PALUBA

Počeci mornaričke avijacije SAD vezuju se za 14.11.1910. godine, kada je probni pilot kompanije Curtiss Aircraft izvršio prvi let sa broda, poletevši sa palube lake krstarice USS Birmingham (CL 2), koja se nalazila na sidrištu u Hempton Roudsu u Virdžiniji. Probni pilot Eugen Eli (Eugene Ely) je nakon ovog poduhvata, 18.01.1911. godine  izvršio prvo sletanje na brod, sletevši na oklopljenu krstaricu USS Pennsylvania (ARC 4) u zalivu San Francisko. Nedugo zatim, američka mornarica je započela finansiranje obuke početnog kadra mornaričkih pilota.
 
[attachment=1]_{Prvo poletanje sa palube ratnog broda, 14. novembra 1910. godine}

Nosači aviona su prošli dug put od prijema u operativu prvog nosača aviona američke moranrice, USS Langley (CV 1), 3. marta 1922. godine. Tokom ranih dvadesetih godina, mornarica impresionirana ranijim aktivnostima sa ukrcanim  vazduhoplovima, kao i sa početnim eksperimentima britanske kraljevske mornarice sa nosačima aviona HMS Hermes i HMS Furious, konvertovala je brod za prevoz uglja USS Jupiter (AC 3) u eksperimentalni nosač aviona na kome je želela da testira teorije o mornaričkoj vazduhoplovnoj moći. Rezultat testiranja, USS Langley, iako prespor i malen da bi bio efikasan nosač aviona, ipak je dao smisla ranim mornaričkim pilotima da se obučavaju za učešće u operacijama nosača aviona.

U toku 1922. godine, mornarica je započela istraživanja na daljem razvoju mornaričke avijacije i odobrila koonverziju dva bojna krstaša, koji su postali USS Lexington (CV 2) i USS Saratoga (CV 3). Ova dva broda su bili najveći nosači aviona tog vremena, sa deplasmanom većim od 36 000 tona. Bili su i najbrži, sa maksimalnom brzinom plovljenja većom od 35 čv. Krcali su više od 90 aviona, što je bilo dvostruko više od mogućnosti britanskih i japanskih nosača. Lexington i Saratoga, zajedno sa izgradnjom prvog namenski građenog nosača aviona, USS Ranger (CV 4), obeležili su SAD kao neprikosnovenu pomorsku silu kada su u pitanju nosači aviona. Od onog što je započelo kao sredstvo za unapređenje izviđanja i osmatranja pogodaka i korekture artiljerijske vatre, nosač aviona i ukrcana avijacija su izrasli u dragulje američke flote, na čelu projektovanja pomorske moći SAD i ukupnog vojnog prestiža. Danas, deset nosača aviona na nuklearni pogon klase Nimitz (Nimitz) i nosač na nuklearni pogon USS Enterprise (CVN 65, bivši CVAN 65) formiraju jezgro američke flote – udarne grupe nosača aviona (CSG – Carrier Strike Force). Porinut 1975. godine, USS Nimitz (CVN 68) predstavlja prvi od najmoćnijih i najsposobnijih ratnih brodova ikada izgrađenih. Pun deplasman iznosi više od 97 000 tona, a sa letnom palubom većom od 1,8 hektara može da opsluži više od 85 najsofisticiranijih letelica.

Poreklo supernosača

Ogromna pomorska kampanja na pacifičkom ratištu u Drugom svetskom ratu označila je početak ere nosača aviona. Počevši sa napadom na Perl Harbur decembra 1941. godine i nastavljajući se preko završnih napada američkih nosača aviona 1945. godine na Okinavu i japanska domovinska ostrva, ofanzivna vrednost nosača aviona je postala sasvim jasna, kao i što su istisli bojne brodove sa mesta kapitalnih ratnih brodova. Do kraja rata, SAD su raspolagale sa više od 100 nosača aviona, od kojih je 17 bilo klase Essex, deplasmana 27 100 tona i koji su činili kičmu taktičkih grupa nosača aviona. Iako su bili brzi i sposobni da ukrcaju relativno veliki broj aviona, ovi nosači su već bili prenatrpani i postali zastareli sa otkrićem mlaznog aviona, koji su počeli da se uvode u naoružanje krajem četrdesetih godina.

Neposredno pred rat, američka mornarica je započela rad na konstruisanju veće klase nosača aviona, klase Midway (CVB 41). Tri nosača aviona ove klase su naručena 29.12.1942. godine, dva dana pre uvođenja u operativnu upotrebu prvog nosača kalse Essex, USS Essex (CV 9). Deplasmana od oko 45 000 tona, nosač aviona klase Midvej (Midway) je krcao vazduhoplovnu grupu jačine više od 120 lovaca i bombardera. Sa završetkom rata i smanjenjem budžeta za poslove odbrane, mornarica je morala da se zadovolji sa samo tri nosača ove klase: USS Midway (CVB 41), USS Franklin D. Roosevelt (CVB 42) i USS Coral Sea (CVB 43). Dva preostala planirana nosača, CVB 56 i CVB 57- otkazana su.
 
[attachment=1]_{Umetnički prikaz supernosača aviona USS United States}

Početkom 1946. godine započet je rad na konstruisanju novog nosača (u početku označenog sa CVB X), koji će moći da krca teške bombardere čije se uvođenje u naoružanje očekivalo krajem četrdesetih, odnosno početkom pedesetih godina. Kako je iz početnih eksperimenata sa mlaznim avionima  postalo jasno, pojava mlaznih aviona je donela mnoštvo problema nosačima aviona, koji nisu bili prisutni u eksploataciji klipnih aviona. Zbog dužeg vremena „zaletanja“ motora, mlaznim avionima je bila potrebna ili duža poletna pista, ili pomoć katapulta. Veća brzina prilaska u sletanju takođe je značila dužu stazu i jaču opremu za hvatanje. Mlazni avioni su imali i daleko veću potrošnju goriva, što je iziskivalo veće kapacitete za ukrcaj i smeštaj mlaznog goriva. Nosači aviona klase Essex, koji su postojali u to vreme, jednostavno su bili premali za takve avione. Ne treba zaboraviti da je problem bila i povećana masa usled ukrcanih letelica, kao i habanje drvetom obložene letne palube. Pitanje mlaznih bombardera je donelo još veće probleme.

U to vreme, mornarica je razmatrala nekoliko konstrukcija mlaznih aviona mase do 45 500 kg, koji su bili preteški čak i za nosače aviona klase Midvej. Zamišljeno je da bombarderi nose atomsko oružje, čime bi mornarica dobila strateško oružje kao komplement njenoj taktičkoj ulozi. Početno rešenje u kreiranju nosača podesnog za ispunjenje ovih zahteva bio je dizajn označen sa 6A, kasnije nazvan USS United States (CVA 58).

USS United States predstavlja ogroman pomak napred u sposobnostima, sa namerom da bude prvi nosač aviona specijalno konstruisan za upotrebu mlaznih aviona. Sa dužinom preko svega od 332 m, širine od 40 m, deplasman bi iznosio više od 65 000 tona tako da bi bio najveći ratni brod svog vremena. Bila je planirana ugradnja četiri katapulta – dva na pramcu i po jedan na bokovima letne palube, sposobnih da lansiraju nove teške mlazne bombardere. Avione bi na palubu dopremala četiri lifta. Planirano je krcanje 12-18 teških bombardera, sa planiranim doletom od 3 218 km (2 000 milja) i 54 mlaznih lovaca. U skladu saogromnim dimenzijama i sposobnostima, mornarica ga je terminološki odredila kao „supernosač“.

Kako je mornarica napredovala sa konstruisanjem, rivalitet koji je već postojao između mornarice i američkog vazduhoplovstva po pitanju misije i organizacijske strukture, postao je još izraženiji. Vazduhoplovstvo, koje je u to vreme sve svoje nade polagalo u strateško bombardovanje, predložilo je veliku flotu teških bombardera (70 vazduhoplovnih grupa) baziranu na avionima Convair B-36 Peacemaker, koji je uveden u naoružanje avgusta 1946. godine. U strahu da će supernosači i boombarderi bazirani na njima posegnuti za misijama strateškog bombardovanja, vazduhoplovstvo se žestoko borilo protiv gradnje supernosača  i njenih mlaznih bombardera. Mornarica, želeći da pribavi sposobnost nanošenja nuklearnih udara, videla je tu sposobnost kao suplement a ne kao zamenu za zadatke strateškog bombardovanja koje je izvršavalo vazduhoplovstvo. Mornarica je tragala za platformom koja će nastaviti da usavršava sposobnosti taktičkih udara razvijenu tokom Drugog svetskog rata, isto kao i sposobnosti za kontrolu mora i podršku desantnim operacijama.

Sa ograničenim finansiranjem nakon rata i masovnom demobilizacijom koja je bila u toku, američke oružane snage nisu mogle da priušte flotu supernosača i istovremenu kupovinu predloženih 100 aviona B-36 koje je tražilo vazduhoplovstvo. na osnovu svojih iskustava sa pacifičkog ratišta tokom Drugog svetskog rata, mornarica je tvrdila da že bombarderi imati ograničenu vrednost protiv sovjetske PVO, te da fleksibilne borbene grupe supernosača aviona predstavljaju najefikasnija sredstva u napadu na sovjetske ciljeve.

Mornarica je dobila odobrenje za supernosač, prvi od pet planiranih, 29. jula 1948. godine, kada je predsednik truman potpisao Akt o pomorskoj aproprijaciji za 1949. godinu, kojim su određena sredstva za finansiranje izgradnje supernosača. Konstrukcija kobilice je započela 18. aprila 1949. godine u brodogradilištu Newport News u Virdžiniji. Pet dana kasnije, bez konsultovanja zvaničnika mornarice, sekretar odbrane Luis Džonson (Louis Johnson) - koji je delio stav i mišljenje vazduhoplovstva, otkazuje gradnju supernosača. Flota nosača aviona je takođe smanjena sa 8 na 4 nosača klase Essex, 3 nosača aviona klase Midway – dok je broj vazduhoplovnih grupa mornaričkog vazduhoplovstva smanjen sa 14 na svega 6. Za utehu, mornarici je odobreno sa sprovede modernizaciju nosača aviona klase Midway i klase Essex, uvede u naoružanje avion AJ-1 Savage i da razvije teški bombarder mase 31 000 kg.
 
