PALUBA

Незнам да ли је ово право место за ову тему, па молим уредника да је помери, као нисам то није.

До пре тридесетак година на данашњи дан би се на стадиону ЈНА одржавала слетска приредба у поводу 25. маја, рођендана друга Тита. На крају слетских вежби, које су изводили омладинци из свих крајева тадашње Југославије, и наравно ЈНА, уручивана је штафета другу Титу. Још почетком марта питомци војне академије КоВ, као готово једини војни учесници слетских вежби почињали су припреме под руководством легендарног ппуковника Крсте Јефтића. Колико се сећам он је, заједно са госпођом (тада другарицом) Тијаном Шкрињарић из Загреба  био и кореограф већине вежби и саме приредбе.

Дакле, припреме су биле опсежне и темељите. Уместо јутарње фискултуре питомци прве године су учили основне покрете за вежбе са пушкама.Ја и сад знам почетни вежбу да урадим без грешке јер сам је бар 500 пута поновио да ми је "ушла у крв". После недељу дана би се отпочињало са учењем делова вежби и кореографије, да би средином априла питомци практично знали и целу вежбу (кореографију). Како се ближио мај то су вежбе у увежбавања била дужа. Уместо поподневног учења било је вежбање за слет, суботом пре подне исто, а пред почетак слета, једно петнаестак дана  одржавана су само најважнија предавања, цели дан се вежбало, сада већ са музиком (преко разгласа).

Како је, наравно, увек било оних који нису знали која је нога лева, а која десна, Крсто Јефтић би их изводио на бину (не баш педагошки, али увек занимљиво) где су демонстрирали свима како то они раде. И сви смо то прижељкивали, али не да и сами будемо прозвани и слатко се смејали неспретности наших колега. Нико  није волео да буде прозван јер би то доносило "популарност" која није баш годила.   У моје време посебно омиљена мета Крсте Јефтича био је неки Мићо Бараћ из 29. класе. "М Мићо, Б Бараћ", грмео је Крсто. "Л лева нога је она до Интендантске академије".

Посебно занимљиви део припрема је бивао негде од 15 маја када су у околне студентске домове почињали да пристижу извођачи, углавном средњошколци и студенти из осталих крајева земље. Они су добијали термине да вежбају на нашој писти која је била велика и означена маркерима (беле тачке). Међу њима нашу пажњу су посебно привлачиле девојке. Наравно, ми смо у то време морали бити или на часовима или у собама, тако да смо их чежњиво гледали са прозора.

Пар дана пре приредбе одржаване су пробе на самом стадиону ЈНА. Први пут када сам дошао мало су ме збуњивале разнобојне ознаке исцртане по трави које се иначе на ТВ снимцима приредбе нису баш много примећивале (није ни требало). Оне су вежбаче упућивале на правце кретања, места заустављања и сл. За сваки случај, на крову свечане бине стојали су Крсто и Тијана и рукама дириговали или симулирали покрете. Пробе су биле целодневне, по потреби и поподне и увече. Обично би уследиле и две генералне пробе, задња веће пре 25. маја. На дан приредбе сви би били помало узбуђени, бар питомци Војне академије. Увек се очекивало да вежбу изведу безпрекорно, што је понекад, због сложености фигура било тешко. Најтеже је било када су вежбе подразумевале комбиноавно учешће питомаца и цивила. Цивилни вежбачи су били слабије припремљени, некад и смушени, па смо сматрали да нам кваре вежбе.

Када би се приредба завршила настајало је славље и опште мешање свих учесника при чему су се то обично завршавало не наким журкама по студентским домовима. То би било лепо да није било оног "али". Али, питомци војне академије су, за разлику од цивила, морали да се после слета врате назад у Академију, где се обављало пребројавање и наравано (оправдана) контрола да ли је оружје враћено. За то је требало бар 2-3 сата и обично ништа од провода, чак је то понекад било и забрањивано. Наравно храбрији и они који су упознали неку девојчицу су бежали (после предаје оружја), како су знали и умели до најближег студентског дома на журку.

У целини,  доживљај припреме за слет је био нешто лепо што се дешавало питомцима

[attachment=1]

Ово је слика са пробе (ако је успешно убачена, функција "прегледај" опет не ради) за слет одржан 25. маја 1976.године. Вежба се мислим звала "Заставе срца мирно". Ми питомци смо стројевим кораком, у врсти преко целог терена уносили заставе, дошли би испред атлетске стазе пред западном трибином, ту стали и са заставама у ставу "поздрав" стајали све време вежбе.Иза нас су омладинци изводили поменуту вежбу. Наравно ово питомци Војне академије су имали своју посебну тачку, без цивила. 

Danas je u Kumrovcu Titov unuk primio 6 štafeta iz raznih dijelova bivše države. Na Dnevniku HTV -a  je prikazan predstavnik Makedonije s titovkom i slikovitom majicom.

A džemper? ;)

Hehe, pa nije valjda samo on iz makedonije predao stafetu ??  ;D ;D

Hvala Džumba, vratio si me u davne 1972. i 1974. kad sam kao učenik 1. i 3. razreda Vojne gimnazije učestvovao u sletovima (u 2. i 4. razredu davali smo neki ram - okvir na tribinama).

Teško može to razumeti neko ko nije učestvovao, ko nije osetio to kolektivno ushićenje hiljada učesnika sleta i desetina hiljada gledalaca, ali eto, neka se spomenulo.

Nije Trpe, štafete su stigle iz šest gradova, svaki iz druge Ex Yu republike - pravo Bratstvo - Jedinstvo!

