PALUBA

Bin Laden je bio ćutljiv u Beogradu


12.01.2010

Imam utisak da je on bio najmanje značajan u delegaciji koja je 1986.
godine pokušala kupovinu oružja, seća se jedan učesnik sastanka
 

„Tada nije imao bradu, možda malu, u svakom slučaju ne ovoliku koliku sad ima, i nije bio mršav. Bio je najmlađi u grupi i uopšte se nije na bilo koji način posebno isticao. Imam utisak da je on bio najmanje značajan u to vreme. Uglavnom je ćutao i gledao, jednostavno je bio ’treći od tri’. Nije bilo nikakve potrebe da neko na njega obraća pažnju, jer njegovo ime ništa nije značilo”.

Ovo su sećanja Beograđanina, sagovornika „Politike”, na susret sa tada dvadesetdevetogodišnjim Osamom bin Ladenom u Beogradu 1986. godine. On, pristajući da kaže nešto o tome samo uz uslov da ostane anoniman, navodi da je te godine u sedištu Savezne direkcije za promet robe (SDPR) ugošćena delegacija potencijalnih kupaca proizvoda jugoslovenske namenske industrije, među kojima je bio i sada zloglasni vođa Al Kaide i najtraženiji svetski terorista. Bin Laden je kao dokument o identitetu predao saudijski pasoš na svoje ime, serijskog broja 2110/37.

– Niti je prodaje oružja bilo, niti je moglo da je bude. A svako može da dođe, pa da traži proizvode namenske industrije. Posle tog sastanka nije sklopljen posao. Potpuno je bila isključena mogućnost da dođe do bilo kakve saradnje sa nekim ko predstavlja ustaničku grupu ili pokret, ko nije legalni predstavnik države. Onog trenutka kad je konstatovano da to nije upit neke međunarodno priznate države neopterećene sankcijama, nekog ministarstva odbrane ili vlade, s kojim možemo da uspostavimo saradnju, rečeno je: „Hvala vam što ste odvojili vreme da nas vidite”. Jer, politika je bila „Dži-Tu-Dži” (isključivo saradnja government to government, vlada sa vladom). Nisu u pitanju frižideri i banane. Moralo je da se zna ko je j kupac, gde  oružje ide, gde će da završi, i to je tada bilo vrlo, vrlo striktno. Takođe, svaki kupac je morao da se obaveže da robu neće nikom drugom prodati bez saglasnosti. To je bila vrlo ozbiljna država – kategoričan je naš sagovornik.

I da je postojala volja da se s njima sarađuje, to bi bilo nemoguće, jer većinu onoga što je traženo mi nismo ni proizvodili, ističe sagovornik. Tvrdi da je nemoguće da se transakcija dogodila, a da on to zbog svoje funkcije tada nije znao, niti bi tadašnji nadležni funkcioneri potpisali takvu izlaznu dozvolu. Svaku je izvoznu dozvolu potpisivao savezni sekretar za narodnu odbranu.

Upućeni sagovornik „Politike” navodi da je sličnih „kupaca” bilo na stotine. Ponekad su to bili predstavnici nekakvih pokreta, ustaničkih grupa, ali najčešće su bili posrednici.

– I za ove se inicijalno mislilo da su neki posrednici koji žele da nešto preprodaju, da zarade neki procenat. Takvih je bilo najviše, ali ni s takvima se nije radilo – kaže Beograđanin upućen u trgovinu oružjem.

Prema njegovim rečima, grupu su doveli naši ljudi koji su se nametali: „Povremeno su se pojavljivali naši državljani koji su mislili da mogu da se bave međunarodnom trgovinom oružjem, što je bilo besmisleno” i pokušavali da ostvare neke kontakte.

Štampa je ovih dana navodila da je članica delegacije bila izvesna Kragujevčanka Milica Karadžoglu. Kako potvrđuje naš sagovornik, u delegaciji jeste bila „jedna žena udata za nekog Turčina, koji je bio funkcioner u Ministarstvu odbrane Turske”... Najglasniji u grupi je bio jedan stranac, u dobi od pedesetak godina.

– Verovatno je da je ta grupa u kojoj je bio i Bin Laden išla okolo u traženju mogućnosti da nabave ono što im treba... Priče da su izručili 100 miliona dolara u kešu su za malu decu. Zar zaista mislite da neko po svetu nosi 100 miliona u kešu? Pored toga, plaćanje u kešu je u našim poslovima bilo potpuno isključeno. Plaćanja su bila akreditivima, stoprocentno preko Narodne banke Jugoslavije, Vojnog servisa – navodi naš sagovornik.

Tereza Bojković
Izvor: Politika

Znači i CIA je kupovala od nas (SDPR-a) naoružanje. Kakvog li prosvetljenja.
Čudi me da nije naslov "Beograd (SFRJ) prodavao naoružanje vođi Al Kaide".

Sačekaj malo Brok, kad bude trebalo, biće i taj naslov!

O tome je prije tri dana pisao Večernji list. Puno natuknica, a istina u dimu. Kako ti novinari pišu bolje bi mi s palube sastavili priču.

Brodarski, reprezentacija Palube bi sa dva gola razlike tukla reprezentaciju novinara svakog lista na Balkanu!

Za razliku od njih, igramo pošteno, idemo na loptu a ne nogu, ne štipamo i pljujemo kad sudija ne vidi, i da ne nabrajam dalje. Ali baš zbog toga, malo će naših igrača moći da dobije priliku da uopšte igra negde gde više ljudi to može da vidi.

Stari moj nismo plaćeni za pljuvanje i niske udarce. Oni jesu, stavili su čast i obraz pod noge. Za novac sve, rođenu mater prodati i ocrniti. Sve pod maskom novinarskih sloboda i šuškavu lovu. Pogledaj samo novinarski rječnik. To su ljudi koji  imaju ogroman utjecaj, a nikakvo znanje. Stalno traže slobode kao da žive izvan prostora i vremena. Ne žele odgovornost, a riječi im nimalo nisu lake. Dapače,  tuku iz haubica 203 a smetaju im zrna iz M 48. E mani ga.

Rade je pre par meseci napravio jedan topik o brljotinama novinara, ali ako bi se time bavili, mala bi nam bila paluba svi Jadrolinijih brodova!