku da stvara privremene strukture za šifrovanje/dešifrovanje u vreme rata i da se oslanja na sifrovanje/dešifrovanje od strane Ministarstva spoljnih poslova u doba mira. Medjutim, Ministarstva spoljnih poslova i rata su sve manje sarađivali sto je dovelo do toga da svako ministarstvo organizuje svoju sifarsku sluzbu.

U to vreme šifrovanje i dešifrovanje telegrama vršili su službenici ili članovi kabineta ministra većinu vremena. Tada se smatralo da upotreba kriptografije ne zahteva nikakvu posebnu obuku i da je za rečnik kodova objašnjenje dovoljno da se bilo ko može snaci da radi sa njime. Razmatrajuci pitanje generalne (drzavne) bezbednosti, vojska zauzima drugaciji pristup tako sto uspostavlja kripto komisije u mirnodopskom periodu koje mogu da nastave sa radom i u ratno vreme.

Sve do 1912.g. u sifro/kripto komisijama nijedan član nije bio stalan, što je ograničavalo komunikaciju o otkrićima ili radu. U to vreme, Šifra se još uvek doživljavala kao detalj: ona ostaje sekundarna aktivnost koja se ne pominje u dosijeima oficira, više hobi nego stvarna karijera. Pored toga, ovi privremeni odbori se s vremena na vreme uspostavljaju kako bi rešili problem sa rečnikom ili sistemom šifrovanja koji se smatraju zastarelim: od njih se ne traži da traju, već samo da pruže rešenje u datom trenutku. Ova neodlučnost u stvaranju trajne usluge Šifre ogleda se i u brojnim uputstvima o „šifrovanoj korespondenciji“ i u drugim uputstvima u vezi sa radom službe sifre do 1914. godine. .

Komisija za šifrovanu korespondenciju je bila u nadležnosti 3. kancelarije Generalštaba, kancelarije zadužene za operacije, ali i svega što se odnosi na vojnu telegrafiju, žičanom i bežičnom mrežom. Čini se da se sifarska sluzba prvenstveno posmatrala kao služba koja se bavi šifrovanom prepiskom, pa se zbog toga činilo normalnim da se stavi u nadležnost 3. biroa. Sifra se nije posmatrala kao obaveštajno sredstvo (zastupa ga 2. kancelarija Generalštaba), već kao poštanska služba.

Zastita informacija francuske vojske u medjuratnom periodu

Poslove koje je po pitanju sifarskih poslova zapoceo Odeljak za sifre (Section du Chiffre) Generalstaba pred pocetak I sv.rata, nastavio je i posle njegovog zavrsetka.

Nesporno je da su recnici kodova koristili i dalje sve do prve polovine dvadesetih godina. Medjutim, za pretpostaviti je da su u grancuskoj vojsci upotrebljavani i drugi sifarski sistemi zastite.

Nazalost u toku pripreme ove teme, naisao sam na vrlo oskudnu literature o tome. Razlog za to je sto je celokupan materijal vezan za sifru 1940.godine, nakon pada severne Francuske pod Nemce, i pretnje da bude zarobljen spaljen. Dostupnih podataka je izuzetno malo ili jednostavno ne postoje.

Francuska vojska je pocetkom 30.-tih godina presla na masinsko sifrovanje pri cemu je koristila elektromehaničku mašinu za šifrovanje pod oznakom “B-211.

[attachment=1]

“B-211” je bila elektromehanička mašina za šifrovanje koju je razvio Boris Hagelin za francusku vojsku 1932. godine, dok je sa Arvidom Gerhardom Dammom radio za A.B. Kriptograf u Stokholmu (Švedska). “B-211” je bila dostupna u više verzija. Zasnovana je na Damovom patentiranom dizajnu B-13, koji je imao dva kodirajuća rotora. Hagelin je poboljšao dizajn dodavanjem dva svoja točkića za kontrolu koraka svakog od kodirajućih rotora. Elektromehanička mašina za šifrovanje “B-211” imala je motorni pogon i ugrađeni štampač za papirnu traku.

U njoj je korišćena šifra višeabecedne kolone zamene. Tezina masine je bila oko 19 kg. Oko 500 primeraka mašine napravio je L.M. Ericsson u Colombes-u (Pariz, Francuska) i dostavio francuskoj vojsci pre izbijanja Drugog svetskog rata. Francuska vojska bila je veoma zadovoljna mašinom.

Kada se rat završio, naredili su još 100 jedinica, što je označilo početak duge veze sa Hagelinom. Na bazi ove elektromehanicke masine, Hagelin će razviti seriju prenosnih šifrovanih mašina serije “C”, počev od vrlo male prenosne “C-35”.

Uloga Francuske u razbijanju enigma

Dvadesetih godina 20. veka francuska radio obaveštajna služba bila je decentralizovana. Za dešifrovanje stranih, uglavnom nemačkih i italijanskih šifri i šifri bilo je odgovorno odeljenje za kriptologiju Generalštaba, dok je radio nadzor sprovodila obaveštajna služba, Service de Renseignement ili S.R. Krajem 1930. godine, dešifrovanje je predato S.R.-u, koji je stvorio Odeljak D (za dešifrovanje), čiji je Bertrand postao šef. Kasnije je preuzeo svu francusku radio obaveštajnu službu.

Posle I sv.rata francuska obaveštajna služba dozivela je ubrzan razvoj koristeci ratna iskustva. Medjutim odnos francuske drzave dvadesetih godina proslog veka prema vojsci, a time i prema obavestajnoj sluzbi, bio je jako los i slab, pa su istoj nedostajali kadrovi i svi ostali resursi. Štaviše, političare u tom period nije bila briga za vojsku. Kao rezultat, međuratni period će period stagnacije u delovanju obavestajne sluzbe. Međutim, uprkos slabosti ljudskih i finansijskih resursa koji su joj dodeljeni, Obavestajna sluzba (Drugi biro) je od sredine 1930-ih bila izuzetno informisana o Nemačkoj, njenim službama i broju oruzanih snaga.

Obaveštajna saradnja sa Poljskom prvi je scenario u kome je razmena obaveštajnih podataka bila vrhunac saveza zamišljenog na najvišem nivou. Rapalski sporazumi potpisani između Nemačke i SSSR-a aprila 1922.g. ubrzali su francusku želju za jačanjem vojne saradnje. Pukovnik Fournier, šef druge kancelarije francuskog generalštaba od 1920. do 1926. godine, posetio je nekoliko istočnoevropskih prestonica kako bi otvorio diskusije sa stranim vojskovođama. Istovremeno su to učinili i maršal Foch i general Sikorski. Prvi opipljivi znak saradnje bilo je potpisivanje protokola u Parizu 6. novembra 1924.g. Na vojnom nivou sporazum je predviđao vrlo obimnu saradnju i, po prvi put, u miru, saradnju između obaveštajnih službi u vezi sa nemačkom i sovjetskom pretnjom. Obaveštajni aspekt sporazuma postao je važećim tek u martu i aprilu 1926, što je rezultiralo potpisivanjem sporazuma od 13. aprila 1926.g.

Već 1931. godine Francuzi su bili upoznati sa postojanjem i svrhom kripto uređaja “Enigma”. Međutim, ni francuski ni britanski kriptolozi nisu nikako uspevali da razotkriju njenu šifru. Do početka Drugog svetskog rata obaveštajna služba (Service de Renseignement ili S.R.) uspela je da probije nemačke kodove.

08.decembra 1932.g. prilikom posete predstavnika francuske obavestajne sluzbe poljskim kolegama, u sastavu ekipe se nalazio i kapetan Gustave Bertrand šef Odeljka D (za dešifrovanje), odgovoran za radio izvidjanje i desifrovanje nemackih tajnih poruka. Tom prilikom on je uspostavio saradnju predstavnicima poljskog Bureau du Chiffre i informisao ih do kakvih su podataka o “Enigmi” Francuzi do tada dosli.

Prvi sastanak organizovan je u januaru 1939. godine u Parizu i bio je posvećen mogućnostima razbijanja šifre Enigma. Tada je dogovoreno da se sledeći sastanak održi samo ako bilo koja od uključenih strana dobije nove informacije u vezi sa uređajem za šifrovanje. Tada niko od poljskih predstavnika nije otkrio informaciju da su Poljaci šest godina čitali šifrovane poruke nemačke Enigme. Međutim, situacija u Evropi se promenila tako dramatično od januara, pa je Poljska odlučila da podeli ovu tajnu sa saveznicima i predstavi im po jednu kopiju uređaja Enigma.

25.-27. jula 1939. godine u Varšavi je održan sastanak sa predstavnicima britanske i francuske obaveštajne službe. Francusku su predstavljali major Gustave Bertrand i kapetan Henri Braquenié, dok su Britaniju prestavljali Alastair Denniston, šef Vladinog kodeksa i škole Sajfer u Bletchli parku (Government Code and Cypher School in Bletchley Park), britanski kriptolog Alfred Dillwyn “Dilly” Knox i prof. Humphrey Sandwich, specijalista za radio izvidjanje. Poljski domaćini uključivali su šefa Biroa za šifre Gwida Langera, šefa Nemačkog odseka (BS-4) Biroa za šifre Maksimilijana Češkog, nadzornika Biroa za šifre iz generalštaba obaveštajne službe Stefana Majera i kriptologe Rejevskog, Ruzicku i Zigalskog.
26. jula, 1939.g. predstavnicima francuske i britanske obaveštajne službe otkrivene su poljske metode u razbijanju sifre “Enigme”.

Francuski i Engleski oficiri bili su iznenadjeni uredjajima koje su konstruisali i napravili poljski strucnjaci: vernu kopiju nemacke “Enigme”, ciklometre, “bombu”, “rostilje” i “listove”. Tokom posete saveznici su upoznati sa načinima dobijanja ključeva za uređaje za šifrovanje. Upoznavsi se sa rezultatima rada poljskih kriptologa, Francuzi i Britanci bili su zapanjeni nivoom njihovog napretka koji je u to vreme bio za njih nedostižan. Obe delegacije su dobile kopiju uređaja Enigma zajedno sa materijalima neophodnim za upravljanje mašinom.

Ovaj prenos znanja se zaista dogodio u pravom trenutku, jer su Nemci uskoro napali Poljsku. Poljaci su pokušali da pruže otpor, ali kada ih je, samo šesnaest dana kasnije, i Sovjetski Savez napao s leđa, više nije bilo nikakve nade i došlo je vreme da poljski kriptolozi spasavaju živu glavu. Oni su se tokom rata povlačili po celoj Evropi i učestvovali u otporu, neki se našli u nemačkom zarobljeništvu gde je nekolicina pogubljena, ali nikada niko od njih nije odao tajnu razbijanja Enigme.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA SVAJCARSKE U II SVETSKOM RATU

Švajcarska je najmanja od 23, danas u svetu postojeće federacije i, uz Sjedinjene Američke Države, najstarija. Sa 26 federalnih jedinica (kantona) i četiri nacionalna jezika (nemački, francuski, italijanski i retoromanski) jedna je od najkomplikovanijih. Suštinska obeležja Švajcarske su: federativno državno uređenje koje garantuje posebnost i samostalnost kantona a pritom ne ugrožava efikasno funkcionisanje celine, rasprostranjeni mehanizmi neposrednog i poluposrednog učešća građana u vlasti, kao i međunarodnopravno priznat status neutralnosti. Švajcarsku odlikuje i specifična politička kultura koja neguje kompromis i koalicije i shvatanje nacije kao političke, voljom zasnovane zajednice.

Nastala kao konfederacija 1291.g., iz “večitog saveza” tri kantona, i od tada stalno proširivana, Švajcarska je u svojim današnjim granicama od 1815. godine. Od 1848. godine Švajcarska je federacija, mada se u zvaničnom nazivu zemlje i danas nalazi termin konfederacija.

Po obliku vladavine Švajcarska je od svog nastanka kao i tokom celog svog postojanja republika. Ustav iz 1848, donet nakon kratkotrajnog građanskog rata, Švajcarsku je pretvorio iz saveza država u saveznu državu. (Jedan broj kantona je bio za centralizaciju zemlje, dok su drugi, uglavnom katolički kantoni, bili protiv nje. Sedam katoličkih kantona se udružilo 1845. u odbrambeni savez tzv. Sonderbund. Jednomesečni građanski rat 1847. između dve suprotstavljene grupe kantona završio se porazom Sonderbunda i donošenjem Ustava). Njen jedini pravni osnov od tada predstavlja važeći ustav.

Ustav iz 1874, koji je zamenio Ustav iz 1848.g., nije promenio federalnu koncepciju zemlje, ali je ojačao ovlašćenja saveznih vlasti. Ovaj ustav imao je oko 140 delimičnih revizija za vreme svog 125-togodišnjeg trajanja. Ove revizije odražavaju dve osnovne tendencije u razvoju ustavnog prava i federalnog ustrojstva Švajcarske. Jedna je vodila stalnom jačanju prava građana i instrumenata neposredne demokratije, a druga jačanju centralne vlasti, kao odgovoru na potrebu efikasnijeg upravljanja zemljom. Ustav iz 1874. je zbog mnogobrojnih delimičnih revizija postao potpuno nepregledan, pa je danas važeći ustav usvojen je 18. aprila 1999. godine, koji je stupio na snagu 26. oktobra 1999. godine.