Kakav džemper Rade?

Secas li se Tupurkovskog... ;)

Jedan od pionira koji je predao stafetu. ;D ;D

Tko ga se (od malo starijih) ne bi sjecao.

Osim po dzemperima, kazu da je poznat i po Tajvanu. ::)

Evo  ide stafeta prilikom 60. godisnjice
[attachment=1]

Tupurkovskog se ne može zaboraviti. Omladinac betoniran u temelje ondašnjeg društva. Zanimljivo kako sve glavešine u svim društvima, svake godine trebaju jedan broj veće košulje.

To je od velikih napora, ujedno i slabosti prema icima i picima.

Tko izmisli švedski stol?

A samo da znate da je sada kod nas osudjen i treba da odlezi.
Osudjen je kao da je davao tajvanske kredite sam firmama, koje nisu mogle da vrate kredite (tada je bio uz vlast), iako su ti krediti isli preko komercijalnih banki.
Ajde da ne duzim, sada su ga osudili jer nije uz vlast (optuzba je glupa, jer oni koji ga sada sude, i tada su bili na vlast, pa je veliki deo kredita otisao u firmama koje su bliske tadasnjoj i sadasnjoj garnituri).
Vratimo se na sletove, jer su mnogo lepsa tema. ;)

Svašta  i nije jedini. Sjećam ga se kad je dijelio medalje Šibenki.

Mi iz Srbije se sećamo njegove čuvene rečenice..."neprincipijelna koalicija"... ;D

[attachment=2]
[attachment=1]

gdje je ona cuvena fotografija s velikim (malo) neurednim dzemperom?

Jos jedna palubna stafeta

[attachment=1]

Dzemperovski ovaj put "live" sa Titom u VIP Lozi... ;)

http://www.youtube.com/watch?v=lbKUWguFCgQ

Ево нешто у вези слета за 25. мај, што вероватно нисте знали, али би данас, са данашњим искуством (они који су то тада гледали) предпоставили да је управо тако тако. Година је 1979. Те године је Тито последњи пут присуствовао слету и лично примио штафету од Саније Хисени (мислим да се тако звала). То је девојка која у посту који је поставио Брка-65 предаје Титу штафету.

Као млад официр сам три пута, у саставу 282. бВП, учествовао у обезбеђењу овог слета, тачније у обезбеђењу самог стадиона. Иначе, то је био прворазредни догађаја и обезбеђењу ове манифестације се придавао велики значај, пре свега због присутности друга Тита. Обезбеђењем је руководио штаб састављен од припадника МУП-а, ДБ-а, Гарде, односно Титовог обезбеђења и Војне службе безбедности (да напоменем био је и Штаб Слета, који је руководио организацијом и припремама). Спољни круг обезбеђења, око стадиона, спроводила је цивилна милиција и ДБ, а унутрашње обезбеђење, дакле самог стадиона војна служба безбедности и војна полиција, а саме свечане ложе титова непосредна пратња (примали су га на дан свечаности). За физичко обезбеђење стадиона био је задужен 282.бВП Управе безбедности ССНО. Те 1979.године ја сам са делом припадника вода војне полиције специјалне намене (данашње "Кобре") пар дана пре пре предбе добио задатак да појачам обезбеђење око атлетске стазе са задатком да не дозволим да публика уђе у терен и обрнуто. Ништа посебно, скоро рутинска радња.Ту смо били више да би "учили занат" и као превентива. Таквих покушаја (прескакања ограде) је било и раније, углавном пред крај приредбе када би родбина или колеге учесника покушавала да што пре дође до својих на терену (када крене она фешта о којој сам причао раније) и придруже се фешти.

Међутим, позове ме руководилац физичког обезбеђења (иначе помоћник команданта 282.бВП) дан пре почета приредбе у канцеларију која се налазила на самом стадиону, тик поред тунела из кога се улази на терен (са источне стране) и каже:"Слушај, ти ћеш оној девојци што уручије штафету да непосредно пред кретање према Титу, у овом тунелу одакле креће, да даш штафету коју ће она уручити Титу". Ја га гледам чудно и питам: "Зар штафету не доносе омладинци до стадиона". "Па доносе, али се та не уручује. Ко зна ко је све то дирао и шта је на њој или у њој. Титу се уручује иста таква, али потпуно безбедна, противдиверзијски и противтерористички прегледана штафета".  Такође, рече ми да ће ту штафету донети данас из противдиверзијског центра и да ћу је ја примити и сместити у посебну касу (у тој канцеларији), закључати и касу отворити непосредно пред уручење.Иначе, сам стадион, као и та просторија коју је користио руководилац обезбеђења као оперативни центра, су били под најстожијим обезбеђењем.  Нагласио ми је да ћу штафету лично дати тој девојци, али само пар секунди пре него што треба да крене (мислим да се почетак уноса штафете оглашавао неким сигналом, звуком или слично) и никако пре, чак и да она или било код други (без обзира на чин и положај) то тражи. Ону штафету коју донесу омладинци узећу и оставити касу.

