PALUBA

Kao uvod, parlamentarni izbori u Kraljevini SHS/Jugoslaviji su se održali sedam puta u periodu od 1918. do 1941.godine. Na tim izborima birači su birali narodne poslanike (zastupnike) za Narodnu skupštinu u Beogradu.

Na pocetku samo kratko podsecanje na nastanak Kraljevine SHS:

Po završetku Prvog svetskog rata stvorili su se uslovi za stvaranje države koja bi okupila Južne Slovene koji su živeli na području Srbije, Crne Gore i slovenskih delova Austrougarske. Kraljevina Srbija je na početku Prvog svetskog rata za svoje ratne ciljeve postavila ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, donošenjem Niške deklaracije 7. decembra 1914. godine. Ubrzo je usledilo formiranje Jugoslovenskog odbora u Londonu 1915. godine i Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. godine. Konkretni pregovori o uređenju buduće države vođeni su neposredno u dva navrata - na Krfu 1917. godine kada je doneta Krfska deklaracija i u Ženevi 1918. godine kada je potpisan Ženevski sporazum. Nakon rata, pod vođstvom Jugoslovenskog odbora u Zagrebu je formirana Država Slovenaca, Hrvata i Srba.

Država Slovenaca, Hrvata i Srba bila je kratkotrajna država koja je nastala nakon raspada Austrougarske i sačinjavali su je delovi monarhije u kojima su južnoslovenski narodi činili većinsko stanovništvo. Ova država trajala je malo više od mesec dana (od 29. oktobra do 1. decembra 1918.) Državu Slovenaca, Hrvata i Srba je u toku njenog kratkotrajnog postojanja na međunarodnom polju zvanično priznala jedino Kraljevina Srbija. Prvi joj je organ bio Narodno vijeće SHS, osnovano u Zagrebu 29. oktobra 1918. na čelu sa slovenskim političarem Antonom Korošcem koje sebe proglašava za političkog zastupnika svih Slovenaca, Hrvata i Srba u Austrougarskoj. Njegovi potpredsednici su bili Svetozar Pribićević i dr Ante Pavelić (zubar iz Zagreba, ne treba ga mešati sa budućim vođom ustaškog pokreta). Na zasedanju hrvatskog sabora u Zagrebu i na narodnom okupljanju u Ljubljani, Narodno vijeće SHS proglašava narodno oslobođenje i osnivanje samostalne „Države Slovenaca, Hrvata i Srba” sa glavnim gradom Zagrebom.

Narodno vijeće je planiralo da u novu državu uključi i područje Vojvodine (Bačku, Banat i Baranju) - ali su se tamošnji srpski političari priključili Srpskom narodnom odboru u Novom Sadu i proglasili priključenje Vojvodine Kraljevini Srbiji, a 24. novembra 1918. je skupština u Rumi proglasila priključenje Srema — do tada formalno u sastavu Slavonije — Srbiji.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=4]

Kako se nakon formiranja, brzo ispostavilo da Narodno vijeće nema snage da uspostavi efikasnu vlast na područjima pod svojom nominalnom kontrolom, i da nova država nije međunarodno priznata, što su neke susedne države pokušale da iskoriste kako bi prigrabile njene teritorije, Narodno vijeće je vrlo brzo shvatilo da jedinu alternativu komadanju zemlje i anarhiji predstavlja njeno što brže ujedinjenje sa Srbijom, koja je iz rata izašla kao pobednik na strani Antante. U skladu s tim je u Beograd poslana delegacija koja je sprovela formalno ujedinjenje Države SHS i Kraljevine Srbije.

Istovremeno crnogorski delegati na spornoj Podgoričkoj skupštini doneli su odluku o prisajedinjenju Crne Gore Srbiji.

Pritom, i delegati Velike narodne skupštine Vojvodine su 25. novembra doneli odluku da se direktno pripoje Kraljevini Srbiji. Skupštini koja je odlučila o prisajedinjenju prisustvovalo je 757 poslanika, i to 578 Srba, 84 Bunjevca, 62 Slovaka, 21 Rusin, šest Nemaca, tri Šokca, dva Hrvata i jedan Mađar.

Ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca proglasio je regent Aleksandar I Karađorđević, u ime svog oca, kralja Petra I Karađorđevića, 1. decembra 1918. godine.

Odmah nakon ujedinjenja, pregovori između Narodnog vijeća Države Slovenaca, Hrvata i Srba i srpske vlade su rezultovale sporazumom oko nove vlade kojom bi predsedavao Nikola Pašić. Međutim, kada je ovo poslato regentu na usvajanje, ono je odbijeno sto je izazvalo prvu krizu vlade u novoj državi. Sve stranke su ovo označile kao kršenje parlamentarnih principa, ali je kriza prevaziđena kada su se sve strane složile da Pašića zamene Stojanom Protićem.

[attachment=1]

Tako je predsednik prve vlade, formirane 20. decembra 1918. godine, bio je Stojan Protić. Do izbora za Ustavotvornu skupštinu, Privremeno narodno predstavništvo je služilo kao parlament koji su formirali delegati iz raznih izabranih tela koja su postojala na jugoslovenskom prostoru pre stvaranja države. Sporovi i nesporazumi oko unutrašnjeg uređenja zemlje počeli su odmah nakon ujedinjenja. Dok su srpski političari jugoslovensku državu smatrali za prirodni nastavak Kraljevine Srbije, za hrvatske i slovenačke stranke je nova država bila samo okvir u kojem će nastaviti nacionalno okupljanje i jačanje nacionalnih pozicija.

Kao sto je vec u pocetku navedeno, parlamentarni izbori u Kraljevini SHS/Jugoslaviji su se održali sedam puta u periodu od 1918. do 1941.godine.

Sama država je za vreme svog postojanja tri puta promenila ime. Izvorni naziv je bio Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (1918. - 1921.) koji je promenjen donošenjem Vidovdanskog ustava u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (1921. - 1929.) da bi Zakonom o nazivu i podeli Kraljevine na upravna područja promenila ime u Kraljevinu Jugoslaviju (1929. - 1941.).

Shodno promenama državne organizacije u upotrebi su bila dva izborna zakona. Na prva četiri izbora u upotrebi je bio Izborni zakon iz 1920. dok je na kasnijim izborima u upotrebi bio Izborni zakon iz 1931. Iako su se po ustavu izbori trebali biti svake četiri godine u stvarnosti to nije bilo ostvarivo (samo u osmogodišnjem periodu Vidovdanskog ustava bilo je triput parlamentarnih izbora i 24 promene vlada). Biračko pravo su imali svi muškarci koji su u trenutku sastavljanja biračkih spiskova navršili 21 godinu i bili državljani Kraljevine SHS (odnosno Kraljevine Jugoslavije).

Izborni zakoni od 1918. do 1938. godine proklamovali su u načelu opšte pravo glasa, ali ga nikada prakticno nisu uveli. Zene nisu mogle da glasaju, to pravo su ostvarile tek od 1945. godine.
Izborno pravo u predratnoj Jugoslaviji bilo je uskraćeno i izvesnim profesijama, recimo vojnicima i aktivnim oficirima i podoficirima, što je navođeno kao garancija da se vojska neće mešati u politički život. Zakon o izborima je izborno pravo ograničio i pripadnicima pojedinih nacionalnih manjina koji su po međunarodnom ugovoru o zaštiti manjina imali pravo na državljanstvo svoje matične zemlje. To su bili Nemci, Mađari, Rumuni, Italijani i Jevreji. Ostale manjinske grupe imale su izborno pravo – Česi, Slovaci, Poljaci, Rusini, Bugari, Albanci i Turci. Ovaj stav je pravdan time da ne mogu odlučivati "građani na otkaz, koji će kasnije postati državljani druge zemlje".

Изборни закон од 3. септембра 1920. године је у приличној мери ограничио права Уставотворне скупштине. Њиме је, пре свега, било утврђено да Уставотворна скупштина има да донесе устав и „оне законе, који стоје у тесној вези са Уставом, као и законе финансијске природе, који не трпе одлагање”1. Изборним законом је затим предвиђено да рад Уставотворне скупштине не може трајати дуже од две године. И на крају, овим законом је било прописано да ће указ о распуштању скупштине донети владалац. На тај начин су унапред одређени не само предмет и трајање рада Скупштине, већ и облик владавине, тј. да ће држава бити монархија.

10. septembra 1931. je donet novi Zakon o izboru narodnih poslanika za Narodnu skupštinu Kraljevine na osnovu kojega su uskoro sprovedeni izbori. Izborni zakon je propisao sistem zemaljske liste, što je značilo da svaka prijavljena kandidatska lista mora imati po jednog kandidata i zamenika u svakoj izbornoj jedinici u celoj državi. Na čelu zemaljske izborne liste je bio njen nosilac.
 
Prema članu 18. Izbornog zakona kandidaturu svakog nosioca izborne liste mora potpisati 60 predlagača svake izborne jedinice. Za svakog izbornog kandidata je bilo potrebno najmanje 200 predlagača, što je za 306 izbornih jedinica zahtevalo 80.000 predlagača. Time se nastojalo onemogućiti postavljanje kandidatura specijalnih nacionalnih, regionalnih i manjih političkih stranaka. U skladu s tim zakonom mogle su se kandidiovati samo velike i dobro organizovane stranke koje su imale pristalice u svim delovima države. Način glasanja je bio javan i usmeni, a podela mandata je vršena tako da zemaljska lista koja je dobila relativnu većinu glasova dobija odmah dve trećine mandata. Zemaljska lista koja je dobila ispod 50.000 glasova nije dobila mandat, već su se ti glasovi pribrajali pobedničkoj listi. Ostala trećina mandata se delila između stranaka koje su postigle iznad 50.000 glasova, ali nisu ostvarile relativnu većinu. Prema odredbi dvotrećinska podela mandata se vršila po svim banovinama, što je predstavljalo svojevrsnu legalnu izbornu prevaru.

Prvi izbori za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS su održani 28. novembra 1920. godine. Ovi izbori su predstavljali prvo odmeravanje snaga između političkih stranaka u novonastaloj državi. Narodni poslanici su birani tajnim glasanjem, neposrednim načinom po sistemu izbornog količnika. Izbori iz 1920. godine su bili prvi demokratski izbori u Kraljevini SHS. Ukupno je glasalo 1.607.265 birača, odnosno 64,79% svih birača upisanih u birački spisak. Biralo se 415 od 419 poslanika, zato što su tri bila u izbornim jedinicama pod italijanskom okupacijom, koja nije dozvolila održavanje izbora za državu sa kojom je imala teritorijalni spor. Ukupno su 22 stranke istakle kandidate.

Hrvatska republikanska seljačka stranka je bojkotovala rad skupštine. Komunistička partija Jugoslavije, koja je na izborima osvojila 12,4% glasova, krajem godine je bila zabranjena. Prvi ustav Kraljevine SHS je usvojen 28. juna 1921, a njegovim usvajanjem je uspostavljena unitarna monarhija, utemeljen je parlamentarizam i lokalna samouprava.

Skrecem sa teme ali da dopunim...

Naime, cinjenica je da Narodno vijeće SHS, osnovano u Zagrebu 29.10. 1918. godine, nije imalo resurse da uspostavi efikasnu vlast na područjima pod svojom upravom i kontrolom. Po selima su harale bande tzv. zelenog kadra, a po gradovima bjesnile demonstracije i razni pokušaji boljševičke revolucije.
Ozbiljnu opasnost po novu državu predstavljala je činjenica da nije bila međunarodno priznata, što su pokušale da iskoriste neke susedne države kako bi se teritorijalno proširile na njenu štetu. Tome je najviše tezila Italija, koja je nakon potapanja bojnog broda Viribus Unitis i praktične neutralizacije bivše austro-ugarske flote u Puli, iskoristila slabost nove države i bez većeg otpora okupirala Istru, Rijeku, Trst, Slovensko primorje i velike delove Dalmacije - teritorije koje su joj trebale pripasti po londonskom ugovoru kao nagrada za stupanje u rat na strani Antante. Istovremeno su izbili oružani sukobi s austrijskim trupama koje su pokusale da preuzmu vlast u Mariboru i drugim delovima Slovenije, dok su mađarske snage slično pokušale u Prekomurju i Međimurju.

Zbog takve situacije, u štab srpske I armije 8. novembra 1918. došli su predstavnici Narodnog veća koji su zamolili srpsku vladu da odmah pošalje svoje trupe u Rijeku, kako bi se osigurala hrvatska teritorija I u Zagreb da pozdravi Narodno vijeće i da mu se stave na raspoloženje. Takodje da se srpske trupe posalju u Slavoniju kako bi se sačuvao mir, omogućio saobracaj na putevima, i železničkim prugama, spriječili pljačku dobara, obezbedili rudnici i osiguralo snabdevanje za prehranu stanovništva ovih oblasti i zapadne Hrvatske i grada Zagreba.

Dva dana kasnije, 10. novembra, Petar Bojović, komandant I armije pismeno obaveštava delegaciju iz Zagreba da će srpske trupe pomoći Narodnom veću, što odmah potvrđuje i vrhovni komandant Srpske vojske regent Aleksandar.

Na osnovu ovoga, jedinice 7. pesadijskog puka Dunavske dolaze u Zagreb 05. novembra 1918.g.
[attachment=1]
U Rijeci je 15.novembra srpskim vojnicima iz 2. bataljona 5. pešadijskog puka Drinske divizije priređen doček (dan posle toga Srpska vojska se, zbog protivljenja Italijana, povukla u Kraljevicu), kao i u Splitu, 20. novembra, kada je u grad ušao 2. bataljon 13. pešadijskog puka Timočke divizije. Na pristaništu je oko 20.000 meštana dočekivalo vojnike s povicima: „Živjela Srpska vojska! Živjela Jugoslavija!” U Dubrovnik, Novu Gradišku i Pakrac srpska vojska je stigla 14.novembra 1918.g.
[attachment=2]
U Ljubljanu  srpska vojska je stigla  5.  a u Maribor - 7. Novembra. Posedanje granice prema Štajerskoj i Koruškoj izvrseno je 14. novembra;

Srpska vojska je usla i u Banja Luku, 21.novembra 1918.g. predvodio ju je major Dragoljub Bajalovic, komandant 1.bataljona 13.pesadisjkog puka “Hajduk Veljko”.

Predlazem, da se mi ipak vratimo temi iz naslova!

Drugi parlamentarni izbori u Kraljevini SHS za Skupštinu održani su  18. marta 1923.godine. Zastupnička mjesta su bila podeljena prema političkim i upravnim granicama koje su bile iz vremena pre nastanka Kraljevine SHS, a podela je bila prema statistikama stanovništva od 1910. godine. Izbore je pratilo zastrašivanje birača od strane policije, pritisak na opoziciju i zakidanje u biračkim pravima nacionalnih manjina poput Mađara i Turaka. Biralo se 312 poslanika.
Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka, Slovenska ljudska stranka i Jugoslavenska muslimanska organizacija su formirale opozicioni Federalistički blok.

Treci parlamentarni izbori u Kraljevini SHS za Skupštinu održani su  08.februara 1925.godine. Biralo se 315 poslanika.

Cetvrti parlamentarni izbori u Kraljevini SHS za Skupštinu održani su  11.septembra 1927.godine. Biralo se 315 poslanika.

Na skupštinskoj sednici 20. juna 1928. godine Puniša Račić, političar iz Crne Gore, je pištoljem pucao na poslanike Hrvatske seljačke stranke, pritom je ranio njenog vođu Stjepana Radića, koji je smrtno ranjen preminuo nakon mesec dana. Na licu mesta su poginuli Stjepanov brat Pavle i poslanik Đuro Basariček. Kralj Aleksandar je reagovao na ovaj događaj 6. januara 1929. godine ukidanjem ustava, raspuštanjem Narodne skupštine i objavljivanjem Zakona o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi, kojim je preneta izvršna vlast na kralja i zabranjen rad svih političkih stranaka, sindikata, te udruženja koja su imala verska ili plemenska obeležja. Kralj Aleksandar je zaveo ličnu diktaturu. Iste (1929.g.) godine je promenjeno ime države Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija, proglašena je jedinstvena jugoslovenska nacija u nedeljivoj kraljevini i promenjeno unutrašnje teritorijalno uređenje.
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
Kraljevinu Jugoslaviju je za vreme Šestojanuarske diktature pogodila ozbiljna politička i privredna kriza. Saveznici Kraljevine Jugoslavije poput Francuske, Čehoslovačke i Velike Britanije su u početku podržavali kraljevu diktaturu misleći da će diktatura konsolidovati državu, ali su vremenom počeli zazirati od režima koji je uloženi strani kapital trošio bez kontrole parlamenta. To je nateralo kralja Aleksandra da prekine period otvorene diktature i donese ustav. Nakon donošenja tzv. Oktroiranog ustava 1931. stanje se na papiru, a ni u stvarnosti nije mnogo promenilo. Ustavom je odobren jugoslovenski unitarizam proklamovan za vreme diktature o jednom jugoslovenskom narodu sa tri plemena.

10. septembra 1931. je donet novi Zakon o izboru narodnih poslanika za Narodnu skupštinu Kraljevine na osnovu kojega su uskoro sprovedeni izbori. Izborni zakon je propisao sistem zemaljske liste, što je značilo da svaka prijavljena kandidatska lista je morala imati po jednog kandidata ii zamenika u svakoj izbornoj jedinici u celoj državi. Na čelu zemaljske izborne liste je bio njen nosilac.

Kako je izborni zakon donesen dva meseca pre izbora, opozicione političke stranke (koje su od 1929. bile zabranjene i proganjane) nisu mogle ništa poduzeti da uspeju postaviti kandidatske liste prema zakonskim propisima. Zbog toga su opozicione političke stranke odbile učešće na izborima. Nosilac jedinstvene vladine zemaljske liste, koja je bila ujedno jedina postavljena zemaljska lista, bio je general Petar Živković, tadašnji predsednik ministarskog saveta.
[attachment=4]

Prvi izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije, nakon njenog proglašenja 1929. Godine, odzani su 08.novembra 1931.g. I to su bili u sustini formalni parlamentarni izbori na kojima se pojavila samo jedna stranka, režimska Jugoslovensko radničko-seljačka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku, iz nje je izabrano 305 poslanika za parlament.

Kralj Aleksandar je ubijen 9. oktobra 1934. godine u Marselju, prilikom njegove zvanične posete Francuskoj. Atentator je bio Vlado (Veličko) Georgijev Kerin, pripadnik VMRO-a, poznatiji po nadimku Černozemski. Atentat je izvršen ispred Palate Burze u Marseju, u 16 časova i 20 minuta. Kralj Aleksandar ubijen je sa četiri metka, dok je jedan pogodio francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua, koji je kasnije od povreda preminuo. U atentatu su zajedno učestvovali pripadnici VMRO-a i Hrvatskog ustaškog pokreta, koji nisu želeli da žive u Kraljevini Jugoslaviji, već u nezavisnim državama Makedoniji i Hrvatskoj.
[attachment=1]
[attachment=2]  

http://www.youtube.com/watch?v=TIg1bhCEtJU

Ubistvo je uzburkalo celokupnu jugoslovensku javnost.
Nategnutu atmosferu koja je vladala oslikava i incident u Bijeljinskoj gimnaziji, koji se desio par dana nakon atentata, 11. oktobra 1934. godine, kada su zbog ispisanih anti-monarhističkih parola na tabli raspušteni čitav sedmi i osmi razred

Pošto je najstariji Aleksandrov sin Petar bio maloletan, tročlano namesništvo je preuzelo ulogu kralja. Knez Pavle Karađorđević, dr Radenko Stanković i dr Ivo Perović vladali su Kraljevinom Jugoslavijom u ime maloletnog kralja Petra II. Namesništvom je dominirao Aleksandrov brat od strica, knez Pavle Karađorđević.

