PALUBA

Prvi pilot koji je potopio podmornicu
U Muzeju vazduhoplovstva koji ove godine obeležava Vek avijacije u Srbiji, ne postoji nijedna fotografija Dimitrija Konjovića, prvog pilota u istoriji koji je potopio podmornicu iz vazduha i osnivača prve jugoslovenske fabrike aviona "Ikarus"! A da sramota po Srbiju bude veća, ovaj pionir našeg vazduhoplovstva nije rehabilitovan ni posle 65 godina od presude komunističkih vlasti, kojom mu je oduzeta celokupna imovina zbog navodne saradnje s okupatorom.
Spasao Miroslavljevo jevanđelje
Iako ga je Prvi svetski rat zatekao kao pilota hidroaviona sa činom kapetana fregate u vojsci Austrougarske, Konjović je još tada svojim podvizima trajno zadužio srpski i francuski narod. Tako je, između ostalog, zaslužan i za spasavanje Miroslavljevog jevanđelja. Bilo je to početkom januara 1916. godine, kada je dobio naređenje da bombarduje iznurene srpske trupe, koje su se, nakon povlačenja kroz Albaniju, ukrcavale na brodove u jadranskoj luci San Đovani di Medua. Nadomak cilja, Konjović je primetio da se među vojnicima nalaze i civili, pa je okrenuo avion i bombe izbacio u more. Ispostavilo se da se na jednom od brodova koje je trebalo da gađa, u specijalnom transportu koji je pratio budući srpski patrijarh Gavrilo, nalazilo i Miroslavljevo jevanđelje, što je tek kasnije saznao.
Međutim, već sredinom septembra 1916. ušao je u istoriju kao prvi pilot koji je iz vazduha potopio podmornicu. Reč je o francuskoj podmornici "Fuko", a posebno divljenje zavređuje podatak da je Konjović, kada je podmornica nestala u dubinama Jadrana, spasao i celokupnu posadu plovila od 27 mornara i dvojice oficira!
- Otac se tog dana, u pratnji još jednog hidroaviona, vraćao sa nekog zadatka i na desetak kilometara od crnogorske obale ugledao podmornicu, koju su bombardovali. Podmornica je zaronila, ali su se na površini mora pojavile velike fleke od goriva, što je značilo da je teško oštećena i da neće moći dugo da ostane pod vodom. I zaista, ubrzo je izronila, a komandant naredio mornarima da napuste plovilo. Tada su dva hidroaviona sletela u talase i pokupili podmorničare na trup i krila. U međuvremenu, iz Boke je isplovila austrijska topiljarka i posle pola sata preuzela mornare, dok su oficire prevezli na kopno hidroavionima. Te večeri, po svim pravilima viteškog ratovanja, Francuzima su priredili koktel, nakon čega su otišli u zarobljeništvo - kaže Slobodan Konjović, sin Dimitrija Konjovića i dugogodišnji muzički urednik RTV Studio B.
Humanista pre svega
Inače, u spomen na ovaj događaj, francusko Udruženje spasilaca davljenika iz mora, na stogodišnjicu osnivanja, poslalo je Dimitriju Konjoviću 14. februara 1968. godine počasnu diplomu i zahvalnicu za iskazanu hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru.
Dimitrije Konjović je rođen 29. decembra 1888. u Stanišićima, kod Sombora, u porodici učitelja Pavla Konjovića, kao drugo od četvoro dece. Njegov stariji brat bio je ugledni srpski kompozitor Petar Konjović, a brat od strica slikar Milan Konjović. Izuzetno darovit, Dimitrije je po završenoj gimnaziji dobio stipendiju austrougarske vlade da školovanje nastavi u vojnoj akademiji u Rijeci.
"Ikarus".
- Otac je 1923. godine, zajedno sa braćom Dušanom i Milivojem Kovačevićem, Đokom Radulovićem i inženjerom Josifom Miklom osnovao preduzeće "Ikarus". Počeli su u objektima malog i prezaduženog preduzeća "Industrija motora Protić i dr" u Novom Sadu, da bi kasnije prešli u Zemun. Ta mala firma sa dva služ¬benika, poslovođom, šest radnika i četiri šegrta, vremenom je prerasla u fabriku sa preko 3.000 radnika! Od 1923. do 1941 "Ikarus" je proizveo 475 aviona, što je otprilike polovina ukupne proizvodnje aviona u Kraljevini Jugoslaviji. U početku, otac je bio i probni pilot na prvim modelima aviona koje su proizveli, a skoro dvadeset godina i direktor i jedan od glavnih akcionara - kaže Konjović.
Kada su Nemci ušli u Beograd 1941, Dimitrije je uhapšen i zatvoren na Banjici. Posle mesec dana, iz logora ga je spasao školski drug iz Rijeke, u tom trenutku oficir Vermahta, i to ne na Konjovićev zahtev, već zarad starog prijateljstva. Zapanjen što je Dimitrija ugledao u zatvoru, upitao ga je otkud on tu. Konjović je mirno odgovorio: "Uhapsili me ovi tvoji!"
Srpski vitez neba
Dimitrije Konjović rođen je 29. decembra 1888. u Stanišićima, kod Sombora, u porodici učitelja Pavla Konjovića, kao drugo od četvoro dece; Konjović iz mladih dana kao kadet u Rijeci; Ilustracije koje svedoče o potapanju podmornice i spasavanju posade; Dimitrije sa suprugom pod stare dane u Beškoj; Ispred fabrike "Ikarbus" pre Drugog svetskog rata ; Konjoviću je 14. februara 1968. godine dodeljena počasna diploma i zahvalnica za iskazanu hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru.
Petar Blečić