Када је почела приредба ја сам све време провео у том тунелу испред врата те канцеларије, чекајући Саније Хисени и пратећи шта се дешава на атлетској стази одлакле крећу вежбачи. Она се појављује негде пред почетак последње вежбе заједно са неким омладинским руководиоцима који су били у штабу Слета и тражи ми штафету јер су им очигледно рекли да ћу јој ја то дати. Ја наравно следим упуства и кажем да не може док не дође она што је напољу носе и кад дају сигнал. Омладински функционер се мало буну, али ја не попуштам. Покушавам да причам са њом о другим стварима, али је она затворена, мало се прави важна и очигледно под тремом. Она штафета која се носи стиже заиста можда 15-20 секунди пре краја вежбе која претходи уношењу штафете. Узима је неко од мојих подофицира (који стоје ту са мном) и носи у канцеларију. Ја сам већ извадио ону која ће се предати и држим је у руци, али је не дајем Саније, иако ми је она тражи, све док није дат сигнал да она крене. Дајем јој штафету и то даљем већ можете да видите на поменутом снимку. Она "ношена" штафета је остала у каси. Кључ сам предао шефу обезбеђења, а шта је било касније и која је од тих штафета данас у музеју немам појма.

Džumba, vrlo interesantan, a verujem i malo poznat detalj. Hvala što si ga podelio sa nama!

Da, vrlo zanimljiv podatak.

Možda u ovoj priči treba tražiti objašnjenje za štafete koje se proadju preko eBay i ostalih internet prodajnih servisa - kao originali, naravno.

Ево још пар детаља познатих само непосредним извршиоцима.

Платформа, степенице (на снимку се види као коса плава стаза са белим стубићима дуж којих су пружени украсни конопи) којима се последњи носилац штафете пење до Тита како би му уручио штафету, су једна импровизована , али доста чврста скела (од оних елемената као грађевинске скеле) у виду косог моста са ногарима на отприлике 2 метра. Ту скелу рукама (вуче се увис и према бини) подижу питомци Војне академије изабрани и увежбани за то. Подиже се непосредно пред наилазак нисиоца штафете, по сигналу лица које седи на месту где се тај мост додирује са тереном. Такође, поред седе два подофицира војне полиције и не дају ником да приђе на тај мост. Када подигну тај мост-скелу питомци остају да стоје као почасни шпалир, придржавајући је за сваку случај рукама како се не би вратила уназад (мада је то, због конструкције било скоро невероватно). Ово знам јер сам два пута (1974. и 1975. био међу онима који су подизали тај мост). Први пут сам ту допао јер сам као жгољав испао из екипе за извођење слетске вежбе. Други пут јер сам такође био низак за вежбу али сам имао искуство ( радио то претходне године ) и знао сам да то покажем другим питомцима којима је то било први пут.

Непосредно испред свечане бине, су наменски били распоређени изабрани питомци Војне академије (који не учествују на вежби, углавном у цивилном оделу, делом у униформама) и припадници официрског батаљона (у цивилу), а по целој западној трибини (мање и на осталима) такође,  изабрани и проверени официри и подофицири, понекад са породицама, некад сами. Наравно, било је и припадника разних служби безбедности у цивилу. Они су попуњавали отприлике 20% места, углавном оних ближе свечаној ложи. Сви они су већ у 17 часова били на стадиону (приредба је почињала у 20 часова а колико се сећам публика је могла да уђе од 18. часова) где су распоређивани на тачно одређена места и добијали су задатка шта да осматрају и прате. Дакле, сва кључна и у безбедносном смисли осетљива места су била попуњена провереним људима. Остала места места на западној трибини попуњавали су припадници дипломатског кора, као и грађани који су добијали улазнице преко синдикалних и партијских подружница.На западној трибини су седишта била нумерисана.

Стадион и је био подељен на безбедносне секторе при чему је за сваки важила посебна пропусница. И припадници обезбеђења, војници и старешине, припадници војске и полиције који су имали обавезе носили су пропуснице само за део стадиона где си имали потребу да бораве. Само су руководиоци обезбеђења имали пропусницу за све секторе. На дан почетка приредбе све раније издате пропуснице су престајале да важе и онима којима је то било потребно додељиване су потпуно нове пропуснице. Строго се водило рачуна ко је добио коју пропусницу и сви из обезбеђења су их носили видно истакнуте на реверу (у пригодном провидном носачу). Без тога ниси могао да уђеш, па да си био главом и брадом Никола Љубичић (тадашњи савезни секретар за НО). Наравно, пропуснице су биле потребне само улазе мимо оних за публику као и за кретање по стадиону. Публика је добијале карте које су се контролисале на улазу, такође врло строго.

[attachment=1]

Ово је пропусница (за руководиоце физичког обезбеђења) која је важила за сам дан слета, 25. маја 1979.године. На њој је назначено где имаоцу омогућава улазак, дакле на сва кључна места.

Гледано строго професионално, начин на који је рађено обезбеђење је било врло квалитетно. И данас се оваква шема обезбеђења јавних скупова спроводи код обезбеђења америчког и руског председника, па и других ВИП особа (глава великих држава) у свету.

džumba
Hvala za jedno podsećanje na neke dane i događaje u kojima sam i ja svojevremeno imao prilike da učestvujem.Nadam se da će ovaj moj skromni prilog u vidu par propusnih dokumenata iz moje lične kolekcije koje smo koristili prilikom obezbeđenja manifestacije, doprineti bližem razumevanju dela posla koji je po svojoj prirodi manje poznat široj javnosti.

Osim propusnih dokumenata, skenirao sam i par nalepnica za parkiranje u okviru stadiona.

Богами, направио си лепу колекцију.Ја сам сачувао само ову коју сам приказо. Имам и једну са комеморације поводом Титове смрти.

