PALUBA

Čudi me da niko nije pisao o desetarima.Oni su za vreme služenja vojnog roka bili nezaobilazni.Niko ih nije voleo,a i uvek su ih birali po nekim čudnim kriterijumima.
Za početak jedan članak iz starog vojnog časopisa VOJNIK.
[attachment=1]

По каквим критеријумима? ???

коста, који су то "чудни" критеријуми?

са десетарима сам се срео тек кад сам отишао на стажирање (не рачунам да смо ми у шро били десетари једно време, а није ни била јна већ вј), а како су ми били подређени не могу да судим из војничког угла. истина је да их нико није волео, али, руку на срце, сами су и заслужили. код мене су карактеристични били десетарски "кланови", пиротски и крушевачки, па се између њих јавила јака нетрпељивост. нека ми се не узме за зло, али увек сам стајао иза пироћанаца. разлог је што су били прилично коректни, гледали своја посла и трудили се да све прође без буке, док су крушевљани били надувени и обожавали да малтретирају војнике. чак сам од мајора команданта батаљона добио изричито наређење да пазим да се не иживљавају над младом војском, и да, ако приметим тако нешто, уместо тог јадничка поставим дотичног "господина десетара". мајор је био у праву, управо се то и десило.

код нас у батаљону био је и курс за командира одељења. не знам по којим су принципима бирани, сем да су потпуно здрави (без тачака ограничења). водио их је један старији водник, највеће ђубре од човека ког сам срео у војсци. срећа њихова да је преко пута била канцеларија двојице заставника, па су ови, као јако добри људи и шаљивџије, стално "дрмали кавез" дотичноме на радост војске и свих присутних. обуку су имали далеко од свих осталих, а имали су и свог дежурног. малтене били су свет за себе. имали су и узбуне које су важиле само за њих. шта су учили, када су полагали, где, пред ким, немам појма...

Stariji vodnici su svi djubrad :D Nakon 2007. god i reorganizacije vojske desetar gubi na znacaju. Davali su im cinove bez obuke za desetare, na izvole ko im se kako svidjao. Kriterijum nije ni postojao. Tako je bilo da ukidanja redovnog sluzenja vojnog roka. E pre 2007. je bilo malo drugacije.

Kriteriji podobnosti.

To nije lepo. Znas? Ima ovde nekih clanova koji su bili stariji vodnici.

није истина. од њих десетак, са колико сам ја био у контакту, само је овај био ђубре од човека. остали су били људи сасвим на месту.

иначе, међу војском је кружила реченица "боље да имам ћерку курву него сина десетара".

Ja u svoje ime to... ;) Bre, ne moze covek ni na svoj racun da se nasali :)

Na obuci, 1979 u Puli, V nastavni bataljon, II četa, I vod desetari su bili normalni ljudi koji su nas obučavali po
programu obuke i nastave koji je neko drugi smislio. Kod nas nije bilo maltretiranja ili bilo kakvog iživljavanja.
Verovatno je to i bio stav starešina čete. Bio je neki staža iz Bilećke škole koji je pokušao da trenira strogoću
ali to mu se dogodilo samo jednom, brzom združenom akcijom doveden je u red. Ne sećam se da je u mojoj klasi
govorim o gore navedenoj jedinici bilo više od  3-4 problematična mornara, koji su takođe združenom akcijom
eliminisani iz našeg okruženja.

Iznenadjen sam kako ste reagovali na moju promedbu!

Nadam se da se neće niko uvrediti,i ja sam imao desetara koji je bio sasvim na mestu.Pošto sam bio u avijaciji,imao sam ga samo na obuci.Posle sam bio u vazduhoplovnoj radionici i od nas 15 vojnika samo je jadan bio razvodnik.

Kada sam napisao ,po čudnim kriterijumima,mislio sam da (barem je takvo moje iskustvo) za njih biraju osobe koje mogu da se nametnu ,koje vole da govore drugima šta da rade,ili one koji su prema drugima drski,ponekad "pokvareni".Upravo su takve birali od moje klase.Mi  ostali smo otišli u prekomandu a oni su ostali za sledeće generacije.Kasnije,dok sam bio već "stara kuka",naš zastavnik nam je potvrdio da namerno biraju takve.Nije to ništa loše,ili loša namera,ali ne može svako da bude desetar.On mora da se nametne vojnicima,ponekad mora da bude i strog.

