PALUBA

S pravom ili ne, Junkers   Ju 87 postao je sinonim za njemački  Blitzkrieg, način ratovanja pod svojim nadimkom “Stuka” (štuka). To je kratica za njemačke avione za obrušavanje,  Sturzkampfflugzeug. A zao glas  “štuke”  bio je takav da je oko samog aviona nastala gomila legendi  koje ponekad otežavaju  da se “štuka” pravilno ocijeni.  Avion je, na primjer, opisan kao nezgrapan, jer su ga saveznički lovci razmjerno lako obarali. To, međutim, jedva  iznenađuje, jer  “štuka” nije bila građena kao lovački avion, već kao veliki jednomotorni  bombarder. Krivnja sadržana u prijevodu “nezgrapan” ne pripada avionu, koji je bio lak i dobar za upravljanje i  imao vrline akrobatske mašine, već pogrešnoj taktičkoj doktrini njemačkih komandanata koji su te bombardere za obrušavanje slali  protiv ciljeva dobro branjenih dobrim lovcima, a da im nisu davali odgovarajuću zaštitnu pratnju.

Ju 87 potekao je izravno  iz posjete Ernsta Udeta SAD, gdje je video odlične razultate demonstracije bombardiranja  iz obrušavanja. Konstruiran od  Hermanna Pohlmanna, Ju 87 V1 prvi put je poletio 1935. godine. Taj početni  prototip se dosta razlikovao od većine svojih  nasljednika u nekoliko vidova: imao je Rolls Royce Kestrel motor, dvostruku vertikalnu površinu na krajevima repne horizontale i stajni trap obložen širokom aerodinamičnom oplatom koja je podsjećala na hlače. Model  V2 imao je samo jednu vertikalnu repnu površinu.

Ju 87 je skoro doživio prerani kraj  juna 1936. godine, kad je rukovadilac tehničkog odjela odlučio da se prekine rad na razvoju tog tipa. Povijest drugog svjetskog rata mogla je lako imati drugi tok da taj položaj nije zauzeo Ernst Udet sljedećeg  dana pošto je nalog bio izdan i opozvao ga. Potom je rad na razvoju brzo napredovao. Ju 87 V3, koji je u to vrijeme već letio, imao je motor Junkers Jumo koji je trebao pokretati cijelu seriju. Sredinom   1936. godine  utvrđen  je osnovni nacrt Ju 87, samo što je kasnije  aerodinamička oplata stajnog trapa promijenila osnovni obris.

Prva proizvodna serija  Ju 87A ušla je u naoružanje prvih mjeseci 1937. godine a nekoliko tih novih bombardera za obrušavanje poslano je u Španjolsku kako bi se avion operativno ispitao.

Kad se  1937. godine pojavio snažniji motor Jumo 211, Junkers je iskoristio priliku da poboljša Ju 87 ugrađujući novi motor umijesto prethodnog Jumo 210. To je uvjetovalo  veće promjene  u obliku trupa i repnih vertikalnih površina, s posljedicom da su nos, predio pilotske kabine i stražnji dio trupa dobili manje aerodinamični oblik nego što je to bilo kod serije Ju 87A. Stajni trap je također promijenjen i  za trup zategama pričvršćene noge s “hlačama” zamijenjene slobodno nosećim nogama s aerodinamičnom oplatom koje je bilo mnogo lakše održavati. Oktobra 1938. poslano je nekoliko ratnih modela Ju 87B-1 u Španjolsku gdje su imali značajne uspjehe. Maksimalna  nosivost  bila je 1.000kg bombi, dva puta veća nego kod Ju 87A. Ju  87B-2 je imao više poboljšanja u opremi.

U godinama prije rata njemačka je počela graditi nosač aviona Graf Zeppelin i namjera je bila da nekoliko bombardera za obrušavanje Ju 87 prilagođenih za operacije na moru budu dio njegova sastava. U tu svrhu je od Ju 78B izveden Ju 87C, s okovima za katapultiranje, opremljen za plutanje, sa sklopivim krilima i odbacivim stajnim trapom. Samo nekoliko aviona serijske proizvodnje izgrađeno je prije nego što je projekt  Graf Zeppelin napušten. Još jedan suvremenik serije Ju 87B bila je srija R u osnovi slična, ali sa smanjenim ofanzivnim teretom i povećanom  zalihom  benzina radi daljinskih napada na brodove.

Slijedeći  se pojavio Ju 87D, s namjerom da se iskoristi najnoviji model motora jumo 211, model 211J. Linija nosa je znatno pročišćena a prozirni pokrov  pilotske kabine dobio aerodinamički efikasniji profil.  Strijelac sada dobio dva oružja istoga kalibra, 7,92mm,  umjesto prijašnjeg jednog. Nosivost bombi povećana je do maksimuma od 1.814kg. Ju 87D-1 počeo  je ulazit u naoružanje u proljeće 1942. Serija Ju 87D proizvedena  je u velikom broju i u više subvarijanti.