Примећујем  пропуснице за (омладинске) функционере, али и карте за трибине. Видим карту за онај последњи, бар по мени, прави слет 1980. године. После тога је то више личило на слободно дружење и зезање него на дотадашње слетове. Тада (маја 1980.г.) сам био заменик руководиоца војног дела обезбеђења и током саме приредбе био сам у једној од ложа, заједно са колегама из полиције и неким новинарима (новинари су имали протекцију). Мора да смо се негде и срели. Заправо, можда, јер сам ја  крајем те године отишао у прекоманду и више никад нисам дошао на слет. На стадион ЈНА сам касније одлазио само када смо имали обавезну фискултуру за старешине Генералштаба или физичке провере.

hvala
Ovo je samo deo, naravno ima toga još.Ocena  o priredbama nakon 1980 je sasvim na mestu ali šta se tu moglo kada smo morali da budemo tamo.Što se tiče propusnih dokumenata i kasnije se nastavila praksa menjanja "do podne" i "od podne" a ona sa Predsednikovim likom su važila za ceo stadion naravno i za svečanu ložu.Tokom priprema, prilikom ulaska u ložu, obezbeđenje koje je bilo u njoj nas je upisivalo tako da se u svakom momentu znalo ko i kada je ulazio.Ma šta reći, znalo se ko kosi a ko vodu nosi.Pozdrav.

Ево оне пропуснице за дане када су обављане комеморације поводом Титове смрти. Ова је за Дом ЈНА за који сам ја био задужен. Сваког дана (5,6. и 7.мај 1980.године) је био неки скуп у Дому ЈНА: прво народни хероји, па пензонисани генерала итд..Обезбедђење је такође било јако строго и јако, са све антиснајперским томом на крову зграде.

Сећам се једне баш занимљиве анегдоте из обезбеђења једног од скупова тих дана. Спољно обезбеђење (делом у цивилу, "маскирано" међ грађанством, делом у униформи) ми јавља како се један мушкарац од око 40 година, мота око зграде. Ако неко познаје простор испред Дома ЈНА (данас Централни клуб ВС) зна да има један семафор са пешачким прелазом тик поред зграде (Француска улица). И поред строгих мера безбедности нисмо забрањивали кретање пешака преко тог прелаза нити пролаз возила кроз раскрсницу. Само су војна и цивилна полиција појачано регулисала саобраћај. Дакле, јављају ми да се непознат мушкарац више пута кретао преко тих пешачких прелаза, са једне на другу страну улице (унакрст, у свим правцима) и да непрестано осматра обезбеђење. Такође, јављају ми да носи цвеће и новине у руци и да је доста нервозан.

Изађем и војник испред улаза и подофицир у цивилу (дежурао у парку) ми покажу НН особу како стоји близу Народног позоришта и гледа према нама. Гледа лево десно и опет полако крену ка Дому ЈНА. Прође кроз парк испред, па на пешачки прелаз. Пређе улицу и стаде онако, више неодлучно куд би. Држи цвеће и новине у руци. Кратко ошишан, уредно обучен у одело са краватом. Ја одлучим да му приђем и легитимишем га и по потреби приведем. Гледа ме како прилазим и не мрда већ се смеши збуњено. "Добар дан, молим вас вашу легитимацију."- кажем ја строго. Он некако скрушено слеже раменима, не скида осмех са лица (онај "благо телећи" као када те мајка ухвати у крађи колача из шпајза),  поче да вади новчаник и каже - "Знао сам". Ја заузео приправан став да реагујем ако нешто покуша, подофицир у цивилу пришао и стоји му иза леђа,а војник са пушком коју је скоро скинуо са рамена. Само да мрднем оком био би готов. Прихватам легитимацију кад оно војна легитимација. Он ми говори као није знао за ово, да је знао да ћемо га привести али, ето нема избора и тд. Отварам легитимацију и гледам слику - он је. Питам га како се зове: Каже - "потпуковник, тај и тај, војна пошта та и та." Тачно, тако пише у легитимацији. Сад и ја мало у недоумици и размишљам да није он нека тајна контрола рада обезбеђења, а можда је маскирани терориста. Међутим НН лице ми каже. " Ма да друже поручниче, нисам ја никаква терориста. Знао сам да ћу вам бити сумњив али шта да радим.Право да вам каже, веровали ви мени или не, ја сам још пре недељу дана, пре него је друг Тито умро, заказао састанак са извесном дамом на овом месту, баш у ово време. Дала је оглас у овим новинама (показује ми новине и оглас) да тражи познанство, ја се јавио и договорили смо да се данас тачно у 12 сати нађемо испред Дома ЈНА. Ето, то вам је истина. Молим вас пустите ме да је овде сачекам.Одмах ћемо отићи" Гледам на сат, има још 5 минута. И даље ми је сумњив , али изглед, говор и понашање ми каже да не лаже. Проверавам га и питам за неке моје класиће из те војне поште где ради.Познај их. Ипак и даље сам неповерљив. Предлажем да даму ("другарицу") заједно овде сачекамо. "Ма друже поручниче, нити ја њу зна нити она мене. Знак распознавања су ове новине (неки илустровани часопис). Цвеће сам купио да јој га уручим као дар. Ако ме види са вама неће прићи. Пустите ме да је сачекам овде сам а ви ме водите ако не дође или покушам да одем". Ја мало размишљам, подофицир у цивилу (морнарички заставник Јеремић, искусан по свим женским питањима) ми намигује да га пустим. "Уреду, стајаћу на улазу" - кажем. Одмакнемо се. Он остаде да стоји стално се осврћући лево-десно. Пар минута касније, јавља ми радио-станицом заставник Јеремић из парка да дама долази. Гледам у парк и видим даму средњих година, добро држећу, са новинама у руци, иде помало неодлучно, гледа према Дому и нама. Мало је плаши обезбеђење, не очекује га. Ипак, прелази улицу опрезно и види њега , НН поптуковника са новинама. Гледа и он њу. Он пође ка њој, мало разговарају, она се смешка, даје јој цвеће. Мало причају смејући се. Показује јој да крену. Она пође, он се окрену и махну нам руком. Заставник ми јавља станицом: "Могли би да нас зову за кумове".