Izvor - Blic

Vrlo lijepi clanak - zasluzuje manje nadopune.

Francusku podmornicu Foucault Q70 (iste klase kao i poznata nam Curie) otkrio je jednog suncanog petka 15.9.1916. izvidjac na hidroavionu L132.

Taj se hidroavion vracao u hidro stanicu Kumbor nakon izvidjanja na potezu Drac-Kumbor.

Izvidjac sa L-132 (pomorski kadet Max Sewera) primijetio je na oko 10 milja JZ od Punte Ostro nepoznatu podmornicu u povrsinskoj voznji u kursu SI.

Odmah po povratku o tome je obavijesten komandant stanice  porucnik bojnog broda Demetar Konjovic.

Utvrdjeno je da to moze biti samo neprijateljska podmornica, te se u L132, kao pilot, ukrcao osobno pbb Konjovic.
Pridruzio se i hidroavion L-135.  Oba su bila naoruzana za po 2 bombe od 50 kg i 4 bombe od 10 kg.

D. Konjovic je sam pilotorao L-132 na kojem je izvidjac ostao M. Sewera.

Uskoro su dosli na mjesto ranijeg opazanja podmornice i nakon pola sata vidjeli podmornicu u voznji na oko 10 m dubine.
Podmornicu je primijetio izvidjac sa L-135  porucnik bojnog broda Otto v. Klimburg.

Pilot, por. fregate Walter Zelezny, napravio je krug i izbacio 50 kg bombe koje su detonirale ispod morske povrsine. Podmornica je bila ostecena, sto se vidjelo po masnim mrljama na povrsini. Posada je bila uvjerena da su naletili na morsku minu. Doslo je do nekontroliranog tonjenja podmornice, no nakon pola sata pumpe su uspjele izbaciti vodu i ubaciti zrak. 

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

[attachment=1]

Kapetan Devin dao je zapovijed za izranjanje podmornice i da sva posada izadje na palubu. Cuvsi zvukove avio motora, II oficir je zapucao iz mitraljeza prema L-132 koji je letio nize. Nato je izbacena bomba od 10 kg, a neposredno iza toga podmornica je potonula.

Zanimljivo je da nitko od 29 clanova podmornice nije nastradao.

