PALUBA

Socijalistička Jugoslavija bila je jedinstvena po mnogo čemu, pa je zato i danas u srcu mnogih ljudi

[attachment=1]


1. Neverovatni uspesi

Reprezentacije u poslednje dve decenije SFRJ stavili su nas u isti rang sa Sovjetima i Amerima

Neverovatni uspesi košarkaša obeležili su poslednje dve decenije SFR Jugoslavije. U deceniji koja je prethodila Svetskom prvenstvu 1970. godine, SFRJ se probila u svetski vrh, šest puta osvojila srebro (jednom na Olimpijskim igrama, dva puta na Svetskom i tri puta na Evropskom prvenstvu) i jednu bronzu na EP, ali je na šestom Svetskom prvenstvu održanom od 10. do 24. maja 1970. godine u Ljubljani napravljen konačni korak koji nas je postavio u isti rang sa Sovjetima i Amerikancima.
Taj šampionat igran je širom Jugoslavije (Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje, Ljubljana).

Prvo zlato

Radivoj Korać, najbolji strelac generacije, godinu dana ranije poginuo je u saobraćajnoj nesreći, a našu selekciju činili su: Rato Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu (kapiten), Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak, Petar Skansi. Selektor reprezentacije bio je Ranko Žeravica, a njegov pomoćnik Lazar Lečić.Nekoliko dana posle finala Trajko Rajković iznenada je preminuo.

Amerikance smo pobedili (70:63) šutom van reketa (nisu postojale „trojke“), jer je to bio jedini način da se prebaci njihova odbrana.

Ta pobeda nam je obezbedila zlatnu medalju, pa nam je poslednja utakmica na takmičenju s Rusima bila nebitna. Izgubili smo sa 72:87. Posle ovog prvenstva FIBA je uvela nokaut sistem takmičenja.

Iako tada ni polovina stanovništva nije imala televizor - radio-prenos finala bio je glavni događaj - posle tog zlata košarka je u SFR Jugoslavija doživela bum, nešto slično tenisu danas! Obruči su kačeni na zid, stabla, plotove, a ponegde su nicali i pravi koševi...

Trijumfi

Na Evropskom prvenstvu u Liježu 1977. godine Kićanović i Slavnić igrali su odbojku na terenu, a sve protivnike dobijali smo sa po dvadesetak koševa razlike.

Na Svetskom prvenstvu u Manili 1978. godine opet smo osvojili prvo mesto. U finalu smo pobedili Ruse, a pred kraj utakmice Slavnić je vodeći loptu dobacio njihovom selektoru, inače pukovniku Crvene armije, legendarnom Gomeljskom: „Pukovniče, završićete u Sibiru!“

Gomeljski je vikao za njim: „Junoša, bandit!“

Reprezentacija Jugoslavije je do raspada u leto 1991. godine osvojila tri titule prvaka sveta, jednu zlatnu olimpijsku medalju i pet puta je bila prvak Evrope. Poslednju medalju zajednička država osvojila je u danima dok se raspadala, na Evropskom prvenstvu u Rimu.

[attachment=2]

2. Reklame

U štampi i na televiziji su razni domaći proizvodi promovisani uz slogane: „Pij malo, pij dobro“, „Do poslednje kapi“ i „Lakše se diše“

U skladu s politikom „ni riba ni meso“, odnosno „socijalizam, ali ne ruski“, u štampi i na televiziji - i u filmskim žurnalima, vestima koje su se u bioskopima emitovale pre filma - postojale su reklame. I to kakve!

Loš dizajn

Tokom 1977. godine Ekonomska politika, niskotiražni, ali veoma ugledan ekonomski časopis, objavljivao je preko cele strane reklamu za „jurišni mlazni avion - jastreb“, proizveden u fabrici „Soko“ u Mostaru. Kao i velika većina sličnih reklamnih oglasa tog doba, i ovaj je bio očajnog dizajna - na kilometar se videlo da ga je radio neki referent opštih poslova. Ili direktorov sestrić... Danas su nam reklame na svetskom nivou - ali više nemamo avione!