[attachment=2]_{USS Essex (CV 9) u projektu modernizacije, u suvom doku br. 5 u brodogradilištu the Puget Sound u Bremertonu 1949. godine}

Iako USS United States nikada nije izgrađen, poslužio je kao početna tačka u konstruisanju onoga što će kasnije postati jedan od najznačajnijih posleratnih konstrukcija nosača aviona, klasu Forrestal. Čak i nakon otkazivanja gradnje supernosača, planeri mornarice su nastavili rad na konstruisanju i istražili su potencijalna unapređenja, uključujući parni katapult i zakošenu letnu palubu, koja se proučavala u britanskoj kraljevskoj mornarici. Uprkos očiglednim manjkavostima kod nosača aviona klase Essex i Midway, interesovanje za širenje flote nosača aviona nije izbilo na površinu sve do izbijanja rata u Koreji juna 1950. godine. U to vreme, američki, britanski i australijski nosači aviona bili su jedine vazduhoplovne snage sposobne da pruže taktički otpor snagama Severne Koreje. Na osnovu naučenih lekcija iz rata u Koreji i manjkavosti u trenutnoj kompoziciji flote nosača aviona, mornarica je još jednom pogurala svoj predlog za razvoj novog nosača – umanjene verzije nosača USS United States. Ovog puta predlog je usvojen. Nosaču deplasmana 59 000 tona, dugom 316,9 a širokom 39,5 m dato je ima prvog sekretara odbrane – mornaričkog pilota iz Prvog svetskog rata – Džejmsu Vinsentu Forestalu (James Vincent Forrestal). Službena oznaka nosača bila je CV 59. U letnu palubu su ugrađene britanske inovacije: oklopljena paluba pod uglom, parni katapult kao i sistem za sletanje sa Fresnelovim sočivima. USS Forrestal je bio reprezent višegeneracijskog iskoraka napred u konstruisanju ovog tipa broda. Istoričar Norman Fridmen (Norman Friedman) koji se bavio proučavanjem istorije nosača aviona, smatrao je da je USS Forrestal bio toliko uspešan da je predstavljao osnovu za sve naredne konstrukcije nosača aviona.
 
[attachment=3]_{USS Forrestal (CVA 59), snimljen 1955. godine}

Konačno, u periodu od 1954. do 1959. godine izgrađeno je 4 nosča aviona klase Forrestal: USS Forrestal, USS Saratoga (CVA 60), USS Ranger (CVA 61) i USS Independence (CVA 62). Izgrađena su i dva nosača aviona tzv. unapređene kalse Forrestal, označeni kao nosači aviona klase Kitty Hawk: USS Kitty Hawk (CVA 63) i USS Constelation (CVA 64). Nosači aviona USS America (CVA 66) i USS John F. Kennedy (CVA 67) uvedeni u naoružanje 1965. odnosno 1968. godine smatraju se osačima aviona unapređene klase Kitty Hawk, iako mnogi smatraju da USS John F. Kennedy posebnom klasom nosača aviona. Kod nosača aviona klase Kitty Hawk ugrađena je modifikovana letna paluba, kod koje je jedan od dva krmena lifta pomeren ka pramcu, u visini komandnog tornja. Lift broj 4 koji je bio pozicioniran na početku zakošenog dela letne palube, pomeren je ka krmi.

Konstrukcija nosača aviona USS Nimitz, koji vodi poreklo od nosača USS Forrestal, dosta duguje i neuspešnim pokušajima izgradnje pristupačnijie verzije nosača na nuklearni pogon, USS Enterprise. Iako su razgovori o ugradnji nuklearnog pogona u nosač aviona vođeni već na početku konstruisanja USS United States, mornarica nije sprovodila ozbiljnije studije sve do početka pedesetih godina, i tada na prototipovima na kopnu. Novembra 1951. godine Združena komanda je postavila formalne zahteve za nuklearni reaktor koji bi se ugradio na nosač aviona. U to vreme, jedina studija koja je postojala, bila je usredsređena na nuklearni pogon za podmornice, koji se razlikovao od reaktora koji bi se ugrađivali u površinske brodove. Ideja o jednostavnom uvećanju podmorničkog reaktora nije bila prihvatljiva. Program istrživanja i razvoja je započet 1954. godine, sa ciljem razvoja pet prototipova: podmornički reaktor, za fregate, razarače, krstarice i za nosače aviona. Do sredine pedesetih godina, tehnologija reaktora je uznapredovala u dovoljnoj meri tako da se moglo pristupiti izgradnji nosača aviona na nuklearni pogon. U fiskalnoj godini1958. su obezbeđena potrebna novčana sredstva za izgradnju nosača na nuklearni pogon, USS Enterprise ( dizajn SCB 160). Enterprajz je bio ogroman brod, dug 342,3 m, deplasmana oko 68 000 tona. Pogonjen je sa 8 reaktora Westinghouse A2W, svaki snage po 28 MW. Trup broda je morao da bude proširen kako bi ugradnja osam reaktora bila moguća. Samim tim, povećanje dimenzija trupa značilo je i povećanje letne palube. Kod USS Enterprise je primenjena letna paluba nalik onoj na klasi Kitty Hawk. Dodatna crta, koja indentifikuje nosač aviona USS Enterprise kao unikatni brod jeste njegov neobično kockast kontrolni toranj – „ostrvo“. Pošto je pogonjen nuklearnom energijom, nije bilo potrebe za ugradnju dimnjaka koji bi odvodio izduvne gasove. Ono što čini njegovo ostrvo unikatnim jeste i ugrađena, tada revolucionarna, „bilbord“ antena za radar sa faznom rešetkom. Radari sa faznom rešetkom, horizontalni tipa SPS-32 za vazdušnu situaciju i vertikalni tipa SPS-33 za praćenje ciljeva, zajedno formiraju SCANFAR sistem, koji je sam po sebi modifikovana verzija fazne rešetke SPG-59 (prethodnik AEGIS sistema SPY-1).

Novi nosač aviona je bio preskup, koštajući skoro 500 miliona dolara 1961. godine. Izgradnja jednog nosača aviona klase Enterprise je trajala više od izgradnje konvencionalnog nosača, što se kosilo sa planovima mornarice da izgradi planiranih 13 nosača aviona tempom od jednog nosača aviona godišnje. Kao rezultat, krenulo se sa razmatranjima da li je izvodljivo izgraditi manju verziju nosača aviona klase Enterprise, iskorišćavanjem velike letne palube dok bi se prednosti nuklearnog pogona zadržale. Početni napori su se pokazali kao neuspešni, sa konstrukcijama koje su ili bile premale za smeštaj potrebnog broja aviona, ili su bili prespori za izvođenje operacija. kako su ranije studije i pokazale, glavni nedostatak je bila veličina samih reaktora. Njihova pojedinačna snaga je bila jednostavno premala da bi se broj reaktora tek tako smanjio sa osam na četiri.
 
[attachment=4]_{USS Enterprise u podršci operacije „Desert Fox“, 1998. godine}

Konačno, 1964. godine Odbor je predložio konstrukciju oznake SCB 250 (kasnije preimenovane u SCB 102), koja je predstavila letnu palubu kraću za 3,2 m od letne palube na USS Enterprise, sa 4 duga katapulta tipa C-13 Mod 1. Prva procena cene koštanja iznosila je 430,4 miliona dolara. Širina je u skladu sa limitom tadašnjih brodogradilišta ograničena na 40,8 m, dok je dužina prek osvega iznosila 317 m, sa dužinom letne palube od 335,3 m. Sama letna paluba bila je po uzoru na letnu palubu nosača aviona USS JFK, sa manjom izmenom u pogledu ugla zakošenosti palube. Odbačen je i radar sa faznom rešetkom kakav je bio ugrađen na USS Enterprise.

Tokom sredine šezdesetih godina u nabavci nosača aviona je napravljen raskorak u odnosu na predviđeni plan nabavke sa kraja pedesetih godina. Uprkos naporima da izgrade nosač aviona na nuklearni pogon, poslednji konvencionalni nosač aviona, USS JFK, bio je naručen 1963. godine. Februara 1966. godine, međutim, sekretar odbrane Robert S. Meknamara (Robert S. McNamara) impresioniran dejstvima sa nosača aviona USS Forrestal i USS Kitty Hawk ispred obala Južnog Vijetnama, najavljuje da je politici odbrane potrebno 16, umesto tada postojećih 13 nosača aviona, te da je za postizanje tog brojnog stanja potrebno izgraditi još tri nova nosača aviona na nuklearni pogon. Novi nosač je bio derivativ projekta SCB 250, sa dva snažnija reaktora tipa A4W. Prvi nosač iz klase novog nosača aviona na nuklearni pogon, USS Nimitz (CVAN 68) poručen je 1968. godine.

Konstrukcija i razvoj klase Nimitz

Struktura nosača aviona klase Nimitz

Podaci koji slede odnose se generalno na sve nosače klase Nimitz. Uopšteno govoreći, trup broda je izrađen od vrlo čvrstog visoko rastegljivog čelika, nekoliko inča debelog, koji štite od oštećenja u požaru i borbi. Unutrašnja čvrstoća počiva na tri horizontalna elementa: kobilici sa dvodnom, letnoj palubi i palubi hangara koja se prostire duž celog broda i čine pravougaonik. Podvodni deo trupa je zaobljen i relativno uzak u odnosu na nadvodni deo, koji se naglo širi kako bi obezbedio prostor za ugradnju letne palube. Uprkos tom obliku, i delom zbog ugrađenih stabilizatora, nosač je vrlo stabilan. Niži delovi nosača aviona obuhvataju dvodno koje se sastoji od dve ploče čvrstog čelika sa malim međuprostorom. Ova konstrukcija pruža dodatnu zaštitu od udara torpeda ili oštećenja nastalih sudarom.
 
