PALUBA

Kao prvu sliku koju sam postavio je značka graničnih jedinica JNA.
To je moja značka koju sam dobio ujutro 8. 9. 1988 godine u Mariboru u kasarni "Tone Tomšić" V.P. 8164/20-3 od komandira karaule "Ceršak" V.P. 5457 , zastavnika I klase Spasković Radoja i do danas je sačuvao.

Imam priliku otvoriti novu temu na ovome forumu koji još nitko nije otvorio a radi se o Graničnim jedinicama JNA.  :klap
To su pripadnici JNA koji su svoje zadatke obavljaju na Prvoj crti obrane Jugoslavije.
Kao glavni zadatak tih graničnih jedinica JNA je čuvanje državne granice od „vanjskog neprijatelja“.
Kroz neke moje tekstove koje budem pisao vidjet će te što su u stvari radili graničari JNA.
Kako su obavljali svoje zadatke, sa kojim su oružjem raspolagali, kojim uređajima, sredstvima kako su se obavljali zadaci na terenu, kako to izgleda u stvarnosti, uglavnom kakva je prva crta obrane Jugoslavije, da li je moguće ilegalno izići ili ući iz Jugoslavije dok je čuvaju granične jedinice JNA.
Iz moga iskustva svaka karaula JNA nije ista kako po izgledu karaule, po broju graničara, po opremi, zadacima, naoružanju, tehnici,  drugim sredstvima i nekim pojedinostima koje su i mene iznenadile ne samo mene već i druge graničare sa kojim sam imao kontakta.
Oni su se čudili kako je to na mojoj karauli ja se čudio kako je to na njihovoj karauli.
Postavit ću nekoliko slika iz doba JNA kad sam bi graničar.
Na ovu moju temu će se javiti i drugi graničari koji su služili JNA.

Свака част за причу ! Чекам наставак  8)

Drago mi je da si započeo ovu temu.

Pozdrav

Vlado

Tema, svakako zanimljiva.
Da se pokusamo bolje uzivjeti u tu 1988.g. i daljnje granicarske dogodovstine, koje si godiste Granicaru?

Pa ja sam se iznenadio da na ovome forumu niste imali pokrenutu temu o graničnim jedinicama JNA. :o
Karaule su objekti otvorenoga tipa.
Graničari su 24 sata na dan u na zadacima.
Uvijek se nešto događa.
Za razliku od pripdnika JNA koji su u kasarnama i nema mrdanja vani.
Sjetio sam se filma "Karaula" koji dosta dobro dočarava kakav je život graničara JNA i u njemu svaki graničar JNA može pronaći nešto što se događalo i na njegovoj karauli.

Pa neću ja sam ovdje pisati svoja događanja.
Pisat će i drugi koji su bili u graničnim jedinicama JNA prije 1988 i poslje 1988.
Ja ću navesti neka moja događanja.

A za ovo pitanje koje sam godište, pa isto kao i Michael Schumacher,he he he he.!!!  :pilot

За годиште (годину рођења) је лако израчунати. У то време се махом одлазило у војску одмах после средње школе. Дакле имао је 19-20, максимално 21 године.

Иначе Граничне јединице ЈНА су наследник КНОЈ-а (Корпус народне одбране). КНОЈ је је укинут 1953.године а његове обавезе, у оном делу који се односи на заштиту границе, преузеле су Граничне јединице ЈНА. У прво време је постојала посебна Команда граничних јединица, али је и она касније укинута па су граничне једнице су предате у надлежност армијама и касније војиштима.

Pomorski granicari su svoja iskustva iznijeli u topiku o brodovima koji su vrsili granicnu sluzbu.

A, sto se tice granicnih jedinica na kopnu; evo na Palubi tebe - Vojnika Granicara.  Ceka se  razvoj...

Dobra tema, ajde graničaru napiši kako je bilo, interesantno će biti. Znači, tvoja karaula je bila na granici s Austrijom (ili Madjarskom ?), gde tačno ? I kako se gledala Austrija u smislu vanjskog neprijatelja (nevtralna zemlja) ?  Dali su bile neke aktivnosti Austrijske vojske, koje ste pratili odnosno kako se Austrija ponašala prema njenoj južnoj susjedi u kontekstu granice i socializma ?

Nevjerojatno mi je to što od ondašnjih negdje 22 milijuna stanovnika Jugoslavije da ja vojnik graničar jedini ovdje na forumu branim boje graničnih jedinica JNA.!!!  :klap
Ostali pripadnici graničnih jedinica JNA kao da su u zemlju propali.!
A što se tiče "Čeka se razvoj",  polako da naoštrim olovku.!

Malo je na forumu kopnenih granicara; sve morski, a oni iznose svoje.
Nemoj puno spremati tehniku - publika ceka.

Uh koliko pitanja.!!!
Svaka karaula ima svojih zanimljiovosti tako i moja karaula "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija.
Uglavnom ona se nalazi oko 20 kilometara sjevero-istočno od Maribora na granici sa Austrijom.

Jugoslaviji je bio svatko neprijatelj čim je Jugoslavija raspoređivala svoju vojsku uz državnu granicu sa tom zemljom.
Moje je mišljenje da ako Jugoslavija ima susjeda prijatelja zašto onda stavlja svoju vojsku na granicu sa tom zemljom.!?
Moje odjeljenje je imalo jedan zadatak u slučaju rata što da napravimo ako neprijatelj krene sa austrijskog teritorija prema Jugoslaviji, a o tome ću drugom prilikom.

Dok sam ja bio na karauli "Ceršak" nikada nisam vidio austrijskog vojnika na njihovoj granici sa Jugoslavijom bilo da je došao sa nekom namjerom ili bez neke namjere.

"Kako se Austrija ponašala prema njenoj južnoj susjedi u kontekstu granice i socializma?"
Kako na ovo zadnje pitanje odgovoriti ni sam ne znam.
Mi kao granične jedinice JNA nismo imali nekih kontakata sa austrijskim narodom, vojskom, policijom tako da ti to ne bi mogao odgovoriti.
Uglavnom austrijanci se nisu brinuli za svoju granicu, zašto da troše tolike novce na osiguranje državne granice kad to radi Jugoslavija 24 sata na dan.
Nitko od austrijanaca nije prelazio državnu granicu da bi ušao u Jugoslaviju i ostao živjeti u Jugoslaviji u komunizmu.
Obratnih situacija je bilo.!

Postavio bi vam sliku moje karaule ali još mi ne ide ta vaša jednostavna varijanta postavljanja slika.
Kad naučim kako se to radi vidjet će te je kako je izgledala kad sam ja došao na nju a kako izgleda danas.

Ali za početak evo ovdje je možete popgledati da vidite gdje se nalazi a i njeno okruženje.
Ispred karaule će te vidjeti nazire se jadan krug uglavnom tu su se vozila okretala i to je moja karaula "Ceršak".
http://maps.google.hr/maps?hl=hr&ll=46.704494,15.662843&spn=0.000923,0.001719&t=h&z=19

Jako zanimljiva konstatacija. Ostale zemlje Evrope i sveta nemaju granicu i granicne jedinice ili ih bar u to vreme nisu imali? Opravdano pretpostavljajuci da zivis u Hrvatskoj pitam da li Hrvatska ima neku formaciju  (vojnu ili policijsku) koja kontrolise granicu?
Zivis u kuci i imas ogradu, kapiju, psa cuvara u tom dvoristu... dakle sve komsije su ti neprijatelji. Da su ti prijatelji ograda ti ne bi trebala i ne bi pas cuvar budno motrio ko dolazi.

I mene zanima što misliš zašto Austrija nije imala vojsku na svojoj granici sa Jugoslavojom.!?
Zašto je Jugoslavija imala vojsku na granici sa Austrijom.!?
Hrvatska vojska ne nadzire hrvatske granice.
Hrvatska policiju možeš sresti na graničnim prijelazima i možda 200 - 300 metara lijevo ili desno od graničnih prijelaza ostalo se ne nadzire 24 sata na dan može prijeći ko želi i kad želi.

Bio sam ja graničar na Jugoslovensko-Albanskoj granici.Ajd kolega napiši,pa da se priključim ja sam bio 93/94,nije JNA,bio je onaj stilizovani znak koji je ličio na JA.Pravila su bila važeća još iz JNA.

nije se jugoslavija bojala austrijske vojske pa zato pazila granicu, vec se bojala (i to opravdano) ekstremiastickih elemenata. seti se one situacije iz '72. ako me secanje dobro sluzi da se zove radusa.

hrvatska policija svakako patrolira i duz granica, a gde tacno zavisi od mnogo cega. negde se postavljaju i elektronski senzori i ic kamere. takva je situacija na srpsko-rumuskoj granici trenutno. srpska policija patrolira tu i tamo gde se zna da se najcesce prelazi i svercuje, a ostalo se nadgleda elektronski (najvise od strane rumuna jer oni imaju bolju opremu a saradnja je odlicna).

Simpatično, malo ga lupaš ali za sad će proći.

Smireno.

- e, pa sad, bas i ne bi tako moglo - time se bave oni koji potpadaju pod odgovornost propisanu zakonom...

Članak 5..

Prelazak državne granice dozvoljen je samo na graničnom prijelazu s valjanom putnom ispravom i u vrijeme koje je za to određeno.

Prelazak državne granice izvan graničnog prijelaza dozvoljen je samo na temelju međudržavnog sporazuma i u slučaju više sile.

Ali, ovo nema neku izravnu vezu s osnovnom temom.

To je odraz sigurnosne procjene na koju je utjecala  državna politika. Sigurno znam da su Mađari i Rumunji imali vojnike graničare. Imali su i meki pojas kojeg su svako jutro pregledavali. Italija je isto imala vojnike graničare. Jugoslavija je u odnosu na neke druge zemlje imala možda veći broj vojnika graničara zbog zemljopisnog položaja i prometnih pravaca. Potrebno je uzeti u obzir i osjetljivi položaj između dvaju blokova. Možda bi se našao i još neki razlog koji je utjecao na strogi nadzor državne granice.

Tako je @Brodarski, stavari treba gledati kompleksno, trivijalnost vođena sa emocijonalnim stavovima dovodi do gornjih tekstova, mišljeno pre svega na tekstove @vojnika graničara.

granicare prema jugi imali su i bugari i grci. licno sam ih vidjao dok je juga postojala. mislim da je i albanija imala granicne jedinice.

Nema te zapreke koja se ne može savladati, tako i granice. Onaj tko je nadzire znade i njene slabe točke. Raspored stalnih i privremenih stražarskih mjesta  kao i ophodnja u nepravilnim razmacima neke su od mogućnosti koje primjenjuje zapovjednik karaule. Upotreba tehničkih sredstava danas omogućuje bolji nadzor po noći i nepovoljnim vremenskim uvjetima. Hoće li se netko nepozvan pustiti 500 metara ili 30 kilometara unutar državnog prostora zavisi od nekog drugog. Nepozvani će biti neprimjetno praćen i kad ostvari kontakt uhićen. To je i praksa kod drugih država. Nadzor bivše jugoslavenske granice nije bio jednostavan posao. Uzevši u obzir zemljopisne i klimatske karakteristike kao i frekvenciju prometa na određenim pravcima.

Da se razumemo u jednu stvar. Sistem cuvanja granice u staroj Jugi je bio malo kompleksniji nego sto je samo karaula i vojna patrola sa vremena na vreme.
Linisko obezbedjivanje granice je davala JNA sa sistemom karaula, strazara i patrola. Sirina tog obezbedjenja je bila oko 5 kilometara u dubini teritorije SFRJ. Iza nje je isao pojas obezbedjenja koje je obavljalo SSUP i RSUP-ovi u dubini teritorije od 30 kilometara.
Ipak ovo nisu bili prvi i jedini pojasi odbrane granice. Prvi pojas je bio obavestajni i nalazio se kako liniski, tako i u dubini teritorije suseda, a zadnji je bio kontraobavestajni pojas na celoj teritoriji drzave.

Sto se odnosi do toga, koji organ obavlja linisko obezbedjenje drzavne granice ranije, a i danas, to sve zavisi od drzave do drzave. Recimo od pre nekoliko godina drzavnu granicu Makedonije liniski obezbedjuje Granicna Policija koja se nalazi u sastavu MUP-a Makedonije.

tacno trpe. glavninu granicarskih "snaga" sfrj cinili su lokalni seljaci - cobani, koji su vojsci javljali sve sto primete. a primecivali su sve, po prirodi posla ;D

Prije svega pozdrav za @vojnik graničar,a sad i pitanje.Koga bi ti postavio na granicu YU u to vrime bez obzira na neke "prijateljske" zemlje iz susjedstva da si npr:na vlasti,a država ti okružena između dva vojno-politička saveza(NATO i Varšavski pakt)? Uostalom povijest prostora YU mnogo je utjecala da JNA čuva granicu i za mene je to jedino objašnjenje zašto je JNA bila za nadziranje granice. Jedan od odgovora zašto je YU imala vojsku na granici pročitaj topic na ovom forumu-  "Bitka za Trst" i vidjet češ kako su Englezi,Amerikanci,Talijani,Francuzi,Rusi krojili granice YU.

ЈНА је обезбеђивала границу тзв. линијски: распоредом караула и упућивањем органа (патрола, заседа, осмтарача). Наравно и обавештајним обезбеђењем. Дубинско обезбеђење је било у надлежности МУП-а.

Већина земаља у Европи примењује дубинско обезбеђење које најчешће спроводе органи полиције, а у некима војске, али не класичне војске већ жанармерије (карабињера или како се та формација где зове).

Зашто је ЈНА обезбеђивала границу је вероватно последица дуге војне нестабилности на границама тадашње СФРЈ (ФНРЈ) и потребе да баш војска, а не полиција то чини.

Иначе није тачно да Аустрија није обезбеђивала своју границу. Чинила је то и онда, али и данас дубинским распоредом и активнишћу полиције. Као и код свих земаља обавештајна активност је непрекидна и врло важна у свему томе. У кризним ситуацијама све државе предвиђају и укључивање војске у заштиту границе, више или мање, зависно од степена опасности и врсте директног угрожавања.

Проблем линијског обезбеђења је немогућност и непостојање снага (или довољних снага) за проналажење и хватање оних који прођу прву линију. Дубина граничног појаса од 5 км није много значила јер карауле и гранично одсеци (батаљони) нису имали много снага за активности на целој дубини или ширини овог појаса.

И наши суседи су скоро сви имали сличан начин обезбеђења. Сви осим Аустрије и донекле Италије која је ипак , мислим средином 70-тих, повукла војску са обезбеђења и предала то полиције и карабињерима.

Treba se setiti i problema sa nasim susedima. Mislim da smo sa Bugarima imali najvise problema(tamo negde 60-tih). U Makedoniji je voska (ne granicari) bila u jednom momentu i u rovovima prema Bugarskoj.

ne znam za taj slucaj. moze detaljnije? (ako trreba i na pp)

1968.moj otac je bio u Makedoniji na služenju vojnog roka kao vezist u komandi u Skoplju ( čega zaboravio sam pitaću ga )pričao je daje sva komunikacija išla preko njega.Ako se dobro sećam u pitanju je Čehoslovačka.

Na ovome forumu ću o karauli "Ceršak" pisati ja Vojnik Graničar, dok se ne javi još netko tko je bio na toj karauli.

Ovo je moja slika nastala krajem 5 mjeseca 1988 godine u Sloveniji u kasarni "Tone Tomšič" V.P. 8164/20-3.

[attachment=1]

Slikali su nas u ovoj zgradi na prvome katu u učionici pred zidom označenim strelicom.

[attachment=2]

Ta zgrada danas izgleda ovako.

[attachment=3]

Netko je tu kasarno znao zvati i po dijelu grada gdje se kasarna nalazila "Melje".
Kasarnu možete vidjeti ovdje na satelitskoj snimci: http://maps.google.hr/maps?hl=en&ll=46.559594,15.663376&spn=0.001903,0.004758&t=h&z=18
U kasarni je tada bilo 3 čete vojnika i nitko od nas do pred kraj obuke nije znao gdje će mo dobiti prekomandu i što će mo biti.

Sve je počelo ovako.

U  JNA sam došao 19.05.1988. god. u Sloveniju u grad Maribor.
Kasarna se zvala „TONE TOMŠIČ“  koja se vodi pod brojem: V.P. 8164/20-3.
Tu sam raspoređen u 2 bataljun,  2 četa, 2 vod, 1 odjeljenje.
Komandant moje 2 čete je bio poručnik MARIJAN ŠOKEC - kasnije je postao časnik HV-a te je sad u mirovini živi sjeverno od Zagreba.
Njegov zamjenik je bio podporučnik REDŽA NAIM ili na Albanskome REXHA NAIM - on sada živi i radi na kosovu u policiji i ima čin potpukovnika.
Da sam 19.05.1988 god. počeo služiti vojni rok u JNA u vojnu knjižicu je stavio svoj potpis i pečat potporučnik Redža Naim (Rexha Naim),  pješadijska obuka u kasarni je završena dana 07.09.1988 god. srijeda potpis i pečat završetka obuke u vojnu knjižici je upisao komandant  2 čete poručnik Marijan Šokec.                                                                                                                                                                    
U vojnoj knjižici broj 209089 je komandant čete poručnik Marijan Šokec  upisao da san po
„VES-u“  „11101“ „Nišanđija PM-a  7,62 mm.
Svečanu obavezu sam polagao dana 11.06.1988. god. u Mariboru u kasarni „Franc Rozman Stane“ zvali su je „Kadetnica“ ta kasarna se nalazila negdje jugo-zapadno od centra grada Maribora.                                                                                                                                                

Dana 08.09.1988. god. četvrtak, ujutro sam dobio prekomandu te sam prebačen iz Maribora iz
kasarna „Tone Tomšič" - V.P. 8164/20-3 na karaulu „CERŠAK“ - V.P. 5457 - granični odsjek Maribor.  

Karaula se nalazila u graničnom odsjeku Maribor na granici sa Austrijom i bila je sjevero-istočno od Maribora oko 20 kilometara.
Sa  lijeve strane karaule „Ceršak“ nalazila se je karaula „Šentilj“ a sa desne strane karaula „Sladki Vrh“.
Karaula je smještena sjeverno od centra sela Ceršaka izvan sela a nosi ime po selu kod kojeg je smještena Ceršaku, broj pošte i to vrijeme je bio 62215.
Do karaule vodi oko 700 metara makadam puta a karaula se vodi pod ulicom „Vojaška cesta broj 63“.
Komandir karaule je te 1988  godine bio srbin zastavnik I klase SPASKOVIĆ RADOJE.

Dana 08.09.1988. god. ujutro na pisti kasarne „Tone Tomšič“ došli su komandiri sa svih karaula Mariborskog odsjeka da preuzmu nove vojnike koje će odvesti na svoje karaule.
Na pisti se je postrojio čitavi bataljun vojske te je počela prozivka.
Za  svaku karaulu je prozvano oko 7-8 vojnika, dio vojnika je išao u granični odsjek Tolmin.
Za karaulu „Ceršak“ su prozvani  sljedeći vojnici:
- vojnik IBOV  MUSTAFA - Makedonija,
- vojnik RADMANOVIĆ  STANOJE - Bosna i Hercegovina,
- vojnik POPOVIĆ  ZORAN - Srbija,
- vojnik RADENKOVIĆ  SAŠA - Srbija,
- vojnik PUŠKADIJA  DENIS - Hrvatska,
- vojnik ČAGALJ  BOŠKO - Hrvatska,
- vojnik HADŽIĆ  HUSEIN - Bosna i Hercegovina.
Komandir karaule „Ceršak“ zastavnik I klase Spasković Radoje nas je odmah odveo do objekta graničnog voda gdje smo zadužili nove uniforme, čizme, opasače i oprtače, te smo sve to ubacili u šatorsko krilo i dovukli do kamiona koji nas je trebao prebaciti sa još jednom grupom vojnika koji su išli na karaulu „Sladki Vrh“.
Kao razlog zašto su nam dali novu uniformu je bio taj da nas Austrijanci vide da smo mi uredna  i dobro opremljena vojska.
Tu smo dobili i graničarski značku koja se zavida za sredinu lijevog džepa košulje ili jakne.
Kasarnu „Tone Tomšič“ smo napustili u 14:00 sati te smo krenuli kamionom prema karauli u krug karaule došlo smo došli nakon 30-ak minuta vožnje.


Prije vojske dok sam bio u civilstvu stariji ljudi su mi pričali da se granica Jugoslavije čuva 24 sata na dan, da je granica pokrivena minskim poljima, bodljikavom žicom, mitraljeskim gnijezdima, žicama kroz koje je puštena struja, bunkerima, tko se pokuša približiti granici da vojska puca na njega da ga odmah ubijaju, da na granici stoji vojnik do vojnika i da ni ptica ne može preći državnu granicu, da vojsku na granici napadaju Jugoslavenski emigranti te ih često sačekuju u zasjedi i ubijaju i da se nikada ne sazna tko ih ubije i gdje ih zakopaju a ako ih mrtve i pronađu JNA to uvijek zataška te to drži kao vojnu tajnu pa ni vojnikovoj obitelji nikada ne kažu ništa što se dogodilo.
  
Iz sela Ceršak do karaule koja se nalazi sjeverno vodi makadam put dug oko 700 metara, na kraju toga puta nalazi se metalna zelena kapija karaule i na njoj je nacrtana crvena zvijezda petokraka.

Ovo je slika karaula "Ceršak" sliku sam morao obraditi da vidite kako je izgledata kad sam ja došao na karaulu "Ceršak" i kad sam otišao sa karaule "Ceršak".
Drugom prilikom ću vam pokazati kako ona danas izgleda.!

[attachment=4]

Karaulu "Ceršak" možete vidjeti i na satelitskoj snimci ovdje: http://maps.google.hr/maps?hl=en&ll=46.704558,15.662864&spn=0.000949,0.002379&t=h&z=19

Prvo što pada u oči je to da karaula nije ograđena zidom ni žičanom ogradom već sa lijeve i desne strane ulazne kapije bilo je uređeno žbunje (ograda od živice visine oko 130 cm i širine oko 100 cm) dok sa ostalih strana nije bilo nikakvih prepreka.
Ulazna kapija je bila širine oko 4 metra a visine oko 110 cm kroz koja su u krug karaule ulazila vozila.
Kada se prođe kapija sa desne strane kruga nalazi se vrt u kojem je vojska zasadila pomidore, krastavce, paprike, mrkve, salatu itd.., uz sjevernu stranu tog vrta su bila velika stabla trešanja ispod kojih su napravljene klupe i stolovi za sjedenje.
Od kapije do karaule kao i okretište ispred karaule je bilo asfaltirano.
Također je asfaltirano i igralište koje se nalazilo sa sjeverne strane karaule a bilo je dimenzija oko 10 m x 5 m, karaula je imala podrum, prizemlje i 1 kat, na krovu karaule je bila ostakljena osmatračnica.
Sa sjeverne strane karaule na udaljenosti od oko 50 metara su bila smještena 2 psa njemačka ovčara dresirana za potrebe vojske.
Lijevo od pasa na udaljenosti još oko 50 metara je bio smješten svinjac za koji se vojska brinula a bilo je u njemu 10 svinja.
Kada sam ja vidio prvi put te svinje prva pomisao mi je kroz glavu prozujala, sada samo da vidim gdje je vojska smjestila krave, ovce i koze, gdje su šibe za tjeranje stoke.!?
Naravno toga nije bilo.‼!
Samo mi je trebalo da još raportiram nadređenom: „Druže zastavniče raportira vojnik čoban krava i ovaca  na pašnjaku se trenutno nalazi 15 krava, 66 ovaca i 21 koza“.!?
Krug karaule nije bio ograđen tako da je u njega mogao ući bilo tko.
Ako je netko gledao film „Karaula“ život na karauli je bio sličan kao na toj karauli samo moja karaula je bila puno modernija.
Na filmu „Karaula“ možete vidjeti kako jedan vojnik podiže rampu da bi u krug karaule sa motorom mogao ući komandir karaule, ta je rampa postavljena bez obzira što se u krug karaule može ući sa bilo koje strane, tako je i na mojoj karauli „Ceršak“.
Karaula je bila udaljena od granice sa Austrijom oko 200 metara zračne linije.
JNA je na ovoj karauli imala veliku prednost pred Austrijancima jer se karaula nalazila na brdu od oko 70 metara visine tako da smo imali vrlo dobar pogled na njihov teritorij koji je bio ravnica, dok oni nas nisu mogli promatrati ukoliko se mi svojom voljom njima ne pokažemo na nekoj čistini.
Ispred karaule a sa jugo-istočne strane na odaljenosti od oko 30 metara nalazio se sivomaslinasti metalni kontejner dimenzija oko 250 cm x 230 cm x 500 cm u kojem je bila dodatna vojna oprema i naoružanje.
Kontejner je bio smješten pod krošnju drveta tako da se iz zraka nije mogao vidjeti.
Južno od tog kontejnera oko 20 metara nalazila se mala betonska kućica dimenzija oko 150 cm x150 cm x150 cm, u kojoj se nalazio eksploziv i bombe.
Oko te kućice se nalazio zemljani nasip visine također oko 150 cm koji ga je štitio od „neprijateljske vatre“ kao i vojnike koji bi iz kućice vadili eksploziv i bombe.
U slučaju rata sa Austrijom moje odjeljenje je bilo zaduženo da iz te kućice uzmemo eksploziv te uđemo u teritorij Austrije te miniramo i srušimo jedan most koji se je nalazio sjevero-zapadno od karaule „Ceršak“ oko 3 kilometara.

[attachment=5]

Cesta preko toga mosta je vodila prema graničnom prijelazu „Šentilj“.
Taj se most sa dvogledom mogao dobro vidjeti sa ruba brda na kojem se nalazila karaula a i sa osmatračnice na karauli.
Karaula je napravljena tako da se je iz nje moglo dosta dobro braniti od mogući napada, kao da je bunker, imala je na 1 katu dva balkona jedan sa jugo-zapadne strane a drugi sa sjevero-istočne strane svaki balkon je pokrivao dvije strane karaule rađeni su na ćošku karaule u obliku slova „V“.
Svi prozori i vrata balkona su imali metalne (mi smo to zvali kapke) koji su se noću zatvarali a namjena im je bila da spriječi nekoga da u karauli ubaci bombu ili da zaustavi metak ako je pucano iz veće udaljenosti, svaki taj kapak je imao proreze širine oko 5 mm x 10 cm kroz koje je mogao ulazit zrak a i kroz njih se je moglo gledati vani tj. viriti.
Oko karaule vojska je za potrebe obrane karaule od neprijatelja iskopala 30-ak rovova.
Stražar ispred karaule je imao posebno svoj betonski rov u kojeg je noću morao uskakati kada bi u karaulu dolazila kontrola i iz njega je zaustavljao kontrolu.
Taj rov od stražara je napravljen na takvoj poziciji da je mogao pokrivati zapadnu stranu karaule,  južnu stranu karaule, ispred karaule metalni kontejner u kojem je vojna oprema, ulaznu kapiju i  ulaz u karaulu (strateški rov, ha ha ha ha).
U podrumu karaule je bila kotlovnica, skladište ugljena, skladište hrane, skladište vojne opreme.
Ugljen se je u karaulu u skladište ugljena ubacivao sa sjeverne strane kroz otvor koji je bio u razini zemlje a bio je dimenzija oko 100 cm x 150 cm i imao je svoj metalni poklopac.
U prizemlju je bila kupaonica, dnevni boravak, kuhinja, trpezarija i dvije sobe.
Na katu je bio WC sa umivaonicima, kancelarija komandira karaule, soba u kojoj je bila mašina za pranje robe i u kojoj je spavao skladištar, dežurana i tri sobe.
Sa hodnika 1 kata je bilo metalno stepenište koje je vodilo u potkrovlje karaule i osmatračnicu.    
U karauli je bilo oko 30 vojnika svih republika i pokrajina čak i jedan mađar.
Zapadni rajon karaule „Ceršak“ kojeg karaula mora osiguravati je dug 2184 metara a istočni rajon karaule „Ceršak“ kojeg karaula mora osiguravati je dug 3866 metara, što je ukopno 6050 metara državne granice.
Na istočnoj strani granica je išla svojim čitavim dijelom sredinom rijeke Mure koja je bila duboka tako da tu nije bilo ilegalnih prelazaka a i vojska je vrlo rijetko tu išla na teren.
Zapadni dio granice je bila kopnena granica čitavim dijelom je išla vrhom jednog brda koji je čitav prekriven gustom šumom.
Na istočnoj strani karaule imali smo mali riječni otok „Ada“ koji je bio čitav Jugoslavenski i bio je povezan sa dva mala mosta, imali smo još jedan otok koji se je nalazio odmah ispod karaule na rijeci Muri koji je bio veći od onog istočnog ali ovaj otok je sa kopnom bio povezan jednim mostom na istočnoj strani dok je sa zapadnim dijelom bio povezan mostom sa Austrijom a ispod toga mosta je bila brana kojom se je regulirao protok vode.
Vrata koja su se nalazila sa Jugoslavenske strane su bila metalna i oko njih je postavljena bodljikava žica.
Tu je bio moj prvi susret sa bodljikavom žicom na granici, sada sam čekao trenutak kada će mi pokazati minska polja, bunkere, mitraljeska gnijezda, žice kroz koja je puštena struja itd…

Uglavnom kopneno razgraničenje sa Austrijom nema takvih prepreka, samo šuma i na nekim nepravilnim udaljenostima postavljen je betonski „kamen“ sa naše strane je pisalo „SFRJ“  i broj graničnog kamena te sekcija (recimo SFRJ 45 - VIII)  to bi se čitalo granični kamen 45 sekcija 8,  a sa austrijske strane je pisalo „Oe“, te isti brojevi kao sa naše strane , na vrhu tog graničnog kamena na sredini je bila točkica i dvije crtice (slično kao kazaljke na satu) jedna crtica je pokazivala smjer gdje se nalazi sljedeći granični kamen sa lijeve strane a druga crtica gdje se nalazi slijedeći granični kamen sa desne strane.
Granični kamen je bio visine oko 40 cm i dimenzija oko 10 cm x 10 cm, naravno nije bio izrađen od kamena već je saliven od betona, ispod zemlje je bio širi nego vanjski dio.
Austrijska vojska nije čuvala svoj teritorij jer zašto trošiti tolike pare na čuvanje granice dok to „bogata“ Jugoslavija radi za sebe i njih.
Austrijanci bi vrlo rijetko u obilazak svoje granice poslali po lijepom vremenu po dvojicu policajaca.
Ja sam imao prilike samo dva put ih sresti na granici.
Naj kritičnija točka karaule Ceršak je bio granični kamen 45 sekcija 8, gdje je naj više bilo pokušaja ilegalnih prelazaka državne granice.
Sjećam se da nam je zastavnik prve klase Spasković Radoje pričao da je preko teritorija naše karaule iz austrije u teritorij jugostavije ušao jugoslavenski emigrant „Miljenko Hrkač“ koji je u beogradu postavio eksploziv u jedno kino gdje je došlo do eksplozije i gdje je bilo mrtvih.

Zicane prepreke (bilo elektrificirane ili ne), minsko-eksplozivna polja, geofonske uredjaje i meki pojasi se postavljaju po potrebi i po naredjenju visih vojnih organa. Ukoliko bi postojala potreba za to, sigurno bi dobili naredjenje za postavljanje zicanih i minskih prepreka, kao i geofonskih uredjaja i mekog pojasa, koji bi postavljali vi zajedno sa drugim strucnim (inzinjerskim i minerskim) jedinicama iz pozadine.

Na pitanje zasto je JNA tako cuvala granicu, sam si dao odgovor sa slucajem Miljenko Hrkac.

Koji je tip eksplozivao bio u pitanju i koja je kolicina bila potrebna za obavljanje takvog zadatka? Gde ste imali obuku u rusenju i koliko je ona trajala? Koja ste sredstva za paljenje imali na raspolaganju? Kakav je most bio u pitanju (drumski, zeleznicki...), koji tip konstrukcije (prosta greda, kombinovana greda, resetka..)? Koje je procenjeno vreme potrebno za postavljanje e/p i rusenje mosta?

Sve ovo pitam posto je ocigledno da si vodio neki dnevnik na sta ukazuje navodjenje tacnog dana u sedmici i jos gro drugih detalja sto bi znacilo da verovatno imas i tako nesto zabelezeno.

P.S
Novu opremu niste dobili smao da budete lepi ako vas vide Austrijanci. Niste u kasarni, nemate vojnicki servis u kome bi lako zamenili ostecene delove uniforme itd.

Džumba.
Tako je,sve je točno što si naveo.
I taj "Korpus nareone obrane Jugoslavije" sa tim nam je zastavnik I klase Spasković Radoje odmah poćeo puniti glavu kad smo došli na karaulu "Ceršak".
Pa po sto puta "KNOJ" "KNOJ" "KNOJ", a zanimljivo je kad nam je diktirao  :rtfm značenje KNOJ-a kao i "odlike" vojnika graničara , kao: da su hrabri, neustrašivi, snalažljivi, puni samopouzdanja....... itd, a onda bi odjednom prasnio u smijeh zbog toga a mi za njim također.!

Jedno pitanje u vezi karaule
Da li ste imali sprovedenu vodu i kanalizaciju , koliko sam u filmu Karaula primetio oni imaju bunar  :)
a u WC-u imaju one kante ili kako vec da ih nazovem sa malo cesmicom i poklopcem na vrhu gde se sipuje voda , posedujem jednu.

Hummer.!
Karaula "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija, je izgrađena na moderan način za razliku od one karaule iz filma "Karaula".
Moja karaula "Ceršak" je imala kanalizaciju, vodu koja je dolazila cijevima, tuševe, kotlovnicu za grijanje radijatora a usput i grijanje vode sa kojom bi se umivali, brijali, tušitali....
Ima i gorih karaula od moje a ima i boljih od moje.

Kzma.!
Ti si ko višecjevni bacač raketa.
Panika oko VBR-a dok se ne nanišani i ispale sve rakete a onda panika tamo gdje te rekete trebaju pasti he he he.

Nitko od nas sa karaule nije rukovao sa tim eksplozivom niti smo imali obuku za rušenje tog mosta.
Tadašnje stanje između Jugoslavije i Austrije nije bilo „ratno stanje“  tako da nitko nije forsirao našu obuku po tom pitanju ni iz graničnog odsjeka u Mariboru a ni komandir karaule „Ceršak“.
Da je bila situacija ili mi ili oni našlo bi se vremena i za to a JNA je imala iskusnih ljudi koji bi nas i obučili rukovati sa eksplozivom a naj kasnije ako situacija dozvoljava i pošli sa nama na zadatak.
Akciju je trebao voditi komandir karaule "Ceršak" zastavnik I klase Spasković Radoje.
On je tu u selu Ceršak živio i njemu je JNA dala instrukcije i obučila ga za tu akciju.
JNA je imala u vidu rušenje tog mosta i JNA je iz svake generacije koja dođe na karaulu „Ceršak“ osigurali grupu vojnika za rušenje tog mosta, kojeg su oni smatrali vrlo važnim objektom na teritoriju Austrije i koji bi im u slučaju rata predstavljao veliki problem.
Neprijateljske snage bi od tog mosta do grada Maribora vozilima došli za oko 30-ak minuta.
Komandir karaule „Ceršak“ Spasković Radoje nam nikada nije dozvolio vaditi taj eksploziv iz tog „bunkera“ koji se je nalazio u krugu karaule tako da ne znam ni o kojoj se količini radi ni koja je vrsta eksploziva bila u pitanju, kako se je aktivirao taj eksploziv da li sporogorećim štapinom, električnom žicom, satnim mehanizmom ili na neki daljinski način.
Uvijek je govorio da nećemo rukovati sa tim eksplozivom jer ga je bilo strah da mi vojnici taj eksploziv slučajno ne aktiviramo pa se pobijemo.
Most je bio za prijelaz vozila i vodio je prema graničnom prijelazu Šentilj i karauli „Šentilj“, nitko od nas nije dolazio do tog mosta jer da nas vide austrijanci to bi bio veliki međunarodni incident.
Zamisli situaciju da mađarska vojska uđe u Beograd i razgleda mostove po beogradu kao ono mi smo došli samo da vidimo kako dobro izgledaju…
U austriju smo ulazili samo noću, na vlastitu odgovornost, bez znanja komandira karaule a opet ne tako duboko u njihov teritorij jer nikad nisi znao i noću na koga ćeš naići i što se može desiti.

Evo slika mosta i karaule "Ceršak".!!

[attachment=1]

Kako je most bio građen.!?
Ja sam ga gledao sa krova karaule sa dvogledom znam da je most građen od betona ali druge pojedinosti ne znam ako ikada na internetu pronađem neku njegovu sliku postavit ću je ovdje.
Po pitanju tog mosta komandir karaule je imao instrukcije od JNA o kakvom se mostu radi i kako izvesti zadatak, jer je JNA osigurala eksploziv i grupu vojnika za njegovo rušenje.
Mi vojnici nismo se opterećivali sa tim koliko je vremena potrebno za rušenje tog mosta,  o tome je razbijao glavu komandir karaule Spasković Radoje.
Jednom sam sa osmatračnice sa dvogledom vidio da se kod tog mosta spustio jedan austrijski helikopter.
Ljudi su izišli iz helikoptera i nešto su obilazili oko mosta, što su tražili i radili nemam pojma.

Podaci su mi iz dvije bilježnice koje sam sačuvao iz toga vremena, jednu su moji slučajno bacili kad sam došao kući i u njoj je bilo dosta podataka, događaja, imena, prezimena, adresa….
Uglavnom izgubljeno zauvijek.

Војници-граничари су уствари требали бити група за обезбеђење која штити минера. Да ли је минер требао бити баш командир карауле или неко други питање је, али је врло могуће да је то требао бити баш он.

Dali je to taj most? klik (http://www.brueckenweb.de/2content/datenbank/bruecken/2brueckenblatt.php?bas=53467)

Bilo bi tu ohoho "posla". Toliko stupova.....I onda je to bio (isti) siroki most preko kojeg ide autoban. Valjda se pretpostavljalo da ce se u slucaju predvidjenog rata Austrijanci povuci koji kilometar i da most nece biti branjen. Mala setnja i neometano postavljanje sprenga.  ;)

Koliko se razumem u rusenje i mostove samo jedan nacin bi mozda dosao u obzir da se prema datom objasnjenju most porusi - dovozenjem vozila punog eksploziva na sredinu mosta. Jedan covek to ne moze sam da uradi, ne moze ni odelenje osim ako nije neki mali most a onda cu podsetiti na "Knjigu o Milutinu" gde Milutin pita kakva je to vojska ako ce je jedan potok i jedna srusena cuprija zaustaviti.
Miniranje nije zadatak koji se moze izvrsiti na brzinu za pola sata ili sat. Nije to posao koji se poverava nekom priucenom zastavniku a ako bi prema opisu doslo do takvog sukoba dok stigne inzinjerac dotle ce valjda stici i vojska one druge strane.

Bas i ne verujem u tu pricu kao inace i u mnogo prica koje cujem povremeno a odnose se na sluzenje vojnog roka u JNA.  Kao sto ne verujem da je moj otac bio cetni staresina u JNA iako je bio obican redov, ali on uporno tvrdi da jeste. Kao sto ne verujem da su svi bili ili neki specijalci ili su imali neke posebne supertajne zadatke po drzavu od neprocenjive vaznosti. Tako sam naprimer cuo da je u VJ postojala specijalna inzinjerija cija je namena bila da kada ih jedan pukovnik pozove oni idu na neki zadatak za koji samo oni znaju na mesto koje je za sve tajno osim za tog pukovnika. I tako dalje. Dakle u ovu pricu ne verujem.


Dopuna

Upravo sam saznao da preko tog mosta ide autoput dva smera sa po 2 trake plus po zaustavna sve u svemu sirina 20-25 metara i prema snimku duzine oko 100 metara iznad vode plus jos oko 40 metara na obalama. Obzirom na duzinu verujem da se most nalazi na potporama sto komplikuje logistiku (plovna sredstva za prilaz potpori), produzava potrebno vreme za pripremu i uopste komlikuje rusenje. Imajucio u vidu da je to most na trasi autoputa ideja o rusenju je logicna ali se ovakvi objekti ne ruse slanjem priucenog zastavnika i odelenja neobucenih vojnika.


Fotografija tog mosta odozdo (odakle bi se i postavljao eksploziv) je na ovom linku a ne postavljam je direktno zbog autorskih prava  http://www.flickr.com/photos/58473906@N08/5681551866/in/photostream/


I samo jos jedna stvar koju sam primeto. Ako bi Austrija napala SFRJ potom scenariju ko bi se u trenutku napada nalazio na mostu i gde bi se nalazili granicari sa te karaule? Da li bi uopste mogli da pridju mostu? Ukoliko bi se napad odigrao tako sto bi SFRJ napala Austriju da li bi onda bilo logicno da JNA sama sebe usporava u pokretu rusenjem mosta na pravcu napredovanja?

To uopste nije bila rijetkost, naprotiv cak. Obicni vojnici, ali malo pismeniji, su bile cetne starjesine.

Džumba.
Sve je bilo u rukama komandira karaule "Ceršak" zastavnika I klase Spasković Radoja.
Rekao sam da je bilo pitanje stani-pani, komanda graničnog odsjeka Maribor bi vjerojatno poslala stručne osobe za taj zadatak da nam pomognu.
Također je za napomenuti da je 24 sata na dan u Mariboru u kasarni "Tone Tomšič" V.P. 8164/20-3, bio u pripravnosti jedan granični vod kojem je zadatak bio da intervenira kad nama ga granici nešto zatreba.
On se je nalazio u objektu pod brojem 2 na slici ispod.

[attachment=1]

Vjerujem da je JNA dobro znala sa kakvim objektom ima posla i kako to efikasno izvesti.
Moje odjeljenje je tada bilo određeno da sudjeluje na zadatku rušenja tog mosta.

[attachment=1]

Po svim ovim podacima i slikama to bi trebao biti taj most kojeg je moja karaula "Ceršak" V.P. 5457 trebala srušiti.!
Bravo Božo13.!

Osobno smatram da ovakove "konstrukcije" s miniranjem toga mosta - nema nikakve potrebe stavljati na ovaj forum.

Zašto srušiti most? Zar nije bilo jednostavnije prošetati se do Austrije i staviti tamo karaulu. :)

    Na "mojoj" karauli bilo je upoznavanja vojnika sa planom u slučaju napada.Zaposedanje položaja-rovova,pravac protivnapada,pravac povlačenja.Pravac povlačenja je bio prema susednoj karauli koja je bila dalja od grada i mi smo komentarisali da je to pogrešno.Sad  mislim da je to bolje rešenje jer je ta karaula bila lakša za odbranu zbog konfiguracije terena..Ipak postojala su pisana naređenja za takav slučaj u koverti.Zapečaćena koverta se smela otvoriti samo u slučaju neposrednog napada,nju su otvarali komandir karaule,zamenik, dežurni....Napisao sam po lancu komande.
   Vojnik graničar koliko je bilo vojnika na karauli?Na mojoj nije bila popunjena ni na mirnodopskom nivou,a koliko sam upoznat sa stanjem na susednim karaulama nije bilo bolje.
   

Mislim da nij problem i da bi to trebali isterati na cistac. Evo stigli smo od

 

do toga da niko od njih nije bio obucen za tako nesto, da je valjda vojska znala sta i kako treba i do toga da je to odelenje imalo zadatak da ucestvuje u rusenju mosta a to moze da znaci bilo sta (da fizicki obezbedjuje ljudstvo na tom zadatku, da im donosi vodu i hranu, da gura kamion sa eksplozivom ako ne bude hteo da upali...). Sve sto sam pomenuo je ucestvovanje ali to ne znaci da je tim ucestvovanjem neko od njih direktno postavio eksploziv i srusio most.

@KPoV

Jos kao pitomac i kasnije pitao sam starije kolege da li je i u kom periodu vojnik bio cetni staresina uvek sam dobio odgovor da vojnik nikada nije mogao biti na tom mestu vec da se verovatno radi o vojniku koji je poznat kao ĆATA a kome su cetne staresine cesto poveravale deo svog posla (i u novije vreme je bilo tako). Bilo bi mi interesantno tvoje objasnjenje (moze i na pp da ne bi isli u off)

kuzmo, u vreme "one" jugoslavije, sve do kraja 60tih godina bilo je takvih slucajeva. cak je i nepismenih bilo mnogo, a i vojska, uopste uzev, nije bila bas akademija nauka. zato su se pismeniji vojnici koristili kao cate, crtaci karata, pa i "v.d. cetne taresine" ako je bilo potrebe. bar sam ja tako cuo od starijih oficira u vreme kad sam imao posla sa njima.

srusiti ovaj most izgleda da b ibilo lakse udarom iz vazduha nego sa zemlje, obzirom da je jako blizu granice. ne verujem da bi ovakav objekat bio nezasticen, a jos manje da je u toj kucici od metar i po sa metar i po bilo dovoljno eksploziva za tako nesto, uz bombe i sve ostalo sto treba. drugo pitanje je ko bi i kako toliko eksploziva odneo do mosta neprimecen, a trece, zar vi svi mislite da bi u slucaju nekog rata na granici stajao vod sa karaule i da ne bi bilo drugih snaga u blizini? most bi verovatno rusili neki specijalci, a vojnici sa karaule bi bili vodici jer poznaju teritoriju.

Ne tvrdim da nije bilo tako posebno posle rata i jos neko vreme ali kao sto rekoh pitao sam neke starije kolege koji se secaju perioda sa pocetka 70-i (kada je i moj otac bio vojnik) i svi su tvrdili da je to nemoguce i da je mogao biti samo neki cata ili tako nesto. No dobro, uvek moze postojati neki izuzetak.

Sto se tice mosta vec sam gore napisao da se krenulo od ``..mi smo trebali da miniramo i srusimo taj most..`` a da se doslo do toga da su ustvari trebali da pomognu itd.
E sad ima nesto sto sam svojevremeno u vojnoj skoli naucio a to je da se u napadu komunikacije ne ruse i da to uopste nema nikakve logike. Komunikacije se ruse tokom povlacenja kako bi se napadac usporio ali se i tada donekle vodi racuna da se rusi samo najneophodnije posto svako povlacenje moze u nekom trenutku da predje u kontranapad (kao npr. u Kolubarskoj bici).

E sad kazes verovatno bi bili vodici tim specijacima. Ne znam kakvi su to specijalci koji ne bi mogli da na 3 km od karaule pronadju autoput i most preko koga isti prelazi. A obzirom na kolicinu potrebnog eksploziva oni bi do mosta morali doci nekom komunikacijom a ne kroz sumu ili nekim pesackim stazama.


Evo pronasao sam neke podatke iz skole radi poredjenja kolicine eksploziva potrebnog za rusenje.

Kaze rusenje nadvoznjaka. Ukupna duzina 112 metara, sirina 8,8 metara (uracunate pesacke staze obostrano. Pristup sa kopna. Ruse s armiranobetonski stubovi (potpore) ukupno 3 stuba x 3 reda ukupno 9 ( u jednom redu ima 3 potporna stuba precnika 70 cm  a potrebno je izvrsiti delimicni rusenje (polovina nadvoznjaka geldano po poduznoj osi). Ukupno je po proracnu potrebno 208 kg eksploziva. Pa vidite koliko je potrebno za rusenje  ovog mosta o kome pricamo. Sto se vremena tice potrebno vreme da se pripremi sve za rusenje (postavljanje punjenja i izrada mreze - elektricne i stapinske) je za pomenuti nadvoznjak bilo negde oko 3-4 sata na vlastitoj teritoriji, sa kopna. E sad ako neko misli da se most moye srusiti za pola sata  ili mozda malo vise to je njegov problem. Ako neko misli da je most tako jednostavno srusiti - uzmem eksploziv postavim i srusim to je rezultat nepoznavanja problematike rusenja (nesto kao kada su se policijski eksperti brukali sa rusenjem one kuce u Silerovoj).

Koliko ja znam, autoput je izgradjen posle SFRJ, znači tad ga nije bilo i trebao bi biti neki manji most.

  Inače graničaru hvala za zanimljivo i dosta precizno pisanje i samo ti još napiši ponešto o životu i dogadjajima na tvojoj karauli. Interesantno je nešto tako čitati a u objektivnost opisa se ne spuštam i sigurno ponešto je i tvoje subjektivno mišljenje ali to treba uzeti u obzir i mislim, da je normalno. Ako ima grešaka u nekim stavovima može i ispravit onaj, ko se profesionalno pozna s graničarskom službom i ostalom u vezi JNA. A lična iskustva vojnika i subjektivno mišljenje na služenju su ipak nešto drugo.

Koliko sam se informisao sa slovenacke strane autoput A1 je poceo sa gradnjom 1970.godine a poslednja deonica je pustena 2004. godine. Ne mogu pronaci datume sto se tice austrijske strane. Svejedno, na komunikaciji koja povezuje dve drzave je mogao biti most iste duzine posto je vodena prepreka ista mogao je biti 50% uži ako nije bilo autoputa i to je to. Nosivost bi trebala biti ista sto znaci da bi i konstrukcija trebala biti skoro identicna.

Не, то није тачно! :rtfm

Војници у чину "разводника" постављани су наредбом, на дужност четног (батеријског) евидентичара.

Током моје службе тако је било од 1979. до 10.марта 1988. када су ту дужност почели да обављају "млађи официри" (МОФ), а дужност им се звала: четни (батеријски) старешина.

Значи, тај разводник није био "обични редов" већ војник на старешинској дужности - значајно необични војници.

Љуба

Тачно тако Љуби. Четне старешине - подофицир су укинути почетком или средином 70-тих,а враћени поново почетком 90-тих или крајем 80-тих.

Када сам погледао мост, чак и да је мањи од оног на слици, закључио сам да је то највероватније једна од војничких легенди које обично круже међу војницима , а које подгревају чак и сами командири, у конкретном случају командир карауле. На то се надовезује у чињеница коју и сам"војник граничар" истиче да никад нису ушли у бункер са екслозивом ниту су га икада видели, изнели или било шта друго.

Ипка, све што је "војник граничар" до сада написао је интерсенатно и занимљиво јер описује сопствено искуство и представља запис о једном времену и средини где је боравио.

Misterija cetnih staresina resena. Da ne bih duzio izgleda da je moj otac bio taj evidenticar koji je iz nekog razloga imao i jos poneki kljuc da se neko drugi ne bi zamajavao sa stvarima koje  je i on kao vojnik mogao da uradi iako mozda nije bilo po pravilima.

 Rušenje mostova od strane Graničnih jedinica?  Bravo! :klap Iako sam bio samo tri ( 3 )godine  u graničnom odredu, za takvo nekakvo " zaduženje " nisam čuo, niti sam pročitao neku naredbu o tome. Kod nas je bio prioritet: SAČUVATI MOSTOVE na Dunavu.  E sad!? Ipak su bila neka druga vremena :zid Ako čovek keže da je trebao da minira most- vijadukt- aerodrom - kosmodrom. Valjda su ga tako učili?

Ko zna, Kile. Vjerovatno su postojali planovi o rušenju mostova kojima smo neposredno bili povezani sa drugim državama (u cilju zaprečavanja). E sad, mostovi unutar teritorije države su sasvim druga stvar i njih je trebalo braniti.

kuzmo, mozda sam se ja lose izrazio sa onim specijalcima. nisu to morali da budu specijalci u danasnjem smislu reci, vec neki inzenjerci, ljudi strucni da obave taj posao. most se vidi, ali ipak nije zlo da imas nekog ko zna svako cose te sume.

no ja sam ipak postavio pitanje o tome koliko bi eksploziva moglo da stane u tu kucicu i  kako bi se toliko eksploziva odnelo tamo. meni je taj podatak malo "supalj". ti si svakako strucniji od mene, ali ako se preracuna mozda bi i 15-20 vojnika i uspelo da odvuce na ledjima nekih 200-300kg eksploziva do tamo.  :-\

 Pošto sam bio na "tromeđi" verovatno bi načuo nešto od kolege K-dira Karaule sa " Stare granice", s R. Mađarskom. No, opet kažem. Druga vremena ! Druga taktičko - tehnička upotreba Graničnih jedinica. :udri A i o rušenju bi mogli da malo ozbiljnije popričamo ali ovde nije mesto za to ( da me opet ne opletu za OFF).

Ma jasno je.NA kraju krajeva i inzinjerci su ne neki nacin specijalci sto se tice njihovog dela posla.
Sto se samog eksploziva tice malo mije neverovatno da se u jednoj kucici 1,5x1,5 bude smestena tolika kolicina eksploziva (ajde neka bide 300 kg iako bi iz onog primera koji sam dao moglo biti i dosta vise), bombe ali verovatno i sredstva za paljenje. Mislm da je Dzumbin zakljucak nekako najrealnije - da je u pitanju vojnicka legenda podgrejana od strane komandira karaule (vojnik granicar je par puta pomenuo film Karaula pa se onda prisetimo zbog cega je u tom filmu stvarno podignuta borbena gotovost i ko je smislio tu pricu).
Inace nasip oko pomenute kucice nema namenu da stiti vojnike i kucicu od vatre eventualnog neprijatelja (u svakom slucaju to mu nije osnovna namena) vec bi to trebao da bude standardan grudobran oko objekat u kome se cuvaju municija ili MES.

Nego da mi zakljucimo ovaj deo o rusenju i mostu kako bi covek mogao da nastavi dalje.

Ljudi.!!!
Ako ne uspijem svakome odgovoriti ne zamjerite.
Ja sam sam ovdje od graničnih jedinice JNA.
Vas je puno, puno pitanja, Kuzma kad opali pitanja to se zemlja trese.
Meni treba za sva vaša pitanja i podpitanja i vremena i strpljenja.
Ja ću se truditi da pokušam svima odgovoriti.

CRKI.!
Ovako tvoje je pitanje naj lakše pa ću na njega odgovoriti.
Pa bolje je reći evo ti slika koju sam obradio za tvoje pitanje koliko vojnika ima na karauli "Ceršak".

Prva slika, sa prednje strane karaule "Ceršak" su pavali vojnici + kuhar, ukupno 28 pripadnika JNA.
[attachment=1]

Druga slika, zadnja strana karaule "Ceršak", tu su spavale dvije osobe skladištar i komandir karaule "Ceršak" zastavnik I klase Spasković Radoje.
[attachment=2]

Samo ti polako, nigde mi ne zurimo. A sto se pitanja tice neke stvari moramo da razjasnimo.

Kuzma.
JNA je odabrala moju karaulu za rušenje tog mosta vjerojatno zato što smo bilo dosta bliže od karaule "Šentilj" i prilaz mostu nam je bilo puno lakši jer veći dio puta je bio pokriven gustom šumom.

Pogledaj sliku područja.
[attachment=1]

Dok karaula „Šentilj“ nije imala takav pristup tj. oni su bili na prostoru koji je imao čistinu i lako ih se moglo kontrolirati.
Dovođenje vozila punog eksploziva do mosta se moglo izvesti samo sa strane karaule „Šentilj“ sa strane karaule „Ceršak“ to nije moguće izvesti jer nema prilaznog puta do mosta.
A i to bi bio čisti samoubilački pothvat a također je za napomenuti da naši narodi nemaju tradiciju „japanskih kamikaza“.
Što se tiče „priučenog zastavnika“ moje karaule, pa mislim da je on za mene i za sve nas tada na karauli „Ceršak“ bio bog i batina.
Da imam priliku i ja bi njega danas izrešeta sa pitanjima i potpitanjima o rušenju tog mosta.
Onda smo bili mladi i nezainteresirani, čekao nas je život, civilstvo, nitko nije mislio na rat sa austrijom i tome slično.
JNA je imala povjerenja u moga komandira karaule „Ceršak“ zastavnika I klase Spasković Radoja.
Dala mu je zadatak, on je poznavao područje kako na našem teritoriju tako i na teritoriju austrije.
Bez obzira što netko danas ili onda o njemu mislio.
On nam je bio tada i otac i majka.
A što bi bilo ako bi došle neprijateljske snage do mosta predviđenog za rušenje.?
Tako se i ja pitam što bi bilo kad bi bilo.
Uvijek ima nepredviđenih situacija.
Ali već sam napomenuo da je moja karaula „Ceršak“ bila na vrhu jednog brda i imali smo čisti pregled na taj austrijski most i njihov teritorij, imali smo veliku prednost  nad austrijancima.
Naj kasnije zašto ne taj most gađati tenkovima, topovima, kaketama i pitaj boga što je sve JNA imala na raspolaganju.

Pogledaj sliku.
[attachment=2]

Trpe Grozni.
Samo znanja radi.
Moja karaula je imala dužnost čuvati 6050 metara državne granice sa austrijom.
Od tih 6050 metara državne granice najviše vremena smo proveli na zapadnom području odgovornosti karaule "Ceršak" koji je bio dug 2184 metra.
Istočni dio granične linije karaule „Ceršak“ je bio dug 3866 metara, tu smo išli vrlo rijetko eto ja sam osobno tamo išao u obilazak granice oko 4-5 puta.

Pogledaj sliku zapadnog i istočnog terena karaule "Ceršak".
[attachment=1]

Ljudi koji su stanovali u blizini te istočne granice su znali koliko je taj dio jugoslavenske granice „šupalj“  i kako ga slabo čuva JNA.
I eto prilike za one koji hoće prijeći državnu granicu.
Tako je na tom dijelu granice moglo proći 1000 Miljenka Hrkača i napraviti 1000 puta gore stvari od njega.
Jugoslavenska granica se nije čuvala kao granica između južne i sjeverne koreje, kao između izraela i pojasa gaze u kome su palestinci, ko je znao taj je moga prijeći i u sred bijela dana a kamoli ne noću.
Ja osobno znam 70 kilometara Hrvatske granice na kojoj nema ni jednog pripadnika hrvatske vojske i policije pošto živim blizu.

Da je opasnost od političke emigracije  ubačenih u Jugoslaviju tijekom 45 godina bila tolika koliko se piše i priča ne vjerujem. Po njima  bi SFRJ bila dugovječna kao Vatikan.

 Opet rušenje mosta :zid

 Evo ovako:
 Rušenje armirano betonskih elemenata
  
 Armirano betonski elementi su sastavni delovi konstrukcije AB mostova, zgrada i tunela i slično. Mogu biti u vidu ploča, greda stubova, lukova, zidova i sl. Ruše se spoljnim ili unutrašnjim minskim punjenjima koja mogu biti pružna ili koncentrisana. Potrebna količina eksploziva za rušenje elemenata od armiranog betona zavisi od procenta armature, debljine armature i tehnike rušenja elementa. Pri rušenju AB elemenata sa armaturom do 5% a šipke armature nisu deblje od 2 cm. na rastojanju većem od 5 cm. eksploziv se proračunava po obrascu:
  a. za sva koncentrisana punjenja: P=M.Z.h3( h na treći)
  b. za spoljna pružna punjenja     : P=M.Z.h2.1 ( h na kvadrat)
  c. za unutrašnja pružna punjenja uzima se na 1 metar bušotine 1 kilogram eksploziva gde je:
       P= potrebna količina eksploziva
       M=činilac koji zavisi od vrste materijala i računske linije otpora
       Z=činilac koji zavisi od začepljenja materijala i mesta postavljanja punjenja
       h=računska linija otpora u metrima
       l= dužina( širina elementa
 I još ima tabela za vrednost činioca " M"  i " Z " koje ću dati kad skeniram ako ima interesovanja!?
  E sad proračunajte kolika bi količina eksploziva bila potrebna i kako bi se prebacila do tog objekta.

