PALUBA

Knez Arsen Karađorđević, mlađi je brat Kralja Petra I.

Rođen 16.04.1859. godine u Temišvaru.

- Školovao se u Parizu- osnovno i srednje obrazovanje i Petrogradu gde je stekao visoko vojno obrazovanje na Konstantinskoj vojnoj akademiji koju je završio 1877 i karijeru započeo kao Konjički potporučnik.

- 1883-1885 služi u Francujskoj vojnoj ekspediciji u Tonkinu gde biva više puta ranjavan.

- 1885-1889 služi u Petrogradskom Garnizonu

- 1889 u Alžiru služi kao oficir u Legiji stranaca gde je pored hrabrosti pokazao i izvanredne komandne sposobnosti.

- 1 Maja 1892 u Kijevu oženio se Knjeginjom Aurorom Pavlovnom Demidovom sa kojom 1893 dobija sina Pavla (Knez Pavle Karađorđević), razvodi se 1896, sina Pavla šalje na staranje bratu Petru u Ženevu.Bivša žena umire 1905.

- 26 Aprila1904 Knez Arsen i sin mu Knez Pavle bivaju zvanično primljeni u državljanstvo Kraljevine Srbije, ukazom Kralja Petra I.

- 1905 Tokom Rusko-Japanskog rata komanduje konjičkim kozačkim pukom pukom i u boju kod Mukdena biva ranjen a potom odlikovan najvećim Ruskim odlikovanjem- Zlatnom sabljom i biva unapređen u čin generala i komandanta konjičke divizije.

- 30.08.1909. Kralj Petar I uvrštava ga u Porodični Pravilnik srpskog kraljevskog Doma.

- Maj 1911 Stupa u organizacijiu "Ujedinjenje ili smrt" ( "Crna Ruka") radi odbrane i ujedinjenja ugroženog Srpstva.

- 1912-1913 U Balkanskim ratovima učestvuje opet u prvim redovima i komanduje Konjičkom divizijom u bitkama na Kumanovu,Bregalnici i kod Bitolja.

- Zbog animoziteta regenta Aleksandra Karađorđevića, izazvanog ratničkom slavom u narodu, lično zahteva od Kralja Petra I da ga na dalje uputi da živi u Rusiji i napušta Srbiju.

- Nastavlja vojnu karijeru u Rusiji kao oficir Carske Garde, boreći se na zapadnom frontu i opet se ističe junaštvom u borbama kod Rige i Varšave.

- 1917 Po Oktobarskoj revoluciji od strane boljševika suđeno mu je ali je kao junak i častan oficir oslobođen optužbi.

- Trajno se nastanjuje u Francuskoj u Parizu.

- 1934 Posle mnogo godina ponovo boravi u Srbiji, da bi prisustvovao sahrani Kralja Aleksandra I Karađorđevića na Oplencu.

- 19 Oktobra 1938 Umire u Parizu. Sahranjen je u kripti crkve svetog Đorđa na Oplencu sa svim vojničkim i državnim počastima..

- Učestvovao je u 9 ratova i imao je 14 dvoboja.

- Kao izuzetno hrabar i sposoban postao je najodlikovaniji srpski oficir ikada.

Slika Kneza Arsena Karađorđevića:

Knez Aleksandar u odori divizijskog generala. Pokraj njega princ Pavle.

Samo jedno ot pitanje: Da li se u to vreme koristio naziv djeneral ili general?

Đeneral.

Najviše odlikovanje Carske Rusije-Zlatna sablja.
I Ruske medalje.
(Zbirka vojnog muzeja u Beogradu)

Kralj Aleksandar I, Knez Arsen i Knez Pavle, prilikom zamena ratnih Srpskih zastava novim Kraljevine SHS 1919 godine.

Brodarski je napravio tehničku omašku u označavanju fotografije.

Slika koju je postavio je sa sahrane NjKV Kralja Aleksandra I od Jugoslavije na kojoj se vidi Knez Arsen Karađorđević u uniformi armijskog đenerala.

I još zanimljivih fotografija:

Supruga Kneza Arsena:

Knez Arsen za vreme Balkanskih ratova 1912/13 godine.
Zanimljivo je da je na ovoj slici kao komandant konjičke divizije bio u činu pukovnika Srpske vojske iako je još od 1905 nosio čin generala Ruske carske armije.