Догађај нисам пријавио надлежнима. Име потпуковника сам заборавио. Увек сам се питао шта је било са њима.

Svaka čast Džumba!

Vrlo korektan i ljudski čin mladog oficira, za svaku pohvalu zbog samoinicijative i hrabrosti da sam doneseš odluku. Oni koji ne pamte ta vremena neće razumeti o čemu govorim, ali stariji sigurno hoće.

I onda kažu - vojnici ograničeni, ovakvi, onakvi...

Тако научиш да процењујеш. Јесте да полиција не треба превише да мисли (јер ако мисли направиће неку глупост), али понекад може мало да промисли. Заставник Јеремић (морнарички подофицир, радио раније у Пули) је пуно помогао да се одлучим. Иначе, у почетку војне каријере много са научио од подофицира. Имао сам срећу да су већина подофицира у мом воду били заставници и заставници 1. класе, људи са животним и радним искуством који умели и хтели да помогну. О томе другом приликом.

Dzumba,

Procjena za sve 5. Reakcija odmerena i pravovremena.

Sto se tice "ogranicenosti" AVL, ta teza je poturana od onih koji su sami bili takvi, po principu "drs'te lopova"

Milo mi je kada procitam ovakav tekst.

Лепо је што смо се подсетили како се некад заказивао састанак "на слепо", без интернета, мобилних телефона, а у овом случају изгледа и без обичног телефона. Прође и по недељу дана од контакта.
Просто се питам да ли би се овај пар, да су којим случајем овако заказали данас састанак, успео да нађе.

Ја изгледа заборавио да поставим пропусницу за догађај о коме сам причао. Дакле, идентификациона картица за припаднике обезбеђења комеморативних скупова у Дому ЈНА у Београду маја 1980.године

[attachment=1]

Штафета је ношена диљем целе Југославије. Наравно, стизала је и у неке касарне. Ово је слика из 975.ВНЦ у Сомбору настала 23. маја 1973.године.Иза носиоца штафете су војници наставне чете војне полиције. Двојици са фотографије сам запамтио име: десно од носиоца штафете, у строју је десетар Шимић, ријечанин, лево од њега, делимично заклоњен, је млађи водник Колавчић, београђанин.

[attachment=1]

Sombor nije bio samo kasarna. Bio je to vojnički grad s ljudstvom ko današnji korpusi. Plavci svih vrsta. Kad sam išao u prekomandu, željeznički kolodvor u Beogradu je bio pun ko šipak. Plavaca na miljune iz Sombora, a od  vojne policije se nisi moga braniti. Blokirali su bili sve, od zahodskih prozora do zraka. Bilo je to 28. veljače 1977. godine.

Не знам шта ми би. Погрешно сам написао годину доласка оне штафете у Сомбор. Тачна је 1981.година. Иначе Сомбор је заиста био велики гарнизон. Осим 975.ВНЦ у још две (касније једној) касарни је било више јединица. У време када сам ја тамо био 1980-1984. у касрани поред железничке станице била су смештена два батаљона 36.окбр (по један механизовани и оклопни), артиљеријски дивизион и делови логистике.Иначе, команда 36 бригаде и остале јединице су биле у Суботици, а мислим и нешто у Бачкој Тополи.

ВНЦ се налазио на аеродрому (око 3,5 км далеко од града). У њему је било од 2500-3000 војника регрута (младих војника на обуци), још око 400 "старих" војника и десетара, око 200 официра, подофицира и цивилних лица и око 200-300 сезонских радника који су били ангажовани на војној економији. Све у свему око 4000 људи. Када буде дан за свечану обавезу, а сваком војнику у просеку дође четворо посетилаца, на месту давања обавезе буде 25-30000 људи. Када тог дана сви добију излаз у град Сомбор би био "окупиран". Чак и када је обичан дан за излазак војске (субота, недеља) по главној улици у Сомбору видиш само плаво, понегде мало зелено. Простор аеродрома се протеже на око 800 хектара у комаду, од који је 400 користио ВНЦ (од тога 100 хектара војна економија), а остало је  користило ВУ "Карађорђево". На том простору је било све што ти је било потребно за обуку. Ниси имао никакве потребе да идеш негде другде: стрелиште за гађање до 400м (касније је нешто продужено), полигон за паљење експлозива, полигон за обуку из АБХО, тактички полигон са уређеном водном отпорном тачком (бетонирани ровови и саобраћајнице), две тактичке стазе за обуку, стрелиште за гађање тромблонским минама и ручним бацачем, фудбалски стадион са атлетском стазом од тартана (тартан је први добио стадион Партизана  и овај стадион), неколико  стаза са пешадијским препрекама, неколико кошаркашких и игралишта за рукомет и тд. Чак ни маршевање на 20 км ниси морао да изводиш изван круга аеродрома. 

Osim velikog marsa preko Fruske Gore. ;)

Написано у претходном посту не важи у целини за све, посебно не за војну полицију, укључујући и Трпета. Они су имали логоровање на Фрушкој гори, са претресом брдовитог терена (ко би рекао да је то равна Војводина), борбама са ДТГ, обезбеђењем рејона и праваца, одељењским бојним гађањем и другим активностима тренирања духа и тела војних полицајаца.

