PALUBA

Мислим да не треба пуно речи, фотографије ће довољно испричати како је изгледала катастрофа у Смедереву када је експлодирала муниција ускладиштена у тврђави. На снимцима се виде заробљени војници Краљевине Југославије како товаре бурад са барутом, гранате и остали материјал, који је био након заплене од стране Немаца сакупљан у тврђави, а затим бродовима транспортован Дунавом, вероватно у Немачку на прераду.

На снимцима ће се видети и воз препун људи који је фотографисан истог дана када се катастрофа десила, као и свеопшти изглед града након експлозије...

Све ове фотографије откупио је пожртвовано на многобројним аукцијама по свету један наш земљак и несебично их је, потпуно бесплатно, даровао музеју у Смедерву где би летос, на 70. годишњицу трагедије требало да буде уприличена њихова изложба...

Немачки наслови фотографија, мада понегде скраћени, углавном дају опис шта је на њима.

За почетак, ситуација пре експлозије:

[attachment=1]  

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

А онда се десила експлозија...

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

долазак контигента немачких трупа у разрушени град, сутрадан након експлозије

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Гробови људи, жена и деце били су посвуда:

[attachment=4]

Odlične fotografije, hvala.

Čuo sam za to, ali ne znam što je prouzročilo eksploziju. Zna li se ili se nagađa? Fotke su odlične.

Nisam ni znao (možda i zaboravio) za tu tragediju. Zna li se uzrok, broj mrtvih?.....
Lijepe fotografije iz tužnih vremena.

Подаци о овој експлозији су оскудни, и често нетачни.

У Војној енциклопедији чак пише да је експлозија била 5. јула, уместо 5. јуна.

Негде се спомиње да је било 2.500 погинулих, али има и других информација.
Цитат из исте теме са другог форума:
http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/Eksplozija-municije-u-Smederevu-5-juna-1941.html

Чак ни за немачке губитке нема тачних података.
На овом форуму сам нашао неке податке о губицима Вермахта у Југославији.
http://forum.axishistory.com/viewtopic.php?f=50&t=126080
Овде се наводи да у том периоду немци нису имали губитака.

То би се могло тумачити на више начина:
- немаца није било у Смедереву (да је било, бар би неко био рањен), али са друге стране имамо слику немачког стражара поред воза, као и војника у околини
- ако су немци били у близини експлозије, могуће да нису нашли њихове остатке, те да их нису одмах убацили у извештај. Навођење 12 војника у каснијем извештају говори да је било губитака.

Што се тиче узрока експлозије, вероватно никад неће бити тачно одређен. Изјаве сведока говоре да је земља била натопљена горивом и барутом, па је лако могло доћи до експлозије. Највероватније да се радило о неодговарајућем руковању и складиштењу.

-----

Толико сам података нашао "аматерски". Драго ми је да овде има чланова којима историја није само хоби, па се надам да ће бити још информација.

ова трагична епизода је, нажалост, тек релативно позната у нашој историји, готово заборављена, али мислим да тек када се овако погледају фотографије града након експлозије може да се предочи шта се тамо стварно десило и како је страшно било...

А посебно је тескобно што се, поред садашњег општег заборава ове катастрофе, ни до данас није заиста установило шта се тамо десило тог дана, да ли је муницију запалио неко од Срба, било комуниста или краљев устаник, или се она активирала усред велике врућине и немара. Како год било, да Немци нису ту ускладиштили толику муницију, трагедија се не би десила, то је једино поуздано.

А да су Немци имали ту праксу по Србији, прикупљања и уништавања напуштених залиха муниције заостале од краљевске југословенске војске, показују и следеће слике из околине Ужица. Немачки војници су прикупили српске сељаке "у кулук" да скупе сандуке са мецима и гранатама на некаквој ливади, а затим ту муницију уништили у оближњем потоку. Обратите пажњу на камион, реч је о приватном аутопревознику који је у овој операцији добио свој део опасног посла (транспорт експлозивне масе)...

[attachment=1]

[attachment=2]

Ja sam cuo da je ljudska glava odletela cak do naselja carine to je odprilike na 1 km i vise od tvrdjave.Tako se prica.

Страшна трагедија. Спекулисало се да је доста људи погинуло у возу који се спремао за полазак у моменту експлозије. Помиње га и Топола и почетном посту. Пре десетак година излазио један фељтон, мислим у Политици који је доста детаљно описао догађај. И тада је објављено нешто слика. Ипак , тек сада, на основу ових слика могу да створим представу о простору који је захваћен експлозијом и трагедији која је погодила Смедерево.

Mislim da ova fotografija nije bila

[attachment=1]

U Smederevu, 22 jula 1941. godine.


[attachment=1]

http://www.kurir-info.rs

auuu, bog te vido, pa ovo ko u "dan posle"... :o po fotografijama bice da su nemci dali ispravne podatke o poginulima. ovo nije moglo da prodje tek tako, a kako je bilo, bolje da niko ne sazna...

Очигледно је да је тога дана страдало много људи. Међутим, посебно увек ми је сметало шпекулисање о томе да се након Другог светског рата прикривао број жртава, па ето и у Смедереву, а посебно да се за све окривљују комунисти и где треба и где не треба. Ето, први пут чујем да су они (можда) изазвали диверзију. Писац текста је стручан, начитан и образован и пише у озбиљним новинама,а па "кроји историју", кад се већ није сама "скројила".

Када се погледају слике како се складиштио експлозив и остали убојни материјал јасно је да је стотину ствари могли да "крене наопако" и да до експлозије дође независно од било чије воље. Не верујем да се не знају бар приближни немачки губици. Они су врло уредно водили ратне дневнике и сигурно су забележили и експлозију и бар процену страдања и својих војника и становништва (као што је у ранијим постовима то већ поменуто). Још мање верујем да је то неко хтео да прикрива. Да се желело, могло или умело податке о погинулима би утврдила недићева влада или бар локалне власти и не би чекали ослобођење да утврђују овакве податке.  И вероватно јесу, приближан број се зна. Предпостављам да би се озбиљним истраживањем и сада могло утврдити врло вероватни број страдалих.

Vrlo nezgodan događaj za procenu žrtava. Ako su komunisti-ilegalci izveli diverziju nije čudno što su posleratne (komunističke) vlasti menjali broj nastradalih, jer je većina bila civilno stanovništvo. S druge strane, ako je bila diverzija komunista čudi me da nije bilo odmazde 100 za jednoga ako je bilo nastradalih pripadnika vermahta.

Ne verujem da su komunisti izveli akciju jer u to vreme ih nije bilo previse bar ne po Srbiji.

U Jugoslaviji su Nijemci vodili samo gubitke svojih vojnika. Npr. kod bombardiranja Šibenika, Zadra itd. Civilne žrtve nisu brojali. To su prepuštali gradskoj upravi.

   Mislim da u to vreme nije još važilo naređenje o odmazdi 100 za jednog mrtvog a 50 za ranjenog nemačkog vojnika. Mislim da ovo naređenje važi tek od oktobra 1941.

Баш јуче сам стицајем околности био у Смедереву, у непосредној близини места експлозије. Нисам никада раније био на том месту. Сада (гледајући конфигурацију терена и распоред објеката) боље разумем  обим разарања и величину трагедије (бројности жртава).

[attachment=2]

Стотинак метара даље низ бедем је железничка станица

[attachment=1]
Одавде почињу колосеци железничке станице

Још једна чињеница која указује на мали вероватноћу да су комунисти виновници експлозије је време догађаја (5.јун). Они су у директни конфликт са окупатором кренули тек после 20. јуна 1941.године, када су Немци напали СССР.

Po nemačkim istraživanjima sa kraja 80-tih (Prof. Dr. Karl-Heinz Schlarp), naređenje o odmazdi je postojalo još od maja 41-ve. Nemci su u vreme Smederevske eksplozije bili u najvećim pripremama za napad na SSSR, te je nemačka okupaciona sila (i sama ne naročito jaka), zbog potrebe angažovanosti trupa na drugim mestima, prinuđena da smiri situaciju u Srbiji formirajući srpsku upravu (vladu).

Nemačke vlasti su upućene na srpsku pomoć i bilo je važno pridobiti nacionalne srpske snage, te se zbog toga ne počinje odmah sa prejakim represalijama.

Da je naredba o odmazdi izvršena, rizikovalo se da stanovništvo u Srbiji praktično od početka okupacije bude neprijateljski orijentisano prema nemačkim trupama. Posebno je uticalo i to što je u međuvremenu izbio ustanak u Srbiji koji se brzo širio, te je nemačka potreba za smirivanjem situacije samim tim postala veća.