Spisak preduzeća koja su se reklamirala može da se čita i kao spisak našeg propadanja: „Željezara Nikšić“, RTB „Bor“, pulski „Uljanik“, svetozarevački „Kablovi“, sarajevski „Energoinvest“, fabrika akumulatora „Trepča“...

Ništa od njih danas nije ostalo, osim reklama štampanih pre nekoliko decenija na lošem papiru.

FAP je kupcima poručivao da njegovi kamioni prelaze 750.000 kilometara bez generalke, „Cimos“ iz Kopra reklamirao je „Sitroenove“ „ajkule“, „žabe“ i „amije 8“, dok je „Zastava“ slikala „jugo“ na tropskim ostrvima i na Kilimandžaru. A na reklami za „Zastavin“ lovački karabin glavno je bilo - lane!

Veliku popularnost osamdesetih postigao je slogan „Lakše se diše!“ iz reklame za bombone „bronhi“, a pošto se nije znalo za regulatorne agencije, savete za medije i zabrane oglašavanja, i disalo se i udisalo! Alkohol i cigarete slobodno su reklamirani.

Slogan „Badela“ bio je: „Pij malo, pij dobro!“, rakija „Takova“ išla je uz „Do poslednje kapi!“, a „Rubinov“ vinjak bio je, jednostavno, „Šampion!“.

„Marlboro“ je išao uz slogan „Original iz Sarajeva“, a za pušače je „Saponija“ iz Osijeka proizvodila i posebnu pastu za zube „kaukor denikotin“.

Slavne ličnosti

Slavne ličnosti u reklamama više su bile izuzetak nego pravilo: Dragan Holcer iz splitskog Hajduka reklamirao je niške tranzistore, junaci serije „Naše malo misto“ kafu „frank“, a Robert Prosinečki - čarape „udarnik“.

„Prave cipele možda nećete naći, ali čarape da“, govori hipnotišući glas dok mladi fudbaler prvo ulazi u autobus, a zatim ispija kafu za šankom - bez cipela!

„Galenika“ je na tržište izbacila afteršejv „viktor“, pozicionirajući se između „briona“ i „pitralona“ s jedne strane, i „pino silvestrea“ i „jardlija“ s druge strane. Nešto kasnije, najavljivan kao „prvi jugoslovenski miris“, na tržištu u Srbiji pojavio se „vožd“, ali je doživeo fijasko.
Predskazanje?

[attachment=3]

3. Televizori

TV prijemnici pravljeni su prvo u Beogradu, pa u Nišu, Zagrebu, Kranju i Banjaluci. Hit su bila stakla u bojama duge, koja su davala iluziju kolor-slike

Prvi srpski televizor, nazvan „tesla 59 TV“, imao je ekran dijagonale 43 centimetra i bio je težak celih 20 kilograma. Imao je 12 kanala, a slika je postojala samo na jednom. Uključivao se u struju preko uređaja zvanog stabilizator. Napravljen je u fabrici „Nikola Tesla“ u Beogradu, a onda je političkom odlukom proizvodnja prebačena u Niš. Najprodavaniji aparat „Elektronske industrije“ iz ovog grada bio je „ambasador“, a TV prijemnici pravljeni su i u Zagrebu (RIZ), Kranju („Iskra“) i Banjaluci („Čajavec“).

Drugi program

Poslednjeg dana 1971. godine počelo je emitovanje Drugog programa RTB. Bio je namenjen slici u koloru, a TV Revija je 24. decembra 1971. objavila uputstvo kako da se koristi: „Vlasnici skupih televizora u boji jednostavno će uključiti svoj aparat, pronaći kanal i finom regulacijom uskladiti boje. Vlasnici crno-belih televizora s priključkom za Drugi program uključiće dugme s natpisom UHF i okretanjem dugmeta za finu regulaciju pronaći sliku i zvuk Drugog programa. Oni koji su kupili televizor pre 1967. godine u Drugi program mogu da se uključe kupovinom tzv. konvertora (ulaganja su oko 350 dinara)...“.