@Dzumba
Ja na zalost nisam presao tu obuku, naime ja sam u vod vojne policije prebacen iz pesadiske cete kao nadopuna, i tu sam primio doobuku. Tu smo imali i neku zajednicku obuku sa PD vodom (kasnije mislim SAR vod) iz 63 Padobranske, jer smo i delili iste prostorije (komandir, tada KiK Zikica Jovanovski).
Ekipa koja je bila tamo, pricala mi kako je bilo.
Cisto da ne ispadne da se kitim tudjim perjem. ;)

Нема везе, као да си био. Мислим да је Брокер то прошао. Иначе 975.ВНЦ (ако и морнарички центар у Пули) заслужује посебну тему.

  Štafeta Brodogradilišta Begej 1985 god

U sletovima tokom 50-tih i 60-tih je učestvovala i avijacija ...


Na ove dve fotografije iz tog perioda se vide avioni Po-2 sa prigodnim parolama ...



[attachment=1]

[attachment=2]

Ово са паролама које вуку авиони ми се увек допадало. Било ми је јако занимљиво. Ниш су често надлетали авиони са сличним паролама у пригоди неког празника, најчешће за "1. мај", "25 мај", "29. новембар",а касније и рекламног карактера. Такође, било је и бацања плакат из авиона како оних који позивају на слет, величају радне победе, али још чешће, посебно касније (70.-тих и 80.-тих) оних рекламних. Ми деца смо јурили и скупљали те плакате (рекламе) као суманути.Било некад...

Da osvezim ovu interesantnu temu.  ;)

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Zaspao nam ovaj topick, pa ajde da ga malo drmnemo.  ;)

[attachment=1]

[attachment=1]

Na danasnji dan bese dan mladosti ... malo podsecanje   8)

http://www.youtube.com/watch?v=M0UvKkzqo9Q

Evo i ja da osvezim malo ovu temu.

Fotografija je sa generalne probe sleta Dana mladosti na ondasnjem stadionu JNA, napravljena 23.05.1978.g. U prvom planu su pitomci 32.klase KoV, gde sam i ja pripadao.

Ovo da pokazem da nije samo DZUMBA ucestvovao na sletu!!! (Naravno, da se ovo samo salim, nadam se da mi moj stariji kolega iz 30.klase nece zameriti).

Sedam puta učesnik i jednom slet u Bg povodom Olimpijade u Sarajevu.
Jedan događaj: Dok smo čekali na onim  plastičnim gajbama, klasić je preklopio nož na papovci i bockao gajbu kolege ispred samo nije znao da je ovom gajba pukla i da mu je zadnji dio tijela unutar gajbe sve dok nož nije probio plastiku i kolegu u zadnjicu.
Pozdrav

HA,ha.. Jel taj sa probusenom zadnjicom odradio slet?

Ma bolje pitanje, kako objasnio kod kuče. Bio na sletu, imao se odlično, a boli dupe..  ;D

Odradio slet jer nije bilo zamjene.

Ја и нисам никад учествовао у самој слетској вежби. Како сам био ситан растом, да не кажем жгољав, увек сам ипспадао из 1. екипе. Тако сам у првој години ВА, за слет поводом 25. маја (1974. године) био у екипи која је била задужена да подигне и држи "мост" којим се носилац штафете пење уз трибине и штафету предаје Титу. То исто сам био и 1975. године. Тај "мост" је, док траје слет, оборен и не види се јасно. Када носилац штафете крене од источне трибине, питомци  га рукама повуку (ногари моста су постављени на усеке трибина и служе као упориште) и када се подигне придржавају га док носилац штафете иде. Мост је био направљен од металних цеви, сличних онима које користе грађевинцни,а под од дасака или плоча пресвучених црвеном платненом стазом.

Трећи пут сам био у заставном воду (слика из првог поста) чији је задатак био да умаршира на терен и да све време држе заставе у ставу "поздрав". Касније сам као официр учествовао у обезбеђењу стадиона, што сам већ описао.

Којo, питомце 14. вода 32. класе сам "измуштрао" првих 10-так дана њиховог боравка у ВА. Доделили ме као помоћника поручнику Живановићу.

Ja sam imao srece, pa sam bio u 8.vodu!

Učestvov'o i ja, i to na onom poslednjem, 1988...
Od svega najviše (jedino) upamtio 10 dana ludog provoda u Bubanj potoku :super

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Ово у Нишу се дешавало негде 1963-1966. Можда и после, али се не сећам. Био сам у публици пар пута.

Zar je moguce da se niko od forumasa jos nije oglasio povodom ovogodisnjeg 25.maja!

Evo, ja da malo osvezim ovu temu. Pozdravljam sve one koji su nekada bili ucesnici sletova na stadionu JNA. Nemojte mi zameriti ali ja se sa setom secam tih davnih dana! Ma sta ko danas mislio o tim dogadjajima, ipak su to bila neka lepa vremena.Jeste bilo tesko svakodnevno vezbati i vezbati ... ali bili smo mladi, puni snage, elana i ponosa. Tako je to onda bilo, u medjuvremenu sam davno shvatio da se stvari menjaju i da svakim danom dolazi nesto novo, da se staro ne vraca. Danas su na ceni neke nove vrednosti!... Obuze me nostalgija pa skrenuh sa puta... Izvinjavam se.

I sad se secam svakodnevnih priprema za slet pitomaca VA na pisti ispred sportskog centra i legendarnog Kice (ppk Jeftic Krsto).Slatko se nasmejem kad se setim njega na bini i njegovog upozorenja pitomcu koji gresi: " Ti pitomac u na levom krilu u crvenoj majici upamti palac-poklopac!!!", a na pisti vezba bar 500 pitomaca i svi u crvenim majicama!!!!!!!!!!!