Vlast je u Švajcarskoj organizovana na tri teritorijalno-politička nivoa: na nivou savezne države, na nivou kantona i na nivou opštine. Organizacija vlasti na saveznom nivou određena je saveznim Ustavom. Vrhovni organ vlasti u Savezu je Savezna skupština (Bundesversammlung), koju čine dva veća: Nacionalno veće (Nationalrat), koje predstavlja sve građane Švajcarske i bira se proporcionalno broju stanovnika, i Veće kantona (Ständerat), u koje kantoni šalju svoje predstavnike. Izvršna vlast Saveza je Savezno veće (Bundesrat) ili vlada, a Predsednik savezne vlade ujedno je i Predsednik Saveza (Bundespräsident).

Svajcarska tokom II svetskog rata

Jedan od potencijalnih rezultata Prvog svetskog rata bilo je širenje Švajcarske tokom međuratnog perioda. Na referendumu održanom u austrijskoj pokrajini Vorarlberg 11. maja 1920, preko 80% glasača podržalo je predlog da se država pridruži Švajcarskoj Konfederaciji. Međutim, ovo je sprečilo protivljenje austrijske vlade, saveznika, švajcarskih liberala, švajcarsko-italijanskih i švajcarsko-francuskih.

Međutim, Kneževina Lihtenštajn uspela je da se isključi iz Austrije 1918. godine i potpisala je monetarnu i carinsku uniju sa Švajcarskom koja je faktički garantovala njenu nezavisnost. 1920.godine Švajcarska se pridružila Ligi nacija.

1934. godine usvojen je Švajcarski zakon o bankama. To je omogućilo anonimne brojevne račune, delimično da bi se Nemcima (uključujući Jevreje) omogućilo da sakriju ili zaštite svoju imovinu od zaplene od strane novoosnovanog Trećeg rajha.

1936. godine u Davosu je izvršen atentat na Vilhelma Gustloffa (Wilhelm Gustloff). On je bio šef „Organizacije Auslands“ ("Auslands-Organisation") nacističke stranke u Švajcarskoj. Švajcarska vlada odbila je da izruči Nemačkoj navodnog atentatora Davida Frankfurtera. Frankfurter je osuđen na 18 godina zatvora, ali je pomilovan 1946.godine.

Kako su evropske napetosti rasle 1930-ih, Švajcarci su počeli da preispituju svoju političku i vojnu situaciju. Socijaldemokratska partija je napustila svoje revolucionarne i antivojne stavove, a uskoro je zemlja počela da se naoružava za rat. Savetnik Partije poljoprivrednika, trgovaca i nezavisnih gradjana (Party of Farmers, Traders and Independents) Rudolf Minger, predviđajući da će doći do rata 1939. godine, vodio je obnovu švajcarske vojske.

[attachment=1][attachment=2]

Počevši od 1936. godine, obezbedio je veći budžet za odbranu i pokrenuo sistem ratnih obveznica. Minger je povećao odbrambeni budžet sa oko 95 miliona franaka na oko 130 miliona. Vojska je prestrukturisana u manje, bolje opremljene divizije, a trajanje obuke vojnih obveznika produženo je na 3 meseca uz preduzimanje aktivnosti naoružavanja regruta i izgradnji nacionalne odbrambene strukture.

[attachment=3][attachment=4]

1937. godine osnovana je ćelija ratne ekonomije (war economy cell). Domaćinstva su podsticana da drže dvomesečne kucne zalihe hrane i osnovnih potrepština. Godine 1938. ministar spoljnih poslova Đuzepe Mota (Giuseppe Motta) povukao je Švajcarsku iz Društva naroda, vrativši zemlju u njen tradicionalni oblik neutralnosti.

Takođe su preduzete mere za dokazivanje nezavisnog nacionalnog identiteta Švajcarske i jedinstvene kulture od okolnih fašističkih sila. Ova politika je bila poznata kao “Geistige Landesverteidigung”, ili „duhovna nacionalna odbrana“. 1937.godine vlada je otvorila Muzej saveznih povelja (Museum of Federal Charters). Povećana upotreba švajcarskog nemačkog jezika poklapala se sa nacionalnim referendumom koji ga je učinio nacionalnim jezikom 1938. godine, potezom osmišljenim da se suprotstavi pokušajima Benita Musolinija da podstakne italijanski nacionalizam u južnim kantonima Grisons i Ticino. U decembru te godine u vladinom obraćanju, katoličko-konzervativni odbornik Philipp Etter pozvao je na odbranu švajcarske kulture. “Geistige Landesverteidigung” je naknadno eksplodirao, tako sto je predstavljen na markama, u knjigama za decu i u zvaničnim publikacijama.

Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata 28. avgusta 1939. godine, Švajcarska je počela da se mobiliše za moguću invaziju na nju. Prelazak u ratno stanje bio je brz i zemlja je potpuno mobilisana za samo tri dana.

Parlament je brzo izabrao 61-godišnjeg generala Henrija Guisana (Henri Guisan) za komandanta i do 3. septembra je mobilisano 430 000 vojnika i 210 000 pripadnika pomoćnih službi, od kojih 10 000 žena, radi odbrane neutralnosti zemlje. Na kraju je za odbranu zemlje mobilisano 850.000 vojnika.

Henri Guisan

Henri Guisan bio je oficir švajcarski vojske koji je tokom Drugog svetskog rata obavljao funkciju komandanta švajcarske vojske. Bio je četvrti čovek koji je unapredjen u retko korišćeni švajcarski čin generala i najpoznatiji švajcarski vojnik. Najviše ga pamte po efikasnoj mobilizaciji švajcarske vojske i švajcaraca za pruzanje otpora protiv moguće invazije nacističke Nemačke 1940.godine.

[attachment=1]

Henri Guisan rođen je u Meziereu u kantonu Vo 21. oktobra 1874.g. Sin bogatih roditelja stekao je diplomu u Lozani. Kasnije je studirao poljoprivredu u Eculliju u Francuskoj i Hohenheimu u Nemačkoj. U toku sluzenja vojske dodeljen je poljskoj artiljeriji, gde je unapređen u cin poručnika 1894. godine, u kapetana 1904. godine, u generalštabnog kapetana 1908. godine i tri godine kasnije u generalštabnog majora. Na zahtev generala Theophila Sprechera von Bernegga, načelnika Generalštaba, prešao je u pešadiju 1911. U prvom sv. ratu služio je kao potpukovnik u operativnom odeljenju Generalštaba u Bernu, a zatim komandovao 9.pešadijskim pukom i bio načelnik štaba 2.divizije. 1921. unapređen je u cin brigadnog generala, 1927. u general-majora, a 1932. u general-potpukovnika. Dana 3. avgusta 1939, uoči Drugog svetskog rata, Savezna skupština ga je izabrala za generala oružanih snaga, I postavila za komandanta svajcarske vojske.

Dobio je direktivu da zaštiti nezavisnost zemlje i održi integritet švajcarske teritorije. Uspeo je da ulije duh otpora i vojsci i stanovništvu stvarajući savez između ovih celina švajcarskog društva. 25. jula 1940. general Guisan uputio je istorijsko obraćanje čitavom švajcarskom oficirskom korpusu okupljenom na Rutliju, mestu simbolu u švajcarskom romantičnom nacionalizmu gde ih je obavestio o vojnoj nacionalnoj strategiji Redouta. General Guisan je u svom govoru naglasio spremnost vojske da pruži bezuslovni otpor.Tokom rata, general Guisan je jednoglasno podržan u celoj zemlji.

General Guisan otpušten je iz aktivne vojne službe 20. avgusta 1945.g. Umro je 12. aprila 1960.g. Više od 300 000 ljudi, od kojih su mnogi bili veterani u uniformi, učestvovalo je u pogrebnoj povorki.

Švajcarsko ratno vazduhoplovstvo imalo je 86 borbenih aviona i 121 izviđački avion. To zvuči prilično značajno, međutim, samo tri od 21 eskadrile vazduhoplovnih snaga smatrale su se sposobnim za aktivnu službu, a pet nije imalo nijedan avion. Međutim, Švajcarci su bili dovoljno pametni da od Nemaca kupe lovce Messerschmitt 109 pre izbijanja rata a proizvodili su i svoje lovce Morane.

Kopnena komponenta švajcarskih oružanih snaga poticala je od kantonalnih trupa Stare švajcarske Konfederacije, na koje su pozvani u slučajevima spoljnih pretnji Tagsatzung ili kanton u nevolji. Kantonalne vojske pretvorene su u federalnu vojsku (Bundesheer) ustavom iz 1848. Od tada je bilo nezakonito da pojedini kantoni objavljuju rat ili potpisuju kapitulacije ili mirovne sporazume. Švajcarska je izbegla okupaciju tokom Prvog svetskog rata. 1932. vojska je pozvana da suzbije antifašističke demonstracije u Ženevi. Vojnici su ubili 13 demonstranata, ranili 65. Ovaj incident naneo je veliku stetu ugledu vojske, što je dovelo do upornih zahteva za njeno ukidanje od strane levičarskim političarima. U incidentu 1932. godine, raspoređene trupe su svesno birane iz ruralnih regiona kao što je Bernski Oberland, raspirujući neprijateljstvo između tradicionalno konzervativnog ruralnog stanovništva i urbane radničke klase. Treća potpuna mobilizacija vojske dogodila se tokom Drugog svetskog rata pod komandom Henrija Guisana.

Nakon poraza Francuske u leto 1940, što je Treći rajh učinilo dominantnom silom Zapadne Evrope, Nemci su planirali da okupiraju i Švajcarsku. Operacija sa kojom su planirali da zauzmu Svajcarsku zvala se “Tanenbaum”.

Operacija je podrazumevala niz iznenadnih napada za zajedničko zauzimanje Švajcarske od strane nemačkih snaga iz Francuske, Nemačke i Austrije, koje su pod komandom Oberstleutnant Oto Vilhelm fon Menges trebale da izvrsi nakon nemačko-francuskog primirja u Kompjenju na dan 24. juna 1940. godine.

Planirano je da pri sprovođenju napada italijanske trupe istovremenim napadom sa juga daju podršku operaciji. Sa njima bi oko 31. jula 1940. godine bila utvrđena približna linija koja bi delila Švajcarsku. Ta linija bi išla od Sen Morisa preko vododelnice Are-Rona onda ka Tediju i Retikonu, da bi se završila na Mutleru.

Fon Menges je do 12. avgusta 1940. godine predstavio treću ažuriranu verziju plana operacije za generalštab nemačke vojske. Fon Menges je pretpostavio da je švajcarsku vojsku moguće pobediti tako da bi povlačenje u visoke planine i organizovani otpor (reduit) bili nemogući. Pri tome bi Bern, Zoloturn i Cirih (Oerlikon) bili brzo zauzeti i pri zauzimanju neoštećeni.

Iznenadni napad od Ženevskog jezera do Konstance, izvrsiti ka centru zemlje. Moramo primorati Švajcarsku na brzu predaju koristeći ekstremnu superiornu silu – glasio je plan.

Sile osovine imale su dostojne protivnike. Kao i Švedska, Švajcarska je svoju neutralnost štitila oružjem, a njenih plaćenika se još u petnaestom veku plašila Evropa. Svi švajcarski muškarci bili su u pripravnosti i svi su imali puške, koje su čuvali u kućama u slučaju mobilizacije. Za zemlju od svega četiri miliona stanovnika, Švajcarci su imali impresivnu vojsku od oko 850.000 ljudi. Takođe, Švajcarska je planinska zemlja, što znači da bi nemački tenkovi na njenoj teritoriji bili beskorisni.

Švajcarska bi im se suprotstavila, zapravo, narodnom milicijom bez tenkova, artiljerije i aviona. Iako je planinska, najnaseljeniji delovi su na ravnim terenima, koji bi lako mogli biti pregaženi. Takođe, ranije podignuta utvrđenja stajala su na granicama sa Nemačkom i Austrijom, ali ne i sa Francuskom.

Jedan razlog zašto nacisti nisu realizovali plan za okupaciju Švajcarske je možda taj što ih je Hitler delom smatrao Nemcima (to ga, pak, nije sprečavalo da okupira Austriju).

Verovatnije je da ga je u tome sprečila invazija na Rusiju, iako su Nemci i dalje prikupljali sredstva da okupiraju Balkan u proleće 1941, a možda je Švajcarska jednostavno bila suviše koristan posrednik između nacista i svetske ekonomije.

Tokom rata, Švajcarska štampa kritikovala je Treći rajh, često izazivajuci veliko nezadovoljstvo njegovog vođstvo. Zauzvrat, Berlin je Švajcarsku proglasio srednjovekovnim ostatkom, a narod odmetnutim Nemcima. Švajcarska vojna strategija promenjena je iz strategije statičke odbrane na granicama u strategiju iscrpljivanja i povlačenja u jake dobro snabdevene položaje visoko u Alpima poznate kao Nacionalna reduta. Ideja je bila da se cena invazije učini previsokom. Tokom invazije, švajcarska vojska će zadržati kontrolu nad ključnim železničkim vezama i prolazima u Nacionalnoj reduti.