U to vreme hit na tržištu predstavljaju stakla u bojama duge koja se montiraju pred ekrane crno-belih televizora i daju iluziju kolor-slike.

Za današnje futurističke LCD prijemnike, nekadašnji televizori bili su bogato dizajnirani: mutnozeleni ekran bio je uokviren kutijom, a neki tipovi imali su rolo-vratanca preko tastera za biranje kanala i za uključivanje koja su se - zaključavala!

Antene

Od aparata, pa kroz prozor do krova puzala je žica za antenu, a vlasnici u zoni boljeg dometa koristili su sobne antene. Bilo ih je raznih oblika, a najupadljivije su bile one u kombinaciji sa stonom lampom.

Od osam do deset pre podne emitovan je školski program, pa je sledila pauza do nastavka po podne.

Programska šema je bila nepromenjiva: ponedeljkom u osam domaća drama, sredom sport, strana serija petkom u osam, subotom u isto vreme crtani film, nedeljom domaća serija. Mija i Čkalja, pa posle „Kapelski kresovi“, „U registraturi“, „Kuda idu divlje svinje“, „Naše malo misto“, „Ljubav na seoski način“, „Građani sela Luga“... Pre dnevnika u pola osam svake večeri crtani film, pa „Laku noć, deco“... Program RTV Beograd završavao se pesmom o Beogradu, a onda je na ekranu mogao da se gleda samo sneg.

4. Menze i brza hrana

Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima društvene ishrane ili na kioscima s viršlama

U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude plaćen topli obrok. Jelo se ili u restoranu društvene ishrane, odnosno menzi, ili u nekom od brojnih ekspres restorana u gradu, za bonove, nekoj vrsti novca za internu upotrebu.

Niklovana ograda

Najpoznatiji prestonički ekspres restorani bili su „Zagreb“, na početku Knez Mihailove, i „Atina“ na Terazijama. Za klasu ispod njih po mušterijama i enterijeru bio je „Luksor“ na vrhu Balkanske ulice, preko puta bioskopa „20. oktobar“.

Od ulaza, gde je uzimao večito mastan plastičan poslužavnik neodređene boje, mušteriju je niklovana ograda vodila duž vitrina s hranom, iza kojih su poslovale servirke, frizura povezanih belom gazom.

Prvo je bila supa u plastičnim činijama, pa „prilog“: restovani krompir, pekarski krompir, kromip-pire; zatim meso: pileće pečenje, kuvana junetina, juneći jezik, juneće srce; pa salata: kupus, uvek vodenast, cvekla, paprika izvađena iz limenke; hleb isečen na kriške i na kraju kolači.

Skromnije, ali jeftinije i brže, glad se mogla utoliti na kioscima s viršlama.

Prodavačice u svetloplavim mantilima i borosanama na nogama, vadile su ih iz vrele vode u loncu od rostfraja na rešou, stavljale u rasečenu zemičku i prelivale senfom zahvaćenim plastičnom kašikom iz lonca. Ko je voleo, na istom mestu mogao je da kupi i jogurt, upakovan u trouglasti tetrapak.

Dolazak hamburgera

Tajna njihovog neponovljivog ukusa bila je u tome što su od ujutru do uveče, i viršle i kobasice, kuvane u istoj vodi, koja se povremeno dolivala kad uvri, ali ne i menjala. Prosipana je uveče, da bi ujutro bila pristavljena sveža. Zbog toga viršle kupljene rano ujutro nisu se mnogo razlikovale od onih koje su pripremljene kod kuće, kupljene u podne već su bile bolje, a one uveče - najbolje.

Viršle su, međutim, ustuknule pred hamburgerima. Otvaranje prvog „Mekdonaldsovog“ restorana u Beogradu, ujedno jedinog i u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, predstavljalo je prvorazredni društveni i kulturni događaj.

Tog 24. marta 1988. godine, i mesecima kasnije, preko onog dela Slavije ka Deligradskoj ulici nije moglo da se prođe od beogradskog džet-seta, a kolumnisti su najavljivali „kraj pljeskavice“.