 A da se vratimo na Graničnu službu, organizaciju života i rada na karauli i vojničkim dogodovštinama?

 Izvor podataka: Inžinjerijski Priručnik I iz 1975 godine. Kuzma, ako imaš novije podatke molim dopunu.

Nema Kile, te tablice se koriste dosta dugo iako je kolicina eksploziva koja se dobije proracunom veca od potrebne ali niko to izgleda ne zeli da menja.

Svejedno, ajmo da se vise ne vracamo na to rusenje posto smo oko toga dosta rekli pa ako nastavimo ovu bi temu onda mogli da preimenujemo u "Rusenje mosta u Austriji".

Dakle, po pitanju mosta  svaka dalja rasprava je nepozeljna. Hajde da damo coveku sansu da nastavi dalje temu koju je pokrenuo.

 
 Ovim sam i mislio da prekinem raznorazna " Rambo rušenja po susednim zemljama". Ja ću kao pravi prilog temi napisati o 32.GDO-u. Ako se slažete da ide ovde?

Tema je o granicnim jedinicama. Ne vidim ni jedan razlog da i ti ne napises nesto o svom iskustvu granicara.

Pa ja ne kazem da bilo koja granica na svetu nije suplja, samo kolko vidim na istocnoj sektoru je prvo reka, a zatim obradljiva povrsina i naseljeno mesto. U takvom slucaju, sama reka pretstavlja prirodnu prepreku, a kod lokalnog naselja razvija se dobra obavestajna mreza, pa tako da bilo koje kretanje na granici se mnogo lakse primeti,
I opet, u slucaju potrebe, posada karaule bi se prema potrebi mogla udvostruciti, pa cak i utrostruciti i tako pojacati aktivnosti na samoj granicnoj liniji uz postavljanje minsko-eksplozivnih i zicanih prepreka, kao i geofonskom obezbedjivanju nekih prelaza koje se teze vizuelno pokrivaju.
Ste to, normalno, uz procenu nadleznih organa "odozgo". ;)


Kile, apsolutno se slazem da ovde postavis tvoje iskustvo sa granice.

Naprijed Kile, da vidimo i tvoja iskustva.

pa bilo je i toga nazalost ali svaka granica je prica za sebe

Na koji način se čuvala granica Jugoslavije.

Postoje četiri načina čuvanja granica Jugoslavije.
1. Patrole
2. Zasjede
3.Osmatračnice
4. Dojave

Moja karaule „Ceršak“ V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija - je imala sve četiri varijante.
JNA se je naj više koristila zasjedama u čuvanju granice Jugoslavije.
Žutim brojevia na slici sam označio zasjedna mjesta i osmatračnicu.

[attachment=1]

1 - zasjedno mjesto „Most“
2 - zasjedno mjesto „Dol“
3 - osmatračnica
4 - zasjedno mjesto „Sedlo“
5 - zasjedno mjesto „Žbun“
6 - zasjedno mjesto „Ugao“
7 - zasjedno mjesto „Vis“
8 - zasjedno mjesto „Rupa“

Opet od svih zasjednih mjesta naj više je rezultata dalo zasjedno mjesto „Rupa“ koje je bilo i naj dalje od karaule „Ceršak“.
Posebno bi napomenuo jedan detalj za to zasjedno mjesto „Rupa“.
Pravilo JNA je bilo da se državna granica Jugoslavije štiti u 100 metarskom pojasu čitavom kopnenom granicom.
Tu  je vojska bila bog i batina.
Tu je dijelila pravdu i nepravdu.
Tu je demonstrirala svoju silu.
Tu je imala ovlasti kakve nije imala ni policija.
Međutim zasjedno mjesto „Rupa“ se je nalazilo izvan 100 metarskog graničnog pojasa.
Zasjedno mjesto je bilo od graničnog kamena 45 - sekcija 8,  oko 200 metara.
Zastavnik I klase Spasković Radoje bi nam uvijek napominjao da se zasjedno mjesto „Rupa“ nalazi u „proširenom graničnom pojasu“.

Razlog zašto je na zasjednom mjestu „Rupa“ bilo naj više hvatanja ilegalnih prelaznika je taj  što je u blizini bio veliki međunarodni granični prijelaz „Šentilj“.
Osobe koje su pokušavale ilegalno prijeći državnu granicu bi uvijek radile istu grešku.
Greška im je bila ta što se uopće ne bi pripremili za takav poduhvat.
Nisu imali kod sebe zemljopisne karte područja gdje misle ilegalno prijeći granicu.
Tako su prelazili napamet i otprilike.
Nisu se uopće trudili otići negdje dalje od graničnog prijelaza „Šentilj“ gdje su im šanse bile puno veće da pređu državnu granicu između Jugoslavije i Austrije.
Ilegalni prijelaznici su se držali loše taktike kao što je, pokušati prijeći granicu Jugoslavije što bliže graničnom prijelazu „Šentilj“, orijentirati se po jakim svjetlima sa graničnog prijelaza , orijentirati se po zvukovima vozila i ljudi koji su dopirali sa graničnog prijelaza , pokušati prijeći državnu granicu pukom srećom.
Ilegalni prijelaznici nisu znali da svi šumski putevi koji se nalaze kod zasjednog mjesta „Rupa“ prolaze odmah uz zasjedno mjesto „Rupa“.
Ilegalni prelaznici bi se koristili tim šumskim putevima jer bi im bilo lakše hodati nego da idu kroz zaraslu šumu, gdje stvaraju ogromnu buku, lomljenje grana i šuškanje.
Međutim koliko su im ti šumski putevi pomogli radi lakšeg hodanja toliko bi im i odmogli jer bi ih vodili točno na zasjedno mjesto „Rupa“ gdje ih je čekala JNA tj. mi vojnici graničari.
Tu je bio kraj njihovog pokušaja ilegalnog prelaska državne granice.
Nakon „zarobljavanja“ ilegalnih prelaznika odmah ih tu iz sigurnosnih razloga pretresamo i sad ih mi pripadnici JNA vodimo kroz šumu ali do karaule.
Tamo izvještavamo komandu graničnog odsjeka u Mariboru da smo uhvatili ilegalne prelaznike, komanda izvještava nadležnu policijsku stanicu koja u karaulu upućuje vozilo da preuzme osobe koje su pokušale ilegalno prijeći državnu granicu.
U ovom slučaju radi se o policijskoj stanicu „Šentilj - Pesnica“.
Zatim ih policija zakonski procesuira.
 

Zasjede na terenu su se postavljale u većini slučajeva  na zapadnoj strani granice tj. na kopnenom dijelu karaule, zasjedna mjesta su imala svoja imena kao što su (redom) :

„Most“ - zasjeda kod je bila kod mosta koji povezuje riječni otok koji se nalazio odmah ispod karaule.
„Dol“ - zasjeda je bila u podnožju brda na kojem se nalazila karaula tj. na mjestu dvaju šumskih puteljaka jedan je put dolazio iz pravca sela „Novine“ tj. sa zapada a drugi je dolazio iz pravca istoka od tvornice „Lepenke“.
Interesantno je to da je vojska u čuvarsku kućicu u tvornici „Lepenke“ u Ceršaku instalirala „indutorski telefon“ da nam čuvar tvornice javi ako bi netko prošao pokraj njih puteljkom koji vodi prema granici i uputi se prema zasjednim mjestima „Mostu“ i „Dolu“ sa namjerom da ilegalno pređe državnu granicu.
„Sedlo“ - zasjeda je bila sjeverno od „dola“ negdje u pola brda i to je mjesto baš ono oblo poput sedla.
„Osmatračnica“ - ona se je nalazila sjeveroistočno od „sedla“, tu je bila betonska osmatračnica prepiturana maskirnim bojama u kojoj je bio jedan stari indutorski telefon sa kojim smo mogli zvati dežurnog karaule.
„Žbun“ - zasjeda je bila zapadno od „sedla“ oko 60 metara od vrha brda a dobilo je ime po tome što tu ima puno niskoga raslinja tj.  žbunova.
„Ugao“ - zasjeda je bila zapadno od „žbuna“ na vrhu brda i nalazila se baš na zafrkanom  mjestu toliko blizu granice sa austrijom oko 50 cm da me je tu uvijek bilo strah proći jer sa austrijske strane je bilo toliko gustoga grmlja da nismo i u sred bijela dana ništa vidjeli na austrijskoj strani.
„Vis“ - zasjeda je bila na vrhu brda zapadno od „ugla“ i bilo je sigurno mjesto tj. dosta pregledno kako na našoj strani tako i na austrijskoj strani.
„Rupa“ - zasjeda je bila sjevero-zapadno od „visa“ to je bila naj viša točka na brdu i naj dalje mjesto gdje smo postavljali zasjedu kao i zadnji granični kamen naše karaule tj. granični kamen 45 - sekcija 8.
Tu je uvijek bilo ilegalnih prelaznika i po danu i po noći i dobrih i loših.

Molim te ako nije problem da mi malo pojasniš ove rečenice, posebno o deljenju pravde i nepravde i demonstraciji sile.

Boro.
He he he he
Ovako.
To je slikovito kazano.
Ali da to ovako pokušam objasniti.

"Tu je vojska bila bog i batina" - U 100 metarskom graničnom pojasu je JNA bila sila gdje čak ni policija nija zalazila i JNA je sve preuzimala u svoje ruke.

"Tu je djelila pravdu i nepravdu" - Po travilu JNA bi trebao svakoga koga zatekneš u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice privesti u karaulu i predati nadležnoj policijskoj stanici.
Ali je bilo i slučajeva da bi pustili nekoga da pređe granicu, zatvorili bi oči, neće Jugoslavija propasti ako nekoga pustimo u Austriju, ljudi su bježali za boljim životom, za poslom, za nekom boljom budučnošću.
Tako smo mi djelili na svoju ruku pravdu i nepravdu, bez znanja komandira karaule i graničnog odsjeka Maribor.

"Tu je demonstrirala svoju silu" - U 100 metarskom graničnom pojasu te je JNA mogla kad se ispune uvjeti upucati ko zece samo zato što si pokušao prijeći državnu granicu, primjer iz Jugoslavija u Austriju a može i obrnuto, van međunarodnog graničnog prijelaza.

@Vojnik graničar, i sam sam radio na albanskoj granici dve godine pa ponešto znam o problematici. Zbog toga mi je zasmetalo ono "pravdu i nepravdu".

Demonstracija sile? Voleo bih da čujem za vojsku koja nekad i negde ne demnonstrira silu.

To što ste ponekog puštali da pređe granicu - činili ste krivično delo.

Ne želim da ulazim u dalju polemiku, hvala na objašnjenjima.

Tako je.
Nama je prijetio zatvor od strane JNA  :rtfm zbog takvog načina rada tj. zog takvog čuvanja granice Jugoslavije.
Ali to je mila majka što se sve radilo na karauli.
Ja se čudim da nitko od klase prije mene, moje klase i klase poslje mene nije završio u zatvoru.
Valjda su nam gledali kroz prste zbog posla koji smo obavljali, težine zadataka tako da smo dobro prolazili.
Jer razlika je mirno u kasarni spavati čitavu noć a razlika je noću biti u sred šume u mraku prepušten sam sebi.

vojnik graničar,
ja bi želio čitati nastavak.....
Ako može?

 Vojnik graničar. Rad po Pravilu Granične službe je obezbeđivao upravo "miran san" i vama na " prvoj liniji " odbrane " i nama po dubini teritorije . Čineći prekršaje, odstupajući od Pravila je stvarno dobro što neko nije i poginuo u datim radnjama. Čuj " Bog I Batina" A šta vam je onda bio Z I kl ??? Koga toliko često pominješ? Božji otac? Znači, Zastavnik odradi svoje radno vreme i ode kući. Granica ostaje na " Milost i nemilost " vama, " Bogovima i Batinama" :zid

Mene interesuje sledeće.
Gore su navedena stalna zasedna mesta za koje su posle nekog vremena i vrapci znali.Kao što su mogli tačno da znaju i raspored i vreme prolaska patrola između zasednih mesta i duž okvira od 100 m pojasa širine graničnih kamenova minut gore-dole ali uglavnom tačno.
Da li je bila praksa da se postavljaju nasumična zasedna mesta tzv. "mrtve straže" mimo tog stalno navedenog rasporeda u cilju sprečavanja onih kojima je taj raspored bio dobro poznat.
Ako nije, to onda znači da su lokalni "vodiči" mogli da organizuju prolazak i šverc kao nožem kroz sir a ne dobro čuvanu granicu.
Takođe me interesuje da li su sve patrole imale službenog psa sa svojim vodičem.
Ako se ne varam jedinice granične milicije SSUP-a su pokrivale unutrašnji deo izvan pojasa od 100 m, da li je bilo redovne koordinacije-razmene podataka o kretanju i zadržavanju lica u tom području između jedinica granične milicije SSUP-a i graničnih jedinica JNA.Možda bi i Džumba to mogao malo da pojasni.Kao i koordinaciju između graničnih jedinica i organa bezbednosti JNA i službi RDB.
Dakle moje pitanje je da li je bezbednost granice pokrivana koordinacijom i učešćem pripadnika više resora i službi celokupnih oružanih snaga SFRJ ili je svako sejao po svom ataru pa posle ko šta požanje.

Kukador.!
Znam ja da ima ljudi na ovome forumu koje zanima "Prva crta obrane Jugoslavije".
Samo mi nemojte postavljati puno pitanja to me satare.
Može 1 - 2,  više nemojte, jer ja tražim ona pitanja koja su kraća i na koja mogu brže odgovoriti za nešto opširnije treba puno vremena a onda zapostavljam druge pa neke i preskočim i to vodi tome.
Uglavnom bit će još o životu pripadnika graničnih jedinica JNA.
A ovo što je napisao Boro Prodanić za mene gdje kaže:
 "To što ste ponekog puštali da pređe granicu - činili ste krivično delo."
Za ostalo kad budem pisao mislim da će me razapeti preko ovoga foruma kad vidi što smo radili.
Naj kasnije nije to bilo potrebe ni napominjati jer ja to znam a znaju to i ostali članovi foruma.

Dana 4.10.2012. god. oko 12:00 sati na Hrvatskoj televiziji je bila jedna emisija koju je vodio poznati novinar Goran Milić,  koji je emisiju snimio u Australiji sa ljudima koji su otišli u tu zemlju za boljim životom.
Milić je pronašao jednog Rumunja i sa njime snimio razgovor.
Rumunj kaže: "U Rumunjskoj nije mogao raditi i zaraditi te nešto postići u životu.
Uzeo je svoje stvari koje su mu stali u rusak i tad je preplivao Dunav te tako ilegalno ušao u Jugoslaviju.
Zatim je putovao kroz Jugoslaviju i došao je do Slovenije.
Tada je ilegalno preko granicu ušao u Austriju.
Tu je radio a poslije kad je zaradio nešto novca zatražio je i dobio vizu za Australiju.
Kaže Rumunj, ja nisam znao ni riječ engleskog jezika.
Evo sada sam radom ostvario svoj san te sam vlasnik hotela vrijednog 1,3 milijona australskih dolara.
Pita ga novinar Goran Milić, recite mi gledan Hrvate koji imaju svoje firme po australiji stavljaju u firmama na vidljivom mjestu Hrvatsku zastavu a ovdje u tvom hotelu ne vidim Rumunjsku zastavu.
Odgovor je bio kratak za Rumunjsku me ništa ne veže sve u životu što sam ostvario je ovdje u Australiji".

Boro Prodaniću, koliko sam ja tako ljudi zavio u crno samo zato što su htjeli otići negdje gdje ih je čekala bolja budućnost.
Vojska, JNA, nema milosti prema takvim ljudima ali zato vojnici imaju priliku i takve stvari ispraviti (kad ih nitko ne vidi) dati priliku nekome za bolji život.
Jugoslavija sa tim ništa ne gubi, a ljudi mogu ostvariti svoj životni san uspjeti u stranoj zemlji kad ne mogu u svojoj zemlji.
Za te ljude koji su tražili bolji život mi smo bili u tim šumama kao Robin Hud modernog vremena.

ako mene secanje ne vara rece da je samo par stotina metara dalje bio granicni prelaz sentilj. niko mu nije branio da ide tamo, ko i mnogi sto su otisli legalno iz ove zemlje (sfrj)

 " Robin Hude" zakoni se donose da se poštuju i primenjuju. Kada dolazi do kršenja zakona to bi trebalo da se sankcioniše. Uzimanje zakona u svoje ruke bi dovelo do anarhije, ko brže potegne, ko je jači na megdanu.Opet kažem da ste činili krivično delo za koje je sledila kazna uzimanjem zakone u " svoje ruke" ma koliko te pobude bile " humanističke".Uostalom, put u propast je popločan dobrim željama.

Kada bi ti postovi koje napises imali malo krace uvode onda bi verovatno mogao na vise pitanja da odgovoris. Uostalom ako nisi hteo odgovarati na pitanja ili ako si mislio da ce tek povremeno neko postaviti 1-2 pitanja onda nisi trebao ni pokretati temu. Jednostavno?

ssekir75.
Ni jedna država neće primiti stranca, niti će ga pustiti preko granice na graničnom prijelazu ako nema osigurana sredstva za život, siguran posao, sve potrebne papire.
Ali taj rumunj to nije imao.
Ali je upornim radom i sa snalažljivošću uspio i postao bogat.
Napominjem ne uspiji svi ali bitno je pokušati.
Ja znam jednoga koji je pobjegao sa Kosova u Crnu Goru pa iz Crne Gore u Hrvatsku.
Kada je vidio kako je ovdje na kraju mi kaže idem ja nazad na Kosovo pa makar rukama zemlju kopao.
On je krenuo na takav put samo na nagovor prijatelja.
Vidio je da on ovdje neprijavljen ne može ništa, boj se policije, boj se inspekcija, boj se države, takav život nije želio.

e moj prijatelju, da si ziv i zdrav, bela crkva u kojoj ja zivim ima oko 10000 stanovnika. triput toliko belocrkvana je u austriji, od kojih je mozda cetvrtina prijavljena. prema tome, budi bez brige. ;) ilegalni prelaz granice bio je najgori moguci scenario, osim u komunistickim zemljama kakva je bila rumunija. veruj mi da znam mnogo toga sa rumunske granice, koja mi je na par kilometara, a sto sam cuo od buvseg kdira granicne cete (a i sadasnjeg iz policije poznajem dobro)

Oficiru.
Ovako.

Onaj tko je želi nas pratiti taj je to mogao i znao bi točno koliko nas ima na terenu i na kojoj smo poziciji.
Naročito ljudi koji tu u blizini žive.
Izraz "Mrtva straža" na prvoj crti obrane Jugoslavije ne postoji, to je izmišljotina koju je narod prihvatio.
Postoji samo zasjedno mjesto.
Od onih navedenih 8 zasjednih mjesta mi nikada nismo noću postavili zasjede na svih tih 8 mjesta.
Prioritet je bilo zasjedno mjesto "Rupa".
"Rupa" je davala naj više rezultata po pitanju hvatanja ilegalnih prelaznika, zatim zasjedno mjesto "Dol" te zasjedno mjesto "Most".
Ostala zasjedna mjesta nisu davala rezultate hvatanja prelaznika tako da ih nismo ni forsirali.
Međutim bilo je dana kad ni tu "Rupu" nismo pokrivali sa vojnicima jer smo obavljali neke druge poslove i zadatke koje nam je naredio komandir karaule.
Morali smo osigurati stražu ispred karaule i njegove smjene, požarnog kod oružja i njegove smjene, slobodno odjeljenje, dežurnoga karaule i njegove smjene, skladištar je bio u karauli a njega bi vrlo rijetko poslali na granicu, kuhar nije išao na zasjede.
Komandir karaule je po svom mišljenju pisao raspored zasjeda, što pokrivati sa vojnicima a što ne i nismo se mogli buniti jer njegova je bila prva i zadnja.
Lokalni vodiči koji su prevodili ilegalne prelaznike su to mogli izvesti bez problema ako su nas pratili a i poznavali su šumske puteve.

Na ovoj slici možete vidjeti žutom strelicom sam označio gdje je Miljenko Hrkač koji je postavio eksploziv u beogradskom kinu prešao granicu.
Tako nam je bar rekao komandir karaule zastavnik I klase Spasković Radoje.
Prošao je između zasjednih mjesta "Rupa" i "Vis" da li slučajno ili ga je netko savjetovao nije mi poznato.

[attachment=1]

Karaula je imala 2 psa njemačka ovčara i njih su na teren mogli izvesti vojnici kerovođe.
Znači nitko ih drugi ne bi smio izvesti na granicu osim vojnika koji ga duži.
(Tog se pravila nismo držali)
Ja sam samo jednom u 100 metarskom graničnom pojasu sreo policajca koji je došao na riječni otok (Adu) da provjeri da li su vrata na brani sa strane Jugoslavije zaključana to je bio moj prvi i zadnji kontakt sa policijom u 100 metarskom graničnom pojasu.

Evo slika žutim strelicama je označeno otkuda je došao policajac i kuda je išao a crveni X je mjesto gdje smo se sreli.

[attachment=2]
 
Policija nije mogla nas vojnike na karauli dobiti putem radio stanice ili telefona već ako bi imali neku informaciji a da bi se ticalo JNA oni bi izvjestili granično odsjek Maribor a oni bi telefonom nama prenjeli tu informaciju.
Kordinacija između granični jedinica JNA na karaulama i "organa bezbednosti JNA" i službi "RDB" nije bilo.
Nama je bila dužnost da sve što je od interesa za SFRJ prosljedino graničnom odseku Maribor a kome bi oni to dalje prosljeđivali pojma nemam.
Uglavnom kako kažeš svako je sijao po svom ataru pa poslje ko šta požanje.
Ako nisam što odgovorio javi.

Palagruza, Palagruza   (((;D - tamo nitko nista ne pita, za sada)))

Ovu sam sliku ja obradio da bi vam dočarao kako je karaula "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija, izgledala kad sam ja bio na karauli.
Samo jedan detalj nisam dirao a to je antena koja se nalazi na krovu crvenog automobila.

[attachment=1]

Evo jedne slike kako danas izgleda moja karaula "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija.

[attachment=2]

Legalno smo mogli ići mi, sa crvenim SFRJ pasošom, ala nam vera, bili smo slobodna zemlja - a ne Rumuni i ostali iz Varšavskog pakta.  Rumun sa pasošom na Šentilj ??

Graničaru, rekao sam već da ne želim u polemiku sa tobom - tako je ovo moj poslednji odgovor.

Ako svako sebi uzima pravo da odlučuje o sudbinama ljudi, da bude Robin Hud ili već neko drugi, onda nema reda pa ni države, bila ona SFRJ ili USA.

Je li Goran Milić snimio neku emisiju o kriminalcima, ubojicama, švercerima belog roblja koji isto tako prelaze ilegalno granicu?

Da li si ti u 20-oj godini bio siguran da znaš ko je pošteni Rumun a ko ubojica ili narko-diler? Ako jesi, svaka čast.

Piši i dalje, ali molim te ne odgovaraj mi i nemoj me više citirati. Hvala!

Koliko je SFRJ bila slobodna ili neslobodna zemlja za graničnu službu to nije bilo bitno. O ustroju neke zemlje odlučuju političari. Graničari čuvaju granicu u skladu s pozitivnim propisima pojedine države. Kakvi su ti propisi, pravila, odredbe, naputci bili u vrijeme kad je JNA čuvala granicu SFRJ bilo bi zgodno pročitati.
Granični prijelazi postoje da bi ih pojedinci zaobišli. Takva je praksa svugdje u svijetu. Zbog kojih razloga i s kakvim nakanama? To možemo pretpostaviti, ali dok ih se ne uhvati, ne može se sa sigurnošću znati. Primjera ima dosta a različiti su u određenom vremenskom razdoblju.
Iz Jugoslavije se masovno bježalo pedesetih godina. Kad je dopušten privremen rad u inozemstvu ljudi su izlazili legalno. Graničari su svojevremeno ginuli na određenim sektorima, pucali i ubijali prebjege. Sve se to dade u ondašnjim novinama pročitati. Ne možemo pročitati osobna iskustva graničara, ponašanje na dužnosti u raznim vremenskim uvjetima. Jer ono što se objavljivalo bilo je idealizirano. Bilo bi lijepo pročitati doživljaje s granice, lijepe i ružne.

galebe, ja sam i mislio na nase ljude. na rumunskoj granici bilo je jos gore, oni nisu dopustali izlazak iz zemlje ni "turisticki", makar je i sfrj bila socijalisticka zemlja. aj nesto cu ukratko veceras, sad odo na pecanje ;D

Rumuni,Albanci,Istočni Nemci,Bugari i SSSR su mogli u inostranstvo legalno samo sa službenim ili diplomatskim pasošima koji su izdavani na kašičicu proverenim pojedincima i to je tako bilo do pada Berlinskog zida.Kod nas je situacija olabavljena sredinom 60-tih kada su svi osim bezprizornih mogli da poseduju pasoš i da osim pripadnika OS slobodno i bez najave putuju gde god hoće.Vizni režim po sistemu predhodnog vađenja vize u ambasadi strane države važio je samo za USA,Grčku i Francusku.Ako se ne dao bog nešto zgrešilo u inostranstvu organ SUP-a koji je izdao pasoš mogao je isti da oduzme na određeno vreme u cilju zaštite obraza države u svetu.
Da isto važi i danas ne bi nam stalno vraćali lažne azilante i razno-razne lezileboviće zbog kojih nam stalno preti ponovno vraćanje Srbije na crnu Šengen listu.

za bugare nije tacno. daleko pre pada zida dolazili su u sfrj. ko je mogao, jer su bili teska sirotinja. isto tako i poljaci i cesi i slovaci. rumuni nisu mogli, to pouzdano znam, madjari su mogli, albanci nisu.

inace glavna fora za prebege iz rumunije bilo je spustanje niz reku neru u zimu i prolece, pre nego sto nabuja. da bi tome doskocili rumuni su prvo unistili sistem za regulaciju poplava koji su jos austrijanci napravili, a na samom toku postavili su resetke sa bodljama. kad bi krenule bujice u prolece, ove resetke zatvarale bi slbodan protok pa bi i balani i granje zapusili prolaz, te je cesto bilo problema sa izlivom vode i kontrolom granice. pored obale bilo je dosta mitraljeskih gnezda kako bi jednostavno pobili prebege. i to se desavalo prilicno cesto. uhvaceni prebezi bili su slati u rudnike soli i uranijuma,a njihove porodice razdvajane i raseljavane. vojska im je vrlo cesto nosila obicne gumene cizme. od nasih su se sklanjali da ih i ne vide. bar tako mi je pricao kapetan koji je bio zaduzen za ovaj deo granice. ako ima pitanja izvolte, pa cu ja njega da pitam, nije problem. vidjam ga relativno cesto.

Graničaru, imam podatak da si od generala JNA Vukašina Vilotića dobio 7 dana nagradnoga, jer si "zarobio" na granici 14 rumunja, 2 albanca i 1 srbina iz Beograda u pokušaju ilegalnog prelaska SFRJ granice....

De objasni malo detalje oko zarobljavanja.

[attachment=1]

                               


                                                    32.GDO- Granični Dunavski Odred


  Jedinica je mešovitog sastava ustrojena kao i 30 . GDO. Nastala je u periodu „ Balkanskog Cunamija“ kao odgovor na potrebu obezbeđenja r. Dunav. Zona odgoornosti se prostirala od ulaska Dunava u Srbiju na 1433 plkm. do 1297 pl.km. odnosno par stotina metara dalje gde se Dunav  s obe obale nalazi u Srbiji  Organizacijski je podeljen u tri Granična Sektora  sa Komandom jedinice.

 Sektori su bili u:   Bezdanu,             karaula i RPČ tipa 211- RPČ 211 ( Stara Vlajna)
                            Bogojevu,           karaula i RPČ        213
                            Bačka Palanka,    karaula i RPČ        214

 Komanda u Apatinu je u svom sastavu imala i ČOG( Četu za Obuku Graničara) pored ostalih organa potrebnih za funkcionisanje jedinice ovakvog sastava.

   I Granični sektor:

 Nalazio se u objektu Carinarnice Bezdan 1425 pl.km. Isprva je karaula bila u dve kuće koje su služile za smeštaj Carinika, tada su uslovi bili dosta teški. Kasnije je Karaula prešla u sam objekat Carinarnice . Tamo su uslovi smeštaja bili odlični. Kuhinja, spavaone, kancelarije( za K-dira Sektora i karaule) spavaone, učionica. Sama zgrada je građena na peskovitom tlu, na šipovima, pa se dešavalo da poneki put neka zmija zaluta hodnikom ili nekom drugom prostorijom. RPČ je bio vezan na Brodski pristan gde su se obavljale carinske formalnosti prilikom ulaska plovnih sastava u Srbiju. Tu je bila i benzinska pumpa NIS-a.

   II granični sektor:

 Bogojevo, nalazio se u objektu Prevodnice na Kanalu koji vodi od Dunava- Bogojeva do Tise- Bečeja 1363,4 plkm. Uslovi za smeštaj loši. Karaula se smestila u dve dvosobne kućice . RPČ 213 vezan ispod karaule u samom kanalu pre prevodnice.

   III Granični sektor:

 Bačka Planka. Sama Karaula se nalazila na obodu grada u objektu „ Bagremara“. To je objekat koji je građen u vreme SFRJ za potrebe Predvojničke obuke  ljudi koji nisu završili srednju školu. Objekat je moderno građen, namenski. Svi prateći objekti su bili prisutni, međutim sam objekat je služio za smeštaj i raznih drugih jedinica tako da je bio dosta devastiran. Tu je bio problem velike udaljenosti same Karaule od Patrolne staze na Bentu R. Dunav a i udaljenosti od RPČ-a 214 koji je bio vezan na ulasku u „Tikvaru“. Kasnije je Karaula pomerena u selo Plavna( no to je bilo posle mog odlaska i nemam bliža saznanja o tome). To je Rukavac Dunava na 1299 pl.km. Uslovi za smeštaj vojnika Graničara su bili najbolji u GDO-u .

    Komadna u Apatinu:

 1401.pl.km. Kao i svaka Komanda je imala sve potrebno za obezbeđivanje rada jedinice za rad. Smeštena je u objektu Vojnog Odseka Apatin. Četa za Obuku Graničara je smeštena u izdvojenom objektu bivše zemljoradničke Zadruge(???) Uslovi za smeštaj vojnika dosta podnošljivi.

    Ljudstvo 32.og GDO-a.

   Starešinski kadar:

Komandant i pripadnici Pešadijskog dela su mahom starešine iz Sarajevske( bivše ) oblasti koji nisu ranije imali dodira s GraničnomSlužbom. Osim jednog Oficira( ranije podoficir koji je bio komandir karaule na Muri koji je preveo  ljudstvo kroz mađarsku do Srbije) Bilo je tu pripadnika i VP i ostalih rodova. Starešinski kadar na RPČ. je dislociran zajedno s brodovima iz 30. og GDO-a 1991. god prvo u R. Savu, mesto Jamena .Formiranjem GDO-a brodovi prebaziraju u sektore koje sam naveo s tim da je 211 prvo bio na vezu u B. Palanci a 214 u Bezdanu. Kasnije dolazi do zamene ova dva broda i taj ustroj ostaje do kraja GDO-a. Mornarički kadar u Komandi je došao iz RRF-a, pomoćnik K-danta za Pomorstvo i još par starešina. Izrazito nepovoljni uslovi za rad u GDO-u su uslovili veliki odliv kadra u druge jedinice ili su se ljudi „ skidali“ i odlazili u civilstvo.

   Vojnički kadar:

GDO. Se popunjavao mahom rezervnim sastavom( za vreme mog boravka u jedinici). Za 3 godine imali smo dve generacije redovnih vojnika-mornara . Bila je dosta dobra popunjenost Vojnicima po Ugovoru na početku rada jedinice. Kasnije, kako je vreme proticalo vojnici su raskidali ugovore ( ne svi) i vraćali se u civilstvo.

Po formaciji, GDO-u su pripadal i tri Glisera za obezbeđivanje Granične linije na Dunavu. Doduše, dobili smo bili neke civilne, dva komada. Jako se malo s njima plovilo, svega nekoliko patrolnih vožnji i to u Sektoru K- de Apatin i par patrolnih vožnji u II GRS. Bogojevo. 1994. ili 95. u zimu smo ih predali Carini. Gliseri su bili u Brodogradilištu Apatin te smo ih u teglju RPČ 213 prebazirali u Brodotehniku i tamo zapisnički predali Carini. Posle toga je bilo pokušaja da se Gliseri nadomeste Aluminijumskim a još kasnije Gumenim čamcima, no to nije zaživelo u delu obezbeđenja granice.

 Jedinica je ugašena kad je doneta odluka o Preuzimanju Granice od strane Pogranične Policije. Brodovi su prebazirali u RRF zajedno s ljudstvom. Dalju sudbinu pojedinaca znam, ali nije tema za ovaj post.

 Ako imate pitanje. Tu sam. Samo, „ nemojte više od jednog da bi mogao da odgovorim“ :angel:

Kako nas je JNA uvela u svijet graničara.

Po dolasku u JNA nitko od nas 3 čete vojnika koliko nas je bilo u kasarni „Tone Tomšič“ V.P. 8164/20-3 nije znao što će od nas biti nakon završene obuke.
Tek negdje pred kraj te obuke jednog dana su nas okupili u kasarni u objektu (na slici označen pod brojem 12).

[attachment=1]

Radi se o objektu u kojem je smještena kuhinja.
Mada se tu nije kuhala hrana za vojnike iz kasarne „Tone Tomšič“ tu se je samo dijelila.
Hrana se je kuhala u nekoj drugoj kasarni i tu se dovozila sa kombijem.
Kada smo svi ušli u kuhinju dočekao nas je neki zastavnik te je tu prvi put obznanio da smo određeni da budemo pripadnici granični jedinica JNA, tj. da će mo biti graničari.
Na prvi pogled o tim jedinicama nisam ništa znao.
Jedino što sam znao je da su na državnoj granici.
Iz civilstva sam čuo puno toga lošega o tim jedinicama.
Nisam se baš obradovao tome.
Tada u kuhinji nije bilo nekoga veselja, nitko nije zapljeskao, dolazi u naš život nešto novo, nešto nepoznato, dolazi ponovno rastanak sa vojnicima sa kojima sam bio i sa kojima sam se poznavao.
Zastavnik je postavio projektor te je objasnio da će nam pustiti film iz koga će nam pokazati sve o graničarima JNA.
Kako rade, gdje rade, što rade, sa čime se susreću na terenu, kako žive itd.
Tokom prikazivanja filma nitko ništa nije pitao.
Mislim da je taj film snimila „Zastava film“ za potrebe JNA.
U tom filmu je bilo sve bajno i divno.
Sve ono što možeš poželjeti.
Civili prilaze vojnicima, pozdravljaju ih, rukuju se, smiju se, pomažu im, graničari obilaze granicu, sunce sija, lijep dan , sve lako, sve dobro, sve štima.
Film je bio zanimljiv i za mene i ostavio je dobar dojam na mene.
Čekala me je neka nova sredina , novi vojnici, novi objekt JNA, novi zadaci za koje nas nitko u kasarni nije pripremio.
Kad je film završio zastavnik se nasmije od uha do uha.
Kao da je želio da mu na isti način uzvratimo.
Međutim nastaje komešanje, komentiranje toga nepoznatoga.
Sad zastavnik ponovno stavlja šećer na šećer.
To je divno, to je bajno,  budite ponosni, čuvate granice SFRJ, ne može svaki vojnik imati tu čast biti graničar itd……
Kad je zastavnik odgovorio na neka pitanja koja su vojnici postavili tada je pitao.
Ima li možda među vama možda nekoga tko ne bi želio ići na karaulu i biti graničar.
Odjednom čujem u pozadini blizu ulaznih vrata kuhinje jedan vojnik počeo plakati.
Te kaže „Ja ne bi želio ići na granicu, molim vas nemojte me slati na granicu, molim vas“.
Mislim da je taj vojnik koji je počeo plakati bio iz 3 čete, siguran sam da nije iz moje 2 čete.
Tada zastavnik se obrati tome vojniku i kaže mu:
„Ma nema problema, nećeš ići na granicu, sve je u redu, javi mi se iza ovoga predavanja “.
Sad nam opet nije bilo sve isto.
Zašto je taj vojnik počeo plakati.
Kakva to on loša saznanja ima o graničarima, o tom poslu, o tim zadacima…
Što to on zna a mi ne znamo.
Tako je JNA nas uvela u svijet graničara.
Svijet koji je JNA lijepo upakirala i predstavila i vojnika koji im je plakanjem i odbijanjem odlaska na granicu pokvario taj dojam.

Vojnik graničar niste prošli obuku za graničare,već samo pešadijsku ? Ja  sam regrutovan u gardu,odložio sam vojni rok, upućen sam u graničare.U vojnom odseku sam samo dobio broj vojne pošte i grad gde treba da se javim.Nisam znao šta ću biti do prijavnice.Na putu do kasarne jedan vojnik koga sam upoznao mi reče da sam ili graničar ili vojna policija.Znači prvo sam prošao pešadijsku obuku,pa potom za graničare.

Mlađi vodniče - Crki.!
Upravu si.
Ali ako bolje pogledaš ja nigdje nisam naveo da sam završio tada obuku za graničara.
Samo mi je bilo čudno da baš nitko do pred kraj te obuke koju smo ilali nije spomenuo da će mo biti graničari, bar ono da nam natukne nešto od toga.
Uglavnom bilo je kao ono grom iz vedra neba.
Ljudi bi tada drugačije reagirali, drugačije bi to i prihvatili a onako, onoga strah, onaj plače, svi nerozni, iščekivanje, neizvjesnost....

 Vojnik graničar, da li ste vi pošli na izlet ili u JNA? Šta ste očekivali da ćete zateći u kasarni i gde ste uopšte zamišljali da idete? Bilo je doduše služenja vojnog roka i u Hotelskim ustanovama koje su pripadale JNA, ali mislim da se to dešavalo opet posle osnovne obuke.

Nesto razmisljam - da li bi to trebalo da znaci da su 3 cete vojnika  bile na obuci nekoliko meseci i da nisu znali da ce biti granicari a bili su u mestu relativno blizu granici. Pa nece posle te obuke biti rasporedjeni u mornaricu ili mozda u Recnu flotilu.
Odakle tolika tajnovitost? Nije bilo starih vojnika da od njih saznate? Mozda su staresine to cuvale kao drzavnu tajnu pa su stari vojnici nestajali preko noci ako bi samo pomislili da vama mladim vojnicima tu tajnu odaju?

 
  :zid
 Po forumima se sada prikazuje kako su bili " specijalci" "diverzanti" vršili nasilna izviđanja u dubinu neprijateljske teritorije, dizali mostove u vazduh . A ovamo, plakali kad su čuli da će u graničare! Verovatno pojedinci nisu odmakli dalje od metle ili od kasarnskog kazana i ljuštenja kropmira.

toga je, kile, bilo u svim jedinicama. verovao ili ne, cak i u 63coj. kad sam ja 2004. kao stazista bio u bataljonu za obuku granicara sve je bilo vaznije od obuke. pred prekomadu se zaista osecao blagi strah kod vojnika. plakanje nisam vido, doduse, ali im svakako nije bilo prijatno.

 Dođe mi na brod- RPČ- 211. klasa mornara 1995.godine ( najzad!!!), do tada smo se mučili s rezervnim sastavom i 1.( jednim- zna ga Motorista, Ugovorcem). Krene zaj . . . .Mi u remontu a moj mornar- motorista neće da radi, ima " strah od zatvorenog i malog prostora", itd, itd... Pošaljemo ga na VMC u Sombor. Tamo, nakon pregleda i prelaska Niže Vojno Lekarske Komisije, dobije Iskrcanje s broda. E sad!? Verovatno je mislio, a verovatno su ga " ortaci- Beograđani" tako naučili,  da će ili u Novi Sad ili na Ušće. Međutim! Ostane on jadnik u 32. GDO-u, samo, na kopnenom delu granice. PA kad je počelo, zanimanje, patrole po dvadesetak i više kilometara i sve ostalo. E onda se žalio da ga vodnik mrzi pa ga je " iskrcao " s broda :angel:. A kako da ga " vratim" kad ima rešenje da nije sposoban za ukrcanje??? :rtfm Nije pomoglo ni usmeno naređenje K-danta GDO-a da ga vratim na brod. Zakon na mojoj strani i da se ćeramo!? Prebace ga Doliću na 213, Bogojevo. Bio je miran čak do prvog izlaska u grad. Onda je doneo par litara žestine i pola posade se odseklo od alkohola.
 
 E,sad! stvarno neznam što sam ovo ispričao. Nemože da škodi. A kad neškodi, može da koristi! ;D Štono reče jedan naš glumac

kile, kakve su to muke bile sa rezervom? mislim, rezerva ko rezerva, ali moze li kakvo iskustvo? (pitam za ne daj boze, kako rece, ne moze da skodi ;D)

 U Vojnom odseku Sombor nismo imali mogućnost uvida u jedinačne kartone te smo na brod, naprimer, dobijali ljutu pešadiju a u Graničare - pešadince,  avijaciju. Jednostavno dobiješ čoveka koji nije nikada vodeo to što treba da radi  dva meseca. Sledeće, i nimalo ne važno. Svaka dva meseca smo morali da obučavamo drugu posadu, i K-dir karaule druge graničare. Starešine su naprimer svaka tri meseca imale pravo na obilazak porodice. Uz konstantnan boravak u Karauli- brodu nije ni čudo što su svi bili pod zahtevima za prekomandu.

Neznam dali je uopšte postojao VES "Graničar", to je bio deo pešadije. Isto kao kad si došao u Pulu u "mornaricu" a na kraju završio cepajuči stražu na Lastovu.

Nama je naprimer prilikom upućivanja u MŠC 1159 svima pisalo ''minska-protivminska'' a gde smo završili-druga je priča.
U rezervi 4 god nisu mogli da me ''smeste'' u neku jedinicu-pozovu me,otvore bukvicu a tamo piše-osposobljen ...kormilar.Pitaju me šta to znači-ja im kažem ''da vozim brodove'' a oni ''gde da ti nađemo brod,kada ni čamce nemamo'' -i tako 4 god,na kraju me strpaju u manevarsku jedinicu TO :marinero
Kada me premaciše u CZ-druga priča-jedinica je bila odprilike ''premin preko reke i spasavanje na vodi'' i meni odrediše mesto ''pomoćnik drugog veslača''
Pitam određenog za k-dira čamca za ikustvo,a ovaj mikaže da je bio ''ljuta pešaija'' i da čamac je vidio sam na TV
Ja odem kod komandanta jedinice,prestavim se,pokažem bukvicu i VES, a on meni,onako cinički ''PA ŠTA AKO SI'',ja ostanem bez teksta,okrenem se i odem kući :pirat :udri

Sto se tice VES-ti trbea znati nekoliko cinjenica:
-ako je nekom na regrutaciji upisana npr. artiljerija to ne znaci da ce tamo i otici
-ima primera za koje znam da je nekim regrutima do odlaska na odsluzenje vojnog roka i po 3-4 puta menjana VES i svaki pit odredjivana nek akoja nema veze sa prethodnom da bi na kraju odsluzili vojni rok u nekoj petoj specijalnosti
-kod slanja rezervnog sastava treba imati u vidu da postoji rezervni sastav koji je imao tzv. ratni raspored i koji je isao uvek u istu jedinicu i tu nije bilo onih ciji VES nema veze sa samom jedinicom, dko je postojala i opsta popuna pa je tako neki protivavionac mogao da dodje u inzinjeriju ili kuvar da bude rasporedjen na duznost pomocnika na npr RRB
-i jos jedna stvar - VES je odredjivan pri regrutaciji na osnovu potreba vojnoteritorijalne jedinice prema mestu prebivalista regruta, dakle VES nije odredjivala vojska vec vojni odsek, ali je koliko znama nekada iz tehnickih razloga (nedostatak regruta radi popune jedinice) nekom VES morao biti promenjen pa je tako mozda neko isao u RM iako u njegovoj opstini ne postoji ni camac.

 Dok sam kucao  već je Kuzma dao neke  odgovore. I meni je prvo bio upisan Mornarički Ves na osnovu struke i potreba Vojnog Odseka. Onda je Aero Klub, a i ja preko nekih veza :angel: " sredio" da odem u Streljačku pešadiju? I šta sad? Otišao sam u 63. i odslužio svoje ( što sam i želeo).


 U Bačkoj Palanci smo imali odličnu saradnju s Vojnim Odsekom i Policijom. Dešavalo se da ode Komandir Karaule u Vojni Odsek i da uvidom u karton odabere od već prehtodno pripremljeneih ljudi one koji su služili na granici ili brodu. Zavisi za šta je pozivana rezerva. Tako da je bilo manje "plakanja" što su pozvani u Graničare. Nevidim šta bi tu bilo čudno. Njima je sve jedno koga pošalju, a onome koji treba da radi dva meseca s takvom rezervom to nije.

Ja sam se sam izjasnio da želim u JRM.Zahtev je Regrutna komisija jednoglasno podžala,a VES su upisli onako ''kad se vrati biće koristan bar nama za nešto'' :marinero
Sve drugo je istorija..............................................
p.s. Lepo kile kaže ''nekome ništa neznači,a nekome mnogo znači''

Kilezr.
Slomi jezik dok ovo napiše.

Ja nisam očekivao da ću ići na izlet u JNA.
Nisam očekivao od JNA da me poštedi.
Nisam očekivao da mi ugađaju.
Što je čekalo mene čekalo je i ostale.
Ja sam to dosta dobro podnio, za razliku od nekih koji bi naj više voljeli da nisu ni došli u JNA.
Najgori mi je bio početak, kad sam došao u JNA.
Nikoga ne poznaješ, nitko te ne poznaje.
Samo se na tebe deru, sve brzo ovo brzo ono samo neka panika.
Kad sam "uhvatio ritam" nije bilo problema.
Mogao sam još jedan vojni rok odslužiti kad bi se moglo.

Ja sam na onom "ispitu" na regrutaciji na pitanje "u kom rodu biste želeli da služite vojni rok" lepo odgovorio da "ne bih želeo da služim u ratnoj mornarici".. Neko je to izgleda ozbiljno shvatio kad je čitao, pa me je obradovao i dao mi brodarski VES 11601. Naravno da nisam bio iskren, ali "manevar zamajavanja" je dao rezultat. Kada je određivana prekomanda, najavio sam službeni razgovor kod jednog zastavnika koji mi je bio veza - njegova majka je živela u istoj zgradi gde i ja. Prvo me je pitao - šta, jel` i ti hoćeš Novi Sad, ili Ušće!? Ja sam  mu lepo rekao da želim što dalje od kuće - eto Pula je OK, i da želim nekud gde se mnogo plovi, i gde mi neće biti dosadno.

Šta sam hteo - tako mi se steklo. Posle par dana  sam se peške spustio sa Muzila u prekomandu na Vargerolu u 11. GMO. Baš su me zeznuli.

Ja sam služio u 57. graničnom bataljonu 93/94 godine., pa ću Vam napisati deo sećenja, koja spadaju u uzbudljiviji deo mog života.

Komanda bataljona bila je u Uroševcu, a dve graničarske čete raspoređene na 6 iili 7 karaula, koje su sa strane Kosova obezbeđivale granicu prema Makedoniji. U to vreme granične jedinice su takođe spadale u specijalne jedinice, ne toliko po opremi i obuci koliko po specifičnim zadacima i odgovornostima u miru. Uglavnom malo je ko na regrutaciji znao da je određen za granične jedinice. Ja sam lično upućen u Surdulicu (135.pbr i granični bataljon) da bi mi na kapiji rekli da idem u graničarski paviljon i da nisam u pešadiji. Obuka je bila klasična pešadijska, ali za razliku od pešadinaca imali smo više gađanja i nakon peš. obuke posebnu graničarsku obuku. Uglavnom iz tog garnizona mogli ste biti upućeni na Bugarsku ili Makedonsku granicu. Sećam se samo kakvih je potezanja veza i otalih mutnih radnji bilo da pojedinci ne budu upućeni na Kosovo. Jednog dana su nas potrpali u autobuse i uputili u Uroševac. Kakav je šok bio za nas kada smo iz pitome Surdulice stigli u Uroševac i iznad kasarne videli ukopane T-55, okrenute prema gradu. U garnizonu su nas čekali spiskovi, na kojima je stajalo gde će ko biti upućen, pa sam ja i 12 kolega određeni za karaulu Đeneral Janković. Ohrabrilo nas je nekoliko starijih vojnika sa komentarom, da smo dobili hotel u odnosu na ostale :-) Raspoloženje nam nije opalo ni kada smo za prevoz dobili samo 1 Pinc u kome se natrpalo nas 13 vojnika sa transportnim vrećama. Kasno uveče smo stigli do karaule, koja se nalazila na ivici istoimenog naselja, a koje je imalo i albansko ime Hani Elezit. Većina iz naše grupe prvi put je bila na Kosovu i prvi put se susretala sa specifičnom tadašnjom situacijom.

Sama karaula je zapravo bila deo podzemnog skladišta goriva i imala je krug kao manja kasarna plus izdvojeni deo gde su bile ukopane ogromne cisterne. Tu se već godinama nije bilo goriva, ali zadatak posade karaule je bio i obezbeđenje tog objekta. Smeštaj u karauli prosečan vojnički, ali kada smo ujutru izašli van sučili smo sa činjenicom da su oko karaule iskopani rovovi i zakloni. Zgrada se nalazila u jaruzi, lepo zaklonjena, ali i nebranjiva jer su iznad bile albanske kuće iz kojih je karaula bila kao na dlanu. Uglavnom među prvim stvarima su nam pokazali pravac za izvlačenje. U krugu se nalazio i mali bazen, koji se po potrebi punio hladnom vodom iz planinskog potoka, koji je proticao kroz naše dvorište. Nešto dalje u preuređenoj baraci bila je improvizovana teretana, što nas je činilo "hotelom" u odnosu na ostale karaule, koje su bile improvizovane na prvim pogodnim objektima koji su pronađeni na novouspostavljenoj granici prema Makedoniji. Tako na primer kar. Dunevo nije imalo tečnu vodu, pa su ih tek poooonekad vodili u Uroševac na kupanje. Bolje uslove imala je samo Brezovica koja je bila tik pored skijališta. U velikom krugu bilo je i nekoliko drvenih hangara, za koje su nam odmah rekli da im se ne približavamo, ali o tome posle ;-)

Prvo što smo morali da odradimo bilo je upoznavanje zone odgovornosti, koja se prostirala levo i desno od puta Kačanik - Skoplje u ukunoj širino od oko 25km. Levi susedi su nam bili iz kar. Dunevo, a desni sa kar. Brezovica. Na upoznavanje terena su išli svi novopridošli vojnici sa komandirom karaule, a to je bio st.vodnik Dragan. Lepo nas je izveo na obližnje uzvišenje i objasnio "Vosjko, po naređenju Generaštaba granični pojas naše karaule je sa 100m proširen na --- (ne sećem se više ali je to bilo više km). Dalje, makedonska strana smatra da je granica tamo (pokazao nam je pojas nekih 300m prema karauli), a mi smatramo da je granica tamo (i sada se mi okrećemo 180 stepeni), tamo gde je dalekovod (300m metara prema MK), i da znate da smo mi u pravu i da je za vas granična linija tamo!" Onda nas je poveo stazom prema mestu Đ. Janković, kako smo samo bili u tim trenucima napaljeni i na borbu naoštreni dvadesetogodišnjaci... I silazimo prema selu i staza nas vodi kroz balkanski paradoks, lokalnom Albancu granična linija prelazi preko polovine dvorišta, a samim tim i patrolna staza, kuća mu je u Srbiji, ostatak dvorišta u Makedoniji! Tog dana smo uzduž i popreko prošli okolni teren da lokalno stanovništvo vidi novu vojsku. Ko psi umorni smo se vratili u karaulu, i ne sluteći da nam u narednih osam - devet meseci tek slede dogodovštine, kakve možete samo na granici doživeti.

 Vojnik graničar, a šta misliš kako je bilo momcima koji su došli u 63.Padobransku? Čovek, rudar iz Kalesije. Njemu rekli da je to pešadija i da će eventualno biti " izviđač". Na kraju, kad se osvestio gde je, bio nam je najbolji vojnik i normalno skakao je bez problema. Avion i padobran je video samo na TV-u. Ili jesi , ili nisi?!

Zar se u padobrance nije išlo samo na dobrovoljnoj osnovi?

 Išlo se koga pošalju. ostajalo se na dobrovoljnoj osnovi. Odprilike jedna trećina novopridošlih vojnika je otpadala iz brigade zbog raznoraznih okolnosti. Lekarski pregled nisu prešli, odustali sami iz njima znanih razloga.

Evo, došao još jedan nadaren za pisanje, samo dalje molim stef74.

  Kile, priče su uvek interesantne za čitanje, što da škodi ?  Samo se prisjeti kako smo sa nestrpljenjem čekali novu priču na "nuli" od "istrie". To je bolje nego današnje dnevne novine.

Vladimire - 16.
Nema tu neke filozofije.
JNA je koristila policijsku taktiku prilikom „zarobljavanja“ ilegalnih prelaznika koji su pokušavali pobjeći iz Jugoslavije u Austriju.
Mi pripadnici graničnih jedinica JNA tj. graničari smo imali tu veliku prednost nad tim ilegalnim prelaznicima.
Nas je tu postavila država, država nas je opremila i naoružala, naučila na koji način da kontroliramo granični pojas, dala nam je ovlasti u obavljanju tih zadataka.
E sad ilegalni prelaznici su znali da kad pokušavaju preći ilegalno granicu da je to zakonom zabranjeno, znali su da Jugoslavensku granicu čuva vojska.
Nisu znali gdje se mi točno nalazimo, nisu znali gdje se točno nalazi granična linija Jugoslavije i Austrije, nisu znali gdje je naj bolje preći granicu.
Tu je bila naša prednost.
Samo pojava pripadnika JNA u uniformi i sa naoružanjem bi ponekad bilo dovoljno da nekoga zaustaviš i privedeš i karaulu zbog ulaska u 100 metarski granični pojas.
Pravilo JNA je bilo da se nikome ne dozvoli ilegalno prelaženje državne granice te da to sprječavamo i uz upotrebu vatrenog oružja.
Naravno tražilo se je postupnost u postupanju prema osobama koji pokušavaju ilegalno prijeći državnu granicu.
Ukoliko je to bilo moguće.
Početak JNA postupanja bi bilo zaustavljanje svake osobe u 100 metarskom graničnom pojasu iz zaklona u našem slučaju vireći iza stabla sa uperenom puškom u nepoznatu osobu.
Tako nas je učio komandir karaule „Ceršak“ zastavnik I klase Spasković Radoje.
Zatim utvrđivanje da li ta osoba posjeduje osobne isprave i dozvolu za kretanje 100 metarskim graničnim pojasom.
Pogledajte kako izgleda ta dozvola za kretanje 100 metarskom graničnom pojasom koju izdaje Ministarstvo unutarnjih poslova Slovenije.

[attachment=1]

Komandir karaule „Ceršak“ Spasković Radoje nam je uvijek napominjao da je to jedan od najopasniji trenutaka kad prilazimo nepoznatoj osobi te da moramo biti izuzetno oprezni jer da nikad ne znamo sa kim imamo posla te koje borilačke vještine ta osoba poznaje i koja oružja ima kod sebe.
Tražio je od vojnika koji imaju automatsku pušku M70B1, M70AB2 i snajper M76 da tada na pušku stave nož te tako prilaze toj nepoznatoj osobi.
Kad se utvrdi da nepoznata osoba nema dozvolu za kretanje 100 metarskim graničnim pojasom svaka osoba se privodi u karaulu.
Prije se pretrese a po potrebi i veže sredstvima za vezivanje tj. lisicama.
To je ono naj jednostavnije kazano i naj bezbolnije.
Ponekad se situacija da iskomplicirati.
Kod mene na karauli „Ceršak“ u klasi prije mene, u mojoj klasi nitko od vojnika nije nikoga ranio ni ubio u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice.
Nije se desilo ni da je netko od ilegalnih prelaznika pokušao napasti vojnika graničara kako  na zasjedi tako i u patroli.
Ja sam osobno u dvije situacije pucao u zrak da bi spriječio ilegalno prelaženje državne granice ostalo je prošlo uz prijetnju vatrenim oružjem.
Ponavljam sama pojava vojnika naoružanoga i sa uperenom puškom ostavlja takav dojam na ilegalne prelaznike da je u većini slučajeva to dovoljno, ako i zapucaš u zrak nema toga junaka koji bi nešto više pokušao.
Mada je meni i vojniku Cvetkoviću koji je iz Srbije iz mjesta Požarevac jednom uspjela pobjeći jedna osoba koja je bila plaćena od ilegalnih prelaznika da ih prevede preko državne granice kod zasjednog mjesta „Rupa“.
Pošto sam ja bio vođa patrole rekao sam mu da otrči za njim i da ga zaustavi ali nakon nekoliko rafala nije ga uspio pogoditi pobjegao je u austriju.
Pravilo JNA je bilo ako ima više osoba koje pokušavaju priječi državnu granicu i ako prilikom zaustavljanja (primjer) jedna osoba se zaustavi a druga bježi, mi smo dužni tu osobu koja je stala, da je osiguramo da ona ne pobjegne a kad okolnosti dozvole da poslije pokušamo spriječimo i drugu osobu koja je pobjegla da prijeđe ilegalno državnu granicu.
Sutra ujutro je došla kontrola iz graničnog odsjeka Maribor da bi izvidila situaciju, otkuda su došli ilegalni prelaznici, gdje je bio vođa zasjede, gdje je bio njegov pomoćnik, u kome je smjeru pobjegla osoba koja ih je prevodila preko granice, u kome je smjeru pucao  vojnik graničar Cvetković, je li bilo ozlijeđenih, gdje su čahure padale itd..
Pravilo JNA je osobu koju ne možeš zaustaviti u ilegalnom prelasku državne granice nakon upozorenja, naredbe, prijetnje vatrenim oružjem, pucnjem u zrak, tada dolazi zadnja mogućnost ranjavanje po mogućnosti u nogu a naj zadnja i naj gora situacija je da ga ubiješ.

Evo da iskoristim priliku da javno pozdravim moga prvoga „zarobljenika“ koga sam uhvatio u 100 metarskom graničnom pojasu na zasjednom mjestu „Rupa“ koju su kontrolirali graničari sa karaule „Ceršak“.
Radi se o Srbinu koji se zove: Marinko Jovanović rođ. 2.10.1957. god. mjestu Žagubica, općina Žagubica, Srbija.
Tom je prilikom kod sebe imao: ličnu kartu, vozačku dozvolu, pasoš, foto-aparat, novčanik, 1050 šilinga, 10150 dinara.