Unutar broda postoji 23 vodonepropusnih pregrada, koje dele brod na 24 vodonepropusnih prostorija koje su, pak podeljene na više od 2 000 prostorija. Ugrađeno je i 10 vatronepropusnih pregrada. Prema javno dostupnim publikacijama, nosači aviona klase Nimitz mogu da izdrže više od tri puta veća oštećenja koja su mogli da izdrže nosači aviona klase Essex u Drugom svetskom ratu. Impozantna veličina nosača aviona klase Nimitz omogućava im da ukrcaju 90% više avionskog goriva od klase Forrestal i 50% više ubojnih sredstava.

Letna paluba

Letna paluba je najlogičnije mesto za početak detaljnog opisa nosača aviona, jer je ona u stvari suština ofanzivnih sposobnosti nosača aviona. Letna paluba nosača aviona klase Nimitz je ogromna, dimenzija 332,8 x 76,4 m što daje površinu veću od 1,8 hektara. U sastavu letne palube se nalazi i deo palube zakošen pod uglom od 14° od uzdužnice broda, koja služi kako za sletanje aviona tako i za lansiranje sa katapulta broj 3 i 4.

Kako skica pokazuje, na palubi se nalazi 4 katapulta, dva na pramcu i 2 na levom boku. Iza svakog katapulta se nalazi po jedan deflektor mlaza, koji leže u ravni sa palubom. Tokom lansiranja, deflektori se podižu pod uglom od 45° i izvršavaju svoju funkciju – skreću izduv avionskih motora sa palube. Četiri lifta, od kojih se tri nalaze na desnom boku (dva ispred i jedan iza ostrva) a jedan na levom – bliže krmi, omogućuju transport letelica iz hangara na palubu i obratno. Letna paluba je ograđena mrežom koja pruža zaštitu ljudstvu koje radi na letnoj palubi od pada u more. Sama paluba je izrađena od ojačanog čelika, nepoznate debljine, i obložena je tankim slojem kevlara (MS-375G), koji pored toga što služi da spreči klizanje ima i funkciju zaštite same palube.

Kako bi se olakšala komunikacija, svaki deo palube ima svoj naziv, koji se upotrebljava među članovima posade koji rade na palubi i u kontroli letenja.
Ostrvo na nosaču klase Nimitz se u mnogome razlikuje od ostrva na nosaču aviona klase Forrestal.

[attachment=1]

Poslužioci na letnoj palubi

Dve glavne aktivnosti na letnoj palubi su lansiranje i prihvat aviona. Da bi izvršili ove zadatke, na nosaču aviona se nalaze timovi ljudi sa visoko specijalizovanim dužnostima, koji su usmereni ka avionima: pune ih gorivom, manevrišu letelicom na palubi, popunjavaju ih ubojnim sredstvima u zavisnosti od vrste misije, lansiraju ih, a potom ih prihvataju nazad na palubu. Svaki od zadataka zahtevavisoku obučenost. Ljudstvo na letnoj palubi nosi standardizovanu uniformu koja se sastoji od čizama sa ojačanjima na vrhovima prstiju, pantalone sa ojačanjima, rukavice i štitnike za oči i uči, kao i specijalni prsluk za spašavanje i kacigu. Prsluk i šlem su obojeni u skladu sa kodovima kako bi se označila dužnost svakog od njih.

Letenje se kontroliše od strane 5 osoba: „Air Boss“, „Mini Boss“, „Handler“, „Air Bos’n“ i „Landing Signal Officer“.

Vazduhoplovni oficir, ili „Air Boss“, je iz sastava eskadrile i nalazi se u Primarnoj kontroli leta, ili u žargonu „Pri Fly“ na nivou 010 (sam vrh tornja) ostrva. Sedeći 6 spratova iznad letne palube, „Pri Fly“ ima kompletan uvid, i po pramcu i po krmi nosača, i kontroliše sve letelice na palubi i one koje su u vazduhu u krugu od 8 km. Pomoćnik vazduhoplovnog oficira se u žargonu naziva „Mini Boss“. Rukovalac avionima, ili jednostavno - „Hendler“sa svoje pozicije u kontroli letne palube kontroliše pokrete svih aviona, kako na palubi tako i u hangaru. Letelicama rukovodi preko tzv. „Ouija “ table. Tabla je „otkrivena“ u Drugom svetskom ratu, i svo ovo vreme se nije promenila. Dok njihove kolege rukuju uredjajima poslednje generacije, oni se i dalje koriste tablom od pleksiglasa, dimenzija 180 x 76 cm. To je veliki dijagram letne palube nosača aviona i palube hangara, sa malim konturama svakog aviona. Konture su označene brojevima letelica i uz njih se nalaze oznake koje bliže određuju status aviona. Oznake nisu standardizovane, tako da se koriste navrtke, zavrtke, podloške... Na svakom nosaču se drugačije označavaju.
 
[attachment=1]„Ouija“ tabla na USS Dwight D. Eisenhower

 „Air Bos’n“ reaguje kada nastupe neke nepredviđene situacije sa avionom tokom leta i potpomognut je grupom oficira koji su izvučeni iz sastava eskadrila koje su tog dana na letenju.

U postupku sletanja na nosač aviona, lice koje je zaduženo da pomogne pilotima pri sletanju naziva se oficirom za vezu pri sletanju, ili skraćeno „LSO“. LSO se nalazi okrenut leđima ka moru i kontroliše letelice koje se nalaze na udaljenostima unutar 2 km od palube koji prilaze u sletanje.

Letna paluba nosača aviona se često označava kao najopaasnije radno mesto na svetu, što svakako nije daleko od istine. Sa desetinama aviona koji se „vrzmaju“ po palubi, uzleću i sleću, opasnost vreba na svakom koraku. Od opasnosti sa kojima se sreću, najopasniji su upadanje u uvodnik vazduha, oduvavanje sa palube, opekotine od izduva motora i udar aviona. Ovi ljudi su takođe izloženi i uticaju atmosferskih prilika, od vrelih dana u Persijskom zalivu i Indijskom okeanu do ledenih dana Severnog mora. Prilikom angažovanja u operaciji „Iračka sloboda“ zabeležena je temperatura letne palube od 60°C.

Lansiranje i prihvat aviona

Poletanje aviona sa nosača zahteva pomoć katapulta. Svaki nosač aviona klase Nimitz ima 4 katapulta. Dva katapulta se nalaze na pramcu i imaju oznake 1 i 2, dok se dva nalaze na levom boku i označeni su brojevima 3 i 4. Zajedno, ova četiri katapulta mogu da lansiraju letelicu na svakih 20 sekundi. Nosači aviona klase Nimitz, zaključno sa USS Theodore Roosevelt (CVN 71) imaju katapulte tipa C-13 Mark 1 koji se smatraju teškim katapultima. katapulti tipa C-13 su zamenili katapulte C-7 koji su bili korišćeni na nosačima aviona klase Forrestal i rade pod pritiskom od 6,9 MPa. Dugi su 94,4 m i mogu lansirati avion na svakih minut vremena. Katapulti Mod1 su izuzetno snažni, sposobni da ubrzaju letelicu od 0 do 296 km/h za manje od 3 sekunde. Počevši od USS Abraham Lincoln (CVN 72), ugrađivani su katapulti C-13 Mod 2, koji su katapulti niskog pritiska. katapulti Mod 2 imaju manji zahtev za parom, tako da je njihovom upotrebom povećan životni vek jezgra reaktora. Na USS Gerald R. Ford (CVN 78) koji bi trebao da bude završen 2015. godine, biće opremljen elektromagnetnim katapultom. Ovaj sistem neće biti ugrađivan u nosače aviona klase Nimitz jer bi se time povećali zahtevi za električnom energijom.

Kada je uveden u operativu 1975. godine, USS Nimitz je imao ugrađene Van Velmove zadržače na pramčanim katapultima koji se primećuju kao manji produžeci na pramcu. Zadržači su korišćeni pri lansiranju starijih tipova vazduhoplova, kakav je bio RA-5C Vigilante i neki od modela F-4 Phantom II, koji su se zadržali u naoružanju do početka osamdesetih godina. USS Dwight D. Eisenhower (CVN 69) i USS Carl Vinson (CVN 70) su imali po jedan zadržač na katapultu broj 1. Zadržač je najduže ostao na USS Nimitz, sve do 1997. godine, dok su na ostalim nosačima iz klase demontirani ranije.

Snaga katapulta je kombinovana sa potiskom mlaznog motora letelice, kao i sa snagom vetra. Kao u ranim danima mornaričke avijacije, nosači kalse Nimitz „okreću u vetar“ kako bi iskoristili na taj način dobijen dodatni uzgon. Ovaj faktor, kombinovan sa samom brzinom nosača aviona može da smanji silu potrebnu za lansiranje aviona ili da potpomogne uzlet aviona opterećenog gorivom i ubojnim sredstvima.
 
[attachment=1]_{Lansiranje aviona parnim katapultom}

Smešten par metara iza svakog katapulta, nalazi se veliki, pravougaoni, hidraulikom pokretani deflektor mlaza. Deflektor ostaje u ravni sa palubom sve do pred lansiranje, kada se podiže pod uglom od 45° i utvrđuje u tom položaju. Deflektor je izrađen od betona, sa unutrašnjim sistemom hlađenja morskom vodom koji sprečava oštećenja deflektora usled visoke temperature izduvnih gasova.  Svaki deflektor se sastoji iz šest sekcija koje se mogu nezavisno pomerati. Svrha ovog uređaja je otklanjanje izduvnih gasova od palube u cilju sprečavanja oštećenja letelica na stajanci i samog ljudstva koje radi na letnoj palubi.
 