Sa represalijama se počinje tek nakon većih ustaničkih uspeha i stvaranja veće slobodne teritorije krajem avgusta i tokom septembra 1941. godine (Užička republika).

Rašćišćavanje ostataka železničkih kompozicija nakon eksplozije.


[attachment=1]

ima sad nekih novih tumacenja da je Ivan Krajacic "Stevo" imao svoju ulogu u ovom cinu.

I njegov glavni saradnik višestruki agent NKVD Mustafa Golubić.

Prilažem link u kome se za izvršioce Smederevske sabotaže apostrofiraju gore pomenuti i Mata Vidaković

Ne preudiciram ništa, već samo prilažem link sa tekstom kao prilog razradi teme.

http://www.pressonline.rs/zabava/life-style/156452/mustafa-golubic-covek-sa-stotinu-lica.html

O tome piše V.Cenčić ali nema dokaza da su oni bili vinovnici tragedije. Govori se o stradavanju i eksploziji u Zemunu gdje je Vidaković izgubio ruke uslijed pokusa sa eksplozivom.

Ајд што за наведено нема ниједан доказ, него је веће питање - који је мотив имао СССР да преко својих агената прави диверзију на не толико битном складишту војног материјала?
Ништа од материјала у складишту није било битно за савремени рат. Оваква диверзија је могла знатно да поремети односе са Немачком, што Совјети у том тренутку нису желели.

У последњих 20-так година је модерно проналазити трагове комуниста чак и тамо где их никада није ни било.

Da bi to podmetnuli drugima možda?

Nekoliko fotografija raščišavanja ostataka nakon eksplozije sa e-bay aukcija.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Kada sam prije više od 20 godina bio poslovno u Smederevu imao sam priliku upoznati jednog starijeg čiču, imao je
onda 78 godina, znači 1941. je imao 30 godina. On mi je rekao da je lokano partijsko rukovodstvo njima mladim
ilegalcima dalo nalog da provedu diverziju što su oni nevoljko krenuli izvršiti jer su se bojali posljedica eksplozije.

Rekao mi je da su u međuvremenu iz Beograda primili poruku da to ne smiju uraditi jer bi mogli uništiti i cijeli grad,
ali jedna grupa je već postavila fitilje i do nje nisu stigli na vrijeme. Kada je eksplozija krenula poginuli su i ti što
su je pokrenuli i na žalost puno drugih ljudi. Njima koji su ostali bilo je strogo zabranjeno o tome ikome govoriti jer
su se komunisti bojali da to bude iskorišteno kao kontrapropaganda za njih, pa da ih narod ne napusti.

E sad da li je to tačno, ne znam. Čiča je to ispričao uz po koju rakijicu, ali sutradan kada sam odlazio rekao mi je
da o tome ne pričam i da nikome ne spominjem njegovo ime, a tada je sigurno bio trijezan. Pa šutio sam 24 godine
dok nisam ovo pročitao na Palubi.

Inače imali smo i mi u Puli sličnu nesreću u lučici Vargaroli 18. 08. 1946. bile su izvađene protubrodske mine pune
stotina i tisuća kilograma eksploziva. Došlo je do eksplozije i stotine građana je poginulo i bilo ranjeno, jer uz te
mine je bilo gradsko kupalište. Godinama se nagađalo zašto je do eksplozije došlo, slučajno ili namjerno, ali se nije
ništa otkrilo, a postoje razne teorije.

Zato me ova Smederevska tragedija asocira na Pulsku.

Žalim za svima poginulim i u Smederevu i u Puli.

Smederevska tvrđava bila je impresivna.

A što bila, i danas je impresivna, bez obzira na eksploziju par hiljada tona municije u neposrednoj blizini, velikoj šteti i mnogim žrtvama. Kasni izdanak klasične srednjevekovne tvrđavske škole, pošto konfiguracija bedema i kula nije prilagođena odbrani od vatrenog oružja.

Krivo sam se izrazio. Nisam je nikad vidio osim na slikama.

[attachment=1]

Kada sam davne 1989. godine prošao uz Smederevsku tvrđavu ostao sam zadivljen, osobito kada se zna kada je to sagrađeno ali i što je sve
pregurala, od srednjeg vijeka pa do te nesretne eksplozije municije. Na slikama izgleda velebno ali tek kada se prođe uz nju čovjek to osjeti.

Možda bi je danas trebalo više uključiti u turističku i povjesnu ponudu grada.

U gradu se i nalazi. Ko je želi videti to i može uvek kad je tamo, a kome je to dosadno i predstavlja samo ostatak prošlosti i prepreku u potrazi za novim radnjama i robom na pijaci džabe je bilo šta pričati, jer je ionako obići neće.

Koga zanima, može i ovako da je obiđe.

http://www.smederevskatvrdjava.com/

[attachment=1]

Baš lijepo, kada mi se prvi put ukaže prilika da idem  u Beograd staviti ću u plan da skoknem i u Smederevo, nakon cca 25 godina do opet pogledam.
Odlično je što se može dosta vidjeti i na danoj internet stranici.

Danas sam bio u poslom u Smederevu i našao sam vremena da obiđem tvrđavu. Evo spomena na tragediju o kojoj govori ova tema:

[attachment=1]

Leva strana zida koji se pominje na spomen ploči je ovaj deo:

[attachment=2]

Odmah preko puta je železnička stanica na kojoj je u vreme eksplozije bilo puno putnika:

[attachment=3]

Ovaj prostor je bio srvanjen sa zemljom.
[attachment=4]

Hvala na lijepim fotografijama. Uz put jedno pitanje, dali idu vozovi iz Beograda za Smederevo (putnički)? Na stranicama Železnica Srbije nisam našao
vezu već mi je javljalo poruku "Nema vozova za traženu relaciju". Čudi me, a vidim da je tu željeznička stanica.

Заиста немам појма. Требало би да има. Нисам се возио возом већ 16-17 година.

Direktnih vozova nema. Postoji lokalni voz Smederevo - Mala Krsna - Velika Plana. Onda Iz Velike Plane do Beograda nekim
od vozova koji saobraćaju iz pravca Niša. Iz Beograda takođe do Velike Plane pa onda lokal prema Smederevu. Najbolji prevoz
Na relaciji Smederevo - Beograd i obratno je autobus. Autobusi iz Beograda kreću sa Lastine autobuske stanice. Ima ih i sa glevne
autobuske stanice u manjem broju.
 Evo pregleda:
voz
[attachment=1][attachment=2]
autobus
[attachment=3]

мислим да нека линија беовоза иде ту. а пруга је "жива" сигурно, често чекам рампу на липама.

Beovoz prolazi kroz: Dražanj, Umčare, Vodanj, Kolari, Radinac, Mala Krsna,... Velika Plana.
[attachment=1]
Od Male Krsne odvaja se lokalni krak za Smederevo i drugi krak za Požerevac-Kučevo, ......
U Lipama čekaš na rampi za  lokalni voz iz pravca male Krsne ili Požarevca.
[attachment=2]

Па ако идеш тим путничким возом сиђеш у Малој Крсни . Од Мале Крсне до Смедерева можеш и пешице (око 12-13км до обале Дунава у Смедереву). Вероватно има и локал до Смедерева (аутобус сигурно). Мала Крсна је свега 2-3км удаљена од улаза у железару Смедерево.

Ljudi svima hvala na odgovoru i informacijama. Kada slijedeći put dođem u beograd nešto ću već iskombinirati. Za autobus znam, ali
nekako uvijek preferiram željeznicu ako je moguće. Pozdrav svima.

Eto danas sam obišao i Smederevsku tvrđavu, lijepo je uređena jedino šteta što se nije moglo kupiti nešto više knjižica i eventualno fotografija o toj
strašnoj eksploziji iz 1941. Ipak za odlazak iz Beograda preporučujem autobus (tako sam i ja pošao), a vraćao sam se željeznicom jer volim vozove i
bilo je očajno što se tiće kašnjenja, samo 70 minuta zakašnjenja od Male Krsne do Beograda, uz svu moju ljubav prema željeznici.

Još jednom hvala svima koji su mi dali objašnjenja kako stići.

Па ако волиш праве и непредвидиве авантуре онда користи Српске железнице :D.

Zaista je bila avantura u smislu poštovanja reda vožnje. Ali da ne budu samo kritike, danas sam bio u Novom Sadu. Tamo sam pošao autobusom da
sigurno stignem u planirano vreme, a vratio sam se, nostalgije radi, vozom koji polazi u 12 55 i moram reči da je stigao točno na vrijeme u Beograd.