Vidjevsi posadu u moru, D. Konjovic se spustio na povrsinu te je,  zajedno sa drugim hidroavionom, prikupio svu posadu.
[attachment=1]
Uskoro se pojavio torpiljer Tb100M i pokupio sve podmornicare
[attachment=2]

Jos nekoliko fotografija

Komandant podmornice i I oficir neposredno po dolasku u Kumbor
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
D. Konjovic peti s lijeva
[attachment=4]
u sredini u drugom redu; kadet Sewera u prvom redu - drzi rukavice u lijevoj ruci
[attachment=5]

[attachment=1]

Posada L-135
W. Zelezny umro je 1.3.1977. u Becu
O. Klimburg 8.8.1966. u Grazu

Posada L-132
D. Konjovic 5.1.1982. u Beogradu
M. Sewera 27.9.1917. kao pilot K193 prilikom nocnog napada na Brindisi

Druge podatke o D. Konjovicu nisam uspio pronaci.

Hvala Jadran, zbilja iscrpne informacije i slikovni materijal.

Fenomenalan clanak o vitestvu !

Jadrane, odlicne dopune!

Hvala ML i Istria052.

Svaka čast. :klap :klap :klap

Hvala! :)

U francuskim medijima vrlo malo pise o toj podmornici i konkretnom dogadjaju (nazvanu po francuskom fizicaru, izumitelju giroskopa); o humanosti nisam uspio procitati; navode se odlikovanja koja su dodijeljena.

U austrijskim novinama mala notica nakon par mjeseci (gotica se tesko cita - medjutim je sturi tekst prakticki identican gore iznesenom, posebno sto se tice posada aviona).

[attachment=1]

Bas  je bila prava dopuna izvanredno Jadrane 2 a i fotografije su sjajne

Barbakan, hvala i tebi na otvaranju teme.

New York Times, u brzini, navodi imena po svome.
[attachment=1]

Konjević i Nardelli su bili ista klasa  - skolovanje zavrsili 1913.
Konjević u gornjem redu, Nardelli u prvom.

[attachment=1]

Sa sajta www.flieger-album.de
o Dimitriju Konjovicu
(*29. Dezember 1888 in Stanisic nahe Sombor, heute: Serbien, + xx.xx.1982 in Belgrad) war Flugzeugführer bei der Österreichisch-Ungarischen k.u.k Seefliegertruppe und versenkte 1916 ein französisches U-Boot ab.

 
Ein Portrait von Gastautor Rainer Absmeier.

Dimitrije Konjovic besuchte das Gymnasium in Sombor und danach die Marineakademie in Rijeka. Im Lauf des Ersten Weltkrieges war er Pilot bei der Österreichisch-Ungarischen Seefliegertruppe und zeichnete sich dort mehrfach aus. Unter Anderem versenkte er am 15. September 1916 ein französisches U-Boot. Dies ereignete sich wie folgt:

Am 15. September 1916 erfuhr Leutnant Konjovic, Kommandant der k.u.k. Seeflugstation in Bocche di Cattaro (Albanien) von seinem Beobachter, dass er zehn Seemeilen vor Castellastua, ein unter Wasser fahrendes U-Boot gesichtet habe. Konjovic ließ sofort seine Maschine L132 und L135 (beide Lohner-Flugboote des Types TI) von Leutnant Zelezny mit je zwei schweren und vier leichteren Bomben beladen. Nach längerem Kreisen über der gemeldeten Stelle entdeckte der Beobachter Leutnant Freiherr von Klimburg von L135, das getauchte U-Boot. Aus etwa 200 Meter Höhe wurden zwei 50 Kg Bomben mit Verzögerungszünder abgeworfen, die etwa sieben Meter von Bug und Heck entfernt, einschlugen. Doch außer einem Ölfleck konnten die Piloten keinen Treffer feststellen. Erst vierzig Minuten später tauchte das U-Boot auf und die Flugzeuge setzten zum Sturzflug an, ehe sie bemerkten, dass vom U-Boot aus geschossen wurde. Die beiden Piloten warfen zur Warnung noch zwei leichte Bomben ab und winkten der U-Boot-Besatzung zu, damit diese sah, dass man die Matrosen selbst nicht angreifen wolle. Plötzlich hebt sich das Heck des U-Bootes, bevor es schließlich in den Fluten versank. Als man die Besatzung aus dem Meer rettete, erfuhren die k.u.k.-Flieger, dass sie das französische U-Boot „Foucauld“ versenkt hatten. Anschließend übernahm das Torpedoboot „100 M“ die Geretteten. Konjovic wurde für die Rettung im Jahr 1968 von der französischen Regierung mit einem Diplom für Tapferkeit, Humanität und Barmherzigkeit geehrt. Im Jahr 1918 war Konjovic aktiv an der Übernahme der Österreichisch-Ungarischen Kriegsmarine in Boka Kotorska von Seiten der Kriegsmarine des Königreichs Serbisch-kroatisch Slowenien beteiligt.