 Patrola u postupanju prema ilagalnom prelazniku držene granice koja u svom sastavu ima snajpersku pušku radi tako, da taj vojnik ostaje da obezbeđuje onog člana patrole koji vrši pretres lica. Pravilo Granične službe jasno propisuje postupak i radnje patrole u privođenju ilegalnih prelaznika. To se vežbalo do automatizma, bar kod nas u jedinici.

Svaka cast na sistematski prikupljenim podacima - kao da si znao da ces na internet nakon 20-ak godina. Jest da je Zacasno Dovoljenje iza tvog perioda - ali  :klap .

Kilezr.
Ima jedan problem na koga nisi mislio.  :jok
A to je trenutak kad se granična patrola pretvara u zasjedu.!
Tada nastaje problem za nas graničare.
A to je da drugu član patrole ostaje na zasjednom mjestu "Vis" (na slici pod brojem 7) a vođa patrole mora biti na zasjednom mjestu "Rupa" (na slici pod brojem 8 ).
Jedno zasjedno mjesto od drugoga zasjednog  mjesta udaljeno zračne linije oko 300 metara.
Pogledaj plan zasjednih mjesta karaule "Ceršak".

[attachment=1]

Dva člana granične patrole tada jedan drugoga ne mogu vidjeti (zbog brežuljka koji nas dijeli) ni čuti na toj udaljenosti u gustoj šumi.
Tu je problem da svatko mora odraditi svoj zadatak sam za sebe tako da to pravilo granične službe kod nas graničara u takvoj situaciji nije bilo od koristi.
Prepušteni smo sami sebi, da se snalazimo kako znamo i umijemo.
Zato je komandir karaule „Ceršak“ zastavnik I klase Spasković Radoje od graničara koji imaju pušku sa nožem tražio da i tu mogućnost iskoriste u približavanju i pretresu nepoznate osobe.
Ta taktika „Pravila granične službe“ je moguća jedino kad smo u patroli i zasjedi noću.
Tada smo obojica skupa na istom zasjednom mjestu.
Tad je to izvedivo kako piše u „Pravilu granične službe“.
Život je jedno a pravilo granične službe drugo.
Samo znanja radi.

Jadran2.
Je da se ne radi o povjesti ratne mornarice za koje su područje stručnjak.
Ali evo još jedna dozvola za kretanje graničnim pojasom koja se izdavala u Sloveniji u Mariboru od strane "Tajništa za unutarnje poslove".
Interesantno je da je te 1961 godine granični pojas bio u širini od 500 metara dok je u moje vrijeme 1988/1989 godine bio 100 metara.

 [attachment=1]

 Zaseda koju poseda patrola od 3 člana  Nemože biti na 3 zasedna mesta. Zaseda je na jednom mestu s celokupnim ljudstvom, ako je u patroli službeni pas on može biti povučen u stranu. Zasedna mesta su tako koncipirana da se posedaju nekim redosledom( a najbolje ako sistema nema,  da ga ilegalni prelaznici ne bi provalili) koji se određuje Dnevnom zapovešću.

 P.S. Zbog čega u svakom postu insistiraš na imenu i prezimenu K-dira Karaule? Ako je i poštovanje zbog zasluga, malo je previše. Zar ne?

Kod mena na karauli "Ceršak" V.P. 5457 nikada nije bila patrola i zasjeda u sastavu od 3 vojnika.
Uvijek je bila patrola i zasjeda od 2 vojnika.
Noću smo obojica bili skupa na istom zasjednom mjestu ali po danu smo morali biti razdvojeni i nikada skupa.
Sad kako hoćeš ti to zvati zasjeda ili nezasjeda, sa jednim vojnikom ili sa dva vojnika.
Pasa je na teren vodio kerovođa.
Mada se mi toga nismo pridržavali ponekad bi ga poveli na teren bez znanja komandira karaule a opet uz odobrenje kerovođe koji ga je dužio.
I evo bez imena komandira karaule "Ceršak".

 Tvoj Komandir je tamo dosta dopuštao izgleda? Ili nije " znao" šta mu se radi u Karauli!? Upotreba službenog psa je takođe bila regulisana Dnevnom zapovešću. Isti, nije " Opšte dobro" nego ga Duži Kerovođa baš iz određenih razloga. Sa psom nemogu, a i nesmeju svi da rade. Takav pas se šalje na redresuru.

Nisam rekao da je on nama baš tako puštao, rijetki su trenuci kad smo sa njim mogli normalno komunicirati a nikada nismo mogli raditi što je nas volja uvijek je moralo biti po njegovom a što je i normalno.
Sve što bi radili a nije u skladu sa pravilima JNA to smo radili bez njegova znanja.
Kad bi nas uhvatio u nečemu što nije po pravilu JNA onda bi nam održao debelo predavenje ili kako se kaže u narodu "Jezik juhu".
Što se tiče izvođenja psa na granicu.
U "Dnevnoj zapovjesti" nikada nije pisalo da kerovođa mora povesti psa u  patrolu i zasjedu na granici.
Te 1988 / 1989 godine na karauli "Ceršak" kad sam ja bio to nikada nije pisalo.
Uvijek je to radio kerovođa svojom voljom i tu se komandir karaule nije mješao.
Pasi koje smo imali nisu baš bili najbolji.
Zato ih kerovođe nisu ni vodile na granicu.
Da li je te pse trebalo voditi na "Redresuru" o tome je odlučivao komandir karaule a dok sam ja bio na karauli to se nije nikada dogodilo.

Vojnik graničar da li bi hteo da napišeš kako je izgledala tvoja obuka u kasarni i koliko je trajala ?Pre nego što si došao na granicu.

Evo jedne situacije sa granice i granincnih jedinica Jna  leto 1987 god karaula Ridjica koja je bila pod vojni nadzor garnizona  Sombor prema granici sa Madjarskom.

Moj ves je bio vozac motornih vozila i zadnih 8 meseci sam proveo u 36 omb Sombor,vozio sam komandanta kasarne ppukovnik Popovic i ostale oficire i podoficire i vojnike,nasa kasarna nalazila se u gradu kod zeleznicke stanice kasarna  je bila oklopna jedinica u nasem dvoristu je bila i granicna jedinica i imali svoju zgradu za boravak i svoja vozila za intervenicije na znak uzbune sa granice od vozila imale Tamove 110 koje su vukle minobacace mislim da ih je bilo oko 100 vojnika granicara u kasarmi i nas 500 oklopnjaka .
Na zahtev komandira granicne jedinice u Somboru isli smo sa nasih vozila na dotor hrane i opreme jedom nedeljno po karaulima koji su bili nadleznosti kasarne u Somboru i mislim da ih je bilo oko 5 karaula,za mene je bilo intersantno sam prolazak pokraj granice sa vojnim vozilom Fiat 1107 a Madjari preko oranice na granicnoj medji u patroli na konje i sta sam primetio nosili AK 47 a remen za pusku neko uze i ne bas nove uniforme,a mi za nih smo izgledali prava gospoda.

Prilikom jedne dostave hrane na karaula Rigjica leta 1987 godine taj deo granice prema Madjarskoj je bio u odliku slova u napacke prema nase granice i oko 12 sati mi seli u dvoriste karaule i poceo istovar hrane i opreme kada odjedom kroz put koi dolazi u karauli jedan cica trci i nesto galami kada je dosao daha kaze da neki nepoznati civil ulazi preko granice i opet izlazi i opet se vraca i da j e sumljiv i sada stoji na jedno mesto i nemoze da se orjentise,odmah su potracala 2 vojnika sa kerom prema oznacenom meso koji je oznacio polazaj nezvanog gosta,mi sa karaule popeli se na osmatracnice i posmatrali hapsenje preko dvogleda ,ilegalac nije dava otpor prema vojnicima jedan sa pasam ga drazao na nisan a drugi vojnik mu dao komade da legne na stomak i vezo ga lisicama i oni tako ilegalac napred vezan iza njega pas i dvojica vojnika ga sproveli u karauli,posto je bila velika vrucina skinuli mu lisice i dali vode da popije i malo umije ,onda uz kratki razgovor je izaslo da je Istocni Nemac, vojnik sa karaule koi je bio slovenac znao nemacki jezik i bio korcen kao prevodilac i preneo je da doticni ilegalac popego iz Istocne Nemacke i avionom dosao do Madjarski i odrednica mu bila da preko SFRJ ode za Zapadna Nemacka,kod sebi imao samo avionska karta od Istocni Berlim do Budimpeste i lovacki noz sa kompasom na drsci ,posto nije bio agresivan i bio skoro nase vozrasti 18-19 godine k-dir karaule dao mu hrane da okrepne posto je bio iscprljen,pozvan je preko veze mup Sombor i koji su dosli sa ladom nivom i odneli u Sombor,ovaj emigrant najverovatno je vracen u Istocnu Nemacu posto se pricalo da postoji dogovor sa Istocnu Nemacku za vracanje emigranata.Prema emigrantu se postupalo najbolje dok je bio na karaulu ,eto toliko od mene pozz.

to je to sto ja pricam, granicu obezbedjuju lokalni cobani i lovci...

 Tako je nakada bilo. Sada se Granična Policija nosi s ilegalnim prelaznicima granice. Na raspolaganju imaju DŽipove s opremom ( termovizija, detektori pokreta, . . . ) E, da smo svojevremeno mi imali tako nešto???

dzabe, kile... dok oni dodju, moze da prodje puk vojske sa kolskom zapregom preko granice. nema dovoljno ljudi. jedino na dojavu uspevaju da urade nesto. a i neki pametnjakovic naso da sve dzipove ofarba u belo :zid :zid :zid  mozes da im pratis kretanje kilometrima udaljen,a vrlo su predvidivi. cesto sam u granicnom pojasu (pecam) i vidim sta se desava. jedino je dobro sto su svesni da je granica prilicno suplja pa se i dalje raspituju kod lovaca, ribolovaca i cobana "sta ima novo" i "desava li se nesto unaokolo".

 Znam za to. Imam " čoveka" u Vršcu, u Upravi. Kao  i par bivših kolega koji su preobukli uniformu. :udri

ma imam i ja ljude,ali ovo su licna zapazanja. kazem, sreca je to sto su svesni stanja pa se bar trude da pokriju sto se pokriti moze. a i ljudi uz granicu navikli kako se ranije radilo pa sve to nekako ide. naravno, ako nisu u pitanju "lokalci" koji se poznaju pa idu preko "u trgovinu" ;D

 Hteo sam da kažem da su i oni svesni toga, gde su " šuplji". A kad im kažem koliki je naš sektor bio začude se. Oni to ni patrolcem neobilaze.

Obezbedjenje granice Srbije bi bilo mnogo bolje da je policija preuzela aktivan sastav granicnih jedinica.

Ali nazalost to se nije desilo. Policija je preuzela samo retke pojedince iz vojske.

Koliko je neodgovorno odbaciti ljude sa tolikim iskustvom i sazom je tesko nekome objasniti.

Slicno stanje cak i gore je u Crnoj Gori.

Šta ćeš, večiti animoziteti..... :zid
Mada je kako sam razumeo priču PVL i vojnika po ugovoru bilo najmanje u sastavu graničnih jedinica, većinom su bili vojnici na redovnom služenju vojnog roka.
Pa ako su ih i pola preuzeli bilo bi dobro.

Ma nema ni govora da su preuzeli pola to su bukvalno pojedinacni slucajevi.

 Na prste jedne ruke se mogu nabrojati Graničari koi su " preuzeti" u Graničnu Policiju. Samo ako si imao vezu mogao si da sanjaš o preuzimanju.Njima je bilo važno da se Vojska skine s granice. EU je donirala opremu Policiji i to je to. Što sad to izgleda kako izgleda??? To je zahtev"odozgo".

tacno tako, kile. najbitnije je bilo oslabiti vojsku i maknuti je sa granice. videcemo sta ce sve dalje da se desava, ali dobro nece svakako. da ne mesam politiku sad, necemo politiku u nasu butigu...

Тамо где "чобани" и мештани из локала чувају границу та граница је безбедна. Тако је са обезбеђењем сваког објекта. Ако томе додамо и обавештајни рад, одна је то и квалитет више. Ако се ослања само на професионалне припднике обезбеђења границе (објекта), а још горе ако је тежиште на или само на техници (као што то полиција ради) онда то обезбеђење, како год да се предствља у јавности можеш да "обесиш мачку о реп.

Код данашњег обезбеђења границе постоји и један "проблем" који је све израженији а ја га називам "сеоба народа". Наиме, људи по својој природи не познају границе, посебно не вештачке, као што су државне. Људи се крећу. Раније је то било појединачно, сада је то све масовније. Никакви зидови , ограде, сензори, граничари, топови и тенкови то не могу зауставити. Људи се крећу одвајкада идући тамо где им је боље или мисле да јесте. Тако су се у давна времена селили цели народи (племена). Те сеобе се нису дешавале, као што погрешно можемо закључити из историје, за пар година, већ су трајале вековима. Вештачке (државне) границе и разне препреке су то неко време успориле. Међутим, ево сада, због којекавих разлога људи из Азије и Африке, али и унутар Европе, опет масовно иду за бољим животом. Најбоље ћемо их спречити тако што ћемо им помоћи да тамо одакле долазе боље живе, или, ако то не може (а тешко да може) да их примимо као себи равне тако да постану део нас. И наши преци су тако постали "домаћи", што милом, што силом (својом и "староседелаца").

dzumbo, ja sam mislio na prave cobane. nista pogrdno. oni po prirodi posla po ceo dan bleje unaokolo i odlicno poznaju teren, tako da im nista ne moze promaci. a uvek su u dobrim odnosima sa granicarima, ma kakvu ovi uniformu nosili.

CRKI...!!!
U JNA sam došao 19.5.1988. god. u Maribor u kasarnu "Tone Tomšič" - V.P. 8164/20-3 u pješadiju te sam raspoređen u 2 bataljun, 2 četa, 2 vod, 1 odjeljenje.
Obuka nam je trajala od od 19.05.1988 godine pa do 08.09.1988. god..
Pitaš me kako je izgledala moja obuka tj. obuka moje čete prije nego su nas rasporedili u granične jedinice JNA tj. na karaule graničnog odsjeka Maribor.

Ja tu ne vidim ništa posebno (specijalno) što netko od ostalih pripadnika JNA nije prošao.
Od onoga osnovnoga kad dođeš u JNA pa do kopanja onih rovova (ležeći – čučeći – stojeći)  , bacanja bojevne bombe, paljenje eksploziva, gađanje kumulativnim minama, postavljanje nagaznih mina, morali smo leći između gusjenica tenka dok je preko nas prelazio, gađanje iz pušaka i po danu i po noći, marširanja uz poznato brdo Pohorje (uz brdo – niz brdo), hvatanje „diverzanata“ po tom brdu pohorju, taktike napada i obrane te povlačenja na rezervne položaje.
Interesantno je kako nas je tadašnji potporučnik Redža Naim ili na albanskom Rexha Naim (sada potpukovnik kosovske policije), vodio na gađanje na poligon koji se nalazi sa jugozapadne strane Maribora u podnožju brda Pohorje.
Taj se poligon nalazi ovdje, to su ovih 5 travnatih površina nanizanih jedna za drugom:

http://maps.google.hr/maps?ll=46.533477,15.614898&spn=0.00741,0.013754&t=k&z=16

A to bi ispalo ovako.!
Dana 25.08.1988.god. ponedjeljak, REDŽA NAIM odveo je moju 2 četu na Radvanje gdje smo imali bojevno gađanje iz pušaka.
Tu je nakon gađanja došao i kapetan BAJAT VELIMIR kome je Redža Naim odmah prišao i predao mu raport o ocjeni gađanja iz vatrenog oružja.
Ja sam se od njih dvoje slučajno zatekao na udaljenosti od oko 5 metara pa sam imao prilike čuti razgovor.
Bajat Velimir pita Ređu Naima : „Recite mi potporučniče kako je proteklo bojevno gađanje vojnika“, tada Redža Naim sav hladan ozbiljan pogleda Bajata Velimira u oči i kaže mu: „Kapetane bojevno gađanje je prošlo izuzetno dobro i bez ikakvih problema, zadovoljan sam sa gađanjem vojske“.
Pita Bajat Velimir: „Reci mi potporučniče kakva je prosječna ocjena za 2 četu“ , Ređa Naim ga i dalje gleda u oči i hladno i samouvjereno mu odgovara: „Kapetane prosječna ocjena iz bojevnog gađanja za 2 četu je 3,85“. Bajat Velimir zastane pa kaže Ređi Naimu: „Pa potporučniče to je izuzetno dobra ocjena“.
Redža Naim odgovara:“ Jeste kapetane i ja sam zadovoljan gađanjem vojske“.
Pozadina svega gore navedenoga je taj da bi Redža Naim ili netko od nižih činova nakon svakog gađanja vojnika trebao otići do mete koja je bila udaljena oko 100-200 metara pogledati metu i zbrojiti pogođene krugove, ispaljene metke i broj vojnika da bi dobio prosječnu ocjenu za 2 četu.
Ali Redža Naim to nije  :jok ni pokušao napraviti već je lagao u oči kapetanu Bajat Velimiru i izmislio prosječnu ocjenu sa kojom je zadivio kapetana Bajat Velimira.
Svaka ti čast Ređa Naime na takvoj hrabrosti da lažeš nadređenog komandanta, falsificiraš ocjenu i pravo stanje JNA u to vrijeme.

Stef74.
Mislim da će kod tebe biti zanimljivo.
Granica koja nije točno određena, karaule gdje nikada nisu bile, hangar u koji niste smjeli ulaziti, itd..
Očekivam nastavak.

 Ako nisam pisao samom sebi, odnosno, ako si pročitao ono što sam napisao o 32.gdo-u. videćeš da ni tamo granica nije bila definisana( nije ni sada). O objektima " karaula" neću ni da pričam. Gde je tu " zanimljivo"?

Evo još jedne slike moje karaule "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija.
Ovu sam sliku slučajno pronašao na internetu.
Neki novi ljudi, neko novo vrijeme, neke nove zastave za koje nemam pojma što znače.
Ljudima na slici su prekrivena lica, nisam to ja uradio takvu sam sliku pronašao.

[attachment=1]

Na crvenoj zastavi je Karantanski Panter, simbol Karantanije.

Taj simbol, uzela je krajna desnica za svoga.

LPB

бајат Велимир је мој друг из Војне Академије. Био је један од најбољих питомаца ВА КоВ. Деловао је увек сталожено и прибрано. Кад треба умео је и да подвикне.

Нажалост увек је било таквих као што је описани потпоручник. Готово сам сигуран да и данас тако ради.

Džumba.
Ako se ne varam Velimir Bajat je je bio srbin a ako nisam zaboravio on je meni tada bio kapetan I ksase u kasarni "Tone Tomšić" V.P. 8164/20-3 u Mariboru, ne znam što je sam njim dalje bilo imam neke različite informacije ali ništa pouzdano.
Uglavnom poslat ću ti jedan tekst o njemu privatnom porukom a ako hoćeš mogu ga staviti i na ove stranice, pa neka ljudi čitaju.
A albanac tada potporučnik JNA Rexha Naim ili kako se potpisao u mojoj vojnoj knjižici Redža Naim iznenadio me je tada koliku hrabrost ima tako lagati višeg oficira JNA tj. kapetana I klase, i to samouvjereno, nije ga bilo strah da ga netko od vojnika, desetara, mladi vodnika i vodnika ne izda kapetanu.
A uvijek je veličao ispred nas JNA i o njoj govorio sve naj bolje a radio je protiv nje otvoreno.
Nebi se iznenadio da današnji potpukovnik kosovske policije i danas tako radi on je majstor u tome.
Jednu stvar i danas koristim od Rexhe Naima.
A to je kad nas je učio kako napatinati cipele i iznad i ispod, kako ih složiti u hodniku II Čete,  kako staviti čarape na cipele.
Bar nešto korisno od njega.

Slovenska desnica pa zar to postoji....????

Da, ali pustimo politiku po strani.

U delu foruma o KoV postoji topic ''Granicari''-vrlo slican ovome,pa zasto ne bi ih spojili u jedan?

Ako mislis na ovu temu https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=11504.0 ja to ne bih spajao posto je ona predvidjena da bude galerija fotografija sa granice bez obzira o cijim se granicarima radi dok ej ovo tema o JNA granicarima.

OK,u pravu si! :rtfm

Solaris 1972.

[attachment=1]

Ovo si postavio satelitsku sliku moje karaule "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor - Slovenija.
Označio sam strelicama "objekte" za koje ne znam što su.
Strelica 1 i 2.
To je vrt karaule (južna strana) i u njemu se nalaze ova dva "objekta" za koja pojma nemam što su.
Strelica 3 i 4.
To se nalazi izvan kruga karaule (sa zapadne strane) te također nemam pojma što je to.
Uglavnom toga nije bilo kad sam ja bio na karauli.
Slika je dosta dobre kvalitete (ne računajući ovo na dnu).
Vidi se krov karaule koji je prekriven nekim netalnim pločama a koje nakon toliko godina počimaju rđati.

Kilezr.!
U ovom tvom tekstu nije nigdje  :jok navedeno.
Zanima me da li ste patrolirali samo danju  ili ste to radili i noću.
Osim vas na RPČ da li je bilo graničara koji su bili na kopnu u nekom obilasku granice ili nekoj zasjedi ili je to sve bio vaš zadatak na brodovima.

 Malo pažljivijim čitanjem dolaziš do : Karaula i RPČ. Znači i kopneni i " vodeni deo". Vojnici-pešadonci su vršili službu normalno kao i svi drugi vojnici graničari. Patrole, zasede, danju , noću. Vetar, kiša sunce ,sneg. Ali, pogledaj samo koliko smo kilometara granice obezbeđivali pa zaključi kojim su naporima vojnici bili svakodnevno izloženi.

Ispada da ste osiguravali 136 kilometara granice ako se ne varam.
To područje su osiguravale 3 karaule i 4 RPČ.
Opet mislim da je bilo lakše vojnicima na brodovima nego vojnicima na kopnu.
U napisanom tekstu se ne vidi brojčano stanje po karaulama kao i na RPČ.
Pa se postavlja pitanje da li ste to mogli dobro i odraditi ili je to bilo samo da druga strana vidi da to netko nadzire.

  U sva tri sektora su bili: Karaula+ RPČ . U Komandi GDO-a je bila Četa za Obuka Graničara koja je isto davala Graničnu službu.
 Brojno stanje Karaule neznam, suviše je vremena proteklo. A i nije nešto bitno.  O Brodu RPČ tipa 211 imaš ovde u delu o RM temu. Pročitaj, sve je napisano. Granica na reci se malo teže prelazi nego obična, kopnena. Nemože se baš svuda čovek iskrcati na obalu i proći kroz šumu . Normalno je služba na kopnu teža fizički nego na brodu. O ostalom neću da pričam. USlovi smeštaja su na brodu bili loši jer je namenjen za izvršenje zadatka a ne stalni boravak posade na njemu. A o bezbednosti granice u to vreme ? Sve je bilo pod kontrolom, povećanim naporima ljudstva se postigao zavidan nivo bezbednosti, bez Vanrednih događaja( što je jeko bitno).

Par sličica sa panoramio, Slovensko-Mađarska granica.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
poz.

Prvi deo pisanja je na strani 8,

Drugi deo:

Već od drugog dana smo krenuli sa patroliranjem. Patrola je bila tročlana, plus pas. Terem brdsko planinski, mnogo uspona, kozjih staza. U vreme kada smo mi tamo stigli već je pao sneg pa smo zadužili odlične čizme, namenjenje brdskim jedinicama, tamnobrao boje, kao i zimsko belo odelo. U tim hladnim danima najveći problem nam je bilo znojenje, koje se javljalo na usponima, a zatim kada zastanemo, odjednom se javljala drhtavica usled hladnoće. Dobili smo i neku specijalnu mast za periferne delove tela, alo to niko nije koristio. Zona odgovornosto levo od karaule je bila mirnije područje. Patrolna linija je išla pored kamenoloma pa kroz Selo Dimci, pored rečice sve do zaseoka Drnjevo ili tako nekako, sa nekoliko alb. kuća. Zanimljivo da su sva sela i geografski pojmovi u tom kraju imali srpska imena. Negde po sredini tog reona, dosta iznad naše teritorije bila je i makedonska karaula. Glavni posao lokalnog stanovništva bio je šverc. U ovoj zoni (levo od karaule) švercovalo se dizel gorivo i delimično cigarete. Prevozno sredstvo bio je konj (ređe), magarac ili mula (uglavnom). Jedna životinja je nosila 2 plastična bureta sa ukupno 100l goriva. Radilo se i danju i noću. Šta smo mi preduizamili, o tome ću kasnije. Još da kažem da su meštani Dimca (selo sa oko 40 kuća) bili relativno ljubazni prema vojsci i nisu bar u susretima ispoljavali otvorenu mržnju. Znali su da vojsci isnesu kolače, ako je svadba ili neka prilika.

Desna polovina zone odgovornosti (gledano sa karaule) obuhvatala je mesto Đen. Janković, susedno mesto Sečište, i dosta dalje selo Krivenik. Mesto Đ. Janković je tada imalo nekoliko hiljada ljudi, veća fabrika je bila "Šara" koja je proizvodila cement (tada nije radila) i fabrika stiropora. Deo se bavio poljoprivredom, a skoro svi nekim vidom šverca. Granica je bila samo par stotina metara dalje. Pored Đ. Jankovića teče reka Lepenec, srednje širine i neobično brzog toka, iako je u tom delu ravnica. Prelaskom reke ulazite u Sečište veliko selo, naravno 100% albansko. Mentalitet sasvim drugačiji, nismo voleli tu da patroliramo. Čudan je, i danas ga se lepo sećam, utisak da kada uđete u selo, čujete kako deca beže u dvorišta, a teške kapije se sa treskom zatvaraju. Malo smo meštana sretali po tim uskim, prljavim ulicama, oivičenim visokim zidovima. Uglavnom nisu nam se javljali, osim možda starijih ljudi. Naročit problem su bili njihovi veliki ovčarski psi, koji su rado nasrtali na naše nemčke ovčare. Par njih smo morali ubiti. Posle sela Sečišta, put naglo postaje strm, počinje uspon na Šar Planinu, i to je pravac koji smo mrzeli, jer smo se morali planinskim putem kretati 6-7km, ali to je bio jedini put do sela Krivenik. Vojska je tamo izlazila 1-2 puta nedeljno, a meni ostaje u sećanju sablasna tišina u tom selu. Jednostavno dok se vojska tu kretala život je u selu zamirao.

Rekao bih i per reči o našim psima,nemačkim ovčarima, kojih smo imali 4 (Nik, Ken, ?, ? )na karauli. Bili su dobro trenirani i poslušni, ali se moralo dosta sa njima i raditi, jer vremenom znaju da zaborave naučeno. Kada nisu u patroli bili su kružno raspoređeni oko karaule, i imali smo poverenja u njih. U patroli su naravno išli prvi i zaista smo se osećali sigurnije. Jednom kada prihvate kerovođu, bili su mu neograničeno odani. Trenirani su da zaštite kerovođu, uvek sam morao na terenu da upozorim civila koji je želeo samo da se rukuje da to učini polako bez naglih pokreta, jer sve drugo pas će protumačiti kao napad.

Posebna spacifičnost tokom našeg službovanja 93/94, bio je kontigent Unprofora / posmatračke misije, koji je imao baze duž cele granice između Mk i Srbije. Na našem odseku bio je kontigent iz Norveške, iz jedinice Polarni Vukovi, ili tako nekako. Držali su se kranje korektno, uvek su nam otpozdravljali, a oduševljavalo ih je kada tom prilikom i naši psi zauzmu propisani položaj :-) Njihova baza je bila pored magistralnog puta prema Skoplju, nekih kilometar unutar Makedonije, sačinjena od kontejnera, koji su kružno raspoređeni. Naravno bili su jako zainteresovani za kontakt, fotografisanje i slično, a nama je bila zabranjena komunikacija sa njima, što smo manje više poštovali. Pored granične linije su se često kretali u guseničnom vozili, koje je vuklo takođe gusenično priključno vozilo (slično ovome)

[attachment=1]
, koje su naši vojnici prozvali Crv.  :-)  Posle Norvežena, liniju je čuvao američki kontigent (prema karauli Dunevo) i to je bilo manjih incidenata, generalno Ameri su ponašali arogantno, a tokom mog boravka tamo imao sam priliku i sam da dođem u incidentnu situaciju.

Makedonska vojska i policija, verovatno u želji da ne izazovu bilo kakav konflikt, držali su se podalje od granice. Bilo je jako malo patrola sa njihove strane i to su uglavnom prepustili Norvežanima. Ipak na takvom terenu, gde se i ne zna granična linija, bilo je više bliskih susreta susreta, ako je ovo pisanje bilo kome zanimljivo i čita, onda ću pisanjem stići i do tog dela.

Vjerovatno jedna od verzija Bv 206 S (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=18580.msg219334#msg219334)

poz.

Nego sta, nego je zanimljivo. Svaka cast i samo cepaj, cekamo nastavak!

stef74, tvoje pisanje je zanimivljivo, samo dalje, hvala.

тамо је одувек било "пртено", зато настави и не запиткуј да ли је занимљиво јер јесте  :)

Drago mi je da je tekst zanimljiv, lepa je prilika da konačno zabeležim vojnička sećanja, kasnije ću ubaciti i po koju sliku.

Jedna od redovnih zabava na karauli bila je i "diskusija" sa kolegama preko granice putem radio veze. Odlično smo se čuli, a "razgovor" se satojao od vređanja po svim osnovama, svakojakih šala, ali nije se sticao utisak da je bilo ko ozbiljno uvređen. Plavci su takođe dosta koristili otvorene veze, ali nisu se mešali u komšijske razgovore. Makedonski graničari su nam često upadali u vezu, dok smo bili na terenu (koristili smo Motorole, RUP je bio apsolutno beskoristan). Vrhunac je bio kada je neko sa njihove strane, koji je govorio srpski bez naglaska i sa istom bojom glasa kao našeg komandira, vratio patrolu nazad na omraženi Krivenik :-) Tri dana smo im se smejali :-). Što se tiče posla...Sem patrola i zaseda, kao što sam napomenuo zadatak nam je bio i obezbeđenje praznog skladišta goriva, koje se protezalo na više hetara, na dve lokacije, pa je dobar deo ljudstva bio na straži, koja je uvek iznosila po 4 sata. Sem ovoga imali smo i stražarska mesta u samoj karauli (koja oko 300m od skladišta) i kao posebno "zadovoljstvo" osmatračku tačku na koti 604, sa koje smo kao na dlanu videli granične prelaze, ilegalne prelaznike, ali kamp Unprofora. Za taj zadatak smo nosili veliki artiljerijski durbin, dobijali SDO i sedeli 12 sati, manje više beskorisna aktivnost i puno dosadno za razliku od patrola, koje smo najviše voleli. Jednostavno nije bilo dve iste, uvek se nešto novo doživelo. Patrole su trajale od 4 do 6 sati, često i više jer smo ponekad dobijali naređenje iz karaule da produžimo aktivnost, sačekamo drugu patrolu itd. Zadatak je bio jasan, kretanje po određenoj ruti, po određenom vremenu. Naravno lokalno stanovništvo bi brzo ividelo ovu rutinu, pa smo mi u praksi (a kako je bilo teško da nas bilo ko kontroliše na terenu) menjali staze, prošli kroz selo pa se odmah vratili itd. Koga smo zapravo lovili? Lokalno stanovništvo se bavilo švercom cigareta i benzina preko makedonske granice. Nisu nikada pružali otpor prilikom privođenja, a mi smo poštovali proceduru pretresa i ophođenja. Obično su zadržavani par sati i karauli i puštani, a roba zaplenjena. Nije bilo dana da bar dvadesetak ljudi nije privođeno, dobar deo od toga bili su maloletnici. Možda neko neće verovati, ali u karauli smo imali prostoriju od recimo 4mx3m, koja je od poda do plafona bila ispunjena kutijama cigareta. Kad kažem kutija (u lokalu su nazivali Box) mislim na ambalažu za 50 boksa (u lokalu Šteka) cigareta, znači u svakoj kutiji 50x10 paklica. Jedan meštanin je nosio jednu kutiju (box). Graničari su mogli neograničeno konzumirati (reč je o isključivo boljim cigaretama), s tim da se nije smelo ništa iznositi van karaule. Od 33-34 vojnika, samo sam ja bio (i ostao) nepušač. Kad se nakupi dovoljno iz Uroševca je dolazio TAM 110 i odvozio plen. Slićno je bilo i sa gorivom, na karauli je uvek bilo više tona, koje je zaplenjeno i čekalo vozilo iz Uroševca. Ponekad je bilo i delikatesa, pa je često zaplenjivana koka kola, razna pića, kafa itd, što je po dozvoli odlazilo u kuhinju.

Lično sam tada, i sada, bio fasciniran brzinom kojom smo tamo sazrevali i kako smo se brzo prilagodili situaciji. Ubrzo se nakupilo i iskustva i često smo samo po osećaju pronalazili ilegalce. Nije bilo naivnog posla, bilo je mirno, ali se uvek osećala napetost, jer smo se nalazili potpuno okruženi sa više hiljada nebaš prijateljski raspoloženih Albanaca. Jedne večeri se trenutno pročulo po karauli da se vraća patrola sa "posebnim" ulovom. Imali smo šta i videti, sprovodili su grupu od 6-7 zbunjenih Kurda, koji su ko zna na koji način došli do granice. Nisu imali isprava, nije bilo načina da se ostvari komunikacija, došlo je vozilo i sprovedeni su dalje. Jedne večeri ja kao vođa patrole i moj "klasić" spuštamo se pored graničnog prelaza, u susret nam idu dvojica mladića. Vidim ukoćenost u njihovim pokretima i zbunjenost, nisu lokalni meštani. Oprezno ih zaustavljamo, deluju sumnjivo, tražim im isprave drugi vojnik preteći drži pušku. Nemaju ništa od isprava, na lošem srpskom pričaju nešto nepovezano, jasno je da su ilegalci i kažem im da ih vodimo u karaulu. Put do karaule vodi preko kamenoloma, noć je potpuni mrak, ćutimo da bi izgledali još opasnije (imali smo samo po 19godina), srećno stižemo do karaule, predajemo ih dežurnom. Posle par minuta zovu nas brzo dole, ove što smo priveli pretrešeni su i kod jednog je pronađen album sa fotografijama sa ratišta u Hrvatskoj. Plaćenici. Sigurno su bili spremni na sve, jer su znali gde ih vodimo, dobro je da nisu nešto pokušali. I nije nam bilo sve jedno, mesec dana ranije vojnik na alb. granici je ubijen tokom sličnog privođenja, ilegalac je izvadio skriveni nož i zabio u glavu vojniku.

Uglavnom najviše "posla" je bilo tokom noći i kada pada kiša, tada su šverceri bili najaktivniji. Večita igra mačke i miša. Za dobar ulov moralo se prići što bliže makedonskom Free shopu, gde su nabavljane cigarete na veliko. Išlo se pored Lepenca, preko visoke travei praktično ulazilo u pojas ničije zemlje. Tako je jedne noći patrola sedela pored neke građevine, kada je neko odozgo počeo bacati kutije (one sa 50 bokseva)cigareta, malte ne na njihove glave, snašli su se i ostali tihi par minuta kasnije dolaze šverceri i u čudu gledaju u vojsku, koje se tek tako stvorila. Između Đ. Janković i susednog Sečošta bio je samo jedan most preko brzog Lepenca. Patrolna linija je tuda i prolazila i isla dalje kroz selo. Jednom kada prođe patrola lako je bilo osmatrati njen povratak, a u međuvremenu šverc. Jedne večeri smo prošli most nastavili još malo kroz selo, a onda skrenuli levo i vratili se do lepenca, sa namerom da ga pregazimo u visini granične linije obmanemo osmatrače i presečemo put švercerima. Letnje je vreme, ali je reka hladna i ni do kolena. Čizme su nam u levoj, pušku stežemo u desnoj ruci, napravili smo par koraka i kasno shvatili da je dno kamenito i klizavo kao da je uljem posuto, kakav je "rafting" usledio :-), dobro je da smo puške sačuvali :-).

Jedne tamne noći ja i stariji vojnik Dauti, krećemo se iznad sela dimci, nastavljamo, kroz planinu, potpuni je mrak i stalno zapinjem o nešto. Dauti samo hoda i govori da ga sledim. Blizu smo ivice kamenoloma, koja se u mraku ne vidi, a tu je brdo vertikalno odsečeno. On nalazi stazu i kroz šiblje se spuštamo prema prelazu, ima fantastičan osećaj za orijentaciju, izbijamo iz nemogućeg pravca i nalećemo na dve osobe, nose neku torbu, koju odbacuju i trenutno nestaju u noći. Pregledamo plen, torba je puna kesica Frank kafe :-) 12kg, kako smo kasnije utvrdili, lep poklon jer u Đ. Jankoviću se nije mogla kupiti takva ili bilo koja kafa.

U selu Dimci iznad karaule, specijalnost je bila nafta. U plastičnim bačvama od po 50l, na mgarcima je prenošena iz Makedonije. Bezbroj staza po šumi, ali su se sve slivale jarugu potok, gde je obavljana primopredaja. Sami potok u jaruzi, je po nama bio granična linija, a po kolegema sa druge strane čitava je jaruga na njihovoj teritoriji. Mi smo redovno silazili i išli do samog potoka, gde su nas čekale poruke, koje su nam svedočile da su i oni išli do vrha jaruge. Jednog dana, kako se i moralo desiti, naša patrola je naletela na njihovu, i oni su se dali u bekstvo. Vojnik Jovanović je danima to prepričavao i ponosno pokazivao beretku, koja je ispala mak. vojniku. Luda i nejasna vremena. Ne znam čime bi nas sada, u ovim godinama, ubedili da sve to ponovimo.

Po našom procenama, smatrali smo da suzbijamo jedva 10% šverca. Teško je nadmudriti lokalno stanovništvo u poznavanju lokalnih staza i zaobilaznih puteva. Uvek su bili korak ispred. Sa druge strane razumeli smo njihov problem. Prvo susedno selo u Makedoniji je od Đ. Jankovića udaljeno manje od 1km. Postajale su mnoga raođačke i ostale veze. Ranije je pijačnim danima, roba stizala iz Makedonije, odjednom tu je granica i moraš, recimo, paradajz cariniti, dobiti potrebne dozvole i izneti ga na lokalnu pijacu u susedni Đ. Janković. Teško je to objasniti starijim ljudima. Opravdan revolt. Bilo kako bilo krupniji šverc se sve više udaljavao od same karaule. Jednog dana je komandir karaule se sa nekoliko vojnika uputi na Biljak, što je bilo planinsko područje i najudaljenija tačka naše zone. Posle dva - tri dana dobijamo ih na radio vezi, a oni nam poručuju da otvorimo kapiju, blizu su karaule. I odjednom vidimo kolonu od 6 ili 7 traktora, koji vuku prikolice pune burića sa naftom, najveći uspeh do tada. I od tog momenta se počinje sa čudnom praksom, da se zaplena i vozila / sredstva koja su prevozila robu. Razumem u sitacijama kada je u pitanju šverc narkotika ili oružja, ali ovde je bila reč o lokalnim meštanima. Nisam ni tada a ni sada odobravao takve mere. Ubro smo na karauli imal, na taj način, dobijeno i nekoliko automobila. Kasnije je to upućeno u Uroševac, gde su dugo ostali u krugu kasarne. Ta praksa se neznam zašto prširila i na konjiće i magarce, morali smo i to zadržati. U jednom momentu karaulom je lutalo 14 magaraca i konjića!!!

U vojničkoj dokolici rešili smo jednog dana da se bavimo jahanjem, a što niko od nas nije ranije probao. Uglavnom ja sam odabrao moju životinju i "zajahao" krenula je sumanuto, a ja shvatio da je ne kontrolišem!! Kako je konj ubrzavao, tako sam se ja sve više naginjao u stranu, ne shvatajući da je kaiš sedišta opušten, uh kako sam tresnuo o zemlju, još se sećam udarca iako se nisam mnogo povredio. U krugu karaule smo imali ko zna kad napravljena / iskopana skloništa zemunice. Plafon tih zemunica je poplačan gredama, a preko je nabacana zemlja, vremenom je sve to oronulo, što nas i nije posebno interesovalo. Jednog dana opšta galama i smejanje u krugu karaule. Jedan od naših konjića je stao na krov skloništa i propao do pola, virele su mu iz tako nastale rupe samo glava i prednje noge. Uh koliko smo muka imali dok ga nismo uspeli izvući van.

Ono što do sada nisam pomenuo, a što je svakom od nas ostalo u sećanju iz tih dana je Umor. Jednostavno premalo je ljudstva bilo za sve zadatke i ko je uspeo da odspava 4 sata tokom 24-časovnog perioda, mogao se smatrati zadovoljnim. Samo tada mi se desilo da na straži, na mrazu, zaspim na nogama. Stražara koji spava na nogama lako smo prepoznavali po karakterističnom naginjanju napred nazad. Na mrazu smo nosili debelu jaknu kakvu sam samo video na karauli, od grubog materijala, mislim da je težila preko 10kg, ali je zato grejala.. Neko se jedne noći setio da u takvoj jakni, tokom straže sedi u kolicima (ona sa jednim točkom) sa ručicama na dole, čime se dobijala fina ležaljka. Kako se samo fino u tome spavalo ;-) Često smo u pola noći spavali u planini, na kamenu, postavimo psa, koji stražari i spavanje. Jedne noći se vojnik Zoran proobudio, a njegov pas Nik, hrče pored njega :-) Takođe na isturenom skladištu imali smo stražarsko mesto sa limenom kućicom bez prozora. Brzo smo prevazišli strah i koristili je za spavanje. Umor je bio jači i nisi mogao izdržati 4 sata neaktivnosti, a da te san ne savlada. Trik je bio u tome da kada dođe smena opkole tu limenu kutiju i počnu iz sve snage lupati po zidovima, kakva tada konfuzija nastaje prilikom tog naglog buđenja, ne možeš da pronađeš vrata, potpuni mrak, a vođa smene se predstavlja kao pobesneli komandir karaule, koji te je uhvatio da spavaš na straži :-) Takav je vojnički humor. A bilo je slučajeva kada se komandir stvarno pojavljivao. Te noći sam ja bio dežurni, bilo je oko pola četiri, i sada je vreme da probudim kuvara. Uh kako je teško bilo probuditi tog čoveka, pokušavam više puta, i onda jednog momenta ležem pored i ja. Budime je jak udarac po čizmama i dreka vodnika. Na pitanje šta radim tu, ja mu odgovaram " Pa budim kuvara gospodine vodniče", a debelikuvar pored i dalje uredno hrče :-) Ustajem i psujem stražara na kapiji što mi nije javio dolazak komandira, kaže mi samo da je i on kažnjen, jer ga je isti i njega zatekao na spavanju !! Karaula je par sati bila potpuno otvorena i bez obezbeđenja, a prve albanske kuće samo stotinak metara od nas. Ima dosta istine u onoj da kasarnu ne čuva straža nego strah. :-)

Pozdrav Vojniku Graničaru, od graničara sa karaule Špičnik!

Prijatelju baš bi ti Granični vod pomogao.Nama je na Špičniku jedanput zatrebao kao ispomoć i odmah je bilo ranjenih (o tome sam ti pričao na drugom mjestu).
U graničnom vodu su "završavali" vojnici koji su na obuci pokazali psiho-fizičke slabosti, ili ih iz bezbjedonosnih razloga nisu smjeli poslati na granicu(bliski srodnici u inostranstvu ili slično).Ako je ovo most koji ste trebali srušiti, reći ću ti da ovo može srušiti samo krstareča raketa tipa "tomahawk" i sl.(prelazio sam preko njega).
Slažem se sa pričom "o tajnim zadacima", mi smo bili vojska sa tehnikom iz osamdesetih i strategijom i taktikom iz četrdesetih godina prošlog vijeka.(sječaš li se onog na poligonu "Stražun"-JUUUURIIIIIŠŠŠŠ!)

13. novembar - Dan GJ VJ

sepo, jel moze o tom ranjavanju nesto? ipak je u temi o granicnim jedinicama... ;)

Mi smo na karauli Špičnik imali direktnu telefonsku vezu sa policijom(milicijom) u mjestu Zgornja Kungota kod Maribora a takođe i sa stanom komandira karaule koji je stanovao u kući pored policijske stanice, čak smo od kuće mogli primati pozive kad nas policajci spoje (veza je bila direktna putem poljskog telefona ne PTT).Karaula Špičnik je bila lijevo od Šentilja gledano prema Austriji a Ceršak desno.Vidim iz gornjih pitanja i komentara da mnogi ne znaju ili ne razumiju kako je bilo na karauli i na granici, a moj drug Vojnik graničar se preznojava dajući odgovore.Kad nađem više vremena javit ću se sa svojom pričom o životu na karauli Špičnik-Mariborski granični odsjek septembar 1988/1989, a sigurno znam da je na Šentilju i Ceršaku glede prelazaka ilegalaca i discipline graničara bilo puno puno teže. Pozdrav svima do nove prilike

Pošto smo mi graničari vrsta koja izumire jer nema više vojske na našim granicama, da i ja napišem kako je bilo u moje vreme. Ajde da se pridružim vojniku graničaru i ostalima sto smo proveli vreme na karaulama.

Bio sam od početka januara do sredine septembra 1987. Bugarska granica, nešto malo iznad Makedonije. Kde sam bio tačno, i ime karaule i nema veze, jer još uvek posle tolikih godina ima stvari koje bole, i stvarno nebi želeo o tome. Molim da me i ne pitate, neču odgovoriti.

Bilo je kao što je rekao graničar, sto karaula, sto čudi, sto generacija 10.000 hiljada različitih priča. U principu smo bili isti ali su bili detalji različiti. Za sad ču da počnem sa osnovnim stvarima, pa čemo kasnije da nastavljamo debatu i odgovarati na pitanja.

Obuku sam počeo kao obična (ali malo bolja) pešadija. Bilo je puno radnji po terenu, puno gađanja, večina stvari koje je naveo graničar... ali kasnije su nas malo podučili radom sa civilima. Tad sam postao i ''specijalna jedinica'' iako nisam bio nikakav Rambo komandos. Tad su nas malo priučili raznim judo fintama, vezanje uhvačenog samo sa kanapom (bez lisica) uskakanje i izskakanje iz kamijona (novi TAM 110) i još ponešto. U kasarni (četi) smo imali dosta dobre uslove i dobru opremu, standard je bio M70 sa drvenim kundakom, pa bili PM M72, Pa RRB M79, pa bestrzajci, pa minobacači, pa u skladištima još čuda od tada aktualne tehnike. Tokom obuke, nekako su nam desetari nagovestili, da čemo večina otiči po karaulama.

Polako se približavao i taj dan, pa smo jednom dobili psihologa, pa smo svi opravljali IQ test i ocenu psihičkih osobina. Meni je taj test izgledao glup pa sam se malo zajebavao kad sam ga izpunjavao, ali slučajem, kad smo morali da imamo lični razgovor, izpitavač je baš u mojoj grupi morao da izađe pa smo malo povirili u rezultate. Tad sam bio začuđen rezultatima, ali kasnije kad sam sa pojavom interneta ponovio IQ test i pročitao sve osobine ličnosti moram da priznam da nije bio glup test i da je dosta pogodio. Sledio je razgovor, pa na kraju obavezno pitanje dali neko NE želi da ide na granicu. Naravno da nije niko ništa rekao, barem ja bi se osečao izdajnik, da drugi odu a ja ne. A u stvari, zašto da ne, živi bili pa videli.

Toliko za danas, sutra nastavljamo sa dolaskom na karaulu.

LP iz Ljubljane

Pero

PS: izvinjavam se ako moj SH nije najbolji. Ipak mi to nije prvi jezik. U Srbiji sam bio poslednji put 1987 kad sam se skidao iz vojske, a na Hrvatskom moru je dosta da znaš da pročitaš jelovnik (ionako naručujem čevape ili ražnjiče) pa možeš da preživiš. O jezicima možda u drugim debatama.

ja ne vidoh gresku... prema tome samo ti pricaj. ime karaule mozes da navedes, cisto da se zna o kom reonu se radi. ostalo bas i nije toliko vazno. mada kao neko ko poznaje kraj mogu da pretpostavim, ipak cu postovati tvoju odluku i necu nabrajati par mogucih karaula :)

Neki mi kažu da sam talent za jezike, neki da sam za tehniku, ali sigurno sam prespor za sportove, premalo sluha za muziku... svako je u nečemu dobar i u nečemu loš.

Dali bi moja priča bila drugojačija da sam bio na nekoj drugoj karauli? Detalji sigurno da, ali ono što sam doživeo je iz mog iskustva. I stvarno nebi voleo da i preko interneta sretnem neke ljude. One sa kojima sam bio najbolji drug potražiču jih, inače bojim se da jim se nije nešto desilo. Večina je bila iz Hrvatske i Bosne, onih (nas) ostalih je bilo vrlo malo.

Tako da za sad ne hvala, možda kroz vreme ču ti na privatno poslati, pa možda i razloge zašto ne. U principu mislim da sam dosta rekao, negde iznad granice sa Makedonijom.

Toliko za sad.

Da nastavimo sa pričom, imam malo vremena viška.

Posle obuke, razdužili smo oružje, prevezli nas u jednu drugu malo veču kasarnu, valjda odsek, zadužili skoro nove uniforme, radne su bili još stari šinjeli i slične stvari a po PS-u smo na granicu morali da idemo u novijim uniformama, sličnim onim što su jih imale brdske jedinice, osim kape, bila je obična klasična... I dobili smo i dva para ganc novih čizama. To mi se tad činio neviđeni luxuz ali su nam trebale. Išli smo napolje u bilokakvo vreme, pa dok se jedne čizme suše u karauli, nosiš druge. Na  obuci nisam toliko mazao čizme, ali na granici sam shvatio da mi je to najbolje provedeno vreme.

Odemo mi još na komandu rejona za nas nekoliko karauli, tamo imamo neku kraču političku nastavu o obavezama graničara... pa nas posle razvezu po karaulama. Zapravo do kod su stigli kamijoni. Nas ''izbace'' u jednom zabačenom selu, bila je več noč, jedva da se je naslutilo po nekoliko upaljenih svetla po kučama, da tamo neko živi.

Tamo nas dočeka oficir karaule, nekoliko đomba i konj. Poleg transportke sa ličnim stvarima daju nam i transportke pune sa hranom da nosimo na karaulu. Iako bi se morala stvoriti na jesen zaliha hrane uvek je neka ''sitnica'' falila pa se to redovno dopunjavalo. O prehrani kasnije. Konj je dobio da nosi novu posteljninu. Sve naše lične stvari smo prali sami, ali posteljnina se prala u komandi i menjala svake toliko. Mislio sam da sam u dobroj formi, na obuci sam puno prepešačio, i onaj marš preko cele noči (šta ja znam tačno, ali nekde 30-40 km) mi nije bio težak, ali sa dve pune transportke, po snegu, uzbrdo nekoliko stotina metara visinske razlike, sat hodaja, crkavali smo.

I tako mi polako dođemo do onog malog svetla što je bila naša karaula, tad nas pričekaju đombe, pozdrave nas, uđemo mi, pa tamo toplo prijatno, miriše na hranu...mmmmm.... Imali smo tada jednog super kuvara, prvi obrok (večera) nam je bila boranija (sa mesom naravno). Neznam dali sam ikad jeo bolju boraniju, ili je to bilo zbog umora.

I tako posle mi krenemo na spavanje, sutra če novi dan i nove obaveze.

Bravo Pero, još jedan graničar i nove priče, fino, tu smo i čitamo, sve je zanimivljivo.

Hvala za podršku Galeb. (Pozdrav v Izolo)

Nadam se da su vam priče sa karauli zanimljive, jer smo na neki način bili graničari nešto specijalno. JNA nam je dala puno više nego običnoj vojsci, ali i mi smo za to bili spremni da damo puno više od gradske vojske. Pri tome ne mislim da je nekim drugim u JNA bilo lako, ali u nekim stvarima smo morali da žrtvujemo svašta. O tome čemo kasnije, ajdemo polako jednu po jednu stvar.
 
Opis karaule: Bio je jedan tipski objekt nekoliko kilometara od granice. Sličan objekt je bio još na našem terenu, ali napušten. Teško kažem kad je izrađen, ali po stilu građe, prozorima, ohranjenosti bi rekao da negde oko 1960. Možda grešim, ali tako mislim.

Od gore na dole: gore je bilo potkrovlje, neiskorišteno (idealno za sakrivanje stvari), pa malo podignuto prizemlje, tu su bile dve spavaone, dnevni prostor/jedionica, oružarna, soba/kancelarija oficira, kuhinja WC sa kupatilom i hodnik u sredini.

Ogrevanje je bilo na uglje, koje je bilo dovezeno u jesen i sami smo spremali drva. Nije bilo centralno, nego manjim pečima u važnijim prostorijama, znači spavaone dnevni prostor, kancelarija. Peči su pravile dosta prašine, pa kad smo nedeljom pravili generalke, pa za pola sata ili sat odma pojavi prašina. Ako je bio oficir loše volje hebao nas za tu prašinu, ali nema veze, pobrisali smo… ionako nije ostajao dugo. Inače je bilo ugodno toplo, a i što se čistoče tiče bilo je sve na nivoju, barem koliko se moglo i bilo logično.

Največi luksuz se mi činio da smo imali svoj vodovod i praktično neograničeno vode. Gradska vojska: zamislite luksuz, da može svako da se tušira kad god hoče. Ništa prijatnije kad dođeš umoran i premražen iz patrole, pa se stuširaš pa u krevet. Imali smo dva bojlera, i za nas besplatnu struju. Došao je dva puta jedan indijanac iz sela da prečita strujomer ali mi nismo ništa plačali. Ali nismo ni trošili bez veze.

Neko je pitao za vodu u debatama prije. Sve to zavisi od terena i lokacije karaule. Ako nema vode ni vojska ne može da uzme. Mi smo bili na terenu sa puno izvora. Pa smo imali i vodu direkno izvorsku.

Ispod karaule je bio podrum (2 prostora i hodnik), uglavnom neiskorišten. Imali smo tamo samo jedno bure ukiseljenog kupusa i ako je bilo stvarno hladna noč, zatvarali smo psa dole (uz naravno opremu da ne spava na podu).

Ulaz je bio jedan glavni sa malo stepenicama nadole, i pomočni iz podruma sa stepenicama nagore.

Karaula je bila ograđena bodljikavom žicom. Nije bila visoka, ali tek toliko da nije baš lako da se prođe. Nije bila razvijena u kolutovima kao na filmovima, nego kao klasična žičana ograda. U tome krugu karaule smo imali okolo streljačke zaklone (stoječe) i svako je imao tačno mesto kde mora da ide ako bi nas napali. Osim snajperista, koji bi išao/išli na potkrovlje.

Ispred karaule je bilo malo asfaltirane piste, dok sam bio na straži premerio sam je hiljadu puta (koliko stopala), tu je bila i zastava, i jedna kučica za stražara.

Malo niže je bio bukner sa viškom oružja, opreme, municija. Zapravo nije bio ukopan, nego betonska kocka sa gvozdenim vratima. Pored još ''grudobran'' za pražnjenje oružja, pa malo niže skladište, jedan zatvoren/zaključan prostor za hranu, pa pored njega polu otvoren prostor za ugalj i drva.

Diagonalno na uglovima su bile 2 kučice za pse, imali smo još štalu za konja, svinjac i nešto slično štali za ovce (koje nismo imali).

Skoro sam zaboravio najvažniju stvar. Imali smo i svoj televizor i radio. Videli smo samo TV Srbija (ili beše Beograd zvanično ime?) jedan i dva. Ali to je bio standardd tehnike tih dana, nije još bilo kabelske. Bugarske TV nismo mogli da vidimo jer su imali drugi standard slike. Baš je bilo ugodno kad doručkuješ pa gledaš crtani film, ili kada nemaš šta da radiš pa gledaš TV…

Naoružanje i oprema:

Osnovna puška je bio M70 sa preklopivim kundakom, imali smo još PM M72, Snajper M76 (72 i 76 po jedan na generaciju) i Ručne bacače M80 iako teren nije bio prehodan za oklopna vozila, pa verovatno i veče kamijone. Od karaule do granice jedva da je pinz prošao. Nismo ga imali, bio je u komandi. Oružje se je zaduživalo i razduživalo na karauli.

Tehnička sredstva, imali smo male RUPove, ali sa problemima oko baterija, jedan veči RUP, poljski telefon za rad na terenu. Imali smo direktnu telefonsku liniju sa oficirovim stanom i do komande. Nija bilo moguče prevezivanje na civilne linije. Bio je nočni dvogled, ali ga nismo nosili na teren, jer je valjda bio skup, poneki put smo nosili geofon, ali ga nikad nismo razvlačili. Pošto je bilo dosta divljih životinja nije imalo smisla. Onda je bilo još puno sitnica, signalni pištolj, lisice, dvogledi, malo večja baterijska svetla. Za zimu so bile i skije i krpelji (krplji po slovensko), ali to i nije bilo praktično za upotrebu. Naravno i osnovne stvari Ašovi (moderniji tip što se duplo preklopi), gas maske, borbeni ranci... ali to nikad nismo nosili na teren.

Sportska oprema: imali smo koš za košarku i loptu, sto za stoni tenis, kad sam se vratio iz odmora doneo sam četri reketa i loptice ali smo jih brzo polomili kad smo se čupali za njih, daj meni, daj meni... ko mala deca. Kasnije su nam doneli i zračnu pušku, pa smo malo pucali na podlasice. Teško se jih pogodi, ali ako je pogodiš, samo malo poskoči i ode. Pucali smo i na tegle od solate, puno pogodaka je trebalo da se razbije. A i zanimljivo mi je bilo da ako se postaviš na sred piste pa opališ pravo u vis, nikad ne čuješ kde padne, zapravo nisu padale na pistu. Glupost, ali šta češ kad imaš viška vremena.

Hrana:

Na jesen se ustvarila zaliha za zimu, ipak uvek je nešto nestalo pa smo dopunjavali. Ne mislim nestalo da se pokralo, ali ne kuva se uvek do grama tačno pa smo pojeli. Hranu smo imali sličnu kao obična vojska, čini mi se da su bili i napisani/jelovniki šta treba da se kad jede. Dali se to 100% držalo neznam. Bila je i knjiga recepta JNA, tad je nisam ni gledao, tek sam je sad sa internetom video. Stvarno stručna knjiga, priporučujem je svima koji imaju užitak u kuvanju.

Kvaliteta hrane je zavisila od kuvara. Prvi što smo ga imali super je kuvao. Jeli smo kao u hotelu. I one proste stvari je znao da napravi u kulinarični događaj. Kad se skinuo zamenio ga je za neko vreme pekar. Po knjigi recepta je kuvao i nemam nekih negativnih stvari o njegovom kuvanju. Kad smo dobili drugog, pravio je samo neka neokusna i PRESLANA sranja. Hebalo se njemu on nije jeo šta je skuvao, jeo je meso i konzerve. Tek kad smo ga naterali pred oficirom da pojede porciju toga šta je skuvao, uozbiljio se pa su bile stvari bar jestive, iako nikad kao kod onog prvog kuvara.