Na fotografiji ima još jedan zanimljiv detalj.

Kokarda se nalazi na samom vrhu oficirske šajkače iako bi normalno bilo da je na sredini.

A evo i teksta Branka Bogdanovića o Knezu Arsenu, sa dosta zanimljivih činjenica. (tekst objavljen u časopisu "Politikin Zabavnik 2010.g.):

Загонетни кнез Арсен Карађорђевић

КAВАЉЕР ДИЈАМАТСКОГ ОРУЖЈА
Можда је од свих припадника династије Карађорђевић највише био налик на деду. То потврђује његов живот
    Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића). Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран. Дипломац Луј ле Грана био је и његов брат од стрица, кнез Божидар Карађорђевић, до сада запостављани члан династије који је по уметничким склоностима био познатији у иностранству него у Србији. Што је још занимљивије, у класи с Арсеном био је и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.
   Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић (под псеудонимом Пјер Кара), свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму (Тонкин) а фебруара 1884. године учествовао је у крвавим борбама око тврђаве Бак Нин. Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Куанга, а 4. фебруара је јуришао на тврђаву Лонг Сон.   Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885, вратио се у Европу и већ 29. новембра следеће године ступио у руску службу.
     У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета (коњичког потпоручника). Тачно годину дана касније, захваљујући искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”.    Према неким подацима, наводно је већ 1889. године напустио службу и поново ступио у 1. батаљон 2. пука Легије странаца који је боравио у Алжиру. Но, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.
    Арсен се 1. маја 1892. оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато. Брачни пар је 27. априла 1893. добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви.

Слава мегданџије

    Прича се да је кнез Арсен у Петрограду водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.
    Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.
    Севнуле су тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао: „Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда... Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.”



Против Јапанаца у Кини

    Но, он у мемоарима не спомиње овај догађај а кнеза Арсена је до смрти сматрао једним од најбољих пријатеља. Зато је лондонски „Дејли лидер” 31. маја 1895. године донео цртицу о двобоју сабљама између „принца Арсена Карађорђевића, поручника руске гарде” и новинара Пола Долфуса, који је у часопису „Ивнимент” објавио чланак провокативан по српског кнеза. У сваком случају, Долфус је у двобоју био рањен у руку.
Кнез Арсен је чин поручника добио 22. јула 1901, а штабс-ротмистра (капетана) 22. јула 1903. године.
    Жељан доживљаја, непосредно након избијања руско-јапанског рата пријавио се као добровољац, наводно у 1. нерчински козачки пук „летећег” одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка.    Престонички дневни лист „Рус” 13. марта 1904. известио је како је „кнез Арсен Карађорђевић као добровољац с чином јесаула био распоређен у козачку сотнију”. Осим тога, лист „Нови крај”, који је излазио у Порт-Артуру, писао је 27. фебруара 1904. како је „бивши штабс-ротмистр Каваљергардијског пука кнез Арсен Карађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук”. Но, Арсен је 13. фебруара 1904. (недељу дана након званичног почетка рата) унапређен у јесаула (чин у козачкој војсци који одговара штабс-капетану) и распоређен у 2. аргунски козачки пук. Пук је, након проглашења ратног стања, 6. фебруара 1904, а пре опште мобилизације 7. фебруара 1905, са 2. верхњејдинским, 2. читинским и 2. нерчинским пуком, те 3. и 4. батеријом, чинио Забајкалску козачку дивизију. При томе, 2. нерчински и 2. аргунски пук ушли су у састав 2. бригаде Забајкалске козачке дивизије генерала Павела-Георга Карловича фон Рененкампфа.
    Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину противника.