Nach dem Krieg war Dimitrije Konjovic bis 1923 beim Oberkommando der Kriegsmarine in Novi Sad tätig. Im Herbst 1923 war er Mitbegründer und Organisator der ersten jugoslawischen und balkanischen Flugzeugfabrik mit der Bezeichnung IKARUS und war fast 20 Jahre Direktor dieser Firma und einer der wichtigsten Aktionäre. In den Anfangsjahren war er selbst Testpilot der ersten Flugzeugmodelle, die von IKARUS produziert wurden und flog jedes produzierte Flugzeug selber.

Konjovic bewies sich als fähiger Industrieunternehmer und war einer derjenigen, die für die Entwicklung der Fabrik im Vorkriegszeitraum des Zweiten Weltkriegs am meisten beigetragen hat.

Dimitrije Konjovic war zwei Mal vereiratet und hatte vier Kinder. Er starb im Jahr 1982 in

Evo i od mene nesto na ovu temu...

ISTORIJSKI MORSKI LETAČI IZ BOKE

U rano proljeće 1913 godine jedna moćna medjunarodna pomorska armada patrolirala je vodama južnog Jadrana uz albansku i dio tadašnje crnogorske obale, izmedju ušća rijeka Bojane i Drima. Mješoviti sastav ove flote činilo je dvadesetak ratnih brodova svih tadašnjih velikih evropskih sila osim Rusije, a njen zadatak je bio da izvrši demonstraciju sile i da crnogorske i srpske trupe koje su opsjedale Skadar u Prvom balkanskom ratu, odvrati od zauzimanja tog grada. Medju britanskim, francuskim, italijanskim i njemačkim ratnim brodovljem, bili su i austro-ugarski bojni brodovi „Radetzky“, „Erzherzog Franz Ferdinad“ i „Zrinyi“, krstarica „Aspern“ i flotila torpiljarki pod komandom vice-admirala Maksimilijana Njegovana. Na palubama austro-ugarska bojnih brodova bila su ukrcana i tri mala hidroaviona tipa „Donnet-Lévèque“ čije će tadašnje korišćenje ući u svjetsku ratnu istoriju.
Naime, nakon što se pokazalo da je praktična upotreba hidroaviona sa palube bojnih brodova klase „Radetzky“ vrlo komplikovana zbog nedostatka prostora i adekvatnih dizalica za podizanje aviona iz mora na brod, tri austro-ugarska hidroplana dopremljeni su u Boku gdje je pri tadašnjem Pomorskom arsenalu u Tivtu uredjena privremena hidroplanska baza. Ubrzo su krajem aprila 1913, ovi hidroavioni iz Tivatskog zaliva poletjeli na prve zadatke vizuelnog osmatranja i foto-snimanja terena na samim južnim granicama austro-ugarske imperije, te oko Skadra i duž crnogorske i albanske obale, pri čemu su se pokazali izuzetno uspješnim. Time je Ratna mornarica Austro-Ugarske postala prva mornarica u svijetu koja je tada novo i moderno tehničko sredstvo – hidroavion upotrebila u ratne svrhe, a u bogatoj povjesnici Boke Kotorske markiran je još jedan trenutak kada je ovaj kraj bio pozornica dogadjaja značajnih i za svjetsku istoriju.
Ubrzo nakon ovog uspjelog eksperimenta, ratna mornarica Austro-Ugarske svoju privremenu hidroplansku bazu iz Tivta preseljava u Kumbor i daje joj status stalne baze za hidro-avione. Pod zvaničnim nazivom Seeflug station Kumbor, hidroplanska baza u Boki bila je druga te vrste na istočnoj obali Jadrana, nakon one u Puli koju je Austro-Ugarska osnovala 1910.