[attachment=2]_{Popravka deflektora na USS Nimitz}

Letelice lansira lice smešteno u integrisanoj stanici za upravljanje katapultima, zvanoj „mehur“. Mehur je mala zastakljena kupola smeštena između katapulta broj 1 i 2, na levoj strani palube, levo od katapulta broj 4. Mehur pruža zaštitu rukovaocu katapulta, ili u žargonu „strelcu“. kada se ne koristi, mehur se može uvući pod palubu. Uveden je u upotrebu 1975. godine, ali nije odmah ugrađivan u prve nosače kalse Nimitz, već naknadno, prilikom planskih remonta brodova. Pre uvođenja mehura, strelac se nalazio na maloj otvorenoj platformi, sa kontrolnom tablom katapulta u krilu, primajući poslednje instrukcije od strelca koji je stajao na letnoj palubi.
 
[attachment=3]_{Komunikacija „strelca“ sa poslužiocem katapulta}

Letelice se prihvataju upotrebom opreme za hvatanje tipa Mk7Mod3, koja se sastoji od 4 užeta i barijerom za nuždu koja se nalazi na kraju zakošenog dela palube. Užad za zaustavljanje, ili „žice“ kako ih nazivaju članovi posade nosača aviona, izrađena su od upletenog čelik čela sa jezgrom od poliestera i označavaju se brojevima od 1 do 4, počevši od krme. Svaka žica je duga 15 m i prostire se preko cele širine zakošenog dela letne palube.

Na nosaču aviona USS Ronald Reagan (CVN 76) ugrađen je novi sistem zadržavanja aviona poznat kao napredni sistem kontrole prihvata, koji je zamenio starije, mehaničke sisteme. Ovaj sistem je ugrađen 2007. godine. Isti sistem će biti ugrađen na sve nosače klase Nimitz u toku izvršenja planskih remonta. U toku je razvoj novog sistema, „usavršene opreme za zadržavanje“ i on bi eventualno zamenio hidraulički sistem Mk7.

Krajevi užadi prolaze kroz posebno napravljene otvore u palubi i povezuju se na podizače hidrauličnih cilindara. zategnutost krajeva se podešava posebno za svaki avion koji sleće, uzimajući u obzir njegovu težinu, količinu goriva i municije i nalazi se na 60 – 140 mm iznad nivoa palube, oslanjajući se na lisnate opruge. kada avion zakači žicu, kabal se izvlači iz kućišta i apsorbuje udarac nastao pri sletanju. Sa kapacitetom apsorbovanja energije od oko 64,4 MJ, sistem zadržavanja može da zaustavi avion mase 22,7 t koji leti brzinom od oko 240 km/h na dužini od svega 104 m. Svaki kabal se menja nakon 125 „klopki“ – kako se zove uspešno hvatanje aviona.
 
[attachment=4]_{Uspešna „klopka“}

Iako postoji 4 užeta, piloti nastoje da uhvate treću, što se smatra sigurnim sletanjem. Hvatanje prve žice znači da je sleteo blizu repa – što je opasno i može dovesti do udara u rampu ukoliko pilot loše proceni prostor. Hvatanje četvrte žice može biti jednako problematično; ukoliko je promaši nekim slučajem, vrlo je verovatno da neće imati dovoljno ni prostora ni vremena da ubrza i ponovo poleti i pokuša ponovno sletanje.

Čim dodirne palubu, pilot pojačava gas do maksimuma, umesto da ga smanji, kako bi zaustavio avion. Ovo može delovati suprotno logici, ali je logika u tome da ako ne zakači žicu, avion mora da nastavi da se kreće dovoljno brzo da bi pokušao da ponovo uzleti kako bi pokušao sletanje po drugi put.

Za slučaj da avion iz nekog razloga ne može da uhvati žicu, iza žica se podiže barikada koja služi da bukvalno uhvati avion. Smeštena iza četvrte žice, smeštena je ispod palube i može se podići za manje od dva minuta.

Oficir za vezu pri sletanju i Fresnelova sočiva

Kao što je pomenuto ranije, „Air Boss“ održava kontrolu nad svim letelicama u krugu od 8 km od nosača. Kada letelica krene u prilaz za sletanje, kontrola se predaje drugome – oficiru za vezu pri sletanju (LSO- Landing Signal Officer). LSO komunicira sa pilotom i pomaže mu da sigurno sleti. LSO je u stvari deo tima koji se nalazi na malom sponsonu naztvanom LSO platformom,  neposredno uz zakošeni deo letne palube.  LSO tim sačinjava po jedan LSO iz svake eskadrile koja se angažuje na letenju tog dana i jednog LSO iz sastava vinga. LSO iz eskadrile je obično čina poručnika bojnog broda i može da upravlja sletanjem aviona iz svoje eskadrile ili sličnog tipa aviona. LSO Vinga je obično čina kapetana korvete i kvalifikovan je da prizemlji bilo koji avion iz sastava vinga. LSO koji je zadužen za sletanje nadolazećeg aviona komunicira direktno sa pilotom putem radio veze i koristi malu ručicu sa prekidačem koja se u žargonu naziva „krastavcem“, pomoću koje upravlja Fresnelovim sočivima. Aktiviranjem prekidača prebacuje sočiva u „wave off“ mod, signalizirajući pilotu da doda gas i pokuša ponovni prilaz.
 
[attachment=1]_{LSO sa „krastavcima“}

Optički sistem Fresnelovih sočiva za sletanje (FLOLS) Mk 6 Mod 3 predstavljao je vizuelni referentni sistem za sletanje na nosač aviona. Bio je baziran na sredstvu za pomoć u sletanju sa ogledalima, koji su razvili Britanci tokom Drugog svetskog rata. FLOLS se sastojao od niza svetala i „lopte“, u žargonu nazivane „ćuftom“. Piloti određuju svoj položaj u odnosu na željenu putanju prema poziciji lopte u odnosu na ostala svetla. Ukoliko je lopta iznad svetala, avion je previsoko; ukoliko je ispod svetala, avion je prenisko. Pilot koristeći taj sistem, zajedno sa manjim korekcijama od strane LSO, uspešno sleće na nosač.
 
[attachment=2]_{FLOLS na USS Dwight D. Eisenhower}
 
[attachment=3]_{Dijagram rada sistema FLOLS}

Unapređeni optički sistem Fresnelovih sočiva za sletanje (IFLOLS) koji daje bolju stabilizaciju i oštrije, jasnije svetlo, prvi put je testiran na USS George Washington (CVN 73) 1997. godine i sada se koristi na svim nosačima klase Nimitz. Svaki nosač je opremljen  i prenosnim sistemom sočiva za upotrebu u slučaju otkaza ili uništenja glavnog, primarnog sistema.

Hangar

Hangar je smešten neposredno ispod letne palube i zauzima približno 2/3 dužine nosača. Dug je 208,5 m, širok 33m i visok 7,6m. Podeljen je na tri jednaka dela koji su međusobno razdvojeni nizom masivnih oklopljenih vrata sa elektro pogonom koja zajedno sa razvijenim sistemom za gašenje požara služe za ograničavanje štete izazvane požarom ili eksplozijom. Hangar, iako ogroman, može da primi oko 50 letelica, dok su neke uvek smeštene na letnoj palubi. Hangari se koriste za izvođenje radova na održavanju i popravci aviona, kao i za smeštaj rezervnih delova, motora i dopunskih tankova za gorivo. Odeljenje za srednji remont aviona nalazi se po krmi, iza hangara.
 
[attachment=1]_{Hangar na USS Dwight D. Eisenhower (CVN 69)}

Za prebacivanje letelica iz hangara na letnu palubu i obratno služe 4 velika lifta, pozicionirana oko spoljne ivice letne palube i hangara. Svaki lift, izrađen od aluminijuma, dug je 21,3 do 25,9 m a širok 15,2 m. Svaki lift ima nosivost od 47 tona, što je ekvivalent dva aviona F-14. Liftovi su odeljeni od hangara teškim čeličnim vratima, koja zatvaraju ovalne otvore hangara.

Ostrvo i značajne unutrašnje strukture

Glavni objekt za komandovanje i kontrolu na nosaču aviona jeste „ostrvo“. Dok su različiti objekti za vođenje borbe smešteni u unutrašnjosti trupa, ispod palube, ostrvo u sebi sadrži most, komandni most, i primarnu kontrolu leta. Primarna kontrola leta se nalazi na vrhu ostrva. Iza njega se nalazi otvoreni deo  nazvan „Vulture’s Row“, odakle posada nosača može da posmatra aktivnosti letačkog dela bez opasnog mešanja na palubi. Neposredno ispod primarne kontrole leta nalazi se most, odakle se upravlja samim nosačem. Počevši od nosača USS Harry S. Truman, mnogi pokazivači su digitalni, kao i same kontrole. Na nivou 08 se nalazi „Flag Plot“ i to je pozicija gde komandant nosača ili komandant grupe možeda prati tok operacije.

Nosači USS Ronald Reagan i USS George H. W. Bush imaju nešto izmenjeno ostrvo i jarbol. Primarna kontrola leta je povećana, sa više prostora i većim prozorima, dok je krmeni jarbol prebačen sa palube na ostrvo. Nosači USS Nimitz i USS Dwight D. Eisenhower imaju izmenjena dva najviša nivoa ostrva (jedan nivo je uklonjen) i novi integrisani jarbol sa kućištima antena.

[attachment=1]

Unutrašnjost nosača je podeljena po nivoima, i označeni su počevši od palube hangara. Nivoi iznad nivoa hangara označeni su brojevima , npr. paluba 01, paluba 02..., dok su nivoi ispod označeni bez brojeva: druga paluba, treća paluba itd. Bez obzira da li sa nivoa hangara krećete naviše ili naniže, nivo raste. Prostor za vazduhoplovno osoblje nalazi se odmah ispod letne palube. Tu se nalaze prostorije za članove eskadrila, kabine za smeštaj... Do njih se nalaze prostorije za smeštaj štaba i komandnog osoblja. One su označene plavim pločicama i u žargonu se nazivaju „zemljom plavih pločica“ implicirajući da tu nema pokreta, prolaska „običnih“ članova posade.

Odbrambeni sistemi

Od početka pedesetih godina, nosači aviona su kada je oružje u pitanju – dali prednost raketnim sistemima. Može se reći da se veći deo odbrane nosača aviona bazira na ukrcanim avionima ili na drugim brodovima iz grupe. Nosači se danas normalno angažuju sa grupom koja broji između 3 i 10 površinskih brodova, kao i napadnom podmornicom.