Švajcarska je bila baza za špijunažu obe strane u sukobu i često je posredovala u komunikaciji između osovine i savezničkih sila služeći kao sigurnosna zona. 1942. godine u Bernu je osnovana Kancelarija za strateške usluge Sjedinjenih Država (OSS). Naporima Alena Dalesa stvorena je prva američka obaveštajna služba u zapadnoj Evropi. Tokom savezničke invazije na Italiju, OSS u Švajcarskoj je vodio taktičke napore za preuzimanje Salerna i ostrva Korzika i Sardinija.

Uprkos javnim i političkim stavovima u Švajcarskoj, neki visoki oficiri švajcarske vojske imali su pro-nacističke simpatije: naročito pukovnik Arthur Fonjallaz i pukovnik Eugen Bircher, koji je vodio Švajcarsku Patriotsku federaciju (Schweizerischer Vaterländischer Verband). Švajcarski mediji osudili su „okultni uticaj hitlerizma na švajcarski narod tokom Drugog svetskog rata, čega oni nisu često bili svesni ".

Švajcarska je posle drugog svetskog rata tvrdila da je jedini razlog što Hitler nije odlučio da napadne Švajcarsku, činjenica da postoji ogromna vojska. Ipak, istoričari to danas poriču. Švajcarska je zadržala svoju neutralnost da zaštiti sopstvene bankarske interese od pljačke Osovine. Takođe je zavisila od nemačkog uglja, sa 10 miliona tona uvezenih tokom rata, što je činilo 41% švajcarskih zaliha energije. Švajcarska je čuvala milijarde dolara u zlatu koje su nacisti oteli žrtvama Holokausta, ali je ne treba olako oceniti kao nacističku marionetu.

Švajcarska je iz Drugog svetskog rata izašla nepokorena, ali ne i neokrznuta, ona je opstala kao slobodna, demokratska zemlja u Evropi koja je drhtala pod nacističkom čizmom, ali je i sarađivala sa Trećim rajhom.

U svakom slučaju, u rat je ušla i iz rata izašla kao slobodna zemlja.

Kriptozastita informacija Svajcarske u II svetskom ratu

1937.godine, švajcarska vlada je od Nemačke narucila odredjenu kolicinu masina za sifrovanje “Enigma”, koje su isporucene između 1938. i 1940.godine. Mašine “Enigma” su stavljene u službu švajcarske vojske i vladine diplomatske službe. Sumnjajući da Nemci, a i Saveznici mogu da dekriptiraju saobracaj sifrovan Enigmom, Švajcarci su po prijemu istih izvršili niz modifikacija na ovim mašinama. Rezultat je bio Enigma koja se znatno razlikovala od standardne nemacke komercijalne mašine i koja se nazivala „švajcarska Enigma K“.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

“Enigma” je bila smestena u drvenoj hrastovoj kutiji sa kožnom drškom, rotorima I, II i III, svaki sa odgovarajućim brojevima i četvrtim “umkerwalze” (podesivim rotorom), standardne QWERTY tastature od 26 tastera, sa posebnim daljinskim displejom (svetlosna ploča) smeštenim u deo glavnog kućišta.

[attachment=4]

Pokretni rotori su sada bili na slobodnoj-uklonjivoj osovini. To je omogućilo jednostavnu promenu „položaja rotora“, tj. redosleda od tri obrtna rotora u okviru njihovog medjusobnog polozaja. Tri rotora daju 3 * 2 * 1 = 6 mogućih različitih položaja valjaka.

U kompletu je bilo i dodatno drveno kućište sa višenaponskim mrežnim transformatorom, za napajanje. U poklopcu se nalazilo deset rezervnih sijalica i zeleni filter za odsjaj I kratko uputstvo za “chiffriermachine 'Enigma'”. Dimenzije originalne kutije napravljene u Svajcarskoj su 38cm x 28cm x 15cm. Tezina masine je bila 12,56 kg.

Model “Enigma K” (sa prikazane fotografije) isporucen je švajcarskoj vladi u period 1938- 1940.g. i koristio se za sifrovanje/desifrovanje informacija švajcarske kopnene vojske, vazduhoplovstva i Ministarstva spoljnih poslova.

Model “Enigma K” je izveden iz komercijalne Enigme D (A27), koja je počela da se proizvodi 1927. godine, a oznaka D je znacila da je namenjena železnicama Nemačke i drugim prijateljskim zemljama, kao sto su Španija (tokom Španskog građanskog rata, 1936-39), Italija i Švajcarska .

Švajcarska je prvu narudžbinu za Enigmu D dostavila 1937. godine kada su naručili 14 mašina. Švajcarci su bili oduševljeni mašinama i odmah su naručili još 39 mašina 1939. godine i još dve serije 1940. godine, sto je cinilo ukupno 265 mašina, 102 za švajcarsku vojsku i 163 za vazduhoplovstvo . Dodatni daljinski displej (svetlosna ploča) isporučivala je švajcarska firma u torbu švajcarske proizvodnje. Dodatni daljinski displej je povezan direktno na mašinu i omogućava drugom operateru da pored neposrednog operatera za masinom prati desifrovanje poruke! Konačna razlika od standardne Enigme D je energetski transformator za napajanje, isporučen od druge švajcarske kompanije, što je omogućavalo da 4 mašine rade napajuci se sa istog transformatora. Švajcarci su ponovo povezivali rotore i modifikovali sistem okretanja rotora na nekim mašinama svaka tri meseca.

Interesantno je što su tako osetljivi uređaji kupljeni u susednoj Nemačkoj, iako je bilo i drugih proizvodjaca. Međutim, vremena je bilo malo, sve je ukazivalo na dolazeci rat i nije bilo previše mogućnosti. Švajcarska je nije mogla da traži drugog dobavljača, pa je izbor je pao na Nemacku.

Inače, šifra švajcarske Enigme bila je jedna od najlaksih za “razbijanje”: detaljan izveštaj o dekriptiranju švajcarskih radio poruka sifrovanih “Enigmom K” može se naći u radu od novembra 1940. godine, koji su napisali poljski dekripteri koji su izbegli u Francusku kada je izbio II sv. rat. Poljski dekripteri su svoje znanje verovatno preneli britanskim specijalistima u Bletchley Parku.

Kao odgovor, Švajcarci su izmenili koračni mehanizam na Enigmama, čineći desni rotor stacionarnim i pomerajuci korak srednjeg rotora pri svakom pritisku tastera, dok reflektor i krajnji levi rotor slede standardni rad Enigme. Uprkos ovoj meri, zajedno sa redovnim ponovnim ožičenjem mašina, saveznički dekripteri nastavili su da presreću saobraćaj švajcarske Enigme.

Nemci su čitali diplomatske i vojne poruke Svajcarske od 1939. godine (iako su Švajcarci prepravljali mašine čim su ih dobili), što pokazuju dokumenti koji su nakon rata završili u Švajcarskoj. Na švajcarskim šiframa radio je Referat 3, Inspectorate 7/VI, KONA (Kommandeur der Nachrichtenaufklärung) (u cijoj nadleznosti je bila Francuska, Švajcarska, Španija, Portugalija), na čijem je čelu bio Sonderführer Hans Wolfgang Kühn . U periodu 1941-42. Ovo odeljenje rešavalo je švajcarske rucne šifre i istraživalo švajcarsku vojnu Enigmu .

[attachment=5]

Ratni dnevnik Inspektorata 7 / VI pokazuje da je 1941. godine švajcarski saobraćaj presrela i obrađivala fiksna presretačka stanica Strazbur (Festen Horchstelle Strassburg). Neke ručne šifre su rešene, ali krajem '41. Bilo je jasno da mašina Enigma ulazi u službu i da će zameniti stare postupke šifrovanja.

I Amerikanci su takođe mogli da razbiju švajcarsku Enigmu. Pisani dokument pod nazivom “Swiss Random Letter Traffic” u Nacionalnom arhivu Sjedinjenih Država u Vašingtonu opisuje postavke Enigme koje su Švajcarci koristili. Jedna rečenica glasi: „Švajcarci nemaju rezervne rotore za mašinu koja tako ima samo šest mogućih redosleda točkova“. Međutim, ubrzo su prestali da rade na ovome jer nisu pronašli relevantne poruke.

Posle Drugog svetskog rata, švajcarske mašine Enigma korišćene su drugi put u okviru švajcarsko-korejske misije. Švajcarska je počela da nadgleda liniju primirja između Severne i Južne Koreje u ime Ujedinjenih nacija 1953.g. Švajcarski izvori kažu da je modifikovana švajcarska Enigma korišćena u ranim godinama. Zašto su Švajcarci u to vreme koristili evidentno nebezbednu mašinu, umesto daleko superiornije “Nema” koju su sami razvili? Postoje dva objašnjenja: prvo, poruke koje se prenose bile su generalno banalne i nisu imale veliku vojnu vrednost, a drugo, Svajcarska je želela da zaštiti i ne izloži sopstvenu modernu mašinu za šifriranje tipa “Nema”.

U principu, NEMA mašina je radila kao Enigma, ali je imala 10 rotora (raspoređenih da rade kao 4 para po 2), reflektorski rotor i specijalni „crveni“ rotor, ali joj je nedostajala priključna ploča. NEMA je bila elektromehanicka kriptografska masina sa 10 rotora, od kojih su cetiri elektricna rotora bili sa 26 kontakata na svakom kraju, koji su kroz zicanu formu povezani sa petim rotorom (reflektorom) na izlazu. Preostalih pet rotora su mehanicki „pogonski tockovi“ koji kontrolisu rad rotora i „reflektora“. Tockovi se montiraju na osovinu u parovima, a par se sastoji od pogonskog tocka i elektricnog rotora.

[attachment=1][attachment=2][attachment=4]

Kao i Enigma i NEMA je imala tablu sa lampama sa 26 slova abecede. Ove lampe poklapaju se sa dirkama tastature, ali za razliku od Enigme, NEMA je imala dodatne tastere za prebacivanje na slova, odnosno brojeve, kao i dirku za razmak i nazad. Ovi tasteri su mogli da se koriste samo ako je NEMA povezana sa elektricnom pisacom masinom ili teleprinterom.

Postojale su dve varijante mašine NEMA – model „training“ (obuka) i „service or military“ (službeni ili vojni) model, koji su bili međusobno nekompatibilni. Model za obuku ima četiri para rotora - ABCD dok službeni ili vojni model ima dodatne ožičene rotore E i F. Crveni, dvostruki upravljački rotor modela za obuku označen je kao 23-2 ; a verzija službeni ili vojni oznacena je kao 22-1. Kada se ne koriste, rezervni rotori se čuvaju na navojnim stubovima u poklopcu. Poruka šifrovana na modelu obuke nije se mogla pročitati na modelu službeni ili vojni.

U prolece 1944.godine uradjen je prvi prototip. Nakon nekih izmena, konacno resenje je prihvaceno u martu 1945.g. a serijska proizvodnja kontigenta od 640 komada pocela je narednog meseca u firmi Zellweger AG. Prva masina je usla u operativnu upotrebu tokom 1947.godine, kasno za ratne uslove, pa ju je svajcarska vojska i diplomatija koristila u periodu posle II sv.rata, sve dok je nisu zamenili naprednije masine koje su razvile firme Hagelin i Gretag.

[attachment=3]

Razlike između NEMA i Enigme su očigledne na prvi pogled. NEMA je zatvorena u maslinastozelenu metalnu kutiju dimenzija približno 36x32x14 cm i teška oko 10 Kg. Na prvi pogled NEMA ima opšti izgled prenosive mehaničke pisaće mašine. Tastatura ima 31 taster - uobičajenu A-Z abecedu, plus tri tastera posebne namene sa oznakama VR, ZL i BU i dva prazna tastera. Gornji red tastera takođe sadrži brojeve 1-0. Upotreba tri tastera za posebne namene povezana je sa funkcijama štampača/teleprintera.

Iznad tastatura nalazio se prostor sa 26 lampa koja odgovaraju slovima abecede i dva „prazna“ prozora u donjem desnom uglu. Na masini ne postoji utičnica za ispitivanje lampica - karakteristika zajednička većini Enigmi. NEMA takođe ima dodatnu ploču sa lampama-displej sa slovima abecede, koja se čuva u poklopcu kućišta zajedno sa kablom [dužine oko 90 cm]. Kada se koristi spoljna dodatna ploču sa lampama, lampe sa slovima abecede na masini iznad tastature normalno funkcionišu.

Komponenta „sifrovanja“ u programu NEMA se razlikuje od bilo koje varijante Enigme. NEMA koraci su mnogo složeniji od koraka Enigme - mnogo su slučajniji i ne postoji „brzi“ ili „spori“ rotor.

Da bi koristio mašinu za šifrovanje ili dešifrovanje, posluzilac-sifrer mora prvo ukloniti devet uklonjivih rotora sa mašine na njenom centralnom vretenu - crveno obojeni kontrolni rotor sa desne strane obično se ne uklanja iz NEMA tokom ovog postupka. Rotor reflektora je uključen u ovu akciju, ali ostaje pričvršćen na vretenu dok se uklanjaju četiri para žičanih/upravljačkih rotora. Svaki par rotora je sada rastavljen - jednostavnim razdvajanjem - na žičanu komponentu [označen slovom] i kontrolnu komponentu [označen brojem]. Četiri para se zatim ponovo sastavljaju u skladu sa dnevnim [ili drugim periodom] podešavanja mašine i parovi rotora se zamenjuju na vretenu po zadatom redosledu. Program za sifrovanje je sada zaključan u svom položaju, poklopac zatvoren i ključ od deset slova poravnat u NEMA prozoru. Masina za sifrovanje NEMA je od tog trenutka spremna za upotrebu.