Sa izbijanjem Prvog svjetskog rata 1914 godine, hidroplanska baza u Boki ponovno dolazi na prvu borbenu liniju jer su njeni avioni i osoblje stalno angažovani za potrebe obližnjeg lovćenskog fronta i borbi austro-ugarskih sa crnogorskim trupama. Istorija se ponovno počinje pisati – 15.avgusta 1914 iz Boke polijeće austro-ugarski hidroavion E-18 sa poručnikom bojnog broda Konstantinom Maglićem za komandama koji uspješno bombarduje crnogorske položaje na prevoju Krstac na Lovćenu. Bio je to prvi slučaj na ovim prostorima u kome je jedan hidro-avion bombardovao ciljeve na zemlji. Ohrabreni uspjesima, mornarički piloti iz Kumbora sve su agresivniji i smjeliji tako da već 23.oktobra crnogorske položaje u okolini Bara istovremeno napadaju tri hidroplana i to E-18, E-33 i E-34, a 9. novembra avion sa posadom koju su činili poručnik fregate Prebanda i narednik Dvoržak obavlja i prvi noćni napad na ciljeve u blizini Bara.
Pored ovih, hidroavioni iz Boke redovno su vršili i zadatke izvidjanja i snimanja neprijateljskih položaja, pa su zahvaljujući takvom njihovom angažovanju 1914 i 1915 nastale neke od prvih aero-fotografija današnje crnogorske teritorije.
Ratne godine donose sve više naprezanja posadama hidroplana u Kumboru koji su svakodnevno na zadacima iznad južnog Jadrana, napadajući britanske, francuske i italijanske brodove i podmornice, a nerijetko i vrlo dobro branjene mornaričke baze u Italiji, posebno onu u Brindiziju. Broj aviona i osoblja u Kumboru stalno je u porastu, tako da će ova hidroplanksa baza sa samo 3-4 hidroaviona koliko ih je imala na početku rata 1914 do septembra 1918 narasti na čak 45 aviona sa velikim brojem pilota, osmatrača i mehaničara.
Sredinom rata oni opet ispisiju pionirske stranice svjetske istorije ratovanja na moru - 15.septembra 1916 godine, leteći nazad iz Drača u Kumbor, austro-ugarski hidroplan L-132 tipa „Lohner“ sa posadom koju su činili pilot, poručnik bojnog broda Dimitrije Konjović i osmatrač, poručnik fregate Maksimilijan Severa uočili su na oko 10 milja jugoistočno od rta Oštro ulaza u Boku, francusku podmornicu „Foucault“ na površini mora. Konjović je zajedno sa hidroplanom L-135 u kojem je bila posada koju su činili poručnici fregate Valter Železni i Oto fon Klimburg, odmah napao francusku podmornicu, gadjajući je bombama. Tri od prve četiri ispuštene bombe pričinile su teža oštećenja na francuskom ratnom brodu – akumulatorske baterije i elektro motori su oštećeni, voda je prodirala u podmornicu i „Foucault“ je polako počela da tone. U narednih skoro pola sata prestravljena posada francuske podmornice zgroženo je posmatrala kazaljke dubinomjera dok je teško oštećeni „Foucault“ lagano tonuo u dubine Jadrana, a mornari se očajnički borili da zaustave prodor vode i podmornici vrate pogon. Kada se već sve činilo izgunbljenim,a „Foucault“ potonula do dubine od 80 metara gdje je već prijetila ogromna opasnost da snažni vodeni pritisak prosto zdrobi njen  trup, Francuzi su uspjeli da isprazne balastne tankove i teško oštećena podmornica je krenula ka površini mora. Čim se „Foucault“ ponovno promolio iz morskih dubina, austro-ugarski hidroplani su ga ponovno napali, ispustivši još četiri bombe koje su pale u neposrednu blizinu francuske podmornice, nanijevši joj nova oštećenja. Komadant „Foucaulta“, poručnik bojnog broda Leon-Anri Devan, naredio je svojoj posadi da napusti brod. Vidjevši da Francuzi izlaze na palubu podmornice i skaču u more, piloti Konjović i Železni, odustali su od daljeg napada i preostale bombe ispustili u more daleko od „Foucaulta“. U izuzetno hrabrom ali i galantnom činu, austro-ugarski piloti su potom svoje hidroplane spustili na uzburkanu površinu Jadrana