Ja sam samo napisao kako je bilo kod mene. To se radi o desetarima na obuci. Po dolasku na brod svi smo dobijali
činove pa sam se ja skinuo kao desetar.

Чин десетара се могао добити након завршеног курса за десетаре, али и током служења војног рока, "по заслузи". Унапређење десетара је било у надлежности команданта пука, а можда и батаљона (мало сам заборавио).

Дакле, Коста ти си прошао Сомбор, 975.ВНЦ?

Како сам четири године у чети којом сам командовао имао и курс за десетаре могао бих о томе написати "књигу" :D.

Eto...iz prve ruke reci koji su ti "kriterijumi", ako su bili,  po kojima su birani?!

Da ja sma bio u Soboru,kao aviomehaničar.O desetarima pišem iz svog iskustva.Neki od nas ,novih,je odredjeno za desetare,i mi ih više nismo videli.
Kasnije sam bio u Zadru, i tamo su mehaničari vojnici zaduženi za avion,o kojem su brinuli,i svi su ,koliko se sećam ,dobili čin razvodnika, samo po neki desetara.Medjutim oni nisu imali veze sa vojskom.

За време мог војниковања у ЈНА десетари су бирани на два различита начина. Први начин је да су кандидати  за десетаре одређивани у војним одсецима, на основу њихових потреба. Дакле, ко ће бити десетар (командир одељења) одлучивало се у војним одсецима. Ја сад не могу да се сетим прецизног критеријума, али генерално критеријуми су били као за 1. категорију војника: безбедносна провера, карактеристика примерног омладинца, поузданост (безбедносна) породице, најмање основна школа (пожељно средња), општа способност за војску, односно за род у који се упућује. Дакле, ништа посебно што би десетара посебно издвајало од других. Међутим, ти "одређени", врло често нису показивали ни мотивацију, ни личну способност да буду командири одељења. Неки су чак били врло слаби војници. Док се морало поштовати то што је одређено у војним одсецима било је доста негодовања старешина јер, скоро 50% кандидата није био дорастао обавезама.

Други начин је да су они бирани и одређивани на курс за десетаре у јединицама, тек после одређеног периода проведеног на обуци . Ту су критеријуми углавном базирани на њиховим објективним способностима које су ценили непосредни извођачи обуке. Осим већ поменутих способности оцењивано је колико су способни да раде са људима, командују и намећу ауторитет. То је у мојој јединици био главни критеријум. Била је пожељна и добровољност (да сам кандидат то жели), али није била кључни критеријум. Наравно, и ту је било субјективних оцена и протекција (али врло мало, шта више тражена је протекција да се војници не бирају за десетаре због тежине обуке и онога што их је чекало након обуке) али, генерално знатно мање него код првог модела избора. Углавном, бирани су зрелији војници (док је било војника различитог годишта од 18 до 27 година живота), образованији, физички и интелектуално способнији. Међутим, проблем је настајао када се они врате кућама. Неки крајеви, где је било више војних јединица које је требало попунити имали су мањка обучених десетара, или мањак десетара одређеног (потребног) рода војске. Тако се дешавало да десетара поморске специјалности има више у Нишу него у Кумбору. Такође, из војних одсека су се бунили да има мање "радничке класе" и "сељака" међу онима који из јединица долазе као десетари. Десетари са завршеним курсом за командире одељења су најчешће унапређивани у резервне подофицире па је тај начин избора кварио жељени (очекивану) социјалну структуру подофицирског кадра. Код оваквог избора кандидата за десетаре, иако се настојало да национална структура командира одељења буде у складу са структуром регрутног контигента који је пристизао у јединицу, то није било примарно. Зато се дешавало да практично нема или има врло мало десетар Албанаца, или да војника неких националности има значајно више.  Зато су неки десетари одређивани "по наређењу", односно по потреби да се задовољи сразмерност присутних националности.

У сваком случају, овај други модел је био бољи. О начину обуке и квалитету обуке другом приликом.

