PALUBA

Let iz prašnjavog hangara

14.09.2009
Kada je ugledao neobičnu malu letilicu sa četiri krila, Skot Morgan, glavni inženjer „Lokhid Martina“, najvećeg svetskog proizvođača vojnih aviona, bio je zabezeknut.

- Hoćete da mi kažete da ovo stvarno može da leti? - nepoverljivo je upitao petoricu momaka okupljenih oko svog crno-žutog izuma. Vrteo je glavom, tražio detalje, nacrte, objašnjenja. - To je potpuno fantastično.

Ovaj događaj sa Međunarodnog takmičenja studenata vazduhoplovstva „Er kargo čelindž“, koji se početkom meseca održao u portugalskom gradu Kovilju, petorica momaka sa beogradskog Mašinskog fakulteta verovatno nikada neće zaboraviti. Tim pre što je njihov avion koštao jedva 3.000 evra, a za protivnike je imao „aždaje“ u koje je uloženo i više od 150.000 evra!

_{Miloš Drašković i Bojan Reljić sastavljaju svoju letilicu}
[attachment=1]

Bojan Reljić, Miloš Drašković, Bojan Šekutkovski, Dejan Vidić i Predrag Dević konstruisali su bespilotnu letilicu za samo dva meseca, u prašnjavom, zapuštenom hangaru Mašinskog fakulteta. Za razliku od modelara, koji sklapaju već gotove delove oni su morali da krenu - od nule.

- Ceo posao je, u stvari, trajao skoro godinu dana. Samoj konstrukciji prethodili su meseci u kojima smo pravili proračune i kompjuterske modele - priča Bojan Reljić dok sklapa avion, koji, iako težak samo tri kilograma, može da ponese duplo više. - Snalazili smo se kako smo znali, plaćali ogromne carine na materijal koji stiže iz inostranstva, alat donosili od kuće... Ni stubnu bušilicu nismo imali, a kamoli priliku i uslove da testiramo avion onako kako su to svi drugi radili.

Da nije bilo uprave Mašinskog fakulteta, koja je mladim stručnjacima obezbedila hangar i platila participaciju, kao i Grada Beograda, koji je obezbedio 70 odsto novca, sve bi bilo uzalud.

A opet - reklo bi se, baš u srpskom maniru - „snalaženje“ i trka sa štopericom su upalili. Umesto da naprave „klasičnu“ letilicu, pomalo sanjarski su se odlučili za dizajn koji ne liči ni na šta viđeno.

- Nismo pobedili, ali smo napravili nešto sa potpuno novom vizijom - dodaje Miloš Drašković. - Ljudi su gledali avion pobednika, ekipe fakulteta iz Štutgarta, najviše deset sekundi, a onda dolazili da se dive našem i da se slikaju sa njim. Čovek koji za američku vojsku proizvodi bespilotne letilice bio je toliko oduševljen da nas je, na kraju, vozio na aerodrom. A mi se nadamo da će našim stopama krenuti još neki mladi ljudi, jer je sledeće takmičenje već za dve godine, u Nemačkoj. Važno je da smo nešto pokrenuli.


Putovanje

Zbog ograničenog budžeta, od Beograda do Kovilja naši studenti su putovali skoro tri dana.
- Išli smo vozom od Beograda do Budimpešte, pa odatle avionom do Brisela. Na aerodromu u Briselu smo prespavali, i ujutru uhvatili let do Lisabona. Iz glavnog grada Portugalije sledilo nam je još šest sati putovanja vozom. A sve vreme smo morali da teglimo sanduk težak 40 kilograma! - priča Miloš.

Tradicija

U Portugaliji su ih dočekali onim „a, vi ste iz Sibira“, a ispratili puni poštovanja.
- Važno je što smo i na ovaj način proneli ime naše zemlje u svetu - kaže Bojan. - Jer, vazduhoplovstvo nije samo novac, nego i tradicija. A naša vojska je uvek imala dobre avione.

Izvor: Večernje Novosti   

Svaka im čast, bravo momci :super

Baš vala svaka im čast.

Jel upoznat neko sa ovom letelicom i ovim projektom. Jel je rađeno nešto na letelici osim što ima funkciju da leti, mislim recimo pošto može da ponese dosta tereta jel su pokušali da stave kameru na letelicu ili bilo šta slično.
Laik sam za ove stvari ali sam oduvek znao da imamo dovoljno intelegentnih mladih ljudi koju su sposobbni da naprave ovako nešto, još da je više sredstava čudo bi napravili.

Drugi su ili treći, kaže se da je težina letelice 3 kg, a da može da ponese duplo teži teret. Jedine letelice koje mogu da ponesu teret od cirka 6 kg su TU Heavy i ESTG Cargo2.

Више пута сам организовао путовања са ограниченим буџетом.
Ово што су описали нема везе са мозгом, надам се да ће да се држе прављења авиона, а да дају неком да им организује пут.

Укратко, ако унапред знате податке за пут, што је било у њиховом случају, можете да потражите доста унапред и нађете јевтино авио карте са добрим преседањем.
Ако се чека доста на спонзоре, карте су скупље, лошија конекција и сл.
Мислим да је далеко боље загристи, дати 200-ак евра раније за карту, па ако после добијете спонзорство, имате више за дневнице.

Овако су се мученици мрцварили три дана у путу, и вероватно платили дупло више него да су раније узели карте.

Ima neko sliku te bespilotne letelice da vidim kako izlgeda...sto se tice eme podseca me dosta na bespilotnu letelicu tipa pegaz:)

Evo slika ovog čuda ( na linku) http://acc09beograd.handzonsitemaker.com/#/avion/4531769529