PALUBA

[attachment=1]
Petar Bojović je poreklom iz plemena Vasojevića. Rođen je 16. jula 1858. u selu Miševići, opština Nova Varoš. Gimnaziju je završio u Beogradu i stupio u Vojnu akademiju 6. oktobra 1875. Proizveden je za artiljerijskog potporučnika 1880, za konjičkog poručnika 1883, za đeneral-štabnog kapetana I klase 1891, pešadijskog potpukovnika 1897, đeneral-štabnog pukovnika 1901, đenerala 1912.

Kao mlad oficir zauzimao je postepeno položaje prema činu i komandovao je u miru pešadijskim pukom, pešadijskom brigadom, divizijskom oblašću, konjičkom divizijom, trupama novih oblasti. Bio je načelnik štaba divizijske oblasti u dva maha, pomoćnik načelnika štaba Aktivne vojske, pomoćnik i zastupnik načelnika i načelnik Glavnog đeneralštaba, načelnik štaba glavne vojne inspekcije i načelnik opšteg vojnog odjeljenja Ministarstva vojnog.

U ratu protiv Turske 1876, kao pitomac Vojne akademije, bio je u štabu Vrhovne komande, a u nastavku rata 1877. do 1878. u bateriji na dužnosti podoficira. U srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je vodnik konjičkog eskadrona i zastupnik načelnika štaba Šumadijske divizije.

U Prvom balkanskom ratu 1912-1913. bio je načelnik štaba Prve armije, koja je izvojevala velike pobede u Kumanovskoj i Bitoljskoj bici. Učestvovao je u mirovnim pregovorima sa Turskom, održanim u Londonu 1913, kao vojni stručnjak u delegaciji srspke vlade. U Drugom balkanskom ratu 1913. protiv Bugarske bio je načelnik štaba Prve armije, koja je odnijela pobedu u bici na Bregalnici.

U Prvom svetskom ratu, njegova Prva armija je pretrpela velike gubitke u bici na Drini 1914. Bojović je bio ranjen u ovoj bici, pa ga je zamenio armijski đeneral Živojin Mišić. U januaru 1916, imenovan je za načelnika štaba Vrhovne komande umesto bolesnog vojvode Radomira Putnika, koga su vojnici na rukama nosili do Skadra. Tu poziciju je zadržao do juna 1918, kada je dao ostavku na to mesto zbog nesuglasica sa generalima Antante oko pitanja širenja Solunskog fronta. Smatrao je da su saveznici najteže i najopasnije položaje prepustili srpskoj vojsci, što je bilo tačno. Ponovo je preuzeo položaj komandanta Prve armije, koja je prva probila neprijateljske linije na Solunskom frontu i napredovala duboko u okupiranu teritoriju. Njegove jedinice su ušle čak u Sofiju a povučene su nakon pretnje glavnokomandujućeg Solunskog fronta, francuskog đenerala i petog (počasnog) srpskog vojvode Franša d‘Eperea da će okrenuti francusko oružje protiv Srba ukoliko se odmah ne povuku. Srpska Vrhovna komanda ga je 26. septembra 1918. odlikovala titulom vojvode za njegove zasluge tokom rata.

Imenovan je 1921. godine za načelnika Generalštaba na mestu preminulog vojvode Živojina Mišića, a 1922. se povukao iz aktivne službe.

Na samom početku Aprilskog rata, postavljen je za zastupnika vrhovnog komadanta Kraljevske jugoslovenske vojske, mladog kralja Petra II Karađorđevića.

Izvor: Wikipedia, razni sajtovi

[attachment=1]
Vojvoda Petar Bojović je umro u Beogradu 20. januara 1945.

 Đeneral i Vojvoda Petar Bojović spada u najveće vojskovođe prvog svetskog rata.
 Odlikovan je:
 Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda (1930. godine),
 Ordenom Karađorđeve zvezde prvog reda (1936. godine)
 Francuskim ordenom Legije časti (1936. godine)
 reč je o mirnodopskim odlikovanjima 
 Tokom rata 1912, 1913, 1914 pa sve do 1918. godine zbog svojih uspešnih ratnih operacija,
 odlikovan je više puta najvišim srpskim i savezničkim odlikovanjima.

Vojvoda Petar Bojovic na polozaju

[attachment=1]

Vojvoda Petar Bojovic je tokom II svetskog rata kao veliki vojskovodja bio postedjen od strane Nemaca uz uslov da ne napusta svoju kucu u Trnskoj ulici br.25.
 

Medjutim grupa skojevaca upada 20.01.1945.godine u njegovu kucu kako bi ga prinudni iselili i napadaju starog vojvodu. Vojvodu su pretukli a on je istog dana preminuo od posledica unutrasnjeg krvarenja. Posebno je oslobodioce iritrala vojvodina sapka i sinjel koji su ih asocirali da je u pitanju "kraljev vojvoda". Vojvodin sin Dobrosav je pokusao da zastiti oca ali je savladani a brzo potom upucen u zatvor u Sremsku Mitrovicu.
Kad je vojvoda umro, prevezen je na taljigama na Novo Groblje.
Pred samu sahranu OZN-a preko Radio Beograda preko objavljuje vest da ako neko od gradjana Beograda pokusa da dodje na sahranu Bojovica na Novom gorblju bice uhapsen i krivicno gonjen.
Oslobodilacke vlasti zabranjuju prisustvo gradjanstva sahrani i veliki vojvoda biva sahranjen bez ikakvih pocasti gotovo ilegalno u gradu kome je 1918.godine doneo slobodu.

 

Коментар на ове задње информације о "пребијању"

У неколико извора, смрт војводе Петра Бојовића је окарактерисана: "умро је у Београду...."
- ово пребијање за мене је новина, и дописана је у википедији.
- многи форуми, да их не именујем сада (да им не правим рекламу) не истичу овај податак око пребијања.

Средином 80-тих, из БИГЗ-а, изашла је едиција у 5 тома, о тројици српских војвода. Међу њима није било Воводе Петра Бојовића. А касније 90-тих је и он придодат, па се сада може наћи комплет са свом четворицом српских војвода.

Неспорна је величина улоге Петра Бојовића у српској историји.
Међутим две ствари су ту интересантне:
- у књизи "Време смрти", Добрице Ћосића, ако ме сећање добро служи, опис догађаја око примопредаје дужности команданта 1.А, је доста проблематичан. Цело дело прочитао сам три пута. Па да сада не дужим, та примопредаја није обављена, а како и зашто НЕ, прочитајте;

- чиљеница (цитат): "На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Након априлског слома, због старости није учествовао у ратним операцијама, али је подржавао ЈВуО." -

Прво: Није баш најјасније објашњена његова улога у војној хијерахији 1941.
Друго: Не видим да би ондашња власт имала обзира према краљевом "Врховном команданту".
Треће: Немамо података о његовом изјашњавању на одлуку краља да се сви ставе под команду маршала Тита из августа 1944.године.
Четврто: да ли је сарађивао са Недићевом владом?

Дакле има ту много отворених питања.
Надам се да ово не задире у Т.11

Љуба

Ne znam odakle bih poceo svoju teoriju ovom slucaju.

Evo ovako.
Cinjenica je da jedan deo internet izvora (koje sam koristio kako bih saznao nesto vise ovome) navodi da je grupa partizana (skojevaci, OZNA) u cilju prinudnog iseljenja vojvode Bojovica upala u njegovu kucu i da ga je tom prilikom pretukla. Takodje je cinjenica da onaj drugi deo izvora kaze samo da je vojvoda Bojovic umro u januaru 1945.godine ali se  tacan datum razlikuje pa tako neki kazu 19.januara, drugi navode 20.januar (vecina) dok neki kazu da je u pitanju 21.januar. Malo neobicno za 20.vek kada postoje podaci kada se tacno znaju mnogi nebitni podaci iz zivota i rada nekih manje zasluznih.
U svakom slucaju osim eventualnih izjava nekih svedoka verujem da neki drugi materijalni dokaz ne postoji ni da jeste tako bilo ni da nije. Mozda postoji neko resenje  po kome se pleni kuca pa bi to mozda bio neki posredni dokaz.

Preskocicu sada to izdanje BIGZ-a i deo o primopredaji duznosti pa cu se kasnije vratiti.

Pomenuto je da je na pocetku (ovaj termin je jako bitan) Aprilskog rata vojvoda Bojovic postavljen za zastupnika VK. Ne vidim nista posebno u tome osim da se "davljenik i za slamku hvata", a davljenik u ovom slucaju je kralj i Vrhovna komanda koji su postavljanjem Bojovica na tu duznost verovatno igrali na kartu njegove vojnicke slave kako bi sprecili raspad vojske i drzave.
Podrzavao je JuVO? Na koji nacin? Time sto ih je simpatisao ili i konkretno? Prema podacima vojvoda Bojovic je bio u nekoj vrsti kucnog pritvora od dolaska Nemaca tako da verujem da je ta podrska bila samo verbalna. Pa na kraju vojvoda je zakletvu polozio kralju  i naravno da je podrzavao u to vreme jos zvanicnu vojsku. Bar mi se cini da je to logicno zato sto su i tada postojali ljudi koji su postovali datu zakletvu do kraja zivota.

Dakle sto se tice pitanja njegove uloge u vojnoj hijerarhiji tokom Aprilskog rata mislim da se ona ogledala samo u cinjenici da je jedan veliki vojskovodja ziv "pa da probamo da on preuzme komandu". Da je to uradjeno ranije mozda bi i dalo neke rezultate ovako mu je od novih vlasti to verovatno uzeto za zlo.

Vlast ma kakva da je trebala je da ceni zasluge vojvode Bojovica u oslobodjenju zemlje u I svetskom ratu. Medjutim tadasnja ideologija je dovela do toga da se u ovoj zemlji gotovo nista od pravih vrednosti ne ceni. Inace mozda nije to toliko ni cudno. Pa vojvoda Bojovic je porazio vojsku u kojoj je tada ratovao novi vladar. Za razliku od Nemaca koji su bili porazeni ali postovali nekadasnjeg protivnika novi oslobodioci nisu imali takve obicaje.

Zbog cega bi se i kako covek od gotovo 90 godina stavio pod Titovu komandu dok se u isto vreme nalazi u kucnom pritvoru i koji se vec vise od 3 godine ne nalazi na na kakvoj duznosti u toj vojnoj hijerarhiji. Da li je mozda trebao da obuce vojvodsku uniformu i da krene da pravi diverzije kao Prle i Tihi?

Na koji bi nacin vojvoda mogao saradjivati sa Nedicevom vladom?  Ok, mozda neka savetodavna funkcija, medjutim licno mislim da mu njegova oficirska cast ne bi dozvolila nikakav vid saradnje sa ociglednim saradnicima okupatora (to je mogao da vidi za razliku od JuVO za koju iz pritvora tesko da je mogao da zna da li saradjuju sa okupatorom ili ne).

E sad da se vratim na BIGZ.