Vidim ja da će kiša danas :D.

http://www.youtube.com/watch?v=GPUHbGxvW7s

Zanimljiv video iznenađujuće dobre oštrine s obzirom da je iz 1939. godine. Ipak čini mi se da se jedan kraći segment više puta sukcesivno
ponavlja. Ipak vrijedi ga pogledati.

Danas je godišnjica ovog događaja:

[attachment=1]

SRPSKA "HIROŠIMA" Dan kada je Smederevo sravnjeno sa zemljom
V. F.   05.06.2015.

Najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva dogodio se u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine. Tog dana je eksplodiralo oko 400 vagona zaplenjene municije. Udarni talas kretao se 5000 metara u sekundi i imao je jačinu kao manja atomska bomba, zbog čega je Smederevo prozvano Hirošimom pre Hirošime. Kasnije je proračunato da je unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći.
 
[attachment=1]

Naredbom okupacionih vlasti, smederevska tvrđava je određena za deponovanje ostataka vojne sile Kraljevine Jugoslavije. Na stotine tona odbačenih sanduka municije, granata, baruta, eksploziva, buradi mazuta, benzina, nafte dovoženo je i odlagano u tvrđavi. Četvrtak je oduvek bio pijačni dan u Smederevu, gradiću koji je tada brojao 11000 stanovnika. Poljoprivrednici su iz okolnih sela četvrtkom dolazili u grad i prodavali svoja dobra. Trgovalo se na tezgama i u radnjama i žurilo se da se potroše obezvređeni dinari stare Jugoslavije. Tog kobnog četvrtka đacima smederevskih osnovnih i srednjih škola podeljena su svedočanstva, a učitelji iz sreza pozvani su da prime pla­tu.

[attachment=2]

Sedamnaest glumaca Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada gosto­valo je u gradu na Dunavu, gde su i nastradali, a među njima je bio i sin jedinac budućeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića, sa trudnom suprugom. Broj poginulih nikada nije tačno utvrđen. Prvu procenu dala je nemačka komanda u Beču, koja je navela da ih je bilo 4.000. Broj žrtava je, vremenom, kontinuirano smanjivan, ali to se odnosi na stanovništvo Smedereva i okoline, dok je broj stradalih Nemaca, kojih je toga trenutka u gradu bilo više hiljada jer su se spremali za odlazak u rat na Sovjetski Savez, takođe nepoznat. Od 2.400 kuća, samo 25 nije oštećeno, dok su kuće u prečniku od dese­tak kilometara od tvrđave porušene do temelja, podaci su tadašnje ko­misije za obnovu Smedereva. Stravična eksplozija municije koja je u to vreme lagerovana u drevnom zdanju Brankovića napravila je na tom mestu krater prečnika pedeset i dubine oko devet metara, a na grad se sručilo najmanje četiri hiljade tona kamena iz zidina tvrđave. Prozorska stakla su se rasprsla i u naseljima na obodu Smedereva, podrhtavanje tla nalik zemljotresu osetilo se u Velikoj Plani, Beloj Crkvi, Vršcu i Beogradu. Najveća ravničarska tvrđava u Evropi je zadobila rane koje ni do danas nisu izlečene. Petog juna 1941. godine u 14 sati železnička stanica je bila prepuna putnika, jer se tih godina u fabrikama i preduzećima radno vreme prve smene završavalo u dva popodne, a voz prema Velikoj Plani, koji je odvozio radnike u pomoravska sela, polazio je u 14:12 sati. Uzrok eksplozije nikada nije rasvetljen. Prva verzija je bila da je do tragedije došlo slučajno, zbog visoke temperature, ali je kasnije dokazano da je to nemoguće, jer je tog dana u Smederevu bilo svega 26 stepeni. Jednostavno, nije bilo dovoljno toplo. Mnogo kasnije, pojavile su se priče da je reč bila o komunističkoj sabotaži. Ipak, sve ovo ostalo je samo u domenu nagađanja, a pravi uzrok katastrofe do današnjeg dna obavijen je velom misterije. Između stanice i tvrđave nalazio se ringišpil koji je radio i zabavljao decu i omladinu. Na železničkoj stanici, is­pred same tvrđave, stajao je putnički voz 4714 za Veliku Planu, koji je po re­du vožnje trebalo da krene dva minuta pre tragedije. Kompozicija je imala najmanje dvadeset pet vagona sa više od 2000 putnika.

[attachment=3]

Zbog gužve i prekobrojnih putnika voz je kasnio, kako bi se prikačila još jedna lokomotiva. Nažalost, svi koji su se ti­skali da u žurbi napuste Smederevo, igrom sudbine, zauvek su ostali u nje­mu. Samo je šesnaestoro ljudi pukim slučajem preživelo kataklizmu. Računa se da je u Smederevu toga dana bilo pet hiljada ljudi koji su došli iz drugih mestā. Da je voz krenuo po redu vožnje, kako je to činio do tada, iako je bila okupacija, žrtava bi bilo daleko manje. Međutim, voz je kasnio dva minuta. Zato se ovaj događaj svake godine na taj dan obeležava piskom lokomo­tive na železničkoj stanici, sirenama i lupanjem crkvenih zvona, svake godine 5. juna tačno u 14:14 sati grad se na trenutak „parališe“ u znak sećanja na žrtve tragedije. Dan sećanja na žrtve eksplozije najpre je nazvan „Zavetni dan“, po ideji tadašnjeg komesara za obnovu grada Dimitrija Ljotića. Posle Drugog svetskog rata pa sve do 1981. godine događaj je nosio naziv „5. jun“, a od tada do danas „Dan nezaborava“.

[attachment=4]

Grad je nakon eksplozije zamro i bio toliko opustošen da se razmišljalo da bude napušten i podignut na nekom drugom mestu. Iako je drevna građevina despota Brankovića ublažila udar, nije uspela da ponovo spase Smederevo - centar grada bio je sravnjen sa zemljom. Kasnije je proračunato da je unutar kamenih zidina bilo deset miliona konjskih snaga razorne moći, snaga kojom raspolaže jedna atomska bomba.

Izvor: www.blic.rs

Рачуна се да је експлодирало око 3.000 тона разног експлозива. То му дође три Килотоне. Добра тактичка атомка! Средњовековна тврђава грађена за одбрану од хладног оружја (бедеми равни, куле четвртасте, без заобљења, нагиба и бастиона) испунила је своју историјску сврху, мада на неочекивани начин.

Zaista su zidine tvrđave po zadnji put valjda jednim dijelom zaštitile svoj grad inače bi stanje vjerovatno bilo i puno gore. Kada sam prije
godinu dana obilazio taj dio Smedereva vidio sam mnoge pukotine na kulam osobito one prema željezničkoj stanici, tu i ponešto nedostaje.
Vjerovatno je sila eksplozije išla više u tom smjeru ili su tu bliže stanici bili više naslagani eksplozivi pa su zato i oštećenja bila teža.
Zaista su te zidine i utvrde stari majstori dobro izradili kada su i takvu silu preživjeli. Možda bi valjalo pored one ploće na ulazu u tvrđavu
postaviti i neku manju fiksnu izložbu, desetak fotografija ili panoa da se ljudi upoznaju s stvarnim razmjerama razaranja, ljudi iz Smedereva
to sigurno znaju ali za turiste i putnike namjernike, sama ploća govori i ne govori mnogo.

Samo jedno pitanje iz lične radoznalosti. Da li se je možda u zadnje vrijeme saznalo nešto više o tome uzroku katastrofalne eksplozije?
Čuo sam različite verzije od nepažnje, od visoke koncentracije eksplozivnih plinova i isparavanja pa do diverzije, nešto sam i o tome bio
napisao ali ništa od tog nije bilo strućno verificirano.

Посее 75 година је то скоро немогуће. Све остаје на нивоу нагађања и претпоставки.

Gledam slike sa početka ovog topica: grad srušen do temelja, a zidovi i kule tvrđave stoje, iako su bili u samom epicentru eksplozije!

I da se prisetimo: kada je tvrđava građena nije bilo armiranog betona - ipak su zidine izdržale ogromnu eksploziju.

деда ми је причао да су муке видли кад су рушили део ровчета у нишу приликом прављења нове аутобуске станице (ове садашње, активне). наводно су у малтер стављали јаја као везивни материјал. чудо је шта су те старе тврђаве издржале током векова.