Ilustracije radi, uzećemo USS Abraham Lincoln kao deo udarne grupe nosača aviona, koja se sastoji od nosača aviona sa svojim vazduhoplovnim vingom CVW 2 i brodova za podršku: krstarica kalse Ticonderoga, 4 razarača klase Arleigh Burke i 3 fregate klase Oliver H. Perry. Svaki brod iz grupe ima svoju primarnu misiju: protivvazdušnu odbranu, protivbrodsku ili protivpodmorničku borbu.

Kao dodatak ovoj pratnji, nosač raspolaže ograničenim kapacitetima za samoodbranu od napada iz vazduha i ispod površine mora. Kada je uveden u naoružanje 1975. godine, USS Nimitz (i USS Dwight D. Eisenhower i USS Carl Vinson) je imao 3 raketna sistema za odbranu od tačkastih ciljeva (BPDMS). Prvobitna konstrukcija je predviđala ugradnju dva raketna sistema RIM-24 Tartar. Oni su zamenjeni dvocevnim topovima kalibra 76,2 mm, kojima je upravljano putem direktora Mk 56, da bi kasnije bil izamenjeni sa 4 četvorocevna topa kalibra 40 mm Bofors. i na kraju sa BPDMS. BPDMS je koristio lanser Mk 25 i rakete RIM-7E-5 Sea Sparrow – derivativ rakete AIM-7E kojim su naoružavani avioni.
 
[attachment=1]_{Jedna od formacija udarne grupe nosača aviona}

Protivvazdušna odbrana broda je unapređena početkom osamdesetih godina kada je umesto manuelnog sistema za upravljanje vatrom ugrađen automatizovani sistem Mk 91 (uključujući radar Mk 95 u X-opsegu) i počevši od 19980. godine dodavanjem radara za akviziciju cilja Mk 23 Mod 3. Radar za akviziciju cilja je dvodimenzionalni radar koji radi u L-opsegu. Domet ovog radara je preko 20 nautičkih milja i može da prati istovremeno 54 ciljeva. Lanser BPDMS je unapređen ugradnjom lansera Mk 29 i savremenijih raketa tipa RIM-7M. Sistem Mk 29, nazvan unapređeni raketni sistem za tačkaste ciljeve (IPDMS) ili po NATO klasifikaciji Sea Sparrow, prvo je ugrađen  na USS Theodore Roosevelt, a kasnije, tokom remonta, ugrađen je i na ostale nosače iz klase. Trenutno su naoružani verzijom RIM-9P.

Počevši od USS Dwight D.Eisenhower 2001. godine, Mk 23 je zamenjen impulsnim Doplerovim radarom u X-opsegu SPQ-9B firme Northrop Grumman. Ovaj radar ima poboljšanu efikasnost protiv raketa koje lete blizu nivoa mora. Do sada, ovaj sistem je ugrađen na nosače USS Carl Vinson, USS Harry S. Truman, USS Ronald Reagan i USS George H. W. Bush.

Osamdesetih godina je ugrađen i CIWS Mk 15 Phalanx, oružje poslednje odbrane. To je na platformi montiran top sistema Gatling kalibra 20 mm, model Mk 61A1 sa radarom u kupoli iznad topa. Phalanx je prvo ugrađen na USS Enterprise 1980. godine, a potom i na USS Theodore Roosevelt u toku same gradnje nosača. Kasnije je ugrađivan na ostale nosače iz klase, s tim da su na USS Nimitz i USSDwight D. Eisenhower ugrađena tri, dok je na kasnije izgrađene nosače ugrađivano po četiri ovakva sistema. CIWS je zamenjen kvalitetnijim sistemom Raytheon Mk 51 RAM (Rolling Airframe Missile). Mk 51 RAM ispaljuje rakete RIM-116 koja je u suštini raketa AIM-9 Sidewinder sa modifikovanom glavom za samonavođenje FIM-92. Rakete su smeštene u 21-ćelijskom rotirajućem lanseru. Sistem je prvo montiran na USS Ronald Reagan i USS George H. W. Bush, a potom i na ostale nosače iz klase. Na USS Nimitz i USS Dwight D. Eisenhower su sva tri sistema Mk 15 Phalanx i jedan NATO Sea Sparrow zamenjeni sa dva sistema Mk 15. na USS George Washington, USS Carl Vinson i USS Harry S. Truman je uklonjen po jedan CIWS i NATO Sea Sparrow da bi se izvršila ugradnja Mk 51. Brodovi američke mornarice koriste raketu RIM-116B Block I kod koje je izvršena modernizacija pasivnog i IC samonavođenja.
 
[attachment=2]_{Punjenje lansera RAM na USS Harry S. Truman (CVN 75)}

Za zaštitu od podvodnih opasnosti na krmi su ugrađena dva sistema za ometanje torpeda SLQ-25A Nixie. Ugrađen 1987. godine na USS Carl Vinson i USS Theodore Roosevelt, „Nixie“ je vučeni sistem koji se tegli po krmi broda kada postoji opasnost od torpednog napada. Nixijev zadatak je da ometa torpedo i odvuče ga od broda. SLQ-2B je sistem sa dodatnim uređajem za otkrivanje torpeda, zvanim SLX-1 MSTRAP (Multi Sensor Torpedo Recognition and Alertment Processor) i akustički mamcem LEAD (launched Expendable Acoustic Decoy). LEAD se lansira iz lansera Mk 137 sistema mamaca Mk 36. Eksperimentalni sistem za ometanje torpeda ispitan je na Nimitzu u periodu od 1995. do 2000. godine, sa malouspeha. Tokom vremena ispitivanja, nosač je bio opremljen vučenim senzorom za detekciju torpeda tipa SLR-24, kao dela sistema za ometanje torpeda CST-1.

Dopunsku protivraketnu zaštitu čine 4 sistema mamaca Mk 36 Super RBOC (Rapid Blooming Off-board Counteermeasures). Mk 36 se sastoji iz 6 cevi, nalik minobacačkim, kalibra 130 mm raspoređenih u 2 reda po 3 cevi. Lansirne cevi, oznake Mk 137, se nalaze pod uglom od 45° (4 cevi) i 60° (2 cevi) kako bi se obezbedilo optimalno pokrivanje. Svaki Super RBOC može da lansira tri tipa mamaca: SRBOC, koji koristi mamce za ometanje RF raketa i radara; NATO Sea Gnat, sličan SRBOC-u ali sa povećanim dometom i većom masom; TORCH, protiv raketa navođenih na toplotu. Lanserima Mk 36 rukuje se i upravlja iz stanice za elektronsko ratovanje koja se nalazi na mostu.

Elektronsko ometanje se vrši pomoću antena SLQ-32(V)4, koje se nalaze na oba boka broda. One detektuju i suprotstavljaju se aktivnim pretnjama, kao što su npr. rakete. SLQ-32(V)4 može da aktivira dispenzer mamaca. Prvi nosači klase Nimitz su imali ugradjene SLQ-17, koji su reagovali tako što su stvarali „duh“ broda na koji bi se navodila neprijateljska raketa. U kombinaciji sa prijemnikom WCR-8 formira garnituru SLQ-29. Ovi uredjaji su zamenjeni uredjajima SLQ-32(V)4 počevši od 1997. godine, ugradnjom na USS Theodore Roosevelt.

Elektronski sistemi i radari

Nosači aviona klase Nimitz se oslanjaju na veliki broj radara i elektronskih senzora koji se koriste kako u mirnodopsko vreme, tako i u ratu. Radi navigacije i komunikacije do kontrole i vodjenja naoružanja, nosači klase Nimitz su prepuni različitim kupolama, antenama i radarima od kojih je većina smeštena na i oko strukture ostrva.  Neke od antena, kao što je 10,6 m duga VHF/UHF antena, nalaze se duž ivice palube nosača aviona. Ove antene su  položene u horizontalni položaj tokom letenja i po potrebi se uspravljaju. One su u postupku uklanjanja sa nosača. Najznačajniji sistemi, koji se koriste za pretraživanje vazdušnog prostora, navigaciju, kontrolu prilaska letelica i komunikaciju – opisane su u narednom delu.
Pretraživanje vazdušnog prostora

Nosači počevši od USS Theodore Roosevelt zaključno sa USS Harry S. Truman opremljeni su radarom za pretraživanje vazdušnog prostora tipa SPS-49(V)5. To je dvodimenzionalni radar koji kao izlaznu informaciju daje daljinu i  smer do uočenog objekta. USS Nimitz, Dwight D. Eisenhower, Carl Vinson i Ronald Reagan raaspolažu novijim radarom tipa SPS-49A(V)1.
 
[attachment=1]_{Antena radara SPS-49 ugradjena na USS Abraham Lincoln (CVN 72)}

Trodimenzionalni radar za pretraživanje vazdušnog prostora je SPS-48C i on je ugradjen na svim nosačima aviona klase Nimitz, sem na nosačima USS George Washington i USS John C. Stennis, koji koriste radar SPS-48E. Radar SPS-48 omogućuje detekciju na velikim daljinama (više od 200 milja) i kao izlazne podatke daje daljinu do cilja, azimut i elevaciju.
 
[attachment=2]_{Antena radara SPS-48B kakva je ugradjena na USS Theodore Roosevelt (CVN-71)}

Pretraživanje površine

Pretraživanje površine vrši se pomoću radara SPS-67(V)1, unapredjenom verzijom radara SPS-10. Za potrebe navigacije, svi nosači klase Nimitz, sem nosača USS Theodore Roosevelt koji koristi Sperry Raster, koriste navigacijski radar Furuno 904. Radar SPS-67 je zamenio SPS-53 i ranije SPS-10, koji je bio standardni radar površinske situacije u vreme kada je USS Nimitz ušao u naoružanje. SPS-67 je radar srednjeg dometa koji radi u C-opsegu. Performanse su mu poboljšane kroz ugradnju uskog pulsnog moda (0,1 mikrosekunda), što je poboljšalo rezoluciju i detekciju. Pomoć u navigaciji daju i radari LN-66,BridgeMaster E(BME) i već pomenuti Furuno 904..

