PALUBA

Dugo sam se dvoumio da li da postavim ovu temu na Palubu.

Naime, slucajno letos dok sam cekao u redu, u posti, da platim neke racune, pogled mi je privukla uramljena fotografija na zidu gde je prikazan konjanik u punom trku, a ispod fotografije je bio tekst, nesto u stilu “tatarin-prvi srpski postar”…

I dok sam posmatrao tu fotografiju, razmisljao sam “ … da li su i onda ljudi ovako u redu cekali da predaju pismo, kako li su placali racune, ako ih je bilo…” To me zainteresovalo, pa sam poceo da tragam za podacima, dokumentima i informacijama o funkcionisanju postanskog saobracaja na ovim nasim prostorima. U pocetku je to bila cista radoznalost, a kako sam ulazio sve dublje u problematiku, ta oblast me je sve vise i vise preokupirala pa sam poceo studioznije da proucavam dostupnu literaturu i dokumenta. Posle skoro sest meseci “rada” bas sam dosta toga prikupio, proucio, obradio… Na kraju sam sve to hronolosti sredio, pa je to ispala studija od preko stotinu stranica…

Naisao sam na puno interesantnih stvari, podataka…

Odlucio sam da saznanja do kojih sam dosao ipak podelim sa clanovima i posetiocima Palube. Prevashodno, ocekujuci da zainteresujem clanove i posetioce, kako bi oni svojim sugestijama, znanjem i informacijama jos vise obogatili ovu temu…

Tezisno sam obradio prostor Srbije, zato sto mi je  za taj prostor bilo najvise dostupne literature i dokumentacije, ali sam nastojao da prikazem  funkcionisanje postanskog saobracaja i na ostalim prostorima nekadasnje nam drzave u obimu koliko su mi podaci bili dostupni. Temu sam nazvao RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U SRBIJI OD PRVOG SRPSKOG USTANKA DO KRAJA DRUGOG SVETSKOG RATA SA OSVRTOM NA SUSEDNE ZEMLJE U OKRUZENJU IZ SASTAVA NEKADASNJE JUGOSLAVIJE.

Ovo sto cu prikazati je skracena verzija. Takodje, svestan sam da sam u nekim delovima bio uopsten, nedovoljno jasan, precizan, recit… Zato me nemojte kritikovati, vec takva mesta dopunite konkretnim, pouzdanim i preciznim (dokumentovanim) podacima… tako ce tema biti sadrzajno kvalitetnija, bolja..

Pa, da krenem…

[attachment=1]
RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U SRBIJI OD PRVOG SRPSKOG USTANKA DO KRAJA DRUGOG SVETSKOG RATA SA OSVRTOM NA SUSEDNE ZEMLJE U OKRUZENJU IZ SASTAVA NEKADASNJE JUGOSLAVIJE

Istorija poste je vezana sa istorijom civilizacije. Prvo dosad poznato delo u kome se govori o posti, njenoj organizaciji i postanskim linijama  je “Nvovo intinerario delle Poste per tutto il Mondo” autora Otavia Kodogna. Delo je izdato u Veneciji 1611.godine. Autor je pokusao u svom delu da prikaze istoriju poste od njenih prvih pocetaka, pa je njene pocetke je doveo u vezu sa kraljevima Tezejem, Solomonom, Pirom i drugim. Medjutim, nije mogao da ustanovi ko je zapravo osnivac poste pa je samo konstatovao njenu veliku starost.

[attachment=2]
Posebno mesto medju istoricarima postanske istorije pripada Janezu Vajkard Valvasor-u, slovenackom etnologu, etnografu i geografu. On je kulturnu i civilizacijsku funkciju poste pretpostavio ekonomskoj. U posti je video factor sirenja ideja. On prvi pravi razliku izmedju starih glasnickih sluzbi i savremene poste. Navodi elemente koji savremenu postu cini znacajnom ustanovom: javni karakter, redovnost saobracaja, internacionalnost, brzinu i utvrdjenu cenu kostanja prenosa.