Веома често превиђамо да до неких догађаја долази стицајем околности, случајно или уз јако мало планирања. До експлозије у Смедереву је могло да дође непажњом, а могао је и да је намерно изазове неко ко није ни слутио какве ће бити последице. Можда је некоме ко је десет дана претоварао сандуке пукао филм, па је пожелео да оде кући? Можда је неко бацио пикавац? Можда су деца хтела да се поиграју?

Teorije zavera su kod nas jako popularne. Zato ova tvoja realna pretpostavka ne može da prođe kod onih koji uvek znaju "pravu" istinu. A ako ćemo i pošteno nije interesantno za novinare i ostale "stručnjake".

Разлог експлозије у Смедеревском граду је и данас споран догађај у историографији. Али о градњи тврђаве постоји сведочење aргатина  Старине Новака, који је доцније господарио гором Романијом.

Аргатовах три године дана,
И ја вукох дрвље и камење,
Све уз моја кола и волове,
И за пуне до три годинице,
Ја не стекох паре ни динара,
Ни засаслужих на ноге опанке!

Смедерево, 5. јун 1942. године. На помену жртвама трагедије, народ на коленима моли за покој душа погинулих.

[attachment=1]
[attachment=2]

Prošlog meseca sam bio u Smederevu i naravno da sam morao učiniti posetu tvrđavi  :)

Na jednom prostoru u blizini tvrđave se nalazi i spomen obeležje žrtvama smederevske tragedije.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Nekoliko snimaka sa oštećene strane tvrđave.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]


Bočni presek.

[attachment=5]

Па пошто је експлозија била отприлике 4 килотоне, може се рећи да је Ђурђева тврђава спасла град од потпуног уништења.

Oštećenja na tvrđavi snimljena iz njene unutrašnjosti.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]


Na drugom kraju tvrđave, uz dunavski bedem nalazi se jedan poveći deo zidina. Moguće da je ovo jedna od "krhotina" bedema koja je tu pala nakon eksplozije.

Za ovo nemam potvrdu, pretpostavljam  :)


[attachment=4]

Ма јок, ово на последњој слици је темељ трпезе Ђурђа Бранковића, или можда "бињекташ" за на коња скочити, како не капирате? ;D

[attachment=1]

[attachment=1]



@relja


     ^^^^
Ovo gore je snimak pre eksplozije?

Sve deluje kao sakladište, levo municija u sanducima, desno gorivo u burićima.


Čini mi se i da se skroz desno (tik iznad buradi sa gorivom) vidi i deo Varoške kapije koja je uništena u eksploziji.

Meni barem je očigledno da jeste fotografisano pre eksplozije, ne znam da je tvrđava i nakon eksplozije i dalje korišćena kao slagalište za pretovar, i pogotovo ne opet na isti način kao i pre eksplozije.


Ja bih rekao da je ovo bila katastrofa koja je samo čekala da se dogodi, da je bilo pitanje vremena kada će se desiti.

I dalje ne mogu da verujem da je ikome uopšte palo na pamet da ovako drži toliku municiju, eksplozve, gorivo... kao da je dotur ogromnih količina zarobljenog matrijala bio brži od tovarenja na šlepove, pa je došlo do gomilanja na jednom mestu.
Ne želim da se ovo shvati kao opravdanje za Nemce, naprotiv, ali pokušavam da nađem logiku jer ovo je na fotografiji je nešto više od gluposti i kriminalnog nemara okupatora.

То су пољска и привремена складишта где је прикупљан заробљени материјал. У таквим складиштина је безбедност увек нижа него у оним сталног типа у матичној држави. Зато је сасвим могуће да су складиштили не водећи рачуна и могућој експлозији, посебно не таквих размера. На крају није их ни било брига.

https://www.ebay.de/itm/265727957049?hash=item3dde9ed839:g:KMIAAOSwGzBioJbz

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

Кад гледам ове фотографије, а на основу познавања садашњег стања места експлозије и околине, умат утисак каоп да је детонација била усмерена према железничкој станици и том делу града иза њега. Бедеми тврђаве на супротној страни од железничке станице и места експлозије, који су далеко ближи него зграда суда (велика зграда на једној од фотографија), су практично неоштећени. Такође, на снимицма који су постављени јасно је да је највећи број страдали био на самој железничкој станици.

Pa sad... ne znam koliko se tu može govoriti o nekakvoj "usmerenoj" detonaciji... ali evo jedne slike sa prve strane teme:

(https://www.paluba.info/smf/index.php?action=dlattach;topic=14233.0;attach=276650;image)

Vidi se ovaj otvor u zidinama preko puta Železničke stanice koji i danas postoji, ali i da je jedan deo zidina ka Dunavu - uništen (pretpostavljam u junu 1941, ne pre?).
Fotografija je najverovatnije napravljena sa - crkve, koja je preživela, toranj zvonika nije bio srušen. Osim zgrada najbližih tvrđavi, najčešća oštećenja su na korovovima niskih zgrada (samo po sebi dovoljno da izazove velike ljudske žrtve).

Vrlo je nezgodno tvrditi bilo šta, kada za izvore imamo samo nešto malo fotografija kao i izjave preživelih, a svi su bili duboko taumatizovani do kraja života.

Fotografija za poređenje, najverovatnije nastala pre I svetskog rata (tvrđava je teško oštećena i u I svetskom ratu, 30-tih je bila planirana obnova)

[attachment=1]

Нисам мисло да је неко намерно усмеравао експлозију ка граду, већ да је стицај околности (услед начина слагање или активирања убојног материјала у тврђави, ослабљен и већ оштећен зид тврђаве уз железничу станицу и сл.) довео до усмерења детонације ка граду.

Ne, nisam ja to razumeo kao "namerno" usmerena  prema železničkoj stanici, nego mi nije baš jasno kako bi mogla da bude usmerena...
Imamo sa jedne strane grad, a sa ostalih strana brisani prostor (Dunav i suprotnu obalu - ravnicu)... i taj udarni talas nije imao šta da ošteti na tim ostalim stranama (osim zidina), pa se možda zato stiče utisak da je bila "usmerena" ka gradu.
Pa čak i zidine tvrđave: na jednom manjem delu - delu do železničke stanice - su uništene do nivoa tla, na ostalim delovima su neke kule izbačene iz vetikalne ose, zidovi su oštećeni, alu najčešće su stradalu vrhovi i "kruništa"... ali fotografiej pokazuju i dubok krater unutar zidina. I moram da se ispravim za jedan od prethodnih postova - zidine u jednom delu ka Dunavu su bile teško oštećenje u I svetskom ratu, pa je za pretpostaviti da je udarni talas "lakše" prošao sa te strane... ali ne verujem da je to dovelo do "usmerenja" talasa.
Meni ovo sugeriše da je zapravo došlo do serije detonacija, ali da se zbog izdvojenih svedočenja stekao utisak o jednoj velikoj detonaciji...

Uostalom (sledeći post):

Sa sajta Muzeja u Smederevu

https://www.mus.org.rs/eksplozija-u-smederevu-5-juna-1941-godine/

Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године
28 маја 2021

Мирослав П. Лазић
Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после

Представљамо Вам текст о разорној експлозији у Смедереву 5. јуна 1941. године, аутора Мирослава П. Лазића, вишег кустоса историчара Музеја у Смедереву, који је заснован на његовој истоименој књизи која је објављена у склопу обележавања осамдесетогодишњице петојунске трагедије у Смедереву.

Уводна разматрања

 

    Историјска наука допушта могућност историографске иновације само онда када пред собом има нове и до тада њој непознате историјске изворе. Али, она у том случају само унапређује ниво научног знања. Поставља границе знања за будуће генерације историчара и не обрачунава се с историјским чињеницама, односно догађајима и актерима у тим догађајима. Покушава да рационално схвати епоху, да се што више приближи јасноћи некадашње стварности људи.[1]
    [1] Ђорђе Станковић, „Политичка репресија и рехабилитација (научни есеј), Токови историје, 1-2/2009, стр. 221.


Експлозија у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. у великој мери је прича о Смедереву у Другом светском рату, али и последицама рата и њеним одјецима деценијама након завршетка рата. Други светски рат испуњен је низом трауматичних искустава. Ипак, један од догађаја кратког трајања, али изузетно снажног одјека, обележио је једну генерацију не само Смедереваца или људи из смедеревског краја, већ и бројне придошлице које су се тог дана из различитих разлога сабрали у Смедереву.