Dakle u vreme kada su jos bila sveza secanja na "najveceg sina..." objavljuje se to izdanje o srpskum vojvodama u kome nema Petra Bojovica. Zbog cega? Zbog toga sto je kao vojnik prihvatio ( a da li je uopste i stupio na duznost) da bude zastupnik VK? Ili zbog toga sto nije prekrsio zakletvu koju je dao mnogo ranije pa je i dalje podrzavao kralja i ostatke vojske koja je ostala verna kralju? Ili mozda zbog pomenutog sukoba sa Misicem (a pitanje je koliko je to tacno posto koliko mi je poznato Misic je primo duznost komandanta 1.A kada je Bojovic ranjen. Takodje smatram da je u jeku bitke klasicna primopredaja duznosti glupost, jos ako je onaj koji predaje duznost ranjen onda je to posebno glupo)? Ili mozda zbog nacina na koji je umro?

Licno ne verujem da je u vreme od 1945 do 1990 nekome bilo stalo da se bavi tamo nekim mozda imaginarnim sukobom Misica i Bojovica i da je razlog izostavljanja.

Uzmimo u obzir ovu teoriju o spletu okolnosti koje su mogle da dovedu do pomenutog prebijanja.

1.Nove vlasti zakljucuju da je kuca u Trnskoj 25 pogodna za neku opstu namenu  (ne) znajuci ko u njoj zivi.
2.Neko donosi resenje da se ta kuca oduzima za potrebe .... i salje neke skojevce da to resenje uruce i da isele stanare
3.Skojevci su osobe koje i ne znaju ko je Petar Bojovic i kojima to ime nista ne znaci (sisli sa planine, neskolovani, dosli iz neke druge republike gde nije poznat)
4.Skojevci ulaze u kucu i vide vojvodinu sapku i sinjel  koji ih odmah asociraju na predratno vreme i kralja
5.Sve to plus lepa kuca kod njih stvaraju utisak da se radi o nenarodnom elementu (tako su nauceni) i naravno posto je jos rat a oni su oslobodioci onda "imaju pravo da presudjuju po svom nahodjenju".
6.Tako vojvodu isprebijaju kao nenarodni, burzujski, kapitalisticki element a vojvoda od tih povreda umre.


Ili druga varijanta:

1.Sve se desava sa znanjem i uz podrsku nekoga odozgo.
2.Cilj je eliminisati vojvodu u okviru borbe za vlast. Vojvoda moze biti opasan posto podrzava kralja. Mogao bi da bude elemenat koji bi uzdrmao temelje nove vlasti (narod ga voli, njegova karijera i dela dovoljno govore o njemu kao osobi).Zgodno vreme je svako dok rat jos traje.
3.Pronalazi se neki razlog da se upadne u kucu
4.Ostatak bi se uklapao sa prethodnom verzijom.



Ili je ova verzija najrealnija i za pomenuto prebijanje i za izostavljanje u BIGZ-u

Svi vrlo dobro znamo da su oslobodioci vrlo cesto i po zavrsetku rata uzimali "pravdu" u svoje ruke i bili i sudije i porota i dzelati. Znamo to iz previse izvora koji se pojavljuju poslednjih godina tako da verujem da u prici o Bojovicu ima dosta istine.
U svakom slucaju sramota je za ovaj narod da neko toliko zasluzan ne bude sahranjen uz sve pocasti i da se na takav nacin odnosi prema njemu.

Ukoliko je ovo tacno onda je tesko i zamisliti kakav je odnos vlasti bio prema nekima manje zasluznima.


Eto ja o tome toliko. Mozda gresim, mozda pogresno povezujem podatke, mozda su ipak ove moje teorije ili jedna njih tacne ili dobrim delom tacne. PA evo sve sto bi moglo da rasvetli ovaj dogadjaj je dobrodoslo da se objavi uy postovanje Pravilnika foruma, naravno.

Ne znam da li je poznato forumašima,ali general-pukovnik VJ Milovan Bojović je unuk vojvodi Petru Bojoviću.General je penzionisan 1999,ako se ne varam sa dužnosti savetnika NGŠ.

Мислим да су неки даљи рођаци. Генерал Бојовић је из  једног села у околини Чачка или Горњег Милановца, док је војвода Бојовић од Нове Вароши.

........................У својој студији Битка на Дрини 1914, Борђе Лукић истиче да је приликом заузимања Мачковог камена од српских трупа 20. септембра „пропланак величине од 500 квадратних метара био потпуно покривен лешевима погинулих, махом непријатељских војника, преко којих се могло газити". У периоду од 14. до 22. септембра Дунавска првог и Дунавска дивизија II позива изгубиле су 11.490 људи избачених из строја, мећу којима велики проценат командног кадра (Дунавска дивизија I позива изгубила је, на пример, 118 официра, од којих 5 команданата пукова и 17 команданата батаљона).

Ако се баци поглед на ток борби на Мачковом камену, видеће се да је српско командовање, поред других пропуста, пренебрегло два основна оперативна начела: начело економије снага и начело примене обухватног маневра, јер је на релативно малом простору ангажовало сувише јаке снаге и упорно нападало Копхутњу стопу дуж уског планинског гребена, уместо да то учини применом обухватног маневра дужим, али сигурнијим правцем.

У свим тим борбама српски војници, подофицири и официри показали су беспримерно залагање и упорност. Захваљујући томе, иако је изгубила део државне територије, српска војска је принудила боље обучене и опремљене аустроугарске трупе да се задрже на линији, коју је, према Поћорековом плану, требало заузети већ другог дана по преласку Дрине. Поред тога, она је само из аустроугарске 6. армије избацила из строја 30.000 људи, заморила и онеспособила аустроугарске јединице, тако да без дужег одмора нису биле способне да продуже офанзиву. Због тога је Поћорек био присиљен да се одрекне свог амбнциозног плана о уништењу српске војске у западној Србији. Тако је на српско-аустроугарском фронту низводно од Љубовије — преко Соколске планине, доње Дрине, Парашнице, кроз Мачву преко Равња, Засавице, Ноћаја, Узвећа, Причиновића до Толића на Сави западно од Шапца — дошло до стабилизације фронта и рововске војне, прве у првом светском рату.29
.............................................
Митар Буришић, Битка на Дрини 1914, Београд 1969; Милан Радивојевић, Мачков камен, „Ратник", св. XI и ХИ/1924; Милета Здравковић, Узроци неуспеха Тимочке дивизије 1 позива при преласку преко Саве 6. септембра 1914. год. „Ратник", св. Х1/1934; Лукић Борће, Битка на Дрини 1914, Београд 1966; С. Скоко, П. Опачић, н. д., стр. 361—399.

Коментар:
Потенцирам те губитке и начин вођења битке



 

Управо у време повлачења српске војске на десну обалу Колубаре и Љига, за командаита најзамореније и највише истрошене српске 1. армије постављен је генерал Живојин Мишић.

Војвода Путник је 14. новембра позвао Мишића и, саопштавајући му постављење на нову дужност, рекао:

— Мишићу ... Идите ... Идите да прихватите Прву армију. Бојовић је тешко болестан и рањен... Тренуци су врло критични. Зауставите ово осипање наше војске. Ви једини ... И шта учините, учињеио је.

Повлачећи се преко тешког брдског земљишта, раскаљаним иутевима, по киши и снегу, уз непрекидне борбе против иадмоћ- нијег непријатеља, без довољно хране и муниције, код јединица 1. армије наступила је малаксалост, физичка и морална. Масе становништва, које је у страху од репресалија напуштало своје домове и, бежећи испред непријатеља са стоком и другом по- кретном имовином, закрчило ионако веома слабе и уске пољске путеве, отежавале су покрет и рђаво утицале на морал трупа.

Коментар:
Приказ стања једне армије.
Ово напред изнето је из књиге „МОЈЕ УСПОМЕНЕ“ војводе Живојина Мишића, БИГЗ, 1984,  страница 305

Сада да видимо шта каже:


Vona enciklopedija, Beograd, 1970/1978, Tom I, str.674
BOJOVIĆ Petar (Miševići kod Nove Varoši, 16. VII 1858 —Beograd, 20. I 1945), srpski vojvoda……………………..

………………U I SR komandovao je 1. armijom i s njom oslobodio u cerskoj bici Šabac. Tada je na položaju kod Jevremovca ranjen u nogu, ali dužnost nije napuštao i 6. septembra forsirao je Savu na odseku s. Skela—Podgorička ada (v. Sremska operacija), izbio na liniju Stara Pazova—Golubinci—Jarak, prinudivši delove austrougarske 2. armije, koja se prebacivala na ruski front, da se zadrže u Sremu. Zbog nepovoljnog razvoja operacija na Drini, planski je povukao 1, armiju iz Srema u rejon Pecke, i s njom učestvovao u bici na Drini (v.). Posle napada Bugara 1915. i njihovog prodora na teritoriju Srbije i Makedonije, postavljen je za komandanta trupa novih oblasti na frontu prema bugarskoj granici. Sa znatno slabijim snagama uspešno se suprotstavio bugarskoj 2. armiji, naročito u borbama kod Končulјske i Kačaničke klisure. Protivnapadom kod Kačanika (v. Kačanički manevar) od 18. do 20. novembra sprečio je bugarski prodor na Kosovo i omogućio povlačenje srpske vojske prema Albaniji i Crnoj Gori………………

Коментар:
Четири ствари су овде индикативне:
Права: Сремска операција је фијаско;
Друга: Учешће у бици на Дрини објашњено је у предходном ставу, са оценом њеног неуспеха и катастрофалних губитака.
Треће: не спомиње се прва фаза Колубарске операције и његова смена.
Четврто: потенцирање „спречавања бугарског продора на Косово“, је замена теза, за неуспех очувања коридора за повлачење српске војске ка Солуну и принудни пут повлачења преко беспућа Албаније. Ко је изазвао „голготу“, неко ће већ наћи одговор.

наставак цитата:

.......................... U teškim danima povlačenja kroz Albaniju i Crnu Goru, postavljen je 12. I 1916. za načelnika Štaba Vrhovne komande, umesto obolelog vojvode Radomira Putnika. Posle izbijanja na obalu Jadranskog mora, uz pomoć saveznika, organizovao je prebacivanje vojske na Krf i u Bizertu, reorganizovao je i prebacio u Solun,...........
Како је организовано савезничко спашавање изнемогле српске војске, која је стигла на јадранску обалу имамо у више дела објашњено, па да не узимамо драгоцено време читаоцима.

......a zatim 1916. rukovodio ofanzivom u kojoj je srpska vojska, uz pomoć saveznika, razbila Bugare kod Gorničeva (Keli, Kćlli), zauzela Kajmakčalan 30. septembra i Bitolj 19. novembra (v. Solunski front).............................................