Ju 87F i Ju 187 bile su verzije osnovnog nacrta nastale s namjerom da ga osuvremene, ali ni jedan primjerak nije bio proizveden. Usporedno sa serijom Ju  87D Junkers je proizvodio i Ju 87H, trenažni avion s dvostrukim komandama, kako bi se pilotima lovaca  i bombardera  omogućilo osposobljavanje za “štuku”, konačna verzija “štuke” bila je serija Ju 87G, od koje je proizveden samo Ju 87G-1. Bio je to specijalizirani “tamanitelj tenkova” s dva topa BK 3,7 kalibra 37mm, ovješena u kontejnerima pod krilima zajedno s pripadajućom municijom. To se oružje pokazalo  vrlo uspješnim, osobito u rukama asova “štuke” poput Hansa-Ulricha Rudela. Proizvodnja  Ju 87 prestala je u jleto 1944. godine, pošto ih je bilo izgrađeno 5.700, od toga 4.881 za vrijeme rata.

“Štuka”  je bila vrlo moćno oružje kad se koristila protiv neobučenih trupa u okolnostima slabog otpora u zraku. Tesu okolnosti bile prisutne prilikom pohoda Njemačke na  Poljsku ,  Belgiju,  Nizozemsku i Francusku 1939-40. godine i protiv SSSR-a 1941-43, međutim, suočena sa sposobnom lovačkom obranom “štuka” je bila smrtna zamka. Sve u svemu, “štuka” je ipak dobro služila coljevima Njemačke.


Junkers Ju 87B-1

Prikazan je avion C iz sastava 1. Staffela, I Gruppe, Stukageschwader 77.  Amblem Staffela je narančasta svinja koja se strmoglavljuje ulijevo nadolje, na žutom štitu s bijelim nazupčanim vrhom. Kamuflaža  je standardna.

-Tip: bombarder za obrušavanje, dvosjed
-Motor: jedan tekućinom hlađeni redni “Junkers Jumo 211 Da” s dvanaest cilindara, 1.200KS u polijetanju  i  1.000KS na 1.500m
-Naoružanje: defanzivno – dva fiksna mitraljeza GM17 od 7,92mm u krilima i jedan pokretljivi  MG 17 od 7,92mmu stražnjem dijelu kabine; ofenzivno – jedna bomba od 500kg i četri od 50kg
-Maksimalne brzine: 285km/h na 4.087m,  340km/h na razini mora
-Brzina kretanja: 332km/h na 3.700m
-Penjanje: 3.700m za 12min
-Operativni plafon: 8.000m
-Dolet: 790km bez tereta bombi, 595km sa 500kg bombi
-Težine:2.762kg prazan, 4.235kg opterećen
-Razmah krila. 13,80m
-Dužina: 11,10m
-Visina: 4,00m
-Površina krila: 31,90m²

Odeljenje aviona Ju 87B Stuka u letu. Svaki avion nosi samo četri bombe od 50kg, po dvije ispod svakog krila. Nositi su mogli i po jednu od 500kg na nosaču ispod trupa.

.

.

.

Prototipi Ju87

[attachment=1]
[attachment=2]

Poznata fotografija iz perioda NOR-a, i na njoj jedna partizanska štuka.


[attachment=1]

Avion je bio projektovan isključivo za bombardovanje obrušavanjem pod određenim uglom i brzinom obrušavanja.
Postojala su dva načina ispravnog "planiranja" napada i samo tim brzinama i uglovima poniranja bilo je moguće uspešno napasti cilj.


Projekat aviona je bio jedan od glavnih propagandnih aduta u taktici blic kriga.

Napraviti što veći haos,strah i pometnju.
Avioni su bili opremljeni sirenama koje su pojačavale zvučni efekat obrušavanja a čini mi se i da su bombe imale na sebi male propelere koji su davali strahovit zviždući zvuk.
Postojao je sistem automatskog izvlačenja zakrilaca za bezbedno izlaženje iz obrušavanja ukoliko pilot zbog obrušavanja izgubi svest a aktivirao se pri ubrzanjima od 6G.
 
U muzeju vazduhoplovstva u Surčinu se nalazi rep jedne štuke koja je godinama pre toga okrenuta naopačke bila izložena kao stalna spoljna postavka vojnog muzeja na Kalemegdanu.

Tu sliku imamo negde na temi o vojnom muzeju.

Na našim prostorima su ostale zapamćene po zlu.

Odličan avion za vreme kad je napravljen. Sredinom rata je već bio beznadežno zastareo, ali je do kraja korišćen.

Propeleri su služili za armiranje upaljača.




A na drugim prostorima po dobru? ;)
Kako bi tek ostale zapamćene da su korišćene jednako intenzivno kao na drugim prostorima...

 Odakle je onaj " dijagram dejstva" " Štuke"? Meni je nelogično da pilot pri izvršenju borbenog zadatka radi valjak, leđni let i tek onda da ide u napad obrušavanjem. To je za pilota težak, a nepotreban( po mom mišljenju) posao.