Za razliku od nekoliko modela Enigme, NEMA se može direktno povezati na uređaj za štampanje ili teleprinter pomoću 34-pinskog kabla. Povezivanje se vrši preko odgovarajuće utičnice na desnoj strani mašine. Opcije napajanja NEMA masine su unutrašnja 4-voltna baterija, spoljna 4-voltna baterija ili akumulator ili bilo koje napajanje naizmeničnog napona od 110-250 volti. Ulazne tačke za ove opcije nalaze se na desnoj bočnoj ploči. Priključni kabl za napajanje naizmeničnom strujom, sa određenim brojem adaptera, nalazi se u poklopcu mašine.

Posle mnogo godina upotrebe, švajcarska vlada povukla je iz upotrebe mašinu NEMA 09.jula 1992. godine.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA ITALIJE U II SVETSKOM RATU

Iako pobednica u Prvom svetskom ratu, Italija je bila zahvaćena ekonomskom krizom i nezadovoljstvom zbog izostanka nagrade za učešće u ratu obećane Londonskim sporazumom. Italijanski premijer Vitorio Emanuele Orlando sastao se s britanskim premijerom Dejvidom Lojdom Džordžom, francuskim predsednikom Žoržom Klemansoom i američkim predsednikom Vudroom Vilsonom u Versaju radi dogovora o budućim granicama Evrope. Na tim pregovorima Italija je dobila malo teritorija i ak su joj pre rata obecane. Nakon Versajskog ugovora Italija je izvisila pri podeli nemačkih afričkih kolonija, koje su sebi prigrabile Velika Britanija i Francuska. I pored svih tih činjenica predsednik vlade Vitorio Orlando potpisao je Versajski sporazum, što je dovelo do pobune protiv njegove vlade.

Nacionalizam zahvata široke slojeve stanovništva. Nakon rata i Versajskog ugovora, Musolini stvara svoj borbeni savez Fasci di Kombatimento koji se protivio pacifizmu Italijanske socijalističke partije. U narednim godinama ovaj pokret postaje masovan. Godine 1921. fašisti su ujedinjeni u Nacionalnu fašističku stranku. Oktobra 1922. Benito Musolini i fašisti preuzimaju vlast u Italiji. U narednim godinama fašisti su ukinuli demokratiju u Italiji, zabranjen je rad svim drugim partijama osim fašističkoj, osnovan je poseban sud za zaštitu države, radnicima je zabranjen štrajk. Sam Musolini dobio je titulu Il Duče (dosl. „vođa”) i postao neprikosnovena ličnost u državi.

Italija je bila bitno pogođena Velikom ekonomskom krizom, koja je pokazala nedostatak vlastitih resursa. Musolini je smatrao da će ti problemi biti rešeni širenjem Italije na Balkan, Sredozemno more i Bliski istok, što je bilo proklamirano kao službena politika pod geslom obnove Rimskog carstva. Kao ozbiljnija manifestacija te politike se pokazao italijansko-abisinski rat.

U oktobru 1935.g. Italija je napala Etiopiju, a Nemačka je bila jedina evropska sila koja je podržavala invaziju. Ta je politika dovela Italiju u direktan sukob sa bivšim saveznicima Britanijom i Francuskom, te približila Hitlerovoj Nemačkoj.

Pre Drugog svetskog rata Musolini se hvalili svojim vojnim snagama pa je tako 1934.g. objavio da može da mobiliše 6 miliona vojnika, 1936.g. taj broj je povećao na 8 miliona, a 1939. na 12 miliona. Za operaciju Barbarossa Italijani su uspeli da mobilišu oko 3 miliona vojnika, koji su u osnovi bili lošije opremljeni od italijanskih jedinica u Prvom svetskom ratu. Suprotno nemačkim i japanskim snagama, italijanske snage jednostavno nisu bile spremne za nastupajuci rat.

Italijanska vojska je 1937. godine izvrsila preformiranje svojih jedinica sa dotadasnjeg tripartitnog na bipartitni sistem, tzv. "Binarni" sistem, u kojem se svaka pešadijska divizija sastojala samo od 2 pešadijska puka umesto 3. Pored dva pešadijska puka, italijanska pešadijska divizija uključivala je artiljerijski puk, bataljon minobacača, inžinjerski bataljon i cetu automaticara (?). Divizija je takođe imala jedinice za vezu, izvidjanje, pozadinsko obezbedjenje a mogla je imati i rezervni pešadijski bataljon.

Namena binarnog sistema je bila da jedinice postanu operativnije za mobilni rat, tj.jedinicama bi se trebalo lakše komandovati i bile bi više pokretne. Nedostatak ljudstva trebao se nadoknaditi savremenom ratnom opremom, ali to je bilo samo željno razmišljanje jer italijanska industrija nije mogla čak ni da obezbedi osnovnu opremu u dovoljnom broju. Spolja binarni sistem je stvorio više jedinica, ali u suštini to je bilo korisno samo za propagandu i nije povećalo sposobnosti talijanske vojske.

Italija je bila jedna od glavnih sila Osovine. Na pocetku II sv.rata, njen vodja Musolini je bio neutralan, ali se 1940.godini pridruzio silama Osovine, nakon sto je bio ocigledno da ce Francuska biti porazena. Od tada talijanske trupe borile su se na Balkanu, protiv SSSR i u Severnoj Africi.
Musolinijev avanturizam doveo je italijansku privredu da ona nije bila mobilisana, ni spremna za rat. Vojska nije bila adekvatno obucena, a nije imala ni modernu opremu za ratovanje. U takvom stanju Nemacka je bila primorana da uputi vojnu pomoc Italiji na Balkanu i Severnoj Africi. Italijanska vojska je bila deficitarna u modernom naoruzanju a nedostajala joj je i mobilnost.

Italijanska kriptografija u Velikom ratu

Početkom dvadesetog veka, kriptografija u Italiji, koja se ponosila uglednim tradicijama (L. B. Alberti, Bellaso, Porta), dostigla je jedan od najnižih nivoa. Džepna vojna šifra koja je dugo bila u upotrebi i dalje je bila poznat način sifrovanja/dešifrovanja u italijanskoj vojsci.

[attachment=1][attachment=2]

Drugi primer su bile šifre brojeva i sifra „u grupama slova“.

Kada je Italija 24. maja 1915. godine ušla u Veliki rat, italijanska vojska je mogla da presretne austrijske poruke, ali ne i da ih dešifruje, jer nije imala Code Office! Generalštab vojske poslao je jula 1915.g. kapetana Luigia Saccoa, u Francusku u sedište Chantilli, da potrazi pomoc i postigni bilo kakav dogovor sa Francuzima na kriptografskom polju, s obzirom da su oni imali dobro organizovanu kancelariju za šifre.

[attachment=3]

Boravak Saccoa u Francuskoj trajao je oko mesec dana i tom prilikom je prikupio važne informacije o upotrebi radija za presretanje poruka od strane francuske i engleske vojske.

[attachment=4]

Sacco se vratio u Italiju sa sporazumom da će Italijani presretati austrijske poruke i prosledjivati ih Francuzima da ih dešifruju i desifrovane vrate nazad u Italiju. Saradnja sa Francuzima pokazala se nezadovoljavajućom; kriptoanalitičari francuske kancelarije za sifre uspeli su da dešifruju nekoliko austrijskih poruka, ali uz česta kašnjenja a mnoge poruke su poslane u Francusku a Italijani nikada nisu dobili nikakvu povratnu informaciju o njima. Očajni zbog situacije, Italijanski Generalstab poverio je poručniku Rivetti, poznatom po svojim enigmističkim veštinama, da on izvrsi desifrovanje presretnutih poruka ali se to pokazalo neuspesno.

Sledećih meseci kapetan Sacco se posvetio organizovanju službe radio goniometrisanja i presretanja. 05. oktobra 1915. preselila se u Codroipo koji je postao sedište kancelarije za radio veze, sa presretačkim stanicama u Osoppu, Latisani, San Daniele del Friuli. Presretnute austrijske i nemacke poruke su i dalje u velikoj meri bile šifrovane i morale su se slati Francuskoj sa povratnim minimlanim rezultatima.

Velikim zalaganjem i uportnim radom kapetan Sacco je uspeo da dešifruje nemačke i austrijske kriptograme, uglavnom transpozicije, i radio je na pronalaženju ključa za složenije kodove poput austrijskog diplomatskog ili mornaričkog. Na jesen je napokon uspeo da dešifruje i čitave nemačke kriptograme presretnute iz Dunavskog regiona, nakon što je Rumunija ušla u rat.

[attachment=5]

U njegovim beleskama „AU Cifrario“, nadjene su hipoteze o austrougarskim šiframa a, kasnije, počinju da se pojavljuju kriptogrami sa dešifrovanjem opisani u manjim ili većim detaljima, koji su se pokazali od velikog znacaja.

31. oktobra 1916. godine, kap. Sacco dolazi za Rim, gde je konačno formira kriptografsko odeljenje (reparto crittografico) u okviru informacione kancelarije Generalstaba. Među njegovim saradnicima bili su Tullio Cristofolini, Mario Franzotti i Remo Fedi. Austrijanci nikada nisu ni pomislili da postoji italijansko kriptografsko odeljenje.

Prvi značajniji uspeh dogodio se u januaru 1917. godine dešifrovanjem radiograma koji se odnosi na putovanje gen. Falkenhayna u Grčku; radiogram su dešifrovali i mnogo bolje opremljeni engleski kriptoanalitičari, ali to je bio znak da je italijansko odeljenje za šifre od tada bilo autonomno i sposobno da se takmiči sa kriptouredima francuskih i engleskih saveznika. Tokom 1917. i još više 1918.g. kriptografsko odeljenje uspelo je da “razbije” nekoliko austrijskih i nemačkih šifara, uključujući austrijske, diplomatske i pomorske poljske šifre i neke nemačke šifre koje se koriste na Balkanu.

Paradoksalno je, međutim, poraz kod Caporetta 1917. godine bio je potreban da bi kap. Luigi Sacco uspeo da ubedi Generalstab da napusti mnoge stare i slabe šifre, (koje su, Austrijanci lako dešifrovali) i da private nove sigurnije sisteme. Olakšavajući faktor za austrijsko dekriptiranje italijanskih poruka je činjenica da su italijanski vrhovni komandanti uvek izbegavali da prenose najvažnije poruke putem radija.

Nakon 1917.g. izvršene su brojne promene na italijanskim šiframa u pokušaju da se izbegne dešifrovanje neprijatelja. Između ovih: primena prešifrovanja i promene u numerisanju stranica „Crvenog sifarnika“; proliferacija šifara sa diverzifikacijom u pojedinim jedinicama: primena „rotirajuce rešetke”. Ove mere nisu bile presudne i samo su uticale na produženje vremena potrebnog Austrijancima da reše kodove. Najefikasnija odbrambena mera je usvajanje šifara drugačije koncepcije koje je Kriptografsko odeljenje počelo da proizvodi 1917. Među njima su SI šifra (za informativnu službu), tablica sifri (Le tabelle cifranti) i Il cifrario D (rečnik slogova i reči).

[attachment=6]

Dešifrovanje različitih austrijskih poruka bilo je od velike važnosti u junu 1918. godine, da bi se odbila austrijska ofanziva u drugoj bici na reci Piavi.

Italijanska kriptografija u medjuratnom periodu

No, bez obzira na to, iako im je nedostajalo moderno naoruzanje, Italijani su imali efikasno organizovanu kriptolosku sluzbu. Italijanska kopnena vojska i mornarica imale su odvojene kriptoloske sluzbe koje su se uglavnom bavile proucavanjem i analizom dostupnih stranih kriptoloskih resenja. Kriptoloska sluzba kopnene vojske uspesno je “razbijala” kodove komunikacije americkih vojnih atasea, posebno onih iz Kaira. Kriptoloska sluzba Italijanske mornarice uspesno je “citala” informacije Jugoslovenske kraljevske mornarice. To nije bio rezultat njihovih dekripterskih snaga, vec vise uspeh italijanske obavestajne sluzbe, koja se pred II sc.rat zahvaljujuci izdajstvu u JKV docepala nasih kodova i sifara.

Iako su Italijani 1938.godine, postigli dogovor o saradnji na polju kriptozastite, odnosi nisu bili bas idealni. Iako sui h Nemci stalno upozoravali na potrebu zastite tajnosti informacija, Italijani su uporno odbijali da izvrse zamenu svojih slabih kripto sistema sa boljim. To je rezultiralo slabom saradnjom, jer Nemci nisu imali nikakvog poverenja u sigurnost italijanskih sifara i kodova. Naprotiv, OKW/Chi (odeljenje za KzA vrhovne komande Wermachta) je u periodu 1935-1942.godine uspelo da dekriptira gotovo sve italijanske telegrame.