За храброст
    Највишим указом од 22. августа 1904, „јесаул 2. Аргунског пука, кнез Арсен Карађорђевић је за исказану храброст у борби унапређен у војсковог старшину” (потпуковника) а 25. фебруара 1906. године ванредно је унапређен у пуковника. Коначно, највишим императорским   Указом од 10. маја 1906, цар Никола II је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905), српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За храброст”. Израда оружја, нарученог у једној од најбољих престоничких радионица, указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима. Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Карлу Карловичу Бланку, рођеном у Хелсинкију. Током 1885. године Бланк је отворио јувелирску радњу у Петрограду, у којој је запослио осам радника и три шегрта. Натурализовани Рус финског порекла радио је од 1892. до 1909. године и код Карла-Аугуста-Фердинанда и његовог сина Димитрија Карловича Хана, који су се специјализовали за израду ордења са брилијантима и других предмета украшених драгим камењем за потребе двора. Бланк је од 1909. до 1911. био ортак фирме „К. Хан”. После смрти Димитрија Хана наставио је да самостално испуњава наруџбине императорског кабинета – углавном брилијантске орденске знаке.   Коначно, фебруара 1915. године био је проглашен за службеног проценитеља кабинета Његовог императорског величанства.
    Иначе, у руско-јапанском рату укупно је додељено између 410 и 617 примерака златног оружја. Неки извори, наиме, тврде да је 1904-1905. оружје с брилијантима добило седам, а златно – 610 официра. Према другим подацима, златне сабље украшене дијамантима, с натписом „За храброст”, уручене су само четворици генерала: Николају Иванову, Николају Николајевичу Јуденичу, Павелу Карловичу фон Рененкампфу и адмиралу Николају Отовичу фон Есену, док је „обично” златно оружје добило 406 официра. Но, указ од 10. маја 1906. недвосмислено потврђује да је дијамантским оружјем награђен и пуковник Арсен Карађорђевић.

У потрази за пустоловином
    Након потписивања мировног уговора између Русије и Јапана у Портсмуту, 5. септембра 1905, ратни пут аргунских козака није завршен. Већ 9. јануара 1906. делови Рененкампфове дивизије из Аргуна упућени су да угуше такозвану Читинску републику. Железнички радници града Чите у Забајкалском крају су, наиме, августа 1906. створили градски совјет и комитет Руске социјалдемократске радничке партије. Ускоро је окупљен наоружани одред јачине 4000 људи који је у Чити завео револуционарну диктатуру.     Но, брзим дејством 2. аргунског пука, већ 22. јануара револуционарни покрет је угушен а у граду је заведен ред.
    Иначе, за храброст исказану у рату, и читав 2. аргунски козачки пук био је одликован посебним сребрним знаком који се носио на шапки.
     Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици. Краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.
     Кнез Арсен је у чину генерала српске војске током Првог и Другог балканског рата командовао Коњичком дивизијом.   Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.
    Но, по окончању ратова, поново се вратио у Русију. Тамо је 6. децембра 1914. произведен у генерал-мајора руске војске, а 22. маја 1915. у Царском Селу примио га је император Николај II и највишим указом поставио га за заповедника 2. бригаде 2. коњичке дивизије генерал-лејтнанта кнеза Георгија Трубецког. Другог децембра исте године Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб с вршиоцем дужности начелника штаба 2. коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским.   Осиони пуковник, наводно, није био задовољан начином командовања заповедника 2. бригаде, па је вишег официра ударио по лицу.
Није познато како је иначе енергични Арсен узвратио, али сукоб је завршен тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Карађорђевић је 8. априла 1916. године упућен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа.
    Но, Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у 25. корпусни авио-одред. Како се прославио као ваздушни ас, већ 6. маја 1916. враћени су му чин пуковника са свим принадлежностима а 31. октобра 1917. произведен је у генерал-мајора. Без обзира на очито благонаклон став команде, високи чин и славу ваздушног аса царске армије, Гатовски је почетком 1918. године променио страну – добровољно се пријавио у Црвену армију.   Тешко је рећи да ли под његовим утицајем, тек, бољшевици су у Ловачком клубу у Петрограду ухапсили кнеза Арсена.

Смрт у Паризу

    Иако је то било прелазно доба, нико од високих царских официра, укључујући и велике кнезове из царске породице, није се усудио да се за њега заузме. Довољно храбрости имао је једино друг из Каваљергардског пука, генерал Манерхајм. Захваљујући њему и притисцима иностраних дипломата, високо одликовани генерал убрзо је пуштен на слободу. Арсен почетком 1918. године напушта Русију и трајно се настањује у Паризу, где је и преминуо, 19. октобра 1938. године. Кнез Павле Карађорђевић пренео је посмртне остатке и сахранио га у породичној гробници у цркви на Опленцу.
     Непосредно након сахране, све очеве ствари, укључујући и златну сабљу „За храброст”, кнез-намесник је поклонио Војном музеју у Београду. Захваљујући овом дару, музеј данас чува једну од ретких златних сабљи „За храброст” украшену дијамантима и ловоровим венцима чија је историја у потпуности позната.