Gospodina Hansa Ulricha smo do sada imali i u kvizu, a ovde evo jedne dobre slike iz "najboljih dana". Umro je 1982. u Nemačkoj u 66. godini života. Bio je poznat kao član desničarskih udruženja.  U vreme sahrane na mesnom groblju para Fantoma Luftwaffe izvršila je prelet. Iako je njegovo mesto bilo na ruti preleta, ovi piloti su, po svemu sudeći, preletali radi odavanja počasti. Nekoliko ljudi je sa sahrane bilo i privedeno zbog davanja nacističkog pozdrava. Prelet nije bio koordinisan sa komandom, upravo zbog njegove političke orijentacije. Poznata je činjenica da je davao korisne savete Amerima u vreme razvoja aviona A-10 ("napravite prvo dobar automatski PO top, pa onda oko njega gradite avion" - što je i urađeno).

Vi se svakako salite? Ovo je trobojna splinter sema, iz vremena spanskog gradjanskog rata, stuke su verzije "A", imaju karakteristican zadnji deo poklopca i vrlo siroke "pantalone". Izduvi su takodje drugaciji. Sasvim su drugacije od stuka verzije "B2". A ova gospoda nisu partizani, vec LW mehanicari. Sa rajhsadlerom i kokardom na kapama.

Meni okoliš djeluje više kao Srijemska ravnica nego Španjolska.

Misli li se na ovaj detalj....


[attachment=1]

U pravu si. Ovo je Ju-87A

[attachment=1]

[attachment=2]

Ovo je Ju-87B

[attachment=3]


Obrušavanje:

[attachment=4]

Valja li ova?

[attachment=1]

Zato je svastika na desnoj strani tog repa takodje ofarbana naopacke :)

Valjda se neće gospodin Grandić ljutiti što stavljam ovu sliku na Forum.

Svakako se šalim, samo sam čekao da li će neko primetiti. Ništa se nije dešavalo u temi, pa da se razmrda stvar.

Kako naopačke?  ???

Treba da kraci budu okrenuti na ISTU stranu, a ne kao slika u ogledalu.
http://www.blic.rs/data/images/2011-04-06/131840_izlozba-vojni-muzej-004-foto-a-isakovic_f.jpg

 Zbog toga štona slikama  gledate i levu i desnu stranu repa a rapravljate kao da je sam desna strana.

Kada taj mali propeler prestane da se vrti bude malo ka-bum tako da je kžjako česta zabuna da bombe tog tipa eksplodiraju odmah.

U fon Maštajnovoj knjizi "Izgubljene pobede" je opisana najverovatnije najveća mirnodopska nesreća aviona Štuka: "15. avgusta 1939. bilo je veliko artiljerijsko gadjanje u sadejstvu sa avijacijom. Na ovom gadjanju desila se i jedna tragedija. Čitava jedna eskadrila "štuka", očigledno zbog pogrešnih podataka o visini oblaka, sručila se u šumu prilikom jednog obrušavanja."

Inače, gadjale su jedinice fon Manštajnove 18. divizjije (ukoliko neko želi da istražuje dogadjaj). Mesto - Nojhamer.

U pitanju je Prva grupa 168. puka Štuka, a poginulo je trinaest članova posada. Tu bi sudbinu vjerovatno doživio i Hans Urlih Rudel da nije nekoliko mjeseci prije toga prekomandovan u školu za izviđače.

U pitanju je "poznata nesreća", u to vreme grupa I./St.G.168 već je bila preimenovana u I./St.G.76 (kasnije ulazi u sastav St.G.3). Poznata pod navodnicima jer je postala poznata mnogo kasnije, jer ju je dugo prikrivao nacistički vrh.

Vođa grupe u pokaznom gađanju pred brojnim generalima kopnene vojske i vazduhoplovstva bio je kapetan Walter Sigel, obaveštenja o vremenskim prilikama nad ciljem od strane izviđačkog aviona koje je dobio pre poletanja govorio je o lošim vremenskim uslovima. Oblačnost iznad cilja 7/10, niska baza oblaka (900m) ali od mnogih opcija koje je imao Sigel kao komandant, odlučio se da ne odustaje od vežbe jer je mnogo glavešina bilo prisutno. Iako je kapetan Sigel bio sve vreme u radio vezi sa avionima svoje grupe (ukupno 27, možda 30) on nije bio u vezi sa područijem gde je trebalo da izvedu dejstvo što se na kraju i pokazalo kobno.

Ukratko vremenske prilike u zoni cilja u međuvremenu su se izmenile, i baza oblaka umesto tada očekivanih 300-400m nalazila se na 100m. Sigel je poveo prvu eskadrilu u obrušavanje, kada je probio oblak video je vrhove drveća kako mu se približavaju, shvatio šta se dešava ali bilo je prekasno za mnoge. On je uspeo da izvuče avion u poslednjem momentu i pošalje upozorenje ostalima koji su već bili u obrušavanju, njegovi krilni pratioci nisu uspeli da se izvuku (2 aviona) i zabili su se u zemlju, zatim se cela druga eskadrila (9 aviona) slupala jer nisu uspeli da odreaguju na vreme kao i još 2 aviona iz treće eskadrile. Poginulo je 26 pilota i radista-strelaca. Komandant Sigel je oslobođen odgovornosti jer se ispravno oslonio na vremenski izveštaj koji je za njega bio merodavan.