U to vreme Ministarstvo spoljnih poslova Italije je koristilo sifarski sitem (kodove) pod nazivom “AR22” i “AR38”.

Italijanska vojna informativna služba (italijanski: Servizio Informazioni Militare ili SIM) bila je vojnoobaveštajna organizacija Kraljevske vojske Kraljevine Italije od 1900. do 1946. Servizio Informazioni Militare je bio ekvivalent nemačkom Abveru.
Italijanska vojna informativna služba (Servizio Informazioni Militare) je imao veliku, dobro organizovanu kriptološku grupu, Odeljak 5 (Sezija 5). Odeljak 5 je proizveo kodove i šifre za Kraljevsku vojsku i šifre višeg nivoa za italijansku Kraljevsku mornaricu. Tokom španskog građanskog rata, italijanska mornarica je koristila K model komercijalne Enigme bez priključne ploče. Kada je Italija 1940. ušla u rat, korišćena je poboljšana verzija mašine, mada je preko nje bilo vrlo malo sifrovanja poruka.

Kriptozastita informacija Italijanske vojske u II sv.ratu

U periodu 1942-43.g. Italijani su koristili sifarski system “Impero Code”. Nakon kapitulacije Italije 1943.g. “Impero Code” je nastavljen i dalje da se koristi, i pored indicija da je kompromitovan. U periodu nakon 1943.g. koristile su se knjige kodova i sifra pod nazivom “RA1”.

Tokom pripreme materijala za ovu temu, i pored svih nastojanja, sem naziva kodova/sifri, koje je Italijanska vojska koristila tokom II sv.rata, nisam uspeo doci do detaljnijih podataka, kako su iste funkcionisale i kakva im je kriptoloska vrednost bila.

Proucavajuci dostupne materijale za funkcionisanje kriptozastite informacija Italijanske vojske u II sv.ratu naisao sam na podatak da je u periodu pred pocetak II sv.rata (1937-38) general Sacco projektovao prilično složenu mašinu za šifriranje. Prototip ove konstrukcije napravile su radionice Nistri, ali iz razloga koji se ne razumeju dobro mašina je uništena a nema podataka da li je uopstena i upotrebljena za sifrovanje. Podatak koja se dobro uklapa u poguban tok rata za Italiju.

S obzirom na stanje i kriptolosku vrednost italijanskih sifara, u koje Nemci nisu imali gotovo nikakvo poverenje, a opet imajucu u vidu da su Italija i Nemacka bili saveznici, sigurno su im u ovoj oblasti uputili pomoc u vidu „Enigme“. U Italijanskoj mornarici je bila zastupljena mornaricka verzija „Enigme“, koja sigurno nije imala kriptolosku vrednost kao Nemacka, ali je odradila posao. Princip njenog rada je poznat.

[attachment=1]

Takodje, italijanska mornarica je nakon bitke na rtu Matapan počela da koristi sifarsku masinu “C-36”. mornarica, koja je verziju C-38 šifrirne mašine zasnovane na rotoru Boris Hagelin, posebno za usmeravanje svoje mornarice i trgovačkih morskih konvoja U period izmedju dva rata, nastojalo se da se posao sifrovanja/desifrovanja automatizuje, odnosno da to rade masine. Puno zemalja je nastojalo doci do adekvatnog resenja. U tom period nastaje i cuvena “Enigma”. Svedska firma “Cryptograph” na celu sa Arvidom Damom stekla je veliko iskustvo u konstruisanju tih masina. Boris Hagelin, ciji je otac bio akcionar u navedenoj firmi, uvidevsi da se citav posao moze komercijalizovati, a po ideji nemacke “Enigme” konstruise masinu “C-36”, koja je bila daleko manjih dimenzija i tezine, i jednostavnija za rukovanje.
Kako se 1935.g. nazirala opasnost novog rata, veliki broj evropskih zemalja kupio je ovu masinu, medju njima i Italija je nabavila ove masine za svoju vojsku.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

“C-36” sama po sebi nije predstavljala tajnu. Sistem kljuceva i ugradjena sifra omogucila je da je svi mogu koristiti bez straha da je druga strana moze desifrovati bez poznavanja kljuceva. Prstenovi-rotori, imaju 17, 19, 21, 23 I 25 polozaja, koji se mogu postaviti od strane korisnika, dajuci tako 3.900.225 kombinacija. Masina je imala puno verzija i modifikacija, prema zahtevima kupca.

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA RUSIJE U II SVETSKOM RATU

Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, sudbina Rusije se dramatično promenila. Potreba za organizovanjem novog sistema javne uprave zahtevala je radikalno restrukturiranje svih javnih službi i institucija. Kriptografska služba Rusije, koja je u mladoj sovjetskoj republici zapravo stvorena nanovo, nije bila izuzetak. Potreba za organizacijom službe koja bi sprovodila centralizovano upravljanje poslovima šifrovanja i dešifrovanja postala je očigledna vođama države tokom građanskog rata. Iskustva Građanskog rata i Prvog svetskog rata rečito su svedočila da je sposobnost čuvanja podataka o sebi i prikupljanje informacija o neprijatelju jedan od najvažnijih faktora pobede.

U januaru 1921. šef države V. I. Lenjin bio je upoznat sa nekim materijalima o rezultatima rada radio obaveštajnih službi tokom Prvog svetskog i građanskog rata. Lenjin je primetio veliku važnost ovog dela i naložio Revolucionarnom vojnom savetu i Čeki da započnu organizovanje posebne radio obaveštajne službe.

Revolucionarno vojno veće Republike (RVSR, RVSR), Revolucionarno vojni savet (RVS) je bio najviši kolegijalni organ komandovanja i političkog rukovodstva Oružanih snaga RSFSR (1918-1923) i Oružanih snaga SSSR-a ( 1924-1934).

Čeka - Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije i sabotaže (Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем) je bila poseban organ bezbednosti sovjetske države i glavni instrument za sprovođenje Crvenog terora - skupa kaznenih mera protiv društvenih grupa proglašenih klasnim neprijateljima, uključujući i protiv osoba optuženih za kontrarevolucionarnu aktivnosti. Komisija je imala teritorijalne jedinice na terenu.

Dosavši na čelo sovjetske države, posvetio je veliku pažnju zaštiti informacija pomoću kriptografskih metoda i pitanja dobijanja informacija pomoću radio-inteligencije i kriptoanalize. Lenjin je nekoliko puta lično davao preporuke o poboljšanju sistema upotrebe šifri, povećanju discipline šifrovanja i iznosio svoje mišljenje o principima izgradnje šifarske službe.

U septembru 1920.g. Politbiro je razmatrao Lenjinov predlog da preduzme mere da šifre postanu složenije i i da zaštita šifrovanih poruka bude daleko stroža. Politbiro je odlučio da narodni komesar za vojna i pomorska pitanja L.D. Trocki (Лев Дави́дович Тро́цкий) organizuje komisiju od predstavnika Narodnog komesarijata za vojna pitanja, Narodnog komesarijata za spoljne poslove, Centralnog komiteta RKaP (b) i Narodnog komiteta Komesarijata za poštu i telegraf. Komisija Lenjinu podnosi izvestaj, na osnovu cega on upućuje rukovodstvo Čeke da pronađe načine za uspostavljanje reda u poslu šifrovanja, iako je sluzba šifrovanja tradicionalno bila u nadleznosti komesarijata za vojna pitanja i komesarijata za spoljne poslove. Predpostavka je da je na ovakav izbor za sprovođenje kriptografskih aktivnosti uticala složenost situacije, kao i činjenica da je glavna funkcija Čeke u to vreme bila obezbeđivanje državne bezbednosti uopšte. Aktivnosti kriptografske službe takođe su usmerene na osiguranje državne bezbednosti. U drugoj polovini januara 1921. godine, Kolegijum Čeke odlučuje da sazove sastanak predstavnika zainteresovanih odeljenja kako bi pripremio odgovarajuće predloge za rekonstrukciju kriptografske službe. U raspravi o tom pitanju učestvovali su predstavnici Centralnog komiteta RCP (b), Čeke i narodnih komesarijata.

5. maja 1921. godine, rezolucijom Malog saveta narodnih komesara, u Čeki, stvoreno je Posebno odeljenje, a za njegovog šefa i istovremeno člana odbora Čeke imenovan je Gleb Ivanovič Bokij. Odeljenje je postalo jedinstveni centar kriptografske službe u zemlji, nazvano „8. posebno odeljenje u Čeki“.

[attachment=1]

Gleb Ivanovič Bokij postao je glavni organizator kriptografske službe u zemlji i njen prvi šef. 8. posebno odeljenje vodio je od 1921. do 1937. godine.

Struktura odeljenja, osoblje, zadaci i metode njegovog rada uglavnom su nastavili tradicije kriptografske službe predrevolucionarne Rusije. Početkom 1920-ih, odeljenje se sastojalo od šest, a kasnije sedam odseka. Raspodela zadataka po odsecima bila je sledeća:

1. odsek - „nadzor nad svim državnim institucijama, partijskim i javnim organizacijama radi čuvanja državne tajne“.
2. odsek - teorijski razvoj pitanja kriptografije, razvoj šifri i kodova za Čeku i sve druge institucije zemlje (uključujući Narodni komesarijat spoljnih poslova, vojni odsek itd.). Odeljenje se u ranim godinama sastojalo od sedam ljudi.
3. odsek - Ovaj odsek bio je suočen sa zadatkom da „obavlja šifrovanje i upravlja radom u Čeki. U početku se sastojao od samo troje ljudi. Odsek je organizovao šifrovanu komunikaciju sa stranim misijama bezbednosnih agencija RSFRS, a kasnije i SSSR-a, usmeravao i koordinisao njihov rad.
4. odsek - Osam ljudi iz ovog odeljenja bilo je angažovano na „otkrivanju stranih i antisovjetskih šifri i kodova i dešifrovanju dokumenata“.
5. odsek – bavio se presretanjem šifrovanih poruka iz stranih zemalja; radio nadzorom i otkrivanjem ilegalnih i špijunskih radio instalacija; obukom oficira radio obaveštajne službe “.
6. odsek – realizovao je „izradu zavereničkih dokumenata“.
7. odsek – bavio se „hemijskim istraživanjem dokumenata i supstanci, razvojem recepata; ispitivanjem rukopisa, fotografisanjem dokumenata…

Međutim, stvarne kriptografske probleme u njihovom strogom razumevanju rešila su samo tri: 2., 3. i 4.odsek…

Jedan od prvih uspeha zaposlenih u posebnom odeljenju bilo je dešifrovanje nemačkog diplomatskog zakonika, a od jula 1921. sva prepiska Berlina i nemačke ambasade u Moskvi bezbedno je prešla u vlasništvo Čeke. U avgustu 1921. dešifrovane su šifre turskih diplomatskih telegrama. Uspesi sovjetskih kriptoanalitičara su se nastavili. 1924. godine otvorena su dva koda poljskog obaveštajnog odeljenja Generalštaba koji su korišćeni za komunikaciju sa vojnim atašeima u Moskvi, Parizu, Londonu, Vašingtonu i Tokiju. 1927. godine počelo je „čitanje“ japanske šifrovane prepiske, 1930. - američke.

Sposobnost čitanja šifrovane prepiske neprijatelja takođe je od velike važnosti za operativne aktivnosti stranih obaveštajnih službi. Godine 1921. INO (inostrano odeljenje Čeke, koje se bavilo stranim obaveštajnim podacima) dobilo je šifre antisovjetskih organizacija u Londonu i Parizu. Presretnuti i dešifrovani telegrami ovih centara pružili su ozbiljnu pomoć u identifikovanju i neutralisanju neprijatelja mlade sovjetske republike.

Tajne operacije sovjetske obaveštajne i kontraobaveštajne službe za izvlačenje kriptografskih tajni pružale značajnu pomoć dešifrantima. U periodu 1922-1924. godine, Posebno odeljenje je dešifrovalo oko 38 šifrovanih poruka manjševičkih organizacija, šifrovanih na 17 ključeva. Kao rezultat, uspostavljeno je 65 tajnih adresa, kao i lozinke i prisustvo menjševika. Informacije dobijene kao rezultat dešifrovanja njihove prepiske pokazale su se izuzetno korisnim za sovjetske agencije državne bezbednosti. Zanimljivo je napomenuti da su monarhisti pored šifara koristili i kod od 1000 pojmova, koji su otvorili zaposleni u Posebnom odeljenju.

Istovremeno sa kriptoanalizom šifara drugih zemalja, išao je naporan rad na stvaranju sopstvenih. 1924. godine na osnovu 52 različite šifre stvoren je čuveni „ruski kod“, koji niko nije mogao da dešifruje. Stvoreno je jedinstveno uputstvo za sluzbu šifrovanja, a zaposleni u posebnom odeljenju počeli su da vrše inspekcije u centralnim i perifernim agencijama.