Pljeskavice su, međutim, preživele. U vreme tranzicije svaka šuša koja je imala dovoljno para da potkupi opštinskog funkcionera izabranog na demokratskim izborima - ili je sama bila funkcioner - otvarala je ćevabdžinicu.

Beograđani su u kapitalizam ušli zatvorenih očiju - zbog dima s roštilja!

[attachment=4]

5. Kupovina

Na beogradskom Cvetnom trgu 1958. otvorena je prva samoposluga na Balkanu, a brzo posle toga svaki grad je dobio bar po jednu robnu kuću

Na prvom festivalu zabavne muzike u SFRJ u Opatiji pobedila je pesma: „Tata, kupi mi auto, bicikl i romobil, kupi mi medu i zeku, kolica ‚jugovinil‘“. Odmah zatim svaki grad je dobio robnu kuću!

Od igle do skija

Negde je to bio GRANAP (Gradsko nabavno preduzeće), negde NAMA (Narodni magazin), a u Srbiji - Robne kuće „Beograd“... Sve su bile ambiciozna graditeljska dela, sve su se nalazile u centru varoši, na trgu sa spomenikom palim borcima... I sve su danas propale i pretvorene u kineske pijace.

U njima je moglo da se kupi sve što treba običnom čoveku. U prizemlju se prodavala pozamanterija (dugmići, konci za šivenje, rajsferšlusi) zajedno s predivima i čarapama, kozmetika tik do ulaza, malo dalje džemperi i kupaći kostimi; na prvom spratu - kaputi, mantili, cipele, tkanine, a ponegde tepisi i sofe; na drugom - bela tehnika, oprema za kupatilo, muzičko ćoše u kojem su se prodavale domaće ploče i kasete, pa bicikli, šatori i skije „elan“.

S kesa Robnih kuća „Beograd“ skidala se indigoplava boja, pa je kupac dok s Terazija, recimo, dođe do Slavije, bio musav i plav kao neki Štrumpf. Svejedno, kese se nisu bacale, povremeno bi se tek oprale i u njima su se nosile patike za fizičko u školi ili papiri s posla. A one „firmirane“, obično iz fri-šopa s reklamom za viski ili „marlboro“, nosile se samo u posebnim prilikama.

Umotavanje robe

Kupljena roba, naime, obično se umotavala u papir i vezivala kanapom.

Sada ih uopšte nema, a bile su veoma popularne - mreže! Od debljeg konca ili tankog kanapa, upletenog kao u gušću ribarsku mrežu, s ručicama, „mreža“ je služila za nošenje bakaluka iz radnje ili s pijace. Prednost joj je bila što je prazna zauzimala malo prostora, a mana - što se videlo šta nosite.

Na beogradskom Cvetnom trgu 1958. otvorena je prva samoposluga na Balkanu. U ostalim prodavnicama još neku godinu dominiraće velike tezge i rafovi s robom duž celog zida. U unutrašnjosti su sve do kraja sedamdesetih u takvim radnjama na tezgi stajale tegle s bombonama koje je prodavac pakovao u fišeke od novina. A uz tezgu dva velika metalna bureta, sa zejtinom i „gasom“, odnosno petrolejom za svetiljke. Limenim pumpama točeni su mušterijama u flaše.

Suštu suprotnost njima predstavljala je „Fontana“, prodavnica luksuznih stvari u beogradskoj Knez Mihailovoj. Tu su bile izložene kristalne čaše, skupa alkoholna pića, umetničke slike Mome Kapora i Olje Ivanjicki... i lule, duvan za lulu i cigare. „Fontana“ je bila jedino mesto na Balkanu trista kilometara ukrug gde su se mogli kupiti popularni „tompusi“!

[attachment=5]

6. Erotski magazini
Prvi časopis koji je objavljivao golotinju bio je Čik, ali od pokretanja do gašenjau registrima se vodio kao„enigmatski magazin“

Socijalizmu zameraju sve i svašta, ali se retko pominje jedna njegova ozbiljna mana. U ono vreme, za razliku od današnjeg, nije bilo lako videti golu žensku! Stvari su se iz korena promenile tek 1968. godine, s pojavom magazina Čik.