[attachment=1]

Naša Štuka.

[attachment=1]

[attachment=1]

Original u rezoluciji 4858x3434 (1,9 MB), šaljem elektronski :D


Љуба

[attachment=1][attachment=2]

Vir: "Večernji list" - Vojna povijest Zagreb
http://www.vecernji.hr/
04.06.2016.

Njemački bombarder Junkers Ju 87B-2

Početkom svibnja 1942. Rommelu je stiglo 50 Ju 87 iz 2. pukovnije obrušavajućih bombardera (kraće St.G 2) za potporu ofenzive prema Tobruku, tako da je sveukupno imao oko 80 tih zrakoplova.
 
Rijetko da koji od entuzijasta koje zanima Drugi svjetski rat, ne zna za njemački obrušavajući bombarder „štuka“. Prvi njemački bombarderi Junkers Ju 87 u službi su Luftwaffe od 1937. godine. Bombarder je službeno nazvan Sturzkampfflugzeug (obrušavajući bombarder) kraće „Stuka“ - otkuda je nastao i naziv „štuka“. Bombarder se gotovo okomito obrušavao na cilj kako bi s otkvačenom bombom postigao što točniji pogodak. Kako bi se onemogućila prevelika brzina obrušavanja, bombarderi su imali zračne kočnice koje su ispuštale zavijajući zvuk koji je imao velik psihološki učinak na protivnika. Za razliku od Britanaca, Nijemci su imali vrlo dobro organizirano navođenje zrakoplova na taktičke ciljeve na zemlji putem posebnih radiostanica kopnenih postrojbi. Svaka njemačka veća kopnena postrojba imala je nekoliko pripadnika Luftwaffe koji su navodili Ju 87 na ciljeve na zemlji. Na drugoj strani, Britanci do kraja 1942. godine u Africi nisu su imali ni službe navođenja ni taktičke zrakoplove. Pojedinačne ciljeve na zemlji napadali su lovačkim zrakoplovima. Početkom svibnja 1942. Rommelu je stiglo 50 Ju 87 iz 2. pukovnije obrušavajućih bombardera (kraće St.G 2) za potporu ofenzive prema Tobruku, tako da je sveukupno imao oko 80 tih zrakoplova. Na ilustraciji je Ju 87B-2 trop (tropska inačica) iz 5. eskadrile (kraće (5./ St.G 2) s aerodroma Tmimi. Preko standardne tamnozeleno- maslinaste kamuflažne boje na brzinu su prebojane pustinjski žute široke crte.
   
- Posada: 2
- Raspon krila: 13,80 m
- Dužina trupa: 11,10 m
- Visina: 4,24 m
- Površina krila: 31,9 m²
- Težina prazan: 2.750 kg
- Najveća borbena težina: 4.370 kg
- Motor: Junkers Jumo 211Da snage 1200 KS, 12V, vodom hlađeni
- Najveća brzina: 340 km/h na 0 m i 320 km/h na 3.500 m
- Najveća brzina obrušavanja: 600 km/h
- Brzina slijetanja: 118 km/h
- Najveći dolet: 850 km
- Naoružanje: dvije strojnice MG 17 i jedna MG 15 kalibra 7,92 mm
- Nosivost bombi: 1x500 kg plus 2x50 ili 4x50 kg

[attachment=1][attachment=2]

Cini mi se da sam  negde pre vise godina procitao da je navodno na neku verziju stuke instaliran top kalibra 76 mm. Da li je to istina, i ako jeste, koja je preciznost i kapacitet tog oruzja prilikom dejstva? Meni deluje kao neistina. Znam da su bila dva od 37 mm.

 76мм !???! Па распао би се од трзаја.

Zato i ne verujem, a siguran sam da su tako napisali. Uzgred, koliko je top 37 mm mogao celika da probije?

https://hr.wikipedia.org/wiki/Hans-Ulrich_Rudel

Po ovome dosta, T-34 nije baš od kartona.

(https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/6f/49/3e/6f493e619bdd68579f6bf05bf6c3ff03.jpg)

(https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/originals/a5/ac/8a/a5ac8a31868c60e51fcbdbbb299a568e.jpg)

Neistina iz vise razloga. Prvi i najocigledniji je da nemci nisu imali u svom arenalu top od 76mm, vec od 75mm. Sa druge strane postojao je Ju-88 P4 sa 50mm topom i postojao je nacrt za Ju88 P5 sa 88mm topom, koji koliko se zna nikada nije bio napravljen. Ju 87 jednostavno nema cvrstinu da izdrzi veci top, i 37mm topovi su ami po sebi bili ozbiljno opterecenje za avion.

Na sta li bi licilo to cudo od 88 mm!

Pre desetak godina sam na Kalenić pijaci kupio neku ručno pravljenu svesku sa isečcima iz onovremene predratne i ratne štampe ... Neko je isecao iz novina fotografije raznih aviona, lepio ih na pak papir i na kraju uvezao u kožni povez. Trenutno pretresam po jednom ćošku police pa sam ga našao.