Na predlog V.I. Lenjina IX kongres sovjeta 6. februara 1922. godine, Sveruski centralni izvršni komitet usvojio je rezoluciju o ukidanju Čeke i njenoj reorganizaciji u vezi sa stvaranjem Državne političke uprave (GPU) pri NKVD RSFSR. Od 1. decembra 1922. godine, u centralnoj kancelariji GPU, sa ukupno 2.200 ljudi, bilo je i Posebno odeljenje, koje je bilo zaduženo za rukovodjenje poslovima šifrovanja u zemlji, nadgledanje aktivnosti organa za šifrovanje RSFSR, sprovođenje radio obaveštajne i radio kontraobaveštajne delatnosti, kao i kriptoanalizu.

Promena imena sovjetske specijalne službe nije naročito uticala na rad Posebnog odeljenja. Istina, u vezi sa promenom imena 1923. godine, umesto naredbe iz avgusta 1921. godine, izdata je nova sličnog sadržaja, u kom je ponovo naloženo zaposlenima GPU u centru i na terenu da pošalju odeljenju sve kriptografske informacije otkrivene tokom njihovih aktivnosti.

1925. Gleb Ivanovič Bokij je, zahvaljujući uspehu Posebnog odeljenja na kriptografskom polju, uspeo da se popne na lestvici karijere do mesta zamenika predsednika OGPU. Organizovao je primeran rad u kriptografiji i radio obaveštajnoj službi i to je bilo cenjeno u rukovodstvu SSSR-a. S obzirom na poseban značaj Posebnog odeljenja, kao i zbog činjenice da je njegov šef imao veoma veliki uticaj u vrhu stranke, ova jedinica zapravo nije bila podređena rukovodstvu organa državne bezbednosti, već je bila pod nadležnost Centralnog komiteta VKP (b).

Treba napomenuti važnu činjenicu - Specijalno odeljenje je uvek bilo vezano za Čeku, GPU, OGPU, odnosno uživalo je veoma široku autonomiju. To je proizilazilo od činjenica da su se informacije iz Posebnog odeljenja direktno prenosile Politbirou, Centralnom komitetu, vladi RSFSR-a (a kasnije i SSSR-a) nezavisno, a ne preko rukovodstva odeljenja GPU sa kojim je odeljenje bilo smešteno . Takva autonomija je jos u početku odeljenja bila predviđena, jer je jos tada sovjetsko rukovodstvo planiralo da stvori autonomnu kriptografsku specijalnu službu.

Prva dešavanja u SSSR-u na polju kriptografske zaštite podataka datiraju još od početka 20-ih godina. Bili su usmereni na šifrovanje govornog signala. Razvoj se zasnivao na principima jednostrane modulacije električnih zvučnih signala, reorganizaciji heterodinske frekvencije, registraciji govornih signala na magnetnom medijumu i drugim sličnim pronalascima.

Sovjetski naučnik, dopisni član Akademije nauka SSSR-a, Mihail Aleksandrovič Bonč-Bruevič, 1920. godine predložio je modernizovanu verziju privremene inverzije. Šta je to? Zamislite da je govor koji treba zastititi snimljen na magnetnoj traci. Nakon snimanja, traka se iseče na tanke fragmente, koji se zatim lepe u skladu sa unapred određenim algoritmom permutacije. U takvom mešovitom obliku informacija se šalje na kanal telefonske linije. Jednostavan princip zastite toka audio informacija predložio je davne 1900. godine danski inženjer Valdemar Poulsen a takvo resenje dobilo je ime privremene inverzije. Osamnaest godina kasnije, skandinavski inženjer Eric Magnus Campbell Tigerstedt usavršio je Poulsonovu ideju, predlažući takođe prolazne permutacije. Kao rezultat toga, prijemna strana treba samo da zna originalni algoritam (ključ) za preuređivanje inverznih fragmenata radi vraćanja zvučne informacije u izvorni oblik.

[attachment=1]

Bonch-Bruevič je sve učinio mnogo komplikovanijim predlažući da se svaki segment od nekoliko segmenata preuredi u skladu sa posebnim ciklusom.

Praktična primena domaćih dostignuća i resenja izvršena je u Istraživačkom institutu za komunikacije Crvene armije, kada je tokom 1927-28.g. za potrebe OGPU (Ujedinjena državna politička uprava) i graničnih jedinica napravljeno 6 uređaja koje je projektovao Алексе́й Степа́нович Суэ́тин (Aleksei Stepanovich Suetin).

OGPU (Ujedinjena državna politička uprava) je bilo posebno telo državne bezbednosti SSSR-a. Formirana je ukazom Prezidijuma Centralnog izvršnog komiteta SSSR-a od 15. novembra 1923. godine nakon uspostavljanja SSSR-a 1922.g. OGPU je bio deo NKVD-a SSSR-a kao Glavni direktorat državne bezbednosti. Rukovodeci OGPU-a do 20. jula 1926. godine bio je F.E.Dzerzinski, a zatim do 1934. godine Vjačeslav Menžinski.

Takođe, Istraživački institut za komunikacije Crvene armije je izvršio rad na daljoj modernizaciji tajnog poljskog telefona na model GES-4. O važnosti zastite telefonskih razgovora u SSSR-u svedoči činjenica da je puno institucija bilo uključeno u resavanje ovog problem: Narodni komesarijat pošte i telegrafa, Institut za komunikacije Crvene armije, Kominterna , Istraživački institut za komunikacije i telemehaniku mornarice, Istraživački institut br. 20 Narodnog komesarijata za elektroindustriju i posebna laboratorija NKVD.
Već 30-ih godina, visokofrekventne vladine komunikacione linije su puštene u rad između Moskve i Lenjingrada, kao i Moskve i Harkova. Zavod “Красная заря” pokrenuo je masovnu proizvodnju trokanalne opreme za visokofrekventnu telefoniju SMT-34 (opseg 10,4-38,4 kHz), koja je zadovoljavala zahteve za prenosom govora na udaljenosti od 2000 km. Do sredine 1931. godine bilo je moguće uspostaviti manje ili više prihvatljivu VF komunikaciju između Moskve i glavnih gradova većine republika Saveza, vojnih okruga i regionalnih centara.

Treba napomenuti da je sama VF komunikaciona tehnologija, bez upotrebe opreme za šifrovanje, mogla da zaštiti samo od direktnog prisluškivanja. Činjenica je da se kroz žice prenosi struja visoke frekvencije, modulisana zvučnim signalom iz membrane telefona. Budući da su govorni signali prebačeni u VF oblast, direktna električna veza telefona sa žicama nije dozvoljavala preslušavanje razgovora. Međutim, prijemnik detektora najjednostavnijeg dizajna rešavao je ovaj problem i telefonski razgovori najvišeg nivoa mogli su se prisluškivati bez problema. Zanimljivo je da je bivši narodni komesar unutrašnjih poslova Genrikh Grigoryevich Yagoda (Ге́нрих Григо́рьевич Яго́да) tokom ispitivanja priznao da je namerno ometao razvoj nove opreme za zaštitu komunikacionih linija, budući da nije razumeo kako da sprovede potpuno prisluškivanje telefonskih razgovora novim tehnologijama zastite.

Sovjetski Savez je, pored svega, bio svestan u zaostajanju razvoja automatskih telefonskih centrala, koje je trebalo kupiti od nemačke Telefunken. Procedura za uvoz takve opreme u SSSR bila je specificna: sa centrala su uklonjene sve etikete kako bi ih predstavili svojim razvojem.

Indikativno je bilo potpisivanje pakta o nenapadanju između SSSR-a i Nemačke 1939. godine. Sve pregovore sa Hitlerom Staljin je vodio pomoću Siemensove telefonske šifre i mašine za šifrovanje Enigma donete iz Nemačke. SSSR nije imao svoju opremu ove klase.

Potencijalna ranjivost vladinih VF komunikacija prvi put je najavljena u izveštaju višeg tehničkog inženjera M. Iljinskog 8. avgusta 1936.g. U to vreme agenti stranih specijalnih službi medju osobljem koje opslužuje komunikacione linije smatrali su se zločincima. 1936. godine izvedena su posebna ispitivanja u blizini Minska, tokom kojih je dugotalasna antena presretala telefonske razgovore na udaljenosti od 50 metara od komunikacione linije. Godine 1937. strani agenti su neovlašćeno prisluskivali veze na liniji Moskva-Varšava u Poljskoj. Godinu dana kasnije, šef vladinog odeljenja za komunikacije I. Vorobjov dpstavio je izveštaj u koji je podigao uzbunu zbog potpunog nedostatka tajnosti u razgovorima Kremlja na daljinu. Brzo su reagovali i položili poseban kabl za povezivanje VF komunikacije sa telefonskom centralom Kremlja. Ali ostale zgrade vlade SSSR-a nastavile su da koriste javnu gradsku telefonsku mrežu.

Posle velikog broja upozorenja o diskreditovanju tajnosti pregovora, Narodni komesarijat za komunikacije počeo je da razvija posebne zaštitne filtere za opremanje dalekih telefonskih linija. Početkom 1941. godine u Talinu je pušten u rad specijalni uređaj - “шумовую завесу” (zavesa od buke), koji je znatno otezao presretanje VF komunikacija radio opremom. Kasnije je ova oprema počela da se široko koristi u vladinim institucijama Moskve i Lenjingrada. Tek 5. maja 1941. godine donet je dekret kojim se sve poverljive komunikacije prenose u nadleznost vlade.

Zbog nedostatka sopstvene opreme za zastitu govora u telefonskim vezama, vlada je morala da se obrati stranim kompanijama za pomoć. Amerikanci su isporučili SSSR-u jedan pretvarač spektra za moskovski radiotelefonski centar, a Nemci su 1936. godine testirali Simensov koder na liniji Moskva-Lenjingrad. Ali iz bezbednosnih razloga, bilo je nemoguće u potpunosti se pouzdati u zastitu takve telefonske veze.

Do 1937. godine rukovodstva relevantnih institucija nadleznih za resavanja ovog problema, postavilo je prilično jednostavne zahteve za zapadne proizvođače: bio je potreban kompaktan uređaj koji bi mogao štititi govorne informacije od dešifrovanja pomoću radio prijemnika. Stepen zastite takvog uredjaja nije uopste ni pomenut. Zahtevi su upućeni Švajcarskoj (Hasler), Švedskoj (Ericsson), Velikoj Britaniji (Standart Telephone and Cables), Belgiji (Automatik Electric), Nemačkoj (Lorenz, Siemens & Halske) i SAD (Bell Telephone). Ali zahtevi su neslavno završili - većina firmi je to odbila, a ostatak je tražio neverovatnih 40-45 hiljada dolara za ta vremena samo za razvoj.

Kao rezultat, uređaji za automatsko šifrovanje telefonskih razgovora, nazvani EU pretvarači, poceli su da se serijski proizvode u pogonu u zavodu “Красная заря”. Skraćenica je izvedena iz imena glavnih izumitelja - К. П. Егорова i Г. В. Старицына (K.P. Egorov i G.V. Staritsin). 1938. godine predstavljen je složeniji uređaj ES-2. Testiranjem navedenog uredjaja na liniji Moskva - Soči u avgustu 36. godine došlo se do zaključka da oprema zahteva visokokvalitetne komunikacione kanale i da omogucava zastitu-sifrovanje do 30% otpremljene informacije…

1937.g. u serijsku proizvodnju usao je uredjaj EIS-3 (Egorov-Iliinski-Staritsin) - uređaj koji je bio namenjen za šifrovanje govora u radiotelefonskim vezama. Uređaj je bio „maskirajućeg“ tipa, zasnovan na jednostavnoj inverziji prenosa signala. Pored toga, u komunikacijski kanal se unosio visoki uznemirujući ton. Takve razgovore je bilo moguće slušati samo sa posebnom opremom, jer „amaterska“ presretanja sa naknadnim dešifrovanjem bila su nemoguća. U to vreme je Lenjingradska fabrika „Красная заря“na granici svojih mogućnosti - pored EIS-3, proizvela čitav niz opreme za jednostavnu zastitu ES-2M, MES, MES-2 , MES-2A, MES-2AZh, i PZh-8M. To je omogućilo da do 1. aprila 1941. godine 66 vladine komunikacijske linije-veze dobiju opremu za zastitu od 134 kolike su bile potrebe.

[attachment=1]

1939. godine pojavio se nov proizvod - sistem daljinske automatizacije VF komunikacija pod nazivom MA-5, koji omogućava komunikaciju za 5 pretplatnika putem 10 kanala, što je omogućilo napuštanje telefonskih operatera. Postojala je i varijanta MA-3 za tri pretplatnika. Pre rata u funkciji je bilo 116 VF stanica i 39 radiodifuznih stanica, što je omogućilo odjednom opsluživanje 720 pretplatnika najvišeg partijskog i državnog vrha.

Oprema ES serije korišćena je na svim frontovima za organizovanje VF komunikacija.Međutim, jednostavno sifrovanje inverzijom bilo je očigledno nedovoljno, pa je još 1938. godine razvijen i testiran „složeni“ aparat za šifrovanje S-1 na liniji Moskva – Lenjingrad. Kasnije je sistem testiran na pravcima Moskva-Habarovsk i Moskva-Kuibišev-Taškent. Medjutim, S-1 je ostao u pojedinačnim primercima zbog skupih troškova i složenosti proizvodnje. Zbog svega ovoga, S-1 nije dao prednost u tajnosti nad „jednostavnim“ algoritmom.