Коментар:
Предходни цитат, је илустративан. Таман посла да неко посумања у овај цитат. Једино што он није завршен, па тек на следећој страници имамо објашњење:

Vona encikllopedija, Beograd, 1970/1978, Tom VIII, str.755
„ SOLUNSKI FRONT“

Прво карта, са приказом операције
 [attachment=1]

Коментар:
Дакле операција која је овде презентирана је још један фијско српске војске. Последице:

............... Srpske i francuske trupe pokušale su 27. novembra da opštim napadom razbiju nemačke i bugarske snage kod Bitolja i u luku Crne reke, ali nisu uspele, pošto je u međuvremenu turski 20. korpus na frontu istočno od Dojranskog jezera smenio bugarsku 2. armiju, koja je potom na položaj u prostoru Bitolja prebacila oko 40 bataljona; grčki 4. korpus kod Drame (Drama) i Kavale položio je oružje pred Bugarima; 6. decembra na celom Solunskom frontu obe strane prešle su na pozicijsko ratovanje. Za tri i po meseca teških borbi srpska vojska prodrla je oko 40 km na sever, zauzela Bitolj, zarobila preko 170 oficira i 7.000 pođoficira i vojnika i zaplenila 97 topova, 87 mitraljeza, 87 bacača i oko 15.000 pušaka, ali je i sama imala vehke gubitke: 1.209 oficira i 31.432 podoficira i vojnika (poginuhh, ranjenih i nestalih).
[attachment=2]

Коментар:
Због ове непотребне операције:
-   Пешадија је просечно изгубила 60 % људства, а то је утицало, на
-   Гашење четвртих пукова у дивизијама;
-   Расформиран је Добровољачки одред;
-   Батаљони су смањени на 3 пешадисјке чете;
Круна ових догађања је:
-   „Najzad, da bi se dobilo ljudstvo za popunu 28. III 1917. rasformirana je 3. armija i njeno ljudstvo raspoređeno u 1. i 2. armiju.

Команданти армија су тада били: војвода М.Живојин и војвода С.Спенановић.


- Zbog neslaganja sa savezničkim komandantom genеralom A. Gijomaom oko širine fronta dodeljenog srpskoj vojsci, smenjen je 19. VI 1918, i po molbi postavljen za komandanta 1. Armije...

Коментар:
Са овом армијом Бојовић је успешно командовао и славно ушао у Београд 1.новембра 1918. Била је то прва блистава победа у његовој каријери.

Закључак:
Дакле, операције којима је непоредно командовао у улози команданта, или руководио као Начелник штаба ВК, обележене су великим неуспесима и ванредно великим губицима у људству. Не бих га изједначавао са предходном тројицом војвода: Радомир Путник, Степа Степановић и Живојин Мишић.


Љуба

Iz Ljubinog posta zakljucujem:

- srpska vojska je imala 11.490 izbacenih is stroja a austrougarska 3 puta vise  - to je lose?  Realno gledano u ratu je mnogo i ako 1 nas vojnik pogine i malo ako pogine 100.000 neprijateljskih, ali ovde je odnos 1:3 u korist srpske vojske dok je taj odnos u toku Kolubarske bitke bio 1:2 a tamo je komandovao Misic.

-Bojovic iako ranjen i bolestan nastavlja da komanduje svojim jedinicama, savremeni komandanti tog ranga prakticno ne mogu biti ranjeni posto se nalaze na dovoljno bezbednoj udaljenosti (cast izuzecima). To govori o njegovom odnosu prema zakletvi

-gubici Dunavske divizije navedeni u primeru samo govore u korist odnosa srpskih oficira prema zakletvi, Srbiji, vojsci i kralju posto su ginuli i redovi i komandanti pukova sto ukazuje na cinjenicu da su svi bili tu na prvoj liniji i da nije bilo povlascenih

-Sremska operacija je pretrpela fijasko iz, po mom misljenju, samo jednog razloga - srpska vojska se tada nasla u neobicnoj situaciji presla je u napada izvan granica svoje zemlje za sta nije uvezbavana, kao posledica toga srpski seljak iz Sumadije upada u ravnicarski mocvarni predeo gde se ne snalazi, mnogi se dave prilikom forsiranja reke itd. Takodje mislim da tu operaciju Bojovic nije samostalno zapoceo vec uz znanje VK koja je sa tim bila saglasna kako bi se iskoristio elan vojske koja je potukla neprijatelja i odbranila zemlju

-Posle toliko borbi i postepenog povlacenja u igru ulaze sveze bugarske snage, probalo se to sto se probalo nije se uspelo  iz verovatno objektivnih razloga i krenulo se preko Albanije, krivac je pronadjen u vojvodi Putniku koji nije napustio mesto nacelnika staba VK vec je smenjen (napisao sam o tome post u temi o vojvodi Putniku) a na njegovo mesto postavljen Bojovic

-suprostavio se da se srpskoj vojsci prosiri front sto je po mom misljenju potpuno uredu, srpska vojska koja je pretrpela sve sto ni jedan druga vojska na svetu nije treba da jos vise da gine zato sto neki francuski general to zahteva od nje a kada su ti Francuzi trebali da Srbe sacekaju u Dracu, Valoni i ostalim lukama onda ih je bilo bas briga dok Rusi nisu intervenisali. Divota. Dakle u tom trenutku je vojvoda Bojovic srpski interes stavio ispred francuskog. Vojska koja je desetkovana, koja se digla iz pepela, koja je napredoval brze od francuske konjice trebala je da okonca rat i da neko doceka oslobodjenje a ne da i ono sto je ostalo izgine. Gde su ti Francuzi bili pre Albanije da pomognu?

Sto se tice izjednacavanja - svaki od cetvorice srpskih vojvoda je dao ogroman doprinos pobedi u I svetskom ratu i u ratovima pre njega. Neko je dao veci neko nesto manji doprinos ali u svakom slucaju njihov pretpostavljeni je smatrao da su sva cetvorica zasluzila vojvodski cin. Kralj im je bio savremenik i on bi trebalo da zna da li su oni i koliko doprineli pobedi. Bilo je jos generala koji su sa ove distance gledano mogli da dobiju vojvodski cin - Pavle Jurisic Sturm, Milos Vasic, Vukoman Aracic (ova trojica su mi prvi pali na um).. Mozda su mogli ali nisu zato sto je kralj smatrao da tako treba.


Na kraju ovog posta samo da konstatujem da sve ovo napisano ne dokazuje nista po onom pitanju zbog cega je pokrenuta diskusija - prebijanje vojvode od strane pripadnika NOVJ.

posto sada zurim, samo da dodam da je sremska operacija bila zahtevana od strane saveznika. niko normalan u srbiji tako nesto ne bi ni pokusao u tom trenutku. pored toga, jedinice su dobile mosinke koji dan ranije sa nisanima konovalov za spicasti metak, ali staru municiju, pa je i to doprinelo tako brzom i neorganizovanom povlacenju (da ne kazem bezaniji) tokom koje se  mnogo vojske jednostavno podavilo jer nisu znali da plivaju.

slazem se sa kuzmom koji kaze da je kralj ipak iz nekog razloga bojovicu dao cin vojvode. a ljuba je zaboravio da je taj isti bojovic ispred nisa tukao duplo brojniju nemacku vojsku posle cega se ona povlaci skroz do beograda (a stice se utisak da ga i nisu branili toliko uporno kao nis)

Pomenucu bez nekog kokretnog izvora osim da sam procitao na internetu da je 1.A stigla cak do Sofije tokom daljeg napredovanja posle proboja Solunskog fronta i da su saveznici (Francuzi) pretili oruzjem i zahtevali da srpska vojska obustavi operacije u Bugarskoj posle cega se to i dogodilo.

Обично не цитирам себе, али мораћу да подсетим "ssekir75" да нисам заборавио допринос Војводе Бојовића у операцијама 1.А од пробоја Солунског фронта до уласка у Београд.



Има доста аргумената, које нисам изнео. И нећу. Јер би то било контрапродуктивно. Немам намеру да окаљам војнички лик овог војводе. Само сам хтео да га издвојим од прве тројице, чије успехе сматрам "историјскијим".

Када говоримо о неким неуспесима, ми ћемо команданта оправдати, "наводном" лошом проценом претпостављене команде. Ево његове улоге која је изнад свих команданата.

Зато сам потенцирао битку код Горничева. Ево једног цитата:

"Započinjanje borbi na Solunskom frontu 1916. godine bilo je vezano za ulazak Rumunije u rat na strani sila Srdačnog sporazuma (Antante). Tada je bilo planirano da Rumunija napadne Austrougarsku i da se istovremeno preduzme ofanziva kod Soluna. Međutim, Bugari su prozreli namere i 17. avgusta izvršili jak napad, čime su otpočele višemesečne borbe sa promenljivim uspehom. Početni bugarski uspeh, a i dalji razvoj borbenih operacija, pretio je osobito srpskoj Trećoj armiji. Spas je potražen u kontraofanzivi. Sa Krfa je pozvan vojvoda Živojin Mišić, kome je poverena komanda nad Prvom armijom, te je 14. septembra otpočela ofanziva. Glavni udar izvele su jedinice Prve srpske armije, koje su trodnevnim borbama, često prsa u prsa, porazile Bugare i naterale ih na povlačenje. Ove borbe su u vojnoj istoriji poznate kao bitka kod Gorničeva".
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/feljton/glas-javnosti-17-08-2008/pobednicka-bitka-kod-gorniceva
још једном да погледамо ту ситуацију, пре доласка војводе Мишића:
[attachment=1]

Зар вам се не чини да је та ситуација, веома слична ситуацији после Битке на Дрини.

И још једном да изразим, јавно, свој став око догађаја описаних око смрти војводе Бојовића. Ако је било тако како је описано (у шта с разлогом сумњам) онда нема оправдања за такав чин, ма каква да је била улога Петра Бојовића током 1941-1945.године

Љуба

Апсолутно је сигурно да војвода Бојовић не стоји једнако са осталом тројицом српских војвода из периода 1. светског рата. Војна историја (онај објективни део) га зато и не сврстатва у раван са њима, али га оцењује као врло успешног команданта током пробоја Солунског фронта. И то је његова највећа заслуга.  Критичке опаске које износи Љуба објективно стоје. Да ли баш све треба приписати лично њему  или ту има и стицаја околности,  тешко је рећи, поготово са ове дистанце. Такође, био је више од осталих човек краља Александра и овај је то ценио. Зато је можда, пре него други, нимало лошији команданти српске војске, постао војвода.

Mislim da se ovde malo pristrasno pristupa celoj prici.

Evo i zasto.

1. Posleratna istorija dobrim delom brise zasluge pojednih vojskovodja i zasluge srpske vojske tokom I sv. rata

Primer: Spomen kosturnica u Lazarevcu i ploca na kojoj je pisalo da je u Kolubarskoj bici ucestvovalo 250.000 srpskih vojnika. Izvecni politicar Jovan Veselinov je pred obelezavanje 50-godina od bitke posetio Lazarevac i videvsi tablu rekao: MNOGO JE TO. Odokativnom njemu znanom metodom je rekao neka bude naprimer 120.000. Valjda mu je namera bila da se ne uvrede ostali narodi tadasnje SFRJ koji su ucestvovali na suprotnoj strani.

