PALUBA

Automat ERMA


   Jedan od “egzotičnijih” nemačkih automata, upotrebljenih u II svetskom ratu je i Erma. Reč je o automatu koji su koristile uglavnom policijske jedinice u sasatavu SS, a ređe i same vojne jedinice SS tj Vafen SS. Erme su se uglavnom mogle videti  u rukama pripadnika Policije sigurnosti (Sipo) i Službe sigurnosti (SD) i to obično onih koji su se nalazili u Ajnsacgrupama (Einsatzgruppe). Naime, Ajnsacgrupe su bile specijalne policijske jedinice formirane za čišćenje i smirivanje okupiranih zemalja na Istoku i na Balkanu. U svakoj grupi je bilo oko hiljadu ljudi, delom pripadnika Vafen SS, delom iz SD i delom agenata Kripoa (kriminalističke policije, koja je bila deo Sipo-a). Upravo zbog toga, automati Erma se mogu naći i kod nas, kao i u drugim istočno evropskim zemljama, dok su vrlo retki na zapadu. Koristili su ga i partizani a i pripadnici Jugoslovenske vojkse u otaxbini.
   Sredinom dvadesetih godina su nemački konstruktori Hajnrih Folmer i Bertold Gajpel konstruisali automat poznat kao Folmer (Vollmer). Patent je prijavljen 1927.g. dok je serijska proizvodnja započela tek 1930.g. Automat Folmer je ponuđen na komercijalnom tržištu od strane proizvođača, fabrike ERMA (Erfurter Maschinenfabrik B.Geipel GmbH, ERMA-NJerke) iz Erfurta i firme Vil i Koler (NJill und Kohler) iz Šmalkaldena u Nemačkoj.
   Početkom tridesetih godina, Folmer i Gajpel su usavršili svoj automat Folmer i pod oznakom Erma MPE novo oružje je ušlo u serijsku proizvodnju. Reč je o vrlo sličnim automatima, bitnih razlika nije bilo, izuzev dodatka rashladne obloge oko cevi i nekih manjih izmena u samom mašinskom procesu proizvodnje. Izgleda da je proizvodnja Ermi započela tek 1935.g. u fabrici Erma a kasnije i u Belgiji (samo model MP-35).
   Poznata su dva modela Erme. Prvi, MP-35 je bio namenjen isključivo za izvoz. Ovaj model je imao dugu i rashladnu košuljicu predviđenu za montiranje bajoneta. Zadnji nišan je podesiv sa gajkom. MP-35 je masovno korišćen u Španskom građanskom ratu, gde je ocenjen kao jedan od najboljih automata. Ovaj model Erme je sredinom tridesetih godina prodat, u manjim količinama i Kraljevini Jugoslaviji, a zaplenjene primerke u Aprilskom ratu 1941.g. Nemci su ponovo uveli u svoje naoružanje.
   Drugi model Erma MPE proizvođen je u znatno većoj količini, pre svega za nemačke potrebe, i to u dve verzije. Prva verzija ima integralnu drvenu ručku (rukohvat za levu ruku) na prednjem delu kundaka iza magacina, baš kao i MP-35. Upravo po ovom rukohvatu su Erme i najprepoznatljivije, jer ni jedan drugi automat (osim Folmera) nema ovakav rukohvat. Ova verzija je i najmasovnije proizvođena. Na ovoj verziji je obično ugrađen i univerzalni sigurnosni mehanizam, zašrafljen sa desne strane sanduka, odmah iza otvora za izbacivanje čaura. Zadnji nišan je najčešće jednostavni “L” tipa, mada se mogu naći primerci sa podesivim nišanom sa gajkom. Druga verzija ima kundak klasičnog tipa tj nema integralnu drvenu ručku već samo žljeb za prste. Zadnji nišan može biti i podesiv sa gajkom i “L” tipa. Ima primeraka i sa ugrađenim univerzalnim mehanizmom kočnice sa desne strane sanduka zatvarača, koji blokira zatvarač i u prednjem, zatvorenom položaju. Obe verzije, ovog modela, imaju kratku cev dužine 200 mm.
   U izradi automata je postojao visok kvalitet mašinske obrade i finiširanja i ovaj visoki kvalitet izrade je bio i najveći nedostatak Erme jer nije bila prilagođena za masovnu serijsku proizvodnju a bila je i veoma skupa.
   Erma može da gađa poluatomatskom i automatskom vatrom. Regulator paljbe se nalazi sa desne strane oružja, iznad obarača, u obliku poluge smeštene u udubljenje u kundaku. Automat Erma je rađen samo u kalibru 9 mm Para. Dužina modela sa kratkom cevi iznosi 892 mm a sa dugom cevi 950 mm. Erma se punila metalnim okvirima sa 20 i 32 metaka. Masa modela, sa kratkom cevi, praznog 4,154 kg a napunjenog 4,835 kg. Zadnji nišan “L” tipa podešen je na 100 i 200 m, dok podesivi nišan sa gajkom ima podeoke od 50 do 1000 m. 
   O taktičko tehničkim podacima Erme postoje kontradiktorni podaci u literaturi. Ovde dajemo zvanične podatke, dobijene na ispitivanju u Poljskoj modela MP-35 proizvedenog u Belgiji. Teorijska brzina gađanja je 520 do 540 metaka/minuti. Početna brzina zrna 420 m/s. Masa praznog automata 4,470 kg. Veoma pouzdan automat, na 2000 ispaljenih metaka dolazio je jedan zastoj (a i to neznatan).