Pričalo se da je radio kao kuvar u hotelu. Ali... jednom ja i on gledava televiziju pa malo pričava, pa je rekao da uopšte ne radi u ugostiteljstvu, ali da mu gode pozitivni komentari, pa neče da jim kvari iluzije. Bravo majstore za kuvanje.  :super

Kuvari su bili vojnici obučeni u kasarnama JNA (za kuvare). Imali smo i pekara. Njegov posao je bio da ujutru ustane i da nam svako jutro ispeče svež hleb. To jim je dobro uspevalo. Bio je običan vojnik iz obične obuke iste kao mi. Pomagao je i kuvaru oko kuvanja i čiščenja kuhinje, a i ponekad ujutru zamenjavao desetara oko buđenja straža i patrola. Na teren i straže nije išao.

Hleba smo uvek imali koliko smo hteli. Po PS vojska nebi smela u kuhinju, ali ipak smo uvek imali otvoreno, recimo ako je ko došao noču gladan iz patrole mogao je da uzme hleb, bilo je dosta puta još čaja ili kompota od suvih šljiva. Ako je bio kuvar u kuhinji, onda nam je on davao i da mu ne smetamo. Bio je jedan mali prozorčič izmedžu kuhinje i dnevnog boravka/jedionice, pa smo tu preuzimali hranu. Obično je uvek bilo i za repete (ako je bilo dobro) i ostavljalo se za straže i patrole koje su radile za vreme zvaničnog ručka.

Ako je ostalo nešto od salame, mesa, sira, slanine.... sve što bi pas pojeo, to sam mu nosio (dok smo ga imali), ako ne odnosilo se svinji... ne nemislim oficira ;) ;D imali smo pravu svinju... ma prestanite da se smejete ne mislim oficira.... ;D Nismo se baš preseravai sa hranom, ali nikad ne može tačno da se zna koliko je ko gladan ili koliko mu neka hrana odgovara.

Još nesto, skladište hrane je bilo u susenjoj zgradi, tamo je bio i zamrzivač i frižider. U skladište nismo ulazili, jedino možda kad smo unosili stvari. Jedino sam ja povremeno dobio ključ da odem po konzervu za psa. Kuvar nije hteo da se oblači pa mi je dozvolio, ali me je uvek nadgledao da ne odnosim druge stvari.

 Ako se dobro sećam za Granične jedinice je važila tablica 6 ishrane. A da su falile konzerve hrane za pse, falile su. Vi razmislite zbog čega ;D

Za tablice o ishrani si verovatno u pravu, ja neznam sve detalje rada u kuhinji, samo ono malo što sam video usput (i čega se još sečam)

Kod nas nije falilo konzervi za pse, bilo jih je viška. Psu sam davao neke naše ostatke, da mu popestrim ishranu. Baš je bio veseo da je neka promena.

A aludiranje zašto su falile, možeš da razjasniš.

 Da, par puta sam zatekao borce kako tamane konzerve a psu daju otpatke od obeda iz kuhinje.

Ujutro prije nego što smo se ustali do karaule bi došao jedan kamion iz neke pekare i donio bi nam kruh.
Zatim je slijedilo ustajanje, jutarnja gimnastika, čišćenje kruga karaule Ceršak, doručak, dizanje zastave, jutarnja smotra.
Komandir karaule zastavnik prve klase Spasković Radoje je nas nove graničare:
-vojnik IBOV MUSTAFA - Makedonija
-vojnik RADMANOVIĆ STANOJE - Bosna i Hercegovina
-vojnik POPOVIĆ ZORAN - Srbija
-vojnik RADENKOVIĆ SAŠA - Srbija
-vojnik PUŠKADIJA DENIS - Hrvatska
-vojnik ČAGALJ BOŠKO - Hrvatska
-vojnik HADŽIĆ HUSEIN - Bosna i Hercegovina
,poveo na teren na upoznavanje zapadne strane granice karaule Ceršak čitavom njenom dužinom od 2184 metra strogo graničnom crtom.
Odmah prvi dan sam napravio teži povredu državne granice kod graničnog kamena 9 sekcija 8.
Iskoristio sam priliku dok me nije gledao zastavnik Spasković Radoje te sam ušao naoružan 10-ak metara u teritorij austrije gdje sam se popišao, he he he he he, sada me austrijanci mogu tužiti.
Zastavnik je iskoristio ugodno sa korisnim te nam je objašnjavao što se radi i kako se treba raditi te je on usput brao gljive za sebe.
Pravilo na granici je bilo da nitko od civila nije smio prići državnoj granici na udaljenosti od 100 metara ako nije imao posebnu dozvolu za kretanjem graničnim pojasom.
Tko to ne bi poštovao morali smo ga udaljiti iz toga 100 metarskog graničnog pojasa kojeg kontrolira JNA a ukoliko ne želi mogli smo ga pod prijetnjom vatrenog oružja privesti na karaulu te o tome odmah obavijestiti telefonom komandu graničnog odsjeka u Mariboru a oni bi obavijestili policijsku stanicu (tada se zvala (Šentilj - Pesnica) koji bi došli vozilom u krug karaule i odvezli bi tu osobu u svoju stanicu.
Nevjerojatno je to da je vojska onoga tko bi pokušao ilegalno preći državnu granicu mogla ubiti.
NAPOMINJEM samo zato što je pokušao preći državnu granicu bez da me napadne, da mi zaprijeti i puca na mene iz vatrenog oružja doslovno sam ga mogao ubiti i za ništa ne bi odgovarao.
Postojalo je pravilo tj. redoslijed upotrebe vatrenog oružja ako je bilo vremena za to a to je da smo prvo morali osobu upozoriti pucanjem u zrak, zatim ako treba raniti a na kraju ako treba i ubiti. NAPOMINJEM samo zato što je pokušao preći državnu granicu bez da me napadne, da mi zaprijeti i puca na mene iz vatrenog oružja i za ništa ne bi odgovarao, jer se ta osoba našla u 100 metarskom pograničnom pojasu koji je pod vojnom kontrolom.
To je nevjerojatno što je vojska mogla raditi za razliku od policije koji su imali puno zahtjevnija pravila o upotrebi vatrenog oružja.
Popodne je na karauli sa kamionom dovezeno još 5 novih vojnika iz graničnog odsjeka „Tolmin“.
Oni su imali posebne čizme, jedan dio uniforme koju su zvali „Pelerina“ to je kao da prekrijete ramena dekom tako to izgleda (slikovito), te kape šilterice (slično kao glumac Boris Dvornik u filmu Kapelski kresovi).
Zastavnik je popodne otišao svojoj kući koja je bila tu u selu Ceršak.
Tada sam tu na karauli prvi put vidio rasulo, počevši od spuštanja zastave.
Zastava se nije spustila po pravilu službe već je dežurni izašao iz karaule te je spustio u 2-3 poteza bez pozdrava, bez postrojavanja.
Onda navečer ponovno rasulo, granična patrola koja se je vratila sa terena ulaze u karaulu uz galamu puni sebe umjesto da idu prvo na grudobran isprazniti puške i provjeriti oružje da li u cijevi ima metak njih dvojica ulaze u karaulu i idu na prvi kat direktno u WC.
Ja ih u čudu gledam.!?
Pitam se što li su sada naumili.!?
Možda idu prati ruke prije večere.!
Kada on dođe do umivaonika pusti vodu iz slavine skine puškomitraljez M72B1 sa ramena stavi ga pod vodu i pere puškomitraljez, onda mu je malo to što ga je oprao sa vanjske strane pa ga je počeo prati i sa unutarnje strane tj. zatvarač, opruge, mehanizam za okidanje, cijev i tako sve do kundaka a onda voda iz puškomitraljeza tako curi iz njega na sve strane.
Tako je i drugi vojnik oprao svoju automatsku pušku M70B1.
Zatim taj jedan visoki i mršavi vojnik (ne znam kako se je zvao) nakon pranja puškomitraljeza uzme ga za nišan na vrhu cijevi dok je kundak bio na podu i tako je on puškomitraljez vukao iz WC-a niz čitavi hodnik do sobe u kojoj se oružje ostavljalo u soškama.
Čitavim hodnikom je ostao trag vode koja je izlazila iz puškomitraljeza.
Zatim je puškomitraljez stavio u sošku a voda je i dalje izlazila iz njega.
Tada su vratili dežurnom karaule zadužene lisice i radio stanicu koje su nosili na teren.
Zatim njih dvojica sa 1 kata od dežurane krenuše prema prizemlju i na pola hodnika u hodu okrenut leđima vođa granične patrole govori dežurnom karaule: „Na granici nema ništa nova, to možeš javiti doli u Maribor, granica je danas bila sigurna“.
Radi se o tome da granična patrola mora dati prijavak dežurnom karaule o svemu što su vidjeli i čuli na granici te dežurni karaule mora ta zapažanja sa (mislim da se zvao poljski telefon) javiti u komandu granice u Mariboru te im javiti koje je zapažanje imala patrola na granici kao i svaki događaj koji je bio značajan za vojsku i državu.
Navečer jedna patrola nije išla na granicu jer im se nije dalo ići.
Trebali su postaviti uobičajenu zasjedu kod graničnog kamena 45 - sekcija 8, to mjesto smo zvali „Rupa“ , jer se tu događaju učestali prelasci državne granice ( iz Jugoslavije su samo bježali preko granice nitko nije ilegalno prelazio granicu i ulazio u Jugoslaviju).!‼!
Državnu granicu nije nitko čuvao tu noć.
Pouka bi bila „Komunistička Jugoslavijo neka te bog čuva u nas se ne uzdaj“.
To je moj prvi dan na karauli Ceršak, prvi dojam o prvoj crti obrane jugoslavije.
Otišao sam leći znajući da je ispred karaule bar stražar ako i on tokom noći ne uđe u karaulu i zaspe u učionici.

ŠEPA.!  :klap

Dobro došao na stranice "Graničnih jedinica JNA".!
Još od tebe želim čuti puno toga što se događalo na karauli "ŠPIČNIK" - Granični odsjek Maribor.!
Mislim da će to i druge pripadnike Graničnih jedinica JNA zanimati.

Nee, pa ne možeš to da jedeš. Mi smo imali 2 vrste konzervi, jedna je i psu smrdela i nije je jeo, druga isto nije izgledala/mirisala najbolje (bar meni). I nebi mogao da dobije ceo obrok od ostataka. Nisam mu davao bilo šta od kuvanih stvari, samo ono malo luksuza, ako je ostala koja hrenovka, parče-dva salame itd. Nebi mogao da preživi od toga. A i šteta mi je bilo, da bi takve dobre stvari išle svinji.

TOOOOO Bravo majstore :super :super :super :super :super



Pa sam si napisao, postojala su pravila, prvo se dereš stoj, pa onda stoj pucaču, pa tek onda u vazduh, pa onda u noge, pa tek onda dolazi najgore. Šta ima policija zahtevnije, koliko ja znam isto je, samo da je za njih dosta da jih ugrožavaš i da mogu da pucaju bilokde. Mi smo smeli samo na granici ili na straži. Kot tebe su bežali iz Juge, kod mene bi u Jugu.

Kako bi ja postupao? Po danu i da ga vidim nenaoružanog, verovatno nebi pucao. Noču... ako bi se osečao ugroženim, verovatno bi pucao bez opozorenja. Ali ja sam bio drugde, tamo nije bilo nikog i ako bi neko bio tamo, nebi bilo slučajno. O tome ču kasnije za koji dan. Potražiču i nešto o graničarima koji su bili ubijeni na bugarskoj granici.





Po opisu su to planinske uniforme.



Priznajem da je kodnas obično stražar dizao i spuštao zastavu, ali to ne umanjuje naš rad na terenu.
Dabi ja ili neko drugi kod nas prao pušku ne mogu ni da zamislim. Puška ti je kod nas bila najbolji prijatelj, još bolji od druga u patroli. Čistili smo jih i mazali kao da su naše lične, a ne državne.


 

Raporta nismo imali, jer se nikad nije ništa događalo. (osim u 2-3 slučaja, ali to onda nije bio raport nego uzbuna)



Mi smo uvek išli u patrole, jedino mi se dogodilo 2-3 puta da nismo išli jer je toliko padao sneg i bilo je magle pa se nije videlo ni 10m. Ustvari bilo bi i brez veze da idemo. Izvinite državljani SFRJ, ja tada nisam bio vođa patrole. Kad sam ja bio vođa, bilo je več lepše vreme i odlazili smo svaki dan, ponekiput i po dve patrole na rejon.


Na našoj strani smo je mi čuvali.  ;)

Koga je to briga kada si i gde MOKRIO (VRSIO NUZDU, URINIRAO...)? Naravno postoji gomila pristojnijih reci koje opisuju radnju izvedenu na teritoriji susedne drzave.




Postoji tako i u nekim zapadnim zemljama pravilo da ako neko lici na teroristu policija moze pucati bez upozorenja i tako u Londonu pre nekoliko godina ubise jednog studenta iz Brazila. Kome se prelazi granica postoje granicni prelazi a ne kroz sumu.



Sta je to toliko neverovatno? To da vojska sme upotrebiti oruzje?




Apsolutno nije tacna tvrdnja da u Jugoslaviju niko nije ilegalno ulazio. Previse primera ima za suprotnu tvrdnju pa zato ne bi bilo lose da ne dajes pausalne ocene, bolje pisi kao Pero o nekim zanimljuvostima iz granicnog zivota nego sto tvrdis nesto sto apsolutno nije tacno.


Drzavna granica nije samo potez od par kilometara koje je obezbedjivala karaula Cersak pa tako ne stoji ni ova tvrdnja da granicu niko nij eobezbedjivao. Mozda nije u zoni odgovornosti "tvoje" karaule ali svakako da je drzavna granica tafasnje drzave obezbedjivana i te noci i svake noci dok je ta drzava postojala.

Ostatak necu da komentarisem - pranje oruzja i slicne stvari.

Kuzma, nemoj da se ljutiš na mog druga graničara. Ispričačemo mi još puno stvari koje če biti zanimljive za čitanje. Svako može da ima svoj stav iako se ne slažemo. Meni je baš smešno kad je uradio ''ono''  ::) u Austriji več prvi dan. Ima čovek principe i odnos do kapitalista  ;D ;D ;D

A ono sa pranjem... zar ima takvih budala :o

Pero, nema sta da se ljutim ili ne na bilo kog clana ali pausalne ocene u pojedinim trenucima nisu dobre i zato je bolje kloniti se toga, Samo cu podsetiti na recimo pricu o rusenju mosta sa pocetka teme. Bili ste na granici nekoliko meseci, veruje da imate dovoljno materijala za jos dosta postova i bez ovih spornih detalja.

mora da je taj radoje bio neka dobricina. kod mene bi bogami bilo malo ostrije kontrole. pranje pusaka, pazi da nije >:( da je na moru pa ida shvatim nekako...

O životinjama na farmi… pardon karauli:


Verovatno vas najviše znima pas… ali ajdemo prvo na svinju  ;D

Svinju smo imali za recikliranje hrane. Svinju je čak neko zadužio, ozbiljno kažem. On je morao da se pobrine da je redovno jelja, da je imala vode, da joj čisti svinjac. No tu smo mu ponekiput morali pomagati, recimo ako neko nije bio obrijan ili dovoljno ošišan, dobio ''nagradno'' čiščenje svinjca. Nekolko puta sam i ja morao to da radim. A stvarno je bila prljava svinja. Jela je isto ko i mi, zapravo naše ostatke, ili šta ja znam šta joj se spremalo još za dopunu. Ja sam inače iz  grada pa mi je to bilo sve novo.

I jednog dana se oficir odlučio da se je dosta ugojila i da je vreme da je zakoljemo. Ja tad nisam bio prisutan, jer sam slučajno bio u patroli 6 sat. Nisam planirao da idem ali tako je ispalo. Možda i bolje da niisam bio tamo. Puno jih je bilo sa sela pa jim je to bila sasvim  obična stvar, i znali su kako to ide. Kad sam ja došao meso je bilo več u zamrzivaču. Oficir je odneo parče jetre u sanitarnu inspekciju, pa kad smo drugi dan dobili nalaze, kuvar je mogao da počne sa radom.

Imali smo i konja. On je služio za donošenje zaliha zimi. Bio je jedan manji, ali snažan konj. Ustvari imao je jadan život, večinu vremena zimi je bio u štali. Poneki put sam išao malo da ga potapšam, jer mi je taj napola ruralni život bio zanimljiv. I njega je neko dužio pa je morao da brine za ishranu i za čistoču. Voleo je da beži.. a ko nebi na njegovom mestu. Ako je bio bez uzde nije se pustio uhvatiti. A morali bi to da uradimo, jer je sigurno znao kde je rupa u žici. I tako se ja setim da mu u jedno crveno vedro nalijem vodu, pa mu donesem, počne da pije… pa nekde na pola vedra ga čapim za grivu i odvedem u štalu. Sledeči put kad opet pobegne probam istu fintu, pa kad mu priđem, on vidi vedro, pa se na brzinu okrene i šutira me prema glavi. Jedva sam se sklonio, ali oni batki su baš veliki i grozni kad i lete prema glavi. Ipak smo ga nekako uhvatili.

Bio je kupljen u selu, pa kad mu je uspelo uvek je odlazio tamo. Tamo su bili i drugi konji od seljaka iz sela prosto na paši. I tako se on jednom baš izgubi i ode dole. Ja i još jedan se javimo da idemo da tražimo konja (tada još nismo znali kde ide). Pratimo mi tragove ko indijanci pa on preko travnika direktno u šumu, pa direktno na put, kao da je imao kompas u glavi. Na putu smo ga izgubili ali je bio u blizini jedan seljak sa kravama, pa ga pitamo dali je video nekog konja, pa kaže: da video sam vašeg konja, uvek ide dole u selo. Idemo mi dole, popijemo po jedno pivce u kafani, pa po konja, nađemo ga, stavimo uzde i natrag.

Još moram da se pohvalim da sam ga i jahao. Jednom mu oficir veže noge da može pase i  da pravi samo male korake…ali ipak on polako (uz meze trave) prema selu. Kako se završavalo oficirovo radno vreme, odeva ja i on po konja, staviva uzde, on ga odveže, ja več počeo da ga vodim, pa kaže zajaši ga, nečeš peške. Što da ne. Zajašem ja (jedva ipak nije bio baš toliko mali) bez sedla, pa ga malo šutnem i krene on polako. OK super, vidi ja jašim konja  :super Pa ide on jedno 50m pa stane. Pa ga opet malo šutnem, pa ništa pa još tako 2-3 puta, pa nije hteo da zakurbla. Siđem ja, pa po prvom planu natrag u karaulu. Tako je završila moja kaubojska karijera.

E sad konačno o psu. Po PS bi morali da imamo 2 ali smo od početka imali samo jednog nemačkog ovčara. Mrcina od psa. Jer je onaj što ga je dužio ponekiput radije prespavao, počeo sam ja da ga hranim. Polako sva obadva stekla poverenje jedan u drugoga. Kasnije mi je đomba pokazao nekoliko komandi za psa, pa ga je polako prepustio mojoj brigi. Ionako bi morao neko od nas da ga zaduži pre njegovog skidanja.

Po PS prvi u patroli je vođa patrole, a ako je pas na terenu, prvi ide kerovođa. Na teren zimi nije išao jer je bilo isuviše snega, barem na nekim mestima smo i mi teško prolazili. Inače zanimljivo je bilo da ako je bio na stražarenju, lajao je na sve i svašta, čak i na naše patrole. Civile nije podnosio. Ako su prolazili uvek su pitali dali je pas vezan. Lud je bio i na kuvara u belo modelu, i na piđame, i na bele maskirne uniforme. Ako smo ga ''slučajno'' uveli unutra kuvar je u strahu iztrčao napolje, što znači ako je pas napolju, kuvar je unutra, a ako je pas unutra kuvar je napolju. I pošto pas nije znao da kuva morao je da bude napolju  ;D

Na jednoj uzbrdici blizu karaule je na ivici razduvalo sneg do trave, pa sam ga obično vodio tamo. Tamo sam se malo sa njim malo igrao komande, pa bacao mu štapove pa ji je donosio, malo smo trčali is lično. Najviše mi se sviđala komanda čuvaj. Stavio si neki predmet predmet pred njega, recimo pušku i naredio mu čuvaj. I ako je neko od vojnika hteo da pokupi počeo je da reži. Niko nije smeo. Zapravo to je jedini zvuk koji je spuštao ''kao na terenu.''
 
Slušao je sve komande, osim ako je video vuka. Poneki put su dolazili do rupe kde smo bacali smeče, znači konzerve od hrane, embalažu i slično. Kad ga je video odma je strčao za njim. Na moju sreču je vuk imao 50m fore i bolju kondiciju. Da mu se tad nešto desilo ja bi nahebao. Drao sam se na njega ali nije stao. Na sreču se vratio bez borbe, pa kad je došao skoro se vukao po podu, toliko je znao da nije uradio pravilno. Nalo sam ga izgrdio, pa sam za  drugi put znao da tamo nesmem da ga puštam odvezanog.

Pošto su bili psi toliko divlji njihova penzija bi bila da odu na stražarsko mesto u kasarne. Naš se jedan dan razboleo, nije hteo da jede, pa prijavim oficiru, pa odredi da ja i još onaj što ga je zvanično družio da ga u šatorskom krilu odnesemo u selo. Nije bio baš lak. Ipak odradimo mi svoje, oficir ga stavi u avto i odveze veterinaru. Na žalost psa nije bilo natrag. Valjda da je bio star 6 godina. Bio sam sa njim 2-3 meseca.

Tako da smo bili dugo bez psa. Malo pred moje skidanje dobili smo drugog nemačkog ovčara. Taj je bio besan još i još. Dobili smo ga iz jedne druge karaule, kde su ga valjda vojnici tukli dok je bio na lancu. Jaka stvar. Probaj da ga udariš kad je odvezan. Mogu da tvrdim za ova dva što sam jih video da su bili mnogo žešči od policijskih pasa. Policijske pse ovde kroz vreme prodaju u civilstvo, ova dva nebi nikad mogla.

Životinje koje nisam još pomenuo: ZEČIČI. Jednom nam nekde u avgustu dovedu nekoliko zečeva. Pa se zečice obrejile, pa smo imali i male zečiče. Jao što su to slatke životinje, pošto imaju kao mnoge životinje drugojačiji razmer glave prema telu. Pa ga uzmeš u ruku, pa mu daš malo petit beure keksa, pa vidiš kako mu trbuščič naraste, pa ti zaspi u ruci…

Ali su se onda pojavile podlasice. Gamad mala, jele su nam one male zečeve. Izkopaju rupu preko noči pa kradu zečiče. Koliko god smo zatrpavali te rupe, i koliko god smo jih gađali vazdšnom puškom, opet se vračale. Štakor mali samo malo poskoči kad ga pogodiš pa ide dalje. Ja sam se posle več polako skinuo pa neznam kako je završio eksperiment. Ako nisu napravili propisne zečnjake, propala stvar.

Toliko za sad, da objavim, pa ako bude neka popravka, to je samo da popravim neka slova, ništa suštinski.

pero, nije ti ovo pismeni iz srpskohrvatskog ;D daj dalje o karauli.

reci mi kakva ste naredjenja imali sto se tice vukova. moji kad su davali strazu na isturenom objektu imali su naredjenje da pucaju ako su 99% sigurni da ce ga pogoditi ili ako krenu prema selu. samo je bilo NE RAFALNO AKO BOGA ZNAS!!! na pojedinacne pucnje niko se nije osvrtao, na rafal je sledila uzbuna.

Neko je u temi o planinskim jedinicama rekao da je za njihove gojzerice odomaćen naziv bio "Tolminke" pa me podseti ovaj post o 5 vojnika sa Tolmina koji su nosili planinske uniforme.

Uzmi tu tvrdnju kako hoćeš.  :c
Ja sam pisao o mojoj karauli "Ceršak" i to se odnosi na nju.
Samo je jednom prilikom priveden jedan stranac jer je slučajno zalutao šumom na našu stranu i više nikad niko.
Kako je bilo na drugim karaulama ne znam.
Treba čuti iskustva drugih graničara.

Malo sam protabirio ovu temu. Dobra je. Kolega "vojnik graničar", imaš krasni priloga. Neke stvari su ti paušalni procjena, jer ti
sa stanovišta običnog vojnika graničara niukom slučaju nemožeš i nisi u stanju napraviti adekvatnu procjenu nečeg što je od
globalnog značaja na nivou granične problematike SFRJ. Koliko god se trudio tvoj domet je onoliki koliko si mogao vodjeti vlastitim
očima. Nadam se da me razumiješ.

Drugo, nije mi uopšte jasan tvoj stav i mentalni sklop u vezi ovog događaja, koga opisuješ:
"Iskoristio sam priliku dok me nije gledao zastavnik Spasković Radoje te sam ušao naoružan 10-ak metara u teritorij
austrije gdje sam se popišao, he he he he he, sada me austrijanci mogu tužiti".
Kako ti je uopšte moglo takvo šta pasti napamet, ukoliko si znao da je to ozbiljan prestup prelazeći crtu zbog koje se može i život izgubiti. Iz takvog poteza može se ovako sa distance izvući milion neodgovorni i prekršajni postupaka tebe kao vojnika pod
zakletvom. Ovo su samo neka od mojih razmišljanja kao vojnika profesionalca iz perioda upravo tada kad si i ti bio graničar.

Ništa lično i bez ljutnje, jedini motiv je da razglabamo o svemu sa različiti polazišta.
Samo napred sa novim prilozima i tvojim i ostalih kolega. U principu ovakav način priloga mi se najviše i dopadaju..... :klap :klap :klap

Eto vidis. prvo si napisa d au Jugoslaviju niko nije ilegalno ulazio a onda si sam sebe demantovao tvrdeci da se to odnosi samo na zonu odgovornosti karaule Cersak. A ta karaula nije jedina koja je obezbedjivala granicu SFRJ. E zbog toga i kazem da dajes pausalne ocene.

Pausalno kazes i da osim tog jednog straanca vise nikada niko nije priveden. Odakle znas da se pre tvog dolaska i po tvom odlasku tako nesto nije dogodilo?

Uostalom i to sto kazes "mojoj karauli" nije pravilno posto ta karaula nije bila u tvom privatnom vlasnistvu.

Pre nego što ssekiru dam puni raport uveče...

Brz odgovor Oričarebu: Iako smo možda izgledali odrasli, ipak smo mi bili napola deca. Najslađe je raditi ono zabranjeno, i ja sam uradio pokoju glupost. Ali sad kad bolje pročitam da je otišao desetak metara u strani teritorij, to je stvarno glupost. Mi ni pomislili nismo na to, ipak smo se bojali toga da i bugari mogu pucati bez opozorenja. I njemu su rekli da može da puca, ko zna šta bi na onoj strani granice radili.


Jadva da sam stao korak dva da vidim šta piše na njihovoj strani kamena. I odma natrag. I to samo kod kamena, na liniji ni pomislili nismo na to. Verovatno ni na albanskoj granici nisu mislili da idu 20-30 metara da jim urade ''ono'' na njihov teritorij.

Kuzmi: i ja kažem ''moja karaula'' za karaulu na kojoj sam služio. Znam da je nisam kupio, ali ipak je moja.

Pratim ovaj topic o Graničnim jedinicama i jako sam zadovoljan pisanjem bivših vojnika kao i njihovim pogledima na problematiku osiguranja granice te kako su oni to radili.
Ja kao podmorničar nisam imao službenih doticaja sa granicom niti su mi poznata Pravila granične službe. Unatoč tome nekoliko puta sam se sreo sa graničarima do 91. godine pa ću pokušati opisati ta svoja iskustva.
Priča 1.
1984. godine ide grupa nas podmorničara po prvi puta na skijanje u Bovec. Tada je u Bovcu u kasarni iz koje se odselio neki bataljon oformljen Vojno rekeracijski centar. Skijali smo na Kaninu kamo se išlo kabinskom žičarom dužine 4 km. Kada je na Kaninu bilo loše vrijeme nije se išlo gore pa nije bilo ni skijanja. Jednog takvog lošeg dana organiziran nam je odlazak na skijalište Livek i karaulu Livek, To je između Kobarida i Tolmina. Nas oko 15 podmorničara bili smo gosti na karauli gdje nas je dočekao jedan kapetan i stariji vodnik. Kapetan je za tu prigodu došao iz Tolmina a stariji vodnik je bio komandir karaule. Uglavnom, primljeni smo lijepo kako se to i očekivalo. Iz predstavljanja koje su obavili kapetan i stariji vodnik saznajemo da karaula ima 18 vojnika, čuva 13 km granice. Komandir karaule je na karauli za radnog vremena, samo po potrebi dolazi noću i vikendom. Sve ostalo vrijeme na karauli je bio najstariji desetar koji je organizirao obilaske (patrole) i sav život. E, to je nama svima bilo nepojmljivo jer smo naučili da kod nas na podmornicama barem jedan oficir i jedan mlađi oficir nadziru mornara u svim njegovim aktivnostima od ustajanja pa do spavanja (uključujući i spavanje). Kada smo se vraćali u Bovec već u autobusu počela je zaje…cija sa čuvanjem granice. Nama je bilo neshvatljivo da 13 km granice čuva 18 vojnika i to uglavnom bez nadzora starješine. Nitko me nije mogao a ne može ni sada uvjeriti da je vojska sama to revno obavljala. Bit će da su se udaljili malo od karaule i udarili u spavanjac ili odmaranje. Prema pisanju vojnika koji su bili na granici bilo je toga u izobilju.

Priča 2.
Godinu ili dvije kasnije evo mene opet u Bovcu na skijanju. Tražim ja u kasarni od zastavnika da mi osigura ako može vojnika instruktora skijanja. Tako i bi, sutradan dođe vojnik iz Tolmina i idemo mi na Kanin. Rečem ja vojniku da ću mu dati bonove za ručak u restoranu na Kaninu a on meni da su mu rekli da ide jesti na karaulu. Koju sad karaulu? Pa na Kaninu, u objektu zadnje stanice žičare je i karaula!! Prvi puta čujem pa hajde da i to vidim. Siđemo nas dvojica dva kata ispod restorana i stvarno, vrata bez oznaka. Kucamo, otvara bunovan vojnik. Poznaje se sa vojnikom koji je sa mnom i pušta nas unutra. Radilo se o dvije manje prostorije i sanitarnom čvoru. U to vrijeme u toj karauli bilo je deset vojnika. Neki su bili tu, neki su se muvali po objektu (restoran) a neki su i skijali. Starješine nije bilo. Odmah se okupilo par vojnika i počeo je razgovor o svemu i svačemu, baš kao vojska. Saznao sam da im je zadatak da čuvaju granicu na jednom mjestu (tzv luknja na Prestreljeniku) gdje se na jedinom mjestu može prijeći u Italiju. Tu je stražario samo jedan vojnik i to u vrijeme kada je radila žičara odnosno skijalište. Kada je bilo lošije vrijeme (magla i vjetar) a skijalište je radilo stražar se opet povlačio u karaulu jer ako se vrijeme pogorša može se izgubiti. Komandir karaule je dolazio samo povremeno a prema kazivanjima vojnika nikada nije bio na karauli preko noći. Pošto sam znao da je u objektu karaula kasnijih godina sam već nepogrešivo mogao identificirati vojnike u akciji po restoranu (osobito oko ženskog svijeta što je i razumljivo).
Bio sam na Kaninu i ljeti u planinarenju, nikada nisam sreo graničare a planinario sam uz talijansku granicu pa i vrlo često prelazeći tadašnju graničnu crtu.

Priča 3.
Opet skijanje na Bovcu, loše vrijeme na Kaninu pa bauljamo okolicom što i nije loše. Nas četvorica u žutom Stojadinu istražujemo dolinu Koritnice i zaputimo se prema granici sa Italijom (Predel). Negdje u dolini kod Loga pod Mngrtom odjednom na cesti tri vojnika i pas. Vojnici propisno naoružani i opremljeni, mimoiđemo se a mi u čudu, što je sad to? Kako nismo imali pasoše (ipak smo bili AVL) okrenuli smo se pred graničnom rampom i nazad, upoznavati domovinu. Usput smo stali u jednoj ili dvije gostione (to se podrazumijeva, možda i više) a usput nam je za oko posebno zapelo groblje nedaleko od ceste. Stali smo, radilo se o groblju iz 1. svj. rata, prepuno poznatih imena i prezimena. Iza groblja na udaljenosti možda 150 do 200 metara vidimo neki objekt, kao kasarna ali nismo sigurni. Sjednemo u Stojadina i pravo prema tamo, dođemo bliže i vidimo stražarnicu, nema rampe, vrata otvorena, nema nikoga, uđemo sa autom u dvorište, objekti izgledaju kao da u njima nema nikoga. Nismo sigurni što je to pa da ne izazivamo vraga izađemo van i put pod noge. Po povratku u Bovec (u muzeju) sretnem zastavnika iz Rekreacijskog centra te mu u razgovoru ispričam gdje smo bili i što smo radili. Tada mi on reče da je objekt u kojem smo bili zapravo karaula, ali zaboravio sam joj ime. Oni vojnici koje smo sreli bili su u patroli. Kasnije sam upoznao i zastavnika koji je bio komandir te karaule a i one na Kaninu. Karakteristično za tu karaulu je da je bila smještena na mjestu gdje je bio ulaz u tunel kojim se moglo doći do Italije. To su bili navodno ostaci nekih rudnika.

Priča 4.
Provesti zimu u remontu u Tivtu nije bilo nimalo veselo ni ugodno pa smo si na sve načine nastojali skratiti dane, naročito vikende. Krenemo jednom tako do Ulcinja da malo vidimo svijeta. Obiđemo mjesto, crkve. Muzeje, omladinske domove, kazališta i dr. te nam padne na pamet da bi mogli otići na Adu. Učinjeno, preko mosta autom pređemo na Adu i šetkamo, bacamo kamenje, razgledavamo. Nigdje nikoga, kad ipak ima. Odnekud se stvorila patrola, četiri vojnika i pas, mašu i viču a pas laje. Dođu do nas i samo što ne potežu oružje, viču da što tu radimo, da tu ne smijemo biti i sl. Krenemo mi u raspravu, pitamo gdje su znakovi zabrane i slično ali ne pomaže, prijete kako će nas sprovesti u karaulu i zvati policiju. Vidimo da nema šale i počnemo smirivati situaciju, objasnimo im tko smo, pokažemo i vojne iskaznice te se situacija ipak primirila. Unatoč tome odmah smo morali napustiti Adu što smo i učinili.


Kada čitam priče sa granice vidim da se sukobljavaju zapravo dvije „struje“. Jedan je bila na granici prema Italiji i Austriji a druga prema ostalim zemljama. To mi je i razumljivo. Granicu sa talijanske i austrijske strane nije čuvala vojska kao sa naše strane. U ostalim tada nam graničnim zemljama granicu je čuvala vojska pa je razumljivo da nikome nije padalo na pamet ići u njihovo područje na pišanje. Prema Italiji i Austriji to se stvarno moglo i nije prijetila nikakva opasnost da će netko zapucati.

Ulazilo se u teritoriju/akvatoriju strane zemlje, nije nikakva novost. E sad, nekada se ulazilo namerno, a nekad iz neznanja.

Bravo Pero™.!  :klap
Ne vidim neki problem što sam rekao "moja karaula".
Možemo tako tjerati mak na konac za svaku sitnicu što napišemo ali nema veze idemo dalje.

Bravo Plavnik, interesantno ispričano. Usput: nisam primjetio priča o životu i radu na podmornici JRM, što bi verujem više od nas jako interesiralo.

 I nema potreba terati mak na konac. Eto, vi ste graničari( bivši ) . Granična linija na reci ide sredinom plovnog puta. Skreneš malo i u drugoj zemlji si ( ako teramo mak na konac) Ulazilo se što namerno, što slučajno više puta, pa šta? Po meni je najbitnije što iz svih opisa proističe dobra doza nemara i nezakonitih radnji za koje bi mogla da sledi " ćorka".

E sad si došao na red, ima puno stvari da se napiše pa neznam kojim redom da idem.

Pravilo službe graničara za rad sa divljim životinjama..... ma šalim se nema tog. Nama nisu ništa rekli o divljim životinjama. U stvari bila je i jedna opasna ali o tom ču kasnije. Video sam svašta sem medveda i orlova. Toga očigledno nije bilo. Pošto te zanimaju vukovi da počnem od njih.

Za razliku od predrasuda o vukovima koje ljudi dobiju kad gledaju filmove, ovde je bilo baš suprotno. Video sam nekoliko vukova. Uvek pojedinačno, nikad nisu bili u čoporu. Bile su to vrlo plašljive životinje. Gore sam več pomenuo incident sa psom. Jednom se ja i moj gušter spuštamo sa jednog brda pa nekih 150m od nas vidim vuka, koji je gledao na drugu stranu, kad se okrenuo i video nas, odma je pobegao, drugi put sam video vuka koji je pretrčavao iz bugarske po pojasu kde je bilo oko granice sve posečeno. Pa još ponešto na ivicama šuma, ali uvek daleko od nas. Neznam zašto bi pucao na njega ako me ne ugrožava, a i nisam čuo da se prave šnicle od vuka  ;D Stvarno nisu toliko opasne životinje koliko ljudi misle. Recimo u Sloveniji uu zadnjih 100 godina nije zabeležen nijedan napad vuka na čoveka. Nisam čuo ni od seljaka da su imali veče probleme sa vukovima, ali oni su svaku noč odvodili ovce u štale. Ali ipak su svi imali puške, za svaki slučaj.

Bilo je i lisica i zečeva, zimi se je videlo dosta tragova. Leti sam samo jednom video lisicu, a zečeve nikad.

E sad do ''opasne'' životinje:

Kod nas se zove močerad, igzleda ovako.

[attachment=1]

I od prije sam znao da nije dobro da se jih pipa. Ali sam ovde pročitao da može da živi 20 godina
http://sl.wikipedia.org/wiki/Navadni_mo%C4%8Derad

A najzanimljivija stvar je da sam jih video na proleče, kod jedog izvora/česme, a okolo je još bio sneg. Nije jim smetao.?

Za malo da zaboravim: bile su i srne.

Plivnik, da bilo je i spavanja na rejonu ali je uvek neko bio budan, i obično smo bili na rejonu. Desetar naje rekao kde treba da idemo, i koliko vremena bi morali tamo da provedemo kao u zasedi/osmatranju. Mislim da nismo ništa umanjili čuvanje granice ako nismo dvojca gledali.

Pa tako ja pitam mog guštera dali mu se spava. Uvek sam davao prednost gušterima da odmore, ali ako nisu hteli (ili jih je bilo strah) onda sam ja odmorio. I tako jednom rano ujutru uđžemo mi na ivici šume u jedno žbunje kao zaseda. Pa pošto on nije želeo da spava, ja sam zaspao. Kroz neko vreme, ja čujem neko šuškanje, probudim se i na 10-15m vidim srne. Polako stavim metak u cev, ali đabe, čule me, videle me, pa pobegle. Pitam ga što me nije probudio, pa kaže: pa nisi mi rekao za srne. Mislim si, jao budalo šta si zahebao, ali mu nisam rekao ipak je bio dobar dečko, pa što da ga vređam.

Uvek smo sanjali i pričali među sobom kako čemo da sredimo neku srnu, pa da je na karauli ispečemo. Ipak dobro da mi nije uspelo, mnogo kasnije sam pričao sa jednim lovcem, pa mi je rekao da odma kad se ubije treba da se izprazne/izvade creva da se meso ne usmrdi. Lako je pucati, ali prazniti creva nije baš po mom ukusu.

Inače da razjasnim zašto ''moj gušter''. Vođa patrole je po nepisanom pravilu uvek bio vojnik koji je duže na karauli, znači đomba. Vođa patrole odgovara za sve. I kde se krečemo, i šta radimo, i ako nismo baš na mestu kde bi morali da budemo, nego nekde drugde na terenu. Pratilac (gušter) mora da izvršava sve naredbe vođe. Naravno sve u smislu propisa, NE da ga zahebavam/teram da radi sklekove, trči okolo i šta ja znam.  Što znači ako sam ja odgovoran on je moj vojnik, I on ne odgovara za ono što sam ja pogrešno uradio.

bit če, da je to rapeljski rudnik.
u 4484 m dugom tunelu je bila granična kontrola sa Italijom

[attachment=1]

danas:

[attachment=2]

Ozbiljnost granice:

Ovo sam pokupio iz mycity foruma:


To tada nisam znao, neznam ni koliko žrtava je bilo kasnije.

I pre odlaska u JNA sam znao da na Albanski granici nema zezanja, a ni na ostalima prema istočnoj Evropi.

Kad sam došao u našu graničnu komandu pričali su nam o opasnostima, mogučim diverzantima, kako su svi lokalni stanovnici Bugarski špijuni, nedaj bože da pričaš sa vojskom sa one strane, sve obaveštajci, a za našu karaulu su naglasili da so tamo Bugari poklali celu karaulu na spavanju. Ne za ostale u tom odseku. Koliko je istine o toj fantomskoj karauli neznam. Možda je samo priča da se plaši vojska.

Mi smo ta upozorenja uzimali ozbiljno. Iako kroz vreme smo se naviknuli na opasnost, jer ja sam mislio ako želi neko da me ubije (ili nekog drugog), uradiče to. Pa time postaje izlazak na granicu rutina, ali to ne znači da nam je bilo sve jedno, ili da nismo pazili šta radimo, samo izgubi se osečaj za strah.

Naša karaula i naš rejon je bio dosta visoko, i daleko od civilizacije. Nije moglo slučajno da se desi da neko slučajno zaiđe. I sa druge strane su Bugari dosta dobro čuvali granicu, pa samim time mogučnost prolaženja nedužnih civila je bila gotovo jednaka nuli.

Što se tiče one fantomske karaule, nekde na terenu sva ja i moj gušter našla temelje neke karaule, dosta blizu granice. Dali se stvarno nešto desilo neču nikad saznati, ali počenješ razmišljati, šta ako se je stvarno desilo. A našao sam na rejonu na nekoliko mesta stare čahure bojeve municije. Sigurno nisu imali vežbe gađanja uz granicu!

Zapravo čak smo i u selo koje je bilo još sat hoda od karaule uvek išli sa puškom a u selu smo morali da izvadimo okvir.

Preko dana sigurno nebi pucao bez veze, verovatno bi išlo sve po PS, ali noču nebi dosta pomišljam da prvo pucam, pa onda da pitam. Ne kažem da bi to obavezno uradio, ali da je sasvim moguče. Onih nekoliko seljaka što su živeli u daljnoj blizini rejona znala je da je bolje da ne idu tamo, ako baš ne moraju. Po noču nisu ni pomislili da dođu na puteve po kojima smo mi išli na granicu iako je bilo daleko od 100m od granice. I oni su razumeli ozbiljnost granice.

Ipak nije bilo sve toliko crno, jednom zimi ne jednoj od karauli u našem odseku izgubio se (JNA) vojnik sa još jednim vezistom, jer su po magli išli da popravljaju telefonsku liniju. Kako jim je to uspelo neznam. Uhvatili jih Bugari, odveli jih u karaulu, dali jim da jedu, i odspavali oni na karauli sa Bugarima. Drugi dan su jih odveli na saslušanje u njihovu komandu, pa su jih još taj dan vratili, naravno uz obavezne proceduralne komisije i tako dalje.

Pero, svaka cast na sjecanjima i volji da to podijelis na forumu. Samo naprijed!

pero, ova zivotinjka koju si postavio na slici jje dazdevnjak. imaju otrovnu kozu, ali ipak nisu toliko opasni. mogu da se jedu ako znas da ih spremis (mada se to ne radi, zasticeni su).

kod nas (pirotski kraj) ima vukova ko pleve i napadaju stada. dosta dolaze iz bugarske. dolaze i medvedi, ali jako retko. vise im je zanimljiv "tvoj" reon, ali ti ocigledno nisi imao srecu da ih vidis. no kako god, desilo se da je neki vojnik rodom sa zlatibora po navici cim je video vukove pucao na njih. ubio jednog, jos najmanje jednog ranio (nasli ga psi posle). iz niskog korpusa dosli bezbednjaci, vidli sta se dogodilo, popricali i sa seljacima (bio i jedan moj dalji stric iz sela tu, zato i znam ovoliko detalja), i dali naredbu koju sam gore naveo - udri, ali ne rafalom. stocarski kraj je, seljaci su uvek u tom delu voleli vojsku i bili vrlo pazljivi prema njima, a par metaka se uvek da lako pravdati. naravno, nije se senlucilo, ali je bilo pucnjave po njima. cak je i za mog staziranja jedan desetar iz moje cete ubio jednog i dobio nagradno 7 dana.

to da su svi obavestajci na granici je tacno. pitanje je samo za koju stranu rade ;) rekoh ja, ne cuva vojska granicu, nego seljaci cobani ;)

te karaule koje si pominjao, porusene, su iz vremena pre IIsv rata i iz vremena okupacije. ima jedna iznad mog sela, ostali samo temelji. i ja sam tamo nasao nesto caura i punih metaka, 7,9 mm oznaka В И 40 ako kog bas zanima.

"gubljenje" se desavalo, istina najcesce slucajno i po ruznom vremenu, ali je bilo i namernog "gubljenja". obicno se sve brzo zavrsavalo, a price tih "pogubljenih" bile su razlicite. ovo govorim po onom sto sam cuo od onog kapetana kog sam pomenuo.

Gušter sa slike se kod nas zove Davždenjak.

Ako je mnogo uplašen može da ispusti i jak pisak, što je nekad kod neukih čobana stvaralo strah i paniku.

Veruje se da je dodir sa njegovom kožom opasan-toksičan.

Ja sam prilikom jednog marša zbog vežbe orijentiringa na jednoj uzbrdici jednog bukvalno u koraku preskočio i nije mi delovao ni malo uplašeno nije se ni makao a nije ni cicao.Zbog žuto narandžastih fleka vrlo je uočljiv a ta ne kamuflaža mu pomaže da odbije grabljivce koji ga izbegavaju jer deluje otrovno i neukusno za jelo.

 ;D ;D sandžame, aždaje itd........

U principu se slažem sa tobom. Pogledao sam malo kde je Pirot, pa mi smo tada bili skoro komšije.  ;D

Medvedi su ipak dosta česte životinje, recimo svake godine ovde je po vestima da dolaze u sela, da se ljudi susreču sa njima, pa ponekad i nekog napadnu. Njihovi rejoni su obično dosta veliki, pre nedavno je ovde jedan medved napravio oko 90 km mereno vazdušnom linijom. Ipak verovatno se zadržavaju niže, jer je više hrane. Granice su obično po vrhovima brda, i naravno onim što je između. O rejonu ču detaljnije kasnije.

Ne kažem da ne žive tamo, več da jih ja nisam video. Poneki put se desi i da se zimi probude i malo prošetaju, ali nije bilo tragova. Ne sečam se ni da sam zimi video tragove od srna. Što bi značile da su na zimu odlazile niže.

Slična ponašanja imaju i vukovi. Za sve divlje životinje pa i pokoje domače granica ne  postoji.

Ovde ima nešto incidenta da su vukovi poklali ovce. Ali ovde jih ostavljaju preko noči na paši. Kde sam ja bio, svake večeri su jih terali kuči. Ipak je razlika! A i statistički što je više ovaca to je veča verovatnoča da če se nešto desiti. Naravno da seljaci ne vole vukove.

Sve obaveštajne službe prikuplaju podatke, uglavnom na legalan način i nekad sasvim obične stvari mnogo znače, ne samo kao u Bond filmovima. Ja naprimer odmah posle mog izlaska iz JNA nebi pisao ovakve stvari javno. Praktički izdajem sve tajne karaule, Bugari ''bi ubijali'' za te informacije. Ali pošto nema više JNA, nema SFRJ, nema istočnog bloka, ni Bugarska nije ista, prošlo 25  godina... što da ne pričamo o tome kako je bilo.

Za karaulu se slažem, ja sam napisao čime su nas plašili. A znaš čime se plaše mala deca, sa bajkama i mitovima koji nemaju osnova. I sasvim logično je da su napustili tu karaulu. Nije ni mogla da ima vodovod, snabdevanje bi bilo još 10 puta teže nego kod nas, itd. Jedino što bi mi u tom slučaju mogli manje da hodamo, ali bolje da idem malo više, pa posle mirno da spavam.

Uveče ču napisati nešto o rejonu i napisati komentar na Plavnikova iskustva, gledano sa mog ugla.

Posle toga bi mogao o odnosu sa lokalnim stanovnicima, pa da produžimo debatu o obaveštajcima.

PS: u pravu si, napisao sam da medveda nije bilo, mislio sam da napišem - nisam video.

Перо, морам да те похвалим у вези овога:


То и јесте суштина било ког руковођења, на било ком новоу. Верујем да си у животу био и добар руководилац (менаџер).

Hvala za pohvalu, puno mi znači. Hvala i svima što ste mi dali podršku u pisanju. Dajete mi motivaciju da pišem još dalje.

Opet moram da izvinim za izraze đomba, gušter, ne mislim time ništa loše, nego dugo mi da pišem mlađi vojnik, starij vojnik po stažu... A vođa patrole je nekako oficir brez čina, možda i više, ipak smo mi mogli da odlučujemo i o pucanju...

Još sam uvek rukovodilac. Imam firmu još od markovičevih vremena, samo da sam sad jedini zaposleni. Ali u firmi je drukčije, moraš da gradiš avtoritetu, na drugarstvu firme ne prolaze dobro, bar tako je moje iskustvo. Bilo je boljih vremena, ali če se vratiti. Jedna poslovica kaže: uspeh je koliko se visoko digneš, kad si pao i odbio se od poda.

Ali ajde ja da pišem dalje što sam obečao.

Naprijed Pero!

Apsolutno nema potrebe da se izvinjavas. Nema tu nista lose a svima je jasno sta si tacno mislio. Samo teraj dalje.

pero, svi smo koristili te termine i koristimo ih i dalje. zna se sta je guster (ili fazan), a sta dzomba (ili gospodin nula)

daj dalje o terenu ;)

Rejon:

Žao mi je što je bilo slikanje najstrože zabranjeno, pa nemam nekih slika da potkrepi i da bolje prikažem kako je izgledalo.

Po google maps je karaula na 1400m nadmorske, iako ja imam u sečanju malo više, ali to i nije bitno. Rejon je bio nešto ispod 1800 ali ču u daljem tekstu govoriti 1800. I to nije bitno, nešto gore dole ne igra neku veliku razliku.

Zbog velike visine i vreme je bilo gadno. Još je u početku maja toliko padao sneg da je morala patrola da ostane u karauli. Naravno da nije bio sneg svaki dan, ali bilo ga je puno. Koliko sam na obuci imao sreču da je samo 2 puta padala kiša, na karauli sam dobio sve natrag.

Od karaule su vodila dva pravca prema granici. Jedan nagore prema višim predelima granice, drugi puno ravnije na desnu stranu kde je slučajno granica bila najniža, ali ipak malo iznad visine karaule. Preko bilo kog pravca je trebalo odprilike sat vremena do granice. Kroz šumu obično nismo išli, ne zbog gubljenja, i onako bi završili u pograničnom pojasu. Nego što se troši više vremena. A i oba pravca su izlazila nekako da se ODPRILIKE    izađe na trečinama.

Po desnoj strani je bio mali kolovoz, pa se moglo proči sa pinzom. Ta put je iz šume izašao malo pred najnižim delom pa se moglo dalje uz granicu pinzom. naravno na onim najvišjim delovima put je prolazio dosta niže od granice.

Na onom pravcu što je išao nagore prema granici ni pinz nije mogao da prođe, ne zbog šume, nego zbog uspona. Možda da bi prošao u idealnim uslovima, ali ako je blata smanjuje se sposobnost kretanja uzbrdo. Kad se sneg otopio nekde su se videli tragovi i isčupana trava, na odgovor šta je to, đombe su nam rekle: pa to se oficiri zahebavali i probavali pinzom da se popnu. Nije išlo.

Inače na tom pravcu se na google maps još uvek vidi kde smo išli, iako je karaula samo mala kockica, vidi se put. Jedva, ali vidi se. Kde JNA čizma prođe ni trava ne raste.

Uglavnom je bila bukova šuma. Ispod rejona je bilo na nekoliko mesta zasađeno nešto smreka, niže od karaule još na puno mesta. Smreke su bile nekde 190cm, pa računajte ako neko zna. Rekli su nam da je bila nekoliko godina unatrag neka omladinska radna akcija pošumljavanja. Ipak je ostalo puno travnika/pašnjaka. Zemlja je bila jadna, i trava je jedva rasla.

Od granične linije prema šumi je bilo sve posečeno, nije uvek svugde 100m, ali odprilike + nekde više. Osim na najnižoj tački kde je bila redka šuma skoro do granice. U 100m pojasu su na dosta mesta rasle borovinke. Okupljali smo jih samo u augustu a i to samo po nekoliko komada. Treba isuviše vremena da jih nabereš za jednu šaku. Ali je ipak zanimljivo da mezneš 2-3 svake toliko dok šetaš uz granicu.

Granični kameni su bili slični kao na slici koju sam dao u debati o obeležjima graničara. Razlika je što su naši imali neku malu piramidicu na vrhu, bili bez grba i imali broj kamena na prednjoj strani ispod SFRJ (koja je bila napisana u cirilici). Granični kameni se obično postavljaju na najviše vrhove, pa između njih po terenu još po logičnim markantnim mestima. Bar za kopnenu granicu. Između kamena je bio iskopan manji kanal, od oka 30 cm. To je bila stvarna granica između država. Taj kanal se je čistio od trave jednom godišnje, naravno uz sve ceremonije komisija.

Nas su jednom obavestili da za nekoliko dana dolazi ekipa za čiščenje, dovezli jih na karaulu, pokupili nešto, pa dalje pravac granica. Tamo su morali da šljakaju do pojasa goli, nadgledale jih komisije, pa slučajno opet ja u patrolu, pa sam morao poslepodne i ja da jih gledam, ali samo iz velikog odstojanja kao zaštita granice. Izgleda da su neke odseke čistili naši a neke Bugari.

Skoro sam zaboravio da napišem, naša karaula je pokrivala 10 km rejona. Bila je u blizini još jedna napuštena karula, deo našeg i susednjeg terena bi oni pokrivali. Ali kad sam ja bio ta karaula je služila za prespavanje zaštitnog voda kad je imao vežbe.

Sa jednog kraja na drugi kraj rejona se nije videlo. Uglavnom smo imali samo po jednu patrolu, redko po dve, ali tad smo išli različitim putevima i imali zadatke tako da nebi smeli da se sretnemo. Jedino kad je bila univerzijada imali smo skoro stalno po dve patrole. Doči če teroristi kao. Čekali smo mi teroriste kao kod Samuela Becketa: čekajuči godota…. Sad če oni, samo što nisu…

Nekde sam nešto pročitao kako se godinama smanjivao broj graničara (sad više ne nađem, obesiču ako opet vidim). Što je zemlja bila manje ugrožena smanjivao se i broj. Koliko bi graničara trebalo da se stvarno pokrije na 100% celu granicu SFRJ razmislite sami, pa još smene pa loše vreme, pa… opet bi se moglo da prođe ako napadnu sa snažnijim snagama. Mi bi morali da imamo ceo front. Bolje ovako, ima graničara, tamo kde je više mogučnosti prolaska tamo je veči broj graničara, a ostala vojska bolje da se pobrine za pozadinu.

Dzumba ovo je za tebe:
Pre jutra dođemo ja i gušter do najvišega kamena, pa ga pitam, dali je umoran i dali oče da oddrema, rekao je da, i stvarno brzo zaspao, tad je bilo več toplo, pa nije bio problem.
Taj deo oko kamena je bio dosta ravan pa se od donje strane brda nije ništa videlo gore, kao da dole nema ništa.gledam prema istoku i gledam izlazak sunca, a u glavi si mumljam: Sittin' on top of the world.

http://www.youtube.com/watch?v=EkYT2CwXhY4

Neprecenljiv osečaj. Da, iako bi ja više želeo da sam drugde, JA sam ipak na vrhu. Da sam toliko čovek da ne teram guštera i da mu dam da odmori, da brinem za njega, da je znao da je siguran u mene, da si tamo u čistoj prirodi u tišini, da daleko okolo nema nikog…

To gradska vojska nikad nije mogla da doživi

Zdravo druže (ustavi čin) Plavnik.

Ne želim da ti solim pamet niti da te uveravam suprotno od toga što misliš. Naravno da ti verujem ta loša iskustva koja si pomenuo. Želim samo da iznesem moje viđenje toga što si pomenuo.

Več sam napisao 100 karauli, 100 priča, 100 generacija 100x100 priča, 20 vojnika 100x100x20 priča. Nekde su radili loše, nekde smo radili dobro. Mislim da je u ovoj debati neko napisao da ne treba praviti predrasude na osnovi nekoliko priča, koje neki nisu ni doživeli. A ako smo več kod toga dali su krivi obični vojnici ili njihovi oficiri? Istina je nekde u sredini ali i oficiri su krivi da nisu motivirali vojsku. Izvinite svi ne granični oficiri, govorim teoretski o granicama.

Iako za nas obične smrtnike je izgledalo da vojska nema pojma šta radi, ti kao oficir verovatno znaš da je za sve postojao neki propis i PS, da se ništa nije uvelo u vojsku bez ispitivanja, ali ipak da je ljudska glupost bezgranična i da može sve da pokvari. Tako je i za sistem da je oficir samo u radnom vremenu na karauli, ostalo desetari, bio sigurno isproban i morao bi da radi. Barem kod nas je radio, možda ne perfektno, ali barem toliko da smo uvek kad je imalo smisla čuvali granicu. Naravno ako nisi video 10m napred, stvarno nema smisla, na kraju bi moglo još nekome da se desi zbog lošeg vremena. Ali i to se mi je desilo samo 2-3 puta a bilo je snega i lošeg vremena još i još.

Ajdemo da ne filozofiram na prvi primer: JNA je polako smanjlivala broj graničara. Druga stvar je dali je rejon neprehodan, ako ocenjuješ po tome, tad nije toliko važna količina km, nego kde uopšte može da se pređe preko, to nije ravnica. Vođe desetari? Zamisli da je rat. Zar ne postoji hierarhija i da moraju desetari da izdaju naređenja, a vojnici da jih slušaju? Nisu nam baš direktno tako rekli, ali u tom stilu su nas učili. Desetari su mogli da prijave neposlušnost vojnika, i taj vojnik bi bio skidan sa karaule. Ipak mislim da taj sistem u principu radi. Naravno uvek je izuzetaka.

Druga priča: opet dođemo do toga da je na nekim mestima teren praktično neprehodan i da treba stotine vojnika za čuvanje da zatvoriš prehodne i neprehodne terene

Obadve priče me podsečaju na jednu debatu koju sam ima o sa jednim internetnim drugom koji je bio oficir JNA. Imali smo različite debate o JNA, pa se nismo mogli složiti koliko je bila snažna JNA. A na kraju je pobedio argumentom da je JNA bila dovoljno snažna da odvrne napad i Rusa i NATO pakta. Tu sam morao da se složim sa njim. Isto je sa granicom, svi su se je bojali. Dobar primer si naveo u četvrtom ''pokušaju'' Tamo kde je zatrebalo, tamo su graničari obavljali svoj posao.