[attachment=1]

Zbog price da je podrzavao JuVO, da mu je sin navodno pomagao cetnicki pokret itd. dolazim do zakljucka da su tadasnji istoricari, pisci i ostali koji su se bavili tom tematikom izbegavali da pomenu vojvodu Bojovica u istom kontekstu kao i ostale, mada se ni sa ostalima tadasnja vlast nije proslavila (pogledati moj post u temi o vojvodi Stepi (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=12823.msg210930#msg210930))

2. Ako dobro rezonujem na celu vojske a kasnije i policije uvek su dolazili i postavljani oni koji su na neki nacin bliski rezimu i u koje rezim ima poverenja. Zbog toga mislim da ne stoji opaska da je Bojovic bio miljenik kralja Aleksandra. Realno gledano svi koji su imali neku po vlast bitnu funkciju su miljenici kralja i tadasnjeg rezima. I danas a i tada su na takve duznosti postavljani ljudi bliski vlasti sto bi znacilo da su miljenici iste.
Toga je uvek bilo i uvek ce biti. Bojovic je poslednji postao vojvoda od sve cetvorice. Dakle kralj je kao pretpostavljeni na odgovarajuci nacin cenio
doprinos do i posle proboja Solunskog fronta. Posto je vojvodski cin (titulu) dobio tek po oslobodjenju Beograda onda bi trebalo da je jasno koji je period prelomno uticao na to.

3. Sto se tice bitke kod Gorniceva koju Ljuba potencira zbog slicnosti sa situacijom u Kolubarskoj bici ne bih imao sta da komentarisem posto ne poznajem dovoljno tu temu da bih o njoj raspravljao. Verovatno postoje razlozi za to - opravdani ili ne na strucnjacima za vojnu istoriju je da o tome sude.
A mozda je samo ono stare nepisano pravilo: Zasto prosto kad moze komplikovano.

Zaboravih jos nesto. Pa i na drugoj strani su bili vojnici a ne babe da bi bas tako lako popustili, i oni su mali nekog svog Bojovica ili Misica. I oni su imali vojnike koji su za razliku od srpskih relativno lagano stigli do te tacke. Naravno srpska vojska je imala mnogo vise razloga za uspeh. Ali je cinjenica i da je jos 2 godine trebalo da saveznici odluce da se krene u proboj Solunskog fronta. Pa je prakticno tek tada srpskom vojniku dozvoljeno da krene kuci.

Pomenuta je ovde Sremska ofanziva i njen fijasko. Medjutim nisu pomenuti uzroci tog fijaska,a  u svim izvorima koje sam pronasao potencira se da je fijasko ove ofanzive nastupio zbog fijaska Timocke divizije iz sastava II armije kojom je komandovao vojvoda Stepa.

Evo par tekstova za one koje to interesuje

sa Wikipedije (http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BE%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0)
po Vladimiru Corovicu (http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_23.html)
po sajtu Pravoslavna Srbija (http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=1632.5;wap2)
po sajtu Ravnogorski pokret (http://www.rpvgd.info/index.php?option=com_content&view=article&id=196&Itemid=140)

I nigde se ne pominje vojvoda Bojovic i neko njegovo lose komandovanje vec pogresna odluka VK, komandatna II armije vojvode Stepe i komandatna Timocke divizije zbog koje je ta ista divizija rasturena totalno.

Ја ћу правнички и поједностављено изнети узроке проблема српске војске у "Горничкој битки" : "олако је држао да до штетних последица неће доћи". Онај који је командовао заборавио је управо оно што си навео Кузма - и они су били добри војници са добрим командантима.

Иначе, не стоји тврдња о брисању заслуга српских војвода после 2. светског рата, посебно не због идеолошких разлога. Син војводе Мишића је био експонирани припадник ЈВуО или ти четника. И нико због тога није ни за јоту умањио војничку славу његовог оца војводе Живојина Мишића. Наставници војне историје у ВА КоВ, коју сам завршио, а предводио их је пуковник Бијелица, првоборац НОР-а, итекако су са посебним уважавањем говорили о српским победама и критички и објективно анализирали победе и поразе. Та тематика је била скоро једнака (по обиму, укључујући и испитна питања) са тематиком из НОР-а.

За оно брисање податак са споменика у Лазаревцу најмање је крив дотични политичар,а више они који су то урадили а да нису ни покушали да кажу "није тако".

Slazem se sa Dzumbinim objasnjenjem oko Gornicke bitke samo bih dodao da to zaboravljaju i oni koji analiziraju bitku i ne samo tu bitku nego i mnoge druge. Jednostavno se zaboravlja da je i ta druga strana bila neki faktor koji je o necemu odlucivao.

Austrijanci su krenuli na Srbiju ocekujuci da ce je relativno lako porobiti -  zaboravili su da postoji nek a vojska i neke vojskovodje koje ce pruziti otpor.
Napoleon i Hitler su krenuli na Rusiju i doziveli istu sudbinu zato sto su racunali na brzu pobedi. Preracunali su se u otporu koji bi mogao biti pruzen i prevideli su da to moze da ih uvede u rusku zimu.

I tako dalje i tako dalje.

Sto se tice zasluga vojvoda i srpske vojske nisam rekao da je to umanjivano ali je radjeno nesto drugo. U jednom vremenskom periodu je uklanjano ono sto bi podsecalo na njih. Primera radi osnovna skola u Cacku nazvana po vojvodi Stepi je preimenovana i dobila ime neke partizanke.l A skola je podignuta po Stepinoj zelji iz fonda koji je trebao da se iskoristi kada Stepa umre da mu se izgradi grobnica kakvu zasluzuje. Posto je sam uradio grobnicu pitali su ga sta da rade sa tim novcem on je rekao da naprave skolu. I sam je prilagao novac u taj fond. To je nista drugo nego pokusaj brisanja dela istorije.

Ipak na VA se ucilo o Kolubari, Ceru itd. sto je i logicno posto su to velike bitke i buduci oficiri bi i to morali da znaju bez obzira na ideologiju. U tome je JNA bila racionalna za razliku od civilnih vlasti. Ipak nesto kasnije situacija je pocela da se menja pa je tako snimljen "Mars na Drinu",, pocele su da se obelezavaju godisnjice itd. ali priznacete da su ipak prioritet imale proslave godisnjica raznih ofanziva ili Titovog rodjendana.

Mislim da je u sklopu obelezavanja 50 godina od Kolubarske bitke to polako pocelo da se menja pa su se nadlezni setili spomen-kosturnice u Lazarevcu, Dimitrija Tucovica i njegovog groba na Vrace brdu, kuce vojvode Misica (kasnije su isle i djacke ekskurzije u obilazak) itd.

Melodija "Mars na Drinu" je npr jedno vreme bila prakticno tabu, kazu da ga je Tito negde cuo i da mu se svideo. Posle toga je i JNA orkestar izvodio jednu od nadogradjenih varijanti.

Inace konstatacija da taj politicar nije kriv i da je neko trebao da mu kaze ne stoji posto se znalo ko kosi a ko vodu nosi i ko sme kome sta da kaze. Zaboravili smo na termine: jednoumlje, kurs partije itd.? Ako je tamo neki drug odozgo rekao da se to izmeni onda to ima da se izmeni i nema tu ko sta da raspravlja. Ili mozda gresim posto je to bilo ipak dosta pre mog rodjenja? Tako su mi pricali stariji.

То да није било оних који нису смели ни могли да кажу шта мисле такође није тачно. Све време социјалистичке државе , уосталом као и сада, увек је било оних који су били "већи католици од папе".  Управо се у њихову правоверност могло и тада сумњати, што се у време "демократских промена" и показало. Међутим, такви годе ушима властодржаца, док они други не.

Друго, највеће почасти  борцима из 1. светског рата учињене су после Другог светског рата. Права "солунаца", додуше прилично касно, али ипак, су изједначене си "првоборцима" НОР-а. Краљ Алеександар им баш ништа није дао. Приче о томе како се, ето ратовање подразумевало и да се након рата свако вратио свом послу не стоје јер су после Првог светског рата профитирали они који су у њему били на зачељу колоне. Што се они не вратише на зачеље? Једна од битних замерки писцу "Српске трилогије" била је управо та, да слика социјални и негативни аспект рата и да у лошем светлу приказује официре, посебно више. Кога занима опис Горничевске битке из перспективе учесника нека прочита ову књигу. За оне који не знају "Српска трилогија" је једна врло читљива књига у којој је врло занимљиво и аутентично (верно и доста истинито) описана епопеја Српске војске у 1. светском рату из визуре непосредног учесника, из рова и са прве линије. На темељу првог дела ове трилогије написан је сценарио за филм "Марш на Дрину".

Узгред није ЈНА изводила никакву модификацију чувеног марша Станислава Биничког "На Дрину", већ се за популарно извођење на отвореном простору користио "живи" (у ритмичком смислу)  део ове композиције. У камерним, симфонијским условима свиран је цели марш. Тако је и данас.

Искористићу један цитат из поменуте "Српске трилогије" за илустрацију командовања у борби током операција које се овде помињу. Ради се о заповести командира вода за напад током жестоких и крвавих борби на окуци Црне реке у близини Битоља.

" Војници! Ми ћемо сада извршити прелаз преко Црне Реке. Река се налази одмах иза ове окуке. Иза ње настаје мала равница, а затим се диже брдо. Непријатељ је на врху. Ми ћемо се сручити у гомили, брзо, изненадно, и док се непријатељ прибере, ми треба да пређемо реку. Наш циљ је да се дочепамо камењара који се налази на половини брда. Тај камењар видећемо одмах... Сада немам више шта да вам кажем. Остало знате".

Кратко, јасно, без сувишних речи описан задатак, начин извршења и циљ напада. Војницима не треба објашњавати како се јуриша пред јуриш и борбу.

Mozda sam se lose izrazio, ne modifikacija vec postoji melodija koju su  orkestri JNA izvodili kojoj je naknadno dopisan jedan deo. Takodje je pored opste poznatog teksta pesme negde pred prolsavu 50.godisnjice napisan jos jedan koji je izvodio Dusko Jaksic.


Evo te JNA verzije sa dopisanim delom u trajanju od 2 minuta

http://www.youtube.com/watch?v=0f7qotKo604

a ovo je verzija sa tekstom napisanim negde ako se ne varam 1964 godine na veoma malo vremena pre proslave

http://www.youtube.com/watch?v=6Wv1rkpV8iE

Ni jedna ni druga varijanta nisu originalne.


P.S

Pomenusmo svasta u ovoj temi, odosmo malo daleko od samog vojvode. Nadam se d anam moderatori i admini nece zameriti posto je sve napisano u nekoj vezi sa samim naslovom teme.

kuzmo, taj deo od 2 minuta je mars vojvode stepe na koji je posle samo produzen mars na drinu

http://www.youtube.com/watch?v=JBrXotUnNW8

Отићи ћу прилично изван теме. Након овога то у овој теми нећу чинити, јер овде морам.