Knez Pavle Karađorđević
[attachment=1]
Pavle Karađorđević (Sankt Peterburg, Ruska Imperija, 15/27. april 1893 — Pariz, Francuska, 14. septembar 1976) je bio član dinastije Karađorđević i knez-namesnik Kraljevine Jugoslavije do 27. marta 1941. godine.Zakleo se da će u septembru 1941. godine, nakon sticanja punoletstva kraljevog, ovome predati Jugoslaviju kakvu je stvorio kralj Aleksandar. Knez Pavle je 27. marta 1941, otišao u Grčku i tamo predat u engleske ruke. Oni su ga sproveli u Egipat, a odatle u englesku koloniju Keniju.Sredinom 1943.g. seli se u Južnu Afriku, u Johanesburg. Tek krajem 1947. dobija odobrenje od engleskih vlasti da se vrati u Evropu. Izabrao je Pariz da u njemu stanuje. Preminuo je u Američkoj bolnici, u Neiju kraj Pariza, 14. septembra 1976. godine. Sahranjen je u Lozani. Eehabilitovan je 2011. godine, a oktobra 2012. njegovi posmrtni ostaci preneti su na Oplenac.

dr Radenko Stanković
[attachment=2]
Dr Radenko Stanković, lični lekar kralja Aleksandra I, jedan je od osnivača i profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu. Bio je upravnik i osnivač Interne klinike, uveo je prvi EKG u lekarskoj praksi u Srbiji. Zatim je bio senator i ministar prosvete. Rođen je 1880. u Leskovici kod Bele Crkve, danas rumunski Banat, u svešteničkoj porodici. Kao član Namesništva bio je protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Posle rata osuđen je na 12 godina zatvora, gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine. Umro je 1956. u Beogradu, a rehabilitovan je 2006.

dr Ivo Perović
[attachment=3]
Doktor Ivo Perović, koji se s punoletstvom Petra II pominjao kao budući premijer, rođen je 1882. godine u selu Arbanasi kod Zadra. Bio je sudija, javni tužilac, načelnik dubrovačkog i šibenskog sreza, veliki župan Splitske oblasti, pomoćnik ministra unutrašnjih dela, a od 1931. godine ban Savske banovine sa sedištem u Zagrebu. Perović je bio istaknuti nacionalni radnik, patriota i Jugosloven. Posle rata osuđen je na 11 godina zatvora, gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine. Iz zatvora je pušten 1953. godine, a dalje izdržavanje kazne mu je oprošteno. Umro je 1958. u Malom Lošinju, a sahranjen je u Rijeci.

Stanković, i Perović bili su masoni. Međutim, obojica su isključeni iz organizacije slobodnih zidara.

U pravu si! Mislio sam jedno a napisao drugo. Moja greska, misli se na 3. i 4. razred gimnazije a ne 7. i 8. osnovne. Izvinjavam se!

Treba da stoji: "kada su zbog ispisanih anti-monarhističkih parola na tabli raspušteni treci i cevrti razred".

Nakon ubistva kralja Aleksandra u Marselju i preuzimanja uloge kralja od strane tročlanog namesništva sa knezom Pavlom Karađorđevićem na celu,zbog nastale situacije 6. februara 1935. godine, Namesničko veće raspušta Narodnu skupštinu i raspisuje vanredne parlamentarne izbore. Isti su održani 5. maja 1935. godine, po prvi put nakon ukidanja Vidovdanskog ustava, na kome su učestvovale i opozicione stranke.

Na izborima su učestvovale četiri zemaljske liste:
 1.Vladina lista na celu sa Bogoljubom Jevtićem
 2.Udružena opozicija na celu sa Vladkom Mačekom,
 3.Zbor, na čelu sa Dimitrijem Ljotićem,
 4.Staroradikali, sa  Božom Maksimovićem na celu.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Glavna izborna trka je vođena između Vladine liste dr Bogoljuba Jevtića i Udružene opozicije dr Vlatka Mačeka.
Izbori iz 1935. su bili prvi demokratski izbori po ukidanju šestojanuarske diktature u Kraljevini Jugoslaviji. Biralo se 370 poslanika.

Pobedu je odnela vladajuća Jugoslovenska nacionalna zajednica, između ostalog zahvaljujući i pritisku na birače. Vladina lista dobila je 1.746.982 glasova (60,6%), Udružena opozicija 1.070.345 glasova (37,4%), Zbor 35.549 glasova i Staroradikali 24.088 glasova. Međutim, Vladina lista dobila je pri podeli mandata prema izbornom zakonu 303 poslanicka mesta, a Udružena opozicija samo 67. Glasanje je bilo javno, tako da se svaki birač morao izjasniti za koju od predloženih lista glasa.

Dana 24. juna 1935. godine, Stojadinović postaje predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije. Vladu su činili predstavnici tri stranakae: Radikalna, Slovenska ljudska stranka (SLS) i Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO).

Na osnovu rezultata izbora, grupe koje su učestvovale na izbornoj listi Udružene opozicije (sem JMO) donele su 30. maja 1935. rezoluciju ističući da neće slati poslanike u Narodnu skupštinu.

Novi mandatar Milan Stojadinović obrazuje Jugoslovensku radikalnu zajednicu, u koju su ušli predstavnici dve bivše političke stranake SLS i JMO. Stojadinović je pokazao nameru da primi u vladu i HSS, ali mu nije uspelo da sprovede tu zamisao, jer je lider te stranke Vlatko Maček odmah zahtevao reviziju oktroisanog ustava.Zahteva raspuštanje Narodne skupštine, donošenje novog izbornog zakona i raspisivanje novih izbora.

Nastupa politicka kriza!

Dana 16. januara 1937., u lovačkoj kući kraj Brežica u Sloveniji, dolazi do sastanka između Vladka Mačeka i predsednika vlade Milana Stojadinovića, gde su pokusali da nadju neko prihvatljivo resenje za nastavo stanje u zemlji. Stojadinović i Maček su imali sasvim različite koncepcije o preuređivanju države. Stojadinović je bio za centralističko - unitarističku Jugoslaviju pod dominacijom srpske buržoazije. Bio je protiv federativnog uređenja. Medjutim, do ozbiljnijeg pomaka u rešavanju političke krize nije doslo.

8. oktobra 1937.g. dolazi u Farkašiću kraj Petrinje do potpisivanja sporazuma između Hrvatske seljačke stranke, Samostalne demokratske stranke (koje su činile Seljačko-demokratsku koaliciju), dela Narodne radikalne stranke, Demokratske stranke i Zemljoradničke stranke (koje su činile srpsku Udruženu opoziciju), kojim se između ovih stranaka stvara blok radi zajedničke borbe za ostvarenje i sprovodjenje političkog i državnog programa.

Sporazumom se utvrđuje da Ustav iz 1931.g. u suprotnosti s osnovnim demokratskim načelima. Stranke potpisnice su saglasne, da se uvede novi ustavni poredak i da vlada treba da bude sastavljena od svih političkih stranaka koje poticu iz naroda. Vlada će proglasiti novi pravičan i demokratski izborni zakon i raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Sporazum su potpisali Vladko Maček (HSS), Adam Pribićević (SDS), Aca Stanojević (NRS), Ljuba Davidović (DS) i Joca Jovanović (ZS).

Sledeci izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije su raspisani i održani 11. decembra 1938. godine. I to su bili posljednji izbori za Narodnu skupštinu održani u Kraljevini Jugoslaviji!

Za izbore 11. decembra, političke grupacije istakle su tri zemaljske liste:
 1.vladinu na celu sa Milanom Stojadinovićem,
 2.opozicijsku na celu sa Vladkom Mačekom,
 3.listu Zbor na celu sa  Dimitrijem Ljotićem.

Prema odredbama Izbornog zakona iz 1931. način glasanja je bio usmen i javan. Podela mandata je vršena na taj način da zemaljska lista koja dobije relativnu većinu glasova odmah dobija dve trećine mandata. Taj način podele mandata je vršen po banovinama, što je značilo da zemaljska lista koja je dobila relativnu većinu glasova dobija u svim banovinama dve trećine mandata, bez obzira na stvaran broj glasova koje je u pojedinim banovinama i kotarima dobila. Biralo se 373 poslanika.

Na izborima, vladina lista Milana Stojadinovića dobila je 1.643.783 glasova (54,09%), opozicijska lista Vladka Mačeka 1.364.524 glasova (44,90%) i lista  Dmitrija Ljotića Zbor 30.734 glasova (1,01%).

Ove izbore su obeležili policijski pritisak i izborni falsifikati od strane režima, uprkos tome tome vladina lista je dobila mnogo manje glasova u odnosu na prethodne izbore. Stojadinović je dobio izbore zahvaljujući glasovima nemačke i mađarske manjine, koje su glasale prema preporukama svojih fašističkih vlada da podrže profašističkog premijera Kraljevine Jugoslavije.

Uprkos osvojenih 44,90% glasova, zbog nedemokratskog izbornog zakona, Stojadinovićevoj listi pripalo je 306 poslanickih mesta, a listi Mačeka samo 36. Da su predstavnicka mesta deljena prema broju glasova, vladinoj listi pripalo bi 202 mandata, opozicijskoj 167,a listi Zbor 4.

Kako je izgledala primena izbornog zakona u praksi?  
U kotaru Krapina kandidat Udružene opozicije dobio 8.623 glasa, ali je mandat dobio vladin kandidat koji je osvojio 52 glasa. U kotaru Ivanec opozicijski kandidat je dobio 11.109 glasova, ali je mandat dobio vladin kandidat s 60 glasova. Najdrastičniji primjer se dogodio u kotaru Klanjec gdje je opozicijski kandidat dobio 7.614 glasova, ali je mandat je pripao vladinom kandidatu sa svega 14 glasova.

Milan Stojadinovic, dobija mandat, i formira vladu.

Dana 2. januara 1939.g.knez Pavle  preko Ivana Šubašića poručuje Vladku Mačeku, da je spreman uciniti neke ustupke Hrvatima, na osnovu postojeceg ustava. Medjutim, Hrvatsko narodno zastupstvo, 15.januara donosi rezoluciju da nece ucestvovati u radu Narodne skupštine izabrane na izborima 11. decembra 1938.g.

Predsednik vlade, Stojadinović je bio energičan čovek velike snage i lične harizme. Do tada KJ je bila okrenuta saveznicima iz I sv.rata, medjutim stvari se menjaju.Francusko-jugoslovenski savez bio je pokoleban zbog marseljskog atentata i verzija o nemarnosti francuskih vlasti u vezi sa ovim. Odnosi sa Italijom, Austrijom i Mađarskom, bili su veoma zategnuti; Nemačka je vodila agitaciju kod nemačkih manjina u Jugoslaviji i srpskih organizacija. U Hrvatskoj je bilo stanje sa stalnim neredima i nemirima koji su postajali zabrinjujuči. Katolički episkopat otvoreno se žalio na gonjenje katolika. Osećalo se da nedostaje ruka šefa, vreme punoletstva mladog Kralja Petra II bilo je još udaljeno. Budućnost Jugoslavije nije izgledala vesela.

Milan Stojadinović je razumeo da udaljena Francuska, ne može i neće da pruža finansijsku pomoć. Tako se Jugoslavija okrenula i neposredno obratila svojim dojučerašnjim protivnicima, Nemcima i Italijanima. Podržavan od diplomatije Nemačke Stojadinović je uskoro počeo razgovore sa Rimom. Zahvaljujući diskretnim ulsugama Nemačke, istovremeno su poboljšani i odnosi sa Budimpeštom i Sofijom. Nemačka je pored toga imala odlučujućeg udela u poboljšanju jugoslovenske privredne krize. Grof Čano je potpisao sa Stojadinovićem ugovor koji je ličio na jedan političko-vojni savez.

Stojadinovic je podneo 1937.g. parlamentu konkordat sa Svetom stolicom. Ovaj instrument uspostavio bi ravnopravnost između katolika čiji broj dostiže osetnu visinu (ca 40 %), i pravoslavnih.Medjutim, rasprava oko Konkordata se rasplamsavala, nekoloko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Sveštenstvo i opozicija razvili su žestoku kampanju protiv Vlade, da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji pa je pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je  razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni u pitanju Konkordata.
Politička borba, oko Konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se Konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije Konkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za Konkordat vršeni su sa raznih strana - od Crkve, opozicionara, masona.Uveče, 23. jula, Konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv.
Za Britance, Stojadinovic, je bio najveća prepreka na putu stvaranja banovine Hrvatske, a oba faktora su strahovala od dubine Stojadinovićevih veza sa Nemačkom i Italijom kao i od njegovih sve vidljivijih tendencija ka autoritarnom manifestovanju vlasti. Knez Pavle i Britanci, koji su najviše uticali na jugoslovensku politiku oborili su ga sa vlasti početkom 1939.

 http://www.youtube.com/watch?v=Qb8m_b6BHqw

Februara 1939. godine knez Pavle je mandat za sastav nove vlade poverio Dragiši Cvetkoviću.

5. februara 1939.g., nova vlada Dragiše Cvetkovića predstavlja se u Narodnoj skupštini s deklaracijom u kojoj se između ostalog ističe da sporazum s Hrvatima mora biti njena jasna i odlučna politika. 3. i 4. aprila, započinju u Zagrebu preliminarni razgovori između predsednika vlade Cvetkovića i Vladka Mačeka, a nastavljaju se 16. aprila. Konacan tekst dogovora je utanacen 20. avgusta u Banskim dvorima, u Zagrebu.

Konačni tekst Sporazuma trebalo je da prihvati i Namesništvo. 24. avgusta na Brdu kod Kranja, knez Pavle prima u audijenciju Dragišu Cvetkovića i Vladka Mačeka, i objavljuje da je primio predlog Sporazuma. 25. avgusta, vlada Dragiše Cvetkovića podnosi ostavku. 26. avgusta prihvaćen je i potpisan Sporazum (politički akt) i donesena i objavljena Uredba o Banovini Hrvatskoj (pravni akt). Za bana Banovine Hrvatske imenovan je Ivan Šubašić Raspušten je Parlament (Narodna skupština i Vlada).
26. avgusta sastavljena je nova vlada Cvetković – Maček. U vladi je Vladko Maček zauzeo mesto potpredsednika vlade, a Hrvatskoj seljačkoj stranci pripala su tri ministarstva: finansija (Juraj Šutej), trgovine (Ivan Andres), PTT (dr. Josip Torbar), dok je Bariša Smoljan, bio ministar bez portfelja. 29. avgusta na sednici Hrvatskog narodnog zastupstva, prihvaćen je sporazum sa samo jednim glasom protiv (zastupnik Lovro Sušić).

Sporazum je postignut nakon pripajanja Austrije Hitlerovoj Nemačkoj (anšlus, 1938) i okupacije Čehoslovačke, u vreme kada je hrvatski separatizam bio sve jači, a ustaški pokret imao podršku Musolinijeve Italije, koja je već bila okupirala Albaniju. Stvaranje Banovine Hrvatske je izazvalo brojne reakcije u zemlji, a nezadovoljstvo je bilo najveće među srpskim stanovništvom, u vojnim krugovima, te među građanskim opozicionim partijama.

1. septembra 1939.g. počinje II. svetski rat napadom Nemačke na Poljsku.

Političke partije u Kraljevini SHS/Jugoslaviji

•   Narodna radikalna stranka
•   Demokratska stranka (Jugoslavija)
•   Zemljoradnička stranka
•   Jugoslovenski narodni pokret Zbor
•   Narodna seljačka stranka (Jugoslavija)
•   Džemijet
•   Jugoslovenska nacionalna stranka
•   Jugoslovenska radikalna zajednica
•   Jugoslovenska muslimanska organizacija
•   Slovenačka narodna stranka
•   Hrvatska seljačka stranka
•   Hrvatska federalistička seljačka stranka
•   Samostalna demokratska stranka
•   Crnogorska federalistička stranka
•   Socijalistička partija Jugoslavije
•   Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista)
•   Komunistička partija Jugoslavije
•   Nezavisna radnička partija Jugoslavije
•   Stranka radnog naroda
•   Jugoslovenska republikanska stranka
•   Jugoslovenska socijaldemokratska stranka
•   Hrvatska pučka i bunjevačko-šokačka stranka
•   Nemačka stranka Jugoslavije
•   Srpska radikalna stranka (Milan Stojadinović)

E, sad da vidimo drugi deo ove teme:

IZBORNA PROPAGANDA U KRALJEVINI SHS/JUGOSLAVIJI

Kako su vođene kampanje pre pojave televizije, radija i marketinških agencija? Kako se vodila politička borba u kojoj nije bilo reklamnog prostora, placenih termina na televiziji, definisanih načina javne debate? Kako su se politicki protivnici ophodili jedni prema drugom? Da li je postojala "korektnost opštenja" kada  se govorilo o "drugoj strani" i kako su ljudi, uopšte, pokušavali da proslede svoju poruku.

Ovo pitanje me je zainteresovalo, pa sam se bacio na istrazivanje i proucavanje. Skoncentrisao sam se na vreme i prostor Kraljevine SHS, odnosno, Kraljevine Jugoslavije (za period 1919-1941.godine).  I evo, kako je to izgledalo…

Kako u to vreme nije bilo medija u obliku kako je to sada, predstava o tome kako su izgledale predizborne kampanje se mogu jedino naci u ondasnjoj stampi i politickim plakatima.

Vodece politicke stranke u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1921. - 1929.) najcesce su za pridobijanje svojih biraca koristile kafane, gde su ih cascavali turom pica u nadi da ce glasati za njih. Uobicajeno je bilo da se potencijalnim biracima poklanjaju bombone, cigarete ili secer u kockama.

Posto se u to vreme nisu mogli osloniti na elektronske medije, jer u to vreme radio i TV jos nije ni postojali (Radio Beograd je sa emitovanjem programa poceo tek 1929.g.) glavni nacin komunikacije sa biracima je bio preko plakata.

Živa politička aktivnost i nedosegnuta stabilnost uslovile su da, prema porukama sa plakata, možemo da zaključimo da je kultura političkog i javnog govora malo napredovala do danas. I onda, u doba kraljevine, pre i po pogibiji kralja Aleksandra, razne političke opcije pokušavale su da uzmu što veći deo kolača na izborima. Metod nije bio zasnovan toliko na promociji sopstvenih ideja koliko na "pljuvanju protivnika", na predočavanju podataka iz života pojedinih kandidata koji bi trebalo potencijalnom biraču da ukažu kako na njegovo nepoštenje (to je najčešća kvalifikacija) tako i na nedostatak časti.

 
Brojni su vidovi korupcije: „debeli bakšiš", razni vidovi „podmazivanja", mito, klanske i rođačke veze, korišćenje aparata od strane političara, pronevere državnog novca, masne provizije, afere i skandali činovnika, poslanika, ministara zbog primanja provizije ili favorizovanja poslova od kojih je država
imala štete. Činovništvo je naglo narastalo, zbog porasta administriranja, birokratizacije aparata i jačanja represivnih mera. Predratna Srbija je imala 40.000 činovnika, a Kraljevina SHS 1925. godine 280.000, iako je Jugoslavija imala svega tri puta više stanovnika od predratne Srbije (sa Makedonijom i Kosovom).

Izborna borba, uprkos izbornim zakonima, često nije imala pravila ni mere. Zaboravljani su partijski programi, a borba se usmeravala na političkog protivnika, koga je trebalo okaljati, uvrediti, optužiti za korupciju, pljačku i raznovrsne mahinacije. Ponekad, i zastrašiti, premlatiti pa čak i ubiti u trenucima raspaljenih političkih strasti. Tako su 1932. godine Vasu Popovića, poslanika Demokratske stranke u Jablaničkom okrugu, likvidirali lokalni hajduci koje je potplatila Radikalna stranka. Tuče i razbijene glave bile su gotovo uobičajena pojava u toku izbora.

Interesantno je, da konstantno političko ubeđenje kod većine predratnih političkih aktera nije postojalo, već se ono prilagođavalo trenutnim političkim prilikama ili procenama. To je najbolje okarakterisao jedan od lokalnih leskovačkih stranačkih aktivista koji je za leskovačke političare pisao predsedniku vlade Milanu Stojadinoviću "da i Vančo Mihajlov dođe na vlast oni će biti njegovi". (Mihajlov je bio lider VMRO u Bugarskoj i osvedočeni neprijatelj Jugoslavije.)

Za period od 1918. do 1929. godine karakterističan je veliki broj stranaka i političkih grupa i tajno glasanje. Parlamentarni izbori održani su četiri puta i to: 1920, 1923, 1925. i 1927. godine. Međutim, politička kultura je padala na sve niže grane, posebno u vreme izbora. U teškim prilikama, u koje su novu Kraljevinu doveli stranački sukobi, suparničke netrpeljivosti, neumerena težnja za vlašću i brzim bogaćenjem, neprekidne smene vlada, ubistva i frakcijske ljubomore, teško da bi ijedno drugo rešenje osim primene autokratske sile, iz postojećeg haosa, moglo stvoriti red, pa je kralj Aleksandar 1929. zaveo diktaturu.