Treča priča, mi se čini kao da ne pričate o istoj karauli, mi smo uvek imali barem stražu, da ne kažem da ako si prišao blizu videli se neki znakovi života unutra, kapija je bila uvek zatvorena, itd… Ali ako ti tako kažeš, što da ti ne verujem. Verovatno je bilo tako, ali mi smo granicu ozbiljno shvatali.

Pero, jel se sećaš imena krajeva o kojima pišeš gore ?  Slikovito opisuješ onu brdovitu pokrajinu, pa me živo interesira kako to izgleda. Rekao si da nemaš slika ali možda da pronadjemo po googlu nešto. Kad sam ovo čitao prisjetio sam se filma Karaula (koji ide opet na TV SLO sutra, pa možda ču ga ponovo gledat), na samom početku i ako se ne varam i kasnije, divan razgled iz visokih planina. I ono kako si fino napisao na vrhu, izlaz sunca, mir.....i ja bi ovako osjetio.

galebe, u pitanju su planine dukat, milevska i besna kobila. sama bugarska granica. najblizi gradovi u bugarskoj su pernik i kjustendil. sa srpeske strane najblizi "grad" je surdulica, a malo veca sela su bozica i bosilegrad. inace ovaj kraj je pripojen srbiji posle I sv rata i naseljen je bugarskim stanovnistvom. zato je pero i pricao da su lokalci smatrani za bugarske spijune od strane vojske. znajuci neke ljude otuda, to i nije bilo bas bez osnova.

Galebe, znam još tačno imena, ali pošto je bilo nekoliko šupaka koje nebi voleo da sretnem ni preko interneta neču o tačnoj lokaciji. Inače na internetu nema slika sa te lokacije. Pogledaj malo slike o planini ''besna kobila'' to je odprilike slično, toga ima puno. Iako besna kobila nije na granici, ali su brda slična.

Inače ssekir je tačno napisao, lokalci su bili večinoma Bugari. O tome ču sad početi da pišem, pa možda za sat, dva objavim.

Odnos sa lokalcima:

Večina jih je bila Bugara. U okolini karaule jih je ostalo samo još nekoliko staraca. Imali su nešto ovaca, pokoju kravu i nešto malo bašte. Pričali su da je nekad tu bilo puno ljudi, ovaca da je bilo sve belo po planinama, ali odselili se svi u lakši život u gradove. U blizini našeg rejona, šta znači u vidnom polju ostalo je 6 staraca.

Najbliži seljak je bio odprilike 100m od karaule. Sa njim smo imali najviše kontakta ali uglavnom na dobar dan. Ta dva sta imala sreču da jim je vojska poklonila vodovod i da su imali struju povučeni od naše karaule. Vodu su imali besplatnu, struju su plačali.

Njima smo najviše pomagali, (ako bi jim trebalo), jednom je stara rekla da joj je muž u bolnici, pa dali može neko da joj nacepa malo drva za preko noči i za kuvanje. Pošto sam imao vremena ja sam se javio, bio sam u odmoru među patrolama kao đomba. Siguran sam, da ako se ja nebi javio, da bi se neko drugi. Nisam imao šta da radim, a i dobro sam se osečao da pomognem tim jadnicima. Nisu imali baš lagan život. Cepam ja tako jedno dva sata, neznam koliko to drva dođe, ali devinitivno za puno dana. Pa kad joj kažem da sam završio, zove me unutra, da me posluži i tako dalje… Ništa nisam uzeo, rekao sam, ne treba. Radio sam da mi koristno prođe vreme.

Još jednom kasnije, molila nas je, da ide neko sa njom da potražimo kravu, koja se izgubila. Opet sam se ja javio, da mi koristno prođe vreme. Dobijem dozvolu od desetara, uzmem pušku, i idemo mi. Ne sečam se tačno koliko smo pričali i šta ali se sečam da smo išli dosta ispod rejona i da je bilo tamo puno ostataka kuča ljudi koji su nekad živeli tamo. Kad kravu konačno primetim, krenemo natrag. Još uvek se sečam kako je rekla: tepaču je kad se vratim.

Inače ova dva uz karaulu su uvek pitali dali je pas vezan, kad su prolazili pored karaule. Mora da su imali neka loša iskustva sa psom.

Još jedam Kiro je bio oko 200m ispod naših puteva, pa se jednom ja i još jedan od mojih najboljih drugova dogovorimo da bi bilo vreme da se urakijava i da probamo famoznu seljačku rakiju i sir. Đombe su nam govorile kako dobru rakiju imaju seiljaci i kako jim je dobar domači sir. Pitamo desetara za dozvolu, kažemo mu, kde bi želela da idemo i on nam napiše kao dozvolu za izvanrednu patrolu.

Odemo mi do seljaka, kad nas vidi več od daleko viče: OOOOO vojsko kde ste, dođite. Pa nam odma ponudi da uđemo, bez oklevanja. Ponudi nam domaču rakiju i naredi ženi da donese domači sir. Popijeva prvu rakijicu…. Ma nije bila baš dobra. Žena donese sir…. Ma ni sir nije bio dobar. Pričamo mi, zapravo više on, kako je nekad bilo, da su nekad bila i nezvanična streljanja između Bugara i JNA, (svako sa svoje strane granice, pa pucaju u istu bukvu) pa da su naše puške bolje. Pa onda druga runda, pa još malo pričanja, pa se odlučiva da krenemo natrag na karaulu. Ni rakija ni sir nisu bili najbolji, ali najvažnije je bilo da nam je dao od srca i bez pomišljanja. Ipak to više vredi nego najbolja rakija. A nadam se da je bio sretan da se ga neko setio i posetio.  

Još jedan susret sa lokalcima sam imao kad sam bio đomba. U patroli vidimo seljaka kako kosi travu uz granicu, dogovorim se sa gušterom, da idemo da ga pregledamo. Izdaleka se videlo da nije ilegalac, ali ipak to je bio naš zadatak. Sa gušterom skoro istrčiva nizbrdo, pa ja kao vođa dođem do njega pa ga pozdravim, pa prvo par reči u smislu kako ste, pa ga posle pitam za dozvolu, kad skapiram da mi nikad niko nije pokazao kako izgleda dozvola. E toliko o oficirima na našem graničnom delu. Znali su da seru, a nisu znali da nam pokažu kako izgleda prava dozvola. Ja malo pogledam tu dozvolu, ima pečat, pravim se da znam kako bi moralo biti, pa mu ju vratim, pa još malo popričamo i pitam ga dali mu treba neka pomoč, pa se zahvali da je skoro završio  da če kroz koji dan da se vrati po seno.

To je bio celi ljudski život uz naš deo granice. Ne sečam se da je iko drugi nekog video uz granicu. To je moja loša Karma da sam uvek ja bio u nekim pričama.

Jedini ilegalni prelazak što smo ga imali je bio maladi bugarski bik kojeg je naša patrola ulovila. Doterali ga do karaule uveče i javili u komandu. Ujutru kad ga je bližnji seljak video, odma je doveo svoju kravu, ali mislim da biku nije baš najbolje uspelo, bio je i suviše mlad i manji od krave. Poslepodne su došli iz komande sa kamijonom i vratili bika natrag u Bugarsku. Verovatno bi bilo isto i sa živinom koja bi prebegla iz SFRJ u Bugarsku.

Natrag u karaulu prema selu:

Svaki radni dan neko od đomba je odlazio u selo po poštu. Tad je mogao da pozove kuči, ako je neko bio kuči prepodne ili ako su uopšte imali telefon. Mi nismo imali telefona u karauli sa direktnim vezama u civilstvo (recimo što je bilo u večini kasarni).  Pošta je bila jedna mala zgradica, na naši strani jedva mesta za 2-3 osobe. Tamo smo pokupljali poštu, pakete i pare nakazane vojnicima. Vojnik koji je otišao po poštu je još pokupio naruđbe za trgovinu, pa smo kupovali sladkiše, napolitanke, cigarete, sredstva za čiščenje odeče, i tako dalje, sve što treba za normalan život. Alkohol nismo smeli da kupujemo. Kao.... malo selo, oficir če sve saznati, govore mu iz trgovine.

ALI, onaj koji je otišao u selo imao je pravo da popije pivo ili dva u lokalnoj kafani. Bila je nikakva i mala, ali ipak je bio dobar osečaj da odsediš i popiješ pivce. Kao što sam ranije pomenuo, išli smo u selo sa puškom (M70) iako bez okvira, niko nezna dali je metak u cevi. I kad je staviš na stol ima neki čudni osečaj. U selu nas seljaci nisu ni ogovarali ni prisedali u kafani, nisu nas ni častili, skoro nikakvih kontakta nismo imali osim da smo se videli. Ali nisu nas ni gledali popreko, u smislu da smo mi neka okupacijska vojska. Oni su radili svoj posao mi svoj.

To je bio ceo naš izlazak u grad, da odeš u selo kde svi govore neki za nas čudan jezik Bugarski. Neke ženske populacije naših godina praktično nije bilo, izbora kde bi i kamo bi, nije bilo, nekih napijanja nije bilo (OK osim u 2 slučaja) i tako dalje. Bilo je sve bogu izza nogu.

OK, sad da probam da nastavim o obaveštajcima.

Буграски којим се говори у тим селима се  не разликује много од српског у  селима која се наслањају на њихова. Ни једни ни други не говоре књижевним језицима који се већ значајније разликују. Људима из "западних" крајева оба говора звуче непознато и "страно".

ehh za mene su strani jezici (ipak sam iz Slovenije). Gledam šta sam napisao pa premnogo puta moram da popravljam dvojinu koju sam koristim, pa da o ostalim rečima i ne pričam. Iako sam odrastao uz TV Zagreb, Jugo stripove i šta ja znam što, ipak vidim da pišem velike greške. A kad sam pišeš tekst, neki put možeš XY puta da pročitaš neku grešku a da je ne vidiš.

Inače si u pravu, ako smo hteli sporazumevali smo se. Bez obzira na nacionalnost i razlike u jeziku.

ja ovako postvaio po tackama, lakse mi...

1) ne znam kakva je bila ta rakija i sir, ali ljudi iz tog kraja zaista umeju da prave odlicnu rakiju i odlican sir. pogotovo ovcji. verovatno ti nisi navikao na takav pa ti nije bio po volji. no, cinjenica je da ces kod najcveceg broja ljudi uz bugarsku granicu biti tako docekan. zasto je to tako, nemam pojma, iako mi je otac iz kraja nesto severnije i tamo sam cesto odlazio (sada redje ali idem koliko god mogu). starac je bio u pravu za ta puskaranja na granici, u vreme 48-56. u tom reonu izginulo je dosta granicara u puskaranju sa bugarskim i ruskim snajperistima.

2) inace, upravo zbog odliva stanovnistva ljudi se osecaju napusteni, sto fakat i jesu. omladine nema ni za lek, a kakva je infrastruktura cudno da ima i toliko. otisli za boljim zivotom, a starci ostali da "vekuju vek". zeljni su da progovore koju, da se pozale na muku, onako usput, cisto da imaju kom da je kazu. "zorle se zivi, zorle se ne mre".

3) seljaci su vojsku postovali i upravo zbog loseg iskustva sa spijunima ustezali su se da pricaju sa vam. sto je sigurno - sigurno je. inace da napomenem da se stanovnistvo tog kraja uglavnom kloni nevolje i gleda svoja posla. vodi se logikom "beganova mati ne vika, nego stojanova"

4) jezik je sopski, jako star i ljudima koji nisu iz tog i blizeg podrucja tesko razumljiv. meni nije problem ni luznicki, ni pravi sopski, ni bugarski, kao sto tebi verovatno nije problem istrijanski (koji ja ne razumem ni rec). narodne izreke pod navodnicima su na luznickom, jeziku koji je meni ko dobar dan i slican je ovom koji si ti cuo.

Orićareb.!
Ovako.
To je službeno gledajući "Teža povreda državne granice".
Vojnik JNA sa puškomitraljezom i 120 metaka ušao u teritorij susjedne zemlje Austrije.
Pa kažeš "kako ti je to uopće palo na pamet".
Ne znam ni jednog graničara iz moje klase koji nije ušao u teritorij Austrije.
To je bio moj prvi kontakt sa stranom zemljom.
I da sam danas gore i danas bi to isto uradio.
Uči naoružan u teritorij strane zemlje ko to može odoliti.
Ali stvar je u tome da to izvedeš da te susjedi ne vide.
Po ovome što si napisao vidim da ne poznaješ Jugoslavensko-Austrijsku granicu.
Pa kažeš: "prelazeći crtu zbog koje se može i život izgubiti".
Pa samo znanja radi Auatrijanci nisu imali vojsku na granici.
Tako da nismo mogli "život izgubiti" kako kažeš.
Granicu smo čuvali mi JNA pripadnici i danju i noću, za "SFRJ" a moglo bi se reći i za "Oe".
To što sam ja napisao je mila majka što se je radilo na karauli "Ceršak".
Neke stvari nikada u životu neću zaboraviti ma koliko se god trudio da o tome ne razmišljam.
Možda jednom prilikom napišem kako je moj prijatelj srbin Predrag Milojević iz Jagodina, isto napravio "Tešku povredu državne granice".
Pa bi volio viditi što misliš kakav je njegov "mentalni sklop".
I zadnje spominješ "zakletvu".
Neš ti zakletve.
Nitko se toga nije pridržavao.
Niti je to kome što značilo.
Počevši i od komandira karaule "Ceršak" zastavnika I klase Spaskovića Radoja.
Već sam tu vidio da "zakletva"  :rtfm u JNA nema efekta.
A to sam viduio i u Mariboru u kasarni gdje mi je bio komandir čete bio potporučnik Redža Naim ili na Albanskome Rexha Naimn koji je sada potpukovnik kosovske policije i za koga mislim da i sada na isti način radi tu vrstu posla.
Mislim da sam ti uspio na sve odgovoriti ako nisam javi.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Bilo je slično kao na slikama Solarisa, brda su bila malo ''oštrija''. Više kao na slici 5. Inače ove slike su sa Bugarske strane, isto i karaula, nije naša nego Bugarska. I na našem rejonu nije bilo vidlivih bugarskih osmatračnica.

[attachment=1]
[attachment=2]

E ovo več liči na SFRJ. Naša karaula je bila slična, okolina malo drugojačija, A kamen 142 je bio južnije od mene.

Karaule bi trebale bit SFRJ.  ;)

poz.

OK, možda grešim, one karaule što sam video izgledale su tipske kao na slici 10.

To još danas stoji - granični kamen SFRJ ?

Malo o Bugarima sa one strane i o obaveštajcima.

Sa civilima sa druge strane granice nisam imao nikakvih kontakata. Bilo jim je zabranjeno da prilaze granici, verovatno zbog mogučih prebega. Videli smo jih u selu/mahali koji 1-2 km od granice. Ali slično kao kod nas, nije bilo baš gusto naseljeno.

Ni sa vojskom se nismo nikad viđali, oni bi morali da imaju patrole dalje od granice. Mi smo mogli da idemo praktično uz graničnu liniju. Ipak smo se poneki put sreli na najvišoj tački rejona. Pisao sam o tome da se nije videlo sa ničije strane na vrh.

Tad smo debatirali o običnim stvarima, devojke, muzika, itd. Ipak su i oni bili obični klinci kao i mi. Nikad se nismo ispitivali o nekim vojnim tajnama, koliko nas ima, o naoružanju i slično. Verovatno su i oni imali političku nastavu, šta sve neprijatelj želi da zna. Izmenio sam nekoliko suvenira, još sad imam bugarsku zvezdu za kapu, dobio sam nekoliko njihovih cigareta, jedan metak. Naravno da sam i ja dao našu zvezdu, cigarete, a žao mi je, metka nisam imao viška. Oni su inače imali dosta pucanja, pa kao đombe iskorisili su priliku da ponešto stave u đep.

Obaveštajni podatki:

Ako krenemo od kontakta sa bugarskom vojskom: svi smo znali i tako su nas učili da ipak treba da bude neka disciplina i da se ne priča svašta. Nikad nismo pričali koliko nas ima, šta imamo još od oružja u bunkeru, i tako dalje. Ni o opštem osečaju na granici, itd. Oni nas nisu pitali, nismo ni mi njih.  A pošto mislim da su bili kontakti zabranjeni sa obe strane, nikad nije ni došlo u neku kartoteku što smo mi pričali.

Odnos sa seljacima uz karaulu: To su bili starci oko 70 godina. Baš puno stvari ne dobiješ od njih, a i kao što sam rekao za bugare sa one strane, nisu ni ispitivali ono što nebi smeli.

Inače ti starci su verovatno cenili da smo mi bili prvi koji bi jim pomogli ako bi šta trebalo. Koliko smo mogli, i koliko su tražili od nas, pomogli smo jim.

Oni što su bili u selu nisu nas cenili, nikad jim nismo pomagali, kao prvo, bili su daleko, i niko nije ništa tražio od nas. Siguran sam da bi jim pomagali ako bi stvarno trebalo, ali pošto nije bilo potrebe, niti je ko tražio od nas, onda nismo.

Sa starcima uz rejon smo pričali samo o običnim stvarima. Ipak ja sam mislio da je bolje da se ponašamo kao NARODNA armija. Ne kao što su nam srali oficiri, da uopšte ne pričamo sa seljacima. Ti starci su nas uzeli kao da smo njihova deca. Bili su dobri do nas.

U selu nas nisu šljivili 5 posto. Nisu bili loši do nas, ali nisu ni ništa dobro pokazali. Strogo poslovno. Tako da tamo ni da smo mogli, nismo izdajali nekih tajna. Jednostavno nismo imali nikakvih priča sa lokalcima (koji su večinom bili bugari).

Toliko za sad.

1. Nisam neki gurmanski stručnjak, ali znam šta je dobro. Ono baš ipak nije bilo dobro, ali što ne umanjuje da nam je dao od srca. Nisam pričao o tome da su jedan na drugog pucali, nego da su oba dva sedela jedan uz drugog i pucala na istu bukvu. Ipak smo mi (i oni) obišli  PS da sve bude ljudski. I u  najgorim vremenima oni su bili samo vojnici kao što smo i mi bili.

2. Tim ljudima ne možeš pomoči. I da se otvori neka fabrika u selu, trebalo bi jim 1 sat pešice. Pa sat natrag. Dali bi zimi išli svaki dan ili bi proizvodnja stajala? Teoretski bi moralo da se pomaže, ali praktički, zar nije bolje pomagat nekde niže sa večim brojem stanovništva.

3. Neznam zašto su nas voleli lokalci uz granicu. Mogu samo da predpostavljam. Verovatno zbog toga što smo bili tamo i spremni da jim pomognemo. Ipak smo mi bili i NJIHOVA narodna armij. Znam da su imali Bugari i Srbi neku burnu istoriju, ali nisu svi na karauli bili srbi. Zapravo bilo jih je vrlo malo.

4. Nisam znao da su govorili Šopski. Ko su Šopi, potražio sam preko interneta, jer u nekim gostionama prodaju ŠoBsku salatu, a me zanialo odakle to. Hvala Google za sve informacije.

1 i 3) da bi razumeo sve ovo morao bi da znas lokalnu istoriju bar 150 godina unazad. na zalost, to ti ne mogu sad nadugacko pisati, ali ukratko cu ti poslati na pp neki dan kad budem imao vremena da kucam. srbi i bugari se nikad nisu voleli, granica se menjala i dosta se ginulo. pogotovo je bilo cupavo u vreme rezolucije informbiroa, a to je vreme koje su ti starci itekako dobro pamtili (na to vreme su i starci aludirali kad su pricali o pogibijama). njihov jedini oslonac na granici uvek je bila vojska, a vojnikov zivot je tezak i zato su uvek vojnika gledali kao nekog ko se radi njih muči. ceo kraj je "pečalbarski". pečalbari su sezonski radnici (pečal - tuga), uglavnom zidari (i to dobri). a u kraju postoji izreka "kako se zajmiš, tako če ti se i vrne" (kako se ti ponašaš, tako će i drugi prema tebi), pa se tom logikom išlo da će i njihovom čoveku, pogubljenom negde u tudjini, neko da se nadje u nevolji.

2) niko nije ni trazio fabriku, ali sam si rekao da su putevi bili losi, nije bilo vodovoda, telefona, struja je stigla tek pocetkom 60tih, a tv signal i danas nije bas najbolji. evo konkretni podaci za moje selo strizevac, koje je doduse severnije i civilizovanije (nalazi se u gornjoj luznici 7km od babusnice): struja stigla 1956. na regionalni vodovod koji snabdeva i nis prikljuceno 1988.  (a voda se vodi iz ljuberadje, sela 10km dalje). asfaltni put uradjen 1998. pre toga bio makdam. telefoni uvedeni 1999. posle bombardovanja (lično ja kopao pojedine deonice). da je sve ovo uradjeno kad je stigla i struja selo se ne bi ispraznilo. a, da, mislim da je tek pre 3 godine stigao signal za mobilne mreze. situacija je u tom kraju bila jos gora. zato su se ti krajevi i ispraznili.

Zdravo,

ne moraš da mi pišeš istoriju, znam je pomalo i možda malo više od onog što su me učili u školi. Znam za ''ljubav'' između Srba i Bugara. Znam nešto malo i o događajima iz balkanskih ratova. Zapravo i tamo su več drastično viđene tenzije. Da ne pričao o drugom svetskom ratu kde su tek posle kapitulacije Jugoslavije Bugari napali Jugoslaviju, koja sa kapitulacijom i nije mogla više da se brani, pa kako su se herojski borili protiv rusa, a oni se praktično prevezli preko Bugarske, pa onda oni bili oslobodioci, i tako dalje. Naravno nije za mešati pojedince i zvaničnu politiku!!!

Nepoznavanje istorije je možda i ono; pa šta če da se ti desi na granici. Ipak smo mi graničari bili izloženi opasnosti koju gradska vojska nije imala prilike da sretne. Recimo još kao primer, nismo mi đabe išli u selo sa puškom, a granica je bila kilometrima daleko. Ne zbog nekih terorista, nego zbog ljudi koji su živeli tamo!!!

Što se tiče civilizacije, ja ne mogu da sudim samo na osnovi šta sam video, ali bili su zaseoci na velikim visinama, porazdeljeni na širokom okrugu, sa samo nekoliko kuča... dok su bili standardi 19 stoleča još su dobro živeli. Kako se sa drugom polovinom 20 stoleča počela elektrifikacija, asfalt i tako dalje, za njih je nestalo. Pa naravno, ajde razvucimo struju za 5 kuča, pa drugih pet nekih nekoliko kilometara dalje, isto sa vodom, asfaltom, itd. Ne isplati se. Zapravo moglo bi se, ali Jugoslavija ipak nije bila razvijena zemlja sa neograničenim sredstvima.

Primljeno k-znanju. Nema svrhe da dalje raspravljamo. Ako ti kažeš da je to bilo tako onda je valjda tako i bulo. Ali nemože
se uzbjeći utisak da se tu ipak sve u svemu nije pristupalo krajnje profesuonalno, nego je to svak pa skoro to provodio
po svome......

Samo mali podsetnik a vezano za nosenje oruzja.

Koliko je zadatak granicara bio odgovoran i zahtevan vidi se samo iz jednog a to smo valjda svi zapamtili jer se medju prvim tackama uci na casovima koji tretiraju pitanja pravila sluzbe.

Jedina dva zadatka u miru pri kojima pripadnik vojske duzi pun borbeni komplet sve zajedno sa oruzjem i pripadajucom municijom bili su davanje straze i cuvanje granice.

I tu nema nista cudno a govori o predpostavljenoj ozbiljnosti i odgovornosti.

Sad sam se setio jos necega.Kada je ukinuta praksa da vojnik kao dezurni jedinice kojoj pripada isto kao i dezurni oficir kasarne tokom obavljanja dezurstva duzi sluzbeni pistolj za dezurnog jedinice-kasarne?

hierarhija na karuli.

Za nas je bio najviši oficir – komandir nekoliko karauli i voda obezbedženja. Njega bi zvali ako bi bilo nekih problema. Na karauli smo imali oficira, u našem slučaju je bio samo oficir sa završenom školom za rezervne oficire. To ne umanjava njegovu odgovornost prema nama.

Oba dva su se izkazali kao loši ljudi, pa o detaljima ne želim da pričam. I time ne želim da pričam o imenu i lokaciji karaule.

To što sam pomenuo ne znači moj stav prema JNA. Bilo je dobrih primera, ali u mom slučaju baš ne. U principu bi morala da bude JNA OK.

Inače hierarhija je bila

Oficir odseka: njega se zvalo u slučaju ozbiljnih problema.
Oficir karaule: On je bio u radnom vremenu na karauli, ako nije bio , zvalo se na komandu.
Desetar,
Kuvar
Pekar
Vođa patrole
….

Desetar je imao posao da piše dnevne zapovesti, i tako dalje. Na teren nikad nisu išli. Niti su radili fizičke poslove.  Na kraju su bili čaščeni sa 15 dana nagradnog.

Kuvari su bili podučeni od JNA. Kao što sam več napisao, neki su imali IQ da dobro kuvaju, neki su bili budale. Na teren naravno da nisu išli.

Pekar je bio jedan od vojnika. Od kvalifikacije za pekara nije više išao na teren. Naučio se kako se pravi hleb i šta mora da pomaže kuvaru. To je bilo sve.

Vođa patrole: on je bio bog i batina na terenu. I da dođe general armije, on je imao pravo da mu zaukazuje. Obično su bili to vojnici sa dužim stažem. Možda neki drugi put nastavim o vođi patrole, ali u principu imate uvid.

Imali smo još vezista, koj nije išao u paatrole i nije spadao u nek kvalifikaciju. On je trebao da se brine o vezama između komande i karaule.

Pero,

ako ste za oficira karaule imali vodnika-stažistu slušaoca ŠRO onda je i on sa vama provodio puno vreme na karauli?

On posle 16h nije mogao po svojoj volji da ode sa karaule niti je imao gde da ide predpostavljam (kuća mu je predaleko a do varoši a i prvog sela bilo je valjda pola dana jahanja kako sam razumeo).

On se verovatno rigidno držao školski svih pravila službe pa je možda to razlog vašeg nezadovoljstva?
Ako je tako trebali bi da razumete da pogotovo vodnik stazista kome je bilo dato da odgovara za karaulu nije imao nikakav drugi izbor nego da prema vojnicima bude strog i drži se neke svoje priče, prevashodno da zaštiti sebe od bilo kakvih posledica.

Ne znam samo nagađam pa se unapred izvinjavam ako sam promašio temu.

Nisi me pravilno zastupio, možda se nisam ni ja dosta razpisao.

On nije bio stažista. On je bio rezervni oficir što je stekao u služenju JNA, recimo kao ti i ja da smo išli na ŠRO. Vojska mu nije skidala čin, pa je samim time imao čin kao da je išao na akademiju.

Nije bio stažista, bio je običan vojni sa ŠRO. Pa se posle nekoliko godina odlučio da radi u JNA. Vojska mu je dala stan u selu i zadatak da bude oficir karaule. U selu mu je bila žena, a da je imao i dece i oni bi bili tamo. Dolazio je samo u radno doba. To moram da priznam da mu nije bilo lako, jer je morao zimi da prepešači po sat vremena gore, pa sat dole, po svakom vremenu.

Ok, sad je jasno.

Тај старешина је био највероватније по уговору. Током 80- тих година примљен је већи број старешина - официра и подофицира по уговору, углавном за те "забачене" дужности где су активни официри и подофицири нерадо одлазили или их није ни било довољно. Начелно, командири караула су били подофицири (активни), а понегде је било и официра по уговору, као вероватно у овом случају.

Ти официри и подофицири нису имали блиставу будућност, односно могућност да их приме у активну службу ("за стално") била је мала. У великој већини случајева нису се показали као квалитетно решење. Већина је била са средњом стручном спремом, често са школом за тзв. радничка занимања (Школа ученика у привреди) тако да им је ниво општег образовања био доста низак. Ипак, имали су завршену школу резервних официра и то их је квалификовало да могу конкурисати за те дужности (углавном у граничним јединицама, али их је било понегде и у другим). Приликом потписивања уговора уговарао се и чин, па су неки, са већим радним стажом, у старту добила виши чин од потпоручника  с тим да је највиши чин који су могли добити био капетан 1. класе. Нису могли да напредују као остали официри већ су  приликом обнаваљања уговора могли да по основу радног стажа добију виши (наредни чин) чин. Максимално су могли да имају 3 угвора по 3 године (можда  грешим у дужини трајања једног уговора).

Dzumba, verovatno si ti u pravu, ja tada nisam pitao zašto je otišao da radi za JNA i kakav je ugovor imao.

On je bio moj nadređeni, pa bio podoficir, pravi oficir, ili samo sa ŠRO. Mi smo morali da ga slušamo/izvršavamo naređenja.

Desetari koji su bili dežurni u vreme kad nije bilo komandira karaule (oficira) imali su lično naoružanje kao i mi (M70). Zapravo imali su ga ceo dan, ali smešten u soški.  Naravno da nisu morali da ga nose okolo. Oficir je imao pištolj, ne sečam se da je ikad nosio M70, ili da da bi imao svoju pušku u oružani. Verovatno je imao nešto po borbenom planu, ali mi nismo videli.

Desetari su koristili njegovu kancelariju za različitu papirologiju, ali mi obična vojska nismo ulazili tamo. Ne da bi nam pretila neka kazna za ulaženje, nego nismo ni imali razloga.  Bio je tamo i krevet, pa bi mogao da prespava, ali to se nije dešavalo.

 Komandir karaule je dužio AP kao i svi( bar kod nas). Druga je stvar gde je to naoružanje stajalo. Kancelarija, magacin. Što se tiče čina mogao je da bude po ugovoru ili školovan podoficir( nevolim mlađi oficir 8), pa to ti je). Ugovor su mogli potpisati svi koji su imali najmanje čin- zvanje desetar po odsluženju vojnog roka i završenu srednju školu. Posle reforme školstva, kada je uvedena trogodišnja  mogli su se i s njom aktivirati. Jedino nisu mogli da budu primljeni u AVS bez završenog tog četvrtog razreda. Ugovor je bio na tri godine i mogao se produžiti dva puta. Znači tri ugovorna roka - odnosno 9 godina.Posle tog roka od 9 godina se ili primalo lice u aktivnu vojnu službu ili je odlazilo iz vojske. Moram da napomenem da je bilo potrebno na ispitu SOGD postići minimalno vrlodobar uspeh a da je bila potrebna službena ocena Ističe se. Početni čin je vodnik. Posle polaganja ispita za samostalno obavljanje dužnosti je obično priznavan radni staž iz civilstva i s time je dolazilo do " unapređenja". Sledeći čin je dobijan po potpisivanju sledećeg ugovora. Sva prava i obaveze su proisticali iz ugovora kao i za školovane podoficire ili oficire. Ako trba još nešto, recite. Znam da je OFF, ali???

Orićareb.!
Nemoj misliti da je na karauli "Ceršak" bilo totalno rasulo od pripadnika JNA (graničara).
Dok nas je nadzirao komandir karaule, radili smo i bilo je onako kako on kaže pa nama se svidilo ili ne.
Druga je stvar kad nas on nije kontrolirao onda smo mogli raditi po svome i ne po pravilu službe.
Opet je bio rizik, jer su znale dolaziti nenajavljene kontrole iz Graničnog odsjeka Maribor.
Znao nam je dolaziti u kontrolu u komandir susjedne karaule "Šentilj" koja je bila prva karaula sa zapadne strane karaule "Ceršak" , Zastavnik I klase Rade Vojnović, taj me je čovjek podsjećao po izgledu na onog Rumunjskog predsjednika Nicolae Ceauşescu.
Jedino nisam imao priliku doživiti da mi u kontrolu dođe komandir karaule "Slatki Vrh" koja je bila prva susjedna karaula sa istočne strane karaule "Ceršak".
Bilo je graničara koji su se "bojali vlastite sjene" pa su odrađivali svoje zadatke bez obzira nadzirao ih netko ili ne.
Strah je vladao na karauli i na terenu svakom prilikom.
Boj se zastavnika, boj se kontrole, boj se šume i mraka, boj se ilegalnih prelaznika i nepoznatih osoba.
Uglavnom netko se uspio prilagoditi tim uvjetima rada a netko nije nikada.

Nije Off, kao što smo bili graničari nešto specijalno, očigledno ni oficiri/komandiri karaule nisu bili isti kao u običnim kasarnama. Neka nešto ostane i za generacije iza nas. A i meni su neke stvari nove, recimo to o tri godišnjem ugovoru...

U 99% se slažem sa vojnikom graničarom. Slično sam i ja preživeo iako sa neke sasvim druge granice.

Iako smo se navikli na strah uvek je bio prisutan. Sečam se kad sam kao gušter u patroli zapalio cigaretu, pa mi đomba/vođa kaže, zar se ne plašiš, videče te na 200metara. Nije me bilo strah, odgovorim mu da je vidljivost od magle, nekde 10-15 metara, da smo u šumi, da ima do granice još 2 km.... Isto je i sa mojim gušterima, neke je bilo strah, neke nije.

Kontrola smo se bojali, iako jih nije bilo, zapravo bila jedna a o njoj ču u anekdotama.

Bilo kako da se nismo držali PS-a ipak smo odradili ono što se od nas tražilo, znači da budemo na granici.

Sve po PS-u:

Nije bilo uvek sve po PSu. Ali to ne umanjuje naše čuvanje granice ili straže.

Ako smo na granici bili bez kape, to ne znači da nismo nadgledali i čuvali granicu. Ako smo išli zimi u radnim pantalonama, što su toplije, ni to ne znači da nismo odradili svoj posao. Isto je i sa tome da smo morali leti nositi vetrovke, jer je bilo isuviše hladno za propisane uniforme.

Bilo je nešto malo i spavanja u patrolama, ali uvek je bio neko budan. Neka mi neko razloži koliko može da dva gledaju više od jednoga. Ipak smo bili na terenu kde se videlo skoro 1 km daleko. Naravno iz jednog do drugog kraja rejona se nije videlo.

A da se vratimo na karaulu:

Zastavu je obično dizao stražar. Pošto radno vreme oficira je bilo iza (vremenski) toga. Opet mislim da naše čuvanje granice nije bilo smanjeno što nismo bili svi u stroju.

I fiskultura je bila pre dolaska oficira na karaulu. Razumem da je fiskultura bila važna za popravljanje fizičkih sposobnosti vojnika na početku služenja. Ali mi smo bili vojska koji nije bio problem da prešeta 15-25 km pa i više na dan. Šta čemo mi da trčimo 5 minuta? O terenu čemo u nekoj od sledečih debata.

Slično je bilo i sa piđamama, zvanično i po PSu nije bilo dozvoljeno da izlazimo iz spavaone bez uniforme, ali svako poslepodne, mi smo se raskomotili…

Uglavnom, nije uvek sve bilo po PSu, ali na granici smo mi odradili svoje.

 

Gledam za natrag, pa vidim da sam skoro več sve napisao što sam mislio.

Radni dan: od obične vojske, ili bar dok smo bili u kasarni imali smo sat više spavanja. Onda ustajanje, jutranja higijena, možda malo sporije nego u kasarni jer nije bilo mesta, ali moglo se, polako, ne žuri se.

Posle toga, počistili smo pistu koja je bila odprilike 5x15m, zimi sneg, leti prašina i lišče. Zastavu je dizao stražar, i nismo imali postrojavanja, osim u par slučaja kad je došao oficir pre vremena.

Onda doručak, obavezno gledanje televizije, sečam se da je u jutranjem programu obično bio i jedan crtani film.

Sledi obuka ili posao. Ponekiput smo imali nešto malo obuke, kao da obnovimo znanje stečeno na kasarni. Inače zimi smo čistili sneg prema selu, ali sasvim bez smisla, svaki put kad je padao sneg zaveo bi natrag ono što smo očistili. Leti smo imali druge zadatke. Više u stilu da vojski prođe vreme, iako uradili smo i neku koristnu stvar.

Sledi ručak, u slično vreme kao i obična kasarnska vojska, tad se oficiru več završavalo radno vreme pa je odlazio. Tada ako nismo imali rasporedi za rad na terenu odlazili smo na spavnje/odmor. Ubrzo zatim večera (barem tad je igledalo brzo) pa možda malo gledanja TV pa na spavanje.

U praksi nije bilo baš tako lako, možda leti kad smo bili đombe. Zimi ne, dosta puta smo opet morali da čistimo sneg i posle ručka.

Inače, kao što sam rekao, vođe patrole su bili đombe. Gušteri smo bili pratioci. Kad smo došli od početka su slali po 4-5 guštera u patrolu, kao da naučimo teren  ::) Patrole su bile po 4 sati, 4 sati odmora i tako celih 24 sata. Straže su isto davali gušteri pa su bile na 2 sata i 4 sata odmora. Dejanski se nisam naspavao više od 4 sata na 24 sata. Kad bi morali da imamo odmor preko dana morali smo da radimo. Leti su bile patrole na 6 sati, 6 sati odmora. Bilo je puno lakše, a i teren nije toliko težak ako ideš po barem malo toplom vremenu.

U nedelju smo morali da pravimo generalku, morali smo da brinemo za donošenje hrane, da su peči očiščene od pepela i da je uvek toplo, opskrba životinja, itd.

To bi bili naši radni dani, ako ču se još šta setiti, razpisaču se. 

[attachment=1]
Evo mene na granici. Slika je malo u rambo stilu, maskirna uniforma, sa mastikom, bez kape, itd...

per, jeste li imali neki slobodni dan ili ste bili svaki dan na službi?

Hehe...jako moćna fotografija!  :)

Nije bilo da se ne ide na granicu. Uvek je neko bio tamo ili na straži (na karauli). Jedino što je bilo u vreme gušterstva da mi zapalo svaki dan nešto, ili straža ili patrola, a leti dok sam bio đomba bilo je lakše, pa je bio pokoji dan da nisam išao na granicu. Stražu su imali gušteri. Ne važi samo za mene nego za sve na karauli.

Malo strože je bilo u vreme univerzijade, tad smo skoro svaki dan imali duple patrole, znači umesto dva vojnika, četri ili više na rejon, na različitim mestima naravno.

PS: gore sam malo čudno napisao nije bilo ili ili, nego i na straži i u patroli. Stražu smo imali 24 sata na dan, a isto i sa patrolama.

Pošto je fotografisanje bilo najstrože zabranjeno, potrudili smo se da fotografije ispadnu što bolje. Imam samo 2 fotografije iz celog služenja. Inače bio je zabranjen i alkohol, i da smo bez kape, pa šta ja znam koje sitnice još. Zapravo one mastike na slici nisam ni okusio, popili su mi ju kad sam bio na odmoru.

Imao si maskirnu navlaku preko uniforme.To je navlaka koju su svi smatrali da je samo za snajperiste i izviđače.
Nosili ste je isključivo preko uniforme ili je mogla i ona da se nosi sama.Mislim da je bila od tankog impregniranog platna.I da nije imala džepove.
Sta su vam rekli kako je po PS?

A evo je ta u kompletu samo malo "haotično" složena ali boja i dezen su bitni za indentifikaciju.  ;D

 ;D A evo i slike  ;D

Nosila se samo preko uniforme, a duzili su je i vojna policija, a i druge jedinice za koje se smatralo da imaju potrebe za takvom navlakom.

Ako se ne varam postojalo je slicno satorsko krilo.

Jeste bilo je i šatorsko krilo u istoj šari.

Pitam kako se nosila zato što je jedan moj drugar iz odeljenja svojevremeno kad smo bili klinci nosio takve pantalone verovatno prekrojene na njegov broj i sa ugrađenim džepovima sa strane i među decom se hvalio da takve pantalone nose "naši komandosi".Toliko je bio popularan da ih je nosio dosta dugo, pa čak i okraćale ali je zanimljivo da se nisu ni pomerile.Istrpele su sve klinačke igrarije.

Majka mu je očigledno bila vešta u šnajderaju.E sad da li je njegove pantalone skrojila od šatorskog krila ili je prekrojila postojeće pantalone ko će ga znati, bilo je mnogo davno a i ko je tad smeo da sumnja da su prave "komandoske".

Ovde je imam za slikanje. Inače je obično nismo nosili.

I ja mislim da se zvala snajperska, u kompletu je još jedna kapa sa mrežom preko lica i nešto slično rukavicama za preko ruke. Da navlačila se preko uniforme i bila dosta veča, pa je bilo teško da se nosi sama. Imali smo i bele maskirne uniforme za zimu.

Da je bila naredba, od desetara onda bi morali da je nosimo, a bila je i na razpolaganju da može vođa patrole sam da odluči dali če da se nosi.

Imali smo i šatorska krila sličnih šara, ali u borbenom rancu na hodniku, ni to nismo nosili na teren.

Ta uniforma se nije lično dužila, nego je bila u smislu tehnične opreme karaule. Oni što ste bili profesionalci u vojsci verovatno znate tačniji izraz, a ostali mislim da čete razumeti šta mislim.

Bila je tanja od običnih pantalona ili šatorskog krila. Ne verujem da je bila baš udobna da se samo u njoj leži po zemlji, oštroj travi, kamenju... Mislim da je bilo i nekih đepova. 

Maskirno odelo letnje ili skraceno MOL.
Postojalo je i maskirno odelo zimsko ili skraceno MOZ.

A ustvari nije odelo vec navlaka za preko redovne SMB uniforme.

Tacna oznaka je bila MOL M-68, bila je u VP kod interventnog oddeljenja.
Postojala je jos jedna starija letnja maskirna navlaka sa oznakom LMO (nije mi poznato jel imala brojcanu oznaku i ako je imala koja je bila), a popularno se zvala "pesak" (licno je posedujem).
Onaka MOZ je bila takodje M-68, ako se ne varam.

U zargoni se zvala snajpersko odelo, ali nisu je duzili samo snajperisti.

Plavnik: možda ste vi oficiri na podmornici bili da čuvate podmornicu. Ipak vredi puno više od opreme karaule. Verovatno je i veča mogučnost povrede, možda pada u vodu... ipak nisu svi vojnici bili dobri plivači. A verovatno je bila očekivana neka odgovornost od nas graničara. Ako su nam dali municiju da ju nosimo na teren, da smo praktično spavali sa puškama... oružana se nije zaključavala. Ko je odlazio u patrolu ili stražu, uzimao je soje oružje, bez nadgledanja desetara.

A i bojali smo se kontrola, ne u smislu paničnog straha, nego ako odradimo svoj posao niko neče da nas zamara i da se dere na nas.

Jednom ja i moj gušter idemo po terenu, čujemo neki avto, kažem mu da stavi kapu, zakopčaj, nosi pušku kako treba, pa u odstojanje po PS... kad ono sa bugarske strane prođe jedav đip (UAZ) sa nekim njihovim oficirima. Sad se ne sečam više dali smo se pozdravili ili dali smo smeli da se pozdravljamo. Naravno po vojnički. Još danas razmišljam, šta su si mislili: vidi ove iz Jugoslavije kako su uredni, sve po PS, a ne oni naši ''komandosi''.

Nisam još rekao: za nas nije postojao izlazak u grad. Grada nije bilo, sve se svelo da smo svake toliko, uglavnom po jedan odlazili u selo po poštu. Osim ako je bilo u najavi više paketa. Ono pivo što smo smeli da popijemo je daleko od pravog izlazka. A i pretilo nam se, ako če neko da pravi gluposti po selu, da če oficir doznati.

Ipak smo pokazivali neku ozbiljnost i bez toga da bi nas nadgledali 24 sata.

Ma stanovišta i pogledi bilo koga starešine mornaričkog roda na organizacijski rad i red, te zanimanje u jedinicama ovog tipa su
krajnje nerealna. Mornaričke starešine, mislim na one iz flote živele su sasvim u suprotnim uslovima. Svaki dan pola posade
starješina ostajalo je na brodovima. Lora, kao glavna baza JRM, svaki dan je imala po 24 sata na stotine starešina skupa sa
mornarima. Tako je bilo i na podmornicama. Nama mornaričkim starešinama bilo je krajnje neshvatljivo da popodne čitava kasarna
sa stotinama vojnika može ostati samo na jednom starešini, dežurnom, a često samo pod desetarom ili mlađim vodnikom.
Često smo takve prizore doživljavali boraveći na Visu ili Lastovu. Stalno smo se čudili tome. Mornarica je takva. Nikad ni jedan RČ, TČ. RTOP, VPBR i slični ni u snu nusu mogli ostati samo na mornarskom sastavu bez starešina. Takva je bila organizacija i tako se moralo.
Iz toga razloga su i dosta dijametralno suprotana stajališta oko te organizacijske strukture graničnih jedinica.....

 Bluza maskirne uniforme nije imala džepove nego proreze koji su dozvoljavali pristup Rapu i zaštitnoj masci. Ni rukavice nisu bile rukavice nego je platno bilo samo na gornjoj strani a na šaci su bile široke gume .

Za rukavice se sečam, pa sam i napisao KAO rukavice. Za đepove si verovatno upravu, zaboravio sam jer je nismo dosta puta nosili. Nema nikakvu funkciju ako šetaš po čistini. Ako smo hteli da vidimo događanja na onoj strani, koja su bila vrlo vrlo redka, morali smo u večini slučaja da idemo uz granicu.

Inače ima tih odela još puno kod kolekcionara.

 Nisam kolekcionar pa tako neznam ništa o tome. A nosio sam je puuno puta tako da to znam.

    Rešavam se da i ja napišem nešto o mom vojnikovanju od kada je pokrenuta tema,ali uvek se nešto ispreči.Potičem iz malog patrijahalnog mesta gde je odlazak u vojsku na vrlo važnom mestu za muškarce.Kao u onom filmu ,,Najbolji" Što bi dike ode u vojnike,što osta škarta ode da se karta.Moje prve komšije ( pokojni su ) su bili visoki činovi.Hteo sam da upišem vojnu školu 1989.ali zbog onih dešavanja nisam.Na lekarskom pregledu sam bio kada su igrali Crvena zvezda-Kolo Kolo.Drhtao sam da li ću proći lekarski.Uveliko je trajala tačka 11,neko je pokušao da smuva da ne ode u vojsku i greškom zamalo da ne odem ja.
    Duga je to priča,uglavnom morao sam da uzmem zdravstveni karton,da pođu moji roditelji da bih dokazao da sam zdrav.Ocenjen sa ocenom 5.
Na regrutaciji prođem odlično-Garda,ali zbog polaganja pripravničkog ispita na poslu odložim sa marta za jul.Na upućivanju na služenje vojnog roka meni nema vojne knjižice.kasnije sam saznao navodne razloge ali nebih ovako javno napisao,siguran sam da su tačni,ali nemam materijalnih dokaza.
   Pisala mi je samo vojna pošta i mesto.Pošto sam putovao jatom,prenoćio sam kod komšije u Bg,njegov zet je bio poručnik-graničar.Pokazao mi je svoju maskirnu uniformu,popričali,poklonio mi je boks cigareta.Ujutru u avion i školu života.Stjuardese su bile matore za mene od 19 godina.

Samo ti nastavi, kad budeš imao vremena. Rado čemo te slušati/čitati.

[attachment=1]


Ovakve JNA maskirne "uniforme" nisam imao na karauli "Ceršak" V.P. 5457 - Granični odsjek Maribor - Slovenija.
Iman informaciju da su takve maskirne uniforme 1988 -1989 godine nosili graničari na karauli "Špičnik" V.P. 5457 - Granični odsjek Maribor - Slovenija.
Ta karaula se nalazila dvije karaule zapadno od moje karaule "Ceršak".
Tu sam maskirnu uniformu vidio u JNA samo jednom i to u Mariboru kad smo imali neku vježbu na brdu Pohorje koji se nalazi jugo-zapadno od centra Maribora.
I to su je nosila ako se ne varam 2 vojnika dok za 3 već nisam siguran.
To je bio moj prvi i zadnji susret sa JNA maskirnom uniformom.

   Neposredno pred polazak u vojsku otac me je savetovao kako da se ponašam.Uvek slušaj starešinu,izvršavaj naređenje,ne komentariši,ne svađaj se....Uglavnom sve je to bilo pogrešno.To je važilo za JNA 1968.ali nije važilo za vojsku 1993.I komšija pukovnik mi je dao nekoliko saveta,više su bili životni,a ne za vojni rok i  dalje se njih pridržavam.Ne dozvoli da te društvo bira,već ti biraj društvo.Ako nešto uradiš ili ne, stani iza svojih postupaka...
   Nisam napisao u početku pisanija,upućen sam u Podgoricu i samo broj vojne pošte.Onaj jedini let avionom pamtiću do kraja života.Sleteli smo na aerodrom Golubovci.Busom do grada i kreće potraga za kasarnom.
   Pre polaska u vojnom odseku rekli su nam da ne pijemo alkohol,ali većina to nije poštovala.Kao što sam već pisao potičem iz sela gde se sve fizički radi i bio sam pun snage,a  i u kondiciji za piće (Rubinov vinjak je bio piće moje mladosti ).Prvo sam otišao do kasarna Morača ali nisam bio tu,već kasarna Masline.
   Uz put upoznam vojnika po ugovoru i pođem sa njim,on mi kaže da sam ili pešadija ili vojna policija.Pešadiju sam mrzeo jer su prašinari,a vp zbog obuke,kad ispade gore od oba.
   Na prijavnice kasarne vp u maskirnim uniformama,kažu ja graničar.kasarna je ogromna,ako me sećanje ne vara pričali su da ima oko 5000 vojnika.Smešten sam u paviljon sa policijom i sa njima smo se ekstra slagali.Gušteri koji su došli dan-dva ranije važno su se šetali u uniformama i govorili nam: mirno zelembać   :laugh: Dvadeset godina kasnije neznam da li sam beše 5. jula stupio u vojsku ili 10.jula,jer sam jednog od tog dana i počeo da radim sadašnji posao posle vojske  :police:  Uglavnom taj dan smo bili mešani neko uniforma a neko civil.Prenoćili smo tako i sutradan je krenulo služenje vojnog roka.

Samo jedna napomena ako pišem suviše opširno napomenite da skratim  :) prva verzija koju sam pisao bila je još duža :) na odmoru sam pa imam vremena :)

Vozi Crki, slobodno pisi i duze tekstove, interesantni su. ;)

Još jedna karaula da malo ilustriramo temu.

[attachment=1]
poz.

Crki, samo se ti razpiši. Ne može biti dugačko. svi rodovi vojske če ostati, ali mi graničari smo vrsta što izumiremo. Neka ostaju neka sečanja naših događaja i za nama.

 I tako dođe jutro 5 sati i ono čuveno USTAJ VOJSKO iz sve snage   :zid :zid  Sećanje je varljivo,jedino čega se sećam je u  je razočarenje.Šišanje,kupanje zaduživanje.Za nas 10-ak nije bilo čizama,broj 44.Obuku sam završio u cipelama.Jedan smederevac koji je došao sa loknicama i dugom kosom-metalac plakao je kao kiša dok su ga šišali  ;D .
  Paviljon ogroman,prizemlje magacini i kancelarije,prvi sprat vojna policija,drugi graničari.Svaka prostorija gde je imalo mesta bila je ispunjena krevetima koje smo morali da nosimo sklopljene 500-600 metara.Ja naučen od aca da slušam naređenja i ne zabušavam krenem da nosim jednu turu,neko nije ni pošao.U drugu nosim sa jednim crnogorcem od 2 m,ponesemo 3 metra pa 15 minuta odmaramo...Uglavnom ljudi su odneli po 4-5 ture,a mi samo jjedan krevet.
  Poslednja sam generacija koja je zadužila "titovku",a nosili smo isključivo beretku.
   

 Kod zaduženja oružja zamalo da odlično prođem,al kad pametujem  ???  Bio sam prvi vod,odelenje RRB,ja sam pametovao kako ću da trčim sa solundarom?Kad nisam  imao na umu čišćenje oružja i nošenje kontejnera sa raketama ufffffffff.Komandir odelenja je bio razvodnik Gliša,u toku obuke su položili za desetare.Komandiri vodova su bili poručnici,a bataljona major.Komadant bataljona je otišao na drugu dužnost,a novi je bio kapetan prve klase Savo Maslovarić.Ljudina,odličan oficir,čovek za kojim bih i sada išao na izvršenje svakog zadatka.
  Odmah na početku su nam rekli plan i trajanje obuke,ne sećam koji nam je oficir pričao,uglavnom rekao nam je da imamo obuku iz dva dela, pešadijsku i graničarsku.Mi smo 72.granični bataljon,elitni bataljon,između ostalog trebali smo da idemo na logorovanje,iskakanje iz kamiona u pokretu,iz helikoptera sa 2 metara visine.
   Uglavnom obuka je bila ubrzana ako me sećanje ne vara samo dva meseca.I minimum gađanja,bez logorovanja,kamiona,helikoptera,samo je bilo mnogo trčanja.Često smo radili sa vojnom policijom,oni su dosta puta radili sa pancirima i opremom,a mi goli do pojasa sem kada smo radili prepreke.Onda smo radili u košuljama.
  Disciplina je bila opasna.Higijena,moglo je da se jede sa poda.Prvi put su desetari pitali ko hoće da vozi dajca ? Ja oćutim,uglavnom dajc je kaseta na ćebetu,jedan sedi na kaseti i 2-3 njih vuku   :pirat
   Mlad čovek je gori od psa,sve može da izdrži.Išli smo na Ćemovsko polje,tenkovski most,a mi u borbenom kretanju,ceo bataljon na obuci trči od zaklona do zaklona i neki od poslednjih vojnika namerno prilikom trčanja napravi buku i onda ostav.  :udri  Opet ispočetka.

Na ćemovskom smo radili i postavljanje protivtenkovskih mina,jednom prilikom smo imali temu:Zaprečavanje terena sa odbijanjem napada terorista ( izvinjavam se ako nije tačan naziv )Šumarak je kao park,postavili smo protivpešadijske mine-paštetice,sakrili se iza drveća i čekali...,,Teroristi" su poterali kravu u minsko polje.Ljudi kad je to puklo  :super  krava je digla rep u vis počela je da riče,trči.Mislim da je trčala kilometrima.  :super Ubili smo se od smeha.Oficiri su hteli da nas umlate  :super

Zaboravih da napišem da smo prve nedelje  imali lekarski pregled,snimanje rentgenom i vakcinicanje.Jednog vojnika su vratili nazad.Najgore je bilo artiljerijski i onda trči 100 metara.Zakačimo se sa desetarima i oni da nas kazne,krug pačiji hod,pa trčanje,raznorazne vežbe,ali nisu nas slomili :) Neke od vežbi smo imali na Kakarickoj gori.Nije mi bilo jasno da pešadija,policija, ma svi idu na gađanje kamionima,a mi pešaka.

Na ovoj fotografiji nema nikakvog podataka na pozadini, nema ni datuma, ali očigledno je u pitanju JNA period. Po ovome što se na fotografiji vidi, u pitanju je karaula Bojana na granici sa Albanijom.


[attachment=1]

Slika je iz perioda pre mog rada u 16. MGbr. Napominjem da je 2003. karaula Bojana preimenovana u "karaula Sveti Đorđe", tada je promenjen i natpis koji se vidi na fotosu.

  Na obuci smo imali samo 2-3 gađanja.Prvo je bilo sa puškom m48.Spremali smo se za gađanje iz rrb,pištoljem m57,ali nismo pucali.Ostalo mi je u sećanju da je hrana bila očajna.Masna voda,red hrane,vode,masti...Uživanje je bilo dobiti sdo.Odemo na večeru i vidim da je bilo mleka,a za nas nema.Nikada pre toga nisam pio mleko,a ni posle toga :) Od tada sam ga pio po litar prosečno u vojsci.
   U toku obuke dogodilo se u zoni odgovornosti bataljona napad na patrolu na granici jedan vojnik je nastradao,a drugi teško ranjen.Otišla su sa dva helikoptera vojne policije,ja sam bio u interventnom vodu,bili smo spakovani i spremni da svakog trenutka krenemo na granicu.Bilo nam je stopirano sve,izlasci u grad,odlazak u kantinu...
   Bilo nam je zabranjeno da zaključavamo kasete,a desetari svoje su zaključavali.Poslednji dan u kasarni vidim jednog desetara kako pretura po vojnikovoj kaseti,uzima neke stvari i nosi u svoju i zaključava.Imao sam posle frke sa njim,pisaću kasnije o tome.
   Dan pre odlaska na karaulu došao je oficir iz vojne policije da nas pita da li ima zainteresovanih za prelazak u policiju.Prešlo je 4-5 vojnika,ja sam se lomio ali bila mi je muka od kasarne,a još nisam želeo da kockam krevet na pisti. ;D  Naše starešine postrojili su nas i pitali da li imamo strah od odlaska na granicu.Nekoliko njih se javilo i prekomandovani su u pešadiju,odmaralište na moru da čiste.
    14.septembar je bio dan odlaska na granicu,svi koji su išli na granicu razdužili su oružje,svoju opremi izneli na pistu i postrojili smo se.Preko puta nas je bilo parkirano 6 tam 110.Naš komandir voda nas je samo prozvao,dok je drugi vod sve svoje stvari morao da pokaže svom komandiru .
,,Moja" karaula i susedna je išla jednim tamom.Pozdravili smo se tužni jer smo navikli jedan na drugog,ali i srećni jer konačno odlazimo iz kasarne.
    U toku obuke mi smo bili u smb uniformama,kad bi došao neki starešina u maskirnoj mi bi ga pažljivo gledali jer je došao sa karaule.Najviše nam je upao u oko jedan visok,prav, sa magnumom,nisam znao da će mi on biti komandir  :zid Te 1993. retke jedinice su stalno nosile maskirnu uniformu,čak je i vojna policija oblačila smb prilikom izlaska u patrolu u grad.
     Elem,potrpali smo se svi u kamione,krenuli smo na granicu gde smo proveli skoro 10 meseci,doduše neki od nas i više  8) zbog ,,dobrog" vladanja,mislili smo da će biti lakše,nekome je i bilo lakše.kao što sam napisao disciplina je bila stroga.