[attachment=1]


[attachment=2]

Još nekoliko ...


[attachment=1]


[attachment=2]


[attachment=3]

[attachment=1]

Junkers 87 nad Staljingradom.



[attachment=1]

Увод

Током првих дана немачког муњевитог рата, један од најупечатљивијих симбола терора, али и симбол немачке ваздушне моћи, постаје Јункерсов Ју-87, зван Штука (скраћено од Sturzkampfflugzeug – обрушавајући бомбардер). Са карактеристичним изгледом крила и фиксним стајним трапом, Штука је био један од најпрепознатљивијих авиона на небу. Сматра се и једним од првих писхолошких оружја. Ваздушна сирена, активирана приликом обрушавања, позната као „Јерихонска труба“, производила је застрашујући звук који је ледио крв у жилама и за последицу имао застрашујућу панику.

[attachment=1]Формација Штука на небу Пољске, 1939.

Развој

Прича о Ју 87 почиње још у Првом светском рату, када се немачко ваздухопловство ослањало углавном на два типа авиона: бомбардер Gotha и милитаризоване Цепелине. Оба типа су коришћена са ограниченим учинком на фронту; Gotha је имао слабе маневарске карактеристике, чиме је био лака мета савезничких ловачких авиона, док су цепелини били изузетно осетљиви на непријатељска дејства, а уз то су били изузетно спори и троми. До краја рата су чак проглашени и бескорисним. У међувремену, развијан је концепт бомбардовања из обрушавања. Британски РАФ је експериментисао употребљавајући модификоване авионе SE5a и Sopwith Camel, али је убрзо донета одлука да корист добијена бомбардовањем из обрушавања није вреднија од губитака које ће та јединица претрпети коришћењем ове тактике.

Међутим, перцепција Немаца у погледу бомбардовања из обрушавања била је другачија. Они су одлучили да су средњи и тешки бомбардери одлични за бомбардовање стратешких мета (градови, инфраструктура, индустрија – циљеви који се могу бомбардовати са већих висина). На другој страни, обрушавајући бомбардери би били идеални за бомбардовање циљева тактичког значаја (непријатељске јединице, слагалишта муниције, пољске фортификације). Теоретски, обрушавајући бомбардер би могао да изврши прецизан напад на ове циљеве, истовремено представљајући малу мету за непријатељску ПВО.

Иако под ограничењима Версајског мира, немачки произвођачи авиона, као Junkers и Heinkel, су започели трагање за начинима за заобилазак ограничења. Тако је Јункерс отворио компанију у Шведској под именом Flygindustri. Под маском пројектовања цивилних авиона, Јункерс развоја прототип ловачког авиона, ознаке K 47. Двоседи ловац K 47 је први пут полетео 1929. и могао је да понесе 100 кг бомби (уобичајено 8 бомби по 12,5 кг). K 47 је подвргнут интензивним опитовањима на немачком тајном аеродрому у Липецку (Совјетски Савез); између осталог је проверавано и да ли се овај авион може употребити као обрушавајући бомбардер. K 47 се показао добро у овој улози, али је његова висока цена била пресудна да га немачке оружане снаге одбију.

[attachment=2]Јункерсов ловачки авион K47

Док је Јункерс радио на ловцу K 47, Heinkel је на видело дана избацио He 50, који је пројeктован на основу налога јапанске владе. Јапан је био савезник западних земаља, али је сада био ограничен међународним споразумима који су ограничавали број и тонажу капиталних ратних бродова. У то време, авијацијске јединице америчке морнарице и Маринског корпуса су били једине које су експериментисале са обрушавајућим бомбардерима. Јапан, свестан овога, покушавајући да парира Американцима, тражи од Хенкела да развије обрушавајући бомбардер. Двоседи двокрилац, са отвореним кокпитом, ознаке He 50D, је постао основа за каснији јапански обрушавајући бомбардер Aichi D1A.

Хенкел је 1932. приказао другу по реду верзију авиона He 50, који је уведен у наоружање немачких оружаних снага. Када је најављен програм развоја новог обрушавајућег бомбардера, Херман Полман (Hermann Pohlmann) – који је био упућен у развој Јуннкерсовог модела K 47, започиње рад на првом прототипу авиона који ће постати познат као Ju 87. Време почетка развоја авиона је пало у време доласка Хитлера на власт, који је милитаризацији Немачке дао највиши приоритет. Са Херманом Герингом на месту команданта новоуспостављеног ваздухопловства, немачко Министарство авијације је погурало развој новог обрушавајућег бомбардера, а Полманов Ју 87 је био главни кандидат.