U vreme diktature izbori su održani 1931, 1935. i 1938. godine. To su ujedno bili i poslednji izbori u Kraljevini Jugoslaviji. Zanimljivo je da su svi ovi izbori bili javni – na njima su se birači javno, pred biračkim odborima, izjašnjavali kome daju glas.

Partija koja je organizovala izbore, po pravilu, dobijala ih je i služeći se pri tom najrazličitijim balkanskim "demokratskim" metodama, od izborne presije i terora pa do falsifikovanja izbornih rezultata i krađe glasova. Vladajuća partija je izbore prikazivala kao pitanje biti ili ne biti države, to jest kako samo ona može spasti državu. Ostale je optuživala da su protiv te države, protiv njenog jedinstva, protiv kralja i slično. Uz to, opozicija je, kada se pojavljivala, uvek tretirana manje-više kao izdajnička i neprijateljska.

Stranački protivnici su se, najčešće, međusobno optuživali za pljačku, lopovluk, proneveru, korupciju i raznovrsne mahinacije. Posebna nemilosrdnost iskazivana je prema disidentima iz sopstvenih stranaka. Tako su dojučerašnji stranački prijatelji postajali najogorčeniji protivnici.

Politički protivnici  su se zestoko napadali i trudili da pobede na svaki mogući način. Napadala se i ličnost političkog protivnika, koristile su se njegove slabosti i obično se sve to plakatiralo. Političkim protivnicima su se nameštale i seksualne afere, pa se i to plakatiralo, ili se pričalo da je glasanje za opoziciju glas za vatru, plamen, ruševine.

„Bolje ti je ubiti se nego da kao pošten i ispravan građanin glasaš za Bumbara Rajića u čijoj ne stranci, već ‘klubu besposličara’, prvu reč vode kartaroši secikese! Joca i Gaja“. Ovako je glasio predizborni plakat iz tridesetih godina prošlog veka. Primera radi, na tadašnjim izborima se porucuje da „ko glasa za Mačeka i Davidovića, taj ujedno glasa i za šefa tih izroda: Svetozara Pribićevića, neprijatelja ove države i naroda jugoslovenskog“.

Politički protivnici su na plakatima „častili“ jedni druge rečima poput „falsifikator“, „ubica“ i „izdajnik“,„lopov“, „kockar“,  ali i onima koje danas ne čujemo: „stara krvopija“, „ratni zabušanti“, „zaštitnik kokošara“, zatim „zelenaši, izelice, trovači, jadnici “„obična stoka“,"kartaroši i secikese", "narodne pijavice i izelice" i tako dalje. Autori plakata, trudili su se da upotrebljavaju što sočniji jezik čak i u slučajevima kada je trebalo nekoga grubo uvrediti i naružiti u varoši.

Tvorci plakata nisu se libili da sastave čitave proglase, da gotovo pomešaju plakat sa zidnim novinama. Ipak, po sadržaju kojim je bio ispunjen papir, jasno je da to nisu bile novosti, već se prostor koristio da se politički, ili kakav drugi protivnik, što jače napadne. Autor se više vodio glasinama, čaršijskim ogovaranjem, nego činjenicama koje je moguće dokazati. Na predstavljenim plakatima možemo, na primer, videti letke koje su poklonici Ljube Davidovića delili, a na kojima stoji spisak nedela Nikole Pašića. I onda se naglašavala činjenica da se ovaj na vlasti naprasno obogatio, da je stekao "devet ugaonih dvospratnica u Beogradu, da poseduje veliki paket akcija Borskog rudnika..."

Kako izgleda prepucavanje dato nam je u rafalnoj razmeni "paraćinaca" i izvesnog Lanka. Paraćinci poručuju "kao odgovor na njegovo prenemaganje" da će mu dati poslanički mandat ako rodi mečku! Lanko im odgovara svojim plakatom, kojim imenuje izvesnu "Rajićevu kompaniju" kao organizatora kampanje usmerene ka ruženju njegovog "lika i dela", na kome doslovce stoji: "Svi ćete roditi mečku sa sindžirom, pa ipak nećete poslati medveda u parlament".
[attachment=1]

Nikad se nije više javno lagalo nego u predizbornim borbama. Obećane puteve, osvetljenje, kaldrmu, rešavanje invalidskog i drugih socijalnih pitanja, birači nikad nisu dobili. "Politika je laž i samo laž", rekao je jednom prilikom poslanik iz Leskovca Todor Tonić. Iako su svi znali da su politička obećanja prazna, ipak su glasali za one koji su najviše obećavali.

Korišćenje plakata, letaka i drugog štampanog materijala u propagiranju političkih stavova, isticanju i "oglašavanju" kulturnih i drugih vrednosti, bilo je prisutno u celokupnom periodu postojanja Kraljevine Jugoslavije. Ipak, u poslednjih deset godina postojanja Kraljevine Jugoslavije propagandni način komunikacije sa javnošću, posebno sa političkim javnim mnenjem, beleži ubrzan i kvalitativan uspon.

Na prvim izborima posle ukidanja Sestojanuarske diktature maja 1935.godine, mnogo toga se promenilo u politickoj propagandi. Naročito su Milan Stojadinović (jedan od osnivaca Jugoslovenske radikalne zajednice, JRZ) i njegov propagandni aparat koristili različite načine i sredstva da rezultate rada partije ili vlade kojima je Stojadinović rukovodio, učine sugestivnim, jasnim i razumljivim. U tom smislu, umesto deklarativnosti, neizvesnih obećanja i zamornih ideologizovanih obraćanja, na razgovetnim mestima koriste se činjenice, statističke i druge, kako bi se biračima nedvosmisleno pokazali rezultati, naročito u ekonomskoj i socijalnoj sferi.

Milan Stojadinović je uveo praksu izrade plakata u boji, kao sto je ovaj:
[attachment=1]
[attachment=2]

Ali nije se samo na tome zadrzao, vec je uveo praksu izbacivanja letaka iz aviona. Pri tome se vodilo racuna protiv koje licnosti ce se na datoj teritoriji izbaciti letak.

Prema navodima Dragana Tesica u knjizi „JRZ u Srbiji 1935-1939“ Stojadinovic je sam formulisao propagandnu taktiku: “Почети поступно и полако, тихо, па све јаче и јаче, тако да употреба аргумената и штампање летака буде најинтензивније тек неколико дана пред изборе, када се треба сручити свом снагом на противника. Не треба , према томе, сувише рано испуцати све аргументе, већ оставити јачину ударца да непријатељ осети пред сам дан избора тако да нема кад да се прикупи и освети. “

U skladu sa njegovim predizbornim sloganom „Dela govore“ stampane su knjige „Dve godine vlade dr Milana Stojadinovica“ i „Tri godine vlade dr Milana Stojadinovica“. Organizovane su i izlozbe o uspesima njegove vlade.

Stojadinovic je da bi bio korak ispred ostalih kandidata uveo jos jednu novinu, a to je emitovanje propagandnih filmova u bioskopima. On nista nije prepustao slucaju pa je svakodnevno ucestvovao na skupovima koje je organizovala JRZ.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

...
[attachment=1]

http://www.youtube.com/watch?v=Kk2XmRjNeyo

Na parlamentarnim izborima decembra 1938.godine Milan Stojadinovic je pobedio, ali je vec februara 1939.godine, morao da podnese ostavku.

Nasledio ga je Dragisa Cvetkovic, koji je nastavio praksu politickog delovanja plakatima-proglasima.

[attachment=1]

U celini sadržaji "vizuelne" štampane građe uglavnom su se kretali u tokovima retko dobrih, a uglavnom loših međunacionalnih odnosa, isticanja nacionalne folklorne i "junačke" tradicije, evropskih modernih tokova, ekonomsko-socijalnih kretanja, obespravljenosti pojedinih društvenih slojeva ili profesija, posebno kada je reč o političkom plakatu levo orijentisanih političkih stranka.
Sadržaji su se poštapali književnim nasleđem, mislima naših i stranih znamenitih ljudi, prizivane su nacionalne istorijske ličnosti i bitke na koje se treba ugledati, druge države da bi se privredni i drugi uspesi poredili, moral nacionalni i internacionalni, pravda i nepravda, otkrivane ekonomske i druge afere, sve u prozi ili stihu, uz fotografiju, crtež ili karikaturu, prilagođeno uhu i duhu potencijalnog glasača, korisniku kulturnih dobara, imućnim slojevima, radniku ili seljaku.

Izbori su se često održavali pod policijskim pritiskom čime je Vlada nastojala zastrašiti potencijalne opozicione glasače.

Posledni izbori u Kraljevini Jugoslaviji održani su u decembru 1938. godine. Opterećena unutrašnjim tenzijama i nacionalnim sukobima u vremenu kada se u Evropi spremao novi opšti rat Kraljevina je organizovala izbore u čije se rezultate uzdalo namesništvo. Očekivala se stabilnost , preko potrebna u turbulentnim vremenima.

Ponovo su , kao i na prethodnim, bile predstvljene dve glavne liste sastavljene od vlasti i opozicije.

Vladajuću listu Jugoslovensku radikalnu zajednicu predvodio je dotadašnji predsednik vlade Milan Stojadinović a u nju su ušle Narodna radikalna stranka, Slovenačka narodna stranka i Jugoslovenska muslimanska organizacija.

Sa druge strane se nalazila lista Blok narodne sloge koju je opet predvodio vodeći opozicionar Vlatko Maček. U Bloku narodne sloge bili su Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka, Demokratska stranka, Zemljoradnička partija i Crnogorska federalistička stranka.

I pred ove izbore ponovljen je scenario sa prethodnih, podrška Kraljevske kuće, pritisci i izborni zakoni na strani vladajuće stranke.

Od nešto više od 4 miliona upisanih birača na izbore je izašlo oko 74,4 odsto , odnosno skoro 3.040.000 upisanih.

Rezultati su , bar po broju mandata u Narodnoj skupštini imali skoro identične rezultate.

Jugoslovenska radikalna zajednica osvojila je 306 poslaničkih mesta, a Blok narodne sloge osvojio samo 67 poslaničkih mesta. Na trećem mestu bio Jugoslovenski narodni pokret Zbor Dimitrija Ljotića sa 30.734 glasa i neosvojenim poslaničkim mestima.

Rezultat ovih izbora je ipak bila neka vrsta međunacionalne koalicije i sporazum Dragiše Cvetkovića iz Srbije i vođe opozicije Vlatka Mačeka iz Hrvatske. Sporazumu je kumovao namesnik knez Pavle Katrađorđević. Ovako formirana vlada se posle lutanja i savezništva sa Hitlerovom Nemačkom i kratkog aprilskog rata tri godine kasnije raspala.

Neki poslanici ovog saziva parlamenta učestvovali su u radu posleratne privremene skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije.

Izborni plakati iz Kraljevine Jugoslavije:

Parlamentarni izbori u Kraljevini Jugoslaviji 1938. su bili posljednji izbori za Narodnu skupštinu održani u Kraljevini Jugoslaviji. Ove izbore su obeležili policijski pritisak i izborni falsifikati od strane režima, uprkos tome vladina lista je dobila mnogo manje glasova u odnosu na prethodne izbore. Detaljnije izborne analize su pokazale da je Stojadinović dobio izbore zahvaljujući glasovima brojne nemačke i mađarske manjine, koje su glasale prema uputstvima svojih fašističkih vlada da podrže profašističkog premijera Kraljevine Jugoslavije.

Interesantna i dobro prezentovana tema Kojo, hvala na uloženom vremenu i trudu!

Moj skromni prilog u vidu predizbornoe karikature - flajera štampanog na kartonu u formatu razglednice. Štampan je u povodu predizborne kampanje za izbore održane 1923. godine u režiji Pašićevih radikala, gde je Pašić predstavljen kao branitelj Vidovdanskog ustava od komunista i Radićevaca. U prvom planu Radić i imaginarna osoba nazvana Komunisti napadaju na Vidovdanski ustav iz 1921. godine na čijem braniku odoleva Pašić i Radikalna stanka. U pozadini to posmatarju grabljivi susedi među kojima možemo razaznati italijana sa perjem  :)

Sa druge strane to posmatra i Lenjin iz daleka. To je onaj skroz desno u daljini što drži zastavu sa zvezdom na vrhu motke.

Da je to tako bilo, govori i ova propagandna dopisna karta. JRZ je u okviru pratećeg propagandnog materijala za knjigu "Tri godine vlade dr. Milana Stojadinovića" objavio i seriju dopisnih karata koje su između ostalog, predstavljale Milana Stojadinovića kao pokretača industralizacije zemlje.

U okviru predizbornih aktivnosti u povodu izbora 1938. godine, JRZ je organizovala veliku turneju u kojoj je Milan Stojadinović obišao veliki broj gradova i mesta, u kojima su održavani stranački zborovi. Ovom prilikom, nekoliko fotografija nastalih prilikom obilaska Bora i borskih rudnika.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Još nekoliko fotografija iz posete Milana Stojadinovića borskim rudnicima tokom predizborne kampanje za izbore održane 1938. godine.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Prilikom kampanje za iste izbore 1938. godine Stojadinović je obišao i Skoplje, gde su nastale ove dve fotografije.


[attachment=1]

[attachment=2]

Da dopunim ovu seriju fotografija o Milanu Stojadinovicu...

...

Kao sto je vec receno, parlamentarni izbori u Kraljevini SHS/Jugoslaviji u periodu od 1918. do 1941.godine odrzani su sedam puta.
Red je da vidimo ko je sve od stranaka i partija ucestvovao na njima...


Narodna radikalna stranka

Početak stvaranja Narodne radikalne stranke vezan je krug srpske omladine okupljene oko Svetozara Markovića i Nikole Pašića. Prvaci ove grupe 1871. godine su stvorili politički program u kome, između ostalog, zahtevali promenu ustava, slobodu štampe, udruživanja, javnog okupljanja i političke akcije, nezavisnost sudstva, reformu školstva, i lokalnu samoupravu. Zbog odbrane lokalnih izbora u Kragujevcu organizuju demonstracije poznate pod nazivom "Crveno barjače". Narodna radikalna stranka, kao prva politička stranka osnovana u Srbiji, nastala je 20. januara 1881. godine objavljivanjem njenog programa u listu „Samouprava“. Program potpisuje 38 poslanika u skupštini, a još 38 ga odobrava.

Prva Glavna skupština Narodne radikalne stranke bila je jula 1882. godine u Kragujevcu. Na njoj je usvojen radikalski Program, a za predsednika Glavnog odbora izabran je Nikola Pašić.
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Njeni osnivači i prvaci bili su Aca Stanojević, Pera Velimirović, Jovan Đaja, Andra Nikolić, Stojan M. Protić, Dimitrije Katić, pop Milan Đurić, general Sava Grujić, advokat Milivoj Piroćanac, pukovnik Milutin Garašanin, istoričar Stojan Novaković i ekonomista i istoričar Čedomilj Mijatović. i drugi.

 I jos...

Jedan od prvih ideologa i organizatora radikala bio je novinar Pera Todorović, koji je program stranke saobrazio prema programu francuskih radikala Leona Gambete.

[attachment=1]

Radikali su imali uticajnu štampu, a njihovi listovi, Samouprava i Odjek, bili su često zabranjivani. Narodna radikalna stranka nakon 1881. naglo povećava broj svojih članova, a na izborima ostvaruje ubedljive pobede, uprkos represiji tadašnje vlasti.

Septembra 1883. godine izbija Timočka buna, uzrokovana naređenjem kralja Milana Obrenovića da vojska seljacima oduzme privatno oružje. Kralj Milan optužuje radikale da su podstakli seljake da odbiju predaju oružja. Buna je ugušena nakon deset dana. Ceo Glavni odbor Narodne radikalne stranke je uhapšen, osim Nikole Pašića i nekolicine drugih radikala, koji su prebegli u Bugarsku. Nekoliko prvaka Narodne radikalne stranke, zajedno sa odsutnim Pašićem osuđeni su na smrt. Posle izvesnog vremena Kralj Milan amnestira neke od osuđenih radikala, koji nakon velikih unutrašnjih sporova postižu dogovor sa kraljem i dolaze na vlast 1887.g.

Uprkos pritiscima i rasulu nastalom posle Timočke bune, Narodna radikalna stranka uspeva da konsoliduje svoje redove i da ostvari donošenje Ustava iz 1888. godine. “Radikalski Ustav” u najvećem delu ispunio je zahteve koje je u Programu postavila Narodna radikalna stranka. Njime je, iako uz izvesna ograničenja, uvedena parlamentarna vladavina, zagarantovana su prava i slobode građana i uvedena lokalna samouprava.
Nakon Majskog prevrata 1903. godine Narodna skupština vraća na snagu Ustav iz 1888. godine sa izmenama - ukida se Senat i uvodi jednodomno narodno predstavništvo. Srbija je postala parlamentarna i ustavna monarhija. Nikola Pašić formira vladu i tada počinju radikalne reforme države. Radikalska vlada sa Nikolom Pašićem na čelu vodila je Srbiju i u veoma teškim okolnostima tokom Prvog svetskog rata.

Iz Narodne radikalne stranke izdvaja se, posle stvaranja frakcije 1901, mlađe krilo radikala. Oni 1905. posle neuspelog pomirenja sa starijim radikalima Nikole Pašića, obrazuju svoju stranku pod imenom Samostalna radikalna stranka čiji su predsednici bili Ljubomir Stojanović i Ljubomir Davidović, a iz koje će posle Prvog svetskog rata nastati Demokratska stranka.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Narodna radikalna stranka nastavlja vladavinu u koalicijama sa drugim strankama. Nakon Pašićeve smrti 1926. godine, za predsednika Glavnog odbora Narodne radikalne stranke izabran je Aca Stanojević.

Nakon uvođenja šestojanuarske dikatature 1929, NRS je zabranjena. Deo radikala učestvuje u vladama, dok Glavni odbor okupljen oko Ace Stanojevića zahteva ukidanje dikature i vraćanje parlamentarizma i lokalne samouprave. Avgusta 1935. godine Narodna radikalna stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija i Slovenska ljudska stranka ujedinjuju se u Jugoslovensku radikalnu zajednicu, sa Milanom Stojadinovićem na čelu. Glavni odbor NRS ubrzo se razilazi sa Stojadinovićem i prelazi u opoziciju.

Tokom drugog svetskog rata radikali su bili podeljeni u dve frakcije-uz pokret Draže Mihajlovića, i uz vladu Milana Nedića.
Nakon Drugog svetskog rata došlo je do likvidacije svih stranaka, pa time i do ukidanja Radikalne stranke.

U Parizu je 1952. godine osnovan Radni odbor NRS u egzilu, a S. Trivunac pokreće list "Radikal".
Radikali u emigraciji delovali su i kroz razne političke i kulturne organizacije, ali nisu imali veći uticaj u Srbiji.


https://www.youtube.com/watch?v=oMmu8eAD8Iw

Džemijet

Tokom doba parlamentarizma Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, politički život oblasti Stare i Južne Srbije obeležilo je delovanje organizacije za zaštitu prava južnih muslimana, poznate pod imenom Džemijet.

Džemijet bila je regionalna politička partija bosanskih Muslimana iz Sandžaka, Metohije, Makedonije i Kosova. Njen cilj je bio osiguranje interese muslimanskog stanovništva Jugoslavije, uglavnom kosovskih Albanaca i muslimana sa teritorije današne republike Makedonije.

 [attachment=1]

Partiju Džemijet el-islami (Islamsko društvo) osnovao je Nedžib-beg Draga Pepić, u Skoplju 17. decembra 1919. godine.  Prve godine postojanja Džemijetom upravlja Nedžib-beg Draga, nakon čije smrti, 1921. godine, vođenje partije, na Drugom kongresu, 1922. godine, preuzima njegov brat Ferhad-beg Pepić, koji se do tada, zbog sukoba sa režimom Kraljevine SHS, nalazio u Albaniji. Zahvaljujući velikom uticaju kojeg je imao u narodu i velikom ugledu njegovih osnivača, braći Pepić, Džemijet , udruzen sa NRS –om (radikalima) postiže uspeh na parlamentarnih izborima 1920.godine,  na kojima osvaja 8 mandata i 1923. godine,  kada osvaja 14 poslaničkih mandata. Džemijet je u delu Sandžaka koji pripada Crnoj Gori takođe uživao ugled, što govore i rezultati parlamentarnih izbora (Kraljevina SHS) održanih 1923. godine na području Bjelopoljskog i Pljevaljskog sreza. Tako je postala jedna od parlamentarnih stranaka u Kraljevini Jugoslaviji.
 