Evo jedne moje slike koja je nastala 1988/1989 godine.
Ja na ulaznoj kapiju Karaule "Ceršak" V.P. 5457 - Granični odsjek Maribor - Slovenija.
Fotoaparat je bilo jako loš, nije bilo mogučnosti naštimavanja oštrine slike a nije bilo ni blica.
Iz sve te loše strane fotoaparata, kolega me je jedvo uhvatio u kadar slike:!   ;D :klap
Na kraju ispada bolje išta nego ništa.
Nemam mogučnosti ispravke.  :jok

[attachment=1]

  Zaboravio sam da napišem da za vreme obuke mi nismo imali nikakve obaveze u kasarni,do pred kraj kada smo morali da pomažemo u kuhinji.Bila je noćna mora da se operu sudovi sa hladnom vodom i bez sredstava za pranje.Najviše mi je smetala ona tenzija,ali starešine su uspevali  da stvore zajedništvo.Na ćemovskom polju otišla bi dva vojnika sa šatorskim krilom u vinograd za grožđe za sve, razbijali smo se od jedenja.Jednom prilikom davali smo obezbeđenje neke trke,ja snimim smokvu i stanem pored nje.Od ždranja mi se smučilo.
  Neznam zbog čega ali smo se patološki mrzeli sa plavcima-pvo,posvađaju se naši i njihovi,svi skočimo i jeste da nas je bilo manje,bili smo luđi,prisebnost starešina sprečila je neke posledice,prvo sam trčao sa sprata da uletim u gužvu,kada sam video oficire još većom brzinom sam otrčao u kantinu da me ne vide.
   Samo jednom sam spavao za vreme dnevnog odmora u spavaoni,uvek nešto treba da se radi,dok očistiš obuću,obučeš pidžamu i legneš ulove te i radiš.Ovako  mi smo spavali na zemlji u parku.Komadant bataljona je to zabranio,kada je saznao razlog,odredio je da se zna ko kada treba da radi,a ko da odmara.Mi smo preventivno nastavili da radimo po starom,desetari su znali da pametuju.
     Prvi dodir sa tom susednom karaulom bio je impresivan,svud oko nje čistina,ograda je bila bodljikava žica,stražar u maskirnoj uniformi sa šlemom.Na krovu je bila osmatračnica,po lošem vremenu stražar nije izlazio napolje.Nisu imali stalno struju,samo su uveče neko vreme uključivali agregat.Tu smo se zadržali oko sat vremena,popili čaj i krenuli na svoju karaulu.
     Tu je sledio šok.Dok je prethodna  karaula izgledala kako teba,ova je izgledala kao privatna kuća.Prošli smo kroz albansko selo,ograda je visine metar sa dve strane ,prema selu i prema granici.Sa zadnje strane je bilo smetlište,a sa druge ništa-livada.Karaula je od granične linije udaljena 50 metara,dvospratna nova zgrada.kada se naiđe ima pista za kamione tu stražar šeta,stražara sa rovom,sa leve strane magacin sa oružjem i municijom,veličine oko 3*3 metara, travnjak sa preprekama za pse.Na istoj strani je zgrada sa dve ćelije koje su se koristile za smeštaj isečenog i icepanog drveta za ogrev.
       Pravo od te piste bila su dva bunara za pijaću i za tehničku vodu,u produžetku priručni magacin i smetlište.Sa desne strane je bio objekat karaule i teren za mali fudbal.Štenara za dva psa i poljski vc.Površina svega je bila pravougaonog oblika oko  50*70 metara.karaula je imala podrum sa hranom,prizemlje sa desne strane je centar veze,kancelarija komandira karaule,tv sala,sa leve stepenište,kuhinja i trpezarija.
       Na spratu sa desne kupatilo koje nije bilo u funkciji,spavaona za komandira i jedna spavaona za vojsku.Sa leve oružana sa stražarom u pripravnosti,oružjem nezaključanim,opremom,sandukom municije i bombama( 54 ili 56 kom.) spavaonom za goste starešine i drugom spavaonom za vojsku.

   Napisao sam da se obuka sastojala iz pešadijskog i graničarskog dela,a ništa ne napisah.Ona se sastojala iz dva dela:teorijskog i praktičnog.Teorijski,učili smo istorijat graničnih jedinica,stanje u zoni koju je pokrivao 72.granični bataljon,osnovne reči na albanskom potrebne za zaustavljanje ilegalnih prelaznika,zakone i propise.U praktičnom delu uvežbavali smo kretanje u patroli,zaustavljanje ilegalnih prelaznika,vezivanje lisicama i priručnim sredstvima.
    Sredstva veze i upotrebu.Taj deo obuke bio je zanimljiv i lak,podelimo se u grupe i radimo uglavnom na jednom mestu,nema trčanja.Jedini problem bio je da se ne uspavamo dok smo učili propise,sedeli smo u hladovini,starešina priča a mi kunjamo.

[attachment=1]


Nevjerojatno je što ta JNA i u vrijeme kada sam ja bio u JNA u Mariboru u kasarni " Tone Tomšič " - V.P. 8164/20-3,  1988 godine nije znala organizirati da netko zagrije malo vode pa da sa tom toplom vodom možemo oprati JNA porciju.
Što je tragedija nikada nam nisu dali na korištenje ni sredstvo za pranje JNA porcija kao ni onu kuhinjsku spužvicu.
Sve se svodilo na hladnu vodu, obrišeš porciju sa novinom ako je negdje nađeš i to je to.
Uvijek se zapitam što bi bilo od te JNA da se od nje traži nešto kompliciranije nego da zagrije za vojsku neki lonac vode i da nabave sredstvo za pranje posuđa sa spužvicom.!
Tako ispada da ta JNA porcija nikada nije bila oprana pa se je tako neoprana prenosila sa jedne klase na drugu.

Izaćićemo u off.

Nije priča sa granice ali jeste sa terena, hladni februar jedne godine.Logorska prostorija od bivših štala i valov sa baterijom česama sa ledenom vodom.A pod strejom "komora" sa komorskim duplikatorom za kuvanje.Dam kuvaru da mi u plastični bokal za čaj sune tople vode sa slavine duplikatora (pokretnog kazana za kuvanje) koji se ložio na drva i padne brijanje prva liga.

U JNA se možda preterivalo i čini se da su postojala pravila za sve i svašta ali sve što nije bilo izričito zabranjeno moglo je da se koristi pod parolom "snađi se". Neopravdavam sistem ali ni četnog starešinu odgovornog za tu karaulu kome nikada nije palo na pamet da izuzme i zanovi osnovna sredstva za održavanje higijene, da je ista bilo ko trebovao sigurno bi i dobio.
1988/1989 u JNA možda jeste bilo nestašice nekih drugih sredstava ali kuhinjskih sunđera i deterdženta za kuhinju sigurno nije.
Verovatno je bila nebriga u smislu "Dok jagnje ne zatraži vime i ne može da ga dobije".

@vojnik granicar

A da li je mozda neko branio da vojnik samostalno zagreje vodu pa opere svoj pribor za jelo?
Kako bi ste i cime prali u ratu? U masini za pranje sudova? I uostalom koliko cesto su vojnici na odsluzenju vojnog roka koristili formacijski pribor za jelo? Pa ako jedna osoba od 19-20 godina ne zna da se snadje i pribor iz kog jede ne zna da opere onda i neka jede iz prljavih porcija.

Vec je pomenuto kako su neki vojnici prali licno naoruzanje. E pa gospodo to su vojnici znali a ovo ne znaju.

I jos nesto VOJNIK GRANICAR - ponovo dajes pausalne ocene o organizacionim sposobnostima JNA. Ovog puta kroz pricu  priboru za jelo. Nije sporno to sto pises i o ovakvim problemima ali ako je u jednoj jedinici postojao neki problem to ne znaci da je u celoj vojsci tako bilo. Zbog toga i nije prihvatljivo ovo sto si napisao o organizacionim sposobnostima JNA:



P.S

Problem odrzavanja pribora za jelo se resavao na jedan kreativan nacin. U porciju se prethodno postavi kesa za zamrzivac (mislim da je odgovarajuca bila ona od 2 kg). Hrana se prakticno sipa u kesu i iz nje se jede, kada se obrok zavrsi ona kesa se jednostavno izvadi i baci a pribor spakuje bez potrebe za pranjem (osim escajga).

[attachment=1]
Slika nekadanašnje karaule sa italijanske granice, kakvih se ja sečam. Levo od ulaza stražarska soba, desno soba komandira karaule, dalje levo kuhinja i menza, desno kupatilo, dalje još dve spavaone.

Nebi se složio sa ovom procjenom. To možda može da stoji koliki je vidokrug autora teksta, ali šire gledano ni govora.
Ne negiram da je možda to tako bilo u toj kasarni (koju je po svoj prilici bio zaboravio i bog i đavo), ali na nivou JNA
niukom slučaju to tako nije bilo. To mogu posvjedočiti generacije vojnika koji su se hranili u velikom broju veoma modernih
menzi u kuhinja širom Ex-Yugoslavije. Naravno bilo je i problema, ali gde ih nije bilo, kao što je i danas.  :(

Ma i da nema kesa za frižider, ko im je branio da traže sunđer i detrdžent od četnog starešine za tu karaulu.

Mogli su od vojničke plate da u prvom selu kupe sunđer i detrdžent.Bar je za toliko bila dovoljna.

Da ne pričam da su u bilo kom pogodnom sudu mogli na drva da skuvaju pepela i naprave ceđ sa kojom su naši stari nekad prali i veš i sudove.

Bar su drva,vode i pepela a i neki sud imali na karauli.

Ovako liči na jedan od grehova koji glasi "Očajavanje u lenjosti".

Sistem je sigurno dozvoljavao da se trebuju i detrdžent i krpe i sapun i sunđer u to vreme.

Druga je stvar ako to neko namerno nije hteo da uradi.Možda komandir karaule?

Inače u pozivu za služenje vojnog roka posebno je naglašeno da treba poneti srdestva za održavanje lične higijene,odeće i obuće, možda je trebalo da budu naslovljena i sredstva za pranje porcije i pribora za jelo.  ;D

  Iako ne postoji ni država,a ni vojska neću pominjati ni činove a ni imena.Većini starešina kada bi ih sada sreo pljunuo bi u oči.Ne opravdava ih ni sankcije,mala plata,učešće u tački 11.Plaćen si,došao je nečiji sin,a ti se iživljavaš.Konkretno u kasarni je postojala mašina za suđe ali nije se koristila.Bilo je kazana gde se moglo zagrejati voda,mi smo tražili,ali nekoga je boleo ku*ac za vojnika.Starešina koji je bio zadužen za kuhinju otaljavao je samo posao.
   Bilo je leto ali zamisli samo da opereš nekoliko hiljada posuda u hladnoj vodi.Jedna ekipa je morala da ponovo pere,još je starešina urlikao na njih preteći im svim i svačim.Kao što sam napisao hrana je bila očajna, masna voda.Namirnica je bilo,kuvar je bio loš...Navodno je bila kontrola za kvalitet hrane,ali vojska je jela smeće...
   Moj komandir voda imao je znanja,ali ne i želje da ih prenese,nije nas maltretirao tako da ne mogu da pišem loše o njemu.O komadantu bataljona i bezbednjaku kapetanu( tenkisti) mogu da kažem da su bili profesionalci-oficiri koji znaju posao i rade ga.Ostalo..........trudiću se da napišem nešto o tome ali da ostanem pristojan.
   Na karauli bilo je kupatilo koje nije bilo u funkciji kada hoćeš da se okupaš lonac na šporet pa na sprat posipaj iz lončeta,isto takođe smo morali da koristimo poljski klozet...Prokletije -30 a mi nismo smeli da ložimo u spavaoni dok je gospodin komandir imao peć u spavaoni.Još Problem i sa pokrivanjem...
   Samo grebatori su mogli da dobiju neku privilegiju.Kuvar je bio obično go*no od čoveka,smuti neku splačinu za nas,a sebi spremi nešto drugo.Hleb je mesio, kada ga baciš na zid,tu i ostaje zalepljen.Imao sam frku sa njim,pisaću opširnije kasnije.

Cjenjeni vojnici graničari a naravno i ostali diskutanti.

Ovo ne pišem nikome lično/osobno na ovoj temi već samo pokušavam da napomenem neke stvari.

Paluba info je prvenstveno vojno-tehnički forum sa namjerom da se na jednom mjestu prikupi šta više info. o oružju, tehnici, strategiji i sl.

Vaše priče su lični/osobni doživljaji iz vremena službe sa granice i vama vjerovatno jedinstveni šta je sasvim normalno.

Moja molba bi bila da se malo više piše o samoj službi na granici sa vojno-tehničkog aspekta
 a da se vaša subjektivna viđenja službe smanje na forumski interesantnu mjeru.

Hvala poz.

solarise, ja mislim da bi u ovom slucaju od toga trebalo malo odstupiti, tj. biti tolerantniji. razlog je prost - granicnih jedinica vise nema. stoga bi sve trebalo zapisati, da ostane sacuvano za neke buduce narastaje. a tu su price iz prve ruke osnova svega. svi znamo da se od kasarne do kasarne, pa i od cete do cete razlikovala situacija, iako je za sve bilo jedno PS i iza svih stajala ista drzava. sve je zavidssilo od ljudi. crki je imao nesrecu da vojsku sluzi u najgore vreme, pa ima i lose iskustvo. i mislim da i to treba postovati. u krajnjem slucaju, price iz vojske su uglavnom price iz vojske, a gde ces ih pricati ako ne na vojnom forumu ;)

  U privatnoj poruci zamolio sam Solarisa kao moderatora da obriše ove moje nesretne postove :( ne zbog toga što nisu istiniti ili što ne mislim tako,već jer smatram da su me emocije ponele i upotrebio reči koje izbegavam da koristim.Orićareb nije najbolje razumeo moje postove u privatnoj prepisci smo videli da slično mislimo.
   U srednjoj školi prvo što sam naučio od profesorke srpskohrvatskog bilo je da izbegavam korišćenje:niko,nikada,svi,sve i uvek.
Kao što sam napisao ja sam iz sela,navikao na fizički rad.Bio sam svestan obuke,da idem na granicu,opasnosti,to mi nije bilo teško.Velika je čast otići u Armiju i još u graničare.Nisam maza,slušao sam priče starijih o njihovim iskustvima iz JNA i kada sam došao šok.Razlika je ogromna.
   Sankcije,inflacija,naš nesretni balkanski cunami :( vrednosti su bile poremećene.


   Izvinjavam se ako se neko osetio uvređen,nisam mislio onda,a ni sada da su sve starešine ili većina takve-loše,čak nisam napisao ni da su u graničarima svi ili većina loši nego da sam imao nesreću da imam kontakt sa takvima.

"ja tu nista ne bi diro". da ostane zapisano onako kako je bilo. mozda zvuci grubo, ali koliko sam shvatio tako je i bilo.  :angel:

   Za vreme obuke snimi ,,drug" vojnik podgorički mangup da sam sa sela,mirniji i počne da me prisiljava da mu čistim obuću,oružje...Nisam nikome prijavljivao,mislio sam da sam rešim.Danju udari on meni šamar,ja mu uzvratim.Tu on stane.Uveče dok sam bio u kupatilu uleti od unutra sa još 2 njegova prijatelja.Nabiju me u ćošak i spremio sam se da što skuplje prodam kožu.Neznam kako,ali pojavi se dežurni desetar,smiri situaciju.Prijavi on dežurnom oficiru i tu se problem reši.Nisam hteo da dižem frku,uglavnom nisu me više dirali.
   Nije bilo po političkoj osnovi,već po njegovoj pogrešnoj proceni da ću se povinovati.

Crki, drago mi je da si se vratio  :super

samo ti nastavi, izgleda da imaš dosta da ispričaš.

Slažem se sa Ssekirom. Svedočenja neposrednih aktera su od neprocenjive vrednosti, te zbog toga u ovoj temi treba biti fleksibilniji.

Na Palubi pratim nekoliko tema koje su mi interesantne. Jedna je i ova o graničarima. Nju pratim baš zbog tekstova koji pišu vojnici graničari.

Ne bih htio ići u daljnje komentarisanje, ali molio bih da nastavite kao do sada.

Događaji iz prve ruke.

Pozdrav

Vlado

Ništa specijalno nije brisano osim jednog djela na molbu našeg crki-ja.
Želja moje molbe je bila da se zadovolje različiti pogledi na temu.


Bilo je već ranije nekih jadnih pokušaja da se otvori slična diskusija  ;)

https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=6799.msg230353#msg230353

ali nažalost bez nekog odziva.

poz.

Kuzma.
Ovako ja sam se samo nadovezao na temu koju je započeo Crki.
Jer je i on imao taj problem a ne samo ja.
Problem sa JNA porcijom ja nisam imao na karauli "Ceršak" V.P. 5457, kao što mi neki predbaciju na ovim stranicama foruma.
Zašto.
Zato što JNA porciju na karauli "Ceršak" BOGU HVALA nikada nismo ni koristili u svrhu za koju je bila i namjenjena kako ja tako ni nitko od ostalih graničara.
Karaula je bila mala, nas je bilo malo, i pranje JNA porcije bi se sa kuharom dalo srediti bez problema, kako po pitanju tople vode, i sredstava za pranje posuđa.
JNA porcija je bila problem za mene a i čitavi bataljon vojske u kasarni "Tone Tomšič" - V.P. 8164/20-3,  1988 godine.
-Pa kažeš ko nam je branio da samostalno zagrijemo vodu.
Kuzma, nije nam nitko branio da samostalno zagrijemo vodu da bi oprali JNA porcije.
A zašto.
Zato jer nismo imali u čemu i sa čime da zagrijemo vodu, jer nije bilo peći na drva, ni na struju, nije bilo teple vode već samo hladna voda, a nismo imali ni sredstva za pranje porcije.
-Pa spominješ rat.
Mi smo JNA graničari bili u miru a ne u ratu.
Mogu zamisliti kako bi se organizirali u ratu kad su se ovako organizirali u miru.
-A ovo tvoje snalaženje i jedenje iz prljave porcije, to baš ne stoji.
Nisam ja tamo bio da se snalazim, ta JNA mi je bila dužna omogučiti sve da JNA porciju držim urednu, ali nije.
Čija je to greška.
Ja znam da nije moja greška.  :jok
Greška je rukovodećeg kadra te kasarne.  :rtfm
Nekoga tko svoj posao nije obavljao kako treba.
-A ovo sa kesom.
Hajde prihvačam tu mogučnost.
Ali ni to JNA nije predvidjela, a opet sačuvao si porciju od prljanja, onda ostaju prljave kašika i viljuška.
Također te 1988 godine nikoga nisam vidio da je tako što radio sa kesom i JNA porcijom.
Bez obzira na tvoje snalaženje, organizacija je bila nikakva po tom pitanju.
Vidjet ćeš jednom prilikom ću spomenuti kakvu smo tehniku imali na karauli "Ceršak" u osiguranju državne granice.
Također i koliko se je JNA brinula o toj tehnici a usput i za nas graničare.

ljudi, ajde prestanite da generalizujete. problema jeste bilo i to niko ne spori. no problem su bili LJUDI a ne jna kao takva. moj slucaj (mnogo kasnije od jna, ali dobro opisuje stvar): zaglavio sam stacionar sa zacetkom upale pluca. posle dve dana kako-tako stanem na noge, i procunjam po stacionaru. obzirom da je jedan lekar stazista moj drug od ranije, odmah sam upao u ekipu. e tu saznam da od celog stacionara radi samo jedno kupatilo u izolaciji, koja je, za baksuz, bila zauzeta dvojicom sa sugom. kupatilo u prizemlju koje je bilo predvidjeno za ostale bilo je raskopano ko da je bomba pala. navodno nema para da se sredi. e onda nas na brzinu spakuju ko sardine sve u dve sobe jer dolazi neka kontrola iz korpusa pa da spavaju u ostalim. u toku noci odem ja do wca i sednem da ispusim cigaru, kad evo ti jednog pukovnika po istom "poslu". sedne i on i zapali, i "onaku usput" pocne da se raspituje sta je i kako je. obzirom da sam se i pre vojske dugo muvao oko raznih vojnih udruzenja, znao sam najveci broj stosova koji se koriste u vojsci. zato sam ga direktno pitao sta zeli da cuje, ono sto "treba" da cuje, ili pravo stanje. nasmejao se, i otvoreno pitao kog znam iz vojske pa postavljam to pitanje. nabrojao sam mu veci broj taze vojnih penzionera, i pomenuo da znam i dosta aktivnih, pa cak i neke iz te kontrole, ali mu nisam reko koga iz razumljivih razloga. odveo sam ga dole i pokazao mu "kupatilo", ispricao sta se sve radi sto visi oficiri ne znaju, i da je najvaznije da ujutru bude cista staza kojom dolazi kdt na zastavu. sve ostalo nije bitno i podredjeno je prividnom redu. uhvatio se za glavu i odlazeci onako za sebe rekao:"pa dobro bre ljudi, zasto uvek tako". vratio se posle 10tak minuta i rekao mi sledece"vidis stazo, u vojsci svako sredstvo i objekat ima svoga "gazdu", coveka koji ga duzi. ako nesto ne valja on je kriv jer ga ne odrzava kako treba. a kako nesto da traje vecno? ne moze. onda se lepo cuti i krpi sopstvenim sredstvima. a ovde je veliki kvar i treba mnogo para. zato je to zakljucano pod izgovorom da se ne prlja i molim lepo. vodnik je cist. problem se ne vidi - znaci nema ga. tako ti je to kod nas u vojsci".

jna je imala svega "preko glave", samo je trebalo trebovati. govorim za ove osnovne potrebe, ne za ne znam kakvu tehniku. to sto je nekog mrzelo da trebuje ne znaci da ga nije bilo po magacinima. a vojnik granicar je u pravu, ne da nisi imao gde i kako da zagrejes vodu za bilo sta, vec su za svaki pokusaj tako necega dizali dreku ko da pocinje III svetski rat. "kakav reso, kakvo kuvalo, zapalicete zgradu!!!" to se u moje vreme (vj-vscg) i moglo prokrijumcariti, a u jna bogami tesko.

Mi Graničari smo dinozauri što izumiremo. Za 100 godina znače za nas samo statistika, neče biti nikakvih ljudskih priči.

Žao mi je što nema nikakvi priča graničara pre drugog svetskog rata. Sad su stari preko 90 godina. Koliko jih je još živih?

Žao mi je što nema ovde nijednog graničara od drugog svetskog rata pa nadalje. Jedino mi iz osamdesetih i kasnije još pišemo. Nije sve samo u statistici broja vojnika, naoružanja, žrtvi... zanimljive su stvarne priče doživljaja tih vremena i uslova koje smo imali. Očigledno je da nijedan od nas što smo ovde nije imao iste uslove, a da o ljudskim doživljajima i ne pričamo.

Kroz vreme, ako če nestati ovaj forum, izginuče i naše priče sa nama.

 Vi ste bar bili u druga vremena, na granicama koje su bile uređene u smislu infrastrukture i ostalog. A šta da kažu vojnici- graničari iz 32. GDO-a? Karaule neuslovne, ogromni sektori,. . .  Pa, ne vidim da se neki žali. Čak imam dva svoja bivša vojnika ovde u ZR. i kada se sretnemo rado se i lepo ispričamo( nema pljuvanja u lice). E, moji vi?! A govorili mi da budem " blag" kada se otvarala ova tema :zid

zato ja i kazem da ostanu price. nek makar ovde, dok traje paluba, ostanu price vojnika granicara.

Izvini za moju glupost i neznanje, ali šta je 32. GDO ?

Ne žalim se ja, kome da se žalim? SFRJ više nema preko 20 godina. Niti ne pljuvam nikom u lice, niti ču ikad pomenuti imena ako bude neka kritika.

Ne mogu da tvrdim da je bilo na svim karaulama loše, ali neke su imale nedostatke. Ogromni sektor? Ajde navedi mi jedan veči od 10 km rejona, sat hodanja do rejona, nadmorska visina do 1800m, sneg skoro do maja, zimi temperature na karauli do -30, na rejonu još niže...

Inače imam i ja još ponešto da napišem. I dobrih i slabih stvari.

Izvoli, napiši mi kritiku, neču biti uvređen, a verovatno se ni nikad nečemo sresti u realnom životu.

ako sam dobro pratio gdo je granicni dunavski odred. pisao je kile koju su teritotriju pokrivali. i nije bila nimalo mala. a ti pisi ono sto je bilo kod tebe, pa da uporedimo sa drugima.

inace, ovo bi trebalo da je srpska granicna kula-osmatracnica iz starog dojrana. meni su stari ribari pricali da je izgradjena "kad odose turci". dole sam vidjao slike kako srpski vojnik-granicar izviruje iz nje i osmatra. vidim da je sad i popravljena u odnosu kakvu je ja pamtim iz vremena sfrj. inace odmah ispod nje bio je izvor sa odlicnom vodom.

[attachment=1]

 Ništa se ti nesekiraj. Samo se malo bolje pregleda tema pa se nađe( ako??) to što treba. Ni ja sam ne čitam ono što napišem( u većini slučajeva, dosadno mi, znam o čemu se radi ;D)

 https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=19661.msg244316#msg244316
 Ovo bi trebalo da je to. Pročitaj, pa ako ima nešto pitaj ako imaš želju. Ako znam, odgovoriću.

Da se natežemo kome je bilo bolje a kome teže nema smisla. Smisao ove debate je da isprčamo šta smo proživeli. Svako je imao SVOJE muke.

Ali imam jedno pitanje, gledam te krajeve što si jih naveo na google maps... pa jeli tamo stvarno išla granica levo desno? Ja sam mislo da granica ide sredinom reke, tamo vidim da je ponekde daleko od Dunava. Ili nije pravilno ucrtano na Gooogle? 

Zavsis kako je međudržavnim dogovorima postavljena demarkaciona linija.

Naručito na Drini se dešavalo da granična linija ide sredinom reke a posle nekog vremena reka skrene u meandar pa bukvalno "pobegne" sa jedne ili druge strane granične linije a ista ostene ucrtana po predhodnom dogovoru.
A kako jer za sve države pitanje demarkacije osetljivo postupak za promene tih linija je veoma dugoročan i komplikovan.

Pitam jer je google maps dosta netačan oko granične linije. Kad sam gledao za ''moj'' rejon na jednom mestu naš put uz granicu prelazi preko granične linije u Bugarsku, a znam da nije nikde. A tamo na Srbsko Hrvatskoj granici linija baš konkerno ''vata krivine'', čudilo bi me da je Dunav toliko krivudao.  

Inače taj put nije bio uvek uz granicu, ponekde i (odprilike) 100m od granice, zavisno od terena, put nije imao smisao u čuvanju granice, nego vožnji uz granicu sa manjim terenskim vozilima. I neznam dali sam rekao, ali granična linija je stvarno postojala, to je bio manji rov iskopan između graničnih kamena.

I ostavimo aktualnu politiku, nije to smisao ovog foruma.  

Za Dunav nisam siguran ali za Drinu znam sigurno da postoje sektori koje je reka prekrojila meandtima.

Nije pitanje politike nego objašnjenje zbog čega se ne vrši redovno ispravljanje kada priroda popravi negde liniju.

Само у циљу објашњења. Надам се да ово неће изазвати полемику јер је у овоме што ћу написати и нема. Написаћи само чињенице.

Граница између Србије и Хрватске је државна граница релативно од скора (раније ту никада није била државна граница).  Она је  тренутно предмет спорна. Рећи ћу уопштено. Хрватска тражи да граница буде утврђена на основу катастарске поделе (граница какастарских  места-"општина"  која припадају Србији, тј. Хрватској), односно ранијих републичких граница које су пратиле катастарску поделу. Србија то спори и тражи да се примени опште међународно право где се, посебно нове државне границе изводе по средини водотока (према тренутном стању). Та катастарска подела на коју се позива Хрватска је урађена практично још у 19 веку када је ток Дунава био доста другачији тако да су неки простори, који су у то време били на десној, сада на левој обали. И обрнуто нарвано. Више је оних простора који катастарски припадају местима која су данас у Хрватској, него обрнуто. Треба рећи и то да ни једна страна овај спор не третира, бар не јавно, као нешто што се не може решити или као горуће питање.

Слично је и са границом на Дрини с том разликом што је ту раније ипак постојала дефинисана и својевремено обележена граница између Краљевине Србије и Аустро-Угарске монархије. зато се Србија ту позива на ту чињеницу. Према тој граници више је "српских" територија на "босанској" страни него обрнуто.

Najvei problem sa tim granicama i razgranicenjem, sto se u principu pristupa tom problemu uglavnom
neiskreno, te se to razvlaci dok aktere ne primora neko jaci ili neka teza nevolja. Svak upravo bira
ono sto njemu najvise pase. Tako je i sada na Balkanu. Naravno svak tvrdi, kako je upravo on u pravu,
a naravno po logici stvari to je nemoguce. Jos ce tu biti natezanja decenijama,a mozda i duze... :-\

 Dok ja dođem!? Ukratko je uglavnom džumba dao odgovor. Po teoriji je granica na reci određena sredinom plovnog puta ili sredinom  matice reke. To što se na novoj granici desilo nema veze s definicijama nego s politikom, i sam Bog s bližim saradnicima će to verovatno rešiti. U međuvremenu je naša dužnost bila da obezbedimo Graničnu liniju, ma gde ona bila. Kada se države dogovore biće i to rešeno kako treba, ovako ostaje stanje levo- desno. Kritično je : Šarengradska ada, Plavna, . . .  ima toga još. No ponavljam, to je za politiku ne za Forum. A i, sada je tamo Granična Policija- Border police, pa neka oni sada lime glave oko toga.

Još če dunav da promeni strugu nekoliko puta dok se naši političari dogovore, ako neče za nekih 30 godina novi rat (20+30=50). Ajde da stanemo sa aktualnim stvarima i da se vratimo na Graničare.


Za vreme obuke u kasarni nisam video sličnog maltretiranja, iako su neki bili potencialne žrtve. Za moj vod sam 100% a i za četu sam dosta siguran da toga nije bilo.

Sada nisam baš siguran da ču dobro da napišem, ili da čete razumeti šta mislim da kažem:

Kad smo došli na karaulu sve je izgledalo idealno, ali brzo je počelo između generacija deljenje ko če biti Alfa i ko Omega. Starija generacija je bila dosta homogena jer je bila mala. Ali njihovi agresivci su brzo počeli da traže svađu i zamalo da su se potukli sa nekima od nas sa mlađe generacije, zanimljivo da su podzavestno izabrali svađu sa večima i kao opasnijim za njihov status. Na sreču do eskalacije nije došlo, jer kad se živi sa municijom, malo fali ako se nađe neka budala... Inače mene je starija generacija ostavila na miru, bio sam po njihovom očigledno nekde u sredini hierarhije.

Sad moram da malo bolje potražim tekst o odnosu do mlađe generacije, da kažem razumljivo, tako da nastavak sledi.

Ništa strašno.

Iako smo ljudi, iskonski smo slični ostalim živim bićima oko pitanja zaštite naseobine i starosedelaštva.

"Novajlije" i "dođoši" uvek budu primljeni sa zadrškom i nepoverenjem ako ništa drugo onda bar zato što postoji opasnost da svojim novim običajima kvare staro "ravnanje" pa starosedeoci odmah krenu da ih prevaspitaju  :udri na vreme, da se odmah vidi ko je "gazda u kući".  ;D

Sve se u stvari svede na iskonske instiktivne porive "psihologiju čopora" potstaknute uslovime sredine, jedan moj drug bi znao da kaže u sličnim situacijama: "Ruralna sredina dovodi do opadanja kriterijuma".  :laugh:

A di su oni platneni transparenti na kapiji '' Dobro nam došli dragi drugovi!''?

U moje vreme stojalo je platno-pano iznad rampe "Dobrodošli novi regruti" ili tako nekako.

A šta je pisalo na drugoj strani? (Nahebali ste ga) ;D

Inače najveći praktični problem kad se granična linija povuče sredinom rečnog toka a ne po katastru imaju zemljoradnici čiji posedi ostanu sa one druge strane linije.

Drago mi je da sam napisao tako da je neko shvatio šta želim da kažem. Tada stvarno nije bilo ništa strašno, bili smo mladi pa preživeli smo. Ali kroz vreme razmisliš, pa ako bi nam tad bila pamet što je imamo sad, možda bi na drugi način reagirali.

Pošto smo svi zajedno bili neka mala grupa različitih ljudi primorani da živimo zajedno, daleko od civilizacije... navike ponašanja se promene i stvarno počinje psihologija čopora.

Pošto nisam znao kako da nastavim sa dolaskom naših guštera dao si mi dobar početak sa:  "Ruralna sredina dovodi do opadanja kriterijuma".

U proseku smo septembarci bili sasvim drugačiji od ostalih klasa. Ne genarilizam da su bili svi... u svakoj klasi su bili i dobri i loši ljudi, ali u proseku je bila razlika, barem sam je ja sreo. Kad su nama došli gušteri, mi jim nismo uturavali hierarhiju, za razliku od klase pre mene. Oni pre nas su bili složni, mi više ne toliko, pa su onda naši gušteri hteli da se prave važne. Na nas su vadili noževe, u jednom slučaju čak repetirali pušku... za neke sasvim banalne stvari. Stvarno opadanje civilizacijskih kriterija. Žalostno je to što desetar u našoj klasi nije imao muda da to prijavi u komandu, kao biče sranja. Da on se izvadio, njemu nije niko pretio, a za svoje herojstvo je dobio čak 15 dana skračenja.   :klap :zid

Ali preživelo se...

au sine, taj bi zaglavio vojni zatvor samo tako...

Ko bi dobio zatvor? Onaj koji je pretio ili onaj što bi bio žrtva?  ::)

Neznam kako je bio u JNA zvanični termin, ali na englesko/američkom je ''Chain of command''

Pa ako sam hteo da se žalim kao vojnik, prvo bi morao da se žalim desetaru/dežurnom karaule, pa oficiru karaule pa kmandantu odeljenja/rejona (tih nekoliko karauli), pa za dalje nisam ni znao, niti mi nije bio omogučen kontakt.

E da je desetar moju žalbu preneo, popravio bi izjavu malo da ne ispadne da on ništa ne radi ili da nebi nahebao, pa onda oficir karaule isto, pa komandir odelenja isto... na kraju bi žrtva ispala kao neki kriminalac. Hvala za to! Kome da se žalim? Nije bila to kasarna pa ima desetine oficira pa bi mogao neko da te sluša i pomogne. Što je bilo na kasarni ostaje na kasarni pa se snalazi. Da neko želi da se stvarno žali, morao bi da ode iz karaule, i da traži neke više po činu. Ali to bi se več odma smatralo dezerterstvom, barem bi desetari tako prikazali da zaščite svoje zadnje delove, malo niže od pojasa.

I ne smatrajte da ja imam mišljenje da je JNA bila loša. Ovo što pišem su samo ljudske greške onih što bi se morali pobrinuti za nas obične vojnik, što smo izvršavali svoje zadatke. Princip je bio dobar, a izvedba ponekiput slaba.

Inače ovo su samo moji doživljaji, neznam kako je bilo drugde.

Hteo sam da napišem Što je  bilo na KARAULI, ostaje na karauli, pa se snalazi.

Lapsus linguae

Pa da ne izgleda da 100 puta popravljam što sam napisao, bolje da objasnim ovako.

''Chain of command'' jedno od osnovnih načela komandovanja u JNA/VJ bilo je i ostalo a tako je i u svim drugim vojskama,
načelo subordinacije ili popularno rečeno linije komandovanja.

 ;D Znam za jedan slučaj kome je u "karakteristici" pri prekomandi zakačeno sve najbolje osim da je često sklon kršenju načela subordinacije a odnosilo se na uspešno rešavanje tehničkih problema za koje neposredni predpostavljeni nisu imali dovoljno dobre volje za rešavanje (prim. autora).  ;D pa je taj ZKV ta pitanja direktno i to vrlo uspešno rešavao sa višim pretpostavljenima na oduševljenje "vojske" a negodovanje neposrednih starešina, koji ta neka jednostavna pitanja nisu hteli da rešavaju iz ovih ili onih razloga.

zaglavio bi taj sto je repetirao pusku. ako desetar nije preneo, mogao si da se zalis komandiru karaule. on bi svakako morao da reaguje upravo zato da bi zastitio sebe. jer da se nesto desilo, a on nije preduzeo mere da to predupredi, i jos postojali su znaci da ce se desiti, on bi nagrabusio. desetar ne moze da prepravlja izjavu jer izjavu pises ti licno pred komandirom karaule, ili cak granicne cete ako je nesto ozbiljno (a ovo je bilo). desetar je samo mogao da upise u knjigu dezurstva da si se ti zalio i da pozove komandira karaule u slucaju kakvog vanrednog dogadjaja.

kako bi sve dalje islo ja ne znam. verovatno bi mogo dzumba da pojasni.

Сигурно да је војницима на караули било врло тешко да своју жалбу проследе некоме осим да је напишу ( а да то нике незна ) и пошаљу поштом. А било је и тога али врло ретко. Такође, какав је колектив, па и на караули, односно брзина уклапања и хомогенизације групе (група) је понајпре завислила од самог карактера појединца у групи (војника) и сатарешине (командира карауле у овом случају) који је својим радом и деловањем ставрао "традицију" (неписана правила понашања) која се преносила "с колена на колено" генерација војника.. Искусније и квалитетније старешине су лакше "уклапале" војску па су имале и "традицију" ближу службеним правилима и општима нормама понашања (реда и рада). Карауле су имале врло различит квалитет старешина. Већ почетком 80-тих то су углавном биле или врло младе активне старешине (дакле неискусни) или старешине по уговору који, по мом суду, нису били сјајно решење (дорасли задатку). Осим тога, у касарани су се слабости (у јединици и међу појединцима) могле лакше уочити и исправити реаговањем других (виших) старешина јер су људи на окупу и они их хтели не хтели сами виде или "вести" дођу до њих. На караули је то скоро немогуће.

Иначе "квалитет" војника по партијама (класама) војника је веома варирао. На основу личног искуства старешине који је спровдио обуку са 16 генерација младих војника могу рећи да су "септембарци" били најбољи. Од 1980. године ту генерацију су скоро искључиво чинили војници који су уписали факултете. Најслабији су били "децембарци" када су у војску изгледа долазили они који су дотле одлагали војни рок па су их тада "наватали" и експедовали, као и они који нису имали никакве амбиције у животу. Наравно ово је уопштена оцена и не односи се на појединце, јер је у свакој класи били изузетних људи и војника, до оних којима ни нацртану патку не би дао да је чува.

 A ja se opet ne mogu složiti s konstatacijom o starešinama po ugovoru. Bilo je loših, nesporim.  Međutim za produženje ugovora je bila potrebna ocena "Ističe se" Zar se dobijala na lepe oči? Ja mislim da je moralo da se dobro oznoji da bi se zaradila takva službena ocena. Možda grešim!? Možda sam ja radio u nekim drugim jedinicama, pod nekim drugim uslovima?!

хехехе, "сића септембар" ;D

ово за класе сам ја чуо од мнооого официра. оцена је баш оваква како је џумба реко. с тим сто су пиједини као "најглупљу" класу истицалу јунску. да ли због зле среће са именом месеца или због горенаведеног, тек, звали су их "му класа".

џумбо, немам искуство које имаш ти или још неки са активним стажом у војсци, али информације које ја имам се слажу са килетовим ставом. било је и оваквих и онаквих, али су свакако морали да се помуче ако би желели да остану у војсци. ако су успели баш све да штелују, онда свака им част на везама.

 Izvini, džumba. Znaš da te ne ispravljam. Septembarska klasa? Moja je bila Oktobarska 1983. Ljudi koji su upisali fakultete i mi ostali s " vezom" :angel:

Dok se trudim da napišem nešto civilizovano u temi da na brzinu odgovorim na tvoja pitanja - sa mog gledišta: Starešine po ugovoru na karaulama, definitivno nije sve išlo u kartoteku što se događalo!!!!! Naravno da je bilo dobrih starešina, ali koliko je bilo loših mi (barem ja kao vojnik)  ni neznam. Verovatno predpostavljaš da se nisu sve nepravilnosti pisale u kartoteku.

 E, pa, kad me već vučeš za jezik! Normalno je da se svi događaji nisu prijavljivali K-di, odnosno kako ti kažeš nije pisano u kartoteku. Međutim, i vojniku graničaru sam rekao. Da sam se ja pitao, neko bi tamo kod njega napipo ćorku, i to debelu. PGS ( pravilo granične službe) i ostalo( PS) su tačno definisali radnje, postupke i ponašanje pripadnika Vojske i samim tim Graničnih jedinica. Propust K-dira Karaule je bio u tome( po meni) što je odradio svoje radno vreme i odlazio je kući bez interesa za dalji rad karaule. Šta da ti kažem? Iz džaka punog ( P. . . .a vi ste izgleda izvukli K . . . c!) Odgovorno tvrdim da su Starešine po ugovoru časno i s velikim zalaganjem i profesionalizmom radile svoj posao. Uostalom, moraš izgraditi kolektiv koji će te poštovati ako si pravi starešina- vođa.  Ne bih vas više zadržavao.

Kilezr, znam da ne ceniš ovakve komentare ali prosto morao sam, molim te na zameri.

 :klap  :klap  :klap  :klap

  Ovo je karaula na kojom sam bio.Zaboravih da napišem,kod štenare bio je i svinjac sa nekoliko svinja.TAM 110 nas je dovezao zelembaće i odvezao vojnika na skidanje.Poručnik komandir karaule se iznenadio kada nas je video u cipelama,iz magacina izbačene su 30-ak pari i našao sam odgovarajuće.Nisu bile loše,ali za oko mesec dana dobio sam nove.Iznenadio sam se njegovim činom jer je uobičajeno da budu podoficiri,kasnije sam saznao da je po ugovoru,ima čin poručnika,a prima platu st.vodnika.
  Bio je pun sastav,7-8 vojnika po ugovoru,uglavnom smo se držali na odstojanju.Sa džombama nismo imali frke.Relativno brzo smo se uklopili.Zamenik komandira bio je ugovorac mlađi vodnik.Rasporedili su nas po spavaonama,meni je zapala prema Albaniji,jedino nepisano pravilo bilo je gušter gore,džomba dole.Mi smo bili u smb uniformama,a džombe maskirni.
   Uvedeni smo u tv salu,na podu poređano oružje,ja mnogo gledao filmove i stanem naspram automatske sa drvenim kundakom.Kasnije sam sam sebe psovao zbog izbora.Zadužio sam i pasivni noćni nišan,koji je bio poluispravan,gornja polovina nije radila.
Zbog vojnika i ta tehnika nije radila.Iz priča džombi smo saznali da je jedan iz znatiželje otvorio pasivni,jedan majmun je zbog palenja cigareta otvorio dvogled pa smo posle bili prinuđeni da nosimo artiljerijski durbin.
  Ne sećam se ko je pričao i da li je tačno,ali rekoše da je posle 2.sv.rata granica pomerena u našu teritoriju.Tako da smo mi njih gledali sa visine,prelasci su bili u glavnom od strane familije koja je bila razdvojena.
    Rejon karaule bio je iz dva dela.Rejon 1 bio je laganica,samo na jednom je bila probijena stena oko pola metra širine,a dole provalija.Posle toga ravnica.Na njemu je bila ozidana osmatračnica-1 i druga samo uzvisina sa koga smo videli odlično ceo predeo do druge planine.Rejon 2,muka živa, uspon ogroman i dug.Ako me sećanje ne vara razlika je preko 100 metara nadmorske visine.Na prvom reonu nikada nismo išli na spoj,na drugi ponekada.
     Komandir karaule nam je održao predavanje,tamo je suka Miljcit,tamo suka Jakut,a tamo suka...Na padini iza nas okrenutoj prema Albaniji bilo je napisano Tito.Objasnio nam je naše zaduženje,okolinu,stanje bezbednosti..Pošli smo džumle u obilazak karaule,i u obilazak reona.Dođosmo mi do osmatračnice 2 kad iz žbunja iskoči vojnik,nismo ga ni videli.
     Stvarno su proklete Prokletije.Do onog događaja ranije opisanog u patrolu su išla samo dva vojnika i 90 metaka.Posle toga redovna patrola bio je pun komplet municija i puna oprema,plus danju artiljerijsku durbin i nožice,a noću pasivni.Vođa patrole (džomba) ništa a pratioci su se menjali nožice-kutija sa durbinom.Napred borbeni ranac sa čuturicom leti voda,zimi čaj,sdo,zavoj i nisam siguran za rezervnu municiju u kartonskoj kutiji.redovno stanje 3 vojnika i pas,pojačano stanje bezbednosti 5 vojnika i pas.
     O komandiru karaule?Neću pisati mnogo jer nije zadužio po dobrom.Bio je alkoholičar i to je sve što ću pisati o njemu loše,sad iz ove pozicije vidim i njegove pozitivne osobine.
     Ugovorci su bili zam.komandira karaule,kuvar,vezista.Veoma brzo je od ugovoraca ostao samo vezist i vojnik.Nazivali su se plaćenici,a mi njih zvali paćenici.Nismo se slagali,oni su išli samo na teren,mi higijenu smo radili,ajd što ne rade nego su nas još podjebavali i šetali da nismo mogli da radimo redarstvo.

Uprvu si Kile, oktobarska klasa, ne septembarska.

Црки, поручник у ЈНА, као ни касније у ВЈ (ВСЦГ) никад није имао плату старијег водника (подофицира). Могао је имати положајну плату која одговара и старијем воднику (подофициру) само изузетно и то само по свом пристанку.  Плата старешина се састојала од плате по чину и положајне плате (положајна група). На ту основицу (проценат од збора претходна два елемента) су се обрачинала друга примања међу којима је најзначајнији био тзв. армијски додатак (додатак за трупну службу), и други додаци ако су дотичног старешини следовали .

Официр није могао бити постављен на формацијско место за који је предвиђен чин подофицира осим по свом пристнаку. Дакле, официр по уговору су били постављани на формацијска места командира караула тако што су формацијске дужности тих караула одређиване  као официрске (обично у тзв. распону :ппоручник поручник или поручник-капетан). То се решавало тзв. формацијом, односно књигом формација јединица (на пример 42.гарничног батаљона). На основу књига формација су се постављале старешине на дужности.

Са друге стране делимично си управу. Командир карауле је третиран као командир вода и у време ЈНА (крајем 70-тих, почетком 80-тих) то је било формацијско мести за које је одређивана 21. или 20. платна група, што је најнижа за официре. Подофицири, командири истих караула су имали платну групу за један ново мању. Командири чета у батаљону у то време имали 19 или 18. платну групу, изузетно 17 (обично тзв. самосталних чета).Мајори су имали платну групу 16-15-14, ппуковници 14-13 и 12, изузетни 11. Пуковници од 11 до 7. Генерали од 6 до 1. Ово је начелна скала и увек је било малих одступања.

Подофицирске платне групе су се кретале од 24 до 16, стим да су ове задње имали застваници 1. класе на дужностима командира посебних одељења или водова, ађутанти или секретари команданата армија (што би данс одговарало дужнсти главних подофицира). Подофицир, командир карауле је обично имао 22 или 21. платну групу, можда и 19. ако је био застваник или заставник 1. класе.

   Džumba u bataljonu je bilo 7 karaula,6 su imale za komandire uglavnom st.vodnike samo je na kojoj sam bio ja bio poručnik.Bilo mi je čudno i u razgovoru na karauli jedan reče ono prethodno napisano.Sad da li je tačno ili ne neznam.Jedino sam siguran da je bio po ugovoru iz jednog sela udaljenog 20-ak km od karaule.Komandir granične čete bio je potporučnik.
   Ono što je od nas tražio i od čega nije odstupao je disciplina.Za to mu skidam kapu.Nema javašluka i ludila tamo gde je oružje i municija otključano.Takođe je čuvao vojnu imovinu.Zagrmi i odmah nam isključe struju,mi smo se onda osvetljavali u konzervu od mesnog nareska stavi se svinjska mast i kao fitilj tanka krpica.Jedan vojnik nije stavio dašćicu ispod konzerve i malo je pocrneo sto.To je bilo kritike do neba.
   Fali jedan metak?!?!Odmah je uzbuna.Prekidaju se sve aktivnosti dok se ne pronađe.Jedan ugovorac trebao je da ide na slobodne dane i regrut u grad.Dok nije pronađen  nema mrdanja.
   Svaki petak kontrola naoružanja i opreme.Ako je lepo vreme izvadiš svu opremu na pistu,municiju 150 metaka,a ako je loše u tv salu.Lično je proveravao.Higijena je bila savršena.Ako se čizma ne škripi ne valja.Sve površine mora da se sijaju.Problem je bio u tome što se dosta često dešavalo da jedan vojnik radi generalku celog obekta.
   Nije bilo kombinacija uniforme maskirna ili smb.Na postrojavanju morali smo da nosimo isključivo beretku,u slobodno vreme mogli smo kačket.
 Ušlo mi je to u krv i sada 20 godina posle vojske odeću kockam :) i ne podnosim neurednost i lom po kući.

 
Crki, eto vidiš da ima dobroga i u Vojsci!? Oficir, na čemu? Ja sam samo izneo svoj stav. DA li je ispravan ili ne to zavisi od onoga koga " pogađa" Retko se nas dvojca slažemo oko nečeg, ali kad se složimo ;D

kuku meni, soba mi izgleda ko da je bomba pala ;D odecu doduse kockam, pa mi i cura zavidi na nacinu i brzini pakovanja ;D mora da je to posledica sunjanja po pancevackom buvljaku u vreme gsp-a (jako retko sam isao u nedelju u grad, pa se niko nije bunio sto trazim da idem prepodne tu 500m od kasarne ;D). posle sam bio stazista i niko me nije terao (a ni kontrolisao) da sve bude pod konac. nije bilo razbacano, ali ni pod konac.

sto se discipline tice, tu nema sta da se prica. mi smo, ruku na srce, u sro imali zakljucane oruzane,ali su nam kljucevi bili nadohvat ruke i nikad oko toga niko nije pravio problem. sami smo znali popodne da uzmemo puske i da ih sredimo, ne zato sto je to neko naredio, vec da prodje vreme. cak su se i nasi oficiri tome cudili, ali bilo je tako. bilo je i nesto bojeve municije "uz ruke", znali smo i gde i koliko, sanduk otvoren, ali nikom nije padalo napamet da drpi metak. posle u bataljonu za obuku granicara bila je druga pesma. morao si da ides ostro, svakakvih je budala bilo (pored normalnih ljudi). vojsci naravno na kraj pameti nije bilo sto se isteruje disciplina, ali eto, zezanje pogotovo sa oruzjem nismo dozvoljavali.

Stavljam sliku na zahtev SSEKIR 75.
Na slici su graničari kod mesta Gakovo,predeo kod  Subotice.Ovo su pripadnici 43 čete granične trupe(tako piše na pozadini slike),snimljena 1937g,Banovina Dunavska.
Na slici su tri kardovca i tri graničara.Graničari su bili profesionalci i za to primali platu.
Moj deda(drugi zdesna) je bio graničar na Madjarsko-Jugoslovenskoj granici.Jedog dana je ,kako nam je pričao,bilo hladno,duvao neki jak vetar i on je seo iza nekog grma,da bi se malo zgrejao.Medjutim video ga je neko od oficira ,i ubrzo je bio udaljen iz službe,pod optužbom da je spavao na položaju.
I njegov brat je bio graničar,ali na Bugarsko-Jugoslovenskoj granici u Makedoniji.Radio je do 1941g,kada je zarobljen,ali je ubrzo pušten i opet je bio graničar na Bugarskoj granici.Samo je za vreme rata granica  bila negde ispod Niša.Na toj poziciji je ostao do 1944g.
Posle rata,ja ne znam kada ,priznat mu je radni staž i dobijao je penziju.   

[attachment=1]           

blagodarim, kosta.

prema slici reklo bi se da nose manliherke i imaju znacku na sajkaci koju ostala vojska nije imala (imali su je zandari, podoficiri i oficiri, kao i garda). uniforma je ista kao i kod druge vojske (da ne kazem mesana ;D)

Sve moderne vojske svijete su opremile svoje granične jedinice sa raznim sredstvima.
Što je država bogatija za pretpostaviti je će ta država više novca izdvajati za svoju vojsku.
Tako je i bivša Jugoslavija svoje pripadnike graničnih jedinica za osiguranje državne granice opremila sa raznim sredstvima.
Jugoslavija nije bila baš bogata zemlja, tako da i oprema koju su koristile granične jedinice JNA nije bila bog zna što.
Jedan od sredstava koje su graničari na karauli „Ceršak“ V.P. 5457 - granični odsjek Maribor imali na raspolaganje je ova radio stanica.

[attachment=1]

Njen službeni naziv je bio „Radio uređaj UKT FM 66/13i“.
Mi smo tu radio stanicu na karauli zvali skraćeno „UKT“.
Žalosno je to što smo na karauli imali 2 takva uređaja.
Jedan je bio kod dežurnog karaule a drugi je dužila granična patrola koja je išla na zasjedno mjesto „Rupa“.
Rasjedno mjesto „Rupa“ je bilo naj dalje zasjedno mjesto na zapadnoj strani odgovornosti karaule „Ceršak“.
Nije tu bio problem što je to zasjedno mjesto od karaule bilo daleko 2184 metara.
Već je problem što su tu često dolazili ilegalni prelaznici, netko ko je slučajno tu zalutao, netko s nekom namjerom i netko bez neke namjere.
Stoga je ta granična patrola imala prioritet da prilikom odlaska u obilazak granice zaduži radio stanicu te da bude u kontaktu sa dežurnim karaule ako mu što zatreba.
Ovo što sam gore napisao tako lijepo zvuči.
Kao u bajkama.
A sada ona loša strana.
Tu radio stanicu sam dužio možda 1 mjesec dana.
A onda sam vidio da preko nje ne mogu dobiti na vezi dežurnog karaule.
Radio stanice su često bile u kvaru.
Tako ih nismo više ni nosili jer je bilo glupo nositi nešto što ti ne koristi.
Nitko iz graničnog odsjeka Maribor nikada nije došao da popravi te radio stanice.
Zanimljivo je da nikada nisam vidio da je komandir karaule „Ceršak“ zastavnik I klase Spasković Radoje tražio da netko dođe od ovlaštenih osoba i da popravi te 2 radio stanice.
Još  žalosnije je to što su iz graničnog odsjeka Maribor znali dolaziti oficiri JNA koji su vršili kompletan pregled :rtfm opreme i naoružanja kojeg karaule „Ceršak“ duži.
I tada nikome nije zapelo za oko što te dvije „jedine“ radio stanice stoje tu neispravne.
Tako su te 2 radio stanice neko vrijeme stajale u dežurani karaule u jednoj ladici stola a onda jednog dana su odnesene u skladište.
Tu u skladištu su ostale i kada sam ja otišao sa karaule.
Ono što nam je bilo od velike koristi od jednom je stajalo u karauli beskorisno i nikoga nije bilo briga.

Što se tiče RUPova imam i ja sličnu priču. U teoriji smo bili vrhunska jedinica, ali je ljudski faktor sve kvario.

Od početka mojeg služenja na karauli, RUPovi su još radili, ali kasnije nisu. Bugare i teroriste smo čekali ko blesavi, kao čekajuči Godota (Becket), sad če teroristi, samo što nisu… Ali jednu noč ja kao gušter i moj Đomba idemo u patrolu, nekde na sred puta malo sednemo da odmorimo, zapalimo… Kad ono ispod nas čujemo u šumi neke korake po lišču. Verovatno je bio kraj marta ili početak aprila. Spogledamo se, polako napunimo pušku, ali koliko god pazio, čuje se klik-klik. Koraci prestaju. Da je životinja pobegla bi. E tad bi mi dobro došao taj rup. Pošto sva imala svaki samo po 30 metaka, a znam kako je kad  te zahvati panika, pa tih 3 sekunde prođe u tren oka. Da su stvarno bili neki teroristi, mogli su da budu i iznad i ispod nas. Polako se mi odvučemo prema karauli, pa uzbuna… Pozovemo komandu… kad tad… nemojte da izlazite natrag, samo stavite duplu stražu. A toliko su nam obečavali kako če doči pomoč sa komande, pa sa drugih karaula, itd… a u stvari ni za RUP se nisu pobrinuli. Stvarno smo bili spremni da se vratimo (ali pod našim uslovima).  :udri

Zaboravio sam da kažem, Kosta hvala za sliku i priču o graničarima nekih drugih vremena.

Nisi to ni mogao videti, verujem da je on tražio popravak službenim aktom (a to nisu čitali vojnici).

Više verujem vojniku graničaru. Oficiru karaule se nije dalo, pa nije ništa uradio. Da je hteo da se potrudi našao bi način. A teoretski si i ti u pravu, ali da je (pod)oficir uložio neku žalbu i zahtev, vojska bi sigurno reagirala.

Eh, to što bi "sigurno reagirala"....

Znao sam i po šest (6) puta da pišem isti zahtev, bez reakcije.

Sistem je i tad pa i sad vrlo jednostavan: "Dok jagnje ne zatraži vime ne dobija ga"uvek bilo i biće i nema tu neke filozofije.

I naravno bez upornosti nema vajde ni po jednom pitanju.
A uvek se gleda kao da lično za sebe nešto tražiš a ne za normalno odvijanje službe.

verovatno je zastavnik radoje trazio servis, ali nije dosao niko. ta kontrola i da je otkrila da stanice ne rade ne bi mogla nista, covek bi im pokazao zahtev da je trazio pomoc i rekao da ceka da dodju iz radionice. nije jegovo da cacka u nesto sto (bar zvanicno) ne zna.

  Samo dva ( 2 ) radio uređaja na karaulu??? Ma, dajte! Nije da je nemoguće, nego je neeemoguće.Pa čime ste imali vezu s K-dom granične jedinice, kurirom ili golubovima pismonošama? A da ne govorim o potrebi da izađe grupa u cilju podrške patroli na Graničnoj liniji. Našli bi ih verovatno po tragovima hlebnih mrvica? Ajde da se malo uozbiljimo. Da je bilo sve potaman i u vreme JNA- nije. Ali da su Granične jedinice i u to vreme bile opremljene - bile su.

kilezr ne da grešiš,nego greeeeeeeeeeeešiš.Danju nismo imali nikakvu komunikaciju,noću smo nosili signalni pištolj (vođa patrole )sa 4 različite boje.Jednom prilikom patrola je kasnila oko sat vremena danju,komandir karaule je poslao još tri vojnika da ih traže.Vratili su se svi posle 2 sata.Dogodilo se nešto i oni su morali da odu na lice mesta.Dužnost stražara na karauli bio je i da prati da li je ispaljena raketa ili da li se čuju pucnjevi.Moj školski je bio na Bugarskoj granici imali su nove motorole i dosta opreme.Kasnije smo dobili slične uređaje onim koje je postavio vojnik graničar.Mana im je da se često gubio kontakt.Karaula je za vezu imala radio uređaj i poljski telefon.Imali smo 2 onakva uređaja za patrolu.bilo je 3 pasivna noćna nišana, pasivni noćni dvoogled,i pasivni koji je većih dimenzija koji nije nošen sa karaule.Bilo je dosta opreme koje nikada nismo koristili,bele navlake za zimu (nikada)i stražarska bunda koju smo nosili na stražu samo kada je suvo vreme.Imali smo i 6-7 gumenih čizama koje smo nosili po snegu.

 A ja opet tvrdim da bilo opreme na zaduženju karaule. Zbog čega nije data na upotrebu? Meni je to neverovatno da pošalješ patrolu bez mogućnosti komunikacije s karaulom. E to se graniči s ludošću! A verovatno je samo reč o namaru ili javašluku.

Stvarno neznam razlog,ali nije bilo veze patrole i karaule.Kada su nam doneli bilo je lakše,vođa patrole je od dežurnog dobijao uređaj sa punom baterijom i 2 kartončeta sa šiframa.Bilo je propisano vreme javljanja patrole

Kilerz, zašto bi te lagali, JNA više nema, SFRJ više nema... ovo što sada pričamo su samo uspomene, niti čemo mi imati neke koristi niti čemo naštetiti neku državu.

Graničari smo neke stvari imali bolje od obične vojske, ali u praksi nije sve bilo idealno. I mi smo kao imali 2 manja RUPa za patrole ali su se baterije iztrošilo. Trebalo bi samo da se zamene sa novima. I baterije za punjenje imaju ograničen broj mogučih punjenja. Niko se nije pobrinuo za zamenu, pa neču ja kao običan vojnik da nabavljam, ima ko je zadužen.