i dovezli se u blizinu „Foucaulta“ koji je tonuo. Konjović i Železni na svoje avione primili su svih 29 članova posade francuske podmornice koja je ubrzo zauvijek nestala pod valovima Jadrana. Pretrpani hidroavioni koji više nisu mogli poletjeti, valjali su se po velikim talasima, ali Austro-Ugari nisu željeli da napuste svoje domalopredjašnje neprijatelje – francuske brodolomnike, držeći ih na svojim avionima sve dok iz Boke nije doplovila austro-ugarska torpiljarka Tb 100M koja je preuzela posadu „Foucaulta“ i odvela je u Tivat.
 To što su upravo postali prvi ljudi u svjetskoj istoriji ratovanja koji su iz aviona potopili podmornicu, za Konjovića, Železnog i njihova dva saborca bilo je manje bitno od plemenite želje da viteški pomognu savladanom protivniku i spasu sve francuske podmorničare.
Zbog svog vojničkog uspjeha, hidroavijatičari iz Kumbora dobili su brojna austro-ugarska odlikovanja i priznanja. Otac poručnika bojnog broda Valtera Železnog, u pismu sinu medjutim, naglašava ono najvažnije:
„Vrlo sam zadovoljan Tvojim uspjehom, posebno time što ni jedna majka neće plakati zbog potapanja francuske podmornice i Tvog spašavanja posade.“
Otmeni gest odavanja počasti protivniku, kakav je rijedak slučaj u svijetu, stigao je i od samih Francuza koji su, doduše sa 52 godine zakašnjenja, odlukom svoje Vlade 14.decembra 1968, zbog spašavanja posade „Foucaulta“, Dimitrija Konjovića odlikovali medaljom za iskazanu hrabrost, humanost i milosrdje u borbama na moru. Umjetnička grafika koja prikazuje scene spašavanja francuskih podmorničara tog septembarskog dana 1916 iz Jadrana pred Bokom Kotorskom i danas se nalazi na zvaničnom sajtu francuske Mornarice.
Igrom slučaja, hidroplani iz Boke i njihov komadant -poručnik bojnog broda Dimitrije Konjović, Srbin rodom iz Sombora, upleli su se i u sudbinu kulturnog blaga južnoslovenskih naroda.
Jednog hladnog zimskog dana 1916 Konjović je krenuo na zadatak bombardovanja brodova albanske luke San Djovani di Medua preko koje su se tada u Italiju evakuisali srpski i crnogorski vojnici nakon kraha frontova i austro-ugarskog osvajanja te dvije države. Medju hiljadama vojnika i izbjeglih civila, na jedan od brodova ukrcavao se i budući srpski patrijarh Dimitrije, a ljudi koji su pratili blagajnu Kraljevine Srbije na brod su unijeli, u specijalno zapečaćenom paketu i najstariju srpsku knjigu “Miroslavljevo jevandjelje” iz 12. vijeka.
          Skriven mutnim oblacima, nenajavljeno, unoseći paniku medju onima koji su se pokušavali ukrcati na brodove, iskrsnuo je austro-ugarski  hidroavion. Letio je veoma nisko, a u luci nastaje panika jer su svi očekivali da će početi da padaju bombe. Medjutim, na opšte iznenadjenje, austro-ugarski hidroplan se napravivši tri kruga iznad broda, udaljio i svoj smrtonosni teret bombi umjesto na ljude, izbacio u more. Niko od ljudi u San Djovaniju de Medui nije znao da je za komandama tog hidroplana austro-ugarski oficir Dimitrije Konjović koji je svojim nadredjenima kasnije objasnio da je bombe bacio u more, jer je vidio brodove pune civila, a to nikako ne može biti ratni cilj. Takva Konjevićeva čojska ali i potencijalno za njega vrlo opasna odluka jer se izložio opasnosti dospijeća pred prijek vojni sud, spasila je brojne ljudske živote, ali i najstariju knjigu srpske književnosti – “Miroslavljevo Jevandjelje”.