Кузма, ја сам из музичког увек имао двојку, па ми "навуку" троју, онако на силу, да бих био врло добар по општем успеху. Ипак, ја теби морам да дам "кеца" из музичког ;). Драго ми је да има "горих" од мене :laugh:.

Дакле, та "дописана" музика за коју кажеш да је из времена ЈНА, је уствари оригинална композиција Станислава Биничког и зове се "На Дрину", касније популарно називану "Марш на Дрину". Због ритмичности и живости за популарну изведбу користио се само онај други део који почиње од 2. минута , по коме је композиција и позната, стекла популарност. Оригинал нема текст. Касније 60-тих година било је више аутора (текстописаца) који су написали рецитале уз ову композицију. Текст који је рецитује познати глумац (и певач) Душко Јакшић написао је 1964. Милоје Поповић. Део тог текста (почиње речима "У бој кренити јунаци сви...") се и пева уз мелодију. Ипак, верзија са певањем никад није досегла популарност мелодије. И да пратиш тему "Војни маршеви".

И још нешто ако ниси знао (а верујем и многи други), отац Станислава Биничког је пореклом из Хрватске (Хрват, католик), такође официр Српске војске. Мајка му је Немица. И то му није сметало да постане и официр и "најсрпскији" композитор (написао је или обрадио и већи број оригиналних народних мелодија познатих као "мијатовке")  и један је од најзаслужнији за развој српске музике уопште, а посебно озбиљне (аутор је прве српске опере, диригент филхармоније и тд.). Аутор је и чувеног парадног марша коришћеног у ЈНА као и данас у Српској војсци.

Ссекир75 и ти имаш "кеца" из музичког ;)

http://www.youtube.com/watch?v=DQNO4q7WGR4

na kaseti iz 1988 povodom 70godina od proboja solunskog fronta ova kompozicija izdata je kao mars vojvode stepe stepanovica. nemam je ovde da mogu da okacim, u nisu mi je, ali to je ipak bilo ozbiljno izdanje, a ne neka kafanska pevaljka.

nadjoh... evo kako izgleda omot, sve pise

http://jugozvuk.blogspot.com/2008/06/pesme-solunskog-fronta-70-godina.html

Ево за оне који хоће да скину и слушају "невојне" песме Станислава Биничког: http://stanislavbinicki.wordpress.com/pesme-stanislava-binickog/. А издавача има "разноразличитих" што би рекли ови моји из "јужни крајеви".

@Ssekir, Dzumba

Hvala na informacijama,  posto mi mladji sin pohadaj muzicku skolu prvom prilikom cu pitati profesore o originalnoj kompoziciji Marsa na Drinu.

Ја сам антислухиста (права "труба"), али, ако су ове две композиције исте....  :angel:

http://www.youtube.com/watch?v=JBrXotUnNW8

Ево ти још текстова и Биничком и његовим делима.

http://stanislavbinicki.wordpress.com/biografija/

http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=61.0

kuća vojvode Petra Bojovića u Beogradu [attachment=1]

Danas se na toj adresi nalazi jedna gradjevinska firma a kuca izgleda ovako (pretpostavljam da se radi o istom objektu postoneku drugu potvrdu nemam)

[attachment=1]

P.S.

Mislim da je u prethodnom postu nacinjena greska u potpisu slike. Kucni broj bi trebao da je 25 a ne 24. Ova fotografija je  Trnska 25.

Ова прича се доста помиње на интернету, у различитим формама и детаљима.

На википедијиној страни као извор наводе говор на промоцији књиге (?)
http://www.pravoslavlje.rs/broj/997/tekst/potomci-se-odrekli-predaka/

На другом месту се наводе још неки детаљи, нпр. да је војводин син био у четницима:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=5212&sid=aea3a02463002b40fbb1a79973057cb7

А тим тврдњама је заједничко да за тврдњу немају никакав извор, да неке чињенице нису тачно наведене, те и да се међусобно не слажу.

Са друге стране, Миле Бјелајац наводи:
http://www.blic.rs/m/Vesti/Drustvo/270048/Razbijen-mit-srpske-istorije-komanda-nije-izbrisala-branioce-Beograda
"Umro u krevetu
Još jedna kontroverza prati lik i delo majora Gavrilovića. Često mu, neopravdano, zameraju da je “komandovao juriš otpisanima”, a sam umro u krevetu. Zaboravlja se, pritom, da je major Gavrilović, teško ranjen u odbrani Beograda.
- Veoma često se dešava da slavne vojskovođe život ne završe na bojnom polju, nego kao stari ljudi, u kući ili bolnici. Na primer, slavni vojvoda Bojović takođe je umro od bolesti, u krevetu. Ne vidim u tome ništa problematično - kaže Bjelajac"

Иначе, слично се и за Гавриловића наводи да је малтретиран по повратку из заробљеништва.
Али је необично што Бјелајац, који је упућен у тематику, то не наводи.

-----

Узевши све ово у обзир, тврдње о премлаћивању војводе Бојовића су прилично непоткрепљене, те би их требало узети са резервом.

Moram i ja da se malo uključim.

Igrom slučaja sam pre desetak godina zbog profesionalnih obaveza neko vreme posećivao kuću Vojvode Bojovića u Trnskoj ulici br. 25 na Vračaru.To je inače ulica koja sa malog kružnog toka kod kafane Kalenić (gde se nalazi i spomenik iz parka na fotografiji na prvoj strani posta) ide od ćoška kod restorana "Pietro del oro" (vlasništvo fudbalera Dejana Stankovića) i pri kraju zavija pod oštrim uglom i izbija na Golsvortijevu ulicu.Predposlednji objekat sa leve strane pre zavijutka pod pravim uglom je vojvodina kuća (ona sa postavljenih slika).

Na ulazu u dvorište sa leve strane kapije postavljena je bronzana tabla koja obaveštava da se radi o kući vojvode Bojovića.
Sa današnjeg apekta kuća je imala skroman raspored.U prizemlju se nalazi antre i 4 odeljenja i to je prostraniji deo kuće dok se na prvom spratu nalaze tri manje skromne prostorije.

Od sedamdesetih godina kuća je bila u vlasništvu farmaceutske firme "Zdravlje" Leskovac i služila je do 2005-te kao Beogradsko predstavništvo, kada je novi vlasnik "Zdravlja" Actavis kompanija sa Islanda kuću prodala kao beskorisnu, jednoj privatnoj građevinskoj firmi.Kuća je inače pod zaštitom države.Fontana koja se vidi u dvorištu pre nije postojala a i prizemni deo je dosta izmenjen ali pitanje o tome moglo bi se postaviti zavodu za zaštitu spomenika kulture, možda.

Drugi deo priče koji sam hteo da ispričam je možda zanimljiviji sa aspekta razrešenja misterije vojvodine smrti ili možda smrti njegovog sina.

Među starijim zaposlenima u pomenutoj kompaniji koja je koristila kuću od 70-tih godina prošlog veka kao mit se prenosila priča da je vojvodin sin u kući izvršio samoubistvo vešanjem. Kako iz vaših predhodnih postova vidim da se zvanično pominje samo podatak da je vojvoda umro u Januaru 1945, sad ja postavljam sumnju (moguću hipotezu), da li je možda obeščašćeni (pretučeni) vojvoda ianče u tom trenutku starac od skoro 90 godina, skrhan sramotom digao ruku na sebe a da je kasnije iz mnogo razloga slučaj zataškan i obavijen velom tajne kao misterija.

Takođe ima li ikakvih podataka zbog čega se i pod kakvim okolnostima vojvoda 1922 godine posle manje od godinu dana dobrovoljno povlači sa mesta načelnika glavnog đeneralštaba.

[attachment=1]
Гробница војводе Бојовића на Новом гробљу у Београду. Биста је постављена пре двадесетак година.

Na drugoj fotografiji je vojvoda Bojovic prilikiom prenosenja zemnih ostataka Karadjordja Petrovica iz topolske crkve na Oplenac 8.9.1930.godine. Na fotografiji su napred vojvoda Bojovic, General Stevan Hadzic a pozadi general Milan Nedic.
Treca fotografija vojvoda Bojovic kao general u Balkanskim ratovima.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1]

Vojvoda Bojovic i serdar Janko Vukotic

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Neki izvori tvrde da je vojvoda Bojovic umro 19.01 a neki 20.01. 1945. godine. Svejedno evo jedne vojvodine fotografije koju sam pronasao na Fejsbuku a ovde do sada nije postavljana.

[attachment=1]

Ponovo sa FB.



Војвода Бојовић са групом ђенерала и адмирала на Опленцу, септембра 1930. године.
С лева на десно: ђенерал Милош Јовановић, војвода Петар Бојовић, ђенерал Љубомир Максимовић, ђенерал Ђура Докић, ђенерал Емилио Белић, ђенерал Миливоје Димитријевић, адмирал Виктор Викерхаузер и ђенерал Милутин Недић.

[attachment=1]

Ovo je više špekulacija sa moje strane - fotografija zarobljenih oficira u Beogradu 1941 godine.

Sken fotografije nije dobar, ali oficir "na desnom krilu" ove tužne kolone jako podseća na starog vojvodu Bojovića:

[attachment=1]

...od posledica teškog premlaćivanja od strane komunista u netom oslobođenom Beogradu, jer im se svidjela njegova kuća (vila) u kojoj je živio, a i nije im odgovaralo da je jedan Vojvoda (rang feld-maršala) uopšte živ. Čovjek koji je prošao kroz šest ratova nije preživio "oslobođenje".

Ово тврдиш као очевидац догађаја, или.....

Љуба

Da se ne ubeđujemo...

http://www.politika.rs/scc/clanak/238486/Dan-secanja-na-zaboravljeno-oslobodenje-Beograda (http://www.politika.rs/scc/clanak/238486/Dan-secanja-na-zaboravljeno-oslobodenje-Beograda)

http://www.telegraf.rs/vesti/507467-srpska-posla-srbi-danas-slave-one-koje-su-pre-50-godina-sutirali-do-smrti

Vec smo o ovome raspravljali i na ovoj temi ali cini mi se i na temi o majoru Gavrilovicu.

I na temi o Gavrilovicu je objavljen demanti njegovih potomaka da se majoru tako nesto dogodilo. Posto nikakvih drugih podataka nema ostaje da verujemo njegovim potomcima.
E sad ako je prica o Gavrilovicu demantovana velika je verovatnoca da je i ova prica o vojovdi Bojovicu takodje izmisljena samo nema ko da to opovrgne. Ti tekstovi se vrte od jednog foruma do drugog od jednog medija do drugog i tako unedogled. I ovaj se poziva na onaj izvor a taj izvor se poziva na neki drugi i tako se jedni pozivaju na druge. Ove godine npr. Politika na tekst objavljen prosle godine u Telegrafu, sledece Novosti na ovogodisnji tekst iz Politike a trece godine se Kurir poziva na ona tekst iz Politike. Sve dok ne dodje red ponovo da se Politika na nekog pozove. I sami znate da hiljadu puta ponovljena laz jednom postane istina.