[attachment=3]Heinkel He-50

Први прототип авиона, једноставне ознаке Ju 87 V1, био је погоњен дванаестоцилиндричним мотором Rolls-Royce Kestrel и имао је реп са два вертикалца. Овај прототип се срушио током пробног лета, при чему је погинуо Јункерсов пробни пилот – ветеран Вили Нојенхофен (Willy Neuenhofen) и његов инжињер лета Хајнрих Крефт (Heinrich Kreft). Двострука вертикална кормила нису могла издржати оптерећења приликом маневра обрушавања. Јункерсов други прототип, V2, остаје без двоструког веертикалца. Крила код овог прототипа добијају и спeцијална преткрица, која су се могла ротирати за 90 степени на доле, чиме су деловале као ваздушне кочнице. На авион је могла бити подвешена једна бомба масе 500 кг. Замењен је мотор, тако да је уместо дотадашњег британског, авион добио немачки мотор BMW Hornet, а на крају је и он замењен мотором Jumo 210. Иако су тестирања другог прототипа била успешна, Волфрам фон Рихтхофен (Wolfram von Richthofen), начелник комисије немачког ваздухопловства је рекао Јункерсу да нема шансе да Штука буде изабрана за основни обрушавајући бомбардер немачког ваздухопловства. Фон Рихтхофен је након рушења првог прототипа био уздржан у вези са Јункерсовим моделом, а сматрао је и да је нови, редизајнирани модел имао слаб погон. Немачко министарство ваздухопловства је био врло близу да уговор за обрушавајући бомбардер додели Јункерсовом такмацу – Хенкелу, пошто је изгледало да је He 118 квалитетнији од тестираних Штука. Међутим, када се и Хенкелов први прототип срушио на свом првом пробном лету 25. јула 1936, Министарство је потписало уговор са Јункерсом.

[attachment=4]Један од прототипова, ознаке V-1

Након Штукиног избора, Јункерс је развио трећи, четврти и пети прототип (ознака V3, V4 и V5), који су још увек имали пропусте у конструкцији и перформансама. Прототип V3 је пилоту пружао бољу прегледност и реконструисани реп. Четврти прототип је открио да Штука може полетети са писте дуге 250 метара, да се уз оптерећење од 250 кг на висину од 1 875  метара за осам минута, као и да крстарећа брзина износи 250 км/ч. Ове перформансе су биле лошије од перформанси Хенкеловог модела He 50. Ипак, пилоти су још увек хвалили управљивост и еластичност авиона. Прототип V4 се разликовао од претходних по уграђеном мотору Jumo 210Aa и редизјанираном кокпиту. Прва предсеријски авиони модела Ju 87A-0 су произведени у јесен 1936. Штука је чак и са пропустима постала основни обрушавајући бомбардер немачког ратног ваздухопловства.

Летење на Штукама је било релативно једноставно. Полетала је при брзини од 116 км/ч. По полетању се релативно споро пењала, око 226 м/мин.

За извршење бомбардовања, Штука је изводила једноставан маневар вертикалног обрушавања. Са висина изнад 4 600 метара, пилот је уочавао свој циљ кроз нишанску справу (stukavisier) на поду кокпита. Након уочавања циља, пилот улази у полуваљак и креће у обрушавање. Под крилима су се налазиле аутоматске ваздушне кочнице које су могле да изведу авион из обрушавања, за случај да се пилот услед превеликог оптерећења онесвести.

[attachment=5]Графички приказ маневра обрушавања (Wikipedia)

Штука се обрушавала под углом од 60 до 90 степени, брзинама од 500 до 600 км/ч. Велика брзина и стрмо обрушавање су умногоме доприносили прецизности бомбардовања, али су пилоти трпели велико оптерећење. Током првих летова у Дасау, откривено је да при оптерећењу од 4 g, није било сметњи вида или других функција организма пилота, али да је при оптерећењу од 5g долазило до сметњи у смислу замућења вида. Даљи тестови су показали да пилот не може да издржи оптерећења већа од 8,5g више од три секунде, након чега наступају тешке повреде или смрт. У циљу смањења ризика од прекомерног оптерећења пилота, Штуке су опремане светлосном сигнализацијом која је показивала пилоту када треба да отпусти бомбе (уобичајено на 450 метара). Након отуштања бомби, пилот би активирао механизам за извлачење из обрушавања, услед чега би оптерећење нарасло на 6g. Након што би се нос авиона попео изнад хоризонта, кочнице би се увлачиле, а број обртаја мотора повећао. Након преласка у нормалан лет, пилот би поновно отварао поклопце хладњака који су спречавали прегревање мотора. Слетање Штуком је било лако, али је ипак захтевало пуну пажњу пилота, јер је авион био склон побадању на нос приликом додира са тлом. Штука је имала и слабашан стајни трап.

Верзије авиона

Ju 87A

Ju 87A (надимак „Антон“, у складу са немачким алфабетом) се врло мало разликовао од предсеријских прототипова. Задржао је реп са једним вертикалцем, као и мотор Jumo 210. Први авион ове верзије, ознаке А-0, имао је змај израђен у потпуности од метала. Труп је био спуштен, заједно са местом нишанџије, чиме је нишанџија имао боље видно поље. „А“ серија авиона је имала две радио антене, „V“ облика. Међутим, у наредним верзијама авиона, двоструке радио антене су замењене једном антеном, која је сада монтирана ближе кокпиту. „А“ серија авиона је имала FuG VII радио уређаје, какви су били уграђивани и у авионе Focke-Wulf Fw 190. Ове радио уређаје је одликовао велики домет у одржавању радио веза.