[attachment=3]
Danas je poznato da je organizovanog prenosa saopstenja bilo i ranije, pre Persije, u starom Egiptu oko 2000 godine pre Hrista, za vreme XIX dinastije faraona. Prenos su obavljali glasnici pesaci ili na konjima i kamilama, koji bi nakon odredjenog vremenskog perioda bili zamenjeni u posebnim stanicama koje su vodile evidenciju o dolascima i odlascima glasnika. I u Kini je postojala slicna sluzba. U staroj Grckoj postojale su posebne sluzbe u okviru gradskih zidina i za vece udaljenosti izmedju drzava.

Od svojih početaka, Pošta kao društvena institucija ima međunarodni karakter. Tokom 17. i 18. veka, razmenu pošte između država regulisali su bilateralni sporazumi. Međutim, u 19. veku, ovakva organizacija poštanskog saobraćaja, koja je podrazumevala mnogobrojne nacionalne poštanske tarife, različite zone udaljenosti, sisteme težina, kao i teškoće u vezi sa obračunom troškova u međunarodnom saobraćaju, nije više mogla da funkcioniše na takav način. Zbog toga su traženi načini da se organizacija, rast i protok poštanskih usluga poboljšaju, odnosno pojednostave.

Ovaj proces je započeo nacionalnim poštanskim reformama, od kojih je najznačajnija ona sprovedena u Velikoj Britaniji. Poštanska reforma Rolanda Hila (Sir Rowland Hill) iz 1837. godine zasnivala se na načelima primene niskih poštanskih tarifa, jedinstvenom tarifnom sistemu – po kojem je cena u domaćem saobraćaju zavisila samo od težine pisma i bez obzira na razdaljinu, kao i prvoj primeni poštanske marke kao sredstva plaćanja 1840. godine. Na ovaj način poštanski sistem je postao dostupan svim slojevima društva.

[attachment=1]
Na inicijativu Mongomeri Blera (Montgomery Blair), generalnog direktora pošta SAD, 1863. godine održana je prva poštanska konferencija u Parizu kojoj su prisustvovali delegati iz 15 zemalja. Značaj ove konferencije je veliki, budući da su donete odluke vezane za proširenje međunarodne poštanske saradnje i usaglašavanja u poštanskom saobraćaju. U isto vreme, visoki poštanski funkcioner sa severa Nemačke, Henrih von Stefan (Heinrich von Stephan), sačinio je plan za osnivanje međunarodnog poštanskog saveza, a na njegov predlog, Vlada Švajcarske sazvala je međunarodnu konferenciju u Bernu, 15. septembra 1874. godine. Konferenciji su prisustvovali delegati iz dvadeset i dve zemlje.

[attachment=2]
9. oktobra iste godine – koji se u celom svetu slavi kao Svetski dan pošte – osnovan je Svetski poštanski savez. Prvi naziv ove organizacije je bio General Postal Union, ali je već na sledećem zasedanju Skupštine 1878. godine, organizacija dobila naziv koji i danas nosi: Universal Postal Union – skraćeno, UPU.

[attachment=3]
Ključne odredbe Ugovora Svetskog poštanskog saveza:
1. Sa stanovišta međunarodnog poštanskog saobraćaja, teritorije svih zemalja članica Saveza čine jedinstveno područje. Ratifikacijom Ugovora zainteresovanih nacionalnih vlada, prestaju da važe sve odredbe bilateralnih ugovora.
2. Ugovorom se reguliše međunarodni saobraćaj svih kategorija pismonosnih pošiljaka za koje su utvrđene jedinstvene stope težina i jedinstvena poštarina, bilo da je fiksna, ili u granicama utvrđenog minimuma ili maksimuma. Kao jedinica za težinu uzet je gram, a za monetu santim, odnosno franak.
3. Sloboda tranzita je potpuno zagarantovana na području Saveza, a naknada za plaćanje tranzitnih troškova uprošćena je primenom sistema periodičnog brojanja pošiljaka. Na taj način, tranzitni troškovi nisu opterećivali pošiljku, već su dodatnu poštarinu poštanske uprave podmirivale iz redovno naplaćene poštarine.