[attachment=1]

Tipičan automat 20-ih godina. Drveni kundak i usadnik. Sanduk iz masivnog čelika, obrađen glodanjem. Odlično oružje, ali velike mase i skupo za proizvodnju.

Ima li slika sa okvirom?

Ima. ;)

[attachment=1]
[attachment=2]

LPB

malo od mene a biće i teksta

poz.

malo za razbibrigu

poz.

Solaris, zaboravio si ime autora...

za kraj ovog članka gosp.Boška Ljubinkovića
i par slika iz upotrebe

poz.

Ozivio bih ovu temu pitanjem da li netko zna nesto vise o koristenju ovog automata u kraljevini jugoslaviji? Osim thompsona koji su 41 nabavljeni za padobrance i zavrsili kod ljoticevaca nisam nasao podatke o automatima u kraljevini jugoslaviji. Svaka informacija ili slika je dobrodosla!

https://www.youtube.com/watch?v=gSoq8U6r3X4

Ako je proizvodnja Erme EMP počela 1935., kako piše, onda je tad već na vlasti bio Hiller, a ministar unutrašnjih poslova Himler. I SS je do rata finansiran iz budžeta MUP-a. Tako da je vjerovatno da je i nabavka oružja za SS do rata išla preko MUP-a. Poslije dolaska Hitlera na vlast i brojno stanje policije je povećano pa tako da nije nemoguće da je značajan broj Ermi nabavljen za policiju, ali i za SS.

Zanimljivo da je Waffe-SS 1940. usvoijo Bergmann MP-35 kao službeno oružje, e sad da li to ima veze sa tim što je Erma 1938. prestala sa proizvodnjom EMP i presla na MP-38 za vojsku, a i Steyr je 1940. prestao sa proizvodnjom MP-34 i prešao na MP-40.
Možda je i to imalo uticaja da Waffe-SS usvoji Bergmann MP-35 jer mu MP-38 nije bio dostupan (na početku rata je vojska imala prioritet u snabdijevanju), a proizvodnja EMP i Steyr MP-34 je prekinuta.

Jedna fotografija Bergmann-a MP-35 iz jeseni 1944. u Kruševcu: http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=111703_187462199_05.jpg , kod četnika prvog s lijeva.

U svakom slučaju, veoma kvalitetni automati. Svi delovi kovani, prethodnim glodanjem celih komada čelika. Nema tu  "štampovke" tankog lima. Proizvodnja skupa, teška obrada, neprilagođena ratnoj proizvodnji. Mnogo čovek/časova rada.

Mene zanima zastupljenost tih "nestandardnih" (standardni su bili samo MP38 i MP40) automata u njemačkom naoružanju.

-Bergmann MP18 i Schmeisser MP28
MP18 je proizvedeno oko 35.000 i mnogi su kasnije prepravljeni daumjesto puž-magacina koriste kutijasti okvir. MP18 je nastavio da se koristi u njemačkoj policiji i poslije rata. Imajmo u vidu da je nestabilna Veimarska republika imala brojnu i dobro naoružanu policiju, pa je vjerovatno da je nemali broj MP18 dočekao i 2.SR, a nije isključeno da je policija kupovala i MP28, posebno jer se model proizvodio u NJemačkoj prije dolaska Hitlera na vlast, uprkos zabrani proizvodnje automatskog oružja. Možda upravo pod izgovorom opremanja policije.
Izgleda da su prepravljeni MP18 i MP28 bili najmasovniji automati u njemačkom naoružanju 1939/40. godine.
Sumljam da je na početku rata i Bilo drugih automata osim MP18, MP28 i MP34 iz austrijske vojske u naoružanju Wehrmacht-a.