Коста, У Сомбору сам радио па знам ситуацију. Десетари из ваздухопловно-техничког и авијацијског батаљана су углавном обучавани за потребе самих тих батаљона. Они који заврше остајали су у Сомбору и обављали дужности командира одељења "младој" војсци. Њима је била потребна "пешадијска обука, јер су се тиме и бавили у Сомбору. Врло мали број је обучаван за потребе јединица, где они практично нису били потребни. У летачким ваздухопловно-техничким јединицама, као и радионицама на аеродромима командири одељења су скоро искључиво били подофицир, активне старешине и десетари им нису ни требала. То мало што је обучавано је "прављено" као резерва за ратне јединице. У ваздухопловно-техничким јединицама војници су пролазили практичну обуку на ваздухопловима који су били у јединици и свако је после краће обуке и приправничког стажа радио-мање више самостално. Зато је већина и унапређивана у разводнике, а неки и у десетаре јер су се у трупи показали да могу да раде то што се од њих очекује, односно буду командири одељења ратних јединица и резервни подофицир. Они нису били командири пешадијских одељења који треба да поведе војску на јуриш. Да се пластично изразим, они воде војску да поправе авион и ту је друга методика и други садржаји које "методички" треба обрадити. А они су ту "методику" прошли у јединицама.

dzumba svaka ti čast!
Odlično si ovo objasnio.

За разлику од већине родова КоВ, десетари и значајан број подофицира у РВ и ПВО и Морнарици су врло често били непосредни извршиоци или послужиоци борбених система. Објективно, нису непосредно командовали никоме. Они су извршавали команде без преношења на друге. Чак и тамо где су "командовали" углавном се радило спровођењу тачно дефинисаних радњу (радњи које имају тачно дефинисани редослед и где најчешће нема одступања). Те радње јесу били сложене и захтевале су виши ниво неких других, пре свега техничких знања (предзнања), али не и одлучивање "са више непознатих". Њихово командовање се најчешће сводило на надзор у спровођењу дефинисане процедуре (рутине). Код тих команди нема или има мање "креативности" у смислу да од одлуке командира одељења зависи функционисање система. Он не одлучује, само спроводи шта је одлучено.

У пешадији се од командира одељења очекује да добијени задатак преточи и конкретну радњу која није баш прецизно дефинисана, односно да нешто и одлучи. Он је добијену команду - "заузети бункер" - морао  да осмисли и креативно примени (одлучи како). Бункер се могао напасти и заузети на више начина, при чему нису сви исти. Неки су погибељнији од других. Он најчешће треба да изабере, пронађе тај мање погибељан. При том стотину чинилаца треба да узме у обзир. Дакле, од десетара у КоВ се очекивала већа способност закључивања и креирања решења, односно способност деловања у хаотичном окружењу (има пуно "непознатих"). Са другу стране када се узме уобзир структура регрута који су упућивани у пешадију и два поменута вида видећемо значајну разлику. У наведеним видовима је та структура била интелектулано и образовно "јача". Пешадија је увек кубирила са квалитетним кадром на нивоу командира одељења. Такође, подофицира у пешадији је било врло мало. Они су били командири водова (обично 2. и 3. вода). У чети је било не више од 3-4 подофицира. Једно време практично није било подофицира командира одељења у саставу водова. Ту улогу су морали да "играју" десетари.

U vazduhoplovstvu su podoficiri bili mehaničari ili oružari,i sa vojnicima je bio više odnos majstor-učenik nego kao oficir-vojnik.Uopšte u avijaciji je disciplina malo manje kruta,i važno je da dobro odradiš svoj zadatak.
Ponekad sedešava (barem tamo gde sam ja bio) da desetaru komanduje vojnik.To se dešavalao kada si dežuran u jednici,pa idemo na ručak,recimo.
dzumba možda bi mogao da objasniš kako to da vojnim vežbama desetari ne nose činove,i kako to da vojnike unaprede u vodnike a ne u desetare kasnije u rezervi.

još o desetarima iz vojničkog časopisa daleke 1973g
[attachment=1]

[attachment=2]

Када је у питању командовање стројем, то ипак нема директне везе са чиновима. Командује онај који је пред стројем. А он је тамо јер га је надлежни (и вероватно најстарији по чину у јединици; на пример у чети то је командир чете) одредио. Дежурни чете, води строј чете (командује стројеве радње)  када нема командира чете и његовог заменика. Намерно сам написао да командује "стројеве радње". Зато што четом командује командир чете, а дежурни га ипак само замењује у његовој одсутности у мери којој је овлашћен.