Експлозија нагомилане муниције и других експлозивних средстава у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. била је сигурно највећа трагедија која је погодила српски народ од Априлског рата и успостављања немачке окупационе управе у централном делу Србије. Велики број погинулих, чији тачан број вероватно никада нећемо дознати, оптерећује и данас. Додајмо томе и изузетно велики број тешко и лакше рањених, психолошки трауматизованих за читав живот, те потпуну девастацију урбаног језгра вароши, а самим тим и дотадашњег свакодневног животног окружења Смедереваца или оних, који су се ту под тешким теретом ратних прилика, у Смедереву затекли. Разумећемо да је све то заједно више него довољно да ову катастрофу назовемо највећом трагедијом у вишевековној повести Смедерева, али и једном од највећих трагедија током читавог трајања Другог светског рата на територији Србије.

Овај несрећан догађај именован је на различите начине, у зависности од етничке или религиозне припадности, занимања или положаја онога који ју је именовао. Немци су је називали: „Катастрофална експлозија у складишту ратног плена у Смедереву“; „Explosion in der Beutesammelstelle Smederevo“ (Експлозија на месту сакупљања плена у Смедереву); „Explosion in Smederevo grossen Ausmaßes“ (Експлозија великих размера у Смедереву). Српски пропагандисти из времена окупације су је приказивали и као „Разбеснели елемент“ (који уништава животе невиних и немоћних и наноси велику материјалну штету). Послератни новинари писали су о „Смедеревској експлозији 1941. године“, а публицисти су јој дали оригиналан назив – „Српска Хирошима“.


Хроника најављиване трагедије

 

    Једнога дана летеће по зраку: главе, руке, ноге и утробе наших жена и наше деце, а из зидина стародревног смедеревског града појавиће се проклетство Проклете Јерине, а то ће проклетство пасти на Вашу и моју главу, и највеће и најоштрије казне неће бити довољне за нас, за ову злочиначку индоленцију коју смо ми показали према повереном народу.[1]
    [1] Из писма Живојина Ружића, великог жупана Подунавске области министру војном Краљевине СХС упућеног 1923. Цитирано према: Анон., „Поводом експлозије у смедеревском граду“, Време (Београд), Год. VII, број 2152, 16. децембар 1927, стр. 3.



Идеје о складиштењу муниције у Смедереву нису биле новотарија Другог светског рата, нити искључиво немачка идеја. Немци су користили Смедеревску тврђаву за сличне намене у Првом светском рату, а такву праксу наставила је и српска војска након завршетка рата. Ово провизорно решење постало је нека врста трајног неусловног складишта ратног материјала.

Због немарног чувања, али и нестручног и непажљивог руковања старом муницијом 13. децембра 1927. дошло је до експлозије у Смедеревској тврђави. Ова експлозија није проузроковала жртве, али су од силине детонације попуцали прозори на возу који је био на оближњој Железничкој станици Смедерево, као и прозори бројних кућа, радњи и јавних установа. Смедерево је захватила велика паника. Уследили су апели јавности и иницијативе локалних политичара за предају Смедеревске тврђаве цивилним властима на употребу.

Злослутна најава онога што ће уследити догодила се у Смедереву већ првог дана Другог светског рата у Југославији. Град је био бомбардован 6. априла 1941. око 10 часова од стране немачког ратног ваздухопловства. Као директне жртве бомбардовања или рана задобијених услед бомбардовања, најмање 35 особа је преминуло. Већ 13. априла 1941, немачке јединице умарширале су у Смедерево започињући окупацију која ће трајати три и по године.

Кулминација немарне употребе Смедеревске тврђаве десила се с немачком окупацијом 1941. Немачка војска окупила је један део српских војних обвезника подунавског среза. Њима су подељене униформе југословенске војске и одмах су упослени на пословима утовара муниције и другог ратног материјала у Смедеревској тврђави. Слагалиште муниције и другог ратног материјала у Смедереву немачка војска успоставила је 6. маја 1941. Смедеревска тврђава је одабрана за ову намену јер се налазила близу железнице и Дунава, што је олакшавало допремање и складиштење муниције, експлозива и наоружања. Међутим, немачка команда била је свесна да се прикупљање и лагеровање ратног плена обављало „под знатним временским притиском и транспортним потешкоћама свих врста“, што је за собом повлачило и нека одступања од уобичајених безбедносних правила. Због великог ризика услед неусловног чувања, високи немачки официри наложили су 27. маја 1941. затварање овог складишта и пребацивање ратног плена на друго, адекватније место.

Ипак, спорост војне бирократије и препуњеност војних слагалишта у Регензбургу у Немачкој, одлагали су почетак исељавања ратног материјала из Смедеревске тврђаве. Врхунац упозоравајућих вести догодио се 3. јуна 1941. Тог дана у 14 часова дошло је до мање експлозије у складишту муниције близу главног улаза у Смедеревску тврђаву, али без већих последица.

У том тренутку, према немачким војним документима, у Смедеревској тврђави налазило се: око 374 тоне ТНТ-а (нем. Trinitro–Toluol) у бурадима, 2800 тона муниције свих врста са 172 тоне експлозива и барута и 425.000 детонатора (упаковано). Према истом извештају, „већа количина буради са петролејем, који су од успостављања складишта били лагеровани у Смедеревској тврђави, у међувремену, са изузетком малог остатка, превезена је у Немачку“.

У четвртак 5. јуна 1941. у 14 часова и 14 минута уз главну стазу у Смедеревској тврђави, десно од главне капије, где се налазила пешадијска муниција, а недалеко од ње муниција за вежбање и црни барут, дошло је до избијања првог пожара који се убрзо раширио. Највећи део наведеног ратног материјала у Смедеревској тврђави тог кобног 5. јуна 1941. одлетео је у ваздух у серији детонација које су потресле град Смедерево.

 

Експлозија

 

    Доцније сам у Београду пронашао моју локомотиву, где су је били довукли на оправку. Она је припадала серији, такозваној, двестотки… Њен регулатор био је „отворен“ за онолико колико сам га ја повукао у четрнаест часова и четрнаест минута. Да сам којим случајем то учинио нешто раније, сигурно је да би било спасено хиљаду људи. Овако, у историји железница, смедеревска катастрофа остаће као јединствена и најстрашнија. Ни у једној железничкој несрећи, ни у једном судару није било толико жртава. На жалост, ја сам овога пута био очевидац…[1]
    [1] Из изјаве Андреје Пишлера, машиновође локомотиве која је требало да вуче воз који је уништен у експлозији у Смедереву 5. јуна 1941, дате новинарима Политике 1960. Цитат на основу: Славко Домазет, Од оних који су остали. Казивања о петом јуну 1941. године, Смедерево 1986,1 стр. 7.


Четвртак 5. јун 1941. био је по много чему необичан дан у односу на дане који су му претходили. Рат и окупација условили су потпуно нове околности у којима је Смедерево као провизорно седиште Дунавске бановине привукло већи број људи. Народна банка је огласила да се југословенски новац мора мењати за новац Српске народне банке, а благајна Банске управе у Смедереву исплаћивала је заостале тромесечне плате. Ученици Смедеревске гимназије били су позвани да донесу документа како би могла да им се издају сведочанства о свршеној школској години. Поред тога, четвртком је у Смедереву био пијачни дан који je увек привлачио велики број људи. Немачки документи наводили су да је у Смедереву уочи експлозије било 13.000 или 14.000 становника.

Па, ипак, најважнији разлог за велики број погинулих у експлозији 5. јуна 1941. би требало тражити у чињеници да је воз бр. 4714, који је саобраћао из Смедерева за Малу Крсну и Пожаревац, требало по реду вожње да крене у 14 часова и 12 минута. Због превеликог броја људи који су преплавили не само путничке, већ и пратеће теретне вагоне и стајалишта, дошло је до краћег застоја, па у тренутку експлозије у 14.14 часова воз није стигао да изађе са Железничке станице Смедерево.

Немачки документи описали су експлозију на следећи начин: „Прва експлозија догодила се на главној капији. Чуо се прасак сличан пуцњу, а затим четири метра висок и густ траг дима. Убрзо након тога, на истом месту догодила се друга експлозија, која је звучала отприлике попут ручне бомбе. Кратко време касније догодила се трећа и најмоћнија експлозија. Садржај целог складишта је експлодирао“.

