PALUBA

                      Nazalost austro-ugarska ratna mornarica nikada nije izasla iz senke italijanske mornarice, iako je za to imala vrlo dobrih preduslova. Zasto se to nije desilo ostace misterija, s obzirom na snagu jedne carevine kao sto je bila austro-ugarska u odnosu na italiju, pri cemu se ovo odnosi i na italiju pre ujedinjenja i posle ujedinjenja. Moja razmisljanja idu u pravcu da je razlog svih razloga zapravo sam geografski polozaj austro-ugarske monarhije. Ako pogledamo njen polozaj na jadranu dolazimo do zakljucka da se zapravo radi o jednoj zarobljenoj mornarici, kako se ono kaze bez ijednog ispaljenog plotuna. To je naravno rezultat pomenutog geografskog polozaja, jer onaj ko kontrolise "otranska vrata" taj kontrolise i citav jadran, drugim recima citaj italija, koja se posle ujedinjenja razvila u jednu respektabilnu drzavu. Sve to je dovelo do toga da austrougarska ratna mornarica, ostane da je nazovem provincijalna mornarica ogranicena na jadran, iako je bez svake sumnje imala potencujal da se razvije u nesto mnogo vece. Ne bih se usudio da ustvrdim da bi se razvila u nesto poput nemacke ratne mornarice ili recimo royal navy-a ali je sigurno da je mogla da se razvije u jednu respektabilnu mornaricku silu, koja je mogla da ima recimo dominantnu ulogu na mediteranu.

Osim geografskog položaja ( manje važan), K und K Kriegsmarine se nije razvijala zbog apsolutne nezainteresovanosti za prekomorske posede i kolonije njenog državnog vrha. K und K je bila preorijentisana na konitnentalno širenje, na račun svojih suseda, pre nego na otkrivanje nezauzetih divljina širom sveta. Zbog toga je ona bila i ostala mala, ali dovoljno jaka mornarica, za odbranu sopstvene obale od "večitog" neprijatelja Italije.

I ona je taj zadatak u prvom ratu obavila. I sami vidimo koje su snage bile upotrebljavane u ratnim djelovanjima na Jadranu - Razaraci i torpiljrke otvorenog mora. Ostaju zabiljezeno samo ogranicene akcije u kojima su sudjelovale velike flotne snage. Jedina od njih uspjesna je bila bombardiranje talijanske obale na prvi dan rata s Italijom.
Ni saveznici se nisu usudili uvesti velike brodove u Jadran. Kako zbog podmornica, tako i zbog obalnih utvrdjenja i drugih snaga obalne obrane.
Na zalost, bez drugog saveznika u Sredozemlju, nije se mogla ostvariti kontrola Otranta, a samim tim ni kontrola pomorskog prometa u Sredozemlju.
Pokusaj sa KuK i njemackim podmornicama je bio ogranicen na mogucnos broja podmornica i prolaska kroz otrantsku barazu. Usprkos najboljim rezultatima u broju potopljenih brodova od strane podmornica centralnih sila, promet Sredozemljem nije zaustavljen. Za napomenuti je da su Nijemci i KuK potopili vise trgovackih brodova u Sredozemlju nego na Atlantiku. Razlog tome je slabija zastita brodovlja i manja upotreba konvojskog sistema.
Veliki brodovi u Jadranu su samo za reprezetativne uloge i da se admirali mogu potezati po velikim salonima.
KuK je imala respektabilnu flotu, ali ona se nije mogla upotrebiti za ono za sto je gradjena. Bili su megalomanski zahvati koji su samo izcrpili drzavne blagajne. Od svih tih velikih brodova, samo je klasa Radezky bila dobro pogodjena. Klasa Tegetoff je bila potpuni promasaj i mogla je kao takva prezentirati samo broj ugradjenih topova kalibra 305 mm i nista vise. To se vidilo u slucajevima Saint istvan-a i Viribus Unitisa. Potopljeni su jednim pogotkom torpeda i jednom minom. Sto su mislili ti admirali i konstruktori, da zbog ogranicenog gaza u lukama i nemogucnosti dokovanja velikih brodova (niti jedan bojni brod nije dokovan od 1013.-1918. godine jer nije imao gdje), protivnici nece upotrebiti odgovarajuca orudja najbolja za tu svrhu.
Kao da talijani nisu znali za pokrete flote i kao da nisu docekali sastav Saint Istvan-Tegethoff kod Premude. Malo morgen reklo bi se...
Mornarica na Jadranu mora biti defanzivna, s izuzetkom podvodne komponente i diverzanata. Sprijeciti komunikacije i mogucnost iskrcavanja. To je ono na cemo se bazirala JRM i bila je u tu svrhu izvrsno izgradjena i opremljena (uz sve manjkavosti koje svi znamo).

Kraj jedne i rađanje nove mornarice.

Szent Istvan pogođen je sa dva torpeda, ima o tome i skica Danijela Frke, sa prikazanim oštećenjima boka. Podvodna zaštita tih brodova bila je loše projektovana, sa isuviše malom širinom koferdama, pa se plinovi nisu imali gde širiti, ostvarujući time jak hidraulički udar i rušenje konstrukcije. Obim oštećenja bio je toliki da je grupa BOB učinila podvig omogućujući da se dobar deo posade spase, jer se brod prevrnuo i potonuo tek skoro tri sata posle udara. Konstruktivna zaštita ovih brodova bila je projektovana za artiljerijski boj u uslovima Jadrana, do koga nikad nije došlo, a nemački konstruktori su Poppera svojevremeno "ispljuvali" zbog loše koncepcije podvodne zaštite - "i zapamtite o dvostrukom dnu". Sem toga, Szent Istvan je prosto bio loše građen.