Mašina za šifrovanje M-100 (V-4) "Spectrum"
(Шифровальная машина М-100 (В-4) «Спектр»)

U januaru 1938. godine, oprema za šifrovanje B-4 prošla je državna ispitivanja, u maju 1938. godine dobila je dozvolu za upotrebu, da bi krajem godine počelo opremanje jedinica. Vreme za obradu informacija smanjeno je 5-6 puta. Brzina obrade bila je 300 znakova u minuti.

Upotreba izraza „aparat“ umesto „mašina“ bila je potpuno opravdana. „V-4“ se sastojao od 8 originalnih jedinica i nemačke elektromehaničke pisaće mašine „Mercedes“, ukupne težine kompleta 141 kg. Mašina za šifrovanje V-4 (oprema) smatra se prvom sovjetskom mašinom za šifrovanje.

[attachment=1]

1939. godine, pod vođstvom glavnog konstruktora N.M.Sharigin-a (Н.М Шарыгин), izvršeni su radovi na modernizaciji opreme „V-4“. Nadograđena verzija nazvana je mašina za šifrovanje M-100 “Spektar” (шифровальная машина М-100 «Спектр»).

Elektromehanička mašina je rezultat modernizacije mašine za šifrovanje V-4 i proizvodila se od 1940.g. Koristila je gama šifru i korišćena je na operativno-strateškom nivou. Mašina za šifrovanje sastojala se od tri glavne jedinice: mehanizma za pogon trake sa predajnikom, tastature sa kontaktnim grupama, uređaja instaliranog na tastaturi pisaćih mašina i sedam dodatnih blokova. Ukupna težina mašine sa sedam paketa dostigla je 116 kg. Pored toga, baterije za napajanje električnog dela mašine težile su 32 kg. Brzina rada je 300 znakova u minuti. Do juna 1941. godine u operativnoj upotrebi je bilo 96 kompleta M-100.

Međutim, glavni uspeh bio je razvoj sopstvenog uređaja za direktno štampanje i napuštanje nemačke elektromehaničke pisaće mašine Mercedes.

Specijalizovani uređaji za štampu postali su sastavni deo domaćih mašina za predšifrovanje. To im je dalo dodatni kvalitet - mogućnost dokumentovanja informacija. Tekst koji je štampala mašina za šifrovanje postao je pravno značajan dokument.

Mašina za kodiranje K-37 "Kristal"
(Кодировочная машина К-37 «Кристалл»)

Elektromehanička mašina za kodiranje diskovima male veličine K-37 "Kristal" izgrađena je na bazi francuskog modela mašine za šifrovanje „B-211“, koju je razvio Boris Hagelin.

Mašinu šifre B-21 stvorio je Boris Hagelin. Ova mašina je dizajnirana 1925. godine kada je Hagelin saznao da je švedska vojska spremna da se opremi mašinama Enigma. Za manje od šest meseci razvio je mašinu koja je spolja ličila na Enigmu, ali se u stvari kriptografski razlikovala. Konkretno je predstavio diskove koji imaju aktivne „Pinove“.

[attachment=1][attachment=2]

Tridesetih godina 20. veka, Hagelin je nekoliko puta putovao po Evropi da pronađe nove kupce za svoju mašinu B-21. Francuska vojska je bila zainteresovana, ali je tražila promene: Mašina mora da bude u stanju da štampa poruke i da bude prenosiva. Dobijena mašina je dobila ime B-211. Masina je mogla da štampa sva slova, brojeve i nekoliko posebnih znakova (+, -,%, =, ...). Ručica sa strane se moglo upravljati mašinom u odsustvu električne energije (mada je bila predviđena baterija za napajanje mašine). Proizvodio ju je Ericsson u Francuskoj, fabrici blizu Pariza. 500 mašina je isporučeno 1939.g. francuskoj vojsci neposredno pred početak rata.

Pre izbijanja Drugog svetskog rata, Švedske vlasti su 1937.g. primorale Hagelina da proda dva primerka masine za sifre B-211 ruskoj ambasadi.

Godine 1937. pod vođstvom glavnog konstruktora V.N. Ritov-a (В.Н. Рытов), započeti su radovi na mašini za kodiranje sa malim diskovima. Zapravo, SSSR je kopirao ovu masinu i nazvao je K-37 “Kristal”. Istovremeno su konvertovali matricu 5 x 5 u matricu 5 x 6, kako bi je prilagodili za više znakova.

[attachment=4][attachment=3][attachment=5]

1939.g. usvojena je mašina za kodiranje K-37 „Kristal“ (К-37 «Кристалл») za opremanje jedinica Crvene armije. Mašina je korišćena na operativno-taktičkom nivou (armija - korpus - divizija) za zamenu ručnog sifrovanja dokumenata. Mašina je koristila višeabecednu zamensku šifru. Matrice i uređaj za štampu prilagođeni su za 30 znakova. Štampanje se vršilo na papirnoj traci.

Uređaj je zajedno sa ambalažom težio 19 kg. Mašina za kodiranje K-37 „Kristal“ se u periodu 1940-1941.g. proizvedila u pogonu broj 209, a u periodu 1942-1945.g., u pogonu broj 707 u Sverdlovsku. Ukupno je proizvedeno preko 150 mašina.

Tokom rada ispostavilo se da mašina ima malu pouzdanost, a kriptografska snaga nije visoka. Razlog toga je niz „pojednostavljenja“ koja su sovjetski programeri uveli tokom rada na redizajniranju (kopiranju) masine.

Neki nedostaci su eliminisani, ali je dalje poboljšanje zaustavljeno, usled objavljivanja Uredbe GKO br. 3596 od 16. juna 1943, koja je zahtevala ubrzano snabdevanja trupa mašinama za sifrovanje. Zbog toga su jedinice opremane sa modelima masina iz prve faze redizajniranja (kopiranja).

Nemci nikada nisu presreli sovjetski saobraćaj B-211, ali su u septembru 1941.g. uspeli da zarobe komplet K-37 „Kristal“. Nakon proučavanja, nemački kriptografi su došli do zaključka da je mašina „primitivna“, nesigurna i da se može upotrebljavati samo uslovno. To nije bila tajna ni za sovjetske kriptografe, zato se nije ni koristila na sovjetsko-nemačkom frontu, vec je odlučeno da se mašina za kodiranje K-37 koristi u jedinicama na Dalekom istoku. Korišćena na sovjetskom Dalekom Istoku do 1945. godine, kada su saobracaj sa njom presreli i dešifrovali Amerikanci. Iz upotrebe je povucena 1947.godine.

SOVJETSKO RAZBIJANJE STRANIH SIFARA U II SVETSKOM RATU

Istorija dekriptiranja tajnih poruka i razbijanja šifri iz Drugog svetskog rata uglavnom je fokusirana na ratista gde su se nemačke i japanske trupe borile protiv Anglo-Amerikanaca. Uticaj ULTRA obaveštajnih podataka na bitku za Atlantik, ofanzivu u Severnoj Africi, invaziju na Normandiju, bitku kod Midveja itd. pominje se ne samo u specijalizovanim knjigama već i u popularnim istorijama rata. S druge strane, Istočni front je u ovom pogledu potpuno zanemaren, uprkos činjenici da su se milioni vojnika borili u bezbrojnim bitkama i trpeli strašne gubitke nekoliko godina u najvećoj kopnenoj operciji u istoriji.

Razbijanje šifri i prikupljanje obaveštajnih podataka putem dekriptiranja sifrovanih poruka igrali su veliku ulogu u nemačkim ratnim naporima. Zna se da je nemacka armija (Heer) imala 3 signalno-obaveštajna puka (jedinice KONA) raspoređene u tri grupe armija na istoku (Grupa armija Sever, Jug i Centar). Pored toga od 1942. godine dodat je još jedan za praćenje partizanskog saobraćaja. Luftwaffe je imao slične jedinice dodeljene 3 vazdušne flote (Luftflotten) koje su pružale vazdušnu podršku grupama armija.

I vojska (Heer) i vazduhoplovstvo (Luftwaffe) su takođe uspostavile centralna kriptoanalitička odeljenja (Horchleitstelle Ost i LN Regt 353) za istočni front u istočnoj Pruskoj. Nemci su nesporno uložili značajna sredstva u obavestajnu delatnost. Tokom rata ovaj trud se isplatio. Zna se da su nemački razbijači šifri (dekripteri) mogli da reše sovjetske kriptosisteme niskog, srednjeg i (neko vreme) visokog nivoa. Takođe znamo da su presreli internu radio teleprintersku mrežu koja je bila na upotrebi u ekonomskom i vojnom saobraćaju. Analiza saobraćaja i radiogoniometrija takođe su odigrali veliku ulogu u identifikaciji sovjetskog borbenog poretka.

Gledajući nemačku stranu, postavlja se pitanje: koji su bili uspesi sovjetske strane u ovom ratu u senci?

Nažalost, ne postoji jasan odgovor na ovo pitanje. Sovjetske arhive koje se odnose na obaveštajne informacije su zatvorene i nedostupne, a informacije o razbijanju šifri je jako teško pronaći i proveriti.

Predratna dešavanja

Rusko carstvo je uložilo znatna sredstva u oblasti tajne obaveštajne službe i razbijanja šifri. Agenti zastrašujuće Ohrane nadgledali su revolucionare i druge neprijatelje režima, a njena „Crna komora“ (Черная палата) mogla je da dešifruje telegrame stranih ambasadora.

Ohrana (Отдѣленіе по Охраненію Общественной Безопасности и Порядка - Odeljenje za zaštitu javne bezbednosti i poretka) je u periodu 1881–1917.g., bila predrevolucionarna ruska tajno-policijska organizacija koja je osnovana za borbu protiv političkog terorizma i levičarske revolucionarne aktivnosti.
[attachment=1]
Ohrana je bila pod kontrolom ministra unutrašnjih poslova. Glavni način rada grupe bio je infiltracija u sindikate, političke stranke i razvoj široke mreže doušnika, ali i agenata provokatora koji su se infiltrirali u brojne anticarističke organizacije. Ohrana je bila posebno aktivna nakon neuspešne ruske revolucije 1905. Posle Februarske revolucije 1917.g. organizaciju je ukinula Privremena vlada.

Boljševici su nakon dolaska na vlast u Oktobarskoj revoluciji preuzeli i usavršili metode Ohrane kako bi na temelju njih stvorili sopstveni aparat. Nova sovjetska država je preuzela neke od razbijača šifri iz “Crne komore” i vratila ih na posao. Godine 1921. osnovano je Specijalno odeljenje (Специальный отдел) koje je bilo smešteno u zgradi Narodnog komesarijata inostranih poslova u ulici Kuznjecki most u Moskvi. 1935.g. premešteno je u kancelarijski kompleks NKVD-a u Lubjanki. Bezbednosne mere su bile drakonske, jer je osoblju rečeno da rođacima ne otkrivaju ni lokaciju svojih kancelarija.

Šef odeljenja od 1921-37 bio je Gleb Ivanovič Bokij, lojalni boljševik koji je nemilosrdno potiskivao neprijatelje sovjetske države tokom građanskog rata u Rusiji. Njegov zamenik je bio major Pavel Khristianovich Kharkevich.
[attachment=2]
“Спецодель” je u početku zapošljavao mnoge bivše carske razbijače šifre (dekriptere) kojima je u radu pomagao kompromitovani materijal za šifrovanje koji su obezbedili strani špijuni. Sovjetska spoljna obaveštajna služba bila je u mogućnosti da regrutuje osoblje sa pristupom šifrovanom materijalu u mnogim zemljama tokom 1920-ih i 30-ih godina. Tokom ovog perioda sovjetski razbijači šifri su bili u mogućnosti da rade na kodovima nekoliko stranih država uključujući Britaniju, Francusku, Nemačku, Italiju, Japan, SAD, Poljsku i mnoge druge. Glavna meta bio je Japan zbog vojnih incidenata na Dalekom istoku između sovjetskih snaga i Kvantungske armije.

Kvantungska vojska (Kwantung Army) je bila armijska grupa carske japanske vojske od 1919. do 1945. godine.Kvantungska armija formirana je 1906. godine nakon rusko-japanskog rata i proširila se u armijsku grupu tokom međuratnog perioda kako bi podržala japanske interese u Kini, Mandžuriji, i Mongolija. Kvantungska armija je u velikoj meri bila odgovorna za uspostavljanje japanske marionetske države Mandžukuo u Mandžuriji i funkcionisala je kao jedna od glavnih japanskih borbenih snaga tokom Drugog kinesko-japanskog rata 1937–1945. Kvantungska vojska je ucestvovala u najgorim japanskim ratnim zločinima tokom perioda Drugog svetskog rata.U avgustu 1945. sovjetske trupe su se porazile Kvantungsku armiju tokom Mandžurijske strateške ofanzivne operacije. Kvantungska armija se predala Sovjetima 16. avgusta 1945. – dan nakon predaje Japana, nakon cega je raspuštena.