Војни чин ако је стечен на легалан начин остаје док је то лице живо. Чак и новоформиране војске углавном признају чинове које је неко стекао и претходним или бившим војскама. Дакле, ако је неко добио чин десетара, када га позову у војску он и даље има тај чин и треба да га носи. Друго је питање да ли ће бити и у ратној јединици командир одељења или ће обављати неку другу дужност. У принципу поставља се на дужност у складу са формацијом и чином који има. Међутим, ако има "вишка" десетара у јединици (више од формације) може бити постављен и на војничку дужност (нишанџије на оруђу-машини, механичара, стрелца и сл.). У извиђачким и специјалним јединицама код извршења наменских задатак било је предвиђено да се чинови не стављају на униформе. Међутим, то није важило у касарни, у миру.

И војник је могао бити унапређен (произведен, како се то говорило) у чин резервног водника, чак и официра ако је имао одговарајућу стручну спрему, исказао способност за командовање у одговарајућем роду и добио писану препоруку (предлог) надлежног старешине. Свакако, морала је постојати и потреба за тако нечим (то формацијско место се не може попунити адекватним кадром). Није била тотална реткост да су у чин резервног официра унапређивани инжињери, или лекари који нису завршили школе за резервне официре. Дакле, тако је и војник могао бити унапређен у чин резервног водника, а да није у војсци постао десетар.

Mislio sam da će ova tema biti zanimljiva,svako od nas,bivših vojnika u JNA ,je imao desetara.
[attachment=1]
[attachment=2]

[attachment=1]

U oklopnim jedinicama je čin desetara automatski značio promjenu budućeg VES-a iz nišandžije ili punioca na tenku (T-55) u komandira tenka. Ne znam kakav je bio kriterij za to unapređenje, moja procjena tada (sa 19 godina) je bila, da je lakše progurati vojni rok bez te časti, tako da sam se zahvalio na ponuđenom unapređenju, ali ga otklonio. "Dogurao" sam do razvodnika. Naravno, vojnici koji su prihvatili unapređenje išli su na dodatni desetarski kurs, učili kako se drugim vojnicima naređuje, te kako se starješinama raportira. Morali so se i psihološki pripremiti za to, da nisu više "obični vojnici" i ta je psihološka promjena nama, običnim vojnicima bila očita. Najočitije je bilo, da desetari nisu "davali stražu", već ću bili komandiri ili razvodnici straže, što smo mnogi, kojima je ukupan staž na straži bio nekoliko desetina dana zavidjeli.

Па шта је разводник страже и командир страже него део страже. Још одговара за оно што чини не само он него и стражари. Са данашњим искуством и ја бих најрадије био војник или стражар. Низашта не одговараш (осим за самог себе), све заје.... ;) и најмање се секираш (ако се уопште за било шта секираш). Бити командир одељења, вода, чете... и тд. значи преузимати одговорност и одговарати за то.

Da, tačno. Sa 19 godina vidiš na straži jedino kako kukuruzi rastu u smeni od 4-6, 12-14 i 20-22 sata, e pa nakon mesec i više dana takve straže poželiš da spavaš normalno.

Iz Vojne enciklopedije

DESETAR,vojnički čin ili starešina desetine.U rimskoj konjici zvao se dekurion(decurio),a onaj koji je komandovao sa 10 ljudi smeštenih u jednom šatoru-dekan(decanus).Naziv kasnije usvajaju i neke srednjovekovne vojske,uz razne modifikacije.U Landsknehta sa naziva Rottmeister ,a u najamničkim i kasnije stajaćim vojskama čin desetar ustaljuje se zajedno sa desetinom.Sredinom XIX veka u crnogorskoj vojsci desetar je podoficirski čin (Desečar),a u srpskoj narodnoj vojsci prvi vojnički čin(Desetnik).Kao najniži vojnički čin kasnije se gubi(srpska i JV uvode čin kaplara),a zatim ponovo javlja,negde kao čin,a u drugim armijama kao zvanje starešine desetine.U NOV Jugoslavije,naredbom Vrhovnog komandanta od 1 V 1943g (o uvodjenju činova NOV i POJ) desetar je podoficirski čin,a zakonom o JNA od 1955g čin desetar dobijaju najbolji vojnici,a neposredno je viši od čina razvodnika.