Била је то серија експлозија које су бацале у ваздух сву мунцију, упаљену и неупаљену, наоружање, велике количине камена са Смедеревске тврђаве, делове грађевина и воза, дрвеће и друго. Летели су и људи. Много је преживелих који су касније сведочили како је силина експлозије просто стргла сву одећу са њих, па су тако потпуно наги или у дроњцима тражили заклон и помоћ. Упаљени експлозиви, шедит и екразит, подстакли су нешто попут незамисливо брзог оркана велике снаге. Тај оркан је у само неколико секунди разнео половину града. Експлозија и потрес земље осетили су се и чули на 50км даљине око Смедерева, а зграде су биле оштећене и на 10км даљине. Смедерево је било сцена незамисливих разарања. Експлозија је рушила све пред собом уз ужасну пуцњаву, тресак, ломњаву, звиждук, фијукање, а густ мрак од сагорелог експлозива, барута, муниције, пепела, праха, малтера и прашине оставио је снажан утисак на престрашено становништво.

Чим је обавештен о експлозији, немачки командујући генерал у Србији, генерал Фон Шредер, одлетео је авионом на место несреће. По повратку у Београд око 19 часова наређује свеобухватан одговор слањем немачке војске и одреда српских жандара, хране, санитетског особља и опреме Црвеног крста. Немачки официри и војници, уз на брзину прикупљене одбегле српске ратне заробљенике и цивилно становништво, учествовали су у спасавању преживелих и вађењу тела погинулих. Рањени немачки војници транспортовани су у војну болницу у Београду. Српски рањени цивили доношени су у Бановинску болницу у Смедереву, али и у импровизована прихватилишта у кругу фабрике САРТИД и код школе на Царини, док су тежи рањеници превожени санитетским возом у Пожаревац, возилима у Београд или санитетским бродом у Ковин.

У данима који су уследили, Немци су цивилима које су ангажовали на рашчишћавању рушевина прикључили већу група београдских Јевреја. Тела погинулих су због страха од епидемије сахрањивана на брзину у масовним гробницама на Старом гробљу, а становништво околних села је један број погинулих односило у своја села ради сахране.


Узроци

 

    О смедеревској несрећи није објављен никакав комунике, али је сâм свет дошао до сазнања о њеним размерама. Што се тиче повода који су је проузроковали, њих свакако нећемо сазнати никад.[1]
    [1] Из дневника Милана Јовановића Стојимировића, забележено 6. јуна 1941: Александра Вранеш и Бојан Ђорђевић (приређивачи), Окупацијски дневник Милана Јовановића Стоимировића (јун-децембар 1941), Нови Сад 2019, стр. 28.



Прашина, шут и малтер се још нису ни слегли по улицама и зградама Смедерева, а узроком експлозије почеле су да се баве како различите немачке службе, тако и грађанство Смедерева. Разумљиво је што су људи желели да знају шта је изазвало трагедију тако великих размера. Од тада прошло је осамдесет година, а ми ни данас немамо поуздан одговор на питање шта или ко је изазвао ову експлозију. Ипак, захваљујући недавно откривеним немачким изворима, можемо да понудимо нове интерпретације ранијих теорија, али и засигурно одбацимо нека стара нагађања утемељена на урбаним легендама и накнадним мистификацијама. Јер, деценијама уназад неке од теорија о узроку билe су више из домена журналистичког сензационализма, потпуно неутемељене у здраворазумском промишљању, а камоли у историјским изворима.

У извештају немачког Војноуправног команданта у Србији од 10. јуна 1941. напомиње се како „узрок експлозији до сада још није утврђен. За сада нема знакова саботаже; немарност није искључена“. У прилог одбацивању теорије о саботажи, као могућем узроку експлозије, иде и извештај војно-обавештајног официра који је насловљен са „Белешка са састанка за предају наредби Вишој команди LXV“ од 15. јуна 1941: „Тренутно нема посебних случајева шпијунаже и саботаже. Експлозија у Семендрији (Смедереву) је безбедносно затворена, не сумња се на саботажу“. Истог дана из немачке Команде 2. армије упућен је Врховној команди Вермахта и Врховној команди немачке копнене војске исцрпан извештај у којем се детаљно елаборирају и могући узроци. Сумирајући овај комплексан извештај, Шеф генералштаба 2. армије забележио је: „Укратко, може се рећи да, на основу досадашњих детаљних истрага и бројних протоколарних испитивања, није било назнака да је до експлозије дошло због саботаже. Што се тиче могућих узрока експлозије ван саботаже, Штаб Команде 2. армије је претпоставио да је узрок експлозије самозапаљење сунчевим зрацима“.

Београдске општинске новине 7. јуна 1941. огласиле су се вешћу о смедеревској трагедији, у којој се недвосмислено тврди да је до експлозије дошло „… услед самозапаљивања изазваног великом врућином“.

Поред самозапаљивања или немара немачких чувара складишта, после Другог светског рата, појављују се и друге теорије о узроцима експлозије у Смедереву: саботажа локалних комунистичких група, као и она, веома популарна у публицистици и журналистици, о учешћу Мустафе Голубића, шефа мреже Обавештајнe управe Црвене армије у Југославији уочи избијања рата, у изазивању експлозије у Смедереву.

Узимајући у обзир све до сада речено о могућим узроцима експлозије 5. јуна 1941. у Смедереву, мишљења смо да је експлозија највероватније резултат несрећних околности које су довеле до самозапаљивања експлозива и муниције. Потврду за ово тражили смо и пронашли у бројним немачким документима писаним од стране најразличитијих војних инстанци, од оних нижих, па све до највиших. Иако се у немачким документима оставља мала могућност за друге узроке експлозије и тражи даља истрага, самозапаљивање или случајно запаљивање као резултат немара немачких војника највероватнији је, али не и једини могући узрок експлозије. Контрадикторна ратна саопштења највиших представника Комунистичке партије Југославије, као и недореченост послератне литературе и публицистике по питању хронологије догађаја у којима се као учесници појављују представници совјетских тајних служби у Југославији или локалне организације КПЈ у Смедереву остављају нам, иако мало, довољно разлога за сумњу да је експлозија можда била и диверзија. Остале теорије, нарочито оне о учешћу британске тајне службе или британске авијације, одбацујемо као нереалне или немогуће.


Последице

 

    …јер, за историју су потребне само трезвене чињенице. У оној страхоти мало је људи могло да сачува своју хладнокрвност, нарочито они који су били тик уз гротло експлозије, а да данас од тога не стварају легенде.[1]
    [1] Из казивања Танасија Огњановића, који је 5. јуна 1941. био дежурни саобраћајни чиновник на Железничкој станици Смедерево: Г. Милутиновић, фељтон „Смедеревска експлозија 1941. године“ – бр. 8 –  „Лет са степеника вагона“, Вечерње новости (Београд), 3. октобар 1960, стр. 1


Прве новинске вести о експлозији у Смедереву 5. јуна 1941, нарочито оне немачке провенијенције, у доброј мери допринеле су мистифкацијама у вези с проценом броја страдалих. Међутим, већ недељу дана након експлозије у немачкој штампи дају се опрезније информације о „неколико стотина мртвих у Смедереву“. Разлоге томе требало би тражити у чињеници да су до тада већ биле извесније чињенице до којих су дошли немачки војни истражитељи.

У првом извештају командујућег генерала и команданта Србије од 10. јуна 1941. пише да су до тог момента губици немачког Вермахта били следећи: „мртвих шест, несталих девет, повређених 110, од којих око 30 тешко“. Што се тиче „цивилних лица“, овај извештај доноси следеће податке: „мртвих око 500 (до сада сахрањено 346), повређених најмање 1100“. Осим овог документа, веома је значајан извештај немачке Команде 2. армије, који је 15. јуна 1941. послат немачкој Врховној команди копнене војске. Према овом извештају, „у експлозији је погинуло 8 војника Вермахта. Пет припадника Вермахта и три члана Железница Рајха воде се као нестали. Рањена су 124 припадника Вермахта, од којих 30 теже. Међу цивилним становништвом очекује се око 500 смртних случајева, од којих је 350 до сада сахрањено. Број рањених процењује се на 1100“.

Сагледавајући све поменуте немачке извештаје, чак и ако узмемо у обзир отежавајуће околности у којима је вођена евиденција и вршено сахрањивање пострадалих, морамо да се запитамо како се стигло до броја од 2500, па чак и до 4500–5000 страдалих? Аутори послератних историографских студија или публицистике без икаквог критичког преиспитивања преузимали су процене броја страдалих из рукописа Аранђела Стефановића, који је након рата на основу казивања Смедереваца сачинио рукопис о експлозији у Смедереву 5. јуна 1941.

Разлога за сумњичавост у погледу броја погинулих има доста, али су процене о броју погинулих углавном ишле ка горњим, а неретко и претераним бројевима. Тек с књигама смедеревских истраживача, др Радомира Милошевића и Небојше Јовановића, у разматрање се узимају доста мањи, али свакако реалнији бројеви погинулих.