Sredstva veze

Pored VHF/UHF štap antena koje su pomenute ranije, nosači klase Nimitz imaju širok spektar uredjaja veze koji se uglavnom oslanjaju na satelitske veze (SATCOM). Nosači aviona klase Nimitz trenutno raspolažu sledećim uredjajima: WSC-3 (UHF); WSC-6 (SHF) za Sistem satelitskih komunikacija sistema odbrane; WRN-6 (GPS); i  USC-38 (EHF) koji je otporan na ometanje i sa malom verovatnoćom presretanja komunikacija. Koristi se i SSQ-82; SSR-1 FM; WRN-6 GPS prijemnik; SRN-9 i SRN-19 mornarički satelitski sistem navigacije (NAVSAT); i SMQ-11 prijemnik satelitske vremenske prognoze (TIROS-N).
Većina satelitskih prijemnika se nalazi u posebnim hermetički zaštićenim kupolama u kojima se radi postizanja rada u okviru optimalnih performansi, kontrolišu  parametri okruženja).

Kontrola prilaska nosaču

Nosači aviona se oslanjaju i na sistem radara za kontrolu/upravljanje automatskim sistemom za sletanje na nosač aviona (ACLS) kako bi nadgledao i pomagao letelicama u završnici prilaza pred sletanje. Stariji nosači klase Nimitz su koristili kombinaciju SPN-35A (X-područje rada, radar za kontrolu prilaska nosaču), -41 (za obezbedjenje podataka o putanji leta), -42 (Ka-područje sa prijemnikom fara za precizno upravljanje) i -44 (mikrotalasni, koji koriste LSO) radara; SPN-43A/B je započeo da istiskuje SPN-35 od 1996. godine. SPS-46 je zamenio -42, počevši na USS Theodore Roosevelt. Ovaj sistem ima par antena koje su okrenute ka krmi i namenjene su da pomažu pilotima u poslednjem delu faze prilaženja nosaču. Svi nosači klase Nimitz imaju radio far za navodjenje pilota URN-25 TACAN (TACtical Air Navigation).

Pokušavano je da se integriše elektronika i oružni sistemi brodaintegrišu i tako unapredi zaštita broda od opasnosti, prevashodno raketnog napada. Kompanija Raytheon je razvila Sistem samoodbrane broda (SSDS) koji je povezan sa svim senzorima koje vrod raspolaže, kao što su npr. radari SPS-49 i SPS-67, lanseri mamaca SLQ-32 i Mk 36, sa oružnim sistemima npr. Phalanx, BPDMS i Mk 51 RAM. Prvi nosač na koji je ugradjen ovaj sistem bio je USS Dwight D. Eisenhower 1998. godine. Napredniji sistem integrisane odbrane je planiran za ugradnju na USS Ronald Reagan i USS George H. W. Bush. Sistem je označen kao projekt Akcita, i on treba da integriše multifunkcijski radar, rakete ESSM i napredni integrisani sistem za elektronsko ratovanje (AIEWS). Ovaj sistem bi trebao da omogući praćenje više od 1000 ciljeva na daljini od preko 245 milja. Možda bitniji sistem je sistem integrisanja – koordinacije svih senzora i oružnih sistema u borbenoj grupi nosača aviona.

Vazduhoplovni ving nosača aviona

Od početka pomorskog vazduhoplovstva, nosač aviona nanosi udarce pomoću ukrcanih aviona. Vazduhoplovni ving nosača aviona sadrži  mešavinu aviona koji daju nosaču ofanzivnu komponentu, kao i defanzivnu komponentu za udarnu grupu nosača aviona. Kada je USS Nimitz ušao u naoružanje, svaki nosač je krcao dve eskadrile lovačke avijacije, u početku F-4 Phantom, a potom F-14 Tomcat, i 3 eskadrile jurišnih aviona – dve lake eskadrile aviona A-7 Corsair II i jednu eskadrilu srednjih jurišnih aviona tipa A-6E Intruder. Eskadrila Intrudera je obavljala i zadatke dopunjavanja gorivom u vazduhu, avionima KA-6D. Zajedno, ove eskadrile su činile jezgro ofanzivne snage nosača aviona.

[attachment=1]_{F-4 Phantom II iz eskadrile VF-111, USS Franklin D. Roosevelt}
 
[attachment=2]_{F-14A Tomcat iz eskadrile VF 111 "Sundowners" , USS Carl Vinson}  

[attachment=3]_{A-7 Corsair II iz sastava eskadrile VA-192}

[attachment=4]_{EA-6B Prowler iz sastava VAQ-135 „Black Ravens“}

Avioni F-14 su svojim raketama velikog dometa AIM-54 Phoenix i radarima AWG-9 pružali protivraketnu odbranu plovnog sastava. Preostali ukrcani avioni imali su ulogu podrške, pružajući rano upozoravanje i vazduhoplovno taktičko ometanje, kao i protivpodmorničku podršku. E-2 Hawkeye, koji je ušao u naoružanje 1965. godine, služio je u funkciji „oka u vazduhu“ nosača aviona dajući komandantu grupe potpunu sliku vazdušne situacije stotinama milja oko nosača. EA-6B Prowler je pratio grupe jurišnih aviona, pružajući elektronsko ometanje i lociranje radara i PVO položaja protivnika. Od 1984. godine, Prowleri su često bili naoružani raketama AGM-88 HARM za uništavanje neprijateljskih radara. Nosioci protivpodmorničkih dejstava bili su helikopteri , a počevši od 19975. godine i avioni S-3 Viking, koji su činili protivpodmorničku eskadrilu. Korišćenjem kombinacije senzora, uključujući plutače, radare i MAD (detektor magnetnih anomalija) mogli su da otkriju, lociraju i klasifikuju podmornicu da bi je potom napali torpedom ili dubinskim bombama.
 
[attachment=5]_{F/A-18E iz sastava eskadrile VFA-31 „Tomcatters“, USS John C. Stennis (CVN 74)}
 
[attachment=6]_{E-2C Hawkeye iz sastava 113. eskadrile „Black Eagles“, USS Ronald Reagan}

Sastav vazduhoplovnog vinga se bitno promenio od prve plovidbe nosača USS Nimitz 1975. godine. „Konvencionalni“ vazduhoplovni ving, ranije naveden, korišćen je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su avioni Corsair II zamenjeni avionima Hornet. Tokom devedesetih godina, izbacivanje iz naoružanja aviona Intruder izazvao je dalje promene u sastavu vinga, koji je sada sastavljen od eskadrile Tomcata i 3-4 eskadrile višenamenskih aviona F/A-18 Hornet.
Trenutno, vazduhoplovni ving čine 44 jurišnih aviona – dve eskadrile aviona F/A-18A/C (od kojih jedna eskadrila može biti iz sastava Marinskog korpusa) i dve eskadrile F/A–18 E/F Super Hornet; eskadrila od 4 aviona EA-6B Prowler; eskadrila od 4 aviona E-2C Hawkeye; 7 helikoptera SH-60F/HH-60H Seahawk. Avioni F-35 Lighting II JSF, koji se očekuje da uđe u naoružanje 2015. godine, zameniće starije F/A–18 C. Počevši od 2010. godine vrši se zamena aviona EA-6B avionima EA-18G Growler, koji je derivativ aviona Block II F/A-18F Super Hornet. Takođe, počevši od 2014. godine, avioni E-2C Hawkeye 2000 zameniće avioni E-2D Advanced Hawkeye.

Pogon nosača aviona

Pogonska grupa nosača aviona klase Nimitz nalazi se na četvrtoj palubi i pod jakim je obezbeđenjem. Iako su podaci o pogonu strogo čuvana vojna tajna, nosači klase Nimitz su pogonjeni sa dva nuklearna reaktora tipa Westinghouse A4W. Jezgro reaktora ima životni vek od 13 godina, s razlikom što je kod USS Carl Vinson životni vek produžen na 15 godina.

Reaktor greje vodu pod pritiskom, koja dalje greje zasebnu vodenu petlju i pretvara je u paru visoke temperature i pritiska. Para pokreće turbine, generatore i pomoćne mašine i takođe pokreće i katapulte.  Snaga je kanalisana u četiri osovinska voda duga 140,8 m, prečnika 0,6 m. Na krajevima osovinskih vodova nalazi se petolisni propeler prečnika 6,71 m masse 29,93 t.
 
[attachment=1]_{Osovinski vodovi i listovi kormila na USS Nimitz}

Za upravljanje nosačem aviona ugrađena su dva lista kormila, svako teško 50 t i visoko 8,84 m. Kao maksimalna brzina plovljenja nosača aviona klase Nimitz objavljenja je brzina od 30 čv, ali se smatra da iznet podatak nije tačan.

Operativna istorija

Sa uvođenjem nosača aviona USS Georga H. W. Bush u operativu 2009. godine završena je izgradnja nosača aviona klase Nimitz. Iako tehnički pripadaju klasi Nimitz, USS George H. W. Bush i njegov prethodnik USS Ronald Reagan imaj uugradjena unapredjenja koja ih izdvajaju od ostalih nosača iz klase.  Ugradjen je bulb na pramcu i modifikovano ostrvo, koji će biti ugradjivani i na nosače naredne klase, klase Gerald R. Ford.
Nosači aviona klase Nimitz podležu kompleksnom procesu održavanja i servisiranja. Najznačajniji je proces detaljnog pregleda i dopune gorivom, koji se izvodi nakon 25 godina operativne upotrebe. Tokom tog perioda nosač aviona se remontuje, a nuklearno gorivo zamenjuje. tada se vrše i izmene u borbenim sistemima, odbrambenim oružnim sistemima, računarskim mrežama i prostorijama za smeštaj posade. USS Nimitz je prvi nosač aviona koji je podlegao ovom procesu, u periodu od maja 1997. do juna 2001. godine. USS Dwight D. Eisenhower se na remontu i zameni goriva vrednim 2,5 milijardi dolara našao u periodu od maja 2001. do marta 2005. godine, dok je USS Carl Vinson po istom poslu boravio u periodu novembra 2005. do prve polovine 2009. godine. Krajem 2009. godine u brodogradilište je radi remonta uplovio USS Theodore Roosevelt. Nakon njega, po planu je USS Abraham Lincoln. Nakon izvršenog remonta, a pre uvodjenja u sastav, izvode se ispitivanja.