Верзија „А-0“ је у пролеће 1937. подвргнута интензивном програму тестирања, користећи при томе различите бомбе. Како је фон Рихтхофен тврдио да је мотор Jumo 210 преслаб, уграђен је Jumo 210D, чиме је настала нова верзија авиона, ознаке „A-1“. Следећа верзија авиона, „А-2“ је имала модернији систем унутрашње везе, између пилота и нишанџије.

Ju 87B

Ju 87B, са надимком „Berta“, прва је серијски произвођена верзија Штуке. Први авион ове верзије, Ju 87B-1, био је погоњен већим мотором Jumo 211D, снаге 1184 КС. Овај мотор је омогућио да Штука понесе и до 1000 кг бомби. Након успешног тестирања у Шпанији, темпо производње је повећан на 60 авиона месечно. Тако је немачко ваздухопловство почетак Другог светског рата дочекало са више од 300 авиона B-1 у наоружању.

Код ове верзије је први пут уграђена ваздушна сирена, тзв. Јерихонска труба, која је сејала страх како међу цивилима тако и међу војницима. Сирена је уклоњена тек 1943, када је изгубила онај психолошки ефекат који је имала на почетку рата.

[attachment=6]Заробљени Junkers JU-87 B, север Африке

Верзију B-1 је одликовао реконстурисани поклопац мотора, са новим уводницима ваздуха и хладњаком. „Камашне“ на точковима постале су једноставније и могле су се уклонити за случај да је авион користио неравне писте. Сам стајни трап је ојачан. Након верзије B-1, дошла је и верзија B-2, која је имала и стајни трап са скијама и нови хидраулични систем затварања отвора за хлађење. То је уједно била и прва верзија која се нашла у наоружању других оружаних снага света (Италија, Мађарска, Бугарска, Румунија). Производња ове верзије је прекинута октобра 1940.

Ju 87C

Почетком 1938. Јункерс развија прототип авиона Ju 87C. Ова верзија је била специјално конструисана за немачку ратну морнарицу. Први прототипови су били израђени употребом змаја Ju 87B. Први прототип, ознаке V10, имао је класична крила као код ранијих верзија авиона, док је следећи прототип добио склапајућа крила, карактеристична за палубну авијацију. Током почетних тестирања, извршених 1938-39. године, Ju 87C је извршио скоро 1 000 фингираних слетања на летну палубу носача авиона, хватајући се на жицу за слетање. Иако су тестирања била успешна, све наруџбе ове верзије авиона отказане су након почетка рата. Средином 1940, производња Ju 87C је пребачена на производњу новијег модела, ознаке Ju 87R.

[attachment=7]Морнаричка верзија авиона, са склопљеним крилима

Ju 87D

Након чувене битке за Британију, немачком ратном ваздухопловству је било јасно да њихови обрушавајући бомбардери нису дорасли савезничким ловцима. Нацистичка Немачка није имала превише избора, тако да су наставили са производњом и модернизацијом Штуке; то је био једини тип обрушавајућих бомбардера којим су располагали.

[attachment=8]Junkers Ju-87 D

Желећи да унапреди способности авиона, Јункерс је развио D серију авиона. Ова веерзија је имала реконструисани поклопац кокпита, који је сада добио аеродинамичку форму и повећао видљивост пилота и нишанџије. Нос авиона је био измењен померањем хладњака уља испод мотора, док су хладњаци воде били уграђени испод крила. Снага мотора је повећана на преко 1 400 КС, а носивост убојних средстава повећана скоро четири пута (са 500 на више од 1800 кг). Капацитет резервоара горива је повећан на 800 литара, а авион је добио и могућност коришћења додатних, одбацивих резервоара за гориво, капацитета 300 литара. Додатно гориво је обезбеђивало аутономију од скоро 2,5 часа лета, док су додатни резервоари горива повећали аутономију лета на 4 часа. Даље модификације су се односиле на уградњу нове елисе, модела VS 11, унапређену оклопну заштиту… Развијана је и верзија торпедног бомбардера, као и уградња топова калибра 20 мм и повећање борбеног комплета митраљеза са 1000 на 2000 метака. Као и код С верзије авиона, и код D верзије је могуће класични стајни трип заменити скијама или пловцима.