Ne tvrdim da je ovo o vojvodi Bojovicu laz ali sumnjam u verodostojnost i iskreno se nadam da se tako nesto nikada nije desilo. Isto kao sto sumnjam u one koji su do juce bili komunisti a danas su veeeeeliki vernici, ktitori crkvi i manastira itd. Ili onih koji mrze crvenu petokraku ali im na Hajnekenu ne smeta.

Problem je sto nema svedoka, sto nema dokaza za tako nesto a Internet je cudo jedno na kome svasta moze da se procita i da se prihvati zdravo za gotovo.

Validni dokazi:
[attachment=1]
"Pričalo se" .... "rekao njegov unuk" ....
A i kad se pričalo, ne spomenuše "komuniste"! Da li su "partizani" i "komunisti", jedno te isto?

Malo "švercuejmo" istinu, jel te.


Љуба

Obzirom da smo odrasli ljudi i ne deca verujem, da svako može sam doneti zaključak šta je istina i šta nije istina. Hvala na pažnji.

Потпуно се слажем са овом констатацијом, и зато прекинимо са праксом да трујемо децу некаквим новим истинама. То што је, шта је и како је било, оставимо историчарима, а не новинарима и острашћеном субјективизму.

Љуба

Slušaj, kad je istina u pitanju nikad nije kasno za nove spoznaje. Ono na čemu treba stremiti je upravo istina, a ne slepo zagovarati laž tek radi "mira u kući". Nekoga laž možda smiruje, ali nekoga spoznaja da je odgajan i da je živeo decenijama u laži stavlja u nemoguću situaciju, koja je daleko od svakog mira. Kad je komunizam u pitanju tu nema čega nema.

не знам што сад уплићете гавриловића кад се зна да је човек умро од исцрпености после повратка из логора. нити је био једини, нити је то било нешто чудно.

Ja sam pomenuo Gavrilovica pa da objasnim.

Identicna prica postoji i o njegovoj smrti. Da su ga komunisti (partizani) pretukli, da su mu silovali kcerke i da je zbog toga umro. Onda je u Vecernjim novostima njegov unuk demantovao sve to i rekao, parafraziracu, da mu je deda umro od srece sto je ponovo sa porodicom. Da srce nije moglo to da izdrzi.

[attachment=1]

Izvor: Srpska istorija (https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/?fref=photo)

E ovako.

U vezi price o prebijanju vojvode Bojovica najzad sam pronasao jedan izvor. Na taj izvor se pozivaju autori teksta o vojvodi Bojovicu na Wikipediji.

U pitanju je autor Rade Rajic, knjiga je ``U ime vojnicke casti`` iz 2001.godine, izdavac je Vojnoizdavacki i novinski centar  ISBN 978-86-335-0088-6.

Knjiga se moze kupiti ovde http://www.knjizara.com/U-ime-vojnicke-casti-Rade-Rajic-18660

Evo,da obogatim temu nekim divnim,verovatno do sad ne viđenim slikama na internetu:
Dve slike sa sahrane vrhovnog komandanta-kralja Aleksandra:
[attachment=1]
Vojvoda na čelu povorke generaliteta
[attachment=2]
Vojvoda sa generalima stoji verovatno na stepenicama,sa jednom šakom preko druge.Vidi se da je tužan,što je i logično s obzirom da je na sahrani njegovog vrhovnog komandanta kojeg je poznavao dugi niz godina.

Evo jedne interesantne:
Vojvoda posmatra defile trupa na paradi 1932. godine.Nažalost,sliku sam putem phottoshopa isekao iz novina,pa je ovakva,ali ako se malo udaljite od ekrana,videćete vojvodu bolje.Na facebooku je neki čovek ostavio divan komentar,koji glasi "Patton pre Pattona".Prava fotografija sa boljim kvalitetom se nalazi u arhivu Srbije.
[attachment=3]
Evo još jedne sa istog događaja
[attachment=4]
Evo i kolorisane slike koju sma našao
[attachment=5]

E sad,ovo je vrlo posebna i retka;svi smo videli onu gde vovjoda zajedno sa ministrom vojnim,arm. gen. S. Hadžićem prenosi kovčeg sa ostacima vožda Karađorđa,e pa evo i drupe slike,samo pre prenosa,ispred crkve u Topoli.Sliku sam skrinšotovao iz nekog videa,pa je zato lošeg kvaliteta,video je mogao da se podesi samo do 480p.
[attachment=6]

Vojvoda Petar Bojović u šinjelu sa štapom 1937. godine.Rečeno mi je da je ova slika u privatnom vlasništvu i da je enma na internetu,ali sam je ja iz nekog videa skrinšotovao,kao i predhodnu.
[attachment=7]

General P. Bojović,a iza njega divan vodopad,1918. godina

Zaboravio sma da doda,što se tiše fotografije pre prenosa posmrtnih ostataka Karađorđe,vovjoda gleda u objektiv kamere,a društvo mu prave kralj Aleksandar I,knez Arsen i njegov sin krnez Pavle.

Vojvoda Petar Bojović kao general, snimljeno januara 1916. godine na Krfu.


[attachment=1]

Bronzani redovi uz svog vojvodu: Kraj spomenika Petru Bojoviću Nova Varoš diže obeležje i srpskim ratnicima


Novovarošani su danas, na dan Opštine, odali počast svom zemljaku, komandantu Prve srpske armije s početka Velikog rata, vojvodi Petru Bojoviću kraj koga će uskoro stajati njegovi ratnici, izliveni u brzonzu.


[attachment=1]


Pri novembar Nova Varoš slavi kao svoj "rođendan" u znak sećanja na ovaj datum iz 1912. kada je srpska vojska proterala Turke iz podbrđa Zlatara. Ovim povodom, delegacija opštine i Udruženje potomaka radnika 1912 - 1920 godine položile su vence na spomenik Petru Bojoviću, koji je rođen u selu Miševići kod Nove Varoši.

Trg na kome se nalazi Bojovićeva statua u dogleno vreme dobiće još jedno spomen obeležje.

– Znamo da vojvoda Petar Bojović nije mogao biti komandant bez vojske, a vojska još nema nikakvo obeležije. Zato će lokalna samouprava podržati predlog Udruženja potomaka ratnika 1912 – 1920. godine da se na Trgu podigne spomenik ratnicima. Novac za tu investiciju projektovali smo u budžetu za iduću godinu – kazao je predsednik opštine Radosav Vasiljević.

izvor (http://www.blic.rs/vesti/srbija/bronzani-redovi-uz-svog-vojvodu-kraj-spomenika-petru-bojovicu-nova-varos-dize/y4kmrnp)

Спомен-соба војводи Бојовићу у Новој Вароши
четвртак, 25.10.2018.

Поводом стогодишњице победе српске војске у Великом рату и Дана нововарошке општине, овај војсковођа ће добити и спомен-собу у Завичајном музеју

Нова Варош – Високи бронзани споменик војводи Петру Бојовићу краси центар Нове Вароши, а ускоро ће, поводом стогодишњице победе српске војске у Великом рату и Дана нововарошке општине, овај војсковођа добити и спомен-собу у овдашњем Завичајном музеју. Радови увелико трају и припремају се експонати да прикажу животни и ратни пут овог великана српске ратне историје, родом из нововарошког села Мишевића. Министарство за културу финансира тај пројекат Народног музеја Ужице, у оквиру кога овде, у нововарошком одељењу ужичке музејске установе, настаје још једна стална поставка: „Нововарошки крај у Великом рату”.

Уједно, на Тргу војводе Петра Бојовића биће откривен споменик, камена вертикала налик традиционалном крајпуташу, у част 1.200 ратника из овог краја палих за слободу Србије у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године. Предвиђено је да откривање буде 1. новембра. То и друга дешавања у славу бранилаца отаџбине и општинског празника, установљеног на дан ослобођења овог места и Старог Влаха од турске власти 1912. године, трајаће у Новој Вароши од 29. октобра до 3. новембра.

Са две сталне поставке под музејским кровом за трајно сећање на Велики рат, које ће бити реализоване до краја овог месеца, обједињује се простор и обогаћује збирка нововарошког Завичајног музеја отвореног пре шест година. По речима директорке ужичког Народног музеја Славице Стефановић, за припрему спомен-собе војводе Бојовића и ове друге изложбе ангажован је тим историчара и музејских саветника.

– У току су конзерваторски радови у атељеима, израда копија или реплика експоната у радионицама, ликовно обликовање експоната, припремају се витрине – изјавила је Стефановићева.

По речима Индире Генџић, кустоса Завичајног музеја у Новој Вароши, циљ пројекта је да истакне слободарски дух Нововарошана, утврди њихов велики допринос у Првом светском рату, подсети на њихову храброст и пожртвовање (19 носилаца Карађорђеве звезде и стотине других одликовања и признања) и отргне их од заборава. – Као и да истакне значај војводе Петра Бојовића, начелника штаба Врховне команде српске војске и у два наврата команданта Прве армије, који је дао немерљив допринос савезничкој офанзиви у којој је 1918. године пробијен Солунски фронт и присиљена Бугарска да положи оружје. Направљен је ратни успех коме нема равног у Првом светском рату. Бојовићевој војној стратегији признање су одали и непријатељски официри – наводи Генџићева, додајући: – Посебну захвалност за реализацију изложбе дугујемо Нововарошанима који су се одазвали позиву Народног музеја Ужице и омогућили да се прикупи значајна архивска грађа, фотографије и лични предмети учесника рата. Надамо се да ће свечано отварање ове изложбе 1. новембра бити наставак подстицаја у даљем прикупљању музејског материјала на ову тему.

У нововарошком Удружењу потомака ратника 1912–1920. године „Војвода Петар Бојовић”, које већ годинама указује да велико дело јунака отаџбинских ратова треба отргнути од вишедеценијског заборава, кажу да ће овај споменик и две изложбе подсећати нараштаје на ратне страхоте, патње народа и учешће Нововарошана у јединицама које су, после голготе, васкрсле и вратиле славу српском оружју и слободу поробљеној отаџбини.

Izvor: www.politika.rs

Баш данас сам, на Сајму књига, разговарао са директорком Народног музеја Ужице, коме припада Завичајни музеј у Новој Вароши. Сваке године она води штанд ужичких (нововарошких, бајнибаштанских ариљских и златиборских) издавача.

Породица генерала Петра Бојовића, 1903.

[attachment=1]

Tribina "Vojvoda Petar Bojović – junak i stradalnik", održana prošle godine, u klubu 2Tribina mladih" Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je msr Srđan Graovac, istoričar.


https://youtu.be/lZQX55craL0

Zašto nema tribina o isticanju ostalih srpskih vojvoda!? Da li zato što je sve rečeno, ili možda je narodu sve oko njih i vezi sa njima poznato?