Rodoslovno stablo Kneza Arsena Karađorđevića:

Slike oca i direktnih potomaka Kneza Arsena:

I poznatija od kćerki princeze Jelisavete, Katarina Oksenberg:

Video sam je 5. oktobra u Sabornoj crkvi. Zgodnjikava je za tetku od 51 godine.

To je ona iz Dinastije. Bogami, lepa tema oficire!  :) Samo nastavi!

Hvala momci. Ne bih da oneozbiljimo temu.

Naše princeze su ipak najlepše.

Da ne zapostavimo rođenu Katarininu sestru, Kristinu.

I ostali potomci Kneza Aleksandra (Pavlovog) Karađorđevića: Sergej, Jelena i Dimitrije.

I još jedna slika princeze Jelene u punom izdanju.

Izgleda da sam nekima greškom zamenio imena,proveriću pa ću ispraviti.

I poslednji od praunuka čuvenog Kneza Arsena Karađorđevića u ovom nizu slika, Princ Mihajlo Karađorđević.

Sad sva imena odgovaraju slikama koje potpisuju.

I da ne propustim:

Slika Knjeginje Olge Karađorđević, supruge Kneza Pavla i slika njihovog drugorođenog sina Nikole, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Sin Jelisavete Karađorđević iz drugog braka Nikola Balfur.

Ovim završavamo priču o potomcima Kneza Arsena Karađorđevića i zaključujemo da je kao naslednike svoje loze iza sebe ostavio sina Pavla, 3 unučadi, 8 praunučadi i 8 čukununučadi.

A svi zajedno su direktni potomci po porodičnoj lozi Velikog vožda Đorđa Petrovića Karađorđa i njegovog sina Kneza Aleksandra Karađorđevića.

Mala ispravka. Srpske ratne zastave zamijenjene su 1929. a ne 1919.

Hvala Viribus.

Sličnost između pokojnog kneza Nikole sa pred poslednje slike i Nikole Balfura njegovog sestrića sa poslednje slike je zaista velika.

Greškom sam dva puta poslao istu poruku.

Mali doprinos temi.

Prva slika - Nikola Pašić i Knez Arsen, Skoplje 1912. (izvor http://illyria.proboards.com/index.cgi?board=serbianhistory&action=print&thread=24604)

Druga slika, mogu je nazvati "Porodica na okupu" slikano na Cetinju 1890. (izvor http://forum.alexanderpalace.org/index.php?PHPSESSID=bk54t3gr4pcd2kq4ips8qskp70&topic=14325.15)

Hvala zaslon,

ova sa Nikolom Pasicem je zaista retka.

Čitao sam da je saobračajna nesreća princa Nikole bila "naručena" od strane Jugoslavenske tajne službe i čak i organizirana od njihovih
agenata u koji su došli u Veliku Britaniju temeljem dogovora Tita i Čerčila i Idna s druge strane. U knjizi Veroslava Rančića "Konačna
istina" je taj događaj opisan pa sam uzeo slobodu da skeniram par stranica iz te inače jako zanimljive knjige.

Što i kako je stvarno bilo vjerovatno nikada nečemo točno saznati jer su svi glavni učasnici mrtvi, osim ako u nekom arhivu u Beogradu
ili Londonu ne postoje neki dokumenti u što sumnjam.

Nadam se da mi vlasnici autorskih prava to neće zamjeriti.

Knez Arsen Karađorđević - hrabri srpski oficir poznat po burnom životu
Gane Đorđević - Alo   27.02.2015.

Knez Arsen Karađorđević, najmlađi brat kralja Petra, zasigurno je najhrabriji i najodlikovaniji srpski oficir. Na brojnim frontovima od Vijetnama do Balkana i od Varšave do Afrike ovaj se srpski i ruski general i francuski legionar uvek odlikovao neizmernom smelošću i veštinom komandovanja. Kada nije ratovao, vodio je buran život, uglavnom u salonima u Petrogradu, pa je zbog toga vrlo često bio na meti senzacionalističke štampe.