Da bi neko postao komandir odeljenja morao je savladati obuku za desetra. Kao što sam već naveo negde do početka 80-tih prošlog veka obuka za desetare u JNA je bila izdvojena od obuke za vojnike u celosti, odnosno od samog primitka regruta koji su iz vojnih odseka predviđeni za desetare, pa do kraja osnovne obuke i polaganja ispia za desetare. Osim uobičajnih tema istovetnih obuci vojnika svog roda, vojnici koji su se obučavali za desetare imali su i tzv. metodičke teme, odnosno teme čija je osnova bila priprema za izvođenje obuke sa vojnicima - kako da uspešno (uspešnije) svojim budućim vojnicima prenesu znanja i veštine koje su sami naučili. Savladavanjem ovih tema, ali i kroz ostalu vojostručnu obuku, ovi vojnici su sticali i neke veštine za komandovanje, počevši od izdavanja komandi (vežbali su to, posebno kroz teme iz strojeve obuke) pa do izdavanja zapovesti za borbene radnje odeljenja. Te teme su bile raspoređene tokom celokupnog trajanja obuke ali tako da slede nakon savladavanja osnovnih taktičkih radnji na koje se odnosila metodika. Na primer, metodička tema "sklapanje i rasklapanje oružja" je organizovana nakon što su vojnici, odnosno kandidati za desetare sami prethodno savladali sklapanje i rasklapanje oružja.

Od početka 80-tih godina obuka kandidata za desetare se unekoliko izmenila.  Osnovna obuka vojnika (mornara) je 80-tih godina prošlog veka trajala, zavisno od roda, 3 i 6 meseci. Obuka desetra je "uklapana" u ovu obuku i bila je uređena slično za sve rodove i službe, odnosno svi su sprovodili tzv. "Metodički kurs za komandire odeljenja" u trajanju od jedan mesec (126 radnih časova). Sve metodičke teme su bile grupisane u kurs koji se realizovao u kontinuitetu za mesec dana. Dakle, isu bile "razvučene" tokom celokupnog osnovnog obučavanja. Kandidati za komandire odeljenja su na kurs dolazili sa sličnom nivoom znanja odnosno prethodne osposbljenosti.   Ovaj kurs je strukturalno, a delimično i sadržajno bio isti za sve rodove i vidove. Određen broj metodičkih tema je bio specifičan za  rodove (vidove), odnosno službe.

U narednom postu ću to i objasniti.

Metodički kurs se izvodio za rodove gde je obuka trajala 3 meseca, doslovce na kraju, odnosno posle tri meseca osnovne obuke. Dakle, Metodički kurs je bio 4 mesec obuke. Za rodove i službe gde je obuka trajala 6 meseci, metodički kurs se "uklapao" u ovih šest meseci obuke. Dakle obuka i vojnika i desetara je trajala 6 meseci.

Šta je bio sadržaj Metodičkog kursa"?

On je, kao što sam već naveo trajao 126 sati obuke, odnosno 20 radnih dan obuke. Obuka se planirala 6 sati pre podne i 2 sata poslepodne. Sadržaji koji su definisani planom i programom obuke su svaladavani samo u prepodnevnom vremenu. U poslepodnevno vreme su planirane druge, propisane aktivnosti, uključujući i učenje ili ponavljanje tema, kondiciono vežbanje i sl.

Metodički kurs se delio na dve osnovne tematske celine:

a) vojno-stručnu obuku, koja se opet delila na:
    - opštevojnu obuku i
    -stručno-specijalističku obuku

b)rad sa ljudima u odeljenu i vodu

Kao posebna celina bio je ispit u trajanju od 12 sati (jedan dan, pre podne i poslepodne, koliko treba)

Мој одлазак у војску се поклопио са служењем 12+3 за све који упишу факултет и неким изменама у структупи јединица територијалне одбране. Као резултат, целе генерације које су, објективно, биле образовно и интелектуално супериорније су одлазиле у војску у октобру. Уз то, у општинском војном одсеку су обично мењали ВЕС који би био препоручен од регрутне комисије у нешто што одговара новонасталим потребама јединица територијалне одбране. Тако је 3/4 моје генерације из средње школе, које је уписало факултет, отишла у митраљеска одељења и противоклопне водове и чете. Јако мало је отишло у стрељачку пешадију.
У касарнама су нас дочекали десетари - курсисти, из априлске класе. У нашем воду од четири десетара тешко да би се сабрало осам разреда средње школе. Један од њих је био сасвим ок, али за осталу тројицу ми никада није било јасно одакле су их покупили. Није било лако ни нама, али ни њима. Посебно када је војска научила шта може, а шта не. 