U skladu sa osnovnim političkim opredeljenjem svog predsednika, Ferhad-bega Drage, glavni akcenat u svom političkom radu stranka je u tom periodu dala prosvetnom i agrarnom pitanju, zalažući se za versko-prosvetnu autonomiju i maternji („nacionalni jezik južnih muslimana”) u školama, te očuvanje vakufske imovine i izuzeće od agrarne reforme begovske zemlje.
Politika Džemijeta u oblasti obrazovanja, izražena je i formulisana u zvaničnom stranačkom glasilu „Hak”, iz 1920. godine. Kako su jugoslovenske vlasti otkrile da se Džemijet finansira od strane italijanska fašistička ambasade u Beogradu, novembra 1924. godine partiji je zabranjen rad, a Ferhad-beg Draga – Pepić biva uhapsen.
Na izborima 8. februara 1925. godine, zahvaljujuci svom uticaju, Ferhad-beg Draga Pepic ipak postize pobedu u Zvečanskom okrugu i osvaja poslanički mandat, koji ce mu kasnije biti oduzet i poništen.

Odlukom tadašnjih vlasti Ferhad-beg Draga je osuđen na 100 godina robije s prinudnim radom, da bi mu, kasnije, kazna bila ublažena na 25 godina, a potom i ukinuta aktom o pomilovanju, kralja Aleksandra Karađorđevića.

Uprkos zabrani delovanja, na posljednjim parlamentarnim izborima u Kraljevini Jugoslaviji, 1938. godine, na izbornoj listi „Jereze 2“, jedan od lidera ove stranke u Sandžaku, Aćif-ef. Hadžiahmetović osvojio je poslanički mandat.

Lider Džemijeta Ferhad-beg Draga umire u Đakovici, 2. decembra 1944. godine.

Demokratska stranka (Jugoslavija)

Demokratska stranka je naziv za političku stranku koja je delovala u Jugoslaviji od 1919. do 1946. godine.
Stranka je osnovana spajanjem nekoliko stranaka iz različitih delova novonastale države - Samostalne radikalne stranke iz Srbije, Hrvatsko-srpske koalicije iz Hrvatske, Napredne stranke iz Slovenije i još nekih manjih grupa. Službeno ime stranke bilo je Jugoslavenska demokratska stranka, dok ju je javnost (tog vremena) gotovo uvek nazivala Demokratska stranka.

Ubrzo nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, u januaru 1919., Svetozar Pribićević  najavljuje osnivanje nove stranke, koja će zastupati ideju integralnog jugoslovenstva. Na njegovu inicijativu je već u februaru održan veliki zbor u Sarajevu, uz prisustvo predstavnika predratne Hrvatsko-srpske koalicije i još desetak jugoslovenski orijentiranih stranaka i grupa iz pokrajina bivše Austro-Ugarske (Hrvatska, Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Vojvodina). Većina njih prihvatila je ujedinjenje u novu stranku pod imenom Demokratska stranka.

[attachment=1]

Ubrzo su se toj inicijativi pridružile tri stranke iz Srbije: Samostalna radikalna stranka (predsednik Ljubomir Davidović), Naprednjačka (Vojislav Marinković) i Liberalna (Vojislav Veljković). Konferencija ujedinjenja održana je u Sarajevu u maju 1919. Iako je Pribićević dao inicijativu za osnivanje nove stranke, on kao prečanin nije bio pogodna osoba za osvajanje glasova u Srbiji, pa je za predsednika nove stranke izabran Ljubomir Davidović. [1]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Prvaci novoosnovane stranke su Svetozar Pribićević, Jaša Prodanović, Vojislav Veljković, Božidar Maksimović i Kosta Kumanudi, a prvi predsjednik Ljubomir Davidović, dotadašnji predsednik SRS-a i bivši predsednik Narodne Skupštine Kraljevine Srbije i Opštine Beogradske. Svetozar Pribićević izabran je za potpredsednika. Davidović ostaje predsjednik sve do 1940., kada ga nasljeđuje Milan Grol.

[attachment=5]
U svojoj suštini, Demokratska stranka nastala je kao prva politička grupacija koja se zalagala za integralno jugoslovenstvo, bez ikakvih podela, bila je protiv ikakvih plemenskih, istorijskih, verskih i drugih podela i za ostvarivanje jugoslovenskog jedinstva, kako bi se postepeno država ujedinila u jednu stabilnu i modernu građansku naciju, sa težnjom da se jugoslovenska ideja i formalno realizuje.

[attachment=4]

Svoje prvo osipanje jugoslovenske demokrate su doživele '19. godine, Jaša Prodanović se izdvaja i osniva Jugoslovensku republikansku stranku, na osnovu jedine razdvojne tačke o državnom uređenju.

Na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS održanim  28. studenoga 1920.. JDS osvaja pojedinačno najviše glasova i mandata. Jedina je stranka koja je istakla svoje liste u svih 55 izbornih jedinica i koja je osvajila mandate u svih osam pokrajina tadašnje države.

Od početka, unutar JDS postojala je bitna razlika u pristupu između srpskih i prečanskih političara. Nakon prisustva predsednik stranke Ljubomir Davidović 10. septembra 1922. godine u Zagreb Kongresu o srpsko-hrvatskim odnosima, gde jedino demokrate prihvataju predloge iznesene na njemu, a to su da se ime zameni jugoslovenskim i da se krene dogovornom saradnjom između naroda sporazumom, javlja se sukob jer dio stranke pod Pribićevićem oštro napada Davidovića za izdaju unitarizma. To je dovelo do žestokog sukoba ali je raskol u stranci tada izbegnut. U martu 1924. predsjednik stranke Ljubomir Davidović pregovara sa Stjepanom Radićem i drugim opozicionim strankama o mogućoj koaliciji, koja bi svrgla sa vlasti radikale. Za Pribićevića su pregovori sa "separatistima" iz HRSS neprihvatljivi.  Sa grupom od 14 poslanika on 26. marta 1924. istupa iz stranke kojoj je osnivač i osniva Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Godine 1927. međutim dolazi do spektakularnog obrata u Pribićevićevoj politici: sasvim se odriče ideje o jugoslavenskoj naciji i sklapa koaliciju sa Radićem, kao Seljačko-demokratska koalicija, napadajući beogradski centralizam žestoko, kao što ga je pre branio.

Na parlamentarnim izborima 08.februara 1925. Demokratska stranka osvaja i 37 mandata i prelazi u opoziciju. Nakon raskola, stranka gubi jugoslavenski karakter. Program integralnog jugoslavenstva biva potisnut u pozadinu. Stranka nastavlja delovanje među Srbima u Srbiji i Crnoj Gori kao pretežno liberalno-demokratska opcija.
Za vreme Šestojanuarske diktature stranka je formalno rastpuštena. Pod pritiskom diktature približava se Seljačko-demokratskoj koaliciji i prihvata federalizam kao rešenje nacionalnog pitanja u Kraljevini Jugoslaviji. Na parlamanternim izborima 1935. i 1938. nastupa kao udružena opozicija zajedno sa Seljačko-demokratskom koalicijom, Zemljoradničkom strankom i Jugoslavenskom muslimanskom organizacijom.

Godine 1937. iz stranke se izdvoja grupa tzv. "demokratske levice" (Ivan Ribar, Čedomir Plećević, D. Smiljanić).

[attachment=1]

Iako je stranka bila u koaliciji sa HSS-om na izborima 1938., nakon sklapanja Sporazum Cvetković-Maček ona ostaje u opoziciji. Posle državnog udara 27. marta 1941., njeni predstavnici ulaze u vladu generala Dušana  Simovića.

Kada je Kraljevina Jugoslavija okupirana od strane Nemačke 1941. godine, deo rukovodstva Demokratske stranke odlazi u emigraciju u Veliku Britaniju, gde s ostalim strankama formira Vladu u izbeglištvu. Nakon završetaka rata i sporazuma Petra II. Karađorđevića i Josipa Broza Tita, deo rukovodstva Demokratske stranke se vraća u zemlju i učestvuje u Privremenoj vladi. Predsednik Demokratske stranke, Milan Grol, postaje potpredjednik Vlade. Zbog nametanje potpune kontrole KPJ, Milan Grol podnosi ostavku u vladi 19. oktobra 1945.

[attachment=2]

Na prvim izborima koji su u Jugoslaviji održani 1945. godine, Demokratska stranka je pokušala organizovati nastup protiv "Narodnog fronta“.  Zbog represalija i neregularnosti, ona je te izbore bojkotovala. Grol je izvrgnut žestokim napadima i osudama. Nešto nakon izbora Grol i drugi stranačke vođe bili su pohapšeni, imovina stranke zaplijenjena a njen rad stranke zabranjen.

Zemljoradnička stranka

Savez zemljoradnika, kasnije poznat pod nazivom Zemljoradnička stranka bila je politička stranka koja je okupljala seljaštvo u Kraljevini SHS, kasnije Jugoslaviji, osnovana 1920.godine.

Sve do početka 20. veka na ovim prostorima nije bilo ozbiljnijeg pokušaja uvođenja seljaka u politički život. Tek 1905.g. javljaju se prvi pokusaji za poboljšanje položaja seljaka, i rešavanja seljačkog pitanja.

Završetak I sv.rata seljaci su dočekali s nerešenim agrarnim pitanjem i odlučnim zahtevima za podelom zemlje. Ubrzane pripreme za sprovođenje agrarne reforme bile su politički motivisane u nameri da stišaju radikalne socijalne pokrete. Seljaci nisu imali poverenja u tradicionalne političke stranke i njihovu retoriku, dočekujući nove stranačke vođe koji obilaze sela s velikom nevericom i skepsom. Masom obećanja da će se uspostavom nove države konačno rešiti brojni problemi nisu verovali.

Formiranje Kraljevine SHS 1. decembra 1918. godine stvorilo je novi okvir političkog organizovanja i delovanja. Raniji neuspesi i pogoršano stanje seljaka posle rata dali su novi zamah seljackim organizacijama da kroz politicko delovanje napokon rese seljacko pitanje. Takva aktivnost seljačkih organizacija težila je međusobnom okupljanju pa je u Beogradu 1. i 2. avgusta 1920. godine održan Prvi kongres zemljoradnika Kraljevine SHS, na kom je bilo prisutno 2.000 predstavnika Saveza zemljoradnika iz Srbije i Vojvodine, Saveza težaka iz BiH, Težačkog saveza iz Dalmacije, Seljačkog saveza Hrvatske i Slavonije i Samostojne kmetijske stranke Slovenije.

Savez zemljoradnika se do početka izbora nije uspeo konstituisati kao jedinstvena stranka, pa je dogovoreno da svaka seljačka politička organizacija samostalno izađe na izbore. Medjutim, predstavnici su se ipak dogovorili o medjusobnom povezivanju seljačkih organizacija u državi radi stvaranja jedinstvene jugoslovenske zemljoradničke stranke. Konačno, 12. decembra 1920. u Beogradu je spajanjem Saveza zemljoradnika iz Srbije, Saveza težaka BiH, dalmatinske Težačke stranke i Kmetijske stranke iz Slovenije formirana nova zajednička stranka pod imenom Savez zemljoradnika (Zemljoradnička stranka).

Na početku je delovala na području cele tadašnje države, ali je političko delovanje stranke bilo u znaku stalnih sukoba s dugim stranačkim grupacijama koje su takođe nastoje ostvariti uticaj na seljačke mase, što produbljuje sukobe i u vodjstvu organizacije na desno i levo krilo. To se odrazilo i na gubitke mandata na skupštinskim izborima. Iz nje se nešto kasnije pod vođstvom Dragoljuba Jovanovića izdvojila levo orijentisana Narodna seljačka stranka.

U septembru 1928.g. ,u krajevima s hrvatskom većinom došlo je do prelaska pripadnika Zemljoradničke stranke u Hrvatsku seljačku stranku, tako da je na tom podrucju izgubila svaki uticaj.


Mihailo Avramović, je sa Jovanom M. Jovanović Pižonom, bio jedan od osnivaca stranke i prvi predsednik stranke do svoje smrti 1923.g.
[attachment=1]

Jovan M. Jovanović Pižon osnivac stranke i predsednik stranke od 1930. do 1939.godine.
 [attachment=2]

Milan Gavrilović je od osnivanja Zemljoradničke stranke 1920. bio je u njenom rukovodstvu, a na njeno čelo dolazi 1939, posle smrti dotadašnjeg predsednika Jovana Jovanovića Pižona.
[attachment=3]

Rad stranke je prestao 1945.g. kada je zabranjena.

Narodna seljačka stranka (Jugoslavija)

Narodna seljačka stranka je agrarna, levo orijentisana politička stranka koja je delovala u Jugoslaviji pre drugog svetskog rata. Nastala je kada je iz Zemljoradničke stranke izašla grupa članova na čelu s Dragoljubom Jovanovićem.

[attachment=1]

Narodnu seljačku stranku osnovalo je 1940.godine krilo tadasnje Zemljoradnicke stranke koju je predvodio generalni sekretar Dragoljub Jovanovic, koji je zbog svojih ideja i stavova, cesto hapsen, osudjivan i zatvaran u Kraljevini Jugoslaviji.
Posle Drugog svetskog rata Dragoljub Jovanovic je jedno vreme saradjivao sa novom komunistickom vlascu, deleci s njom bliske socijalne i politicke ideje. Medjutim, dosledan i nepomirljiv u svojim demokratskim opredeljenjima otvoreno se suprotstavljao doktrinarnim politickim idejama Komunisticke partije i njenoj rigidnoj politickoj praksi. Cesto je u Narodnoj skupstini Jugoslavije, povodom raznih zakonskih projekata, dolazilo do ostrih politickih duela izmedju Dragoljuba Jovanovica i celnika komunistickog rezima.
Tako mu je zbog jednog nastupa u Skupstini Srbije, oduzet mandat a nakon toga osudjen na devet godina zatvora. Izdrzao je kaznu u celosti, iako je njegovo osudjivanje i robijanje izazvalo mnogobrojna negodovanja i intervencije stranih drzavnika, a najvise iz Francuske.

Rad joj je prestao hapsenjem Jovanovica, kada je i zabranjena.



https://www.youtube.com/watch?v=fso5osDzw5I

Hrvatska seljačka stranka

Hrvatska seljačka stranka je hrvatska parlamentarna politička stranka desnog centra, konzervativno demohrišćanski usmerena.

Osnovana je u vreme Austrougarske 1904, pod imenom Hrvatska pučka seljačka stranka, koje 1920. godine menja u Hrvatska republikanska seljačka stranka, dok od 1925. deluje pod današnjim imenom.

Stranku su osnovali braća Stjepan i Pavle Radić 22.12. 1904. Za razliku od većine tadašnjih stranaka koje su se skoro isključivo bavile ustavnim pitanjima i položajem Hrvatske u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, HPSS je teziste stavljala i na socijalna pitanja, prvenstveno položaj seljaka.

[attachment=1]
[attachment=2]

HPSS ucestvuje prvi puta na izborima za Sabor, 1906.g., na kojima osvaja 600 glasova, ali ne osvaja ni jedan zastupnički mandat. 27. i 28. Februara 1908.g. na izborima za Sabor, HPSS dobija 1500 glasova i osvaja dva zastupnička mandata. U Sabor ulaze: Stjepan Radić i Vinko Lovreković, prvi seljak zastupnik u istoriji hrvatskog Sabora. 15. i 16. decembra 1911.g.na izborima za Sabor, HPSS osvaja 16000 glasova i osvaja 9 mandata, među kojima i 5 seljaka.

Izbijanjem prvog svetskog rata HPSS se opredjeljuje za lojalnost Beču, 1917. godine ucestvuje u naporima da se kao alternativa idejama Jugoslavenskog odbora Austro-Ugarska preuredi na trijalističkim osnovama, odnosno u okviru Monarhije stvori južnoslovenski entitet. Te je napore prekinuo raspad Austro-Ugarske i stvaranje Države SHS, a kasnije Kraljevine SHS. HPSS se odmah postavila protiv nove države, odnosno njenog centralističkog i unitarističkog uređenja. Da bi naznačili opoziciju prema Kraljevini, HPSS 1920. godine menja ime u Hrvatska republikanska seljačka stranka, pri čemu je republikanizam označavao otpor dinastiji Karađorđević, odnosno zalaganje za Hrvatsku kao seljačku republiku.

Godine 1923. HRSS po prvi put širi izbornu bazu van teritorija uže Hrvatske, pobedjuje u Dalmaciji, kao i delovima Bosne i Hercegovine, tako da postaje druga po jačini stranka u Kraljevini SHS. Godine 1924. je Stjepan Radić boravio u Moskvi pa je HRSS postala clan Seljačke Internacionale.

Godinu dana kasnije HRSS donosi odluku o tome da se pomiri s beogradskom vladom. Priznata je monarhija i Vidovdanski ustav, a ime je promenjeno u Hrvatska seljačka stranka. Radić postaje ministar u vladi, ali to neće prekinuti sukobe. HSS izlazi iz vlade, a napetost između HSS-ovaca i srpskih političara eskalira u atentatu 1928. godine prilikom koga je ubijeno nekoliko HSS-ovih zastupnika u skupštini, a Radić smrtno ranjen. Neredi koji su nastali nakon smrti Radića su kralja Aleksandra naveli da 6.januara. 1929.g. zavede šestojanuarsku diktaturu, kada su zabranjene sve stranke, uključujući i HSS.

HSS se, međutim, oporavio i organizaciono ojačao pod vodstvom Vladka Mačeka. Maček se pokazao kao vešt političar i spretan diplomata. HSS širi uticaj ne samo među Hrvatima, nego stvara široki opozicioni front s drugim protivrežimskim snagama u Kraljevini Jugoslaviji. Iako je na izborima 1938.g. Ujedinjena opozicija poražena, HSS je postao toliko snažan da je u leto 1939.g. postignut sporazum Cvetković-Maček kojim je formirana Banovina Hrvatska.

[attachment=3]

Planove HSS da se Banovina Hrvatska gradi kao država zaustavlja izbijanje drugog svetskog rata, odnosno invazija sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju u aprilu 1941. godine. Nakon sloma Kraljevine Jugoslavije Maček odbija otići u emigraciju te poziva narod da se pokori novoproglašenoj NDH, ali je istovremeno delegirao dr. Jurja Krnjevića da u izbjegličkoj vladi Dušana Simovića, zastupa interese hrvatskog naroda.
Nemačke okupatorske vlasti su Mačeku ponudile da stane na čelo vlade NDH, ali je on to odbio, zauzevsi službeni stav da se HSS ne sme suprotstavljati okupatorskoj vlasti, što je u stranci izazvalo veliku zbunjenost i raskol. Zbog toga se stranka za vrijeme rata raspala.

Posle zavrsetka II svetskog rata na tlu Jugoslavije, deo kadrova HSS je otišao u emigraciju, a stranci je zabranjen rad.


Najistaknutiji član, a ujedno i osnivač stranke je bio Stjepan Radić, (koji je ujedno bio i predsednik stranke od  1904–1928.g.), koga posle atentata u Narodnoj skupštini 1928. nasledjuje Vlatko Maček.

Izvor: http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatska_selja%C4%8Dka_stranka

Nemacka stranka Jugoslavija

Положај немачке мањине у првим поратним годинама није био нимало лак; нашавши се на „губитничкој” страни, они су у почетку били лишени политичких права и  примене одредаба мировних уговора. Требало је да оптирају између останка и исељавања.

Немци су између два рата економски предњачили у Војводини: поседовали су 31,2 одсто обрадивог земљишта; у индустријској производњи су учествовали са 46,7 процената, а у занатској са 40, што је чак 55 одсто националног дохотка Војводине. Већ 1919. Немци почињу да оснивају своја друштва, међу њима и Немачко-швапски клуб, основан у кафани “Бели во”. У новооснованим клубовима исказана је потреба организовања Немаца у Краљевини СХС, у оквирима које им је допуштала држава.


Припадници немачке мањине у Краљевини СХС, будући да су по уговору о заштити мањинa имали право опције за своју матичну земљу (Аустрија, Немачка) нису уживали политичка права до његовог истека, те им није било омогућено ни да учествују на изборима за Уставотворну скупштину 1920. године. Nакон истека рока у јулу 1922. године започели su своје политичко организовање.