Pozdrav svima!!!!!!!!!!!

Наравно да сам се сетио "25.маја" али од обавеза не стигох да подсетим и остале. Током слета било је разних анегдота. Ево једно, ваљада је нисам испричао.

Као што је познато питомци Војне академије су своју вежбу изводили користећи пушке као реквизите. То су биле праве пушке, у време док сам ја био питомац ПАП М 59/66. Ко је дужио неко друго оружје вежбао је или са позајмљеном (од неког питомца који не учествује ,а таквих је из разноразних разлога увек  било) или, посебно у почетку припрема, са гуменом (оном за физичко вежбање). Дакле, пушка је била главни реквизит. Обавезни део је била мајица са амблемом војске (ЈНА). Мајице су биле у три боје - плаве, беле и црвене. Остали учесници слета, цивили, су носили различите костиме, од неких смешних одора, преко спортских дресова до радничких одела, зависно од кореографије коју су имали да увежбају. Некакво неписано правило међу цивилним учесницима вежбе је било да на крају слета међусобно размењују делове костима или ситне опреме која се користила (палице, траке и сл.). Та одећа је углавном остајала учесницима слета па је то било нормално. Обично се то чинило са групом учесника из другог града или републике са којима се изводила нека заједничка кореографија. Током припреме и увежбавања у Београду (трајало је око 7 дана пре главне свечаности) људи се зближе, упознају и на крају, као успомену један другом дају неку ситницу. Елем, једна група учесника слета са Косова је као костиме имала рударска одела. Ништа посебно, обична, чини ми се плава одела, али и прави рударски шлемови са лампама. Тек, на крај слета, навале неки од њих на питомце Војне академије да се мењају: они питомцима, рударски шлем са лампом, а да питомци њима дају пушке. Наравно, тако нешто ником од питомаца није падало напамет, али су се ови цивили баш својски трудили да их увере како је шлем прави и да чак и лампа ради. Било су врло зачуђени зашто питомци не пристају на размену.

Sjetio se, sjetio,  i to danas prije 07.00, samo u drugoj temi.

 Da ne citiram džumbin post! To ja zovem razmišljanjem o budućnosti! :angel: :rtfm

Зарад подсећања ево једног записа са слета из 1982. године. Добро се виде питомци Војне академије.

http://www.youtube.com/watch?v=I6itsSnlkMk

Evo, da malo osvezim temu!

Naisao sam na jedan interesantan podatak veza za 25.maj, Dan Mladosti, slet i predaju stafete drugu Titu. Stariji forumasi znaju, a mladje da podsetim:
Dok je Tito bio ziv, svakog 25.maja na stadionu JNA odrzavao se slet, manifestacija u povodu rodjendana druga Tita. Na kraju sleta, koji su izvodili, pripadnici JNA i omladinci iz svih krajeva odndasnje Jugoslavije, izabrani omladinac je drugu Titu u ime svih cestitao rodjendan i urucivao stafetu.

E, sad nesto interesantno sto sam nasao vezano za stafetu!

Spomenik prvoj Štafeti u Kragujevcu

Spomenik prvoj Štafeti je ostao kao obeležje čuvenog Titovog vremena. Nalazi se i danas u samom centru Kragujevca (na uglu ulica 27.marta i kralja Aleksandra I Karadjordjevica) i retko je sačuvano obeležje prošlosti, a da nema gotovo nikakvu istorijsku vrednost. Naime, u čast rođendana druga Tita, organizovana je štafeta mladosti koja je prvi put u istoriji krenula 22. maja 1945. godine upravo iz Kragujevca. Kragujevački profesor fiskulture Čeh Josip Prohaska predložio je na jednom sastanku omladine da se Maršalu odnese “baklja”, to jest, štafeta. Kragujevčanka Nada Stevanović, kasnije učiteljica, prva je predala Titu štafetu, ali u Zagrebu, jer kada su dotrčali u Beograd saznali su da je Maršal tamo. Na mestu odakle je krenula prva štafeta podignut je spomenik, jedino i jedinstveno obeležje takve vrste u celoj bivšoj Jugoslaviji.

Izvor: www.kragujevac.co.rs.

Evo kako izgleda:

Зашто кажеш да споменик нема историјску вредност. Баш супротно, има јер "говори" о једном времену и једном релативно дуготрајном догађају. Тек ће да има вредност како време одмиче, као и све "старо".

Slazem se sa tobom da ce vreme tek pokazati neke stvari, pa i ovaj spomenik! Inace, moje licno zapazanje. Iako je ovaj spomenik gotovo u centru grada, cini mi se da mu se ne pridaje neka posebna briga ni po pitanju odrzavanja.Moze se videti da na postolju nedostaju slova. Posetiocu koji navrati u KG i prodje pored spomenika sigurno nece biti jasno sta ovaj "objekat" predstavlja. Nazalost, stanje je tako, kakvo je... Iskren da budem i meni nije bilo jasno sta ovaj spomenik predstavlja, iako sam u KG vec vise od 16.godina! Svi ovaj spomenik nazivaju STAFETA, a zasto niko nije znao precizno da mi objasni. Tek kad sam proucavao materijale vezane za vojnicka groblja, na sajtu www.kragujevac.co.rs u rubrici istorijske znamenitosti naisao sam na gore navedene podatke.

Pozdrav!

A i zaboravili ste još nešto.