[attachment=1]

O njemu je bilo veoma rizično pisati, posebno u negativnom kontekstu, što je najbolje na svojoj koži iskusio poznati novinar tog vremena Pol Dolfus, koji je svoje zanimanje za “nestašnog” vojskovođu umalo platio glavom. Ostala je ipak tajna da li je Arsen, inače vrstan strelac, namerno promašio glavu smelog novinara ili je ovaj imao samo veliku sreću što je hladnokrvnom kavgadžiji u poslednjem trenutku ipak zadrhtala ruka. Doduše, nije se samo nesrećni novinar našao na nišanu poznatog bonvivana iz Petrograda, mada o tačnom broju megdana u kojima je učestvovao ima vrlo malo podataka. Jedni tvrde da je bio učesnik 14 dvoboja, dok se prema drugima, zbog odbrane časti vrlo često hvatao oružja, čak više od 40 puta. U tim dvobojima 15 svojih protivnika je navodno ubio. Isto broj je i onih koji su mu izašli na crtu, ali su ipak nekom pukom srećom ostali živi, noseći do smrti ožiljke koji su ih podsećali na bliski susret s proslavljenim ratnikom, dok je sedam duela ostalo nerešeno, piše "Alo". Savremenici su ga opisivali kao “ludački hrabrog” čoveka, vičnog svim vrstama oružja. Čuveni hrvatski pisac Miroslav Krleža ga je, navodno, spominjao kao “neviđenu mišićnu silu od koje beži tane”. Prema jednim izvorima, učestvovao je u devet ratova, a prema drugim, u svim oružanim sukobima koje je Rusija vodila u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka.

Film o Arsenu

Početkom februara u Jugoslovenskoj kinoteci premijerno je prikazan film o životu Arsena Karađorđevića u režiji Boška Milosavljevića i produkciji Vladimira Backovića i Marka Beatovića. Film je nastao na osnovu retkih informacija na internetu, oskudne fototeke i dva poznata snimka. Veliku pomoć na izradi filma pružili su Dragomir Acović, Branko Bogdanović, Dragan Relјić, ali i veliki broj istraživača, pre svega ljudi iz različitih arhiva u Srbiji i inostranstvu. U filmu su prvi put prikazane arhivske fotografije koje ilustruju život glavnog junaka.

Izvor: www.blic.rs

Princ dvoboja, legionar i ataman


Ako je nešto bilo nepoznato u pogledu junaštva i vojničke veštine vožda Karađorđa, moglo se videti u životu i delima njegovog unuka kneza Arsena, najmlađeg brata kralja Petra Karađorđevića.


Avanturistički duh i sablja o pojasu vodili su ga od Rusije i Francuske preko Balkana, pa sve do Afrike, Indokine, Kine i Japana. Odrastao je u izgnanstvu (rođen je u Temišvaru 1859. godine kao deseto dete kneza Aleksandra Karađorđevića) zbog neslaganja između porodica Karađorđević i Obrenović. Osim što je po ocu bio Karađorđev unuk, po majci je bio potomak čuvene porodice Nenadović - deda mu je bio vojvoda Jakov Nenadović. Školovao se u Francuskoj, gde je završio Licej “Luj Veliki” u Parizu, dok će visoko vojno obrazovanje steći na Vojnoj akademiji u Petrogradu. Njegov vojnički put započeo je u Francuskoj legiji stranaca, sa kojom je stigao do Alžira, ratovao je u Kini, učestvovao je u gušenju pobune neregularnih trupa Crni barjaci, fanatičnog plemena koje se bunilo protiv francuske kolonijalne vlasti u Indokini i njegovo ime se pročulo posle pokazane hrabrosti i umeće u nekoliko velikih bitaka u tom kinesko-francuskom ratu (1884-1885. godine).


[attachment=1]


Po završetku tog rata vratio se u Francusku ali se nije dugo zadržao, već je otišao u Afriku gde se borio protiv zulu ratnika, a posle će ga put odvesti u Rusiju, gde je postao kavaljergardista kod ruske carice, što je bilo izuzetno priznanje. Pre toga je stigao da postane kozački ataman, a do čina ruskog generala i načelnika kavaljerske divizije stigao je posle rusko-japanskog rata, gde je komandovao konjičkim kozačkim pukom i pokazao izuzetnu hrabrost u čuvenoj bici kod Mukdena, za šta je i odlikovan najvišim carskim odlikovanjem ondašnje Rusije - zlatnom sabljom koja se danas čuva u Vojnom muzeju u Beogradu.