Svetski poštanski savez (SPS) (Union postale universelle) je danas međunarodna organizacija koja koordinira poštanske politike i pravila između zemalja članica, a time i svetski poštanski sistem. Svetski poštanski savez danas čine 192 zemlje članice, udružene u cilju jedinstvenog i kvalitetnog obavljanja međunarodnih poštanskih usluga.

Ova organizacija ceo svet povezuje u jednu celinu, stvarajući jedinstvenu teritoriju za uzajamnu razmenu pismonosnih pošiljaka. Savez se ne bavi unutrašnjim pitanjima organizacije i funkcionisanja poštanskog saobraćaja država članica, ali članice prihvataju obavezu da primenjuju regulativu Saveza u međunarodnom poštanskom saobraćaju.


Izvor: www.pttmuzej.rs

POSTANSKI SAOBRACAJ U SRBIJI ZA VREME PRVOG SRPSKOG USTANKA




U 18. veku turski (osmanlijski) feudalizam je ušao u fazu raspadanja i to se naročito odrazilo na njen međunarodni položaj. Osmanlijska država i vojska je postepeno gubila svoju nekadašnju moć i organizovanost, a i u naoružanju, opremi i obuci, znatno je zaostajala za armijama evropskih sila. To je bio jedan od razloga što Turska nije bila više u stanju da očuva integritet velike Osmanlijske imperije.

Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao dobrovoljci aktivno učestvovali na strani Austrije. Medjutum nastali mir nije doneo Srbima oslobođenje od turske vlasti, već samo amnestiju. U okviru amnestije popravljen je položaj stanovništva u Beogradskom pašaluku, koji se prostirao od Save i Dunava do Užica. To je bio najistureniji, granični pašaluk do Austrije. Više se uvažuju verska prava i crkva, uvedena je seoska samouprava. Turska vojska nalazi se u gradovima, a Srbi po selima. Srbi sami skupljaju poreze. Srbima je priznato pravo slobode, trgovine na celom turskom carstvu.
1800.g. u Beogradski pašaluk upadaju janičari, ubijaju Beogradskog vezira Mustafapašu, tako da nastaje vreme nasilja, zuluma i terora. Stanje u Srbiji stvoreno terorom je uticalo na ujedinjenje svih srpskih društvenih snaga (seljačke mase, starešinski i trgovački sloj) da se dignu na ustanak i 15. februara 1804. na Sretenje, u Orašcu podignut je ustanak. Za vodju ustanka izabran je Đorđe Petrović Karađordje.
 
[attachment=1]
Prvi srpski ustanak je bio ustanak Srba u Beogradskom pašaluku i okolnih šest nahija protiv Turaka u periodu od 14. februara 1804. do 7. oktobra 1813. godine. Otpočeo je kao lokalna pobuna protiv dahija, a prerastao je u prvu fazu srpske revolucije.

U vazalnoj Srbiji je za potrebe turske države postojala tatarska glasnička služba, institucija koja je kasnije preuzeta i korišćena u Srbiji za vezu sa Carigradom.
 
[attachment=2]
Preneti pošiljku iz svoje zemlje u drugu, brzo i sigurno, po naredbi najvišeg organa vlasti, bio je glavni i jedini zadatak tatara, koji su morali da budu dobri jahači, izdržljivi i snalažljivi, a pre svega, odani. Prvi pokušaji organizovanja pošte potiču iz vremena Prvog srpskog ustanka.

Omasovljenjem ustanka, tokom februara i marta 1804. godine, kada su prekinute sve postanske veze u Srbiji, privremeno se onemogucava tranzit medjunarodnog postanskog saobracaja preko Srbije. O tome su svoje citaoce obavestavale novine u Evropi. Medjutim, u Srbiji je razmena pisama nastavljena i dalje. Mreza menzulana je ocuvana, samo je ljudstvo u menzulanama sada sluzilo svome narodu, a ne Turcima. Pošiljke sa naredbama na oslobođenim teritorijama prenosili su seoski kmetovi.