Te male stanice i onako nemaju veliku snagu pa smo za komunikaciju sa komandom imali klasičan telefon po svojim linijama, nije moglo da se zove u civilstvo. Bio je još jedan veči RUP, neznam model, onaj što se nosi na leđima, u slučaju da telefon ne radi.

Bilo je slično kao što je rekao Crki, morali bi da imamo i signalni pištolj, sa različitm metcima, sada se ni ne sečam koji je bio signal za šta. I stražar bi morao da pazi ako bi bio ispaljen, ali zahebavali se đombe, pa je nestalo tih metaka, opet neko bi morao da se pobrine za nove. Ipak smo mi vojnici odlazili na teren, mi smo častno odradili svoj posao, što za neke oficire ne mogu da kažem. A i ne kažem da su svi bili loši, neke što sam sreo mogu samo da''skinem kapu'' da se jim zahvalim za poštenje.

Bilo je još dosta ''felera'', možda o tome drugi put, ajdemo radije nešto veselije, da ne ispadne da samo kukam. 

РтлУ  ФМ 66/17 ( РтлУ је скраћеница која значи "радио-телефонски уређај",а а ФМ "фрекфентно модулисани")  је генерално био добар уређај, али уз одређене услове и за одређену (основну) намену која није била војна. Као прво, ради се о радио-телефонском уређају а не радио-станици.  Уређај ради у два режима: први "симплекс" (остварује се директна веза "уређај - уређај") и други "семи-дуплекс" где се веза између два уређаја остварује уз помоћ репетитора: "уређај -репетитор - уређај". За директну везу услов је тзв. оптичка видљивост (ово треба условно схватити). Максимални домет је 3-5 км, а када се ради о валовитом, брдском, а посебно шумовитом пределу (шума упија електромагнетне таласе), често ни пар стотина метара. А то су услови на већини граничних караула. То је најчешћи узрок "квара" (нема домета). Семи-дуплекс веза (преко репетитора) обезбеђује далеку већи домет, што зависи од тога да ли је на располагању један или више репетитора. Битно је да је репетитор у домету те ручне или колске радио станице (РтлУ 66/17  и варијанте за мотоцикле РтлУ 66/17м )

У ЈНА репетиторска мрежа је покривала (а и ту ограничено) само највеће градове (Београд, Загреб, Љубљана), као и неке путне правце. Све остало је био непокривено.

Осим тога ради се о најмање заштићеној (лако се могла "слушати") и вези која се најлакше могла ометати. Било је довољно да неко у истом каналу има јачи уређај и да притисни тастер (случјано или намерно) и да блокира рад тих станица. Ова мрежа (у ЈНА) је примарно била намењена за рад командовања у гарнизонима где канал није морао бити заштићен (кретање возила, редовне активности и сл.) и за рад војне полиције. Е, онда се неко сетио да би било добро то дати и граничарима. Као, то ће решити питање брзе и квалитетне везе.  И... то је оно што ви овде пишете. Апсолутно сам сигуран (јер знам) да су прави везисти били против тога. Бољи је и сигурнији РУП-3 (33), а још више РУП 2/2 или /2К од ових радио станица. Само ове уређаје је требало носити и имати обучене људе за њихово коришћење.  

Да се разумемо, РтлУ 66/13 (као и РТлУ 66/17) су били за своје време (почетка 70-тих) врло квалитетни уређаји, посебно РтлУ 66/17. Мана им је бил тзв. микротелефонска комбинација (издвојени микрофон) јер је био од лако ломљиве пластике, врло осетљив на влагу и воду. осим тога каблови нису били спирални већ обични, па су се код испуштања кидали. Такође, прекидачи на уређајима су били доста фини и нису били за грубље војничке тактичке и техничке услове.

Да се колеге граничари не увреде, али просечан војник ЈНА је једва имао више од основне школе, са врло, врло ниском техничком културом. Није било те логистике која би те и било које уређаје на сталној употреби одржао испрване у проценту  80-90%. То је уопште проблем регрутних војски. Могао се Граничарев заставник убити од писања дописа а мајстори од доласка у циљу поправке, али ти уређаји не би недељу дана саставили а да се не покваре. А кварили су их корисници, најчешће неодговорним и неправилним руковањем. Плус, лоши услову рада, неприлагођени њиховој основној намени.  Поменити радио-телефонски уређај је развијен пре свега за потребе цивилне полиције, а не војске.

Да не заборавим, и ови данашњи уређаји имају исти проблем што се тиче рада у "симплекс" вези (траже оптичку видљивост) што се донекле надомешта већом снагом уређаје која је омогућена и минијатуризацијом уграђене опреме).

Ове уређаје су данашњим војскама, (а ЈНА је била започела замену) заменили уређаја типа "Моторла" ("Мидланд", "Кенвуд" и др.).

Kolko se secam, mi smo u vodu vojne policije duzili tri komada RUP-33 i jedan RUP-12 za medjusebnu komunikaciju izmedju pesackih patrola, do duse, tu je bilo i stacionarna stanica koja je bila u objektu.

A sto se tice kvarenja, poznata je pogovorka iz JNA "Daj vojniku kliker i dovoljno vremena, i on ce naci nacin da i to pokvari".  ;D ;D

U večini stvari se slažem sa Dzumbom. Ali želeo bi da dodam: na karauli smo nekde između dobili i jednog vezistu, što bi morao da održava veze, koliko ga je vojska naučila tada nisam ni ispitivao, niti me je zanimalo, znam da je uspeo da spoji dve žice  ;D

A za upotrebu RUP3 baš i ne trebaš neku veliku pamet. Kako se je čuvala ta tehnika, to verovatno znamo svi što smo bili u JNA, ''nije naše''... Opet ne mislite da generaliziram, bili su ljudi kojima je marilo, i onih kojima nije.

 Ma ljudi, nekažem ja da lažete. Ni na kraj mi pameti tako nešto nije. Nego je neverovatno da se tako nešto dešavalo. Kažete u patrolu bez sredstava veze??? Meni je to čudno i kraj. Moje lično mišljenje. Samo vi znate kako vam je bilo u takvim situacijama. Naprimer, u 63.je svako odeljenje imalo RUP 3. Komandir odeljenja( desetar) ga je dužio i nosio samim tim i bio odgovaran za vezu s K-dirom čete ili dalje, već zavisi od situacije. U 32. GDO-u nikako se nije moglo desiti da patrola ode na Granicu bez sredstava veze. Rap pun municije i po zapovesti službeni pas. Dvogled, odnosno noćni je bio normalno sredstvo u radu. Na nivou Karaule za vezu s K-dom je bio onaj uređaj za Kripto zaštitu( izvinite neznam kako se zove) Svi izveštaji su kucani preko njega. NA RPČ formacijska sredstva veze i taj za kripto. A mi smo bili poznati po neopremljenosti :'( Eto, nakon takvih iskustava mi je čudno vaše pisanje. Izvinite ako sam kojom svojom izjavom uvredio nekoga, nije mi bila namera.

 [attachment=1]
 [attachment=2]

 E, sad. Stvarno ne znam odakle sam skinuo sliku. Izvinjavam se autoru i Hvala mu.

Sredstava veze bilo je na razini vodova i desetina. Kamoli ne bi bilo u izdvojenim objektima na osiguranju državne granice. Sredstva su pregledavana tjedno i mjesečno na razini jedinice a pokvarena slana u radionicu lakog remonta. Kvar je morao biti malo žešći da bi sredstvo išlo na srednji remont. Radni nalog je otvaran po prijemu a jedinica je dobijala potvrdu da je sredstvo na popravku. Ova karaula je sigurno bila pokrivena s ČTO ( četom tehničkog održavanja) koja se nalazila u sastavu neke obližnje brigade.

Izvini za ''snažne'' reči. Imao sam sličnu debatu sa jednim drugim oficirom JNA preko PP i na drugom forumu. Ni njemu nije bilo jasno šta se dešavalo, on se je trudio da kod njega bude sve po PS. Verovatno bi i ja tako na njegovom mestu. Ipak mi je priznao da pošto je prošlo več toliko vremena, da nemam razloga da pišem drugačije nego što je bilo.

Verovatno znaš za poslovicu, kde počinje vojska, prestaje logika. I meni još danas nije sve jasno, kako je moglo to da se dešava. Recimo u patrolu smo išli samo sa jednim okvirom (30 metaka). Kao da se ne pobijemo na karauli, a mogao si da ideš u odključanu oružanu i da pokupiš sve metke i da pobiješ sve na spavanju. Verovatno se sečaš slučaja Aziz Keljmnedi. Nije bilo na karauli, ali princip je isti.

Psa? šta je to? Skoro pola godine smo bili brez, a po PS bi morali da imamo 2.

Nočni dvogled? Šta je to, pokazali su nam ga, ali nije radio. Nama su rekli da ga je oficir uperio u svetlo i uništio ga. Dali je to tačno, neznam, ali sugurno verovatno. I šta bi on da navede razlog kvara? Da je on napravio grešku?

One male RUPove su dužili vođe patrole, po naredbi desetara, pa naravno da niko nije imao neku odgovornost. Da je sistem radio, dva RUPa bi bila dosta.

Inače šta bi mi taj RUP pomogao? Da zovem u karaulu, pa tamo desetar zove u komandu, naprave uzbunu, recimo da treba u idealnim uslovima pola sata, pa da se odvezu do sela opet pola sata (1 sat), pa da odu zimi peške do karaule, još jedan sat (2 sata), pa da odu do rejona još jedan sat (3 sata), pa da nas potraže na 10km rejona još sat (4 sata).... đabe, izginosmo mi. Pošto moraš da izvršiš zadatak, odlazili smo da odradimo svoje. Možda če da ispadne patetično, ali najbolji prijatelj ti je puška i municija. Tek onda dolazi onaj što je sa tobom u patroli, pa još jedan do dva sata ništa, pa oni u karauli, ... itd.

Ma nisi me uvredio, samo debatiramo.

Verovatno si ti u pravu, barem što bi teorijski moralo da bude. Ja sam bio samo običan vojnik, ali mogu da ti kažem kako je bilo.

Kilezr.
Nama graničarima sa karaule "Ceršak"  te 1988/1989 godine su bila na raspolaganju samo ta "dva" „ Radio uređaj UKT FM 66/13i “..
Nikakve druge radio komunikacijske uređaje nismo imali na raspolaganju da ih nosimo sa sobom na teren.
Jednostavno više ih nije bilo.
Pa sada tebi bilo moguće ili neeeeemoguće.
Kretali bi se po brdu i šumom „bez veze“ i tako je to bilo od mog dolaska na karaulu pa do kraja JNA.
Sreća nikad se nikome ništa nije dogodilo u obilasku granice i prilikom postavljanja  zasjeda.
Tako da nitko od odgovornih osoba nikada nije postavilo pitanje zašto te radio stanice nisu popravljene, da li je tko poduzeo nešto po tom pitanju.
Sredstva veze su danas u svakoj vojsci prijeko potrebna.
Jer prava i pravovremena informacija putem radio stanice u tim uvjetima u kojima smo mi bili nam je puno značila.
Gledajući ovako naj više je tim nedostatkom radio stanica bila oštećena država.
Jer je imala vojsku neopremljenu za zadatke koje joj je povjerila.

Ovo što spominješ za komunikaciju sa komandom graničnog  odsjeka Maribor o tome ću drugom prilikom.
Nisu  :jok nam trebali kuriri i golubovi pismonoše kako spominješ.

  Sredstva veze smo čuvali koliko smo mogli.Da je bilo i najbolje za vojsku na tržištu, bili su teški uslovi upotrebe.Najmanje 20 od 24 sata bilo je na terenu,po hladnoći,kiši.Nosilo se na opasaču i čuvali smo da ne pokisne.Zimi  na,, laganoj" hladnoći Prokletija smo pazili da ne bude na otvorenom jer mraz ,,troši" bateriju.
   Nismo uvek išli po dnevnoj zapovesti-vremenski,jer su ti rokovi predviđeni sa minimum opreme,a ne za punu i za kretanje po patrolnoj stazi..Uglavnom kada bi komandir hteo da izvrši kontrolu patrole rekao bi da dežurni spremi vojnika koji će da ide sa njim.Dežurni bi preko radio veze rekao:Klasik će da poskupi.Mi bi znali da se sprema u obilazak.Kada bi krenuo sa karaule dežurni bi rekao :Klasik je poskupeo.Mi bi ubrzali do predviđenog mesta.
  Probali smo da poštujemo vreme,ali uz trčanje i nebezbedno kretanje po stazi i uz graničnu liniju nismo uspeli.Nećete da verujete,ali oružje smo uvek čistili po povratku iz patrole bio komandir na karauli ili ne.Po povratku sa straže samo ako je hladno ili kiša.Ionako za 4 sata opet smo izlazili na stražu.
  Što se tiče problema koji bi zadesili patrolu na rejonu,prvo bi išla pomoć sa karaule ,bili smo dobro naoružani,motivisani.Ako bi situacija na terenu bila takva komanda bi tražila pomoć vojne policije i oni bi helikopterima dolazili.Jedina slaba karika u tom lancu je bio komandir karaule,bila je jedna situacija gde sam učestvovao kada smo tražili pojačanje,komandir je bio u selu na pijanki i dežurni je na svoju ruku poslao pojačanje.
   Neću da pišem o tome mnogo,jedino da iako sam imao staža na karauli dosta, do tada nisam osetio takav strah dok nije krenula akcija.Kad je krenula na sve sam zaboravio.Pošto sam bio vodič psa bio sam sam,a druga dva vojnika su bila u onom mraku udaljena od mene oko 30-ak metara.oružje smo držali otkočeno i spremno,kada je došlo pojačanje krenuli smo.
    Još jedna stvar me buni.Mi smo na karauli kada bi pošli u patrolu nosili napunjeno oružje.Metak u cev i zakočeno.To je bilo po dnevnoj zapovesti i komanda je bila upoznata sa tim,nije bio hir komandira.Sa kim god sam pričao nisu mi verovali.

  Za obezbeđenje granice danju su bili osmatrači a noću patrole i zasede.Kada su vojnici po ugovoru otišli sa karaule sav teret obezbeđenja je pao na redovnu vojsku.Nismo dobili dopunu,u patrolu je išlo uvek samo tri vojnika i pas.Zbog bezbednosti bilo je zabranjeno kretanje patrolnom stazom,nikada patrola nije išla istim putem u isto vreme i poštovali smo uglavnom razmak između vojnika.
   Dežurni bi pročitao zapovest proverio da li je patrola opremljena po propisu,otišli bi do grudobrana napunili oružje,zakočili i izašli u patrolu.Pas,vodič psa,vođa patrole i pratilac.Kada sam došao na karaulu nosili smo svu opremu,vremenom je smanjivana.kada smo dobili pancire,nosili smo rap sa 4 puna okvira,2 bombe,čuturicu,danju artiljerijski durbin,noću pasivni.Jedno mesec dana nosili smo svu opremu i pancire jedva smo se kretali.Nisam posle toliko vremena siguran kojim tempom i redosledom smo smanjivali opremu i šta smo na kraju nosili,ali je bilo lakše.
   Nosili smo sdo ali nismo smeli da ga jedemo.
Dok nismo dobili radio vezu,noću vođa patrole bi od dežurnog dobijao signalni pištolj i kutiju sa raketama.Panciri su imali na leđima veliki džep i napred 4 manja.Nije bilo ploča,te prednje džepove smo koristili za: cigarete i upaljač,olovku i papire za pisanje,signalnu municiju..Često smo bili samo suvi ispod pancira i šlema.
   Jutarnju filskulturu ako smo radili samo 5-6 puta,ne radi se ako je pojačano stanje bezbednosti a ono je skoro stalno bilo na snazi.

Већина читалаца који читају моје постове на овом форуму знају да изуетно ценим ЈНА, као генерално добру организовану војску чији "лик и дело" у већој или мањој мери, хтели то да признају или не, баштине све војске настале након СФРЈ. Ипак, да је било првокласних, некад не схватљивих глупости било их је. Зато се и чудим неким који су били у тој ЈНА а за то не знају. Добро, можда сма је од већини, по природи ствари био на изворишту информација па сам неке ствари боље знао.

Ево једне ортодоксне глупости:

Да ли се неко сећа да ли је и како стражар у ЈНА био наоружан?. Имао је један пун оквир муниције у торбици а пушка је била празна (празан оквир у пушци). Тај пун оквир муниције у торбици је имао један осигурач који личи на ручицу за отварање на данашњим конзервама. У случају потребе војник је морао да извуче тај осигурач и тако ослободи муницију. То уопште није било ни лако ни једноствано. Дакле, стража се чувала с празном пушком. Пуњење оружја је било отежано и у стресној ситуацији немогуће.

Е, сад, зашто се онда чуди што су граничари у време ЈНА носили по један пун оквир муниције (надам се ипак без осигурача). Намера осигурача и смањене количине муниције је била да смањи могућност ванредних догађаја. Осим тога опасност на граници, без обзира на приче којима су старешине страшиле војнике су биле битно смањене, посебно мерено са данашњом ситуацијом.  Границу прво чувају обавештајне службе и њихова сазнања да ће доћи до опасности (упада терориста, шпијуна), па тек онда граничари. Граничари су се "сукобљавали" углавном са класичним пребезима и локалним шверцерима, не са непријатељским специјалцима или страном војском, врло ретко са тзв. организованим криминалним групама. То је дошло касније, са Тачком 11 и "демократизацијом" .

Друго, немојте упоређивати ондашњу ситуацију (посебно 80-те године) на граници са данашњом. Тада је најчешћи облик повреде државне границе био због бежања људи (углавном са Истока) на Запад, затим шверц стоке и робе широке потрошње. Било је и дроге, у зони најживљих граничних прелаза, али ни 10% данашњег обима шверц дроге преко границе. Ондашњи криминалци су "фино васпитани људи"  за ове данас.

Такође, ја сам апсолутно сигуран да су многе карауле често слале патроле без икакве везе (уређаја везе). Објективно за тим није увек ни било потребе, односно могло се и без тога. Гранични рејон, без обзира колико је био је такав да је пуцања у ваздух био довољан да сигнализира позивање у помоћ. Свакако да је уређај везе могао користити. Најбољи и најквалитетнији уређај који се могао користити је био РУП-12 или РУ -2/2 (к). Ипакм тај уређај тражи мало "квалификованијег" послужиоца. Осим тога био је релативно скуп (данашње далеко модерније верзије уређаја истог типа кошатју око 20-30000 евра) и није га баш било довољно, посебно не да их буде на пар стотина каруала (бар по два комада). Вероватно је служио (ако их је било) за везу караула - команда граничног батаљона.

Није се ни очекивало, нити је то био задатак граничара да "воде рат" на граници, већ да уоче и известе, ако могу задрже евентуалне илегалне прелазнике. У случају опасности било је предвиђено да се увек прво реагује из карауле (пошаље помоћ). У 99% случајева то је било довољно. То што се неко плашио или очекивао да ће за 5 минута стићи тенкови или хеликоптери да бране патролу од напад је ипак наивна представа војника подстакнута причама старешина са караула (углавном нижих официра и подофицира) који ни сами нису разумевали механизама заштите и реаговања. По дубини је гранични батаљон имао вод за интервенције који је , зависно од услова (удаљености и стања путне мреже до караула) могао да интервенише у року од 1- неколико сати. Даље, свака "А" бригада је имала вод или чету у приправности за интервенцију. Најмобилније и сигурно најефикасније интервентни тимове давали су батаљони војне полиције који су дословце имали једна вод у готвости за интервенцију. Они су били спремни за  покрет у року од пола сата од примљеног сигнала. Уствари могли су одмах да крену (за 5-10 минута). На Батајници (за тај аеродром знам) је било увек у приправности један хеликоптер за превожење где треба. Вероватно и у Хе пуковима у Загребу и у Нишу. То је проверавано више пута и функционисало је. Дакле, постојао је солидно разрађен систем снага у готовости и интервенција, укључујући и границу. И то је било довољно.

  Na granici su svi nosili pun borbeni komlet za ap i pm 150 metaka,a za snajper ako se ne varam 50 metaka,bez osigurača.Stražar na karauli nosio je svoje oružje,municiju i šlem ( kačket-beretka),na susednoj karauli pored koje je prolazio put,sa jedne strane  je reka Cijevna brza i hladna reka stražar je nosio i pancir.
  Što se tiče sredstava veze,govorim za vreme koje sam ja proveo na karauli bilo je neophodno.Jednom prilikom bili smo na rejonu 1,osmatračko mesto 2,kako smo na visini vidimo celu okolinu.Videli smo patrolu susedne karaule,a jedno 200-300 metara od njih ilegalnog prelaznika.Oni ga nisu videli.Pozvali smo ih i rekli im uočeno.Nisam u kontaktu sa nekim ljudima koji su bili na drugim karaulama ili granicama tako da ne mogu da napišem šta su oni imali od uređaja radio veze,ali bilo ih je.
  Neznam koja je cena bila tih prenosnih uređaja ali sam sasvim siguran da nije bila prevelika za opremanje graničnih jedinica,ali tu je opet budžet i ono po proceni šta je potrebnije.
  Ono što sam napisao za pomoć tako je bilo,prvo karaula pa tek onda vp.Tako su nas informisali na obuci starešine,a i pisao sam da je bilo takve intervencije od strane vp,mada je vp više otišla u pretragu terena,a ne za odbranu patrole ili karaule.Postojao je i interventni vod graničara u kasarni,oni su išli u ispomoć tamo gde je bilo potrebe.

Dzumba, preko dana jeste bio prazni okvir u pusci, ali nocu u pusci je stajao puni okvir sa osiguracem ba njemu. Ti okviri sa osiguracem su u sebi imali 25 metaka i nije bilo tolko tesko izvaditi taj osigurac, jednostavno izvuce se iz puske veoma brzo. Osigurac je bila zicana naprava u obliku slova U sa dodatkom za povlacenje sa zatvorene strane, a sa otvorene bio je zapecacen sa tankom metalnom zicom i zigom na olovnoj plombi.

Crki, ti si sluzio malo kasnije od perioda za koji Dzumba prica, tako da je u vreme tvog sluzenja vec pocelo "veselje" u nasim krajevima i mnogo toga se promenilo.

Dok sam sluzio u pesadiji, veliki deo vojnikovanja sam proveo na izdvojenoj vanaerodromskoj strazi, tako da su mi ova vasa iskustva sa granice veoma bliska i poznata, do duse, ne u celosti, ali veliki deo sluzbe na vanaerodromskoj strazi je bio slican. Do duse, mi smo koistili induktorske telefone za komunikaciju sa stazarskim mestima koji su bili dalje od zgrade, ali patrole takodje nisu imale radio vezu sa zgradom ili sa izdvojenim strazarima.

Трпе, морам да те демантујем што се вађења осигурача тиче. Војник у стресу (хитности да га извуче) морао је да савлада силу притиска опруге у оквру (и сам знаш којом силом стављаш 26 , 27, 29, 29 и 39 - не баш тако лако). Треба бар 2-3 кг, ако не и више. Осим тога та жица која је држало пломбу је захтевала  још већи додатни напор иако изледа танко. Све у свеми ни брзо ни тако лако као што изгледа, посебно када су у "паници" да то урадиш одмах. Друго, нема шасне да то урадиш држећи пушку у једној, а другом руком вучеш осигурач. Могао си то да урадиш само ако је добро стегнеш: скинше па "одозго" наслониш (притегнеш) док вучеш осигурач или коленима (ставиш пушку међу ноге) притегнеш пушку. Ово ти причам из прве руке јер сам ја био иницијатор укудања тог осигурача. Све то смо пробали и демонстрирали да би убедили "стручњаке" да то ничему не служи осим да отежа војнику посао.

Dzumba, u večini stvari se slažem sa tobom. I ja se slažem da je JNA bila u principu dobra, ali često je zatajio ljudski faktor. Mi graničari imamo svoje specifike, ali recimo obična vojska se po mome najviše žalila na hranu. Šta joj je falilo? Knjiga kuvarica JNA, je jedna boljih kuharskih knjiga, sve je detaljno opisano, ali ako se kuvari ne potrude uništiče i najprostiji obrok. Slično je i sa tehnikom, pa imali smo rupove, ali nisu radili, opet ljudski faktor što nisu bili servisirani ili zamenjene baterije.

Inače onih osigurača na okviru se ne sečam da sam video, a straže i patrole smo uvek imali sa punim okvirom u puški, a metak u cev je išao samo ako je bila neka ozbiljnija situacija. A da su nas plašili je u stvari uredu, neka se stvori neka atmosfera odgovornosti, ipak je granica. Iako tamo kde sam bio je bilo bogu iza nogu, pa nije bilo skoro nikakvih problema, ali na karauli bliže graničnog prelaza bilo je više ilegalnih prelaza. Pa ipak se ne sečam da bi se neko žalio da su prelazili naoružani ljudi.

 Trpe, a stražarsko mesto br 6??? Bauk za Aerodromsku stražu!?

Džumba.
Svaka čast na iscrpnim i stručnim objašnjenjima.!!!  :klap

Ovdje spominješ karakteristike radio stanice i njene mogućnosti.
To je točno.
Granična linija SFRJ sa Austrijom je šumovita i brdovita.
Tako je i taj problem tu bio u radu sa tim radio stanicama.
Međutim na karauli "Ceršak" radio stanice nisu radile ni ispred karaule a kamoli na terenu, znači u pitanju je kvar.
Onda se opet pitam zašto je JNA koristila te uređaje ako se znalo da je takva konfiguracija terena i da će biti sa njima problem u komunikaciji.

Pa kažeš: "prosječan vojnik JNA je jedva imao više od osnovne škole, s vrlo, vrlo niskom tehničkom kulturom".!
Dobro, neka bude kako kažeš.
Ja mislim da radio stanica "UKT FM 66/13i" nije toliko komplicirana za rad da se ne bi znalo na nju raditi.
Napravljena je tako jednostavno da bi u 60 sekundi sve o njoj shvatio što trebaš znati.
Drugi je problem ako se ona namjerno ošteti ili onesposobi. 

Pa kažeš: "Mogao se Graničarev zastavnik ubiti od pisanja dopisa a majstori od dolaska u cilju popravka, ali ti uređaji ne bi tjedan dana sastavili a da se ne pokvare".
Nije to opravdanje za moga zastavnika i za granični odsjek Maribor.
Zasjedno mjesto "Rupa" je naj češće korišteno za ilegalne prelaske.
Tu dolaze nepoznati ljudi, opasni, i po danu i po noći.
Radio stanica nam je tu stvarno trebala a nismo je imali.
Jednom prilikom je stražar čuo pucnjavu na tom zasjednom mjestu, a dežurni karaule nije znao što se događa pa je odmah poslao pojačanje vojnicima na zasjedno mjesto "Rupa".
Da je imao radio stanicu znao bi odmah što se dešava i nikoga od vojnika nebi trebao slati na tu intervenciju.

Имао сам прилике да контактирам (директно радим) са пар хиљада људи - војника на одслужењу војног рока. Осим оних из моје јединице имао сам добар увид и у оно што се дешавало и у суседним јединицама (у истој касарни где је сваком моменту било до 2-3000 војника). У јединице војне полиције долазили су пробрани људи. Врло ретко је било људи без средње школе,а било је доста оних са факултетом. Дакле, то је била "писменија" категорија људи у сваком погледу. Ипак, до кварова управо на овим уређајима о којима причамо је најчешће долазило  због непажње корисника. Ако томе додамо да нема идеалног средства (све се квари и има свој век употребе и мане) и идеалне логистике онда је проблем и израженији. Уопште не оправдам  заставника са било које карауле нити било кога, само хоћу рећи да су уређаји страдавали највише због непажње (свесни и несвесни нехат) као производ незнања али и лоше обуке. Већина корисника тих уређаја који нису били у војној полицији се са тим сретала на самом терену, тј. граници. Учили су да рукују са уређајима тако што би им неко (најчешће нека  "џомба") рекоа "овако". А да ли баш треба "овако" или "онако", мало је кога било брига. Дакле, непажња корисника + лоша обука + мане самог средства ( није намењен за класичну војну употребу, понајмање за границу) = лош резултат

Најчешћи кварови:

- прекид кабла који држи МТК (микротелефонску комбинацију) - или код самог уласка кабла у МТК или код конектора који га спаја са уређајем; Најстаје најчешће због испадања из руке, а не ретко и због тога што га из досаде војник, врти; Могло се делимично решити постављањем спираног кабла, што није урађено иако смо ми из трупе, као корисници, више пута то тражили. Зашто? - инертност система и позивање на "стандарде".
- несиправн прекидач на МТК- многима је служио да "убијају" време па су га онако дрндали - "клик-клак", да прође време; такође, велика влага га је скоро редовно избацивала из употребе;
- дотрајале батерије - што је најчешћи квар и данас на овим модерним уређајима - најчешће пробле настаје стављање уређаја на пуњење након сваког коришћења, што је апсолутно погрешно; пуни се када се испразни; батерија може да издржи око 1000 пуњења и требало би да траје око 2 године. врло често нису трајале ни 6-7 месеци; часто пуњење смањује капацитивност батерија;
- поломљена антена - најчешће због залегања, савијања и сл, али и због тога што је корисник сам савија и "дрнда" из досаде.
- поломљени прекидачи на контролној табли - били су доста нежни, посебно за грубље услове коришћења у војсци

Наравно да је веза важна. Не спорим да је била потребна и нужна и на граници. као што је важна и бтина и данас и било када и било где. Ово што ћу написати не пишем да бих паметовао, него да бих данашњим корисницима (можда мање искусним) указао на неке суштинске ствари. Најкраће. Постоји више врста веза: сигналне везе, жичане и бежичне -  радио везе, радио-релејне, радио-телефонске,сателитске а дана и интернет везе и др. Међутим, у сваком послу најважнија је тзв. идејна веза: да знамо ко шта ради, ко како ради, ко где када и чиме ради; да имамо унапред договорене разервне начине комуникација, утврђене варијанте деловања  "ако нешто крене другачије". Најбоље је када смо тим који "слично дише" и где се чланови међусобно разумеју. Најбоље је ослањати се на ту везу, а оне друге везе ће битно помоћи. Обрнуто, никаква техника (уређаји) неће пуно помоћи.

Ova diskusija kao i mnogi primjeri iz prakse, daju za pravo da je srestvo kojim barataju obični
vojnici - borci, što jednostavnije za upotrebu, bez suvišnih prekidača i dugmića. Iz razno raznih
razloga za kratko vrijeme svaki će uređaj biti urnisan.
Sjetimo se samo kako izgleda običan klasičan TV u vojničkom klubu. Drnda ga i kurta i murta i
najnoviji televizor za kratko vrijeme izgledaće k'o da ga je pregazio kamion.
Za jedan kvalitetan i lako upotrebljiv uređaj veze u patroli dovoljan je uređaj koji ima samo dva
dugmeta - prekidača, uključi/isključi i izbor kanala i stim je sve rešeno. Ostalo potrebno uređaju,
ili je unutar uređaja ili posebnim pretincem nedostupno običnim korisnicima.
Stime je sva problematika rešena. Naravno uz pravilno vođenje računa o tom uređaju. U principu
u takvim situacijama mora biti neko striktno zadužen da vodi računa o uređaju (punjenje baterija i sl.),
a ne da je to kao prepušteno svima. Svačije i ničije... ;D
E, ali ko će dati pameti..... ::) :'(

Jedno pitanje za stručnjake, na koliko daleko se čuje pucanj iz puške ako mora zvuk da ide nasuprot vetru. Ne treba da je oluja, ono nešto malo što uvek duva po brdima. Znam da je još puno faktora, kao šuma, konfiguracija terena, itd, ali odprilike.

Hvala za odgovor.

Možda su nam kad rekli, ali sam sigurno zaboravio.

Pošto nisam dobio odgovor iz prve ruke (prakse), potražio sam na google, uglavnom američke debate. Odgovori su bili neki dosta argumentirani, da zavisi i od uslova, a bili su u rangu od 2-5mls, znači 3 do 8 km. Iako mislim da bi molo i manje u najgorim uslovima, (jak vetar, sneg, šuma).

Džomba.
Ovako, ja sam 1988 godine bio u JNA na straži u kasarni „Tone Tomšič“ - V.P. 8164/20-3 - Maribor.
Također sam 1988/1989 godine bio na straži  i na karauli „Ceršak“  V.P. 5457 - granični odsjek Maribor.

Situacija kod mene je bila ovakva.  :rtfm
Kad sam došao u JNA u četi sam zadužio puškomitraljez M72B1 7,62 mm.
Onda jednog dana došao red na mene da budem jedan od nekolicine pripadnika iz čete koji će davati stražu u kasarni.
Međutim kad sam išao na smjenu straže išao sam bez svoga puškomitraljeza M72B1.
Straža je bila smještena u prizemlju zgrade komande kasarne.
Tu su nam podijelili automatske puške M70B1  7,62 mm, kako svima tako i meni.
 Stražar je morao imati u pušci prazan okvir.
Okvir sa mecima je morao držati u rapu.
U tom okviru u kojem su bili meci je bilo 10 metaka, ni metka više ni metka manje.
Taj okvir sa tih 10 metaka nije imao taj osigurač  o kome pišeš.
Ja taj osigurač  nikada u JNA nisam vidio ni dan danas ne znam kako to izgleda.

Situacija na karauli „Ceršak“ je bila ovakva.
Tko bi bio na straži ispred karaule svatko je nosio pušku koju je dužio.
Tako sam ja na stražu nosio puškomitraljez M72B1 7,62 mm.
Sada dolaze na red meci.
Ja sam na raspolaganju na karauli imao 120 metaka (4 puna okvira) + 1 okvir prazan.
Tih 120 metaka sam imao i na straži ispred karaule i u obilasku državne granice.
Nitko od nas graničara na karauli „Ceršak“ nije imao taj „osigurač“ za metke u okviru.
Nikada nisam čuo da je to imao i netko na susjednim karaulama.
Stražar ispred karaule je u pušci morao imati okvir sa 30 metaka.
Znači tada je stražar u rapu imao 3 puna okvira i 1 prazni okvir.
Tako je i granična patrola koja je obilazila državnu granicu i postavljala zasjede morala u pušci imati okvir sa 30 metaka.
Jedina iznimka je bio snajperista.
Snajperista je na karauli dužio 40 metaka (4 puna okvira) + 1 okvir prazan.
Kod njega je bila ista situacija u rapu (3 puna okvira + 1 prazni) i u obilasku granice ili kad je bio na straži ispred karaule.

Mislio sam nešto napisati ranije ali neznam koliko se uopće može dati odgovor na tvoje pitanje.

Moj primjer je čisto iz svakodnevne prakse.
Nedjeljom kad je lov preko puta mene često svrate lovci i njihovi psi.Udaljenost jedno 1000 m.

Kad je ljepi dan i nema popratnih zvukova izgleda kao da pucaju u dvorištu.
Dovoljno je da puše samo malo jače jugo, ne olujno, niti ih ne čujem.

poz.

 Bio je osigurač, ali smo ga kao nepraktičan samoinicijativno povukli iz upotreba u 32.om GDO.

Као што рекох осигурачи у оквирима су укинути негде 1989. године (можда средином, можда крајем те године, не сећам се).

Пуцањ пушке се чује приближно тако како си прочитао у америчкој литератури. Ипак, то се односи на оптималне услове (температура 15-21 степен, ветар до 3м/с, влажност ниска и сл.). То, генерално зависи од много којечега. Тепрературе ваздуха, влажности (уствари од густине ваздуха), конфигурације тла (брдовито или не), пошумљености, дан или ноћ, других звукова у околини оног који слуша, позиције слушаоца у односу на пуцањ (иза препреке, испре дпрепреке) и др. Може се дестити, а то је врло често у брдско планинском, пошумљеном земљишту, где је граница, да се пуцањ објективно не чује ни на 4-500м. Некада се чује, али се не идентификује као пуцања, јер су људи у затвореном простору (у караули) где се спољашни звуци другачије чују. Дакле, сигнализација пуцњем може бити спорна, ако претходно то није проверено.

Колега Граничар, мој надимак на форуму је Џумба, не Џомба, мада се не бих љутио и да је тај.

Pun okvir u pusci se poceo nositi krajem 1990.- pocetkom 1991. godine. Otprilike u istom periodu i starjesine su morali nositi licno oruzje.
Zbog velikog broja incidenata, odluceno je da se postave osiguraci/granicnici u okvire punjene sa 25 metaka (kako je to vec opisao dzumba). Posto su bili plombirani, kod predaje okvira nije se vrsilo praznjenje istih i prebrojavanje metaka.

Kile, verovao ili ne, nemam niti jedan dan straze na "strazi 1", pa tako da nisam osetio cari strazarskog mesta br.6 ;D , moja straza ke bila vanaerodromska "straza 2" gde smo cuvali maskirane rezervoare sa gorivom, kao i pretocno mesto pored pruge, gde su se ti reservoari punili.


Dzumba, ja sam 1990-1991 godine jos uvek imao osigurace na okvirima.
Da budem iskren, nikad i nisam probao da izvucem kompletni osigurac iz okvira, probao sam samo tolko kolko da ne ostetim plombu, i nije tesko islo, al ko ce ga znati. :D

taj osigurac ja sam vido kod vojnih policajaca ispred komande armije u nisu, i vukli su ga bogami do 93. a mozda i jos kasnije.

trpe, gde je strazarsko mesto 6? (poznajem aerodrom prilicno dobro)

Dzumbi i Solarisu: ja se bavim poslom koji traži opširno znanje o zvuku, pa bi teroetski mogao zračunati koliko se čuje na određenoj distanci, ali ne mogu, jer ni neznam kakvu buku pravi M70. Pa onda idu faktori kao kako je puška okrenuta jer ne parvi istu buku na sve četri strane (to sam ''isprobao'' da desno od puške može za ceo život da ošteti sluh), teren, vazduh, gustina vazduha (nadmorska visina), zemlja, prepreke, teren, i šta ja znam šta još sve, a to ni nije bio moj smisao da se daju tačni brojevi, ali onako iz iskustva. Inače ja živim u gradu, odprilike 1km i još malo od železnice, pa se poneki dan, zapravo noč,  baš jasno čuje. A voz pravi znatno manju buku od puške.

Inače ja sam bio 86/87 u JNA, pa puške nisu bile nove, ali nikad nisam video te osigurače protiv ispadanja muncije. Znači ni pre mene nisu imali. Sečam se jedino male rupice na dnu okvira pa se odma vidi, dali su svi metci na broju.

Neznam kako je je bilo u kasarni na straži jer nisam bio, ali na karauli smo išli svako sa svojim oružjem na stražu, ko je dužio M70, to mu je bilo i za stražu, ko je dužio PM, išao je sa tim na stražu, ko je dužio snajper išao je sa tim na stražu. I uvek sve samo sa jednim punim okvirom. Kao što sam ranije napisao i u selo smo išli sa punim okvirom, jedino što smo malo pre sela morali da izvadimo okvir iz puške (što ne znači da neki plašljivac nije imao metka u cevi  ::) )

Osiguraci su se koristili i 1997.godine. U to vreme sam cesto bio komandir straze u rezidenciji "Karadjordjevo" i tamo je bilo predvidjeno da strazar u pusci ima takav (redukovan) okvir sa 25 metaka plus municija u torbicikoja je bila bez osiguraca.
Posle 1997.godine se ne secam da li sam vidjao te osigurace ili ne.

Crki.  :klap
Kod mene je na karauli "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor, vojnik je maksimalno nosio 120 metaka a snajperista 40 metaka.
Imam informaciju od jednog graničara koji je bio na granici sa Albanijom da su na teren nosili 150 metaka, također nije bilo tog osigurača u okviru.
Tu se opet postavlja pitanje tko je donosio odluku i na osnovu čega se donosila odluka koliko će vojnik na granici nositi metaka sa sobom :help, jer vidim da je svigdje bilo šaroliko po tom pitanju.

Također na straži ispred karaule "Ceršak" nikada nitko nije nosio šljem.
Šljem sam nosio dok sam bio na straži u Mariboru u kasarni „Tone Tomšič“ - V.P. 8164/20-3.
Sad se postavlja pitanje u vezi nošenja tog JNA šljema.!?
Ima li pravilo  :rtfm kada se je nosio šljem a kada se šljem nije nosio. ??

Ношење оружја, као и друге опреме на дужности генерално је било регулисано Парвилом службе,а за граничаре, војну полицију и друге службе њиховим посебним правилима. Такође, свака стража је имала елаборат који је урађен на основу процене. На основу процене дефинише се број и распоред стражарских места, наоружање сваког стражара, поступци и др. дакле, могло је бити оступања, зависно од процене,а ли је Парвило службе ОС (ЈНА) било основа.

Када је у питању граница начин рада је дефинисан Правилом граничне службе. Такође, највероватније  (нисам био граничар) је постојала процена за сваки рејон, односно караули на основу чега је дефисана служба: број патрола, јачина, број заседних места и др. као и наоружање и начин ношења.

Ко има Правило граничне службе могао би да погледа.

 Koliko ja znam, svaka karaula je imala napisan elaborat. Isto i RPČ. A u elaboratu je sve definisano kao što znamo. Eventualno bi se ako je došlo do nečeg novog, napisala dopuna ili potpuno novi elaborat.

Verovatno je bilo tako kao što sta napisala kilerz i Dzumba. Ja kao običan vojnik nisam imao uvid u svu papirologiju, niti me je zanimalo, moje je bilo da izvršavam naredbe, a to sam i radio.

Ovde u ovoj debati smo svi iz drugih granica a i ponekiput iz drugih vremena.

Inače u praksi: i desetar/dežurni karaule mogao je da izda naređenje da se nosi više od onog što smo obično nosili. Opet, mi smo morali to da izvršavamo.

Tako je na našu komandu jednom noču stigla jedna kontrola pa su vezisti iz komande pozvali sve karaule i rekli im da se spreme jer če možda kontrola doči i na karaule. Tako meni kao đombi i mom gušteru zapadne da idemo na teren dodatno sa borbenim rancem, gas maskom a gušter je dobio i geofon, koji inače nismo nosili. Za malo da bude zbog toga s..... slaba situacija, ipak preživelo se.

A prema  tome šta ste vi drugi sve nosili izgleda ko da sam ja na pikniku  ;D  :jok

Ja sam sluzio na granici(Karaula Donji Miholjac)klasa decembar 90

pa udri brate, sta cekas? ;)

Да.. изјавим и ја нешто за дневник...

Граничар, Караула између Шида и Товарника.. Без имена а и шта ће име нечему што се састоји од 4 контејнера једног већег и једног мањег шатора.
Не бих о детаљима дас` старији не уплашиду, поготово они који су за време сфрј били граничари.

У децембру 1996 сам бијо резервиста у Бачкој Тополи тада је стигло наређење да се скину осигурачи са оквира, наређење је важило за све.
Поуздано знам да су у то време осигурачи скинуту у Сомбору, Суботици и Сенти.

 Piši brate Severac, što da ne kažeš šta je i kako bilo!? Znam o čemu pričaš, bio sam par puta tamo dok sam službovao u B. Palanci.

Није било ништа наопако..
Него.. имали смо јарбол ал` застава фалила.. јутарње активности у смислу постројавања и филскултуре.. су биле у дефициту..
Ја сам тамо стигао у фебруару 1993 а већ у јуну нам је највећи чин бијо разводник ВПУ.. једном недељно нас је обилазијо један врло пријатан заставник., Он је то чинио недељом и бициклом је долазио из Шида.. после пар долазака.. сусто је...

Dobrodošao na Forum.

Samo se ti razpiši o onim stvarima što bi želeo. Imamo mi vremena da čitamo (i komentiramo).

Samo se ti rapiši, nije nas uplašio ni Tuta bugarin, ni Albanci, ni kapitalisti, ni događaji posle raspada SFRJ... Prošlo je puno vremena, graničara nema više, a ostali su svi drugi rodovi vojske. Mi smo LEGENDE!

 Kao i trpe ni ja nisam bio na straži. Iz 63. su na stražu išli samo ne skakači. A po čuvenju bi trebalo da je negde tamo na kraju piste kod Medoševca,  ili tako nešto :zid  Izvinite , zaboravio sam.

Перо, поменуо си "геофон". Ту "скаламерију" је имала и војна полиција и користли смо их на вежбама, најчешће за обезбеђење простора и објеката. Генерално то је солидна уређај, али му корисници нису били дорасли. Нису знали да га употребе, односно како да га употребе. Захтевао је добро обучене послужиоце, што на граници најчешће нису били ни војници ни старешине. Наравно, питање је колико је и могао да користи и да се користи на граници.

Zdravo, ili dobro veče Dzumba, dali možeš da mi objasniš izraz skalamerija? Hvala, SH ipak nije moj prvi jezik, pa poneke takve izraze neznam.

Ja ču za to vreme probati da objasnim šta je geofon za one koji ga nisu videli (99% JNA)

скаламерија је израз за справу за коју не знаш баш тачно како ради и чему служи. мође се користити и реч шклопоција

Geofon je komplet prijemne stanice i 4 mikrofona, namenjen prisluškivanju hodanja (koraka) po terenu. U kompletu ''koferu'' su 4 mikrofona, koji izgledaju kao kolutiči (?) sa iglom koja se zabije u zemlju, žicama od njih koji se razvlače do centrale, koja je u stvari uređaj za osluškivanje vibracije zemlje. Sad se ne sečam tačno, ali mislim da može da pokriva liniju do nekde 400 metara. Možda sam zaboravio, možda je manje, ali tu nekde. Težina je po sečanju nekde između 5 i 10 kg. Nosi se ga preko remena, znači da nije baš najteža stvar.

Kad se postave mikrofoni, razvuku se žice do centrale (što je u koferu) i osluškuju se zvuci na terenu.

Operator tog sustava osluškuje vibracije u zemlji što jih prouzukuje gaženje zemlje.

Teoretski je to zanimljiv i koristan sustav, ali u praksi ima dosta nedostataka.

Dobar je recimo u obezbeđenju objekta. Loše stvari: ako bi stvarno postojala opasnost od nekih diverzanta trebalo bi da se razvuče po tami, pa onda da treba još nekoliko takvh sistema da se pokriva veči rejon, znači više operatera i patrola... pa ako se čuju sumljivi koraci da se ide tamo da se preveri dali stvarno postoji opasnost... a u stvari teško je razlikovadi dali su ''ilegalci'' ljudi, živina, divlje životinje. Ipak teoretski je bio to dobar sustav da se stvarno zna šta če se desiti, ali da se nezna i da se sa njime pokriva 400m na 10 km je gubljenje para za taj sistem, koji koliko znam elektronike i pojačivanja signala, nije baš imao smisla. Ipak za pokrivanje objekta, kao upozorenje za stražu, tu je dobar!!!

Дас мал`ко распишем.

У Јаково сам стигао средином децембра. Касарна углавном нова, зграда у којој спавамо потпуно нова ми смо прва војска која у њу улази једини проблем је нова кухиња за 2000 душа ал` неради стара кујна има око 100 места а нас 1200.
Ту су нам рекли да смо ми у саставу механизоване бригаде.. броја се несећам а и како би кад сам члан те опаке скупине бијо 20-ак дана.
Ома после нове године прекоманда у Шабац, пре заклетве и ко зна чега још, родитељи и брат већ наоштрили копачке за пут до Јакова.
У Шабац долази нас 50, други автобус са 50 комада одлази у Суботицу.
Шабачка касарна је старије здање и у одноду на Јаково делује као половна железничка станица. Кухиња новија, зграде старе а`л брез грејања.
Два гађања, три-четри одласка на полигон је све од компликоване обуке. Граничарски део буке радимо у касарни..
Крајем фебруара нас деле 50% Шид 50% Лозница.
У Шиду су стару кудељару преправили у касарну но немарим. Ту смо пар дана имали неке вежбице а главно је било упознавање са реоном. У патроле се иде из Шида из касарне.
Почетком пролећа нас измештаду у нешто што они зову летња караула, то је скуп од.. непар.. контејнера и пар шатора.
Вода нам се допрема камионом из Шида а агрегат за струју је испоручен са великондушних 5 литара горива, и то је једино гориво које смо добили за караулу.
Караулу попуњава 10-ак редовних војника пар уговораца и остало резервисти из Шида и Пећинаца.
У патроле се иде редовно и поштују се сва правила граничне службе.. док се не удаљимо 104 метра од карауле а онда.. знате и сами.. били сте граничари..
Омиљено место за одмор на рејону 1 према Дунаву је гробље испред Товарника, то смо звали Код Милета и Кате, Миле и Ката Дракулић су за живота направили себи споменик по свим домородачким правилима а нас је највише интересовала равна плоча од неких... 5-6 м2.
На рејону 2 нам је "база" била Електровучна под-станица на пруги Београд - Загреб, то је била мања зграда на спрат препуна којечега у смислу струје.
Средином лета стиже озбиљно наређење!!! Да граничари поседну мостић (хе, мостић.. звучим ко Шојић) који се налази између Товарника и Илинаца. Тамо постављамо мањи шатор и патрола која иде на реон 2 иде до мостића и тамо остаје 24 сата. Тамо су нас монтирали због шверца горива, камијони из Ђелетоваца су возили у Панчево сирову нафту а враћали деривате..
Таман смо се навикли и "одомаћили" кад још једно наређење! Да се сви официри и подофицири који су рођени ван тадашње Србије дас о`ма вратиду у завичај. До тог наређења воднике смо мењали на месечном нивоу.. Шалили смо се да су подофицири потрошна роба а не војници :).
Некако у исто време нас напуштају и резервисти.. крајем лета одлази и септембарска класа.. остајемо ми децембарци и уговорци, без керова има нас 9.
До краја војног рока је била опуштена ситуација брез много узбуђавања.
Више од пола војног рока смо бринули сами о себи, прилично су нам помогли војници из УН базе у Товарнику РУСБАТ (броја се несећам) као и Полиција и Војска Крајине.
Гориво за агрегат и камијон смо сами обезбеђивали, додатну струју у смислу 2 тенковска акумулатора смо морали да "погурамо" са одређеном количином нафте.
Слушајући приче граничара који су били на "старим границама" сваким слушањем осмех ми све шири..

 Mislim da smo tu vašu " karaulu" zvali džep  ???

Kad je trenutno tema „Šljemovi JNA“, prilikom listanja dnevnika kojeg imam kod sebe naišao sam na ovo upustvo.!!!
Na njemu piše: "UPUTSTVO ZA PODEŠAVANJE OPREME ŠLEMA".!!!
Uputstvo je izdao: "Tehnički remontni zavod Hadžići".!!!
Ne znam da li je taj zavod do dana današnjeg preživio i da li se bavi istim poslovima ali eto ja sam dana 20.9.1988. god. ujutro od Spasković Radoja komandira karaule "Ceršak" V.P. 5457 - granični odsjek Maribor, dobio novi novcati šljem a sa njime i ovo upustvo za upotrebu kojeg sam sačuvao do dana današnjeg.
Pa sam odlučio da ga postavim na stranice ovoga foruma.
U slučaju da pozovo ponovno u vojsku tj. JNA, da vojska prije dobro pročita upustva o upotrebi šljema, da ne bi rekli mi nismo znali, nama nije nitko kazao i tome slično...
Da skratim.
Daje se na znanje ovo upustvo svim pripadnicima JNA, pažljivo pročitajte i proučite.
I za kraj, đaba vam vaši šljemovi kad nemate upustvo za upotrebu šljema.!!!
Evo slike.!

[attachment=1]

mislim da imamo temu oslemovima, pa prebaci ovo i tamo. nek se nadje

Упутство си највероватније нашао у самом шлему (заденуто испод трака са унутрашње стране). Иначе постоји и "правило" за шлем. Поставили смо то у посебној теми, негде у подфоруму КоВ/пешадија.

Реч "скаламерија" је жаргонски израз ("арго", како кажу французи,а у србији се користи израз "шатровачки", мада није баш то) који означава и сложесн систем који неразумеш како и зашто ради и који ти личи на  "склепано" (направљено "наврат-нанос").  Иначе, Перо, свака част на памћењу и доста добром опису уређаја. Наравно, "Систем обезбеђења геофоном (СОГ)" није био скаламерија, већ ја то тако кажем у шали. Има негде неко упутство за његово коришћење самом га морам наћи па ћу га поставити. Пар исправки периниг доста доброг приказа. "Микрофони", како их Перо назива су геофински сензори који вибрацију тла преносе као електрични импулс на централу ("кутију") где се претварају у звук. Добар оператор може да разликује животињу од човека. Уређај је производио "Дигитрон" Бује.

Колега који био задужен за техничке систем заштите (реферат техничке заштите је још у ЈНА био у Одељењу војне полиције; водио га је врло стручан технички официр) је  често обилазио граничаре да би видео како и колико користе тај и још један уређај који су им додељивани (Систем инфрацрвене ограде). Углавном је наилазио да ти уређаји стоје у магацинима, а када се корсте да се то ради тактички погрешно. И дан данас је коришћење система теничке заштите доста проблематично са становишта непосредних корисника (мислим и на цивилне структуре). Најчешћеи узрок је погрешно, унапред створено уверење , да ће техника да реши проблем (ухвати лопова, или илегалног прелазника). Зато се на контро скупе технике смањује број и квалитет ангажованих људи. Међутим, једина истина је да ће лопове, пребеге и сл. хватати само добро обучени и мотивисани људи. техника само помаже у тој "работи" (послу). Други проблем који и даље постоји  је тај да сложенија теника тражи и квалификованије оператере или верзиране кориснике, што најчешће није случај. Они који одлучују о техници су најчешће технички полуписмени, што је горе од технички неписмени. Зато се та техника често недакеватно користи, не контролише и не прати и често квари из незнања, односно препушта случају.

Иначе још у време ЈНА је започет развој савременијег уређаја који је требао јасно да раздвоји људске кораке од осталих корака, као и да идентификује поједини животиње. Такође, требао је бити и интерактиван, односно да на дисплеју приказује (исписује) правац кретања што би битно олакшавало рад оператерау и комбинован видео системом (посебно направљеним за теренске услове, укључује и термовизују). Он је практично доведен до пред крај развоја, али никад није потпуно завршен јер у Србији (то је приведено крају крајем 90-тих) није било произвођача који би то произвео. Наиме , потенцијални произвођач је тражио гаранцију да ће то што произведе (ако он уложи паре, које узгред није ни имао) бити и купљено или да му се доделе средства за освајање технологије. Тако је то остало незваршено, мада је решење било, а и сада је, на нивоу светских решења тог типа. То су искористили старни произвођачи и полицији продали можда, технички напредније систем, али десетоструко скупљи али ипак не и толико продуктивнији.

dzumbo da to nije radila jedna (sad vec propala) fabrika iz ei nis? jednu takvu napravu jeste, i testirana je usred bombardovanja, ali ne znam dokle se stiglo.

Negdje 1988, ili godinu manje nekoliko inžinjera, oficira, iz fabrike Rudi Čajevac je dobilo prekomandu u Pljevlja. U novoosnovanu fabriku Prvi decembar.  Zadatak je bio da razviju, naprave i osvoje proizvodnju ručnog radara koji radi na principu Doplerovog efekta. I napravili su taj radar. Kasnije sam ga viđao u jedinicama.

Tih godinu i malo više dana je bilo fino vrijeme za mene. Nije bilo šefa u kancelariji.   :laugh: :laugh: :klap :klap   Bio je daleko od očiju.

Taj ručni radar se koristio u graničnim jedinicama.

Ove šljemove proizvodnje TRZ Hadžiči sam vidio u Teheranu. Jedno čitavo brdo šljemova. Iračkih zarobljenih, i ašovčića od istog proizvođača.

Mislim da su TZR "Hadžići" osim šlemova i ašovčića proizvodili i metalni-donji deo porcije za jelo dok je posudu za vodu i plastični poklopac proizvodio "Rade Končar".

Hvala na komplimentu, meni je to bilo sasvim logičmo, deo hobija čime sam se tad bavio. Sada mi je deo profesije pa znam nešto malo o zvuku.

Inače mikrofon prenosi vibracije vazduha u električni signal, a gofonov ''mikrofon'' prenosi vibracije zemlje u zvuk u slušalicama.

Ne može i nema toerije da se razlikuje čovek od životinje. U proseku možda, ali teoretski ne.

Aj joш мало о граничарима.. тј. о униформи

Први комплет униформе смо добили у Јакову, оба комплета радни и парадни су били потпуно нови с тим да је радни део имао.. непар.. додатака тачније делова униформе који нису по стандарду ЈА/ВЈ.
Као капе смо добили нешто што веома подсећа на граничарску са шилтом, за разлику од редовних граничарских са шилтом ове су имале чичак за спајање оних "ушију" а материјал је деловао да може издурати све и свја.
Кошуље су биле тамније и од доброг материјала ни налик обичним војничким кошуљама.
Чизме.. хе.. Made in Singapore :) Прилично добре чизме на пертлање. Фалинка која се касније показала је начин спајања ђона и горњег кожног дела чизме. Ти делови су спајани жицом!!!!. Једном војнику је та жица пукла и стајала вертикално, штрчала је неких милиметар или малко више.. у спрези са једнонедељним купањем и вежбама које смо тада изводили дошло је до веома зезнуте повреде, жица је боцкала ногу и на крају пробила кожу а и прљавштина се ту нашла. Тај војник је трпео неко време и тек кад се рана "дала на зло" он је отишао код лекара.
Тек тада су пристали да замене све чизме којима је та жица пукла.
Почетком маја 1993 нам саопштавају да ће добијемо маскирне униформе.. прође мај а униформи нема.. разлог.. Румунска војска добила маскирне па да се не срамотимо прво граничари на румунској граници добијају униформе :) Бар су нам тако рекли.
Током јуна стижу униформе ал` не лези враже... Добијамо кошуље, панталоне и блузу!!! кажу.. кад захладни добијате остало.. ово нам је већ трећи комплет униформе..
Како је време пролазило добијамо прслк и крајем лета ветровку.. са ветровком добијамо и маскирне капе!!! највећи број 3.25 ја добијо 2. нешто... а треба ми најмање 4.
Једном приликом долази контрола из Новог сада.. официри из касарне наређују да ,морамо сви ставити маскирне капе.. Цветићи моји драги.. на шта смо личили.. као да нам је неко ставио шерпицу за млеко на главу., Сва срећа па су официри новосадисти наредили да се комендија прекине и да смо слободни носити капе које хоћемо али сви исте.
Та маскирна униформа коју смо добили је поменута у једном од постова као мешавина М88 и М89.
Капу сам сачувао, кући ми је.
Ознаке на капи су биле разне од петокраке, ЈНА ознаке без петокраке, ЈА, ВЈ и  на крају ТО. Е.. те ознаке ТО су нам подељене негде током лета због ради разлога неког споразума по којем границу на том делу мораду чувати локални резервисти..
Хе.. То је деловало као Драгче из серије Мој рођак са села кад учи краве немачки.. "ако вас неко нешто пита на енглеском ви одговарајте на немачком" тако су и нама рекли ако ко шта пита да кажемо да смо из Шида ил` да лупимо неко село из околине...
Фала на пажњи.

te kosulje su bili indijske ili vijetnamske proizvodnje, ne mogu da se setim trenuno (imam jednu sacuvanu kuci). stvarno su bile dobre, pogotovo za leto. "singapurcanke" su bile lepe za paradu, ali su se lose pokazale bas zbog tog pucanja djona.