Узимајући у обзир све до сада доступне изворе и литературу, преузећемо на себе незахвалан задатак процене броја страдалих у експлозији у Смедереву 5. јуна 1941, јер коначни индекс страдалих пописаних именом и презименом сигурно никада нећемо достићи. Одбацујемо до сада чврсто укорењене претеране процене и приклањамо се опрезнијим проценама броја погинулих које би требало тражити у распону од најмање око 600 до највише око 1500 погинулих српских цивила, с тим да је највероватније број погинулих не већи од 1200 људи. Број лакше и теже повређених износио је неколико хиљада. Број страдалих немачких војника много је извеснији – од 12 до 16 погинулих војника и службеника, те бар 110 лакше и теже повређених.

Што се тиче материјалних последица, према немачким изворима, 70% свих кућа „више-мање је уништено“. Комисија за утврђивање штете од експлозије у Смедереву на дан 27. јула 1941. начинила је белешку о разарањима. Према том извештају, последице експлозије по питању приватних и јавних зграда и кућа биле су следеће а.) срушених: једноспратних 8, модерних приземних 18, обичних приземних 72, страћара 72 – укупно 149; б.) тешко оштећених: једноспратних 35, модерних приземних 27, обичних приземних 147, страћара 89 – укупно 298; в.) средње оштећених: једноспратних 35, модерних приземних 58, обичних приземних 578, страћара 207 – укупно 934; г.) лако оштећених: једноспратних 72, модерних приземних 38, обичних приземних 668, страћара 311 – укупно 1089; д.) неоштећених: једноспратних 1, модерних приземних 1, обичних приземних 17, страћара 6 – укупно 25.

Када говоримо о разарању градске инфраструктуре, морамо да напоменемо да су све важније градске улице биле у потпуности прекривене циглом, каменом и шутом. Паркови су били уништени, а градско зеленило углавном истргнуто и разбацано. Апокалиптичне сцене разарања биле су нарочито страшне у делу смедеревског Калемегдана око Железничке станице, унутар и око Смедеревске тврђаве, као и у ширем средишту вароши.


Обнова Смедерева

 

    Изванредном комесару за обнову Смедерева, као претставнику Савета комесара, све власти и органи дужни су ставити се на расположење и испуњавати његова наређења издата у делокругу његове надлежности. Изузетно од постојећих законских прописа, општина града Смедерева долази под власт Изванредног комесара.[1]
    [1] Анон., „Уредба о изванредним овлашћењима за обнову Смедерева“, Обнова (Београд), Год. I, Бр. 6, 11. јул 1941, стр. 3.


Услед великог прилива избеглица из НДХ у Србију и катастрофалне ситуације у Смедереву, 18. јуна 1941. основан је Централни одбор за збрињавање Срба избеглица и обнову Смедерева. Пре тога, 14. јуна 1941. Савет комесара Србије именовао је Димитрија Љотића, предратног политичара и вођу Југословенског Народног Покрета ЗБОР из Смедерева, за Изванредног комесара за обнову Смедерева. Љотић је био непосредно ангажован у пословима обнове Смедерева нарочито у првим данима након експлозије, док се касније у великој мери ослањао на свог секретара Владана Вујовића и блиског сарадника Андрију Љољу.

Организација свакодневног живота у Смедереву и обнова разореног града били су у том тренутку веома незахвални послови, нарочито ако се узму у обзир све околности у којима је требало спроводити пружање помоћи унесрећеном граду. Па, ипак, Љотић је свакако користио ову позицију и за реализацију својих политичких циљева. Радећи иза кулиса, Димитрије Љотић је испословао да његов покрет ЗБОР до 9. маја 1941. буде легализован. Ово се догодило у тренутку када су све остале политичке организације биле забрањене. Добровољци који су радили на обнови Смедерева били су заметак зборашке Српске добровољачке команде. У идеологизованом приказивању обнове града носиоци су могли бити само пробрани омладинци, будући припадници добровољачких одреда и, наравно, Немци. У овом идеализованом табору вредних, храбрих и богобојажљивих није било места за остале, пре свега политичке противнике, а нарочито не за Јевреје који су доведени из Београда да раде на рашчишћавању рушевина у Смедереву. Требало је да они, али и други, идеолошки неподобни, буду препуштени забораву.

Jевреји који су радили у Смедереву на санирању штете након експлозије нису дочекали да буду плаћени за свој рад, јер су до краја године били „пресељени“, што је био нацистички подмукли еуфемизам за ликвидацију стрељањем или, у другој фази истребљења, гушењем гасом у посебним возилима, тзв. душегупкама. Доста касније, када је питање плаћања Јевреја било беспредметно, што је Љотић највероватније и знао, ипак је наложио службеницима да процене допринос рада јеврејске „Радне заједнице“. Они су 5. децембра 1941. извршили рекапитулацију, према којој су Јевреји радили током 21 радног дана, иако је према прорачуну самих Јевреја то било 26 дана. Просечно је дневно у Смедереву у јуну и јулу 1941. радило 450 Јевреја.

У данима након експлозије уследила је општа друштвена мобилизација у смислу сакупљања помоћи како Србима избеглицама, тако и за обнову Смедерева. Велика акција с циљем прикупљања новца и друге помоћи отпочела је 25. јуна и предвиђено је да траје до 29. јуна 1941. Новом уредбом Савета комесара од 11. јула 1941. основан је Фонд за обнову Смедерева у који је требало да се сливају средства од државе, Дунавске бановине и Смедеревске општине. Савет комесара наменио је 13.000.000 динара за обнову Смедерева, док је Централни одбор за збрињавање Срба избеглица и обнову Смедерева сакупио додатнa 2.000.000 динара.

Обнова Смедерева била је за Љотића симбол поновне изградње Србије. Како би постигао ову обнову, Љотић је кренуо у потпуну истовремену архитектонску, моралну и друштвену реконструкцију Смедерева, замишљену према идеализованој визији заснованој на његовој идеологији. Архитектонска обнова изведена је у традиционалном српском стилу, чиме је Љотић желео да симболизује повратак традицији и обичајима.

Иако је обнова била оптерећена нередовним приливом новца, повременим недостатком квалитетне радне снаге, тешкоћама око набавке грађевинског и другог материјала, приливом избеглица у Смедерево, као и ратним околностима уопште, радило се по пројектима и плански. Подигнут је велики број нових јавних зграда, као и приватних зграда и кућа, од којих се неке и данас истичу у ужем градском језгру. Грађанство Смедерева добијало је зајмове за обнову својих кућа. Осим зграда и других објеката, радило се и на изградњи новог језавског насипа. Оправљен је дрвени мост на Језави, а извршена је и регулација Петријевског потока.

Обнова Смедерева била је у великој мери успешна, али је свакако била бременита искоришћавањем јеврејске радне снаге, као и идеолошком и политичком употребом омладине која је радила на обнови града. Ови махом млади људи биће касније регрутовани у добровољачке одреде и коришћени за политичке циљеве колаборационистичке владе у окупираној Србији.


Од „Заветног дана“ до „Дана незаборава“ – меморијализација експлозије 5. јуна 1941. године у Смедереву

 

    Од почетка градње Тврђаве до 1941. време је ишло напред. Од смедеревске Хирошиме, уназад. Заборав добија на снази. Одајмо пошту и овог петог јуна. На гробљу и код споменика. Опраћемо га од графита. Покупити старе венце. Засадити младо цвеће. Све више пречег посла, а мање присутних. Аутомобили дижу прашину. Трицикли са црнпурастом дечицом. Граја незаинтересованих. Писак локомотиве у четрнаест и четрнаест. Погнуте главе. Ћутњу надлетеше уплашене брегунице. Ни паметне, ни лепе. Црне.[1]
    [1] Томислав Стевановић, „Заветни дан“, Кад се ужелиш Смедерева, Београд 2016, стр. 172.



Током рата обележавање петојунске трагедије одржавано је под називом „Заветни дан“, што је у потпуности било у сагласју са Љотићевом „Заветном мишљу обнове“ града. Прва годишњица трагедије инаугурисала је тачно прописане церемонијале, који су, уз нека минимална одступања, поштовани током окупације. Наредне, 1943. године, сећање на петојунску катастрофу добило је и формално свој назив „Заветни дан Ђурђевог града“.