Zaobilaženje zakona

Da bi zaobišla stroge zakonske propise, redakcija je prvo napravila list za enigmatiku, ukrštenice i rebuse, i dala mu ime Čik pogodi. S vremenom je ukrštenica na naslovnoj strani bila sve manja, a polugola devojka uz nju sve veća... i sve golišavija, sve dok jednom ženska nije bila skroz gola, bez ukrštenice, i bez onog „pogodi“ u naslovu.

Taj „enigmatski magazin“, kako je sve do gašenja vođen u registrima, uređivali su Ljubiša Kozomara, Gordan Mihić, Matija Bećković... Ovaj potonji je, znamo, danas akademik, a Kozomara i Mihić, što zajedno, što odvojeno, napisali su i potpisali scenarija za brojne TV serije i filmove: „Kad budem mrtav i beo“, „Buđenje pacova“, „Vrane“, „Levaci“, „Siroti mali hrčki“, „Crna mačka, beli mačor“, „Vojna akademija“...

Čik je izlazio dva puta mesečno na lošem papiru, ali je u njemu moglo svašta da se pročita: tračevi i intervjui sa estrade, erotski feljtoni u formi kvaziistorijskih romana s Istoka, Kama sutra u večitim nastavcima... ali su u jednom periodu najpopularnija bila „pisma čitalaca“. U njima su izlagana erotska iskustva ili su postavljana pitanja na koja je uredništvo opširno odgovaralo.

Oglasi prostitutki

Mnogo prostora zauzimali su i oglasi, u kojima se prvo stidljivo, a zatim sve otvorenije, reklamirala i prostitucija: „Maserka u vašem domu 85/65/98“ ili „Maser za starije dame, zelene oči“.

Svake godine časopis Čik je organizovao izbor za najlepšu učenicu, takozvanu mis Bambi, pa su dve strane bile odvojene za fotografije mladih srednjoškolki u kupaćim kostimima. Danas bi se, u vreme osvojenih sloboda, ta akcija našla na udaru zakona.

A kad je reč o sadržaju, naravno da je bilo i golih žena, ali nijedna fotografija nije bila bezobraznija od onih koje danas objavljuju sve dnevne novine. Brzo je Čik dobio imitatore: Eva i Adam, Dvoje... svakako „bezobraznije“, ali ne i zanimljivije.

Jedan drugi magazin, zagrebački Start, u objavljivanju nagih fotografija otišao je korak dalje, pa su na imitaciji Plejbojeve duplerice stidne dlačice - u skladu s ondašnjom modom - bile normalna stvar.

Osamdesetih godina Duga je, uz političke tekstove i intervjue, nekoliko godina imala i rubriku „Moja žena, moj šampion“. Muževi su slali amaterske erotske fotografije svojih supruga. Kritike čistunaca bile su gnevne, poput onih koje se danas upućuju rijaliti programima.

7. Muzički festivali
Solističkih koncerata nije bilo stalno, a mnogo češće su bile smotre pevača u Opatiji, Zagrebu, Beogradu

Prve ulične demonstracije u socijalističkoj Jugoslaviji održane su u martu 1961. na beogradskim Terazijama - zbog pevača zabavne muzike Đorđa Marjanovića! Na festivalu Beogradsko proleće žiri mu nije dodelio prvo mesto, pa su njegovi obožavaoci, „đokisti“, blokirali saobraćaj u glavnoj ulici prestonice. Protest je trajao dva sata, sve dok nije došla milicija, a da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima!

Jaka konkurencija

A kad je imao seriju koncerata u Domu sindikata, Jovanka Broz, žena tada neprikosnovenog Maršala, poslala mu je pismo: „Molim vas, Đorđe, izvinite, ali nisam u mogućnosti da dođem na vaš koncert!“.

Mnogo češći od solističkih koncerata bili su muzički festivali: Opatijski, Zagrebački, Beogradsko proleće, sarajevski Vaš šlager sezone i Splitski. Nije bilo zvezde - iz svih republika - koja bi propustila da se pojavi na nekom od njih, pa je konkurencija bila žestoka.