Kada je reč o novosagradjenim nosačima, obično se pre isporučivanja mornarici sprovode dva pomorska ispitivanja. Prva proba se naziva „Builder’s Trial“ u kome brod isplovljava na vožnju u trajanju 3 do 4 dana tokom kojih demonstrira da li se brod po karakteristikama nalazi unutar zahtevanih specifikacija. Drugo ispitivanje  se naziva „Acceptance Trial“. Ovim ispitivanjem rukovodi nezavisni odbor američke mornarice, koji treba da utvrdi da li su brod i posada spremni zaborbu i plovljenje. Nakon svih ovih ispitivanja nosač se vraća u luku, gde se vrši pregled svih sklopova i utvrdjuju eventualne greške, nepravilnosti ili neispravnosti – nakon čega se pristupa otklanjanju istih.

USS Nimitz (CVN 68)
[attachment=2]
 
[attachment=1]_{USS Nimitz uplovljava u luku San Dijego}

USS Nimitz (CVN68)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1966
Položena kobilica	22. jun 1968.
Porinut	13. maj 1972.
Uveden u operativu	3. maj 1975.
Nadimak	Old Salt

Nazvan po admiralu flote Česteru Nimitzu (Chester Nimitz), komandantu Pacifičke flote tokom Drugog svetskog rata, CVN 68 je prvi brod iz klase koji će, prema očekivanjima, ostati u upotrebi do 2024. godine. Nimitz je možda najpoznatiji nosač iz klase po tome što su njegovi avioni F-14 oborili dva libijska aviona 1981. godine u zalivu Sidra, kao i po učešću u snimanju filma „The final countdown“ iz 1980. godine. Kao deo udarne grupe nosača aviona broj 11, Nimitz je učestvovao u operaciji „Southern Watch“, kao i u podršci misijama u Iraku i Avganistanu. U toku 2005. godine, podržavajući operaciju „Iraqi Freedom“, vazduhoplovni ving sa Nimitza je ostvario više od 1100 avio poletanja, ostvarivši oko 6000 časova naleta. Tokom iste operacije, Nimitz je bio prvi nosač koji je ukrcao nove F/a-18F Super Hornet i E-2C Hawkeye 2000.

USS Dwight D. Eisenhower (CVN 69)

  [attachment=1]
[attachment=2]_{USS Dwight D. Eisenhower (CVN-69) na Atlantiku}

USS Dwight D. Eisenhower (CVN 69)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1970
Položena kobilica	15. avgust 1970.
Porinut	11. oktobar 1975.
Uveden u operativu	18. oktobar 1977.
Nadimak	Ike

Nazvan po 34. predsedniku SAD i generalu sa pet zvezdica, prvobitno je nosio ime USS Eisenhower da bi maja 1970. godine ime bilo promenjeno u USS Dwight D. Eisenhower. Tokom remonta u periodu 1985. – 1989. godine opremljen je sa CIWS, NATO Sea Sparrow i komandnim modulom za protivpodmorničku borbu. Poznat je po tome što je prvi nosač kome su prostorije modifikovane za smeštaj žena.  Tokom 1994. godine njegov vazduhoplovni ving je zamenjen vojnicima i helikopterima 10. planinske divizije, kao priprema za moguću akciju na Haitiju.

USS Carl Vinson (CVN 70)
 
[attachment=1]
[attachment=2]

USS Carl Vinson (CVN 70)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1973
Položena kobilica	11. oktobar 1975.
Porinut	18. mart 1980.
Uveden u operativu	25. februar 1982.
Nadimak	Chuckie V; Battlestar; Gold Eagle

Karl Vinson je 50 godina bio član američkog Predstavničkog doma Kongresa, dok je 29 godina proveo na mestu presedavajućeg Komiteta za mornaricu i vojnu službu. USS Carl Vinson je započeo vek krstarenjem oko sveta 1983. godine. Dve godine kasnije, neki od aviona F-14A su učestvovali u snimanju filmskog hita „Top Gun“. U podršci operaciji „Southern Watch“ iznad južnog Iraka, avioni sa USS Carl Vinson su ubeležili 8698 avio poletanja i 17398 časova naleta. Bio je jedan od dva nosača aviona sa kojeg su krenuli prvi napadi u operacijama „Desert Fox“ decembra 1998. godine i „Enduring Freedom“ 2001. godine. U toku remonta 2009. godine ugradjeni su mu propeleri koji su smanjili habanje listova. Isti tip propelera je ugradjen i na nosač USS George H. W. Bush i postaće standardni propeler na svim nosačima klase Nimitz.

USS Theodore Roosevelt (CVN 71)
 [attachment=1][attachment=2]

USS Theodore Roosevelt (CVN 71)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1980
Položena kobilica	13. oktobar 1981.
Porinut	27. oktobar 1984.
Uveden u operativu	25. oktobar 1986.
Nadimak	TR; Big Stick

Zbog modifikacija ugrađenih na ovaj nosač aviona, USS Theodore Roosevelt se smatra unapređenom klasom Nimitz, a prema nekim izvorima i kao posebna podklasa. Finansijska autorizacija je kasnila nekoliko godina jer su političke i vojne vođe sporile oko toga da li je bolje izgraditi manji nosač na nuklearni pogon (dizajn CVV) ili konvencionalni nosač  sličan nosaču USS John F. Kennedy. Oba predloga su odbačena kao inferiorni i 1980. godine je odobrena gradnja nosača USS Theodore Roosevelt.
Kao jedan od najaktivnijih nosača iz klase, USS Theodore Roosevelt je učestvovao u operacijama „Desert Storm“, „Allied Force“, „Iraqi Freedom“ i „Enduring Freedom“.

USS Abraham Lincoln (CVN 72)

[attachment=1][attachment=2]

USS Abraham Lincoln (CVN 72)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1983
Položena kobilica	3. novembar 1984.
Porinut	24. oktobar 1987.
Uveden u operativu	11. novembar 1989.
Nadimak	Abe

Nazvan u čast 16. predsednika SAD, Abraham Linkoln je drugi brod američke ratne mornarice koji nosi to ime. Pre njega je to bio SSBN 602, u periodu od 1961. do 1981. godine. Na svoje prvo angažovanje isplovio je četiri meseca ranije, kako bi podržao aktivnosti nakon operacije „Desert Storm“. To je bio prvi nosač aviona koji je u potpunosti integrisao žene pilote nakon što je 1994. godine poništena zabrana učešća žena pilota na nosačima aviona, a nešto kasnije, iste godine, imao je prvi ving bez aviona F-14 i S-3B u svom sastavu. USS Abraham Lincoln je učestvovao u vežbi „Valiant Shield 2006“, velikoj vežbi u kojoj su učestvovale tri udarne grupe nosača aviona.

USS George Washington (CVN 73)

[attachment=1][attachment=2]

USS George Washington (CVN 73)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1983
Položena kobilica	25. avgust 1986.
Porinut	21. jul 1990.
Uveden u operativu	4. jul 1992.
Nadimak	The Spirit of Freedom; GW; G-Dub

Poslednji iz grupe nosača tzv. „predsedničke planine“, USS George Washington je obeležio prvo angažovanje učešćem u obeležavanju 50. godišnjice desanta na Normandiju. Poznat je i po tome što se od početka u sastavu brodske posade nalaze i žene. 2003. godine je razmešten u Indijski okean i Persijski zaliv gde je učestvovao u operacijama „Enduring Freedom“ i „Iraqi Freedom“. Tokom „planskog povećanja dostupnosti“ 2006. godine ugradjen mu je novi glavni jarbol dok su jedan CIWS i NATO Sea Sparrow zamenjeni lanserima Mk 51 RAM. TAS/Mk 23 je zamenjen sa SPQ-9. Ono što ga razlikuje od ostalih jeste i to što je za bojadisanje unutrašnjosti hangara upotrebljena bela  umesto tradicionalne sive boje, a zarad toga da hangar izgleda veći i svetliji. Kako bi se označi o“prestiž“ nošenja imena prvog predsednika SAD, brojčana oznaka na ostrvu oivičena je sijalicama bele, plave i crvene boje.

USS John C. Stennis (CVN 74)
 
[attachment=1][attachment=2]

USS John C. Stennis (CVN 74)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1988
Položena kobilica	13. mart 1991.
Porinut	11. novembar 1993.
Uveden u operativu	9. decembar 1995.
Nadimak	Johnny Reb

CVN 74 je imenovan u čast senatora Džona Kornelijusa Stenisa, koji se nalazio u Senatu od 1947. do 1989. godine. Na svojoj prvoj vožnji oplovio je svet, isplovivši iz Norfolka februara 1998. godine i uplovivši u San Dijego 26. avgusta. Put od 22078 milja prevalio je za 923 sati, što daje prosečnu brzinu plovljenja od 24 čv. Učestvovao je u opercijama „Anaconda“ u Avganistanu i „Enduring Freedom“

USS Harry S. Truman (CVN 75)

[attachment=1][attachment=2]
 

USS Harry S. Truman (CVN 75)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1988
Položena kobilica	29. novembar 1993.
Porinut	7. septembar 1996.
Uveden u operativu	25. jul 1998.
Nadimak	HST

Autorizovan za gradnju pod imenom United States, februara 1995. godinena inicijativu sekretara mornarice biva preimenovan u Harry S. Truman. Dve godine nakoon što je uveden u operativu, USS Harry S. Truman je učestvovao u podršci zona zabranjenog leta u Iraku. Za 84 dana izršeno je 869 avio poletanja sa 2700 sati naleta. 2005. godine je učestvovao u operaciji spašavanja od uragana Katrina u Meksičkom zalivu. U toku 2009. godine na njemu su vršena ispitivanja aviona EA-18G Growler.
USS Harry S. truman je prvi nosač iz klase koji je dobio IF21 intranet mrežu i prijemnik WSC-6 SHF SATCOM.