Убрзо након увођења модела D-1, Јункерс је представио модел D-2. Овај модел је био идентичан моделу D-1, с тим да је имао снажнији репни точак и додатну опрему за вучу једрилице. Даљи модел, ознаке D-3 је остао без „јерихонске трубе“, али је добио пакет оклопне заштите којим је заштићена инсталација хладњака. Разрађени су планови за модел D-4, торпедни бомбардер, али се касније одустало од њега. Друге значајне варијанте су биле D-5 и D-7. D-5 је била врло слична верзији D-3, али са повећаним распоном крила од преко 15 метара. D-7 је озналио знатно скретање од класичне улоге Штуке као обрушавајућег бомбардера. У данима пре доласка модела G на Источни фронт, постојећи авиони Ju 87 су коришћени за задатке ватрене подршке јединицама пешадије. Стога је Јункерс развио верзију D-7 као специјализовани авион за ватрену подршку ноћу. Производња авиона Ju 87D је завршена септембра 1944, до када је произведено 3 639 апарата. Након верзије Ju 87D, направљени су планови за верзије Е и F, али ни једна од њих није направљена. Уместо њих, Јункерс је развио верзију G, која је из основа променила улогу Штуке у борби.

Ju 87G

Штука је 1943. постала дефинитивно застарели авион, који је скоро сваки савезнички авион могао оборити. Верзија Ju 87G је донекле дала нов живот авиону. Време развоја ове верзије авиона поклопило се са почетком истискивања немачких снага са Истока. Нови авион је морао да се супротстави нарастајућем броју совјетских тенкова. Сама конструкција авиона остала је непромењена у односу на претходни модел, али је уграђен нов мотор (Jumo 211J) и ново наоружање (2 топа калибра 37 мм). Оклопна заштита је побољшана, нарочито кокпита тако да је посада авиона сада била заштићенија од дејства совјетске ПВО. Први авиони ове верзије стижу у ескадриле априла 1943, на време за учешће у Курској бици.

[attachment=9]Junkers Ju-87 G

За разлику од претходника, верзија G није имала пуно подверзија – свега две : G-1 и G-2. G-1 је била заснована на змају авиона D-3 и била је наоружана са два топа калибра 37 мм Flak 18 уграђених на поткрилним носачима, са спољне стране стајног трапа. Како је овај авион требао да дејствује са малих висина, уклоњене су му ваздушне кочнице и кисеоничка опрема. Уклањање ове опреме је компензовало уградњу топова. Верзија G-2 је била слична верзији G-1, с тим да је користила крило са авиона верзије D-5. Произведено је 208 авиона G-2, а још 22 је конвертовано из верзије D-3.

Ju 87R

Штука је имала и своју далекометну верзију авиона Ju 87B, која је понела ознаку R. Ова верзија је била пројектована као противбродска верзија авиона, способна да прелети дуге дистанце и изврши удар по непријатељском конвоју. Како је ова верзија настала употребом змајева верзије B, тако је и подверзија R-1 била идентична серијски произведеним авионима серије B-1, с том разликом да је нова верзија имала модернији систем горива. Авион је добио допунске резервоаре горива, као и додатних 150 литара горива у крилима. Након подверзије R-1, Јункерс је произвео и подверзије R-2 и R-4, који су модификовани за дејства у Медитерану и северној Африци. Прве јединице наоружане авионима Ju 87R су се појавиле током немачке инвазије Норвешке 1940. Ова верзија је коришћена и у последњим данима немачког напада на Француску, као и у рејону Гибралтара, где су ометани савезнички конвоји. Произведено је укупно 972 авиона у R верзији.

ТТ карактеристике	Ju 87 B-2
Посада	2 члана
Распон крила	13,8 м
Дужина	11 м
Висина	4,23 м
Маса празног авиона	3 205 кг
Макс. полетна маса	5 000 кг
Погон	1 х Junkers Jumo 211D, снаге 1184 КС
Максимална брзина	390 км/ч
Долет	500 км
Плафон лета	8 200 км
Наоружање	2 х 7,92 мм MG 17 1 х 7,92 мм MG 15 1 х бомба 250 кг под трупом 4 х бомба 50 кг под крилима

[attachment=10]

Rudel napada sovjetske desantne camce, ww2.
https://m.youtube.com/watch?v=-f_SxKw5r3Y

https://www.youtube.com/watch?v=LLdL6lEyN8o

Napravljeni su dobri prilozi o nastanku i razvoju Ju-87 Stuke, ali je zaboravljena prava istina da su obrusavajuce bombardere prvi razvili Amerikanci ,a u Njemacku je tu ideju donio legendarni Ernest Udet nakon svog posjeta Americi. Njemci su ideju razvili do savrsenstva za napade na tockaste ciljeve, i ideju Blitz Krieg-a, sprega Stuka i tenkovskih klinova, zasluzan Guderian .

Ne zaboravimo da su veliki uticaj na nemačku strategiju Blickriga izvršili Tuhačevski & Co. sa svojom teorijom "duboke operacije", u vreme kad su se Nemci i Rusi dvadesetih godina XX veka "intenzivno družili" u Lipecku, Kazanju i kojekude još. Gering je npr. u SSSR imao i vanbračno dete.

Nije li i Šlifenov plan napada na Francusku preko Belgije, bio neka vrsta blickriga? Naravno sa tehnikom toga vremena. I taj plan je predviđao pobjedu nad Francuskom za oko dva mjeseca.

Meni se čini da je stara njemačka strategija samo prilagođena novoj tehnici, a da je taktika radikalno promijenjena. U toj novoj taktici su i štuke imale važnu ulogu.