Opatijski je imao zvaničan naziv Dani jugoslavenske zabavne muzike i neko vreme na njemu je biran naš predstavnik za Pesmu Evrovizije. Imitirao je festival italijanske kancone Sanremo, pa je održavan u predratnoj raskošnoj Kristalnoj dvorani hotela „Kvarner“. U Opatiji su pevali Vice Vukov, Nina Spirova, Zafir Hadžimanov, Senka Veletanlić, Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Dušan Jakšić, Anica Zubović, Marijana Deržaj, Gabi Novak, Ana Štefok, Tereza Kesovija, Maja Odžaklijevska, Dragan Stojnić, Kemal Monteno, Lado Leskovar, Elda Viler, Majda Sepe, Zdravko Čolić, Korni grupa, Indeksi, Leb i sol, Novi fosili, Pepel in kri i mnogi drugi.

Pesma leta

A pod naslovom Pesma leta, karavan pevača obilazio je, sa istim repertoarom, jugoslovenske gradove. Pobednik festivala određivan je glasovima publike, koja je glasala kuponima iz novina nalepljenim na dopisnice.

Pevači koji su ostajali bez nagrada i tada su tvrdili da je glasanje namešteno, mada, ruku na srce, ni žiri nije uvek bio na visini zadatka: 1976. godine „Galeb“ Olivera Dragojevića u Splitu bio je tek osmi!

Televizijski prenosi festivala - na jedinom jedinom postojećem kanalu JRT - praznili su ulice tih subotnjih večeri.

Negovano je bratstvo i jedinstvo, pa je Miki Jevremović, kad god bi nastupao na festivalu „Split“, pevao na ijekavici! Glavni gradovi svih jugoslovenskih republika imali su „svoje“ zabavno-muzičke festivale, a nagrade su se po „ključu“ dodeljivale predstavnicima svih naroda i narodnosti. Večiti predstavnik Kosova na svim ovim priredbama bio je pop pevač Gazmend Palaska...

kurir-info.rs (http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/7-stvari-zbog-kojih-smo-voleli-sfrj-clanak-1563291)

   Pročitah ovo u jednom dahu prolazeći zajedno sa ostalim čitaocima, koji se sećaju tog doba, svoje detinjstvo i ranu mladost. Svaka čast autoru na divnom tekstu, mada mislim da je bilo bar 777 stvari zbog kojih sam ja lično voleo SFRJ...

Ovo je bila SFRJ
[attachment=1]
tu su tih 777 stvari.

OVO MORATE DA PROČITATE: Za sve rođene 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina!

Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da nosimo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga. Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.
Da li su starije generacije imale bolje detinjstvo od sadašnjih?
Nemam objašnjenje ovog fenomena
Ma kakvi, tehnologija i kompjuteri su poboljšali svet i omogućili ljudima bolju komunikaciju
Da, naravno da jesu

Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a ne zlostavljanje u porodici. I nikad nije bilo problema.

Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!

Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, Xbox, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, “surround sound”, mobilne, kompjutere, internet, četove…

Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!

Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica. Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno.

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon.

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo živeti s tim.

I ti pripadaš toj generaciji?

Još par nostalgičnih stvari...

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

ех... гомила врло корисних стварчица које данашња омлаТина не зна да користи. неке су биле застареле и тада, попут механичких каса у радњама, али је нпр овај искрин телефон (звани качкет) био испред свог времена. и данас делује врло модерно. рошуле су заменили ролери (није шија него врат), стари инсини будилници још увек раде у многим кућама (фабрички рок трајања им је 5 година), итд, итд... били смо некад озбиљна земља.

Ludi, ja pao . . . . u proslost . . . i nije me stid  :super

Oznaka je ETA (elektronski telefonski aparat) 80, jedan od najtraženijih "suvenira" sa ZOI u Sarajevu. Kažu da su sportaši pokrali (uzeli za suvenir) skoro sve telefone iz hotela.

то већ не знам али да је био врло модеран јесте.