USS Ronald Reagan (CVN 76)
 
[attachment=1][attachment=2]

USS Ronald Reagan (CVN 76)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 1994
Položena kobilica	12. februar 1998.
Porinut	10. mart 2001.
Uveden u operativu	12. jul 2003.
Nadimak	The Gipper

Imenovan po 40. predsedniku SAD, USS Ronald Reagan je do sada imao pet angažovanja. Za razliku od prethodnika koji imaju „V“ pramac, kod ovog nosača je ugradjen pramac sa bulbom. Takodje ima i modernije radare vazdušne situacije SPS-48E (3-D) i SPS-49A (2-D). Razlikuje se i po tome što, za razliku od ostalih nosača klase Nimitz, na USS Ronald Reaganu su ugradjene tri žice za hvatanje aviona.
Tokom angažovanja 2009. godine, letelice iz ukrcanog vinga su izvršile više od 1400 avio poletanja u podršci operacije „Enduring Freedom“.

USS George H. W. Bush (CVN 77)
 
[attachment=1][attachment=2]

USS George H.W. Bush (CVN 77)
Odobrenje sredstava	fiskalna godina 2001
Položena kobilica	6. septembar 2003.
Porinut	7. oktobar 2006.
Uveden u operativu	10. januar 2009.
Nadimak	-

Poslednji nosač aviona klase Nimitz, nazvan po mornaričkom pilotu iz Prvog svetskog rata i 41. predsedniku SAD, uveden je u operativu 2009. godine. U njega su ugradjena mnoga napredna rešenja koja će biti primenjena i u gradnji sledeće klase nosača aviona – klasi Gerald R. Ford. Očekuje se da će ista biti ugradjena i u starije nosače klase Nimitz, sukcesivno po ulasku u planirane remonte. Inače, neka razmatranja su vodila ka tome da se nazove USS Lexington.

Kod nosača USS George H.W. Bush ugradjen je kompaktni glavni jarbol i ostrvo modernizovane strukture, koja je redukovala radarski odraz. I primarna kontrola leta i komandni most imaju veće prozore, kojji imaju odredjeni stepen balističke zaštite. Krmeni jarbol, koji se kod ranijih nosača aviona nalazio na letnoj palubi, premešten je na ostrvo. Na kraju, lift za dotur ubojnih sredstava na letnu palubu je pomeren sa uzdužnice letne palube ka krmenom delu ostrva, a u cilju lakšeg dotura do aviona na letnoj palubi. Drugi lift je ugradjen na ivici zakošenog dela palube.

Na nosaču USS George H.W. Bush je, kao i na USS Ronald Reagan ugradjeno tri žice za hvatanje aviona, kao i novi, digitalni sistem za hvatanje aviona. trup je bojadisan novim sistemom, tako da je vek zaštitnog sloja produžen sa 8 na 12 godina. Modernizovana je i zaštita palube, tako da je ostvareno smanjenje mase nosača aviona za oko 100 tona.

Naslednik Nimitza: klasa Gerald R. Ford (CVN 78)

Sa završetkom gradnje poslednjeg nosača aviona klase Nimitz, javili su se obrisi nove klase nosača aviona na nuklearni pogon. Nova klasa predstavlja značajan iskorak napred u odnosu na klasu Nimitz i uključiće mnoga od rešenja primenjena kod poslednja dva nosača klase Nimitz.
 

[attachment=1]_{Nosač aviona klase Gerald R. Ford}

Ne samo da će ostrvo biti smanjeno, već će biti ugradjeni radari SPY-2 i SPY-3 MFR. Sledeći nosač, CVN 79, imaće nešto veći trup, uvećanu letnu palubu sa stanicama za dopunu gorivom i ubojnim sredstvima, kao i sistem za hvatanje aviona bez žica. Kobilica za novi nosač položena je 14. novembra 2009. godine u suvom doku broj 12.

Gerald R. Ford vuče korene iz projekta CVN 21, koji je razvijan kasnih devedesetih godina, koji je predstavljao rezultat traganja za dostojnom zamenom klase Nimitz. Kada udje u operativu 2015. godine Gerald R. Ford će zameniti nosač USS Enterprise. Očekuje se da USS Nimitz izadje iz operative 2024. godine i prema planu će gazameniti CVN 79. U toku je proces obezbedjivanja novca za nosače aviona CVN 79 i CVN 80 koji će zameniti  USS Dwight Eisenhower. imena ovih nosača nisu još odredjena ali se provlače predlozi da se nazovu United States, Wasp, Arizona, Barry M. Goldwater, čak i Enterprise.

U svakom slučaju, klasa Nimitz će ostati vitalni deo flote nosača aviona daleko posle 2050. godine.

USS Nimitz  i USS Theodore Roosvelt presjek

Buduci CVN u gradnji Northop Grumman USS Gerald Ford

http://www.youtube.com/watch?v=jOYQcwbehKQ

Zanimljivo, kakvi su to aresteri bez žica???

Pozicija mosta u odnosu na palubu - da li sa leve ili sa desne strane?

Negde sam pročitao da zbog nekih opasnih turbulencija prilikom sletanja (poletanja) aviona, povoljnija je pozicija na desnom boku.

Može li mi to neko ukratko objasniti?

Požar je uvjek opasan ma koliko posada bila uvježbana.
Kratka vijest sa World Maritime News (http://worldmaritimenews.com/).

----------------------

A fire occurred aboard the aircraft carrier USS Nimitz (CVN 68) in the ship’s electrical equipment while the ship was underway in the Indian Ocean within U.S. 7th Fleet’s operating area June 7.

No Sailors were injured during the event or the response, and the ship and embarked air wing remain operable and in a safe, stable condition.

The ship’s underway firefighting team and watchstanders responded to the electrical fire, set fire boundaries and extinguished the fire.

The extent of the damage remains to be determined. An assessment team, led by Puget Sound Naval Shipyard from Bremerton, Wash., is en route and will further evaluate the damage.

The cause of the fire is under investigation.

Nimitz is homeported in Naval Station Everett, Wash., and is on a scheduled deployment to the U.S. 5th and 7th Fleet areas of responsibility conducting maritime security operations and theater security cooperation efforts.

[attachment=1]

https://www.youtube.com/watch?v=LhqLn1wKJAw

https://www.youtube.com/watch?v=adreRD3XNdg

Efektna fotografija USS Ronald Reagan (CVN-76) prilikom oštrog skretanja u desno.


[attachment=1]

Kako je to moćna mašinerija - toliki brod (100 000 t) i od inercije se nagne za blizu 20 step.  ;D

Verovatno vozi blizu 30 čv.

Vozi  brzo, nagib je prilican, ali more je valovito, pa to doprinosi nagibu.

[attachment=1]

Američki nosač aviona CVN-75 USS Harry S. Truman ima problema sa sistemom za raspodelu električne energije na brodu, tako da se dovodi u pitanje njegova operativna sposobnost.


Izvor: www.news.usni.org

https://youtu.be/ruidbecv8ck

https://youtu.be/4yWeuMscF0g

slučajno naletio na vežbu Harry S Trumana oko obale Norveške zimi 2018. Pitali smo se na Palubi oko mogučnosti lansiranja aviona u hladnim uvjetima sa parnim katapultom. Koliko se vidi iz snimka, para se ne suši i paluba postaje mokra. E sad, da su temperature ispod nule pa da paluba poledi, ko zna, šta bi bilo.

https://www.youtube.com/watch?v=pWezx_BrfI4

NA se inače veoma retko pojavljuju na severu gde može dobro zamrznuti, to je veliki problem. Avione na palubi treba dobro usidriti ako paluba zaledi, da ne otklizaju u more kod valjanja broda.

https://youtu.be/XQw7fscdzEE

https://youtu.be/MsakcVGQKGI

https://youtu.be/TN7BjeRad2I

Ovo rusi kad bi pokusali sa onim njihovim decijim nosacem aviona,mislim da bi im detonirali svih 2,5 kotla! ;D

Без обзира на брзину, нагиб му је мало много велик.

Za punu brzinu i puni otklon kormila nagib je OK.

Nemoj tako, zamenili su stare kotlove. ;D

Не знамо још да ли је тај посао завршен, а ни тачно када ће све бити завршено. Руси кажу да све иде по плану! Тако кажу! А можда и лажу!

https://youtu.be/0Ozisz_6ab8

https://youtu.be/cyE7sYFKnG0

https://youtu.be/fkuLSG47Gv4

„Нимиц” је поставио рекорд

[attachment=1]
Slika preuzeta sa Wikipedie

Носач авиона ЦВН 68 „Нимиц” који тренутно дежура у Јужном кинеском мору, поставио је рекорд у америчкој морнарици. Он је управо забележио 350.000. слетање на своју палубу. За командама авиоан Ф-18 који је постигао јубиларно приземљење били су капетан Крег Сикола, командант „Нимица” и Лук Едвардс командант ловачке ескадриле ВФ-22.

Следећи носач авиона у америчкој флоти, по броју слетања, је ЦВН 69„Двајт Д. Ајзенхауер” са 326.600 приземљења. „Нимиц” је поринут 1975. године и тренутно је најстарији активни носач авиона. Покрећу га два нуклеарна реактора, са роком трајања од 50 година. То значи да су они при крају употребног века. Америчка морнарица планира да обезбеди средства са којима ће „Нимиц” остати у употреби до 2026. године. Тај брод има депласман од 97.000 тона и током свог животног века је 30 пута патролирао светским морима. Сада плови на челу ударне групе у надлежности 7. флоте.

У два наврата на њему су забележене веће несреће – 1981. године на палубу се срушио авион ЕА-6Б и тада је настрадало 14 морнара док је више есетина њих тешко повређена. Потом, 1987. године у рушењу авиона типа А3 „скајвориор” погинуло је седам особа.

Izvor (https://www.politika.rs/scc/clanak/549726/amerika-nosac-aviona-nimic)

Opis kako funkcionira nosac zrakoplova Nimitz:

https://www.youtube.com/watch?v=Yuz2XWgUT4I