Опште-војна обука је садржавала 10 тема са укупно 39 часова обуке:

- Место и улога командира одељења у извођењу обуке;
- Методика предмета пешадијско наоружање са наставом гађања;
- Организовање и извођење дневних и периодичних (недељних) прегледа;
- Методика предмета физичко вежбање;
- Методика предмета стројева обука;
- Безбедносна улога командира одељења;
- Општа методска начела борбене обуке;
- Методика предмета тактичка обука;
- Војна дисциплина и војна тајна;
- Дужности стражара, разводника и командира страже.

Као што се можда запажа неке теме су практичне (све са ознаком "методика"),а неке теоретске.

Методске теме су реализоване кроз "показно-методске" или "методске вежбе" кроз које би се курсистима показало како се нека тема, или део теме изводи, а затим би они сами то пробали, односно вежбали.

Колико се то квалитетно радило врло може се дискутовати, али је ниво те обуке обично био бољи од остале јер су за њу најчешће издвајање квалитетније и вичније старешине.

За припрему извођача и самих курсиста на располагању су били методски приручници скоро за сваки род-службу, односно садржај обучавања који се тада изводио у војсци. 

Kao primer evo sadržaja dve teme:

"Metodika predmeta fizičko vaspitanje" (4 nastavna časa)

1) Zadatak, oblici i ciljevi predmeta fizičko vežbanje;
2) Priprema i izvođenje metodskih vežbi; "Svalađivanje staze pešadijskoh prepreka", "Kondiciono i primenjeno vežbanje i sprovođenje sportskog dana", "Rad komandira odeljenja u izvođenju jutarnjeg vežbanja".

"Metodika predmeta pešadijsko naoružanje sa nastavom gađanja" (6 nastavanih časova)

1) Cilj, zadatak i značaj obuke vojnika iz predmeta pešadijsko naoružanje sa nastavom gađanja i specifičnosti organizovanja i izvođenja obuke.
2) Pokazno-metodska vežba: "Nišanjenje i okidanje streljačkim naoružanjem i sjedinjavanje svih rdanji za gađanje".
3) Priprema i izvođenje metodskih vežbi: "Gađanje pokretnih, trenutnih i ciljeva iza maske streljačkim naoružanjem", "Gađanje streljačkim naoružanjem noću i u uslovima ograničene vidljivosti", "Priprema, organozovanje i izvršenje pripremnog gađanja iz streljačkog naoružanja".

Ocenjivanje i ispit za komandire odeljenja

Kandidati za komandire odeljenja su ocenjivani tokom celokupne obuke, a posebno tokom metodičkog kursa. Osim ovog "tekućeg" ocenjivanja na kraju obuke se organizovao ispit.

Ovaj ispit se polagao pred komisijom. Nju su sačinjavali komandant bataljona kao predsednik, jedna od komandira četa kao član i komandir kursa (voda) kao član i ispitivač. Kandidat je dobijao (izvlačio je cedulje sa pripremljenim pitanjima) tri pitanja. Jedno pitanje je bilo metodsko (iz tema sa metodičkog kursa). Drugo pitanje je bilo teoretsko iz taktike ili naoružanja sa nastavom gađanja i treće pitanje je bilo praktično, gde je on sam morao da nešto pokaže u ulozi vojnika ili komandira odeljenja. Treba napomenuti da je i metodičko pitanje bilo praktično - morao je pokazati praktično kako bi izveo temu-vežbu koju je dobio kao pitanje. Kao i na svakom ispitu prvi kandidat je imao pola sata da se pripremi,a ostali onoliko vremena koliko bi trajalo ispitivanje prethodnika.