-Bergmann MP35
Do rata ih je proizvedeno 5.000, a tokom rata je za Waffe-SS proizvedeno 40.000. Tako da je uopšte pitanje da li ga je i bilo u njemačkom naoružanju do 1940/41. godine. Moramo imati u vidu da je dio svih ovih predratnih modela automata prodan i drugim državama.

-Steyr Sl-100 i njegove modifikacije od kojih je naj poznatija MP34
Sl-100 je prodavan širom svijeta i smatra se da ga nije proizvedeno više od 10.000 komada. Mod.30 u kalibru 9mmSteyr je bio u naoružanju austrijske policije i nije ga proizvedeno više od 6.000 komada. Poslije pripajawa  Austrije vjerovatno su ostali u naoružanju policije. MP34 je proizvođen za austrijsku vojsku, ali i za izvoz u kalibru 9mmMauser, do 1939., a od 1939. do 1940. u kalibru 9mmPARA za nijemce. Vjerovatno da je automate iz naoružanja austrijske vojske zadržala njemačka vojske. Jer su i jedinice austrijske vojske inkorporirane u Werhmacht. Bio je čest i na našim prostorima, ima priča da je određenu količinu kupila NDH.

-Erma EMP
Računa se da svih varijanti nije proizvedeno više od 10.000. Nalazio se uglavnom u naoružanju policije.

-Zbrojevka ZBK383
Mali broj proizveden za Wafe-SS, ali i za Bugarsku.

-Schmeisser MP41
Proizvedeno 26.700 komada, korišten uglavnom od strane SS i policije. Nije bio rijedak ni na našim prostorima.

[attachment=1]

још неких детаља и фотографија на сајту : zonwar.ru (http://zonwar.ru/pp/emp_44.html)

Ovaj ERMA MP-44 je očigledno kasna ratna proizvodnja. Nema drveta, samo presovani lim i kovana cev, sve radi sniženja troškova. Znajući Nemce, to je moglo uticati na resurs, ali ne i na ubojitost. Kako su Nemci osećali nedostatak "žive sile" ne bih rekao da je automat bio nebezbedan za korisnika. Pretpostavljam da su ovi automati mogli biti predavani poglavito Volkssturmu- Narodnoj vojsci, radi zaustavljanja ruske poplave. Nisu je zaustavili, niti su mogli.

vodoinstalaterska radost ;D

Интересантан детаљ је могућност поставке два магацина и подешавање даљине паљбе на 100,200 и 300 м

[attachment=1]

[attachment=2]

Mislim da su neki modeli automata (MP18, MP28, MP34, EMP, MP41 i ZBK383 bili daleko rasprostranjeni u policisko-bezbedonosnom aparatu nego u vojsci i zato su bili uglavnom korišteni u protivgerilskoj borbi.
Tako da su na teritoriji Jugoslavije bili relativno česti i modeli koji su drugdje gotovo nepoznati.

Predratni modeli MP i Zbrojovka bili su vrlo kvalitetno oružje, pa samim tim i nepodobni za ratnu proizvodnju. Glodanje iz punog komada oružnog čelika, kovanje... Bio sam prijatno iznenađen kad sam kao pomoćnik komandira odeljenja zadužio  M-56! Činio mi se prost poput hemijske olovke. A istovremeno, bio je dobro napravljen. Preklopni nišan za 100/200/300m mislim da je bio standard! Mada preko 100m teško da bi strelac nešto pogodio, sem slučajno.

Čini mi se da je gornji automat orginalna Erma EMP, a donji španska licencna kopija.
Razlika je u kočnici zatvarača u prednjem položaju. Kod orginala je ona riješena u vidu preklopnika na gornjem dijelu sanduka, iznad prednjeg rukohvata. Boško je to lijepo opisao u svom legendarnom serijalu o automatima 2.SR u Metku br.10 iz novembra 1990. godine, a koji je Solaris postavio na prethodnoj stranici.
Kod španske kopije je to riješeno u vidu utvrđivača sa donje strane potkundaka, između branika okidača i prednjeg rukohvata, što se lijepo vidi na sledećem klipu.
 https://www.youtube.com/watch?v=ZFOui6YTHKE
Razlike se jasno vide i na ovim fotografijama.

https://www.youtube.com/watch?v=AxObwYbXUik

I gađanje:
https://www.youtube.com/watch?v=Q0rxAPuNf6U

Dodatna kočnica:

https://www.youtube.com/watch?v=IE-7vxIqmyo

Preteča Erme:

https://www.youtube.com/watch?v=3vZMKVEBy1Y