S.L.
  

Listajuci po drugom predmetu, naisao sam na ovaj zanimljivi podatak:

- austrogarski hidroavion (za sada nemam podatke o tipu/posadi) je 9.8.1916. potopio u bazi u Veneciji britansku podmornicu HMS B10 koja se nalazila na popravku uz maticu Marco Polo. Hidroavion je doletio iz hidro baze u Trstu.
- bomba je napravila rupu od dva metra te je, kasnije podignuta, nakon pozara pri popravku u doku, otpisana.

Na taj nacin, B-10 je bila prva podmornica koja je stradala direktnim pogotkom avio bombe, a Foucault prva podmornica koja je stradala u naletu aviona na otvorenom moru.

[attachment=1]
(podmornica B6 istog tipa kao i B10)

U napadu na Veneciju je ucestvovalo osam hidroaviona iz Trsta predvodjenih v. Banfieldom i trinaest iz Pule.

šta drugo reći nego hvala na ovim iscrpnim podacima o jednom vitezu sa naših prostora

Somborac prvi u svetu potopio podmornicu iz aviona

Uto, 01/25/2011 - 21:13

Da je glasovita somborska patricijska porodica Konjović južnoslovenskoj kulturi u amanet ostavila samo čuvenog impresionistu, maestra Milana Konjovića, bilo bi dosta da zlatnim slovima ostane upisana u anale. Ali ne, „morali” su Konjovići da opismene zemljake i muzički, kroz delo ništa manje značajnog kompozitora Petra Konjovića, brata od strica velikog Maestra. I kad čovek pomisli da je od jedne familije i previše, iz burne istorije ovih krajeva izranja Dimitrije Konjović, mlađi Petrov brat, čiji je životni vek protekao u događajima dostojnim kakvog holivudskog visokobudžetskog ostvarenja, pun uspona i samo jednog pada.
Dimitrije, rođen 1888, drugo dete uglednog učitelja Pavla Konjovića, imao je drugačija interesovanja od starijeg brata Petra i stričevića Milana. Želeo je da bude vojnik. Kako je tada Sombor bio u Austro-ugarskoj imperiji, pohađao je elitnu Vojnu akademiju u Puli, a Prvi svetski rat je dočekao kao pilot hidroplana i poručnik bojnog broda, što ga je, službujući u bokokotorskoj pomorskoj bazi Kumbor, dovelo u nimalo zavidnu poziciju da ratuje protiv „svojih“. Iz tog perioda ostala je zabeležena anegdota, koja je Dimitrija načinila spasiocem jedinstvenog srpskog pisanog istorijskog spomenika, Miroslavljevog jevanđelja. Naime, u januaru 1916. Konjoviću je naređeno da nakon uzletanja osmotri i napadne brodove koji su izvlačili srpsku vojsku iz jadranske luke San Đovani di Medua. Kako se i lično uverio, ovi brodovi su doduše evakuisali vojne snage, ali i masu civila, te je Dimitrije odlučio da bombe izruči u more. Ispostavilo se da je u ovom konvoju bio i srpski patrijarh s riznicom SPC, koja je ostalo neoštećena samo zahvaljujući Konjovićevom viteštvu.