успут... пиштољ енгејац био је врло зезнута направа у прво време. много лако се мого преправити на мк, а муниција се, као и дијаболе, куповала у књижарама и гвожђарама. после су почели да га праве невиђено фуш, са шупљим буренцетом које није могло да се преправља. мада је и тај фуш био појам за ово какав је сад (ср**е невиђено). у словенији колико ја знам нису требале дозволе за ваздушаре, па су их људи куповали и доносили у србију, а рачун чували за не дај боже (са тим рачуном дозвола се добијала без много запиткивања од стране милиције). тим пушкама гађали смо врапце, свраке и остале чавке, чепове од флаша, а богами смо били паметни па мазнули и мете из фиоке наставника физичког ;D (кад је приметио да нестају сам нам је давао, само смо требали да питамо ;D) милиција никад није правила питање око њих, само су нас родитељски саветовали да пазимо где окрећемо цев да неког не повредимо.

ове чизме обуће београд су биле толико квалитетне да је моје из половине 80тих мајка носила до пре коју годину кад је велика лапавица. биле су жуте и мислим да су још живе у шупи, ако их ћале није наложио кад је пеко ракију. ваге либела још се користе без стида и срама, а богами и дедин космај још ради. телевизоре смо побацали иако су били исправни, много су били кабасти за чување. дедин први је још у подруму, мада је неисправан, а ћале побацао делове које сам набавио :zid.

Као прво, били смо млади, а у младости је све лепше. Природно је да људи, како време пролази, потискују лоше успомене и задржавају оне лепе. За мене је то било безбрижно време. Код мене је то био резултат младости, али је чињеница да су људи имали мање стреса, посебно око посла. Људи су веома ретко мењали послове, често су остајали у истом предузећу до пензије. Међутим, то није била специјалност СФРЈ него су времена била таква. И у Америци су људи пуно ређе мењали посао него данас.

Све је било квалитетније, од ципела до веш машине и телевизора. Међутим, тако је било и у свету.

Југославију је уништила лоша економија, све што се дешавало касније је само последица тога. Када је економија у питању, велика је штета што су полуписмени политичари гушили оне талентоване људе који су имали смисла за бизнис. Сви се данас дивимо ”Искрином” телефону. Некада је за ту индустрију постојао подругљиви назив ”шарафцигер идустрија”, у смислу да они ништа не производе, него само склапају. У складу са тим је био и однос политичара према таквим предузећима, у земљи која је имала 6 железара. Са друге стране, на почетку текста из ”Блица” поменуте су рекламе, побројана су нека предузећа која су се рекламирала. Шта је могла да рекламира нпр. ”Железара Никшић”, ”Уљаник” или ”Соко”? Коме? Њихово тржиште је сасвим другачије, не производе за потрошаче, њихова роба се не купује на основу новинских и ТВ реклама. Ти огласи су били резултат ”друштвеног договора” или телефонског позива, јер је требало подржати медије.

Ону кућну вагицу ја још имам. Ено је у кухињи и наравно још мери тачно. На њој проверавам ствари из самопослуге. Оне дигиталне умеју да украду ;).

Mi, rođeni pedesetih godina prošloga veka, najlepše godine života smo proživeli u tadašnjem blagostanju koju nam je nudila SFRJ.
Neki danas tvrde da smo bili indoktrinisani!

Da li je to bitno, odrastali smo u zdravom okruženju, puni pozitivih ideala i ideja.

Sada nam ostaje samo da se sa setom sećamo tog perioda.

Onaj mlin za kafu jos uvek imam !!! Naravno, odavno je van funkcije.....  Tasta kaze da da joj ni jedna kafa nije imala bolji ukus nego ona koja je u njemu izmlevena!!!!

Iskrin telefon je i dalje u funkciji... Hteo sam tasti da zamenim sa novijim modelom, ali je odbila...  Kaze da joj ovi noviji modeli sa "nabadanjem" iskrivise sve prste na ruci...

не пијем кафу, али жена је у праву. тад се у њему млела прав кафа, можда не неког супер квалитета, али била је кафа, за разлику од данашњих бућкуриша.