Tradicija svakog sleta je bio završetak sa veličanstvenim vatrometom iznad stadiona JNA.
Takve grandiozne vatromete nikad posle nisam video u životu čak ni na Čolinom i Cecinom koncertu zajedno.
Rakete su se ispaljivale sa atletske "tartan" staze na pomoćnom spoljnjem terenu stadiona na delu koji se graničio žičanom ogradom sa centralnim teniskim terenom TK "Partizan".
Bile su zamaskirane reklamnim panoima sa fudbalskog terena i obično je stražu pored njih držao jedan vojnik.

Da Džumba i ja se sećam aviona sa letećim parolama i letcima koje smo kao deca razdragano skupljali po Novom Beogradu bilo da su najavljivali priredbe ili zamračenje stanova usled vojnih vežbi avijacije ili zatvaranja prozora usled prolaska Titovog eskorta bulevarom pored zgrada Siva II i III.Ta praksa zadržala se sve do sredine 80-tih a onda je čini se posle one čuvene vojne parade u Beogradu u Martu 1985 sve počelo lagano da zamire i da postaje nebitno....... ili je tako trebalo da izgleda da je nebitno.

Za oficira neaktivne rezerve:

Sve sto si napisao neosporno stoji. Ali ima jedna druga stvar - BILO NEKAD ...

Официру неактивне резерве, ја никада нисам скупљао летке које су бацали авиони по Новом Београду. Када сам ја скупљао те летке ( у Нишу) Нови Београд је био поприлично иза моста,   а стари аеродром је још радио. ;)

Dzumba nisam mislio da smo skupljali letke u istom vremenu i prostoru.
Već samo da si me podsetio na deo mog detinjstva, a i setio sam se da sam poslednje avione sa parolama i lecima iznad N.Beograda video sredinom 80-tih a posle više nikad.U doba kada smo mi skupljali letke igrali smo fudbal na bivšoj pisti starog aerodroma u sred vojnog naselja koje je niklo na dobrom njenom delu.Ispod sloja zemlje i trave još su se mogli otkopati delovi piste.
Znači da nisam video tvoj post, boga pitaj kad bih se setio običaja aviona sa parolama i lecima ali eto i to beše deo detinjstva mnogih generacija širom nekadašnje domovine, kako u Nišu tako i na N.Bgd.  :laugh:

Fotografija sa sleta za 25. maj 1965. godine.


[attachment=1]

Evo i kolekcije propusnih dokumenata za pripadnike bezbednosnih službi koji su davali obezbeđenje a koju sam imao priliku skoro da skeniram ljubaznošću jednog mog starog znanca.


Primetićete da su jedna dokumenta imala važnost do samog dana sleta u 12h a da su druga imala važnost za vreme samog održavanja ceremonije.Naravno sve to iz predostrožnosti i predupređenja pokušaja falsifikata i neovlašćenog ulaženja u najosetljivije delove stadiona JNA.

Да, то око промене пропусница сам већ објаснио. То је редовна, стандардна безбедносна процедура која се и у време "трулог комунизма" поштовала.

Иначе, имао сам, али нисам сачувао пропусницу слета из 1980.године коју видим на овим сликама. Током самог слета био сам углавном у новинарској ложи. Ту је увек занимљиво.

Na žalost bilo ih je još ali ko će znati gde ih je stari znanac zaturio.

Slažem se da je kod novinara uvek bilo "najzanimljivije" i najopuštenije oni su u to vreme u svom novinarskom okruženju na ovakvim manifestacijama znali svašta da komentarišu međusobom, ali su im informacije u 90% slučajeva bile proročke i više manje tačne.Bili su dobro obavešteni iako je javnost bila ubeđena da su znali i umeli da prikupljaju samo zvanično sročena i plasirana saopštenja. I moj stari znanac je često iz lične radoznalosti, kako kaže, voleo da boravi u odeljcima koji su bili rezervisani za pripadnike 7-me sile.

Pripadnici JNA učesnici na jednom sletu i neizbežna PAP-ovka.

Uglavnom vežbe sa elementima egzercira.

Наравно да је у вежбама било доста кретања и окретања са оружјем, али је сама вежба садржавала више појединачних вежби са оружјем. Део су биле класичне вежбе са оружјем које су се могле изводити на јутарњем вежбању уместо оних 1. и 2. комплекса простих вежби. Наравано, било је и других елемената,али су основне радње биле увек исте. Зато су питомци код увежбавања увек почињали са учењем основних покрета. Највише се губило времена да их савладају (науче) питомци прве године, док су они из треће то углавном знали.

Припреме су посебно биле занимљиве јер је главни креатор вежбе, легендарни ппуковник Крсто Јефтић умео да изведе оне "смотаније" да покажу шта су "научили". То смо сви једва чекали како би се слатко смејали, посебно када Крсто узме да имитира тог "смотаног" питомца. У моје време стална "мета" му је био неки Мићо Бараћ (29. класа) који колико год да је учио, никад није успевао да ухвати ритам и да правилно ради. Крсто Јефтић је често умео да каже: "М Мићо, Б Бараћ,  л лева нога, то је она до Интедантске академије". Она појединачна слова пре имена је увек наглашавао. Наравно, ова прозивка је изазивала салве смеха свих на писти. Међутим, Мићо је углавном настављао "по свом плану" па би на крају увек био елиминисан са слетске вежбе.

Još dve fotografije sa sleta za 25. maj 1965. godine. Vežba sa mornarima i vežba sa pionirkama.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=1]

Fotografija preuzeta sa www.kaldrmaskragujevac.rs/index.php/kragujevac-od-kraja-drugog-svetskog-rata-do-pocetka-devedesetih-album-broj-4/