Oficirska sablja dodeljena od cara Nikolaja Drugog
[attachment=2]


U tom ratu je bio izazvan na dvoboj od japanskog samuraja, koga je pobedio, a dvoboji će ga pratiti kroz ceo život. U bici kod Rige tokom Prvog svetskog rata u dvoboju je ranio jednog ruskog generala, mač je ukrstio i s jednim od svojih najboljih prijatelja Karlom Gustavom Manerhajmom, a u dvoboju je ranio i nekog novinara koji mu je člankom stao na žulj.

- Bio je nemirnog duha, vojnik u krvi i po zvaničnim dokumentima. Dok su se ti dvoboji beležili, knez Arsen je imao 44 dvoboja mačem. Najverovatnije je čovek sa najviše dobijenih dvoboja na planeti - kaže Dragan Reljić, upravnik Zadužbine kralja Petra u Topoli koji je izučavao Arsenov život.


Orden Karađorđeve zvezde IV stepena
[attachment=3]


U pauzama između ratnih pohoda knez Arsen je živeo bonvivanskim životom po petrogradskim salonima, gde će upoznati i svoju buduću suprugu i jednu od najlepših žena tog vremena, kneginju Auroru Demidovu. Iz tog braka koji će se, nažalost, raspasti rodiće se princ Pavle, budući knez namesnik Kraljevine Jugoslavije posle ubistva kralja Aleksandra.

U Srbiju će knez Arsen prvi put doći pred balkanske ratove i, prema nekim podacima, bio je član tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, a uoči ratova dobio je čin divizijskog đenerala i postavljen je za komandanta Konjičke divizije, sa kojom je prošao oba balkanska rata. Pokazao se kao jedan od ključnih vojskovođa, a njegova divizija je imala presudnu ulogu u bitkama za Kumanovo, Bitolj i na Bregalnici. Tako je jednom prilikom prozreo nameru Turaka da opkole srpske snage, sa svojom konjicom se koncentrisao na tačku u turskoj vojsci gde se nalazio generalštab i tako onemogućio plan neprijatelja.


Orden Francuske za zasluge u Indokini
[attachment=4]


Iako ovenčan ratnom slavom, knez Arsen će posle završetka balkanskih ratova ponovo otići za Rusiju - razlozi za to mogu biti njegovo članstvo u “Crnoj ruci”, ali i ljubomora prestolonaslednika Aleksandra na njegovu veliku popularnost - gde će kao ruski general komandovati konjičkom brigadom u bitkama Prvog svetskog rata. Sa boljševičkom revolucijom i knez Arsen je, kao carev oficir, dopao zatvora i suđeno mu je, ali je oslobođen, najviše zahvaljujući intervenciji svog starog prijatelja, ali i suparnika u dvoboju Karla Gustava Manerhajma, koji je tada bio državnik u Finskoj. Posle toga otišao je u Francusku da se više nikad ne vrati u Rusiju. Čovek iza kog su bile gotovo četiri decenije vojničke karijere i koji je celog života gledao smrti u oči umro je u Parizu 1938. godine prirodnom smrću, a njegovi zemni ostaci su preneti u kriptu Crkve u Topoli.


Arsenove epolete konjičkog pukovnika Srpske vojske
[attachment=5]


Osamnaest odlikovanja 

Knez Arsen je verovatno najodlikovaniji srpski oficir. Odlikovan je 18 puta i u njegovoj kolekciji su ruska, francuska i srpska odlikovanja. Posle njegove smrti, knez Pavle je sva očeva odlikovanja predao Vojnom muzeju u Beogradu, ali je, posle nemačke pohare u Drugom svetskom ratu, ostalo samo njih pet. Među njima i orden-oružje, zlatna sablja ukrašena dijamantima koja je bila jedno od najviših ratnih odlikovanja carske Rusije i dodeljivano je iz same Carske kancelarije. Tih zlatnih sablji ukrašenih dijamantima dodeljeno je samo sedam, a jedna se našla u rukama našeg kneza.


Ranko Pivljanin
izvor (http://www.blic.rs/riznica/princ-dvoboja-legionar-i-ataman-ko-je-bio-knez-arsen-karadordevic-najodlikovaniji/kj1jpwm)

Опленац, 23. октобар 1938. године.

[attachment=1]
Кнез Павле, краљ Петар II и кнегиња Олга на Опленцу присуствују погребу кнеза Арсена.

Tribina "Knez Arsen Karađorđević" Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je msr Srđan Graovac, istoričar.


https://youtu.be/WQEm8-5ND3Q