[attachment=3]
Menzulana (ređe mezulana, mezilana) je bila stanica na saobraćajnici kojom su išli konjanici kuriri - tatari. Menzulane su, pored glavnijih puteva, bile raspoređene u naseljima čiji je raspored bio uslovljen konfiguracijom terena, odnosno razdaljinom koju konj može preći a da se preterano ne zamori. Menzulana se obično sastojala od objekta, odnosno poštanske stanice, štale za konje, senika, pojila za konje i ograđenog dvorišta.

[attachment=1]
Karadjordje je, kada je postao vozd, uz sebe uvek imao odredjeni broj momaka, koji su bili njegovi telohranitelji i pomocnici. Ti momci, kao ljudi od poverenja, bili su i prvi drzavni tatari (glasnici, nosioci poruka). Njihov zadatak se sastojao u tome da su odrzavali vezu izmedju vozda Karadjordja i vojvoda po svim krajevima Srbije.

[attachment=2]
Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali. Ali, tatari uopšte nisu spavali – nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju, i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašu. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna.

Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže koji je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana. Ali, najbrži je bio Rista Prendić.

[attachment=3]
Rista Prendić je u svojoj 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost), doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.

U ustaničkoj Srbiji, u vreme Prvog srpskog ustanka, Praviteljstvujušči sovjet serbski (slsr. Правителствующи совѣт сербскій) je bio jedan od centralnih organa vlasti, osnovan 14. avgusta 1805. na narodnoj skupštini u Borku. Kao centralni organ vlasti objedinjavao je napore ustanika i doprinosio je da se sa uspehom razvija oslobodilačka borba. Stvarao je osnovne uslove za brži ekonomski, društveni i kulturni razvoj Srbije. Postepeno je suzbijao nahijski separatizam, a pod Karađorđem se borio protiv feudalne i regionalne podvojenosti.

Da bi Sovjet mogao da prati situaciju u svim nahijama, da od njih dobija vesti, informacije i pisma, kao i da salje   odluke sovjeta i naredbe, bilo je potrebno obezbediti placene drzavne pismonose. Bozidar Grujovic, pravnik i jedan od inicijatora formiranja Sovjeta, napisao je uputstvo o organizaciji Sojjeta – Ustrojenije Sovjeta. U njemu je i deo koji se odnosi na organizaciju prenosa pisama: “knjigonosa mora biti povise; na primer 10. Ovim(a) da se plata opredeli, shodna…”.

Odlično!
Samo nastavi.

U Karadjordjevom zakoniku, clan 17. Tacno je odredjeno ko je nadlezan da brine o organizaciji prenosa pisama, kao i mere koje ce se preduzeti protiv onoga ko prekrsi zakon.

[attachment=3]
Menzulanske konje mogli su koristiti i drugi putnici, a ne samo tatari. Da bi to mogli morali su da imaju objavu od Karadjordja, Sovjeta ili nekog od vojvoda.

Godine 1811.g. Karadjordje je u Topoli sagradio svoju rezidenciju koja je imala oblik utvrdjenog grada. Utvrdjenje je imalo dva dvorista. U drugom dvoristu se nalazio Karadjordjev dvor ili konak, kao i konak za goste. U ovom dvoristu je bila i stara Karadjordjeva kuca, koju je ustupio za boravak svojih pratilaca, momaka i telohranitelja.

[attachment=1][attachment=2]  
Sve ono sto je bilo potrebno za prenos pisama nalazilo se neposredno u blizini Karadjordjevog konaka. U okviru konaka postojala je i vozdova kancelarija, gde su radili njegovi sekretari i pisari. Za poverljiva I vazna pisma on je kao tatare koristio svoje momke. Sluzbena pisma su, osim njega, slale i sreske i opstinske vlasti. Tih godina je Topola bila srpska prestonica, cvoriste svih puteva i celokupne menzulanske mreze u Srbiji.

Kada je u januaru 1811.godine izvrseno donosenje i dostavljanje Diploma vojvodama (propis o nadleznostima), samo je ozvanicena organizacija postanskog saobracaja koja je vec postojala. Deo iz Diploma odnosio se i na menzulane. Tako u Diplomi karanovackog vojvode Antonija Ristica-Pljakica stoji da se u njegovoj (karanovackoj) nahiji oforme cetiri menzulane, u Karanovcu (danasnje Kraljevo), Trsteniku, Guci i Pozegi, te da svaka menzulana mora imati po 4 konja I 3 menzuldzije. Troskove ovog posla “…nahija da ujedanput uredi sto ce im za godinu trebati…”.