Mislim da je moguce napraviti uredjaj koji bi sa solidnom vjerovatnoscu razlikovao ljudski hod od zivotinjskog.

Наравно да је могуће направити уређај који разликује људске од животињскох корака (то је онај развој и показао). Међутим, тешко да је могуће направити уређај који ће разликовати животиње, у смислу да тачно идентификује која је то животињња (крава, јелен, свиња и сл.). Теоретски је могуће, али практично тешко, осим тога сам развој би кошато "ђаво ипо". Ту је и дошло до сукоба "тактичара" и "доктора", "практичара" и "теоретичара".

Ссекир, јесте, та фабрика из Ниша је требала да то реализује. Наравно, нису скоро ништа урадили. Модел тог система,  уставири два функционална модела система направили су три инжињера из ВТИ, и то својом иницијативом и памећу, користећи искључиво комерицјалну опрему, она која се може купити у продавници. Био је приказан на Сајму пре 5-6 година,а један прототпип је постављен на једну од база у КЗБ. Није се лоше показао. Као што рекох, развој је обустављен иако лично мислим да је могао да буде завршен и систем уведен. Није било воље ни пара. Претходни развој уређаја који "детектује краве и коње" је појео паре и убио вољу за све остало. Осим тога разни лобији који гурају стране, далеко, далеко супље системе (имате их сада код граничне полиције) су били врло јаки.

Одећа коју помињете је била купљена на слободном тржишту. Ипак, то нису били комплети, већ делови униформи што је и резултирало оним што помиње "Северац". То је било време "дај шта даш" и где су сви били "паметни".

dzumbo, bilo je i volje i para, ali je neko trebao da makne i proviziju :rtfm znam dosta o tome, moj otac je radio na tom projektu. posle toga fabrika je imala jos jedan odlican projekat (civilni), bolji i od stranaca, ali je opet "ispusila" iz vec pomenutog razloga i propala je.

mozda su posle i kupovali na slobodnom trzistu, mada, zasto bi kad su svi vrlo brzo poceli da kukaju na njih. a bilo je proizvodjaca obuce u srbiji, sto bi uvozili nesto sto pravimo. za kosulje nemam pojma, imam je kuci i stvarno je bila odlicna. kad izbledi imala je boju kao iznosene "vijetnamke". a i izgledala je mnogo "civilnije" od nase stare smb kosulje.

Moj šef koji je radio na razvoju ručnog pješadijskog radara, tada KIK, P.K.Žarko., mi je pričao da se malo dužim korištenjem ovog radara moglo raspoznavati na kojoj se daljini ko kreće. Čovjek ili neka životinja. Radar je davao tonske signale čiji je oblik i intenzitet zavisio od brzine kretanja objekta, njegove veličine i daljine. Radar se je držao u ruci, a na glavi su bile slušalice. Teren se je skenirao usmjeravanjem radara lijevo desno i tražio se je zvučni odziv.

Kao što je ssekir rekao, mi smo kao koristili to. Očigledno sam nešto i zapamtio. Nije bilo puno primera, ali znali smo za to.

Dzumba, ja tvrdim da nema teorije da bi sprava mogla da prepozna dali je u pitanju ilegalac ili živina. Jedino bi mogao dobar operater tog sistema da MISLI da su u pitanju ljudski koraci napram životinji. MISLI!!! Sprava/kompjuter to ne može!

Geofon meri vibracije zemlje na recimo 20-30 (i više) metara, dali se ilegalac/vojnik kreče polako, brzo, dali ''vuče noge'' dali je to živina, itd… nemože i nema teorije.

Čime ne mislim da je to slab sustav, ima dobrih strana, ali nije univerzalan i idealan. Taj sustav je dobar da je postavljen PRE-vremeno, da ima neko da ga sluša 24/7 da ima još uz to i straža, pa i patrola da ide da osmotri stvrnu opasnost…

Probaču da nađem neku sliku ''mikrofona'' nisam našao baš iste ali ču objasniti…

O ''radaru'' na osnovi IC, zvuka, i šta ja znam jo što, mogao bi teoretski da se složim, pa i tu može da bude greška. Opet dolazimo do toga da treba vizualni kontakt.

Ali geofon radi samo na vibracijama zemlje, pa samim time nije sistem sposoban da pravi razliku između vibracija prouzrokovanim od čoveka, ili od životinja.

Izvidjački radar IR-3 se prema podacima sa sajta još uvek nalazi u proizvodnom programu crnogorske fabrike FETS "1. decembar" Pljevlja.

Od geofona kao samostalnog uređaja i nema neke prevelike koristi, Ameri su ih razvijali i koristili u Vijetnamu, a u to vrijeme i spadaju. Danas se ionako razvijaju multisenzorski sustavi (u linku studija o 6 različitih senzora), koji su sve jednostavniji za operatere i koriste off the shelf komponente sa obaveznim procesorom signala.Daleko jeftinije i efikasnije.Pa većinu tih komponenti posjeduje i iPhone valjda. :)

http://chips.ece.iisc.ernet.in/pubs/drdo_wsn_iisc_journal.pdf

Lemi, ja sam bio u JNA pre 25 godina, u svakoj vojsci traje još desetine godiina da se neki sustav stavi u upotrebu ili izbaci.

Geofon je bio dobar sustav. Da imao je mana i svoje zahteve, ali da smo ga trebali, bio je na raspolaganju. Slično je i sa RB,nikad jih nismo upotrbili, ali bilo je dobro da jih imamo.

Jasno, normalna stvar. Htio sam samo reći kako brzina razvoja mikroelektronike (Moorev zakon) utječe na rapidno zaostajanje vojski, ako ne "jašu na valu tehnologije", što se već vidjelo i u SFRJ 80-ih, dok za današnje vrijeme ne trebamo ni pričati. Ispričavam se na skretanju sa teme.

Inače da je stvarn zgustilo, taj geofon bi mogao glavu da nam spašava, isto i RB. Inače bili su RB M80 ze jednokratnu upotrebu, iako je bio naš teren kao ''tenkovsko neprohodan'' ipak bi se u slučaju rata našli neki transporteri, kamojoni, itd... Bili smo dobra vojska, sa dobrom opremom, sa dobrim sredstvima...

U stvari nije ni veliko skretanje od teme. u osamdesetih su se dešavale velike promenjenje tehnologije. JNA jih je do nekde pratila, sve naravno nije mogla. Isto je i sa graničnim jedinicama zelmja koje su nastale na prostoru SFRJ.  Ja na žalost (ili na sreču) ne mogu da pričam osim o mojim ličnim  iskustvima iz vremena JNA iz osamdesetih, a i tu su bile razlike, od početka, sredine, kraja....

Кад сам био у резерви у Бачкој тополи 1996 имали смо неколико бунди кинеске производње, чиними се да негде кући још увек имам дугме са једне од бунди.
Нису биле тако моћне као наше бунде више.. као парадне много финији материјал али и доста тање од онога што ми сматрамо бундом.
Незнам одакле ти примерци нит ми је ко знао дати одговор.

 Par slika sa Limundo (http://www.limundo.com/).

[attachment=1]
[attachment=2]
poz.

Pero™
Takav uređaj "GEOFON" nije bilo na karauli "Ceršak" - granični odsjek Maribor - Slovenija 1988/1989 godine.
Mada bi nam dobro došao jer smo držali granicu kod jednog velikog međunarodnog graničnog prijelaza koji se zvao "Šentilj".
Tu je bilo ilegalnih prelaznika u svako doba dana i noći.
Čitavi taj zapadni dio granice kojega su osiguravali graničari sa karaule "Ceršak" je bio dugačak  2184 metra i to sve pod gustom šumom, baš u takvim uvjetima bi nam taj uređaj dobro došao ako bi mogao funkcionirati  :rtfm u tim uvjetima, "Šuma, vjetar, životinje, zvukovi kamiona, galama na graničnom prijelazu itd...".
Evo jedne slike  :klap koju sam ja snimio sa jednim jako lošim fotoaparatom, na jednom proplanku nakon što sam se samovoljno udaljio sa zasjednog mjesta "Rupa".

Strelica 1 označava karaulu "Šentilj".
Strelica 2 označava međunarodni granični prijelaz "Šentilj".

[attachment=1]

Систем обезбеђења геофонима (СОГ), баш и није био погодан за изразито пошумљено земшиште. Не препоручује се постављање у шуму, посебно ако се ради о високом дрвећу са израженим кореновим системом. Разлог је тај да када се дрвеће њише под утицајем ветра корење дрвећа се помера што изазива вибрације које ометају пријем других сигнала (корака). Уређај се могао подесити да се вибрације изазване покретима корења неутралишу, али се тиме и смањивао пречник осетљивости сензора и ти битно. СОГ је био погодан за пропланке, ливаде и сл.

Из искуства знам да су их граничари ретко користили. Највећи проблем су били оператори који су се морали вежбати да разазнају звукове и препознају сталне шумове од корака. И таман се неко од војника увежба, научи, он оде кући. Зато су их углавном користили код заседа ноћу. Ипак и то врло ретко. Проблем су били и акумулатори. Они су се морали редовно одржавати, односно кондицирати чак и када се уређаји не користе. Већина командира караула и војника на њима су били "операсани" од технике. Још горе је било са Инфрацрвеном оградом (ИЦО).

Dok sam radio u 16. Mornaričkoj brigadi u Zoganju iznad Ulcinja, oko kasarne u kojoj su bili komanda, pozadinski vod, vod za intervencije i četa za obuku imali smo dve linije ukopanih geofona koje su stalno bile u funkciji i radile dobro. Ne sećam se koliko je sondi bilo u linijama, ali znam da su nam zamenjivale dva stražarska mesta.

Баш тако Боро. Углавном су их користили за обезбеђење самих караула. На неким су, као на Зогању линије биле укопане, и добро заштићене и подешене. Ту је то добро радило. Међутим таквих караула једва да је било 10%, а око 50% је имо ове уређаје.

Ja sam bio na granici od januara do septembra 87, zapravo vojni rok je počeo več u 86. Mi smo imali taj uređaj, iako smo bili bogu iza nogu.

I kod nas su na karauli koja je bila bliže graničnom prelazu imali više posla sa ilegalcima. A Šentilj je bio jedan od najprometnijih graničnih prelaza u Jugi, barem na severu.

Inače taj geofon je ojačavao vibracije zemlje, predstavljaj si koliko čuješ korake po zemlji na 20-50 metara? Koliko više buke stvara neki kamijon na nekoliko 100 metara. Vetar nebi smeo da bude problem za geofon, živinu bi ionako morao da pregledaš, ali promet bi stvarao buku za mikrofon. U tvojim uslovima bi bio geofon stvarno ograničeno dobar, ako bi imao uopšte nekog smisla.

Verovatno smo baš zbog verovatnoče prolaza mi pokrivali 10km a vi samo 2km.

Slika neštog sličnog JNA geofonu/mikrofonu

[attachment=1]
JNA verzija nije imala onog gornjeg belo crvenog dela, ''telo'' je bilo nekde premera 3-4 cm i visine nekde 5 cm. Naravno SMB boje :D I jedna žica je izlazila iz njega.

To se sa iglom zabije u zemlju, razvuku žice, do centrale... pa se tamo osluškuju zvuci što se stvaraju hodanjem. Nije loše sredstvo, ali ima svoja ograničenja. Pa zar nema sve?

Barem toliko da se zna o čemu govorimao.

[quoteauthor=kilezr link=topic=19661.msg257001#msg257001 date=1355766324]

Samo dva ( 2 ) radio uređaja na karaulu???
Ma, dajte!
Nije da je nemoguće, nego je neeemoguće.
Pa čime ste imali vezu s K-dom granične jedinice, kurirom ili golubovima pismonošama?
A da ne govorim o potrebi da izađe grupa u cilju podrške patroli na Graničnoj liniji.
Našli bi ih verovatno po tragovima hlebnih mrvica?
Ajde da se malo uozbiljimo.
Da je bilo sve potaman i u vreme JNA- nije.
Ali da su Granične jedinice i u to vreme bile opremljene - bile su. [/quote]


Kilezr.
Pa eto da te razočaram.
Nije bilo golubova, kurira i mrvica kruha.
Sredstvo komunikacije između karaule "Ceršak" i graničnog odsjeka Maribor je bio "Induktorski telefon M-63".

Evo njegovih slika.

[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Samo preko induktorskog telefona M-63 su graničari sa karaule mogli komunicirati sa graničnim odsjekom Maribor.
Nikakva druga varijanta nije bila moguća.
Centar veze graničnog odsjeka Maribor je bilo smještena u Mariboru u kasarni "Tone Tomšič" V.P. 8164/20-3.
Njihov pozivni znak je bio "Cerovica".

Evo slika zgrade komande graničnog odsjeka Maribor u kojoj je smješten centar veze "Cerovica".

[attachment=2]
 
Ovaj pozivni znak „Cerovica“ sam ja bio zaboravio nakon izlaska uz JNA ali nedavno me je na taj pozivni znak bio podsjetio jedan graničar sa jedne karaule graničnog odsjeka Maribor.
Taj telefon je u karauli "Ceršak" bio smješten na 1 katu u sjevero-istočnoj prostoriji karaule tj.  u dežurani.
Naj više poziva je bilo iz karaule prema centru veze "Cerovici".
Vojnik koji bi se javljao na taj telefon u "Cerovici" bio je zadužen da zapisuje sve ono što mu dežurni sa karaule kaže tj. izdiktira.
Naj češće se telefon koristio da se odgovorne osobe u graničnom odsjeku Maribor izvijesti o tome koliko na terenu ima zasjeda, gdje su zasjede postavljene, u kome vremenu su postavljene, kada je zasjeda pošla na teren, kad se zasjeda vratila sa terena, koja je lozinka, koji je odziv, također bi dojavljivali i događanja sa trena tj. što smo vidjeli, čuli, koga smo zatekli, koga smo priveli, jesmo li pucali, koliko metaka je ispaljeno, tko je od graničara tada intervenirao, jednom dok sam ja bio dežurni karaule javili su mi da će na karaulu doći jedan oficir te da će na karauli prespavati, itd.
Iz "Cerovice" bi naj češće dobijali pozive tipa "Imamo dojavu od policijske postaje "Šentilj-Pesnica" da će večeras grupa od 5-6 turaka pokušati prijeći ilegalno granicu između Jugoslavije i Austrije u blizini zasjednog mjesta "Rupa".
Sve se svodilo na to od centra veze graničnog odsjeka Maribor „Cerovice“ prema karauli „Ceršak“.
Imam informacije da je vojnik koji je radio u centru veze "Cerovici" za svoje prijatelje spajao telefonsku vezu da bi zvali kući.
Ja osobno nikada nisam to pokušao, jer nisam ni znao da je tako što moguće a drugo nisam u "Cerovici" imao nikoga poznatoga tko bi mi to napravio.
Samo jednom prilikom dok sam bio dežurni u karauli jedan vojnik je sa neke karaule koja se nalazila na zapadu graničnog odsjeka Maribor pokušao zvati telefonom redom sve susjedne karaule pa tako i moju karaulu "Ceršak".
Kada sam se javio na taj telefon taj vojnik mi je objasnio da želi stupiti u kontakt sa prijateljem koji se nalazi na jednoj karauli istočno od karaule "Ceršak" te da li bi ja kao dežurni mogao da ga spojim sa karaulom koja se bila susjedna karaula sa istočne strane karaule "Ceršak" a ta se karaula zvala "Slatki Vrh".
Meni to nije bio problem i to sam napravio.
Međutim vojnik koji se javio na telefon u karauli "Slatki Vrh" se nešto iskomplicirao tako da se veza prekinula.
Vojnik koji je pokušavao razgovarati sa svojim prijateljem na jednoj karauli koja se nalazila na istočnoj strani graničnog odsjeka Maribor, to više nije pokušao jer ga je vjerojatno objašnjavanje svakom dežurnom karaule zamorilo. 
Također je za napomenuti da je karaula "Ceršak" imala na terenu u "Osmatračnici" (zapadno od karaule "Ceršak" u šumi jedan telefon koji je bio dosta stariji od ovoga M-63.
Sjećam se da je kutija u kojem je stajao bila crne boje a telefon je vjerojatno iz II svjetskog rata (nisam siguran) jer je imala telefonsku slušalici veliku,  crne boje i jako staroga dizajna.
Interesantno je da taj telefon u osmatračnici nikada nije radio, ni kad sam ja došao na karauli „Ceršak“ ni kad sam otišao sa karaule „Ceršak“.
Tu se također vidi koliko je komandiru karaule „Ceršak“ kao i samoj JNA stalo do ispravnosti te opreme koju su koristili graničari JNA.
Također smo imali jedan telefon koji je bio smješten u portirnicu kod čuvara u tvornici "Lepenke" a koja se nalazila oko 200 metara istočno od karaule "Ceršak" a bio je isti kao i onaj u osmatračnici.
Samo ovaj telefon je radio te smo sa karaule smo mogli dobiti vezu sa njim i sa njega zvati karaulu.

Evo slika pozicija induktorski telefona.
Broj 1 je induktorski telefon na karauli "Ceršak".
Broj 2 je induktorski telefon na zapadnom terenu karaule "Ceršak" na osmatračnici.
Broj 3 je induktorski telefon u portirnici kod čuvara tvornice "Lepenke" u selu Ceršak.

[attachment=1]

Uglavnom to je jedinstven slučaj da je civil mogao tim telefonom nazvati dežurnog karaule "Ceršak".
Zadatak tog čuvara na portirnici te tvornice je bio prvenstveno da čuva tvornicu „Lepenke“ a također  da nam tim induktorskim telefonom javi kad nepoznate osobe prođu pokraj tvornice "Lepenke" (pokraj njegove portirnice je prolazio puteljak prema državnoj granici) i krenu u smjeru državne granice.
Tada je dežurni karaule odmah uputio na teren 2-3 vojnika da sačekaju te nepoznate osobe kod zasjednog mjesta „Dol“ ili zasjednog mjesta „Most“  i da ih privedu u karaulu.
Ja sam imao prilike to jednom doživjeti, na karaulu je sa portirnice tvornice „Lepenke“ zvao čuvar koji je inače iz sela "Ceršak" a zvao se je RUDOLF AMŠL.
JNA graničari su izišli na teren te su stranci privedeni na dojavu tog čuvara i predani naknadno policiji koji su na karauli došli sa svojim službenim vozilom te ih priveli u policijsku postaju „Šentilj-Pesnica“.
Kako sam doznao od jednog mještanina koji čita ova događanja koja ja pišem, čuvar iz tvornice „Lepenke“  u selu Ceršak,   Rudolf Amšl  je umro.

А шта фали жичаним везама? Са војног становишта то је једна од најквалитетнијих веза. Потребно је време да се успостави, али, ако се добро одржава, она јако добра. Што је највжаније тешко ју је ометати и прислишкивати. Није баш погодна за рад у покрету, а баш то треба граничарима, али за стална места (која је "Граничар" баш лепо приказао) су јако корисно и добро средство. Радио-везе је знатно лакше ометати и прислишкивати, а посебно радио-телефонске. Додуше, ове модерне дигитлане радио везе са "скачућим" ферекфенцијама, па још са криптомодулима, су такође прилично заштићене од прислушкивања. И телефонски  уређаји (укључујући пољске телефоне као што је наслици) могу имати криптомодуле који практично онемогућавају прислишкивање ("качењем" на линију). Наравно, то тада граничари нису имали. Желео сам рећи да жичане везе никако не треба одбацити када је у питању организација веза у заштити границе, чак и данас.

Žičane veze na kontrolisanom terenu su i najbolje. Uzmimo rutu od 10 kilometara
koju kontroliše namjenska patrola. Pa na svaki kilometqr može se postaviti
poljski telefon sa stalnom žičanom vezom. Kud ćeš bolje veze. Pa ista metoda se
koristila decenijama u ratnim uslovima na frontu i pokazala se dobrom. Istovremeno
na dotičnoj ruti su stalno prisutni ljudi koji su upoznati sa pozićijom svoje veze i
stvar je rešena. Samo treba inijacitive i organizacuje.....

 Da nisam već lud, poludeo bi momentalno :zid

 Osim odgovora na direktne prozivke više ne tupim tastaturu u ovoj temi.

Neznam dali je bio isti model telefona kao kod Vojnika graničara, ali imali smo nešto takvo. Na granicu nikad nismo razvlačili liniju, niti neznam da bi imali toliko žice. Sa komandom smo imali telefonsku liniju, na komandi je bio uvek dežuran vezist. Dali se moglo vezati u civilstvo, nije mi poznato. Teoretski verovatno da, u praksi ne. Za rezervu smo imali i radijsku vezu. Bila su samo jedan-dva slučaja da je trebalo tu vezu da se popravi.

One male stanice što smo jih neko vreme nosili, ionako imaju malu snagu, pa jih je teško osluškivati. I mi smo se jedva čuli. Direktan kontakt sa komandom je bio nemoguč.

Kao dežurni karaule su obično bili desetari, ili poneko jutro pekar koji je morao rano da ustane da nam svaki dan ispeče svež hleb. On je tada budio straže i patrole i poslušao dali zvoni telefon.

ORIĆAREB: kod Vojnika graničara je bio mali teren i mesta sa velikim mogučnostima prelaženja. Ipak su njihovi ilegalci bili obični turisti i ekonomska migracija, znači tražili su da idu u bolji život, ne da prave neke oružane gluposti. Da sam ja diverzant, probao bi da pređem tamo kde je najmanje kontrole i najmanja verovatnoča da se nešto desi. Recimo kao naš rejon. Ni teoretski nismo videli sa jednog kraja rejona na drugi, kde još po noču. Znači ako bi neko došao, sigurno nebi imao dobre namere. E u tim slučajevima ti je 1 km PUNO do prvog telefona. Tada več nekoliko desetak metara puno znači, kde je jedan km. Zamisli da si nekde usred noči sat dva hoda od karaule, pa da čuješ ili vidiš nešto što nebi smeo. Nije baš ugodno. Znači za osnovne signalizacije bi male stanice bile sasvim dovoljno.

Inače slažem se da žičana veza još uvek ima prednosti, ali nije idealna.

Mali off.

Prilikom žurke iz 1999-te induktorski telefoni su bila jedna od retkih stvari koji su i dalje bez ikakvih ometanja obavljali svoju funkciju.

Na slici sam označio gdje se nalazi dežurana u karauli "Ceršak" u kojoj je bio postavljen induktorski telefon M-63.

[attachment=1]

Nemam ja ništa protiv žićanih veza u jedinicama JNA tako i u Graničnim jedinicama JNA.
Taj induktorski telefon M-63 je bio dobar za one stvari za koje je bio i namjenjen.
Glas se preko njega mogao dobro čuti i nije bilo nikakvih šumova.
Interesantno je da baterija koja se postavlja u njega, nisam imao prilike vidjeti da je netko zamjenio zbog istrošenosti.
Tako da ne znam koliko je taj telefon mogao izdržati sa tom baterijom.?
Također nikada se taj induktorski telefon M-63 koji je bio na karauli "Ceršak" nije pokvario dok sam ja bio tu bio, Bog ga je stvorio ispravna i neuništiva.  :klap

Samo je bilo žalosno da je JNA uložila toliki trud da izgradi tu našu jedinu osmatračnicu na prostoru karaule "Ceršak".
Osmatračnica je izgrađena uz granicu sa Austrijom (od granice razdvajanja oko 30-40 metara.
Osmatračnica je bila od betona, bila je prepiturana maskirnim bojama, imala je željezne prozore i vrata, mada u njoj nije bilo struje ali što je tu je, za slučaj rata bilo bi dobro mitraljesko gnjezdo koje gleda na obližnji Austrijski most.
Do nje je JNA postavila kabele za taj induktorski telefon a onda taj telefon ne radi i o tome se nitko nije brinuo tokom čitavoga moga odsluženja vojnog roka.

[attachment=1]

Trpe, svaka čast za ovu fotografiju. Imaš jedno piče od mene u dobrom.

Ovo je ono što se kaže; jedna slika kaže više od 1000 reči.

Graničar nekde u brdima bogu iza nogu, čuva svoju zemlju, pas, sređen sa kapom po PS....

Evo prvi na ovome forumu postavljam popis :rtfm svih karaula Graničnog odsjeka Maribor.!!!

• Gornja Radgona,
• Zgornje Konjišče,
• Sladki Vrh,
• Ceršak,  :klap
• Šentilj,
• Špičnik,
• Gaj,
• Veliki Boč,
• Duh,
• Brezovnik,
• Kapunar,
• Brezni Vrh,
• Kapla.

 [attachment=1]

LISICE

Ili kako bi neki rekli sredstvo za vezivanje.
Lisice smo dobijali prilikom svakog odlaska na teren.
Problem je bio što ni njih nije bilo dovoljno.
Na karauli „Ceršak“ smo imali jedne lisice.
Opet i te jedine lisice koje smo imali,  najčešće su ih dužili graničari koji su išli na zasjedno mjesto „Rupa“.
Njima su na tom zasjednom mjestu stvarno i trebale.
Tu je bilo i naj više hvatanja osoba koje su pokušavale preći ilegalno državnu granicu.
Graničari koji bi išli u druge patrole i zasjede nisu ih nosile, nije ih bilo za njih.
Koji je bio problem sa tim lisicama.
Prvi problem što te lisice nisu imale neku futrolu ukojima bi ih nosili.
Tako da su se lisice nosile kako je ko želio.
Netko ih je držao u džepu jekne ili hlača.
Netko je lisice držao za opasačom, ono jedna omča ispod jedna iznad opasača.
Problem je bio što tokom dana kada bi graničar bio sam na zasjednom mjestu „Rupa“ i kada bi zatekli u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice neku osobu.
Po pravili tu osobu bi trebali vezati iz sigurnosnih razloga.
Ali to je tako lijepo kazano „vežite tu osobu lisicama“.
Dobro kazano ali teško izvedivo.
Jedan graničar i jedan ilegalni prelaznik državne granice.
Rekli bi moji tada da je baba u pitanju imao bi problema.
A kamo li ne neka osoba koja je fizički jača od vojnika.
Pa ti stekni hrabrosti i približi mu se pa ga veži.
Još ako je u pitanju stranac pa mu ti objasni što želiš napraviti i gdje ga vodiš.
Možemo zahvaliti Bogu što je sve dobro prolazilo.
Nitko nije nastradao.
Nitko od ilegalnih prelaznika nije se te 1988/1989 godine drznio da napadne nekoga od graničara sa karaule.
Također je tu problem bio kad bi se zateklo nekoliko osoba u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice.
Sa jednim lisicama možeš vezati dvoje ljudi za ostale nije bilo sredstava za vezivanje.
Gledao sam na televiziji strane vojske i policije koriste plastična sredstva za vezivanje.
Mislim da je puno jeftinije i praktičnije.
Ne trebaju ključevi, nisu teška, poneseš ih po nekoliko komada, jednostavnija za upotrijebiti.
Takve plastične lisice izgledaju nekako ovako.!

[attachment=2]

Lisice koje si postavio su godinama korišćene osim u VP JNA/VJ i u raznim milicijskim službama širom SFRJ i mislim da su bile USA proizvodnje.

Bile su dobre za kratkoročno oduzimanje slobode pod nadzorom.

Osnovna primedba na njih je da su neki mangupi znali da ih se oslobode u tren oka sa kratkim parčetom žice unapred pripremljenim u postavi rukava za takve slučajeve.A neki su zbog masovnosti upotrebe imali i original ključ.Mislim čak da je zbog međusobne izmenjivosti ključ bio isti za sve primerke.

Mislim da se danas koriste "lisice" drugih proizvođača.

Kažu da su i ovo bile "lisice" u JNA a pod tim nazivom ih prodaju kolekcionarima na raznim prodajnim sajtovima.

Džumba će bolje znati da nam kaže da li je bilo tako ili ne?

One lisice je pravio Čajevac Banja Luka Fabrika elektro materijala. Bio sam sinoć na tom mjestu. Sad je tu prodavnica Konzum. Velika.
Sinoć sam kupio kikiriki na mjestu gdje se nekad radio balans rotora elektromotora.  Prodavnica Gorenje je na mjestu gdje se radila površinska zaštita ovih lisica.

:'( :'( :'(

Vlado
 :-[ :-[

Znači ipak domaća roba.

Лисице које је поставио Граничар "личе" (по облику ) на оне које користила ЈНА. О томе сам већ пиасао у теми "Војна полиција". Коришећне су најчешће (70-тих година увежена веће количина) неке италијанске лисице (из увоза). После тога лисице које је производио неки "занатлија" (мала фирма) из Словеније. Колико се сећам звао се "Куглар" или тако некако. Те лисице су биле најбоље, чак по испитивањима које смо касније спровели далеко боље од "чувеног" Смит & Вестон-а (израђивали су добре лисице).

Ове које је поставио Граничар личе на неке лисице које је током 1991. увезла ЈНА (око 2000 ком) од неког посредника (уз другу робу) из САД (власник је пореклом из Македоније), а он их наручио негде у Кини (Хонг-Конг) под својим "бредом" (ознака личи на "моторолин" симбол, баш као ова на слици и пише текст "Jury" или тако некако). Заборавио са "бред-нејм" тих лисица. Нису биле лоше, али ни нешто нарочито.

ЈНА никада није користила лисице "Чајевца". Ове приручне лисице у облику "ланчића" ЈНА апсолутно сигурно није никада користила. Ако их продају као "лисице ЈНА" ради се о превари. Узгред, у односу на оне италијанске биле су доста скупље, а не баш и боље. Ни близу оних "Куглар".

Тачно је, лисица никада није било довољно. Неке карауле нису имале ни једне. Оси тога често су их кварили или губили кључеве. Међутим, граничари, као и полицајци су требали бити обучавани да корсте "приручна" средства за везивање. Најједноставније је прављење тзв "машне" (као код везивања пертли  на ципелама) од обичног канапа ("шпаге"). Код мене у чети ВП је сваки војник морао код себе имати парче канапа (наравно морао је знати и да направи "пертлу"), у свако доба дана. Дакле, ко је хтео (мислим на стрешине) да обезбеди средства за везивање могао је. Код обуке се увежбавало више варијанти везивања: оно обавља "патрола (од два или три војника), али и везивање које обавља само један војник. Изгледа да су граничари прескакали ову обуку. Неуке старешине, неуки војници.

Пластичне лисице су се на овим просторима појавиле тек са тачком 11. Могу се користити овакве наменске као на слици, као и оне направљене од најобичнијих пластичних стега (утега). Оне су по чврстини веза сличне канапу (јак и сигуран вез). Ипак служе само за брзо и краткотрајно везивање и спадају у "нужна" средства јер могу озбиљно повредити човека (ако се превише затегну затворе доток крви, као и канап). "Најхуманије" средство за везивање (ако тако нешто постоји), икао делује иритирајуће, је обичан ланац (постоје наменски обликовани за везивање руку). Колико год да га затегнеш не можеш зауставити доток крви. Акоо се добро и правилно притегне и спој веже катанцем (малих димензија), немогуће га је скинути без помоћи са стране.

Иначе лисице на слици које је постави Граничар имају "иглу" на алки кључа. Она служи за блокаду механизма лисица. Наиме, том "иглом" се, када се лисице поставе на руку, убадањем у једну рупицу (не види се на слици, а налази се на ободу фиксног дела гривне - наруквице, у висини рупице за откључавање) блокира механизам и тако спрчава притезање (кретање) покретног дела наруквице. Код откључавања потребно је прво кључић окренути у супротну страну од уобичајеног правца откључавања, па тек онда откључати лисице (обртањем кључића).

Да, сви кључићи су идентични и отварају сваке лисице тог типа. То је тако нужно из практичних разлога. Када не би било тако одна би свака полицијска станица морала да има бравара и бонсек.

   Na karauli smo imali lisice kuglar nekoliko komada,ali bile su neispravne.Svaki vojnik je morao da nosi kanap za čišćenje puške.Obučeni smo da vezujemo na različite načine.Što se tiče lisica kuglar dobre su samo nove.To su bile prve koje sam zadužio,trenutno koje imam na zaduženju zaboravio sam koje su marke, opasač mi nije kod kuće.Na kuglaru ona blokada zna da pravi probleme,kada se lisice mnogo upotrebljjavaju.Meni je jedna strana blokirala-teško se otvarala,jedan ključ otključava a drugi blokadu.Rešio sam problem tako što sam pronašao pravi položaj i sipao super lepak.Lako se otvaraju bez ključa,ja sam praktikovao uvek kada su pravila dopuštala da ruke budu na leđima.
    Za vezivanje najbolje je lanac i katanac,nema skidanja bez ključa.Lakat uz lakat i vežeš lice.Koristili smo običan lanac dužine oko 25-30 cm i to isključivo iz razloga bezbednosti ako je lice sklono bekstvu ili opasno.
    Ako lice sarađuje onda je lako staviti lanac,ali ako se opire onda je skoro nemoguće.

Oficiru neaktivne rezerve.
Da ne bi došlo do nesporazuma.
Ove metalne lisice koje sam postavio na ove stranice foruma sam slučajno pronašao na Internetu.
Ja se i ne sjećam :jok kako su baš izgledale JNA lisice koje sam ja nosio kao graničar 1988 - 1989 godine.
Tko će to pamtiti, vidio sam ih tada i više nikada.
A što se tiče odvezivanja lisica, hm, ljudi su bježali  i iz najčuvanijih zatvora a kako se ne bi odvezali ovakvih lisica.
Ove metalne lisice koje bi mi nosili u patrolu i zasjedu su uvijek klapale i šuškale jer nisu imale svoje futrole to je jedina zamjerka što sam na njih imao.

Dobro jutro drugovi graničari i naravno svi ostali u ovoj temi. Jesmo se probudili od nove godine  ;D

I na našoj karauli smo imali lisice. Neko vreme smo jih nosili na teren, kasnije više ne. O tome su odlučivali desetari šta treba da se ponese, a dali su samo prenosili naređenje komandira karaule neznam.

Imali smo dve vrste, jedne prostije kde je ključ imao samo jedan zub i takve sa dva zuba. Za one prostije nije bilo potrebno biti nikakav ''mangup'' ni znalac da se otvore. Naravno ako imaš sa čime i znaš da može. Ja sam znao da jih otvorim sa izbijačem od puške i sa rukama iza leđa. Naravno kod onih sa dva zuba to nije išlo. O proizvođaču pojma nemam.

Pošto je naš rejon bio bogu iza nogu i pošto su i Bugari dobro branili svoju stranu nismo videli ilegalne prelaze, nisu nam ni trebale lisice.

Znali smo da vezujemo i kanapom. Sad sam naravno več zaboravio kako to ide, al napravi se neka ''osmica'' pa se stave ruke unutra (naravno ne svoje  ;D ) pa se zategne. Idalan je recimo kanap za čiščenje puške, ali ni to nismo nosili jer smo išli samo sa jednim okvirom. Naređenje, šta češ, zapravo rade volje bi ja nosio ceo komplet, ali nisu dali.

Mislim da bi futrola za lisice dobro došla, manje bi se videle, manje čule a i manje bi se gubile. Sad ionako nema veze a i tad ako bi predlagao to za opremu, pa ako bi uopšte stiglo do nekog ko odlučuje, pa testiranja, pa izrada... prošlo bi puno vojnih roka.

Za futrolu za lisice ste apsolutno upravu. Nažalost, njih do 90-tih godina nije imala ni civilna milicija (policija). Nosili su ih ili na opasaču (zadenute) ili u torbici koju su dužili pozornici (slična oficirskoj).

Eto igrom slučaja ja sam bio osoba koju se trebalo privoditi.
Moj zadatak je bio da se oduprem osobama koji su mi trebali na ruke staviti lisice.
Naravno u ovoj vježbi bilo je zabranjeno koristiti udarce i tome slično.
Zadatak da mi na ruke stave lisice trebali su obaviti 4 osobe dok za 5 osobu sada baš nisam siguran.
Akcija je krenula.
Ja sam stajao od njih na udaljenosti od oko 10 metara.
Nitko me nije pripremio za tu vježbu tj. nisam imao nikakve instrukcije.
Njima je rečeno da mi moraju staviti lisice na ruke a njih 4 su se mogli dogovoriti kako će to da naprave.
Ja nisam smio bježati već ih čekati do dođu do mene .
Glupo bi bilo trčati uokolo po šumi a da drugi ne vide bit te vježbe.
Morao sam ih čekati i suprotstavit  im se samo da mi na ruke ne stave lisice.
Oni su me opkolili sa svih strana.
Moja prva reakcija je bila ta što sam stao u raskorak u širini ramena.
Ruke sam držao što bliže prsima.
Lagano sam se nagnuo prema naprijed i čekao sam napad.
Od jednom su oni počeli da me hvataju za ruke.
Jedni me vuku na jednu stranu drugi me vuku na drugu stranu.
Kako god oni mene vukli ja sam uvijek bio na sredini i ispadalo je da se oni međusobno nadjačavaju u povlačenju.
Vidio sam da mi je u tome trenutku bilo bitno da mi ruke ne razvuku u stranu jer tada ne bi imao snage da im se suprotstavim.
Oni bi mi ruke tada savili na leđa i to bi bilo gotovo ja bi bio svladan.
Dok sam ruke držao što bliže prsima a ponekada sam se i držao sa jednom rukom za drugu, oni mi nisu mogli ništa.
Također mi je bilo bitno da me na bace na pod na leđa.
Tada im opet ne bi imao snage se oduprijeti.
Mogao sam pasti na pod na prsi ali tada bi njima bilo još teže staviti im lisice na ruke.
Jer bi ja ruke opet držao ispod sebe na prsima.
Što je njih bili više ispadalo je da su više nesposobniji.
To je kao i ona narodna izreka „Puno babica kilavo dijete“.
Na kraju nisu  :jok mi uspjeli staviti lisice na ruke.
Zato sam pokidao hlače u tom hrvanju.
I ponovio bi onu izreku koju je rekao „Crki“ a koja glasi: "Ako lice sarađuje onda je lako staviti lanac,ali ako se opire onda je skoro nemoguće".!
Evo postavljam jednu moju sliku na kojima se kako-tako vide lisice.

[attachment=1]

Ova slika je nastala 1.5.1989. god. ponedjeljak u popodnevnim satima na zasjednom mjestu „VIS“.
Lisice koje se vide kod mene za opasačom nije fotomontaža i tako su se naj češće nosile na teren u obilazak granice i u zasjede.
Snimljeno je u gustoj šumi, sa lošim fotoaparatom, bez blica i u pokretu.
Tu sam nosio pušku M70 AB2 koja nije moja već sam je tada posudio od jednog graničara on je Albanac sa Kosova a zove se Šabani Iljaz.

Та вежба коју сте изводили је крајње делетатска, ајде баш да не будем груб, дечја игра. Па лисице се увек стављају под присилом или претњом присиле. Дакле, претиш оружјем, а па ако не слуша зна се, односно претиш физичком силом, па ако не слуша она се и деси. У сваком случају лице се везује у положају да не може побећи и пружити отпор (раскорачи се, савије, положи на тло и сл.). Онај који везује увек је у доминантном положају, обично у положају да чини "полугу" на руци или нози.

Ево на брзину једне слике са Интернета, са сајта: http://www.specwog.bujinkan.hr/seminar.php?subaction=showfull&id=1142443627&archive=&start_from=&ucat=1&

[attachment=1]

Ово су баш прави професионлаци, али то може свако уз мало вежбе, ако не овако, али слично јер има барем 20-так верзија везовања у стојећем или лежећм положају. Па и у ЈНА, барем у Вп се то редовно вежбало, односно војници обучавали бар за две варијанте везивања.

Evo jos nekoliko fotografija pripadnika granicnih jedinica JNA na razlicitim terenima, ima ih i iz Makedonije i iz Slovenije. :D

Fotografije sam preuzeo sa FB profila "Jugoslovenska Narodna Armija"

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Interesantno je naoruzanje granicara na ovim fotografijama, vide se PM M-72 i starija snajperska puska repetirka M-69. Takodje moze se videti da neki granicari nose radio veze o kojim smo vec pricali.  ;) :)

Na poslednjoj slici, vojnik graničar koji kleči na grudima ima zakačenu "mikrotelefonsku kombinaciju" (mikrofin sa zvučnikom) radio-telefonskog uređaja FM 66/13, o kome smo pričali nekoliko postova ranije.

Slika iznad, snajperista drži (nišani) staru snajpersku pušku M-69 7,9mm.

Jednom sam na tavanu karaule našao stare naredbe, ko kada sa  čim ide u patrolu. Nekoliko godina pre mene (znači početkom osamdesetih) su dužili još papovke i šarce, za snajpere se ne  sečam dali je bilo napisano.

Inače što se tiče radio veza, lisica, dvogleda i ostale tehnike, je pitanje dali su uzeli samo za slikanje ili su stvarno nosili. Ipak bilo je, moglo je da se upotrebljava. Prema običnoj vojsci u kasarnama, smo imali puno opreme na raspolaganju.

[attachment=1]

Ovo je slika pripadnika graničnih jedinica JNA sa karaule „Drenak“  V.P. 6052/9.
Karaula „Drenak“ je pripadala 31 graničnom odsjeku Debar  V.P. 6052, na granici Jugoslavije i Albanije.
Ova slika je nastala krajem listopada 1982 godine u popodnevnim satima kod graničnog kamena E-25.
Slikano je na rajonu 2  koji se proteže od karaule „Drenak“ u smjeru jug-jugozapad do graničnog kamena E-27 (prema Strugi).
Rajon 1 na karauli „Drenak“ proteže u smjeru sjever-sjeveroistok do graničnog kamena E-23 (prema Debru).
Ovo je trenutno jedina slika na internetu vojnika graničnih jedinica JNA koji je opremljen sa kompletnom opremom koju može da duži jedan graničar.
Naoružan je sa automatskom puškom M70B1, na sebi  ima rap, nož za pušku, lisice, radio stanicu, dok je odjeven po svim JNA propisima. :rtfm
Kada je ova slika slikana ja tada nisam ni pomišljao na JNA a kamoli na granične jedinice JNA.
Tek 6 godina poslije bio sam na istim zadacima kao i on ali na suprotnoj strani Jugoslavije u Sloveniji na granici sa Austrijom.
Ovoga vojnika na slici nikada u životu nisam vidio mada mogu vrlo lako doći do njegovih podataka.
Ali…… :-)
Na ovoj slici također možete vidjeti na koji način je on na teren nosio sredstva za vezivanje tj. lisice.
Ovo mu je bio jedan od naj sigurniji način da lisice ne izgubi negdje na terenu.
Po tom pitanju u JNA je pravilo bilo da pravila nema što se tiče nošenja lisica na teren.
Kada sam bolje pogledao ovu sliku jedan detalj mi je zapeo za oko.
To je desni džep njegove vjetrovke koji se ističe jer u njemu očito nešto ima, pitam se što li je to on  tada na  teren nosio.!?

Rukavice i potkapa?

Moram da te popravim graničaru. Mi smo kao lična sredstva dužili još šljem, ašov, gas masku, borbeni ranac, neko vreme bajonet, dok nam jih nisu pokupili. Toga nema na slici, ali ako bi bila naredba i to bi morali da nosimo.

Tehnička sredstva kao radijska stanica, lisice, dvogled (to smo često nosili), signalni pištolj, geofon, nočni dvogled, kompas... su bile zaduženje karaule, pa je vođa patrole to zadužio od dežurnog karaule, i morao da vrati natrag kad se patrola završi.

U đepu bi mogle da budu rukavice, naravno da smo i to imali. Ako je to oktobra i kako izgleda vegetacija, tada je tamo več bilo hladno. Tačno šta ima, verovatno samo on zna, možda je sendvič, a možda neke lične stvari.

Mi bi morali da se oblačimo po PS, kad cela armija pređe iz zimskih u letnje uniforme i mi smo. Barem preko dana. kod nas je bilo toliko hladno da smo leti samo dve nedelje u Augustu mogli noču da idemo samo u košulji (letnjoj uniformi), inače smo išli u zimskoj jakni.

Džomba.
U ovoj vježbi koju sam prije opisao zaboravio sam reći da osobe koje su mene trebale vezati lisicama nisu bile naoružane, trebali su me svladati čistom fizičkom snagom.
Ovo je bila čista vježba bez ikakve pripreme tako da je i nas iznenadilo koji smo izabrani da sudjelujemo u toj vježbi.
Trebali smo se snaći u tome trenutku i na tom mjestu a da te netko od iskusnih ne savjetuje.
Vjerojatno je vježba bila pokazna da se vidi kako će tko reagirati i kako će se tko snaći.
Također bi napomenuo da se je ta vježba desila samo jednom i više nikada tokom odsluženja vojske.
Mi na karauli nismo imali nikoga u našim redovima tko je bio instruktor  :rtfm ili vojni policajac, koji bi nas svakodnevno obučavao i savjetovao u takvim postupanjima.
Mada mislim da ne bi bilo na odmet da i to ima svaka karaula.
Ali puno je karaula.
Puno je graničara.
Neki su u patroli, neki u zasjedama, neki slobodni, neki spavaju, neki na redovnom, neki na vikendu, neki su oslobođeni zbog bolesti.
Kako god okreneš takvu je obuku vrlo teško :jok organizirati za nas.
Vojnike u kasarnama je lakše organizirati, vojska je u kasarni svaki dan i većina nemaju obaveze osim straže i požarnih (bar kod mene u Mariboru u kasarni „Tone Tomšič“ , sakupiš na pisti kasarne čitavu četu, održiš im predavanje i svak sa svakim može da vježba po čitavi dan koliko ih je volja.
Dobra strana svega toga je ta da se nikada nikome nije ništa desilo na karauli „Ceršak“ bar dok sam ja bio u Graničnim jedinicama JNA.

Ovakav ?

[attachment=1]
poz.

Solaris 1972.!  :klap
Ovakvu sliku već odavno pokušavam pronaći.
Mislim da sam i ja na karauli „Ceršak“ imao ovakav noćni-pasivni-dalekozor-pn-8x80-zrak.
Sjećam se da je stajao na 1 katu karaule u sobi od skladištara ispod njegova kreveta.
Dvogled je imao neki mislim aluminijski kufer u kojem je stajao, u kuferu je bila nekakva malo tvrđa spužva koja je izrezana po obliku dvogleda tako da se u nju može smjestiti taj dvogled.
Taj noćni dvogled mi graničari nikada, baš nikada, nismo nosili na teren iako smo noću išli u patrole i zasjede u gustu šumu na zapadnom rajonu karaule „Ceršak“.
Postavlja se pitanje koja svrha jednog takvoga uređaja koji je namijenjen da pomogne graničarima na terenu gdje često netko pokušava prijeći državnu granicu.
Znam da je to skup uređaj, znam da uvijek postoji mogućnost da ga netko ošteti tokom patroliranja,  zasjeda kao i hvatanja osoba koji pokušavaju prijeći državnu granicu van graničnog prijelaza.
To mi izgledao kao ono kupio sam cipele ali ih neću nositi da im se ne bi izlizao đon.   

Jedan član ovoga foruma me je nekidan pitao ovo.!?

Zdravo.!
Imam jedo pitanje za tebe.!?
Ja sam bio na granici xxxx xxx xxxx, ali sad bi xxxxxx xx xxxxx xxxxxx xxxxxx xxxx xx xxx xxxxxxx xx  xxxx  xxxx.
Koliko je bilo ilegalnih prelazaka na tvom rejonu?
Hvala unapred.!
xxx Pozdrav iz xxxxxxxxx.
(potpis xxxxxxxxxxxx).

Pa sam ja na internetu pronašao ovo.
Pa ko ima volje neka čita.!

   

 Odlukom :rtfm Vrhovnog komadanta 31. marta 1953. ukinut je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), a komanda KNOJ-a preformirana je u Komandu graničnih jedinica Jugoslavije.
Na taj način, od tada postoje samo granične jedinice kao naslednica KNOJ-a, sa osnovnim zadatkom obezbeđenja granice Jugoslavije.
Tokom narednih godina (1953-1959) granične jedinice su usavršavale svoju organizaciju i formaciju u skladu sa situacijom na granici.
Na obezbeđivanju granice bilo je šest graničnih brigada sa 24 granična bataljona i jednim samostalnim bataljonom u kojima je bilo 77 četa.
Ukupno brojno stanje graničnih jedinica Jugoslavije iznosilo je 18629 (88 oficira, 2182 mlada oficira, 40 vojnih službenika i 1527 vojnika graničara).
Komande reorganizovanih graničnih jedinica preduzele su sve mere da se spreče provokacije dirigovane iz informbirovskih zemalja.
Sistem obezbeđenja se protezao i po dubini teritorije, mada su posednute i sve linijske karaule.
Da bi se izbegli incidenti i provokacije, neke karaule su povučene dalje od granične linije.
Nove karaule se izgrađuju 300, a potom 500m od granične linije u dubini naše teritorije.
Granični organi vršili su obezbeđenje ne samo državnog graničnog pojasa nego i dubine do 5 km, a po potrebi i cele pogranične zone dubine 15 km.
Na osetljivim mestima postavljene su žičane prepreke i minska polja.

Početkom 1954. god. došlo je do popuštanja zategnutosti na granicama prema istočnoevropskim zemljama.
Otpočeo je period normalizacije, koji je dobio i svoj puni izraz potpisivanjem Beogradske deklaracije između vlada SSSR-a i FNRJ, 1955. god.
Bio je to značajan korak posle šestogodišnje zategnutosti, u toku koje su izazvana 7724 razna incidenta i provokacije, u kojima je ubijeno 17, a ranjeno 36 naših graničara.
Nakon normalizovanja stanja naše granične jedinice su 1954. god. smanjene za dva granična bataljona, odnosno 12 komandi graničnih četa, 33 komande vodova, 13 konjičkih vodova i 117 graničnih karaula.
Pored toga, ukinuti su mitraljeske čete, vodovi za snabdevanje i vodovi za vezu ukinutih jedinica.
U toku 1954/55. god. ukinute su sve mitraljeske čete pri komandama graničnih bataljona, rasformirana je i Stanica za dresuru i odgoj službenih pasa koja je bila neposrednom komandom Komande graničnih jedinica Jugoslavije, a formirana su četiri odeljenja za dresuru pasa pri komandama 23, 199, 436. granične brigade.
Reorganizacijom je uvedena trojna formacija kod komandi bataljona, izuzev 9. samostalnog bataljona, kao i kod većine graničnih četa.
Time je novi raspored jedinica podešen ne samo prema situaciji na granici već i prema konfiguraciji zemljišta, mogućnosti efikasnijeg komandovanja, održavanje veze i snabdevanja.
U to vreme napušteno je 91 objekat na granici - 18 privatnih, 9 opštenarodne imovine, 3 carinarnicem 2 crkvene zgrade, 18 baraka, 27 zemunica i 18 drugih.
Brojno stanje ljudstva je smanjeno za oko 3000 vojnika i 310 starešina.
Sistem obezbeđenja granice se više normalizuje.
Obezbeđenje se vrši kombinovano - linijski i dubinski, što je zavisilo od naseljenosti, konfiguracije terena i dr.
To je omogućavalo potreban manevar snagama i sredstvima u slučaju potrebe.
Sve se više koristilo maskiranje i uređenja zasednih mesta.
U obezbeđenju se sve više koriste službeni psi, a široko se primenjuju i signalni uređaji. samo u 1957. god. granične jedinice su koristile 6980 signalnih uređaja.
U skladu sa normalizovanjem stanja, uklanjaju se i minsko-eksplozivne prepreke.
Do kraja 1954. god. razminirano je 50 minskih polja.
U 1955. god. izvršeno je novo smanjenje graničnih jedinica prema istočnoevropskim zemljama.
Ukinuta je 21 mitraljeska četa, 12 komandnih vodova i 9 karaula.
U četama su ukinuta odeljenja automatičara.
Brojno stanje graničnih jedinica smanjeno je za 3618 vojnika.
Posle ove reorganizacije granične jedinice su ostale u približno istom organizacionom sastavu tokom narednih 10 godina, sve dok se, zahvaljujući daljoj normalizaciji odnosa između naše zemlje i susednih država i uopšte povoljnoj međunarodnoj situaciji, nisu stvorili uslovi za novu reorganizaciju koja je sprovedena 1964. god. Međutim, iako je to bio period smirivanja, napori graničara da zaštite naše državne granice nisu se bitno smanjili.
O tome najbolje govori činjenica da su pripadnici graničnih jedinica u periodu 1955-1965. god. uspeli da spreče 87971 lice u pokušaju ilegalnog prelaska državne granice.
U tom periodu Granične jedinice Jugoslavije imale su u svom sastavu pet graničnih brigada sa sedištem u Ljubljani, Podravskoj Slatini, Starom Bečeju, Nišu i Skoplju, jednu mornaričko-graničnu brigadu u Splitu i dva samostalna bataljona u Titogradu i Donjem Milanovcu.
Novom reorganizacijom graničnih jedinica, koja je izvršena 1964. god., ukinute su komande graničnih bataljona, kao stepen komandovanja u graničnim jedinicama. Granične čete su bile neposredno vezane za komande graničnih brigada.
Zbog toga se ukazala potreba za formiranjem pet novih komandi graničnih brigada: 95. granične brigade sa sedištem u Mariboru, 215. u Negotinu, 91. u Ohridu, 152. u Đakovici i 9. brigade sa sedištem u Titogradu. Tako je posle 1964. u okviru graničnih jedinica bilo 10 graničnih brigada sa 58 graničnih četa i 1 mornaričko-granična brigada sa tri granično-mornarička odreda.
Ovom reorganizacijom je ponovo smanjeno brojno stanje graničnih jedinica za oko 2600 ljudi.
Ove promene u formacijskom sastavu graničnih jedinica unekoliko su poremetile dotadašnji ritam života i rada.
Nastali su problemi smeštanja i rada komandi i starešina, održavanja veza i snabdevanja.
Međutim sve je to, zahvaljujući zalaganju starešina graničnih jedinica i punim angažovanjem vojnih kolektiva, veoma brzo prevaziđeno.
Stanje na našim granicama se i dalje povoljno razvijalo.
Tome je doprinela normalizacija odnosa sa istočnoevropskim socijalističkim zemljama i, uporedo s tim, postepeno smiravanje političkih prilika u evropi i na Balkanu. Međutim, pripadnici graničnih jedinica se ni za trenutak nisu zavaravali iluzijama o nekakvoj idealnoj stabilnosti, pa nisu ni umanjili svoju pažnju i budnost.
Naprotiv, oni su svoje zadatke, obaveze i službu u celini obavljali sa najvećom odgovornošću i uz napornu službu, intezivno radili na vojnostručnom i ideološko-političkom uzdizanju, čemu su organizacije Saveza komunista davale poseban doprinos.

Funkcije i nadležnosti graničnih jedinica su Zakonom o prelaženju državne granice i kretanju u graničnom pojasu.
 U članu 48. tog zakona kaže se:  "Granične vojne jedinice obezbeđuju državnu granicu i vrše kontrolu kretanja i boravka lica u graničnom pojasu izvan naseljenih mesta i graničnih prelaza radi sprečavanja neovlašćenog prelaženja državne granice i povrede granične linije"
Zakonom nije podrobnije regulisan način ostvarivanja granične službe.
To su učinili sami graničari, u svojoj praktičnoj delatnosti.
Na osnovu iskustava koja su stekli, pripremljeno je Pravilo granične službe.
Osnovno načelo tog pravilnika kojeg su se graničari strogo pridržavali bilo je - oslonac na radne ljude i građane u pograničnim teritorijama koje čini 85 pograničnih opština sa 2457 gradova i sela i 1.5 miliona stanovnika.
Svi se oni na razne načine neposredno uklapaju u sistem čuvanja državnih međa.
Bez njih bi bilo neizvodljivo potpuno obezbeđenje granice.
Osim toga, graničari su ostvarili čvrstu saradnju sa organima unutrašnjih poslova, milicijom, carinskom službom, teritorijalnom odbranom i civilnom zaštitom.
Svi oni učestvuju u obezbeđenju granice u okviru jedinstvenih planova.
Sva ta saznanja teku u duhu koncepcije opštenarodne odbrane, na osnovu koje se u obezbeđenju državne granice uključiju svi subjekti društva.
Pri tome je celokupna organizacija postavljena veoma elastično.
Bitno je da je sistem opštenarodne odbrane jedinstven.
Izvode se mnoge vežbe u kojima učestvuju granične, operativne jedinice, štabovi i jedinice TO, civilna zaštita i druge organizacije.
Te vežbe se iskorišćavaju kao dobra prilika za izgrađivanje najcelishodnijih postupaka kojima se obezbeđuje selokupni granični pojas i stvara taktika za slučaj da nastupa vandredne i ratne okolnosti.
Prema tome, granične jedinice, zajedno sa svim drugim subjektima, pripremaju se za odbranu nepovredivosti naših granica u miru i ratu.
One se pripremaju da ostaju i bore se na prvoj stopi naše zemlje, zajedno sa narodom i teritorijalnim jedinicama, ma kakve okolnosti nastupile.
S takvim ciljem je usklađena i nastava koja se sprovodi u graničnim jedinicama radi pripreme graničara za službe u miru, kao i za pripremanje za zadatke u ratu, u slučaju napada na našu teritoriju, napada na karaulu ili pokušaja prodora u našu zemlju.
Imajući u vidu takvu ulogu graničnih jedinica, doneta je nova odluka o njihovoj reorganizaciji.
U skladu s njom, 1967. god. rasformirana je Negotinska, a 1970. i Ohridksa brigada.
U svim graničnim jedinicama ukinute su komande graničnih vodova, tako da na relaciji komanda granične čete - karaula nema posrednog stepena komandovanja. Komande graničnih četa dobijaju 1970. god. naziv komandinh odseka.
Formiran je Dunavski granični odred.
Uporedno sa ovom reorganizacijom u bazi graničnih jedinica, sazreli su uslovi i za reorganizaciju njenog vrha.
Polovinom 1972. god. ukinuta je Komanda graničnih jedinica Jugoslavije i umesto nje formirana Uprava za poslove granične službe, kao stručni organ Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.
Time je suštinski izmenjen sistem komandovanja u graničnim jedinicama. komande graničnih jedinica neposredno su podčinjene komandama armija, Vojnopomorske oblasti i Vojnnog područja Titograd.
Uprava za poslove granične službe, kao stručni organ SSNO, prati organizaciju obezbeđenja, razrađuje normativna akta, vrši kontrolu neposrednim obilascima graničnih organa i stara se da organizacija obezbeđenja odgovara postavljenim zadacima.
Selokupnu odgovornost za staranje u oblasti obezbeđenja granice u svojim zonama snose komande armija, VPO i VPT. u čijoj formacijskoj strukturi se formiraju odseci za poslove granične službe.
Na sadašnjem stepenu razvitka graničnih jedinica osnovno je težište na daljoj modernizaciji i njihovom opremanju adekvatnim modernim vrstama naoružanja, motornim vozilima i modernom tehničkim sredstvima za vezu, osmatranje, izviđanje i protivoklopnu borbu.
Na taj način granične jedinice, zajedno sa svim subjektima u pograničnom području, osposobljene su za izvršavanje mnogobrojnih zadataka koji se tiču obezbeđenja granice i zaštite suvereniteta naše socijalističke samoupravne i nesvrstane Jugoslavije.