У првим годинама након рата о петојунској експлозији у Смедереву говорило се бираним речима или се шапутало, а у новој Југославији није било много новинских текстова посвећених овој теми. Разлоге овоме свакако можемо тражити у улози Димитрија Љотића и његових следбеника за време Другог светског рата. После ослобођења омраза према њима била је снажна, док је једино могућа идеологизована слика о Другом светском рату наметнута чврстом стегом једнопартијског система, па су у потпуности одбациване чак и позитивне тековине обнове града у периоду од 1941. до 1944. Јер, Смедерево је било оптерећено улогом Љотића и његовом идејом о Смедереву као „Заветном граду“.

Тек са 1960-им годинама долази до великих промена у сећању на експлозију у Смедереву 5. јуна 1941. Прво је 1960. у београдским Вечерњим новостима објављен веома значајан фељтон „Смедеревска експлозија 1941. године“, који је у великој мери заснован на сакупљеним казивањима преживелих. Мало пре тога, петојунска трагедија добила је своје место у смедеревској одонимији. Током 1950-их година један од градских тргова недалеко од места експлозије добио је назив  „Трг 5. јуна“.

Данас, осамдесет година после, два споменика сведоче о великој трагедији у Смедереву 5. јуна 1941. То су Спомен-костурница са звоником на Старом гробљу и Споменик „5. јун 1941“ између Музеја и Железничке станице Смедерево. Споменици подсећају не само на трагедију, већ и на начине обликовања сећања у јавном простору уз помоћ споменичке архитектуре. Оба споменика недвосмислено носе и идеолошке предзнаке, па су и сведочанство меморијализације петојунске катастрофе у различитим, идеолошки супротстављеним политичким системима. Пројектант Спомен-костурнице био је архитекта Александар Дероко. Послови су окончани до 20. августа 1942. После рата, смедеревски академски вајар Селимир Селе Јовановић реализовао је амбициозни пројекат споменика „5. јун 1941“, који је свечано отворен 22. децембра 1973. године. За подизање споменика најзаслужнији је био тадашњи председник Скупштине општине Смедерево, Милутин Цветковић.


Неколико година пре тога, код некадашње главне капије Смедеревске тврђаве, близу места где је избила експлозија, на иницијативу Народног музеја Смедерево, постављена је спомен-плоча изливена у бронзи с текстом у осам редова, која пролазнике обавештава о експлозији. У аули смедеревске Гимназије постављена је спомен-табла с именима погинулих ученика. И у 21. век ушло се настављањем праксе постављања комеморативних спомен-плоча у јавном простору. Спомен-табла на Железничкој станици постављена је на иницијативу Општине Смедерево 2001, сећајући се радника железнице који су страдали у експлозији.

Тек 32 године након ослобођења Музеј у Смедереву приредио је прву изложбу, која је насловљена „Смедерево 5. јуна 1941. године“. Наредних година уследиле су бројне изложбе како у Музеју, тако и у другим јавним просторима. Важан тренутак у меморијализацији смедеревске петојунске трагедије била је 1981, када је на иницијативу Општинског одбора за обележавање 40-годишњице народног устанка и револуције, у Музеју у Смедереву отворена изложба „Дан незаборава – 5. јун 1941“. Ово је била прва публикација где се петојунска трагедија описује као „Дан незаборава“, што је у оно време био општеприхваћен термин који је чинио дистинкцију од ратног назива „Заветни дан“, који је био прокажен као љотићевски.

Недавно, експлозија у Смедереву 1941. добила је и своју позоришну интерпретацију у драми Ане Ђорђевић – „Смедерево 1941“, у продукцији Српског народног позоришта из Новог Сада.

Kao da je usled COVIDa, ova knjiga prošla manje zapaženo

https://www.mus.org.rs/predstavljanje-nove-knjige-o-petojunskoj-tragediji-u-smederevu-eksplozija-u-smederevu-5-juna-1941-godine-80-godina-posle/

Представљање нове књиге о петојунској трагедији 1941. године у Смедереву
07 јуна 2021
Вести, Догађаји, Занимљивости, Издања, Предавања, Промоције

У оквиру овогодишњег обележавања осам деценија од највеће трагедије у вишевековној историји града Смедерева Музеј у Смедереву представиће нову књигу аутора Мирослава П. Лазића, вишег кустоса историчара

 
Нова књига о петојунској трагедији у Смедереву: „Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године –  80 година после“

Мирослав П. Лазић

 

У склопу овогодишњег комеморисања експлозије 5. јуна 1941. године Музеј у Смедереву реализује пројекат који подразумева представљање најновије историографске студије Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после и истоимене изложбе. Аутор изложбе и публикације је Мирослав П. Лазић, виши кустос историчар нашег музеја. Изложба коју смо отворили у суботу 5. јуна биће отворена до 30. септембра ове године

 

У петак 11. јун 2021. године у 19 часова у Музеју у Смедереву представићемо и најновије резултате вишегодишњих научних истраживања архивских докумената и музеолошке грађе, али и критичког читања досадашње литературе о теми експлозије у Смедереву 5. јуна 1941. године. Поменута историографска студија објављена је у издању Музеја у Смедереву. Књига се већ налази у продаји и може се купити у смедеревском музеју по цени од 1000 динара.

„Рукопис Мирослава П. Лазића о разорној експлозији сакупљених убојних средстава у Смедеревској тврђави 5. јуна 1941. године настао је у склопу припрема изложбе о том догађају, а поводом осамдесетогодишњи­це вероватно највеће трагедије у историји Смедерева. Као такав, он не само што задовољава потребе пропратне публикације, већ их вишестру­ко надмашује. Реч је о изворном научном раду за који смо сигурни да ће деценијама остати релевантно, а можда и најрелевантније штиво о самом догађају и свему што је пре и после било везано за њега. Реч је о изузет­но добро истраженом раду у коме је аутор не само сакупио сва до сада доступна знања о експлозији у Смедеревској тврђави, него их и критички размотрио, по потреби међусобно сучелио, упоредио и очистио од наслага идеологија, политичких интереса и погрешних перцепција…

…Рукопис који је пред нама целовито приказује смедеревску експлозију 5. јуна 1941. године – узроке, ток, последице и одјеке. Кроз цео рад про­вејава ауторов критички приступ минуциозно прикупљеним изворима и литератури, што је донело уравнотежен, деидеологизован и демистифи­кован приказ с утемељеним и уверљивим закључцима који нас – колико је то могуће – приближавају објективним сазнањима о трагедији. Даљи историографски искорак би евентуално било могуће направити ако би се у истраживање укључили стручњаци за експлозиве, физичари и грађе­вински стручњаци, који би на основу својих специјалистичких знања можда могли да повећају фонд чињеница које би историчари морали да узму у обзир. Сазнања до којих се могло доћи само изучавањем до­ступних историјских извора Мирослав П. Лазић је овим радом практично исцрпео. Због тога се треба радовати његовом изласку из штампе и надати се да ће упркос дужини и студиозности и у овом нашем брзом и површном времену наћи број читалаца који својим квалитетом заслужује“. (Исечак из рецензије др Зорана Јањетовића, научног саветника Института за новију историју Србије, Београд)

Промоција књиге биће одржана у првој сали Музеју у Смедереву, а на представљању књиге говориће Татјана Гачпар, директорка Музеја у Смедереву, др Зоран Јањетовић, научни саветник Института за новију историју Србије у Београду, као и аутор.

https://www.mus.org.rs/knjiga-o-eksploziji-u-smederevu-5-juna-1941-postavljena-za-besplatno-preuzimanje/

Књига о експлозији у Смедереву 5. јуна 1941. постављена за БЕСПЛАТНО преузимање
03 јуна 2022
Вести, Издања, Истакнуто, Промоције

У оквиру овогодишњег обележавања петојунске трагедије у Смедереву 1941. године Музеј у Смедереву омогућио је бесплатно преузимање књиге „Експлозија у Смедереву 5. јуна 1941. године – 80 година после“ аутора Мирослава П. Лазића, вишег кустоса историчара смедеревског музеја.
 

Књига је објављена прошле године у оквиру обележавања осамдесетогодишњице једног од најтрагичнијих догађаја у вишевековној историји Смедерева. Ова монографија нуди и најновије резултате вишегодишњих научних истраживања архивских докумената и музеолошке грађе, али и критичког читања досадашње литературе о теми експлозије у Смедереву 5. јуна 1941. године. Поменута историографска студија објављена је у издању Музеја у Смедереву. Штампано издање књиге се и даље налази у продаји и може се купити у смедеревском музеју по цени од 1000 динара.

Хвала Реља на овим текстовима и информацијама.

Nema na čemu, Džumba.