12. фебруара 1922. у Руми и Новом Саду оформљена je Партија Немаца у Краљевини СХС, а Немачка сељачка странка најавила је деловање као огранак ове партије. Немачку странку предводио је Вилхелм Вајс.

Немачка странка (Partei der Deutschen in Konigreich der Serben, Kroaten und Slowenen) основана је 17. децембра 1922. на скупштини немачких представника у Жомбољу (Hatzfeld), који је у то време још увек припадао Краљевини СХС.

За председника новоосноване партије, следећи традицију некадашње Немачке народне странке у Угарскоj, изабран је др Лудвиг Кремлинг док су за потпредседнике изабрани др Штефан Крафт и др Ханс Мозер. На оснивачкој скупштини усвојен је и програм Немачке странке који се састојао из општег и посебног дела. Док је општи део страначког програма захтевао пошто вање либерално-демократских установа и предлагао низ економских и социјалних мера, у посебном делу били су изнети захтеви који су се односили непосредно на немачку мањину у Краљевини СХС. У првом реду, указивало се на неопходност омогућавања несметаног културног и просветног развитка за који се тражила и одговарајућа државна потпора. Такође се захтевао и равноправан положај за припаднике немачке мањине у спровођењу аграрне реформе. Немачка странка је била добро примљена међу немачким становништвом и убрзо по оснивању, број месних одбора се повећао на преко 100 подружница.

Sтранка је самостално наступала на парламентарним изборима одржаним 1923, 1925. и 1927. године постигавши при томе завидан успех: упркос бројним притисцима власти и малверзацијима око бирачких спискова, успевала је да у Народној скупштини буде заступљена са 8, 5, односно 6 посланика.

У парламентарном раду Немачка странка је била упућена на сарадњу са Радикалном странком
будући да је од ње, као владајуће странке, могла једино да очекује испуњавање својих захтева.
Одатле је Немачка странка учествовала у обезбеђивању неопходне скупштинске већине при-
ликом формирања влада у условима изразито нестабилних политичких односа у Краљевини СХС.
Понављајући своју приврженост југословенској држави, представници Немачке странке непре-
стано су истицали своју спремност за сарадњу са властима тражећи заузврат остваривање одре-
ђених захтева, пре свега, у области школства, културе и економских односа.

С доласком Хитлера на власт 1933. и све агресивнијом немачком спољном политиком, дошло је до промена у животу Немаца у Војводини. Независно од различитих прилика у којима се нашла немачка мањина после окупације Југославије, у њиховој активности постојало је значајно јединство, које је углавном детерминисано и дириговано политиком немачког Рајха. То се највише изражавало у мерама пацификације становништва и различитим облицима репресије и одмазде према противницима окупације, протагонистима и симпатизерима антифашистичког отпора, Јеврејима, Ромима и другима. С јачањем антифашистичког и ослободилачког покрета у Југославији, а посебно Војводини, током 1943/44. отвара се и питање одговорности немачке мањине и њене будућности на овим просторима. Преовлађивало је уверење да је њену одговорност и судбину тешко одвојити од немачког Рајха; њено понашање углавном се поистовећивало с политиком Рајха.

Одлукама Другог заседања АВНОЈ-а национална права и равноправност обећани су не само југословенским народима већ и националним мањинама, па прећутно и Немцима. И заиста, КПЈ је све до августа 1944. наставила да позива и фолксдојчере у партизанске редове. Међутим, ово позивање је већ од краја 1943. било лицемерно: у то време је, наиме, донета одлука да за немачку мањину у новој Југославији више неће бити места. Донета је у уском Титовом кругу, али се о процесу њеног доношења готово ништа не зна. У сваком случају, то је било јасно кршење тек усвојених авнојевских принципа.

Crnogorska federalisticka stranka

Crnogorska stranka deluje od 1922. iako je službeno osnovana u Podgorici 1925. godine. Osnovana je 1923. od ostataka "Zelenaša", koji su se protivili prisjedinjenju Kraljevine Crne Gore Srbiji (Kraljevini SHS) i ostali verni kralji Nikoli. Poznata je i pod nazivom Crnogorska federalistička partija a njeni pripadnici i simpatizeri kao crnogorski federalisti, ali zvanicni naziv joj je bio - Crnogorska stranka.

Prvi kongres Crnogorske stranke je održan 4. oktobra 1925. i na njemu je usvojen Program i Statut. Za predsednika je izabran Mirko Mijušković, a za sekretara advokat Dušan Vučinić a obrazovan je i Glavni odbor od 22 clana. Istorijski vođa Crnogorske federalisticke stranke je bio dr.Sekula Drljević.

[attachment=4][attachment=1]


Drugi organi Crnogorske stranke su bili Vrhovno vijeće, sreski i opstinski odbori, kao i studentski odbori na fakultetima u Beogradu i Zagrebu.

Glasilo stranke je bio list Crnogorac.

Crnogorska federalisticka stranka prvi put se pojavila na izborima 1923.g. iako još formalno nije bila održala osnivački kongres (održan u oktobru 1925. godine). U Crnoj Gori, osvojila je 24,31% od ukupno upisanih glasaca, a u parlament Kraljevine SHS su iz njenih redova izabrana dva predstavnika: Mihailo Ivanović i Risto Popović (zamenio ga Milo Dragojević). Uzrok lošeg rezultata je u tome što je ogromna većina naroda u Crnoj Gori bila unionistički nastrojena i nije se protivila beogradskom centralizmu.

[attachment=2]

Na izborima 1925.g.Crnogorska federalisticka stranka je ojačala i osvojila 25,75% i tri mandata. Za parlament su izabrani zastupnici Mihailo Ivanović, Savo Vuletić i dr. Sekula Drljević. Sa pozicije  treće najjače partije u Crnoj Gori popela se na drugo mesto, smenivši demokrate, sa radikalima jedinim jačim od njih.

[attachment=3]

Na izborima 1927.g. Crnogorska federalisticka stranka je izgubila dobar deo glasova, osvojila 14,88%  i dobila 1 poslanika i opet se našla u opoziciji. Za zastupnika je izabran dr. Sekula Drljević. Kako je 1929.g. proglašena Šestojanuarska diktatura, stranka je zabranjena a vođstvo uhapšeno. Do decembra 1938.g. nije sudelovala na izborima.

Posle smrti kralja Aleksandra i ponovnog uspostavljanja demokratskog parlamentarizma, na izborima 1938.g. Crnogorska federalisticka stranka se priključila listi Udružena opozicija (nosilac liste dr. Vlatko Maček)  i Bloka narodne sloge ,i dobila dva mandata: dr. Sekula Drljević  i Mihailo Adžić.

Međutim posle Sporazuma Cvetković-Maček, Crnogorska federalisticka stranka radikalizuje svoj položaj i približuje se fašističkoj ideologiji.

Posle napada na Jugoslaviju, Crnogorska federalisticka stranka se 1941. podelila oko pitanja formiranja nezavisne Crne Gore koja je proglašena na Saboru 12. jula 1941. godine. Deo stranke, okupljen oko dr.Drljevića i Ivanovića, bio je nosilac neuspešnog pokušaja obnavljanja crnogorske nezavisnosti. Drugi deo Crnogorske federalisticke stranke, (kog su predvodili  Krsto Popović i dr. Novica Radović) bio je protiv ideje restauracije crnogorske države kao marioinetske italijanske tvorevine kojoj je, uz to, oduzet deo njene istorijske teritorije.

Iako je u početku okupator blagonakono gledao na Drljevića, uklonili su ga i izbacili iz Crne Gore. Drljević se potom povukao u NDH postajući dopisnik ustaških novina i savetnik Ante Pavelića. Posle rata beži u Judenburg u Austriji, gde će 1945.g. stradati.

Većini rukovodioca Crnogorske federalisticke stranke krajem Drugog svetskog rata je suđeno od strane nove vlasti zbog saradnje sa talijansko-nemačkim okupacionim vlastima. Deo članova stranke od početka ustanka 1941.g. bio je u partizanima i kasnije su bili rukovodioci u novoj jugoslovenskoj državi.

Jugoslovenska nacionalna stranka

Jugoslovenska nacionalna stranka je bila politička stranka u Kraljevini Jugoslaviji između 1932. i 1941.godine.

Dana 6. januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu, ukinuo Ustav i zabranio sve političke partije. Godine 1931. kralj uvodi novi Ustav i formalno vraća političku slobodu, iako je de facto, veliki deo političke moći ostajao njemu i vladi.

U maju 1932, pod vođstvom premijera Petra Živkovića formirana je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija, kao režimska stranka u zemlji. Sastavni delovi JRSD su bili prorežimski kadrovi Narodne radikalne stranke, Demokratske stranke i desno katoličko krilo Slovenačke narodne stranke.

[attachment=1]

U junu 1933.g., Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija menja ime u Jugoslovenska nacionalna stranka i postaje zastupnik centralizma i jugoslovenskog nacionalizma. Od 1932. do 1935, general Petar Živković, Milan Srškić i Nikola Uzunović su bili premijeri dok je Jugoslovenska nacionalna stranka bila na vlasti.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Smrt kralja Aleksandra i raspisivanje novih izbora su bili ozbiljan udarac Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci i njenom lideru Bogoljubu Jevtiću. Posle izbora (na kojima je ipak pobedila JNS) Milan Stojadinović (bivši član JNS) je formirao novu stranku, pod nazivom Jugoslovenska radikalna zajednica, zajedno sa Slovenačkom narodnom strankom i Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom i postao premijer, izbačivši Jugoslovensku nacionalnu stranku sa političke scene.

Jugoslovenska nacionalna stranka je prešla u opoziciju i nije učestvovala na izborima 1938, iako je dobar deo članova stranke bio na listi opozicionog Bloka narodne sloge.

Posle Aprilskog rata 1941.g. Jugoslovenska nacionalna stranka je raspuštena.

Jugoslovenska muslimanska organizacija

Jugoslovenska muslimanska organizacija (Jugoslovenska muslimanska organizacija), nastala posle Prvog  svetskog rata, bila je stranka jugoslovenskih Muslimana u Kraljevini SHS i Jugoslaviji.

Potreba o osnivanju posebne muslimanske političke stranke je kulminirala nakon završetka Prvog svetskog rata i teškog stanja u kojem su se našli muslimani a pogotovo zemljoposednici. U to doba, političko okupljanje muslimana, kao i ostalih zajednica u Bosni i Hercegovini, se uglavnom odvijalo se oko političkih listova koji se tada osnivaju. Političku grupu oko lista Vrijeme, činili su Mehmed Spaho, dr. Halid-beg Hrasnica, Sakib Korkut i drugi a nazivali su se Muslimanska organizacija. Svoj program su istakli u prvom broju lista Vrijeme od 08. januara 1919. godine. U isto vreme, u Tuzli je 29. decembra 1918. održan sastanak grupe muslimana s ciljem stvaranja jedinstvene muslimanske političke organizacije. Glavna ličnost ove grupe bio je tuzlanski muftija Ibrahim ef. Maglajlić. Izloženi program i ciljevi su bili skoro identični onima iz Muslimanske organizacije. Vremenom dolazi do objedinjavanja ove dve političke grupe muslimana u Jugoslavensku muslimansku organizaciju.

[attachment=2][attachment=3]

Jugoslavenska muslimanska organizacija osnovana je u Sarajevu 16. februara 1919.godine. Prvi predsednik JMO bio je tuzlanski muftija Ibrahim Maglajlić. Imala je i svoj političko-informativni list - Pravda.

[attachment=1]

Na izborima za ustavotvornu skupštinu održanim 28. novembra 1920. godine, JMO je ostvarila 24 mandata u skupštini. Politički uspeh novoformirane JMO je bio iznenađenje za sve tadašnje političke stranke. To se posebno odnosilo na tadašnje političke krugove u Beogradu.

Pri formiranju ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, u njen sastav su na osnovu izbornih rezultata ušla 24 poslanika JMO među kojima je bio i Mehmed Spaho koji je u to vrijeme bio najistaknutiji član stranke. U martu 1921. godine, JMO je formirala delegacija za pregovore s Vladom, koju su sačinjavali: dr. Mehmed Spaho, dr. Hamdija Karamehmedović i Osman Vilović. Ista delegacija je 15. marta iste godine sklopila sporazum sa mandatarom Vlade Nikolom Pašićem. Ovim sporazumom Pašić se, pored očuvanja teritorijalne kompaktnosti Bosne i Hercegovine, obavezao i na osiguranje versko-prosvetne autonomije.

Ustavotvorna skupština je 28. juna 1921. godine nakon niza problema i političkih dogovora donela Vidovdanski ustav. JMO je glasala za ovaj ustav pod uslovom da se prilikom organizacije državne uprave u Bosni i Hercegovini poštuju njene istorijske granice, odnosno da će se očuvati teritorijalna kompaktnost Bosne i Hercegovine.

Zbog neispunjenja većine dogovorenih stvari, veliki broj poslanika JMO u skupštini Kraljevine SHS je zbog toga zagovarao ideju da se prekine saradnja sa vladinom koalicijom. Oko ove ideje pojavila se podijeljenost u redovima stranke. Grupa na čelu sa prvim predsednikom JMO Ibrahim ef. Maglajlićem, je bila za ostanak u koaliciji, dok je grupa koju je predvodio Mehmed Spaho bila protiv svake saradnje sa koalicijom.

Grupa koja je bila za nastavak koalaicije je imala 13 od ukupno 24 poslanika u skupštini. Zbog svega toga 01. februara 1922. godine Mehmed Spaho je podneo ostavku na ministarsku dužnost, čime prelazi u opoziciju iako njegova stranka, zahvaljujući odnosu snaga u Poslaničkom klubu u Skupštini, ostaje u vlasti.

Sukob ove dve grupe je kulminirao na zasedanju Centralnog odbora JMO održanom 14-16. aprila 1922. godine. Najvažniji zaključak sa ove sednice Centralnog odbora je odluka da se juna 1922. sazove Zemaljska skupština stranke, koja treba presuditi u sukobu između dve nastale frakcija. Na Zemaljskoj skupštini održanoj 15. juna 1922. godine, grupa koju je predvodio Mehmed Spaho odnela je definitivnu pobedu, što će njemu lično pomoći da profitira kao nesporni lider ne samo stranke nego i većine Muslimana.

Poražena stranačka frakcija obrazuje Privremeni odbor nove organizacije u koji su ušli muftija Ibrahim ef. Maglajlić kao predsednik, Osman Vilović kao potpredsednik, i Ahmet Šerić kao sekretar. Osim toga definisano je i to da će nova stranka pokrenuti svoj list pod nazivom «Istina», koji će izlaziti dva puta sedmično, a uređivaće ga Sakib Korkut. Nova stranka nazvana je JMNO (Jugoslovenska muslimanska narodna organizacija).
Stranka je imala značajan uticaj u islamskim verskim institucijama i dominirala je političkom životu u Bosni. Stranka je apelovala na muslimane širom Jugoslavije, pozivajući ih da ne migriraju u Tursku. JMO nije mnogo naglašavala nacionalnu svest nego više versku pripadnost muslimanskog elementa u Jugoslaviji.
JMO je 1921. pristupio vladajućim srpskim strankama. Podrška JMO je bila važna radi donošenja novog Ustava. Vrlo brzo JMO napušta tu koaliciju i prelazi u opoziciju.

JMO je radi toga stupio u kratkotrajni savez sa Slovenačkom narodnom strankom i Hrvatskom seljačkom strankom, međutim 1925. i taj savez se raspao.

Godine 1927. JMO je stupio u koaliciju sa Jugoslovenskom demokratskom strankom pod nazivom "Demokratska zajednica". Na izborima 1927. doživeli su neuspeh. Posle izbora JMO se priklonio vladajućim strankama.

Sa šestojanuarskom diktaturom JMO je zvanično ukinuta i njeno vodstvo mahom hapšeno. Posle smrti kralja Aleksandra i povratka političkih sloboda, JMO je reorganizovana a Spaho se opredelio za ulazak u Jugoslovensku radikalnu zajednicu, sa srpskim radikalima i Slovenačkom narodnom strankom. JMO je kao član JRZ učestvovala u vladi Milana Stojadinovića a posle izbora 1938. i u vladi Dragiše Cvetkovića.

Jugoslovenska muslimanska organizacija je prekinula sve aktivnosti nakon Aprilskog rata 1941.

Slovenacka narodna stranka

Slovenačka narodna stranka (SLS - sl. Slovenska ljudska stranka) je bila politička stranka slovenačkog naroda između 1892. i 1941. i delovala je u Austrougarskoj i Jugoslaviji.

Osnovana je 1892. pod nazivom Katolička narodna stranka (Katoliška ljudska stranà). 1905. promenila je ime u Slovenska ljudska stranka (SLS). Strankom je dominiralo katoličko sveštenstvo, a program se zasnivao na očuvanju slovenačkog identiteta.

Zahvaljujući snažnoj podršci među slovenačkim seljaštvom, Slovenska ljudska stranka je početkom 20. veka postala najjača politička stranka u Sloveniji. Za vreme prvog svetskog rata, SLS se pod vođstvom dr.Antona Korošeca zalagala da se Austrougarska preuredi na tri savezne jednice i da se formira treća država koja bi okupljala južnoslovenske narode. U skladu s tim je SLS 1917. podržala tzv. Majsku deklaraciju Jugoslovenskog kluba u austrijskom parlamentu.

[attachment=1]

Nakon što je postalo očito da će se Austrougarska raspasti, SLS u jesen 1918. godine učestvuje u stvaranju Narodnog saveta u Zagrebu koje je proglasilo Državu SHS. Nakon što je mesec dana kasnije formirana Kraljevina SHS, SLS učestvuje u njenim vladama.

Za vreme Kraljevine SHS, SLS je pod vođstvom Korošeca najčešće podržavala vladu u Beogradu, kao i njenu centralističku politiku, mada joj se ponekad suprotstavljala. Za vreme šestojanuarske diktature je bila zabranjena, da bi nakon ponovno uspostavljanja demokratije ponovo učestvovala u beogradskim vladama.

Nakon Aprilskog rata 1941. godine, SLS se raspala na frakciju koja je bila za saveznike, i frakciju koja je sarađivala sa italijanskim okupatorom.

Nakon zavrsetka rata, 1945.g. zabranjen joj je rad.

Jugoslovenska radikalna zajednica

Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost) je bila politička stranka u Kraljevini Jugoslaviji. Po skraćenici JRZ odomaćilo joj se ime Jereza kao neka vrsta nadimka.

Stranka je formirana od strane jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovića 1935. godine. Program i statut stranke, sa potrebnim brojem potpisa 19. avgusta 1935.g. svečano je podneta prijava Ministarstvu unutrašnjih poslova.
[attachment=3]
[attachment=2]
JRZ je bila podeljena de facto na tri dela: u Srbiji JRZ su činili veći deo članova Narodne radikalne stranke i manji delovi Jugoslovenske nacionalne stranke; u Sloveniji, JRZ je bila zastupljena od kadrova Slovenačke narodne stranke, koja je bila očuvala svoju unutrašnju strukturu. Jugoslovenska muslimanska organizacija je bila predstavnica Muslimananskog naroda i činila je treći element JRZ.

U njenom programu stajalo je da "poštovanje triju imena našega naroda - Srbin, Hrvat i Slovenac i njihove ravnopravnosti, poštovanje tradicije, jer će se na taj način razvijati međusobno poverenje." Hrvatska seljačka stranka i strane diplomate imali su utisak da je JRZ osnovana sa ciljem da se postavi politički obruč oko Hrvata, odnosno da se izoluje HSS. Ipak, izgleda verovatnije da su i Stojadinović i knez Pavale u JRZ videli sredstvo da se Maček natera na kompromis. U toku organizovanja Jereze, Stojadinović je Sloveniju, odnosno Dravsku banovinu, prepustio Korošecu kao njenom faktičkom gospodaru. Mehmed Spahu, prepustio je nadmoćnu ulogu u krajevima bivše Bosne i Hercegovine, čime je od sebe odbio većinu tamošnjih Srba.