Da u njemu teče patricijska krv, pokazalo se bezbroj puta, ali i u analima ratovanja ostaje podvig, za koji je, samo naizgled apsurdno, odlikovan od tadašnjeg neprijatelja. Dimitrije Konjović je u istoriji ratovanja ostao zapisan kao prvi pilot aviona koji je potopio još jedno čudo modernog ratovanja, podmornicu. Elem, u septembru 1916. nakon izviđačkih letova oko rta Oštro, tad već komandant hidroplanske baze Kumbor, Konjović je bio obavešten da je primećena neprijateljska podmornica. Zauzeo je mesto pilota i uzimajući dve bombe od po 50 kila u podvez, s nešto mlađim kolegom poručnikom bojnog broda, Valterom Železnim, krenuo u akciju. Brzo su pronašli podmornicu i otpočeli napad, odbijan pramčanim protivavionskim topom. U jednom trenutku podmornica, za koju se kasnije ispostavilo da je bila francuska i nosila ime izumitelja žiroskopa Fukoa, je zaronila pokušavajući da nestane u dubini. Ipak, izbačene bombe su nanele tolika oštećenja sumarenu da francuskom komandantu nije preostalo ništa drugo do da izroni i naredi evakuaciju s teško oštećenog plovila. Običan pilot, pogotovo u tim danima praskozorja avijacije, u najboljem slučaju bi se nakon potapanja broda okrenuo i obavestio svoje brodove o brodolomnicima, ali ne i somborski koljenović. Mada je more bilo uzburkano, naredio je pratiocu da ga sledi i sleteo na površinu vode da bi pokupio sve članove posade, do pre koji minut neprijateljske podmornice. Kako je ovih bilo ukupno 29, visili su s pontona i krila dok su hidroplani, nemogući uzleteti, glisirali po talasima Jadrana spasavajući francuske matroze sigurne smrti. Uskoro im je u susret izašla austrougarska torpiljerka, koja je „olakšala“ hidroavione za obične podmorničare, dok su oficiri odleteli u Kumbor, gde je trebalo i zvanično da postanu ratni zarobljenici. Ipak, ni to kod Dimitrija nije prošlo tek tako, pošto je dozvolio odvođenje podmorničara u ratno ropstvo tek posle gala večere i prijema koji im je priredio.
Kasnije je Konjović još mnogo stvari u životu učinio, uključujući i formiranje prve jugoslovenske fabrike aeroplana „Ikarus“, što je posebna i zadivljujuća priča, ali njegova ljubaznost i viteško poimanje rata bilo je nagrađeno i ozvaničeno čak 52 godine kasnije, kad mu je odlukom predsednika Francuske Republike 1968, general Šarl de Gol, uručena medalja za iskazanu hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru, dok se i danas na zvaničnom sajtu Francuske mornarice nalazi umetnička grafika koja prikazuje scene spasavanja francuskih podmorničara iz Jadrana.

Milić Miljenović


Izvor: ДНЕВНИК (http://www.dnevnik.rs/sr-lat/node/20484)

Uspeo sam da nađem fotografiju zahvalnice koju je Konjević dobio od francuza 14.02.1968.

[attachment=1]

Bravo!

Hvala. :)

Ljepo je to vidjet, neko daleko vrijeme kada se poštovalo viteštvo.

Ponovljena fotografija; nekoliko mjeseci prije udesa.
[attachment=1]

[attachment=1]

Posle prvog svetskog rata su mu prebacivali ta dejstva po srpskoj vojsci u povlacenju pa je brzo odustao od vojne karijere za razliku od Nardelija, takodje, njegova lojalnost je stalno dovodjena u pitanje i dozivljavao je brojne provokacije. Inace najbogatiji Jugosloven krajem tridesetih godina proslog veka.

Линијски поручник Димитрије Коњовић и контраадмирал Александар Ханса.
Котор 1916.

[attachment=1]

Jedna razglednica o potapanju podmornice.

[attachment=1]