друго, ја сам млађи, '76. годиште, али једну много важну ствар памтим из сфрј. била је то ВЕРА У БОЉЕ СУТРА. људи су имали наду да ће бити боље, и руку на срце и било је све боље до општенародног весеља са певањем и пуцањем. од веома сиромашне земље разорене ратом стигло се до оног што смо имали 80тих, средње развијену земљу са сталним напретком. а данас? то је оно шта нас, који памтимо сфрј, убија у појам.

Готово све ствари које сте поставили до сада на овој теми су биле у употреби и 90-тих. Отварачи за конзерве постоје и данас. Поштанска сандучад са ознаком ПТТ могу се наћу Србији и у градовима. Механичке касе су коришћене док Динкић није увеко ПДВ.

Што се тиче праћке са жичаном муницијом... Боља је она што лансира камење. Има већу разорну моћ (лично се уверио).

те отвараче за конзерве никад нисам користио. од кад знам за себе у кући је био јна комплет, па се конзерва отварала искључиво оним ножем. та навика ми је остала до дан данас, а у међувремену је набављено још неколико таквих комплета. зато сам у војсци лудео како неко не уме да отвори конзерву, а нико није успео да ме победи у брзини отварања ;D

праћка је код нас увек користила камен или куглагер. ово се звало раклица или пецкалица, и било је веуома погодно кад се неко сагне ;D

Negde su isto žuti poštanski sanduci, ali PTT več gugo ne piše, kase su več dugo u muzejima i slično. Recimo u SLO nemože se kupiti margariin "Dobro jutro". Inače imamo margarin za par meseci, ali Dobro jutro ide za par dana :)

пре пар дана сам у пошти чуо "е, иди испразни сандуче". значи да се још користи. ко и зашто неам појма. иначе већ дуже време су по већим градовима црвени, а ово код нас нисам ни обратио пажњу. свратим сутра успут па усликам ако га неко не мазне ноћас ;D

До отприлике краја 60-тих поштански сандучићи су и били црвени. Тек након тога су "пожутели". И облик тих старих је био нешто другачији од овог жутог на слици.

Vi kako hoćete, ali ja sam imao samo jedan razlog zbog kojeg sam voleo SFRJ. Zato što je postojala.

Današnje republičice i banana rapublike ne zaslužuju poštovanje, a objašnjenje razloga bi bilo zalaženje u politiku, koju iz principa ne volim...

Inače, "Iskrin" telefon ETA-80 (kao i varijanta sa tastaturom, a postojala je i varijanta bez tastature...) je dobio nekoliko nagrada za dizajn. Vidjao sam pojedine primerke da rade i dan danji.

Vrhunski aparat u ono vrijeme sa jako pouzdanom elektronikom.

http://www.novilist.hr/Znanost-i-tehnologija/Tehnologija/Telefon-ETA-i-u-muzeju-MoMa-u-New-Yorku

poz.

I jedan od najtrazenijih suvenira iz hotela na OI u Sarajevu

Kada sam davne 1982. godine dobio priključak za fiksni telefon u stanu, kupio sam upravo ovakav telefon - crveni!

Ha, tek sad, prvi put vidim ovaj topik. U 7 tačaka na prvoj strani ima nekih nedsotataka, recimo tačka 3, televizori su bili i Gorenje. Imali smo ga mi, u 70-im, u koloru je bio, bez daljinskog upravljanja a dugmeta za kanale na desnoj strani bila su cilindrična, duga i kad si preklapao išlo je tvrdo i daleko se čulo "štakkk". Imali smo i ETA telefon, ne sećam se dal crveni ili žuti i danas mi je ŽAO da ga više nemam kao suvenir...ali ko je mislio tad.

Iskra-Kranj i Gorenje-Körting u Sloveniji.
Taj sa preklopnicima nikad nisam vidio, možda ovaj model.

http://www.radiomuseum.org/r/neckermann_koerting_676101.html

poz.

Moja baka je i tada imala daljinski za isti takav televizor, dok ga je gledala iz svoje fotelje.
[attachment=1]