Sovjetski razbijači šifri su takođe učestvovali u Španskom građanskom ratu, kinesko-japanskom ratu i bici na reci Khalkhyn Golu (u okviru sovjetsko-japanskog pograničnog ratu koji su vodili Sovjetski Savez i NR Mongolija s Japanom i Mandžukuom 1939. g.). Na ove operacije upućene su posebne operativne grupe “Спецодель”. Mala grupa je otišla u Španiju 1936. gde je uspela da dekriptuje poruke Frankovih vojnih snaga i njihove špijunske mreže. Početkom 1938. grupa je poslata u Kinu da pomogne vladinim snagama Čang Kaj Šeka u njihovoj borbi protiv Japana. Tokom narednih meseci rešeno je 10 japanskih taktičkih kriptosistema. 1939.g. razbijači šifri su pomogli generalu Žukovu u bici kod Khalkhyn Gola “razbivsi” šifru koju je koristila Kvantungska armija.

Mnogi uspesi Posebnog odeljenja nisu ga zaštitili od čistki 1930-ih. Tokom tog perioda ljudi iz svih aspekata sovjetskog društva bili su pod optužbama za špijunažu i sabotažu, a bilo je i pokaznih suđenja i pogubljenja. Čistke su osakatile kriptološku sluzbu pošto su mnogi njeni strucnjaci pogubljeni zajedno sa najvišim administratorima. Bokii je pogubljen 1937. godine, a većina šefova sekcija i osoblje iz carskog doba doživeli su istu sudbinu. Ovi gubici nastali su u najgorem mogućem trenutku, septembra 1939. godine, kada je Nemačka napala Poljsku i tako započela Drugi svetski rat.

Veliki otadžbinski rat

Godine 1941. kripto služba je preimenovana u 5. odeljenje NKVD-a pod komandom majora Ivana Grigorijeviča Ševeljeva.

[attachment=1]

Nemačka invazija je dovela do brzog širenja odeljenja i Ševeljev je regrutovao neke od najboljih matematičara i tehničara u Sovjetskom Savezu. Do kraja Drugog svetskog rata, 5. uprava je pod svojom upravom imala najveću koncentraciju matematičara i lingvista u Sovjetskom Savezu. Crvena armija je takođe imala svoje odeljenje za radio izvidjanje i razbijanje šifri u okviru Glavnog obaveštajnog direktorata – GRU. Godine 1930. odeljenje za dešifrovanje GRU-a postalo je deo “Спецодель”, ali je ponovo odvojeno 1938. godine. Radio obaveštajna (izvidjacka) služba je 1941. bila 8. odeljenje Obaveštajne uprave Generalštaba armije.

GRU je kontrolisao specijalne radio bataljone zvane OSNAZ. OSNAZ je posebna skraćenica za radio i radiotehničke obaveštajne jedinice koje su nastale 1918. godine. U oktobru 1939. godine ukrajinski front je imao 4 radio-bataljona OSNAZ (368., 370., 372., 592.), koji je bio raspoređen u graničnom pojasu od Ljubomlja do Karpata i bavio se radio-presretanjem na teritoriji južne Poljska. U sovjetskom garnizonu u Prienaju (Litvanija) novembra 1939. godine raspoređen je izviđački punkt 363. radio-bataljona OSNAZ, koji je u sastavu Beloruskog fronta vršio je izviđanje u istočnoj Pruskoj i severoistočnoj Varšavi. Sličnih radio-bataljona bilo je i u drugim pograničnim oblastima. Do početka Drugog svetskog rata bilo je 16 radio-bataljona OSNAZ-a. Pored toga, postojala je i radio brigada Vrhovne komande, koja se sastojala od 6 radio-bataljona i radio-puka, koja je vršila radio-izviđanje u opsegu više od 1000 km Nažalost, materijali o rezultatima rada ovih jedinica nisu objavljeni. Iz dostupnih dokumenata proizilazi da su bili angažovani na radio-prisluškivanju komandi štabova neprijateljskih trupa, prisluškivanju i radio-smetnjama u pograničnom pojasu; njihove aktivnosti usmeravala je Obaveštajna uprava preko obaveštajnih odeljenja vojnih okruga.

Oni su do 1942.g. bile potčinjene Glavnom štabu Crvene armije, a zatim su prebačene pod nadzor NKVD-a.

Aktivnosti sovjetskih dekriptera u periodu 1941-42.godina:

Sovjetska dekripterska sluzba pretrpela je u predratnom period velike gubitke iskusnih kadrova tokom cistki u svim sferama sovjetskog drustva. Brojni radio bataljoni GRU-a prvenstveno su imali zadatak da nadgledaju sopstvene vojne snage zbog narušavanja bezbednosti i time su zanemarili da drže strane jedinice pod budnim nadzorom. Nemački iznenadni napad zatekao je celu sovjetsku vojsku u procesu mobilizacije i kretanja jedinica. Veliki porazi 1941. godine doveli su do gubitka opreme, šifrovanog materijala i ljudstva. Međutim, Sovjeti su ipak uspeli da dobiju neke važne pobede u radio ratu.

U jesen 1941. grupa koju je predvodio kriptoanalitičar NKVD Sergej Tolstoj uspela je da reši ljubicastu mašinu za šifrovanje koju je koristilo japansko Ministarstvo spoljnih poslova. Dešifrovanje je pokazalo da Japan neće napasti Sovjetski Savez u znak podrške Nemcima. Ova informacija je omogućila sovjetskom rukovodstvu da koncentriše sve raspoložive resurse protiv Nemačke. Japanski diplomatski saobraćaj se i dalje čitao tokom celog rata i pružio je važan uvid u politička i vojna dešavanja u zemljama Osovine.

Na vojnom frontu nema naznaka da su nemačke mašine za šifrovanje rešene kriptoanalitički, ali krajem 1941. Sovjeti su uspeli da zarobe Enigma mašine i dokumentaciju Nemačke Druge armije. Pretpostavlja se da su dobijene informacije igrale vaznu ulogu u bici za Moskvu. Nemački saveznici su bili lakša meta. Vojni razbijači šifri su mogli da čitaju poruke koje su razmenile rumunska vrhovna komanda i general Manštajn u Ukrajini tokom perioda 1941-42.g. Sovjetska Staljingradska ofanziva iskoristila je činjenicu da su strane nemačkog fronta držale rumunske i mađarske trupe. Za pretpostaviti je da su neke od ovih informacija dobijene putem presretanja radio saobracaja i dekriptiranjem njihovih poruka.
U izveštaju GRU Staljinu od 29. novembra 1942. kaže se da: „Pronalaženje pravca radio stanica nemačke vojske dalo je vredne informacije o neprijateljskim grupama, njihovim aktivnostima i namerama... Kriptoanalitička služba Glavnog obaveštajnog direktorata Crvene armije je identifikovala glavne nemačke i japanske opšte vojne, policijske i diplomatske šifre, uključujući 75 sistema nemačke obaveštajne službe. Više od 220 ključeva za njih, a pročitano je više od 50.000 nemačkih poruka... Istraživačka grupa kriptoanaliticke sluzbe otkrila je mogućnost rešavanja nemačkih poruka šifrovanih na mašini „Enigma“ i počela da konstruiše opremu, ubrzavajući rešenje .'

Pomenuti kripto sistemi su sigurno bile ručne šifre koje su koristile na nizem i srednjem nivou nemačka vojska, policija i Abver. Godine 1942. došlo je do velike reorganizacije radio obaveštajnih službi NKVD i GRU. Peto odeljenje je preuzelo kontrolu nad procenom i distribucijom sovjetskih kripto sistema i takođe je apsorbovalo kriptoanalitičare GRU. 8. odeljenje se koncentrisalo na izvidjanje i analizu saobraćaja kako bi se otkrio borbeni red nemačkih jedinica.

Abverova Klatt mreža

U ratu protiv Sovjetskog Saveza Nemcima su bile potrebne pouzdane informacije o sovjetskim vojnim sposobnostima i odlukama. Međutim, pre 1941. nisu bili u mogućnosti da organizuju špijunsku mrežu jer su sovjetske granice bile hermetički zatvorene i vlasti su sve budno držale na oku.

Nakon što ciljevi invazije 1941. nisu realizovani, nemačkim obaveštajnim agencijama je naređeno da rade više kako bi regrutovali špijune visokog nivoa unutar Sovjetskog Saveza. U to vreme se ukazala velika prilika.
Bečki građanin po imenu Richard Kauder (alias „Klatt“) koji je bio pola Jevrejin pristao je da špijunira za Nemce kako bi zaštitio sebe i svoju porodicu od progona. Preko svog prijatelja Joseph Schultza upoznao je beloruskog emigranta generala Antona Turkula koji je tvrdio da može da aktivira mrežu špijuna unutar Sovjetskog saveza. Ovu ideju izneo je šefu bečke stanice Abvera grofu Marogna-Redwitzu i smatrao je veoma zanimljivom. Kauderu i njegovim saradnicima (Ira Longin) je dozvoljeno da organizuju mrežu I obezbeđena rogr sredstva I neophodna radio oprema. Njihova baza bila je vila u Sofiji, Bugarska, a grupa se zvala Dienstelle Klatt.

Stalno su stizale radio poruke iz raznih delova Sovjetskog saveza I većina se ticala kretanja trupa. Neke poruke rogram informacije sa važnih sastanaka u Moskvi koje su ukazivale na špijuna na visokom nivou. Ove izveštaje je jako cenio Luftwaffe I obavestajno odeljenje Vojske.

[attachment=1]

Agenciji Klat nisu verovali svi u nemačkoj obaveštajnoj zajednici. Šef Abvera u Sofiji pukovnik Otto Wagner bio je siguran da je Klatt lažov I da izmišlja svoje informacije. Pokusao je u nekoliko navrata da ga razotkrije, ali su njegovi pretpostavljeni visoko cenili informacije koje su stizale od Kaudera, pa su mu naredili da se ne mesa u Klattov posao.

Na kraju rata Kaudera I njegove bliske saradnike Antona Turkula I Iru Longina uhapsili su Amerikanci I ispitali u kampu King. Nije trebalo dugo da saveznički islednici dođu do istine. Kauder nije imao agente unutar Sovjetskog saveza, već se za informacije oslanjao na svog prijatelja Joseph Schultza. Na kraju rata Schultz mu je otkrio da je oduvek bio sovjetski agent I da je čitava operacija bila obmana. Kauder je sumnjao u to, ali radi sopstvenog očuvanja nije obavestio Nemce. Prema njegovim rečima, sve dok je Abver bio zadovoljan, on je bio srećan.

Britanci su dešifrovali Klattov radio saobraćaj od Sofije do Abvera u Beču. Britanci su bili skepticni u vezi sa izvorima koje je Klatt koristio sve dok nije postalo očigledno da je reč o sovjetskom rogram dezinformacija.

“Razbijanje” nemacke Enigme

Sifarski sistem Enigma koristile su nemačka vojska, mornarica i vazduhoplovstvo kao svoj glavni sistem šifrovanja. Tokom rata njena bezbednost je unapređivana novim procedurama i modifikacijama. Da li su Sovjeti mogli da dekodiraju sifrovani saobraćaj Enigme?

Izveštaj GRU 1942 kaže da je „Istraživačka grupa naše kancelarije otkrila mogućnost rešavanja nemačkih poruka šifrovanih na mašini „Enigma“ i počela da konstruiše opremu, ubrzavajući rešenje“. Međutim, ne pominje se stvarno dekodiranje saobraćaja.

Dejvidu Kanu koji je 1996.g. intervjuisao generala KGB-a Nikolaja Andrejeva (šefa KGB-ovog obavestajnog odeljenja 1970-80-ih) rečeno je da su Sovjeti znali kako da reše Enigmu i da iako nisu imali “bombe”. Iz izjave Andrejeva nije jasno da li je to zaista urađeno sa stvarnim saobraćajem. Sovjeti su definitivno zarobili netaknute Enigma mašine i važeće liste ključeva tokom rata. Koristeći ih, mogli su da dekodiraju stariji saobraćaj. Međutim, za sada nema podataka da li su uspeli da je kriptoanalitički rese.

Clanak „О ВКЛАДЕ СОВЕТСКИХ КРИПТОГРАФОВ В ПОБЕДУ ПОД МОСКВОЙ“ kaže da su krajem 1942. sovjetski razbijači šifri-dekripteri analizirali mašinu za šifrovanje Enigma i razvili načine za njeno rešavanje. Međutim, njihovi napori su propali u januaru 1943. zbog uvodjenja novih nemačkih mera bezbednosti pri radu sa Enigmom. Cini se da su sovjetski napori da se dešifruju poruke Enigme rano identifikovali od strane Nemci i da su im se oni suprotstavili.

Neuspehu Sovjeta se može pripisati nekoliko faktora:
1). Oni su svoju analizu Enigme započeli kasno u ratu i stoga nisu mogli da iskoriste nesigurne kriptoloske procedure iz perioda do maja 1940. U periodu 1942-45.g. Nemci su uveli nove bezbednosne mere koje su im znatno otežale rešenje.
2). Većina Enigma saobraćaja na istoku bila je iz vojnih jedinica koje su imale znatno viši nivo bezbednosti od jedinica iz vazduhoplovstva. Vojni saobraćaj je rutinski stvarao probleme uprkos ulozenom velikom trudu dekriptera.

PALUBA

Ostalo => Nerasporedjene teme => Topic started by: vitez koja on January 26, 2022, 06:00:53 pm