Uporedo sa osnivanjem sreskih i mesnih odbora JRZ, u martu i aprilu 1936. teklo je organizovano okupljanje omladine na području Srbije. Najpre je oformljena kompletna organizacija na teritoriji Uprave grada Beograda (Beograd, Zemun i Pančevo), da bi tokom 1936. i 1937. godine bili stvoreni sreski i mesni odbori po mnogim mestima u Srbiji. Konačni organizaciani oblik Omladina JRZ dobila je na Kongresu održanom 24. oktobra 1937. u Beogradu, kada su usvojeni Program i Statut i izabran Glavni odbor na čelu sa dr Bojanam Pircem.

Omladinska organizacija JRZ pokretala je i svoja glasila. U oktobru 1936. izašao je prvi broj 'Zajednice', da bi se list ugasio krajem 1937, kada je pokrenuta 'Omladinska reč', koja je izlazila tokom 1938. godine. Omladina JRZ odigrala je veliku ulogu u predizbornoj kampanji Milana Stojadinovića tokom oktobra, novembra i decembra 1938, ali je padom Stojadinovićeve vlade u februaru 1939. i omladinsku organizaciju zahvatila duboka kriza. Rascep u JRZ doveo je i da podvojenosti unutar omladinskih redova. Radikalske omladinske organizacije su gubile prvobitnu ulogu i polako nestajale kao forma organizovanja omladine ove stranke.

Predstavnik JRZ Milan Stojadinović je bio na funkciji premijera od 1935. do 1938.godine.
 
1941. godine nakon Aprilskog rata JRZ se raspala.

Hrvatska federalisticka seljacka stranka

Hrvatska federalistička seljačka stranka (HFSS) je bila međuratna hrvatska politička partija desnog usmerenja, nastala 1926. godine od Hrvatske zajednice i disidenata Hrvatske seljačke stranke.

Osnovao ju je Ante Trumbić, koji je od 1924. bio član Hrvatske zajednice, iako je 1925. izabran za narodnog poslanika na listi HRSS-a, sa kojom prekida saradnju nakon njenog pomirenja sa monarhističkim državnim uređenjem.
[attachment=1]
13. septembra 1925. sa narodnim poslanicima Hrvatske zajednice i disidentima HRSS-a (tad već HSS-a) osniva Hrvatski narodni federalistički klub te političku organizaciju Hrvatski narodni federalistički savez.

Savez je 10. januara 1926. postao Hrvatska federalistička seljačka stranka, čiji je predsednik postao Ivan Lorković (dotadašnji predsednik Hrvatske zajednice, koja prestaje postojati). God. 1927. HFSS pristupa u drugi Hrvatski blok, sa Hrvatskom strankom prava Ante Pavelića.
[attachment=2]
Nakon atentata u Narodnoj skupštini (1928) priključuje se HSS-u u bojkotu rada skupštine.

Raspuštena je uvođenjem Šestojanuarske diktature 1929. godine.

Samostalna demokratska stranka

Samostalna demokratska stranka je politička stranka koja je delovala u Jugoslaviji od 1924. do 1946. godine. Okupljala je uglavnom Srbe, i to tzv. prečane - odnosno Srbe koji su živeli na području bivše Austro-Ugarske.
Osnovao ju je Svetozar Pribićević istupivši iz Demokratske stranke, odnosno optuživši njeno tadašnje rukovodstvo za šurovanje sa separatistima, odnosno zagovornicima federalnog sistema u Kraljevini SHS.
[attachment=1]
Međutim, 1927. SDS upravo na toj platformi s Hrvatskom seljačkom strankom stvara Seljačko-demokratsku koaliciju. Stranka će zbog toga biti izložena progonima za vreme šestojanuarske diktature, a Pribićević je uhapšen.

Nakon njegove smrti stranku je vodio Srđan Budisavljević.
[attachment=2]
Godine 1939. je SDS nakon sporazuma Cvetković-Maček ušla u vladu i u njoj ostala do aprilskog rata.

Nakon uspostave Demokratska Federativna Jugoslavija  1945.godine, joj je zabranjen rad.

Post #65. HSS se nije raspao za vrijeme rata. Bio je zabranjen jer u NDH nije bilo stranaka (osim ogranka NSDAP-a koji je okupljao njemačku manjinu, ali to je detalj). Desno krilo je prišlo Paveliću, centar je šutio i čekao, a lijevo krilo NOP-u. U okviru ZAVNOH-a je obnovljen rad HRSS-a. Također su u okviru OF djelovale neke slovenske stranke. HRSS i dio stranaka (Demokratska, Republikanska, Zemljoradnička) nastavile su rad i poslije rata, čak su jedno kratko vrijeme, od marta do novembra 1945. opoziciono djelovale u Privremenoj Narodnoj skupštini. Stranke nikada u FNRJ nisu formalno zabranjene, a zanimljivo je da se KPJ nikada nije registrirala kao stranka kod nadležnog ministarstva. Formalno je djelovala kroz Narodni front.
50-tih godina razmišljalo se da se reaktivira Šubašić i da mu se da položaj potpredsjednika Sabora NRH, ali se od toga odustalo, premda je ideja bila politički mudra.
Zakonskih, formalnih prepreka za rad stranaka nije bilo. List HRSS-a "Slobodni dom" izlazio je do 1963. Tako da se ta godina može uzeti kao prestanak rada HRSS-a. I još par stranaka je tako djelovalo do 50-tih godina, ali u jako ograničenom obimu i bez prisustva u javnosti. Sve do Ustava iz 1974. u Jugoslaviji je bilo formalno moguće osnovati stranku što, znamo, nije imalo praktičnog značaja. Tek Ustav iz 1974. formalno propisuje da je SKJ "vodeća snaga" itd. i uvodi Partiju u državu.
I u nekim državama Istočnog bloka formalno su postojale stranke, ali su, pretpostavljate, bile jako mirne i poslušne.

Slazem se sa tobom. Sve zavisi od tacnosti izvora podataka do kojih dodjes...

Jugoslovenska socijaldemokratska stranka

Jugoslovenska socijaldemokratska stranka (JSDS) je socijaldemokratska partija koja je delovala na području slovenačkih zemalja za vreme Austrougarske monarhije. Osnovana je 1896. godine.

Nastala izdvajanjem iz tadašnje Socijaldemokratske partije Austrije. SDP Austrije se u periodu od 1892. do 1897. godine podelila prema nacionalnoj pripadnosti radnika na više međusobno slabo povezanih stranaka. Tako su slovenačke socijaldemokratske organizacije, 15. i 16. avgusta 1896, na kongresu u Ljubljani osnovale Jugoslovensku socijaldemokratsku stranku. Naziv jugoslovenska je uzet zbog toga što je trebala da deluje ne samo u Sloveniji, nego i u drugim delovima Austrougarske sa južnoslovenskom većinom, delovanje JSDS je ipak ostalo ograničeno na austrijski deo Monarhije.

Stranka, među čijim vođstvom se nalazio i značajni slovenački pisac Ivan Cankar, nije imala velikog izbornog uspeha, niti uticaja među slovenačkim masama, kojima je dominirala konzervativna Slovenačka narodna stranka. Delimični razlog za to je bilo zvanično prihvatanje politike austromarksizma, odnosno odbacivanja nacionalizma.

JSDS je promenila svoju politiku tek pred kraj Prvog svetskog rata, kada su vesti o Oktobarskoj revoluciji radikalizovale mase, a raspad Austrougarske postao očigledan. Stranka je tada na svom Desetom kongresu, održanom krajem 1917. godine, pozdravila pobedu Oktobarske revolucije.
Stranka je nakon raspada Austrougarske, oktobra 1918, podržala Narodno veće i stvaranje Države SHS, a kasnije i Kraljevine SHS.

Međutim, sama stranka se ubrzo raspala na nekoliko frakcija, od kojih se ona revolucionarna opredeljena priključila novoformiranoj Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije (komunista), Frakcija reformista podržavali beogradsku vladu pa su se 1921. godine priključili novoformiranoj Socijalističkoj partiji Jugoslavije.

Značajni članovi Jugoslovenska socijaldemokratska stranka su bili: Etbin Kristan, Ivan Cankar, Alojz Krajger, France Železnikar, Dragotin Gustinčič, Anton Kristan, Josip Ferfolja i Rudolf Golouh.

Jugoslovenska republikanska stranka

Jugoslovenska republikanska stranka je bila politička partija u Kraljevini Jugoslaviji koja je djelovala od 1919. do 1946. godine.
Osnovana je 1919. godine kao Republikanska demokratska stranka, od strane strane disidenata Demokratske stranke, nezadovoljnih unitarističkim i monarhijskim uređenjem Kraljevine SHS. Na kongresu 27. januara 1921. RDS je promenila ime u Jugoslovenska republikanska stranka, koja je u program unela zalaganje za federativno uređenje tadašlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS). Šef stranke je bio Ljubomir Stojanović.
[attachment=1]
Na izborima za ustavotvornu skupštinu (koja je donela Vidovdanski ustav), JDS je dobila tri poslanika. Zalagala se za republikansko uređenje, opšte i jednako pravo glasa, tajno i neposredno glasanje, nezavisnost sudova, ukidanje privilegija i monopola, ravnopravnost muškaraca i žena, ograničeno radno vreme, zaštitu dece i žena na radu.

Neki njeni članovi za vreme drugog svetskog rata sarađivali s četnicima, ali najveći deo se priključio NOP-u pod vodstvom Tita.

Uspostavljanjem socijalističke Jugoslavije je prestala s radom.

Stranka radnog naroda

Stranka radnog naroda (SRN) je stranka osnovana 1938. godine kao rezultat nastojanja rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije posle Sedmog kongresa Kominterne da se ostvari akciono jedinstvo radničkog pokreta, a u okviru tadašnje opšte orijentacije komunističkog pokreta na stvaranje narodnog fronta u borbi protiv fašizma.

Predsednik stranke bio je Božidar Adžija.
[attachment=1]
Počelo se sa stvaranjem legalne Jedinstvene radničke partije (JRP), o čemu je Centralni komitet KPJ doneo odluku u leto 1935. godine i čiji su se inicijativni odbori počeli stvarati već u jesen iste godine u mnogim krajevima Jugoslavije, nakon objavljivanja „Proglasa Inicijativnog odbora“ o njenom stvaranju i u vreme pregovora predstavnika KPJ s predstavnicima Socijalističke partije Jugoslavije.

Krajem 1936. i u toku 1937. godine, u vezi sa sve većim naglašavanjem nacionalnih specifičnosti radničkog pokreta, usledila je kritika JRP kao „jedinstvene“ orgnaizacije, a kasnije se uvidelo bi ona bila dosta ograničena ako bi ostala samo kao radnička organizacija. Tako se došlo i do Stranke radnog naroda, u vreme parlamentarnih izbora krajem 1938. i u toku 1939. godine.

Stranka je stvarana pod različitim nazivima kao Radnička partija odnosno Stranka radnog naroda (u Vojvodini, Srbiji, Bosni i Hercegovini i Dalmaciji), Zveza delavnega ljudstva (u Sloveniji) ili Radničko-seljačka stranka (u Crnoj Gori). Značajan podsticaj rasprostranjenosti inicijativnih odbora ove stranke i njenoj aktivnosti dalo je Savetovanje Glavnog inicijativnog odbora JRP koje je, na inicijativu Josipa Broza Tita, održano sredinom maja 1938. godine u Zagrebu. Na Savetovanju je doneta Rezolucija i „Proglas predstavnika odbora za stvaranje Stranke radnog naroda“.

Nastojanja da se Stranka radnog naroda uključi u Blok narodnog sporazuma ostala su bez rezultata. Ponovilo se ono što se 1935. desilo s Jedinstvenom radničkom partijom. Vođstva opozicionih stranaka odbila su saradnju sa SRN. Stoga je KPJ na skupštinskim izborima u jesen 1938. godine istupila samostalno preko Stranke radnog naroda.

U toku 1940. godine, nakon pojačanih mera represije koje je počela da sprovodi Vlada Cvetković-Maček protiv radničkog pokreta, a i opasnosti korištenja SRN u frakcionaškoj delatnosti, rukovodstvo KPJ je odlučilo da bi pored jedne ilegalne radničke partije, KPJ, bilo teško održavati pod ilegalnim uslovima i drugu radničku partiju, SRN. Zbog toga je na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, oktobra 1940, odlučeno da Stranka radnog naroda prestane s radom.

Socijalisticka partija Jugoslavije

Socijalistička partija Jugoslavije osnovana je 18. decembra 1921. godine, odlukom glavnih odbora Socijalističke radničke partije Jugoslavije (centrumaša), Jugoslovenske socijaldemokratske stranke i Socijaldemokratske stranke Jugoslavije da bi se pomoću nje suzbio politički uticaj na radničku klasu tada već zabranjene Komunističke partije Jugoslavije.

Na Prvom kongresu, septembra 1923. godine., SPJ je pristupila Socijalističkoj radničkoj internacionali, usvojila program kojim je proglasila da su reforme i dugotrajna legalna klasna borba jedini put u socijalizam, zatražila unitarističku parlamentarnu republiku sa širokim samoupravama, založila se za nepotpunu agrarnu reformu i ostalo.

Do Trećeg kongresa u aprilu 1928. godine, prevlast u rukovodstvu stranke imala je reformistička desnica na čelu Vitomira Koraća i Nedeljka Divca, a tada je uz pomoć Slovenaca, bila potpuno potisnuta od strane grupe Živka Topalovića.
[attachment=1]
[attachment=2]
SPJ nije igrala naročito značajnu ulogu u političkom životu zemlje, niti je imala ideološkog uticaja na radničku klasu, a održavala se zahvaljujući čvrstim uporištima u radničkim socijalnim ustanovama i reformističkim sindikatima. Početkom 1928. godine imala je najviše oko 3.000 do 4.000 članova. Učestvovala je na skupštinskim izborima 1923. godine, dobivši dva mandata, 1925. i 1927. godine, sa jednim mandatom. Stalno je imala izrazito negativan stav prema svim komunističkim pokretima.

Za vreme Šestojanuarske diktature rad SPJ prećutno je bio tolerisan. Da bi se rehabilitovao zbog saradnje sa režimima diktature, Živko Topalović je pokušavao da priđe građanskoj opoziciji. Na skupštinskim izborima 1938. godine, kandidati SPJ su učestvovali na listi opozicionog bloka, čiji je nosilac bio Vlatko Maček.

Samostalna radikalna stranka

Samostalna radikalna stranka djelovala je u Kraljevini Srbiji 1905.–1918.g. nakon stvaranja Kraljevine SHS, i do ujedinjenja u novoosnovanu Demokratsku stranku u maju 1919.godine.

Godine 1901. iz Narodne radikalne stranke (NRS) odvojila se grupa pod vodstvom Ljubomira Živkovića. Sukob je nastao zbog radikalsko-naprednjačke fuzije i približavanja narodnih radikala dvoru, odnosno Obrenovićima. Svojim programom samostalni radikali se zalažu za povratak originalnim idealima Radikalne stranke iz prvog programa NRS iz 1881. godine: jednodomno narodno predstavništvo, parlamentarnu monarhiju, smanjenje poreza i stvaranje balkanskog saveza između slobodnih nacija na Balkanu. Grupa, još ne formalno organizirana kao stranka, imala je važnu ulogu u borbi protiv režima.
[attachment=3]
Stranka je formalno osnovana 1905, a njen predsednik postaje Ljubomir Stojanović. Njega 1912. nasljeđuje Ljubomir Davidović, koji ostaje lider SRS-a do kraja. Samostalna radikalna stranka vremenom brzo jača i skoro se izjednjačuje sa Narodnom radikalnom strankom. U razdoblju 1903.–1914. stranka nekoliko puta sudjeluje u koalicijskim vladama.
[attachment=2]
[attachment=1]
U vreme ujedinjenja 1918. godine, kao simpatizer sna južnoslovenskog ujedinjenja, podržava stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, ali smatra da je Kraljevina Srbija istorijsko-politička tvorevina koja se ne sme jednostavno utopiti sa Crnom Gorom i Jugoslovenima pod Austrougarskom u jednu zajednicu, već mora očuvati svoje dotadašnje težnje i ravnopravno i sporazumno ući u državnu zajednicu sa ostalima, u prvom redu Hrvatskom.

1919. godine u Privremenom narodnom predstavništvu Srba, Hrvata i Slovenaca, Samostalna radikalna stranka stupa u klub sa Srpskom narodnom samostalnom strankom iz Austrougarske, odnosno Trojednice, stvarajući Demokratsku zajednicu. Proces se nastavlja u Sarajevu, prihvaća inicijativu Svetozara Pribićevića i u maju 1919. ulazi u novoosnovanu Demokratsku stranku, koja zastupa koncepciju integralnog jugoslavenstva, a čije predsedničko mesto uzima lider SRS-a Ljuba Davidović.
[attachment=4]

Hrvatska pučka stranka

Hrvatska pučka stranka (HPS) bila je relativno mala, ali ne i beznačajna klerikalno i pučki usmerena politička stranka koja je delovala u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u parlamentarnom periodu postojanja Kraljevstva i Kraljevine SHS, a okupljala je mahom svećenike i katoličke intelektualce.

Uobičajeni naziv za članove i pristlice HPS-a bio je »pučkaši«. Stranka je svoje izvore imala u Hrvatskom katoličkom pokretu (HKP), u sklopu kojeg je od 1912. delovao Hrvatski katolički seniorat, organizacija katoličkih intelektualaca. HKP je nastao početkom 20. veka od krčkoga biskupa dr. Antuna Mahnića. Kao početak organizovanja HKP-a uzima se pokretanje časopisa »Hrvatska straža« (1903). Katolički pokret, kao oblik organiziranja vernika, nastao je u nemačkim zemljama krajem prve polovine 19. veka a njegov je osnovni zadatak je bio odbrana Katoličke crkve od progona tadašnjih državnih vlasti i napada liberalnog novinarstva.
[attachment=1]
Na plenarnom sastanku Hrvatskoga katoličkog seniorata održanom u Zagrebu u novembru 1918. donesena je odluka o osnivanju političke stranke. Ta je stranka trebala biti jugoslavenska stranka koja će ispunjavati politički prostor između "ekstremnih socijalnih tendencija liberalizma i socijalne demokratije". Na sastanku Seniorata, održanom u Zagrebu 6. i 7. maja 1919., zaključeno je da se realizuje odluka o pokretanju i organiziranju vlastite političke stranke – Hrvatske pučke stranke. Svi su seniori morali biti članovi nonoosnovane stranke.
HPS je u organizacijskom pogledu bila zamišljena kao sinteza triju »kurija« — za seljake (»seljačka demokracija«), za radnike (kršćansko-socijalna organizacija), a kurija namijenjena građanstvu nazivana je »građanski klub«.

Početkom aprila 1920. Stjepan Barić, tadašnji predsednik Seljačke demokracije PS-a, u sporazumu s pokrajinskim stranačkim odborima objavio je odluku o sazivanju sastanka Središnjeg vijeća HPS-a. Zbog zabrane sastajanja, koja je tada bila na snazi u Hrvatskoj, vijećanje je održano 6. juna 1920. godine. Iako je HPS otpočetka bila zamišljena kao jedinstvena organizacija, tek je na ovom vijećanju odlučeno da se realizuje i formalno ujedinjenje svih pokrajinskih veća stranke. Izabrano je "vrhovno ili glavno vodstvo Pučke stranke", u koje su ušli Marijo Matulić i tri strankina zastupnika u Privremenome narodnom predstavništvu Kraljevstva SHS: J. Šimrak, S. Barić i V. Deželić ml. Predsednik Hrvatske pučke stranke (HPS) postao je Stjepan Barić, koji je bio drugi i ujedno poslednji predsednik te stranke. (Prvi predsednik je bio Petar Rogulja, koji je umro u februaru 1920. godine.) Za potpredsednike su izabrani Matija Pecoja, M. Belić i Ivan Andrić, a glavni tajnik je bio J. Andrić.[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Pored početnih pregovora oko sklapanja mogućih izbornih koalicija s drugim strankama na izbore za Ustavotvornu skupštinu, 28. novembra 1920., HSP je izasla samostalno, na kojima je prosla relativno slabo. Stranka je osvojila devet zastupničkih mesta. U Bosni »pučkaši« nisu osvojili nijedan mandat.