Zašto se mora dokazivati "ravnost" sa ostalim vojvodama?
Dakle, dileme još uvek postoje. Gospodin istoričar je ostao na nivou čaršijskih priča. Nije pružio argumentovane činjenice za iznete stavove. Ima i nekih grešaka u izlaganju, ali nisu relevantnа. Ostala je nerazjašnjena njegova uloga u "propasti" spasonosnog koridora vardarskom dolinom. Nije spomenut fijasko u bici kod Gorničeva.

Na kraju, podsećam čitaoce na moje šire izlaganje, sa prve stranice ove teme, koje završavam sa:

"Дакле, операције којима је непоредно командовао у улози команданта, или руководио као Начелник штаба ВК, обележене су великим неуспесима и ванредно великим губицима у људству. Не бих га изједначавао са предходном тројицом војвода: Радомир Путник, Степа Степановић и Живојин Мишић"

i ostajem pri tom stavu.

Љуба

Zato što je Bojović bio osrednji oficir. Šturm je pre njega zaslužio zvanje vojvode.

Vojvoda (maršal) Petar Bojović je bio zadnji srpski (tada jugoslavenski) vojvoda, tj. maršal. A kako Broz nije trpeo konkurenciju niti po tom pitanju, komunisti su tog zadnjeg vojvodu (maršala) ubili. Premlatili do smrti. To je ona tragedija radi koje treba pamtiti i slaviti vojvodu (maršala) Petra Bojovića, a pitanje bitaka koje je dobio i izgubio, pitanje gubitaka u ljudstvu, to su priče za foteljne generale (engl: "armchair general"), ponajprije one koji rata nisu niti vidjeli (osim na slikama ili po TV), još manje se u nekom ratu borili, a najmanje komandovali i bili odgovorni za svoje ljude. Petar Bojović je svoj čin vojvode (maršala) dobio redovitim napredovanjem, a ne kao neki, koji su si ga dali dodijeliti.

Улога Петра бојовића у одбрани Македоније и Косова 1915. је заправо потпуно разјашњена у његовој књизи "Одбрана Косова поља 1915". У тој књизи Бојовић прилаже документе и наредбе које је добио или издао. Македонија је практично пала пре Бојовићевог постављања на место команданта трупа Нове Области, а претходни командант (коги је због свог лошег командовања током Балканских и Првог св. рата био укупно смењиван 3 пута, а сва 3 пута је Бојовић постављен на место команданта) је издао наредбу за напуштање Скопља. Бојовићу су руке биле везане, али је дао све од себе да Бугари не прођу Кончулски и Качанички теснац и продру на Косово и тиме окруже српску војску.
Бојовића апсолутно треба изједначавати с осталим српским фледмаршалима јер има исте заслуге као и они. Проблем је тај, што су генерације историчара, како за Бојовићева живота, тако и после, субјективно, неаргументовано, на основу "рекла-казала" информација причали и писали књиге о њему. У свим тим књигама и причама постоји толико историјскиг нетачности које су сви наредни ситоричари смао преписивали у своје књиге и чланке које су услед тога доведене на ниво историјске тачности.

Да бих довршио излагање, морам да питам нешто; Да ли неко може да ми исприча нешто више о рањавању генерала Бојовића 1914. године?

Ovo mu dođe kao argument, koji koristi M.Samardćić u svojim nastupima:"Dokaz za ovu tvrdnju se nalazi u  mojoj knjizi ...."


Izjednačite ga, ko vam brani ;D. Problem je izjadnačavanja sa srpskim vojvodama.

[attachment=1]
[attachment=2]

Treba ispraviti greške u enciklopedijama
[attachment=3]

Љуба

Није Самарџић једини који пише књиге,а сваки писац има право да промовише своју књигу. Ова књига није моја, тако да немам ја користи од тога да ли ће је неко купити и читати или неће. А мислим да ни писац те књиге неће имати користи од тога да ли ћете ви купити ту књигу, јер је умро 19.1.1945.
Бојовић никада није писао мемоаре, што је велики проблем за истраживање његове личности. Ви сте поставили слику с више књига о осталим војводама, а као да не знате да се о последњем вовјоди ништа није говорило све до распада СФРЈ.

А потшо ме нисте удостојили одговора на моје питање, ја ћу вам одговорити.

Навео сам пример за две историјске неистине које круже пост-југословенским простором већ деценијама. То нису изузеци; многи аутори произвољно пишу о неким, на први пголед, небитним стварима и тако праве конфузију. Тако се на пример шири дезивнофмација о родном месту П. Бојовића, да ли је то место звано Мишевићи, Мишевиће или Мишевић ? Неки говоре да је у чин бојног војводе унапређен 13. октобра 1918, о месту школовања ни да не говорим. Кажу да се Бојовић с намером супротставио краљу Александру па је смењен и пребачен у резерву, што је такође лаж. Такође неки наводе да је војна каријера Бојовићева трајала 60 године (апсурдно!), или да је умро у 89 година, чак их је мрзело и да израчунају ово, рачунање бар није тешко. Данас, ми не можемо да знамо шта је ситина, а шта не.
Сви данас знају шта је војвода Мишић рекао или шта је мислио, а да ли знају шта је рекао или мислио војвода Бојовић ? Рећићу вам ја; Не.
Пошто се о Бојовићу ништа није говорило од 1945. па надаље, многи савремени аутори су себи дали за право да тумаче његову личност и поступке како је ко хтео, чак су и (не)намерно грешили и датуме или неке, наизглед, мање битне чињенице које (ни)су могле да се провере у архивима. Да би данас неко објективно познавао лик и дело овог војводе као што познаје или бар мисли да познаје лик и дело осталих војвода, морао би да се бави опсежним вишегодишњим истраживањем, јер је за позавање лика и дела Бојовића потребно, како би смо рекли, познавати његову дужу, да би знали због чега (ни)је поступио на један или други начин.

А то што ви изједначавате четничка звања с највишим војним чином који носи ознаку O-11 (НАТО OФ-10) нећу да коментаришем.

 Samo i Vi Andrejeviću se ogradite - budite precizni .
 Četnička zvanja I Svetskog rata . I, II svetskog rata. Mislim da nije isto.

Е ту бих хтео да додам моје мишљење. Нисма истраживао ништа о четничким војводама, али ако сам добро схватио, доком Другог св. рата је било много четничких војвода да сваки дан чујем за неког новог. Такође, након рата су се та звања додељивала као хлеб сиромашнима, с колена на колено. Негде сам чуо да данас у Србијиима преко 500 четничких војвода. По мом мишљењу, наглашавам да је то моје мишљење, од Другог св. рата па до данас је било толико војвода да се фелдмаршалски чин који се зове бојни војвода уназадио и изгубио некадашњу славу, па чак и звања четничких војвода су уназађена толиким новим "војводама". Данас кад споменете реч војвода, углавном сви помисле на Шешеља и компанију, а ни на крај памети им нису они чувени носио војводског чина. Мислим да су толике нове "војводе" упропастиле значење истоименог војног чина. Због тога сам потенцирао и увек потенцирам реч фелдмаршал како би се створила свест о томе да бојни војвода и четнички војвода и данашњи "војвода" нису исти појмови.

Реч 'војвода' је вишезначна и (у српском језику) има више од двадесет интерпретација.

Када се говори о улози војводе Бојовића као команданта Трупа Нових области да наведем податак из књиге "Моравска дивизија II позива, аутора Љубомира И. Илића, команданта те дивизије 1914./1915. године, издање Медија центар "Одбрана" 1918. године. У фус-ноти на страни 668 поменуте књиге стоји пише: "До пада Скопља, када је команду Трупа Нових области преузео генерал Бојовић, командант је био Дамјан Поповић..." дакле, Бојовић преузима команду када је Вардарски правац "затворен". Такође, посебну главу (XVI  део) аутор, генерал Милић је насловио: "Моравска дивизија  II позива у саставу трупа Нове области". Да напоменем да је та дивизија од 2.новембра 1915. године ушла у састав Трупа Нових области да је ту остала до преласка у Албанију. Из овог текста се јако добро може видети шта је наређивао Бојовић као командант и шта је ова дивизије, али и друге радили или урадила (бојеви на Кривој реци и Великој планини, повлачење на леву обалу Ситнице, повлачење ка Ђаковици).

Mislim da to potenciranje nije opracdano.
Uvođenje pojma: "бојни војвода" - je proizvoljno, jer je vojna nauka priužila dovoljno tumačenja, da se odrednica "bojni" ne može opravdati.
[attachment=1]

Što se tiče izjadnačavanje vojvoda - feldamaršal - maršal, pa ni sa tim se ne bih složio
[attachment=2]

Љуба

Само мала допуна. И у Бојовићевој књизи такође све лепо пише уз дословно цитирање наређења. Бојовић је постављен на место команданта трупа Нове Области баш пред пад Скопља. Претходни командант је већ наредио напуштање Скопља и убедио Бојовића да се ту ништа не може. Међутим, Бојовић у својој жељи да не допусти Бугарима да окупирају престоницу Српског царства одлази ан терен и види да је одбрана ипак могућа. Међутим, урадио је нешто противречно ономе што је казао у своој књизи о васпитању војника; опозвао је прву наредбу и издао нову за уорну добрану Скопља. Нажалсот, војска се већ увелико повукла, оно што је остало није било у стању да пружи одговарајући отпор. Тако да је што се Скопља тиче, Бојовић заиста стављен пред свршен чин. Такође, Бојовић наводи да када год је тражио помоћ од ВК та помоћ или не би стигла или би стигла с огромним закаљњењем јер је ВК морала да дела и на осталим деловима фронта, надајући се да уз упорну одбрану сваког квадратног центиметра осигурава пут Савезницима из Солуна. Бојовић је у књизи изложио став да је знао да помоћ никада неће доћи и да је он био за превентивну објаву рата Бугарској док још не мобилише своје снаге, али ВК и Влада су веровале Савезницима.

Господине Љубо, не морате да се сложите, али ја само пратим рангирање по НАТО и не-НАТО ознакама по којима сви ти чинову имају исти положај и ознаку. А тривијални назив за највиши војни чин је фелдмаршал или само маршал. Већ сма рекао да је код нас проблем што неку реч вежемо за један симбол па данас војводу везују за Шешеља. А узгред, и маршал има више употреба, не само као навиши чин у војсци.

Отишли смо у оф топик, али, док вредни модератор не одлучи да обрише коментаре неприличне теми, нека за сада остане записано, да је српски војвода био и Фрањо Јосиф, цар аустријски и краљ угарски.

Свака расправа везана за Петра Бојовића, а то укључује и његов чин би требало да буде пожељна на теми о њему.
А титула коју је носио аустријски цар као глава Српског Војводства била је велики војвода, што нема везе с војним чином о коме смо водили расправу.

Zahvaljujem na odobrenju prava na različito mišljenje, bez etketiranja.