HPS je ucestvovala na parlamentarnim izborima za Narodnu skupštinu Kraljevine SHS i 1923. godine, na kojima im je glavni konkurent bila Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS). Stranka je prema službenim statističkim podacima dobila samo 18 402 glasova, sto nije bilo dovoljno za osvajanje ni jednog zastupničkog mesta u Narodnoj skupštini.
U septembru 1927.g. održani su poslednji parlamentarni izbori u Kraljevini SHS. »Pučkaši« su na tim izborima nastupili samostalno. Na izborima HPS je dobio 31 746 glasova, sto je bilo dovoljno za jedan zastupnički mandat, koji je pripao S. Bariću, predsedniku stranke. Tako je HPS postala parlamentarna stranka.

Nakon atentatua na Stjepana Radića 1928.g. kada  je Vukićevićeva vlada podnela ostavku, došlo je do konsultacija između kralja Aleksandra i političkih prvaka o sastavu nove vlade. Mandat za sastav vlade dobio je Anton Korošec. U njegovu je vladu ušao i Stjepan Barić, kao ministar socijalne politike.

Barićev ulazak u Korošecovu vladu izazvao je osudu njegovih političkih protivnika, a ni velik deo članova HPS-a nije odobravao taj njegov korak.

Nakon što je kralj Aleksandar 06.januara raspustio skupstinu I uveo Šestojanuarsku diktaturu, dana 21. januara 1929. god. vodjstvo Hrvatske pučke stranke je dobilo odluku ravnateljstva zagrebačke policije o raspuštanju stranke.

Izvor:
http://www.matica.hr/hr/331/HRVATSKA%20PU%C4%8CKA%20STRANKA/
http://hr.wikipedia.org/wiki/Hrvatska_pu%C4%8Dka_stranka_(1919.)

Bunjevačko-šokačka stranka

Bunjevačko-šokačka stranka ili kraće, B-Š stranka, je bila politička stranka bačkih Hrvata.

Utemeljena je na osnivačkoj skupštini 15. septembra 1920. godine pod imenom Bunjevačko-šokačka stranka, iako su mnogi zagovarali da se stranka zove Vojvođanska hrvatska stranka.

Osnovana je radi nastavljanja organizovane političke aktivnosti bačkih Hrvata (Bunjevaca i Šokaca), a koja je imala svoju tradiciju i pre Prvog svetskog rata. Radi se o tome da su kasniji članovi ove stranke bili aktivnim u javnom društvenom životu u Subotici pre nego što je stranka osnovana. Još 1894. su mladi intelektualci iz Subotice dr Stipan Matijević, dr Vranje Sudarević, Beno Sudarević, Marko Stipić, Andrija Stipić i Pajo Vujković osnovali savez bunjevačkih Hrvata Kolo mladeži.

Bazu za političko organizovanje bunjevačkih Hrvata u ovu stranku je dala organizacija somborskih bunjevačkih Hrvata Bunjevačko kolo, osnovano 1921.

Prilikom osnivanja političkih stranaka u novoj državi predstavnici bačkih Hrvata su odlučili da nastave samostalnu političku borbu osnivanjem sopstvene političke stranke, kao regionalne stranke za Bačku i Baranju.

BŠS se programski zalagala za jedinstvenu državu, ali kao suprotnost tome, i za vojvođansku autonomiju, zatim za zadržavanje opstinskog i konfesionalnog upravljanja školama, ravnopravnost Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve i pravednu agrarnu reformu. U početku je isticala bunjevaštvo kao osnovno nacionalno određenje. Vremenom je hrvatsko nacionalno buđenje ulazilo i u ovu stranku pa se sve više okretala hrvatstvu. Ta neodređenost "hrvatstvo ili bunjevaštvo" je dovela do daljnjeg kompromitovanja jer je kolo sarađivalo s režimom, dok su bunjevački Hrvati iz Sombora bili sve nezadovoljniji time, tako da su 6. decembra 1936. osnovali Hrvatsko kulturno društvo „Miroljub“.

Na izborima 1920. i 1923. za skupštinu, Bunjevačko-šokačka stranka je postigla dobar uspeh. 1920. je pobedila u subotičkom okrugu, gde je dobila relativno najviše glasova i gde je dala tri zastupnika Blaška Rajića, Vranju Sudarevića i Stipana Vojnića Tunića, a iz somborskog okruga zastupnika Ivana Evetovića. 1923. je na parlamentarnim izborima dala trojicu zastupnika: Ivana Evetovića, Blaška Rajića i Vranju Sudarevića. Nakon smrti 1923. Ivana Evetovića, zamenio ga je Antun Bošnjak, a 1924. godine umesto Vranje Sudarević, došao je Miško Prćić. 1924. je BŠS podrzala vladu Demokratske stranke Ljube Davidovića. Sporazumom su bačko-baranjski Hrvati trebali dobiti "gradonačelničke položaj u Subotici i Somboru, kotarska predstojništva u Topoli, Somboru, Apatinu, Odžacima, Batini i Dardi te bilježničke položaje u 33 općine u Bačkoj i Baranji". Kako je ta vlada brzo pala, sporazum nije realizovan.
[attachment=1][attachment=2][attachment=3]
Nakon tih uspeha, 28. novembra 1924., dolazi do krize u stranci zbog razlicitog viđenja daljeg političkog života bačkih Hrvata, tako da su jedni članovi ostali na "odvojenom", t.zv. "pučkaškom" političkom pravcu, a druga grupa se politički okrenula HRSS-u Stjepana Radića . U tom razdoblju, Josip Vuković-Đido je bio čelnikom BŠS-a.

Iste godine, jedno od najvećih imena u stranci, Blaško Rajić, napušta ovu stranku i osniva Vojvođansku pučku stranku. Ove dve stranke su bile u međusobno suprostavljenim odnosima.

Na idućim izborima 1925.g. većina Hrvata iz Bačke je ostala uz Bunjevačko-šokačku stranku, koja je pokazivala sve veće približavanje Stjepanu Radiću. Zbog nastalog sukoba, BŠS je dobila tek četvrtinu svojih nekadašnjih rezultata u svojoj najjačoj bazi, Subotici, tako da nije dala predstavnika u Parlament.

Na kraju je celokupni sastav ove stranke 1926.g. godine prišao HSS-u, cime HSS postaje najvažnija stranka Hrvata u Baranji i Bačkoj.
Glasilo stranke je bio list Neven, a nakon masovnog prelaska članstva u HSS isti list se u impresumu deklarisao kao glasilo HSS-a za Srem i Vojvodinu.

1927. godine ova stranka je izdavala list Vojvodina, koji je izlazio nedeljno, ali je brzo prestao sa izlazenjem.

Izvor: http://hr.wikipedia.org/wiki/Bunjeva%C4%8Dko-%C5%A1oka%C4%8Dka_stranka

Srpska radikalna stranka (Milan Stojadinović)

Srpska radikalna stranka je bivša politička partija u Kraljevini Jugoslaviji. Osnovana je novembra 1940. godine, a njen osnivač i prvi predsednik bio je dr Milan Stojadinović. Nastala je iz Jugoslovenske radikalne zajednice, čiji je predsednik bio Stojadinović, i Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, čiji je tadašnji predsednik bio Aca Stanojević.

[attachment=1]

Nakon što je Jugoslaviju postepeno približavao fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj, a što je bilo suprotno sa doktrinom kneza Pavla Karađorđevića, Stojadinović je izgubio mesto predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, 1939. godine, a njegova partija Jugoslovenska radikalna zajednica je doživela unutrašnje reforme vođstva, on osniva sopstvenu političku grupaciju sa 63 narodna poslanika JRZ (od 306 poslanika JRZ) i 13 senatora. Ubrzo zatim, grupa dobija i ime: Srpska radikalna stranka, koja je zvanično ponela taj naziv 23. februara 1940. godine.
Njoj odmah pristupaju bivši funkcioneri i članovi Jugoslovenske radikalne zajednice i Narodne radikalne stranke, a i narodna podrška je bila velika. Za pristupanje stranci su se interesovali mnogi razočarani članovi i simpatizeri JRZ i NRS, nekada najjačih političkih partija od ujedinjenja Kraljevine Jugoslavije. Dodatan ugled partiji doneo je i sam Milan Stojadinović, koji je uživao veliki ugled i poverenje u narodu, zbog sjajnih ekonomskih mera koje je sproveo dok se nalazio na mestu predsednika Vlade.

Do prvog partijskog kongresa, Srpskom radikalnom strankom je upravljao Uži Glavni Odbor, koji je formiran 22. februara 1940. godine u Beogradu, kog su cinili dr Milan Stojadinović, predsednik, Svetozar Stanković i Bogoljub Kujundžić, potpredsednici, Momčilo Janković i dr Đura Kotur, sekretari, Aleksa Pop Mitić i Božidar Josipović, blagajnici, Slobodan D. Subotić, sekretar političke kancelarije, dr Branko Kaluđerčić, Vladimir Kazimirović, Dobrivoje Stošović, Dušan Letica, Dušan Trifunović, Đura Janković, dr Ljuba Popović, Milan Aćimović, dr Niko Novaković, Panta Jovanović, Svetolik Stanković, Ugrin Joksimović, clanovi i Radoje Janković,  urednik partijskog lista „Ujedinjenje“:

[attachment=2]

Program I Pravila Srpske radikalne stranke usvojena su u Beogradu, 1940. godine, na skupštini partije. Program se sastojao se iz 40 tačaka, podeljenih u četiri oblasti. Pravila Srpske radikalne stranke predstavljala su Statut stranke. U Pravilima su navedeni ciljevi stranke, organi stranke i način rada. Pravila su štampana zajedno sa Programom stranke, u Beogradu 1940. godine.

Kako je knez Pavle Karađorđević doneo odluku o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, javile su sumnje da bi Hitler mogao da zatraži povratak na premijersku funkciju Milana Stojadinovića, predsednika Srpske radikalne stranke, koji je za vreme svog mandata stvorio čvrste prijateljske veze sa Italijom  i Nemačkom. Krunski savet, 6. marta 1941. godine, je doneo odluku da se bivši premijer Milan Stojadinović poveri Britancima „na čuvanje“, kako ne bi imao uticaja na političke i društvene prilike u Jugoslaviji. Iako je Ustav zabranjivao progon jugoslovenskih građana iz Kraljevine Jugoslavije, Stojadinović je prognan u Grčku, 18. marta, gde su ga preuzele britanske trupe.

Nakon toga, usledilo je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu, a zatim i narodni protesti, koji su kulminirali u puč 27. marta, gde su oficiri zbacili Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, kneza Pavla zbacili sa prestola, na koji je doveden maloletni Petar II Karađorđević.

Izvor: www.sr.wikipedia.org/sr-el/

Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista)

Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista) skraćeno: SRPJ(k), osnovana je na Kongresu ujedinjenja u Beogradu, 20-23. aprila 1919. godine. Sudelovalo je 432 delagata sa svih područja novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na drugom kongresu, u Vukovaru 20-25. juna 1920, partija menja ime u Komunistička partija Jugoslavije.

Na Kongresu ujedinjenja sudelovali su predstavnici raznih grupa. Najbrojniji su bili članovi levih krila predratnih socijaldemokratskih stranaka iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Slovenije, koji su prihvatili boljševičko opredeljenje za zaoštravanje klasne borbe protiv buržoazije i za revolucionarno rušenje kapitalističkog poretka. Otcepili su se od kompromisne linije unutar tih stranaka, koja je prihvatala politiku reformi umesto revolucije, te saradnje i kompromisa sa buržoazijom umesto klasne borbe. Taj rascep na revolucionarne komuniste i reformističke socijaldemokrate događao se tada u svim radničkim strankama u Evropi.

Odnos prema nacionalnom pitanju bio je jedan od uzroka rascepa. Stavljajući jedinstvo radničke klase iznad nacionalnih podela, većina članova Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije izjasnila se za sudelovanje na Kongresu ujedinjenja, kao i većina socijaldemokratskih grupa u Dalmaciji. Uz leve socijaldemokrate, na Kongresu su sudelovali i predstavnici Jugoslovenske komunističke grupe Ruske komunističke partije, osnovane juna 1918. Ona je bila sastavljena od austrougarskih ratnih zarobljenika, koji su nakon Oktobarske revolucije oslobođeni i pridružili se komunistima. Takođe su na Kongresu sudelovali predstavnici anarhističkih grupa, grupa nacionalističke omladine i drugih malih grupa.

Partija je pristupila Trećoj internacionali (Komunistička internacionala, Kominterna), koja je obrazovana u Moskvi u martu 1919. SRPJ(k) je time postala sekcija centralizovane međunarodne organizacije sa sedištem u Moskvi, koja je sebe smatrala svetskim štabom komunističke revolucije. Kominterna je imala ovlašćenja da određuje strategiju i taktiku delovanja, izdaje smernice i direktive, postavlja rukovodstva, potvrđuje mandate, raspušta pojedine organizacije.
Neposredno nakon osnivačkog kongresa SRPJ(k), 23. aprila, u Beogradu je održan i Kongres sindikalnog ujedinjenja. U oktobru 1919. u Zagrebu je osnovan Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).

Ubrzo nakon osnivanja, SRPJ(k) je pokazala svoju snagu organizacijom generalnog štrajka protiv sudelovanja jugoslovenske vojske u intervenciji protiv sovjetskih revolucija u Rusiji i Mađarskoj, 20-21. jula 1919. Akcija je bila uspešna i jugoslovenska vlada je morala odustati od svoje namere. To daje krila partiji, čije članstvo naglo raste i osnivaju se lokalne organizacije širom zemlje. Sredinom 1920. partija je imala preko 65.000 članova, a Ujedinjeni sindikati 208.000.

Na opštinskim izborima koji su u martu 1920. sprovedeni u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji izabrano je 490 komunističkih odbornika. Osvajaju većinu glasova i apsolutnu većinu mandata u Zagrebu, Osijeku, Vukovaru, Križevcima, Virovitici, Crikvenici, Čakovcu, Valpovu itd. Komunisti su odlično prošli i na izborima u Crnoj Gori, naročito Podgorici. Na opštinskom izborima u Srbiji, Makedoniji i na Kosovu, u avgustu 1920, komunisti su pobedili u 37 opština, među njima u Beogradu, Nišu i Skoplju. U mnogim slučajevima vlasti su, onemogućile izabrane komunističke odbornike i gradonačelnike da preuzmu dužnost.

Širenje članstva i uspesi u legalnoj izbornoj borbi doveli su do obnavljanja raskola o strategiji i taktici političke borbe. „Oportunisti“ bili su reformisti, koji nastavljaju socijaldemokratsku i delom i anarhističku kritiku revolucionarnog komunizma. Unutar partije, oni su nazvani "centrumaši". Oni su se, ohrabreni izbornim uspesima, zalagali za odbacivanje revolucionarnog nasilja, nastavak političke borbe legalnim parlamentarnim sredstvima te rad u sindikatima, na propagandi i obrazovanju. Smatrali su da nema uslova za revoluciju, te da je i sama Oktobarska revolucija, u kojoj komunisti vide početak nove epohe, bila nerazuman čin.

Na Drugom kongresu SRPJ(k) u Vukovaru, 20-25. juna 1920, pobedila je radikalna struja. Usvojen je Program, koji odlučno proklamuje revolucionarnu orijentaciju za rušenje kapitalizma, diktaturu proletarijata i sovjetsku republiku. Partija menja ime u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Partija je strogo centralizovana ukidanjem dotadašnjih pokrajinskih veća. Deo centrumaških delegata, posebno iz Hrvatske, napustio je Kongres. Drugi su, naročito iz Srbije i Bosne, nastavili da deluju unutar partije, objavljujući septembra 1920. Manifest opozicije KPJ. U decembru 1920. oni su isključeni iz partije.

30. decembra 1920. donesena je Obznana kojom je rad KPJ zabranjen. Jedan deo članova nastaviće rad u ilegali.

Centrumaši iz Srbije i Bosne i nemačke socijalističke grupe iz Banata osnovali su marta 1921. Socijalističku radničku partiju Jugoslavije (SRPJ).

Izvor: www.sr.wikipedia.org.

Nezavisna radnička partija Jugoslavije

Nezavisna radnička partija Jugoslavije (NRPJ) je bila politčka patija u Kraljevini Jugoslavije, koja je postojala od 1923. do 1924. godine. Ova partija predstavljala je legalan obik rada, tada ilegalne, Komunističke partije Jugoslavije.

Osnivačka konferencija NRPJ održana je u Beogradu 13. i 14. januara 1923. godine. Na konferenciji je bio usvojen Program i Statut partije, koji se u mnogome nije razlikovao od Programa i Statuta KPJ, donešenog na Vukovarskom kongresu, 1920. godine. Rukovodstvo NRPJ je bilo u rukama desne frakcije KPJ. NRPJ je imala i svoj legalni organ „Radnik“, koji je zamenio „Radničke novine“, a avgusta 1923. godine pokrenut je i teoretski časopis „Borba“.

Odluke Treće zemaljske konferencije KPJ, održane decembra 1923. godine u Beogradu, saopštene su partijskom članstvu putem lista „Radnik“, organa NRPJ, a na osnivu njih je u NRPJ sproveden referendum i velika većina članova ih je usvojila. Na ovom referendumu izabrano je i novo rukovodstvo NRPJ, na čelu sa Trišom Kaclerovićem.
[attachment=1]
Partija je učestvovala na izborima 1923. godine i osvojila 18.000 glasova.

Jula 1924. godine vlast je donela odluku o zabrani partijski organa „Radnika“ i „Borbe“, ubrzo posle toga je donesena i odluka o zabrani partije.

Komunistička partija Jugoslavije

Komunistička partija Jugoslavije je bila komunistička partija u Jugoslaviji, osnovana 1919. godine u Beogradu pod nazivom Socijalistička radnička partija (komunista). Nakon početnog uspeha na izborima, kraljevska vlada ju je je zabranila i ona je ostala ilegalna revolucionarna organizacija sve do početka Drugog svetskog rata, 1941. godine.

Krajem XIX i početkom XX veka u gotovo svim jugoslovenskim zemljama osnivaju se radničke partije. Pobeda Oktobarske revolucije (1917) bila je podsticaj za dublja revolucionarna kretanja. Revolucionarno buđenje masa proširuje se pod uticajem povratnika iz Oktobarske revolucije iz Rusije i revolucije u Mađarskoj 1919. godine.
U vreme stvaranja Kraljevine SHS, u decembru 1918. godine, rukovodstva socijaldemokratskih partija Srbije i Bosne i Hercegovine dala su inicijativu za ujedinjenje radničkih organizacija u novoj državi. Kongres ujedinjenja socijaldemokratskih partija i organizacija, održan u Beogradu od 20. do 23. aprila 1919. godine.
Na Kongresu je bio prisutno 432 delegata koja su zastupali 130.000 organizovanih pripadnika klasnog radničkog pokreta iz svih krajeva zemlje. Kongres je doneo odluku o stvaranju Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) - SRPJ(k) - izjasnio se za revoluciju i diktaturu proletarijata i za pristupanje Komunističkoj internacionali. Usvojen je Statut partije, sličan statutima ranijih socijaldemokratskih partija. Izabrano je rukovodstvo partije, a za predsednika, odnosno sekretara izrabrani su Filip Filipović i Živko Topalović.

U novoosnovanu Partiju ušli su na tom Kongresu u celini Srpska socijaldemokratska stranka, Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine, Socijaldemokratska partija Dalmacije i velika većina članstva Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slovenije. Tada je uz učestvovanje istih delegata održan i Kongres sindikalnog ujedinjenja, koji se izjasnio za jedinstvo sindikalnog pokreta i izabrao Centralno radničko sindikalno veće Jugoslavije. Održana je i Konferencija žena socijalistkinja koja je prihvatila program SRPJ(k). U Zagrebu je 10. oktobra 1919. godine osnovan Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) koji je takođe usvojio program SRPJ(k).

Na Drugom partijskom kongresu, održanom od 20. do 25. juna 1920. godine u Vukovaru, usvojen je prvi program Partije, u kojem su izlažene idejno-političke osnove i ciljevi revolucionarne borbe i promenjeno je ime partije u Komunistička partija Jugoslavije. Za nove sekretare partije izabrani su Filip Filipović i dr Sima Marković.
[attachment=1][attachment=2]
Na opštinskim izborima u martu i avgustu 1920. partija je osvojila mnoge gradove (Beograd, Zagreb, Osijek, Skoplje, Niš i dr.), a na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920, dobila je 59 mandata, od ukupno 419 poslaničkih mandata čime je postala treće stranka po broju poslanika u Skupštini. U leto 1920. godine KPJ je imala preko 65.000 članova, ujedinjeni sindikati oko 210.000, a ujedno je pobedila na izborima, osvojila vlast u gradu Beogradu iako će joj potom kralj zabraniti formiranje gradske vlasti.
Smatrajući Komunističku partiju za pretnju, kralj Aleksandar je, optužujući KPJ da priprema prevrat, iskoristio sukobe sa žandarmerijom i vojskom u štrajkovima rudara Bosne i Hercegovine i Slovenije, te je objavio „Obznanu“, tj. naredio je da se do donošenja Ustava zabranjuje svaka komunistička aktivnost.
Čim je usvojen novi ustav, Skupština je 2. avgusta 1921. godine donela "Zakon o zaštiti države", kojim je komunistička aktivnost kvalifikovana kao zločinačka. U obrazloženju tog zakona KPJ je optužena kao krivac za neuspeli atentat na regenta Aleksandra i atentat na ministra Milorada Draškovića.

Centralni komitet KPJ odlučio je da se uz zabranjenu KPJ osnuje jedna legalna radnička partija preko koje bi komunisti vodili borbu protiv buržoaske vlasti. U januaru 1923. održana je u Beogradu zemaljska konferencija na kojoj je osnovana Nezavisna radnička partija Jugoslavije (NRPJ). Partija je u to vreme imala 1.000 članova i izdavala je svoje novine „Okovani radnik“. Kroz debatu (1923.) u Nezavisnoj radničkoj partiji Jugoslavije, KPJ je postavila osnove svoje politike u nacionalnom pitanju.

Kao odgovor na pojačanu aktivnost 1924. godine zabranjen je rad NRPJ.
U rukovodstvu Partije stvorene su dve grupe-frakcije, čiji je sukob slabio snagu Partije. U Beču je od 17. maja do 22. maja 1926. održan Treći kongres KPJ. Na Trećem partijskom kongresu postignuto je prividno izmirenje između leve i desne frakcije, a za sekretara je izabran Sima Marković. Ali razmimoilaženja su trajala i posle kongresa.

25. i 26. februara 1928. godine održana je Osma zagrebačka partijska konferencija koja je značajna, jer je na njoj pobedila takozvana zagrebačka linija. Pripadnici linije oštro su osudili i levu i desnu frakciju u KPJ. Na konferenciji je prihvaćen predlog Georgijevića (Josip Broz) da se pošalje pismo Kominterni kako bi ona svojim autoritetom poduprla inicijativu zagrebačke partijske organizacije u uklanjanju frakcionaštva u KPJ.
Četvrti kongres KPJ održan je u Drezdenu, u Nemačkoj od 6. do 12. novembra 1928. godine, istakao je da se Jugoslavija nalazi pred revolucionarnim raspletima. Kongres je osudio levu i desnu frakciju. Za političkog sekretara izabran je Jovan Martinović, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara Partije.
[attachment=1]
Politička kriza koja je nastala nakon ubistva u Skupštini, uticala je da kralj Aleksandar 6. januara 1929. godine izvrši državni udar, ukine Ustav iz 1921, raspusti Narodnu Skupštinu i zavede diktaturu, koja je značila obračun sa levičarskim pokretima i partijama. Osim vođa, hapšeni su, podvrgavani torturi, osuđivani na višegodišnje robije i ubijani su brojni članovi i simpatizeri KPJ.
Na inicijativu Kominterne, KPJ je pozvala narod da se oružano suprostavi diktaturi. Vlada generala Petra Živkovića posle ovog poziva je krenula svim sredstvima da uništi KPJ. Prva žrtva je bio politički sekretar KPJ Đura Đaković. U ovim akcijama policije i režima stradali su još i Nikola Hećimović, sekretar Crvene pomoći, kao i članovi CK KPJ Marko Mašanović, Rista Samardžić, Božo Vidas Vuk, Bracan Bracanović i sedam uzastopnih sekretara SKOJ-a.

Do sredine 1932. godine, samo pred Državnim sudom za zaštitu države održana su 83 sudska procesa protiv komunista. Na robiju od 15 godina osuđeni su između ostalih: Josip Kraš, Đuro Pucar, Ivan Milutinović, Otokar Keršovani, Edvard Kardelj, Jovan Veselinov, Aleksandar Ranković, Boris Kidrič i ostali.
Od 1929. do 1932. nekoliko puta su smenjivani čelni ljudi Partije. U leto 1930. godine, po odluci Kominterne, na čelu novog rukovodstva došli su Filip Filipović i Anton Mavrak. Već naredne godine formirano je privremeno rukovodstvo s Filipom Filipovićem na čelu, a 1932. tu funkciju preuzima Milan Gorkić.
[attachment=2]
Godine 1932. obnovljeno je više pokrajinskih organizacija KPJ u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Vojvodini i Crnoj Gori. Taj proces je ubrzan tokom 1933. i 1934. godine, kada su posobno došle do izražaja posledice ekonomske krize. Na razvitak i aktivnost KPJ u ovom razdoblju negativno je uticala činjenica da je njen Centralni komitet bio u inostranstvu, bez čvršćih veza s organizacijama i bez punijeg uvida u politička kretanja u zemlji.
Na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji održanoj 24. i 25. decembra 1934. godine u Ljubljani, Josip Broz Tito je izabran za člana CK KPJ. Pošto Centrani komitet, koji se nalazio u inostransvu, nije mogao efikasno da utiče na rad partijskih organizacija, sredinom 1935. godine obrazovan je Zemaljski biro CK kao operativni organ u zemlji, koji je pridoneo čvršćem povezivanju i usmeravanju aktivnosti partije. Krajem 1935. KPJ je imala oko 3.000 članova.
Da bi sprečio širenje revolucionarnog pokreta, režim je pojačao progone protiv KPJ. Krajem 1935. usledila je policijska provala u kojoj je do marta 1936. uhapšeno 950 članova KPJ, među kojima i najveći deo rukovodstva u zemlji.
U skladu sa odlukom Kominterne o prelasku rukovodstva KPJ u zemlju i o njegovom formiranju iz redova ljudi koji su izrasli u samom pokretu, odlučeno je da Josip Broz, član Politbiroa CK, ode na rad u zemlju sa zadatkom da pripremi formiranje novog rukovodstva. Od decembra 1936, kada je s posebnim ovlašćenjima došao u zemlju, Josip Broz Tito vršio je odlučujući uticaj na razvoj i delatnost KPJ, da bi u avgustu 1937, pošto je Kominterna opozvala Milana Gorkića, i formalno preuzeo rukovođenje partijom.
[attachment=3]

Od najvećeg značaja za pripreme koje je KPJ preduzimala u cilju osposobljavanja za naredne istorijske zatadtke koji su se nalazili, bila je Peta konferencija koja je održana od 19. do 23. oktobra 1940. godine u predgrađu Zagreba.
Osnovni zaključci su bili da je konferencija razradila političku liniju KPJ u uslovima Drugog svetskog rata. Partija nije dolazila u sukob sa Kominternom ali je slobodnije tumačila njenu generalnu liniju, analizirajući nacionalnu stvarnost. Na kraju je konferencija izglasala novi Centralni komitet od 29 članova i 9 kandidata za članove, a za generalnog sekretara je izabran Josip Broz Tito. KPJ je u to vreme imala 7.000, a SKOJ 17.800 članova.
[attachment=4]
Prvih dana maja 1941. godine u Zagrebu je održano partijsko savetovanje na kome je Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije ocenio je da su unutrašnji događaji nametnuli da se na širem forumu partijskog aktiva razmotre martovski i aprilski događaji i donesu odgovarajuće odluke za dalji razvitak oslobodilačke i revolucionarne borbe radničke klase i naroda Jugoslavije.

Nakon Nemačkog napada na SSSR, 22. juna 1941. godine, Tito saziva hitnu sednicu Politbiroa CK KPJ u Beogradu na kojoj je Centralni Komitet izdao proglas narodina Jugoslavije u kome ga poziva na oružanu borbu protiv Nemaca.
 
Izvor:http://kps.kps.rs/component/content/article/8-o-srbiji/26-istorija-komunistikog-pokreta
         http://sl.wikipedia.org/wiki/Komunisti%C4%8Dna_partija_Jugoslavije

Jugoslovenski narodni pokret Zbor

Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“, osnovan 6. januara 1935. godine u Ljubljani, spajanjem više nacionalističkih desničarskih jugoslovenskih organizacija i grupa kao odgovor na svetsku ekonomsku krizu tridesetih godina: „Jugoslovenske akcije“ iz Beograda, grupe okupljene oko Dimitrija Ljotića iz Beograda i „Boračke organizacije Jugoslavije“ iz Ljubljane. Sam naziv „Zbor“ je predstavljao i akronim od „Združena borbena organizacija rada“. Statut pokreta usvojen je 14.07.1935. godine

Za prvog predsednika pokreta izabran je Dimitrije Ljotić, a za sekretara Velibor Jonic.
[attachment=1][attachment=2]

Mada je programskim načelima bio sličan italijanskim fašistima (staleško uređenje), Zbor je uvek naglašavao da je on samosvojan pokret koji nema uzore ni u nacizmu ni u fašizmu. Glavne karakteristike programa i delovanja JNP Zbor su: staleško uređenje države, antikomunizam, verovanje u postojanje „jevrejske zavere“, jugoslovenstvo, patrijarhalna i religijska tradicija jugoslovenskih naroda.

Mada je programski bio protiv parlamentarnog sistema političkih stranaka Zbor je nekoliko puta učestvovao na izborima bez većeg uspeha.

Na izborima za narodne poslanike 5. maj 1935. godine, JNP ZBOR je učestvovao na izborima prvenstveno iz procene da je narod duboko nezadovoljan trenutnim stanjem u zemlji. Akcioni odbor ZBOR-a se u predizbornoj kampanji uglavnom pozivao na autoritet Dimitrija Ljotića, njegove veze sa dinastijom Karađorđevića i njegovo političko poštenje za vreme njegovog učešća u vladi Petra Živkovića. Kako je JNP ZBOR bio još u fazi osnivanja, krupan nedostatak predstavljao mu je manjak organizacionog aparata.
Predizborne skupove ZBOR-a ometali su i predstavnici vlasti i komunisti. Pritisak protiv ZBOR-a bio je veći nego na listu Udružene opozicije. Na izborima 5. maja 1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat.
[attachment=3]
Iako je Bogoljub Jevtić odneo pobedu na izborima održanim 5. maja 1935. godine, on se nije još dugo zadržao na čelu Vlade. Na tom mestu ga je 24. juna 1935. godine zamenio Milan Stojadinović. Između Stojadinovića i Ljotića postojala je jaka netrpeljivost. Ona je kulminirala kada je Milan Stojadinović na sednici Skupštine 23. jula 1937. godine uspeo da proturi ratifikaciju Konkoradata. U tim suprotnostima oko Konkordata zatalasala se javnost, došlo je na više mesta do demonstracija protiv vlade i klerikalnih akcija u vezi sa Konkordatom. Protiv Konkordata je ustao i vrh Srpske pravoslavne crkve.
Kada je vlada početkom 1938. godine pokušala da ratifikuje Konkordat u Senatu, ponovo je izbilo nezadovoljstvo u javnosti, pa je Stojadinović konačno bio prinuđen da 21. januara 1938. obavesti Arhijerski sabor da je „ovaj i ovakav zakonski predlog definitivno skinut sa dnevnog reda“. Ovakav sled događaja doprineo je daljem hlađenju odnosa između Dimitrija Ljotića i Milana Stojadinovića, koji će završiti Ljotićevim hapšenjem.

Dolazak Milana Stojadinovića na čelo vlade Kraljevine Jugoslavije 24. juna 1935. godine značio je približavanje jugoslovenske politike i diplomatije silama Osovine. Iako je kao političar pripadao desnoj opciji, Stojadinović se nije slagao sa Ljotićem ni po jednom od tadašnjih ključnih političkih pitanja. Od prvog dana svoje vladavine Stojadinović se svom žestinom bacio na ZBOR i na njegove članove. Ljotić mu je zborovima uzvraćao nazivajući ga vođom nenarodne vlade i optužujući ga da je i on učestvovao u zaverii protiv kralja Aleksandra. Progoni ZBOR-a su nastavljeni, vršena su hapšenja. Uhapšen je bio i Dimitrije Ljotić, ali rad i aktivnost ZBOR-a nije zamrla.

Dana 10. oktobra 1938. godine raspuštena je Narodna skupština, a novi izbori raspisani su za 11. decembar iste godine.
Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18. oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni, a Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu. Na izborima Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%) sto je znacilo bez poslanika u Narodnoj skupštini. Stojadinovic je smenjen 4. februara 1939. godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.

Sukob između studenata zboraša i komunista 23. oktobra 1940. godine na Tehničkom fakultetu u Beogradu, vlada je iskoristila kao povoda da donese odluku 24. oktobra o zabranjeni postojanja JNP ZBOR, a pri tome je odobrenje od 8. 11. 1935. godine o načelnom dopuštanju za osnivanje ovog pokreta stavljeno van snage. Uprava Grada Beograda izvršila je pretres Glavnog tajništva pokreta ZBOR u Njegoševoj ulici 3. novembra, izbacila iz prostorija sve članove i bez ikakvog pismenog rešenja zapečatila prostorije i ispred njih postavila žandarme. U toku oktobra i novembra 1940. godine policijske vlasti pohapsile su više od 160 članova ZBOR-a. ZBOR je optužen za veleizdajničko delovanje, ali do procesa nije ni došlo. Progon zboraša je trajao sve do puča 27. marta 1941. godine.

Grupa jugoslovenskih oficira je u noći između 26. i 27. marta izvršila prevrat. Dimitrije Ljotić je, na početku, smatrao da je puč usmeren isključivo protiv Kneza Pavla, pa se ovakvom sledu događaja nije protivio. Ljotić je u prvi mah prihvatio savet episkopa dr Nikolaja Velimirovića da uđe u novu vladu. Ni Ljotić, ni drugi članovi ZBOR-a nisu bili upoznati sa namerom menjanja političkog kursa od strane generala Dušana Simovića. Kada je puč dobio novo i stvarno značenje promene kursa politike, Ljotić je povukao svoje odobrenje oko ulaska u novu vladu.

Za vreme nemačke okupacije Srbije, Zbor je bila jedina stranka kojoj je dozvoljen rad. Veliki deo predratnih Zboraša postali su pripadnici „Srpskog dobrovoljačkog korpusa“, vojne jedinice pod komandom Vermahta, odnosno „Vlade narodnog spasa“ armijskog generala Milana Nedića u okupiranoj Srbiji. Ova jedinica je nazivana i „Ljotićevci“ jer je Dimitrije Ljotić imao jak uticaj na nju, i mada nije bio komandant, bio je idejni vođa i glavni oficir za moral.
[attachment=4]
Nekoliko Zboraša je učestvovalo u radu Nedićeve vlade, u specijalnoj policiji i drugim organima Nedićeve vlasti. Sam Ljotić je u vladi bio „Izvanredni komesar za obnovu Smedereva“.

Izvor: http://sh.wikipedia.org/wiki/ZBOR
           http://sr.wikipedia.org/sr-el/

Sa političkog skupa neke od stranaka koja se zalagala za tajnost glasanja, Knić 1936. godine.


[attachment=1]

Milan Stojadinović u poseti Skoplju 1937. godine.


[attachment=1]

[attachment=2]

Još nekoliko fotografija snimljenih istom prilikom.


[attachment=1]

[attachment=2]

Istom prilikom ...


[attachment=1]

[attachment=2]

Ove dve fotografije sa Milanom Stojadinovićem su nastale izborne 1938. godine, takođe u Skoplju.


[attachment=1]

[attachment=2]

Милан Стојадинович од која партија е? Пред 15 години имам гледано еден стар југословенски филм за изборите во СХС  и гласањето се врши со мали црвени или бели топчиња која партија ке освоји повеке топчиња тој победува.

JRZ - JeReZa. Jugoslovenska Radikalna Zajednica. Baš tako. I to na latinici!

Партија на југоловените .Значи срби хрвати словенци и другите се членови на оваа партија ?

JRZ je bila koalicija (srpske) Radikalne stranke, Jugoslavenske muslimanske organizacije i Slovenske ljudske stranke. Bilo je u njoj i nešto disidenata HSS-a i Demokratske stranke.

Значи партија од босна ?

??

Sa Wikipedije:


Југословенска радикална заједница

Југословенска радикална заједница (ЈРЗ; Jugoslavenska radikalna zajednica, Jugoslovanska radikalna skupnost) је била политичка странка у Краљевини Југославији.

Странка је формирана од стране југословенског премијера Милана Стојадиновића 1935. године.

ЈРЗ је била подељена de facto на три дела: у Србији ЈРЗ су чинили већи део чланова Народне радикалне странке и мањи делови Југословенске националне странке; у Словенији, ЈРЗ је била заступљена од кадрова Словеначке народне странке, која је била очувала своју унутрашњу структуру. Југословенска муслиманска организација је била представница муслиманана и чинила је трећи елемент ЈРЗ. ЈРЗ је истиснула из политичког живота Југословенску националну странку, ослабљену после Марсељског атентата на краља Александра.

Иако је наступала као јединствена политичка формација, делови ЈРЗ фактички нису губили своју индивидуалност. Ни у једном периоду међуратне историје заокруживање или опкољавање Хрвата није био тако јасно изражен као за време владе Милана Стојадиновића. Представник ЈРЗ Милан Стојадиновић је био на функцији премијера од 1935. до 1938. а Драгиша Цветковић од 1939. до 1941.

1941. године након Априлског рата ЈРЗ се распала.

Link (https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0)

Dr. Milan Stojadinović na banketu Rotari kluba održanom u čast posete g. Monmiraja 1936. godine.


[attachment=1]

Propagandna razglednica Demokratske stranke.


[attachment=1]


[attachment=2]

Pozadi piše "Doček Stojadinovića", ne piše gde se doček odigrava ...



[attachment=1]

Sahrana Ljube Davidovića | Razglednice starog srpskog filma

Istaknuti srpski i jugoslovenski političar Ljubomir Ljuba Davidović (1863-1940) bio je gradonačelnik Beograda, u dva mandata predsednik vlade Kraljevine SHS, vođa Demokratske stranke od njenog osnivanja 1919. godine do svoje smrti. Reportaža o njegovoj sahrani, u produkciji „Artistik filma“, ovekovečila je izgled Davidovićevog doma, opelo u Savinačkoj crkvi s govorom potpredsednika Demokratske stranke Milana Grola, nepreglednu kolonu ljudi u pogrebnoj povorci beogradskim ulicama do Novog groblja.

https://www.youtube.com/watch?v=IQBaOQ1ushE

Уочи избора у Краљевији Југославији 1938, радикали (”јереза”) су грејали казан са ракијом за своје бирачко тело на једном крају села. Демократе (”мачековци”) су напајали своје бирачко тело на другом крају села. На гласање се ишло са чашом за врућу ракију. Када су се ујутро сусрели у општинској авлији, почели су са псовкама на рачун Мачека и попа Корошеца, а завршили тако што су почупали прошће (ограду од пободеног коља) и побили се као стока. Пар седмица пре избора, човек је дочекао крштеног кума на слави (Св. Никола) по обичајима и пољубио га у руку. На дан избора га је ударио циглом у главу. Четрдесет година након тих избора, људи који су тада већ дубоко зашли у осму деценију су са жаром препричавали ту општу тучу. Ни трунке стида или кајања. Основно питање је било како се та цигла поломила приликом удара о главу. Само бојање гласова се одвијало по мраку, јер је био децембар и дан је био кратак. Гласало се са куглицама које су убациване у кутије. Током бројања су оборили петролејку и почели да краду куглице једни другима. Срећом, нису направили пожар. Нико се више није сећао ко је победио на тим изборима и какве су уопште биле разлике у политичким платформама.Само су знали да је она друга страна била ”банда лоповска”, ”издајници” и ”стока”. 

Propagandni film JRZ sa snimcima načinjenim tokom kampanje za decembarske izbore 1938. godine. Film je puštan u bioskopima pre redovne projekcije filmova, u terminu kada su se emitovali tada redovni žurnali.




https://youtu.be/6ASDTkpxYAE

Grobnica dr. Mehmeda Spahe (u sredini) u Sarajevu.

Dr. Mehmed Spaho (https://sr.wikipedia.org/sr-el/Мехмед_Спахо) je bio jedan od lidera Jugoslovenske muslimanske organizacija (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,22653.msg322410.html#msg322410).



[attachment=1]