S obzirom da govorimo o srpskim vojvodama iz srpske istorije, doba koje se naziva Kraljevina Srbija, nema potrebe pozivati se na "..... рангирање по НАТО.....".
Što se tiče starih srpskih četničkih vojvoda, Vaš satv je potpuno ispravan. Gospodin Šešelj je to preuzeo iz "političkih" razloga da izdigne sebe i svoj pokret, tj. da pripiše epitet "junaštva".
Slično je uradio i generaštabni pukovnik Dragoljub "Draža" Mihailović - Čiča, kada je svoj pokret nazvao "četničkim", sa namerom da pobudi "srpski" revolt u demoralisanom narodu 1941.

Problem sa vojnom naukom, upravo je jezik. Zato deo akademskih autoriteta, baš na problemu "jezika" osporava "naučnost", ove nauke, svrstavajući "ratovodstvo" u "veštinu". Iz tog razloga sam postavio skenove definicija (kako za vojvodu, tako i za feldmaršala) koje se mogu naći u Vojnoj enciklopediji.

Složili smo se oko toga da čin-zvanje Petra Bojovića, nema veze sa samozvanim radikalskim vojvodama, kao ni sa časnim junačkim vojvodama borbe za nezavisnost naših južnih pokrajina.

Ostaje problem izjednačavanja njegove vojničke veličine sa ostalim srpskim vojvodama.
Moj stav ostaje nepromenjen. Njegovi vojnički uspesi su svakako zaslužili taj visoki rang u vojničkoj službi. Ipak vojnički neuspesi, koji u ostalom, prate sve vojne komandante, ga za nijansu odvajaju od predhodne trojice. Stoga da se više ne lomimo u traženju argumenata, nek ostane, "Status Quo" - to mu se nekad zvalo pluralizam interesa.

S poštovanjem
Љуба

Ваљда је свима јасно да официрски чин војводе нема никакве везе (осим језичке) са разним комитским и четничким војводама у 20. веку. Што се тиче Драже Михаиловића, зар нису и војсци Краљевине Југославије постојали четнички одреди који нису имали везе (осим језичке) са четничким организацијама?

Itekako. Zato je radi preciznijeg izražavanja važno za pokret i strukturu kojom je komandovao Dragoljub Mihailović potrebno koristiti izraz "Jugoslavenska Vojska u Otadžbini" (kraće: JVuO), a izraz "četnici" prepustiti različitim interpretacijama, od kojih se jedna, pre Drugog svetskog rata, koristila za mlade izviđače (po uzoru na američke "boy scouts").

у краљевској војсци је пред рат било четничких батаљона у смислу специјалних јединица. не сећам се колико их је било, ваљда беше по један у свакој армијској области.

Да, била је и Четничка команда Југословенске војске са седиштем у Новом Саду.

https://youtu.be/oN49uP7P0T0

Војвода Петар Бојовић и непознати француски генерал у Солуну 1918. године.

[attachment=1]

Kako je smrt vojvode Petra Bojovića izazivala dosta polemika oko toga kakao je umro evo jednog teksta koji dokumentovo svedoči o tome.



ИСТОРИЈА
Истина о смрти Петра Бојовића: Да ли су комунисти убили славног српског војводу?
Пише:  ДЕЈАН РИСТИЋчетвртак, 19. јан 2023,  12:35 -> 15:50

На сваку годишњицу смрти прослављеног српског војводе Петра Бојовића, 19. јануара се у медијима и на друштвеним мрежама појављује текст у коме се тврди да је 1945, дан уочи смрти, војвода Бојовић био лишен слободе од стране представника нових комунистичких власти, ислеђиван, психолошки и физички злостављан, услед чега је преминуо. Шта је истина?

Сваког 19. јануара друштвене мреже испуњене су текстовима који треба да нас „подсете” на стварни и страшни узрок смрти великог и славног српског и југословенског војводе Петра Бојовића (1858-1945), јунака бројних ослободилачких и одбрамбених ратова Србије, као и ослободиоца Београда, 1. новембра 1918. године.

[attachment=1]
Последња фотографија војводе Бојовића из 1944. године

Као по правилу, бројни штампани и електронски медији, као и портали, без било какве претходне провере истинитости тих навода, потпуно некритички преносе текстове о томе да је, неколико дана уочи смрти, тада већ остарели војвода Петар Бојовић био лишен слободе од стране представника нових власти, ислеђиван, али и бестијално психолошки и физички злостављан услед чега је ускоро и преминуо. Шта на све то каже историјска наука?
 

Изненадна пензија

Војвода Петар Бојовић, један од укупно петорице српских и југословенских војвода (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Франше д’Епере), рођен је 4. јуна 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши.

Након вишедеценијске бриљантне официрске каријере и победа остварених на бојном пољу, овенчан мноштвом српских, југословенских и иностраних одликовања, војвода Бојовић 10. децембра 1921. године бива изненада смењен са положаја начелника Главног Генералштаба Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је учињено по наређењу краља Александра I Ујединитеља од Југославије.
Званично објашњење било је да је велики војвода смењен „због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“. Пензионисан је по хитном поступку већ после неколико дана. Све до смрти краља Александра I Ујединитеља од Југославије војвода Бојовић био је предмет потпуног игнорисања од стране владара, чак и у протоколарним ситуацијама. Упркос таквом односу према славном војсковођи управо је војвода Бојовић, у име генералитета и адмиралитета, предводио погребну колону са посмртним остацима краља ка династичком маузолеју – гробној цркви Светог Ђорђа Победоносца на Опленачком брегу у Тополи.

Услед турбулентних догађаја војвода Бојовић био је реактивиран 3. априла 1941. године и постављен на положај Врховног инспектора целокупне војне силе Краљевине Југославије. Свега пар дана касније именован је помоћником Врховног команданта краљевске југословенске војске. Војводи су тада биле 83 године. Читав Други светски рат војвода Бојовић провео је у свом дому у престоничкој Трнској улици на Врачару, у добровољној самоизолацији, не желећи ни на који начин да оствари контакт са окупационим или квислиншким властима. Током 1942. године упутио је писмо генералу Драгољубу Михаиловићу у коме је изразио потпуну подршку Југословенској војсци у отаџбини у чијим се редовима борио и његов син Добрица.

Ослобођење Београда војвода је дочекао у свом дому на Врачару...

[attachment=2]
Кућа на Врачару у којој је живео војвода Бојовић

И ту креће наводни „заплет”...

Шта каже умрлица

Наиме, оно што је непобитна чињеница јесте да је убрзо по ослобођењу Београда војвода Бојовић био позван да да исказ, као и да је тај поступак трајао два дана. Тај чин, посве непримерен и недопустив када је у питању истински великан и родољуб какав је био војвода, представљао је понижавајући поступак у односу на старог, победама и славом овенчаног војсковођу коме је тада било пуних 87 година.

По сведочењима блиског породичног пријатеља и вишедеценијског чувара војводиних одликовања Косте Ракића, војвода Бојовић „је био саслушаван два дана, али га нико није тукао. Последње сведочење с тим у вези Коста Ракић је дао 2016. године, непосредно пред своју смрт, на тај начин недвосмислено демантујући теорију по којој је војвода Бојовић био жртва батинања од стране представника власти, услед чега је и преминуо свега неколико сати касније. Шта више, између ислеђивања и дана смрти протекло је више недеља.

[attachment=3]
Умрлица војводе Петра Бојовића

Чињеница јесте да војвода Петар Бојовић није сахрањен уз државне и војне почасти које су му, због његових несумњивих заслуга и историјског значаја, припадале. С друге стране, не постоје материјални докази који би указивали да је присуство погребу било јавно забрањено и да је са таласа Радио Београда емитовано упозорење да ће свако ко би присуствовао последњем испраћају великана био санкционисан. Оно што је много извесније јесте да је породици усменим путем сугерисано да погреб буде обављен у ужем кругу сродника и пријатеља.

Непосредни историјски извор који сведочи о стварним узроцима смрти војводе јесте „Извод из књиге умрлих храма Светог Саве“ од 23. јануара 1945. у коме се, у рубрици „узрок смрти, наводи „обострано запаљење плућа”. Црквену умрлицу потписао је надлежни свештеник храма Светог Саве на Врачару чији је парохијан деценијама био војвода Петар Бојовић. Из тог документа сазнајемо и то да је опело обавио протојереј Марко Ј. Ћирић.

Вратили му улицу

Дакле, историјски извори, искази чланова породице и сведока ни на који начин не подржавају теорију да је војвода Бојовић доживео батинање од стране представника комунистичких власти, нити да је од последица физичког злостављања преминуо. Такође, нема доказа да је присуство погребу било јавно забрањено, као ни да је сахрана протекла у некаквој тајности, будући да је током ње обављен и одговарајући верски обред.

Такође, ваља нагласити и то да је одлуком нових власти из 1945. године поништена одлука тзв. Владе Милана Недића из 1942. године којом је дотадашњој малој, слепој Улици војводе Петра Бојовића (која се налази на Звездари) промењен назив. Другим речима, док је Недић свом ратном другу из периода балканских ратова и Првог светског рата „одузео” улицу, комунистичке власти су му је вратиле већ током 1945. године. Исте те године градске власти доносе одлуку да именом војводе Петра Бојовића назову и један престонички булевар, што се ускоро и догодило.

Одакле, онда, ова неутемељена теорија која се о свакој годишњици смрти војводе Петра Бојовића „светлосном брзином” шири српским друштвеним мрежама и медијима? Могуће је да се један од одговора на то питање налази и у речима Добрице Ћосића: „Ми лажемо да бисмо обманули себе... Лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно.”

Преузето са сајта RTS-а (портал "Око"), али је оригинлани текст из "Блиц"-а: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/istoricar-dejan-ristic-za-blic-razbijanje-mita-o-smrti-vojvode-bojovica/8yxgn8k

Никада ми није било јасно зашто би неко ко жели да што мање људи присуствује сахрани то објављивао преко радио станице и тиме обавести далеко више грађана него што би их знало да то није урађено. Ако је већ то објављено онда је питање да ли је и на који начин било ко од присутних санкционисан па и сам свештеник?

Vojvoda Bojović je svakako zaslužio državnu sahranu.
Mogu samo da nagađam, ali moje mišljenje, za koje ne mogu da tvrdim da je tačno, je da su vlasti shvatile svoju grešku (vovjoda je ubrzo pušten kući, a u to vreme je mnogo drugih ljudi "pojeo mrak") i da su pokušale, veoma nespretno, da sakriju da je vojvoda preminuo par meseci nakon privođenja i uopšte lošeg postupanja. Možda je i samo neki KNOJevac hteo da se dokaže pretpostavljenima...

Treba imati u vidu i da je januara 1945. i dalje trajao rat i da se ponašanje stanovništva u Beogradu i te kako kontrolisalo, te se tu može tražiti razlog zabrane pristustovanja sahrani (ako je takve zabrane stvarno i bilo). Možda su samo hteli da što pre zataškaju ceo događaj.

Ovo za imenovanje Donjogradskog bulevara u Bulevar vojvode Bojovića odmah posle rata je tačno, proveravao sam na starim kartama Beograda.
Imena ulica Vojvode Stepe, Bulevara vojvode Mišića i Radomora Putnika nisu menjane.