U pismu od 16.januara 1811.godine poslato je uputstvo i  nacin prikupljanja poreza. Uz prikupljanja sredstava za porez prikupljana su sredstva i za izdrzavanje menzulana. Vojvode su od ubranog ukupnog poreza odbijali troskove za izdrzavanje menzulana i troskove za izradu baruta za vojsku a ostatak su slali Sovjetu u narodnu kasu.

Ovakva organizacija menzulansko-tatarske sluzbe potvrdjena je upisima u Karadjordjevom delovodnom protokolu, poreskim zaduzenjima i racunima menzulanskih troskova. Ovakva menzulansko-tatarska sluzba funkcionisala je u Srbiji sve do propasti Prvog srpskog ustanka i ponovnog dolaska Turaka.

Izvor: Miodrag Simic “Posta na Moravi”
           Milorad Jovanovic “ Organizacija prenosa pisama u Srbiji u prvoj polovini 19.veka”

POSTANSKI SAOBRACAJ U SRBIJI ZA VREME DRUGOG SRPSKOG USTANKA

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, srpski narod se našao u gorem položaju. Turci su nastavljali sa ubijanjem ljudi, paljenjem sela i maltretiranjem. Mnoge srpske porodice su pobegle preko granice u Srem i Banat.
Sulejman paša Skopljak, koji je ugušio prvi ustanak, izabran za novog vezira beogradskog pašaluka. Na tri nedelje srpski narod stavlja se van zakona, nema pravnu zaštitu, a turska vojska može da radi šta hoće. Posle tri nedelje, teror se nastavlja. Vlast paše Skopljaka je obeležen terorom, nasilnim skupljanjem oružja, uvođenjem nameta za opravku gradova i puteva, surovim uterivanjem nameta i feudalnih obaveza. Srbi se odvode na kulučenje, dosta ljudi i umire od napornog rada. Ovakva situacija izaziva ponovno pojavljivanje hajduka, koji su i dalje održavali ratno stanje u zemlji. Sredinom aprila 1815. na praznik Cveti u Takovu, su se okupile srpske starešine. Tu je doneta odluka o podizanju novog ustanka. Za vodju je izabran Knez Miloš Obrenović. Vodjama se obratio rečenicom: „Eto mene, eto vas, rat Turcima“.

[attachment=2][attachment=1]
Oružane borbe su trajale oko cetiri meseca. Drugi srpski ustanak je za razliku od Prvog ustanka od početka bio uperen protiv legalne vlasti, koju je predstavljao Sulejman-paša. Porta je na ustanike poslala dve vojske sa područja Carstva i jednu iz Beogradskog pašaluka. Pored činjenice da su srpski ustanici ostvarili nekoliko značajnih vojničkih pobeda na Paležu, Ljubiću, Dublju, uspeli da oslobode Kragujevac, Požarevac i Karanovac (današnje Kraljevo), oružani sukobi sa turskom vojskom nisu imale onaj intezitet i one razmere kao u Prvom ustanku. Porta upućuje kaznene vojne jedinice iz Niša i Bosne prema južnoj i zapadnoj granici Srbije, gde su se koncentrisale ustaničke snage.

Medjutim, kako je postojala mogućnost ruske intervencije na osnovu Bukureškog ugovora,  Porta započinje pregovore sa Srbima. Došlo je do pregovora Marašli Ali-paše i Kuršid-paše sa Milošem Obrenovićem i 25. oktobra 1815.g. zaključuju usmeni dogovor.
Tako je prekinuta oružana borba, mada to nije prekinulo ustaničke borbe za ostvarenje ciljeva postavljenih 1804. i 1815. godine. Ono dobija samo nove oblike - dugotrajne diplomatske pregovore uz pomoć Rusije. Turska je sporazum shvatila kao konačni prekid borbe i ustanka, ali za Miloša Obrenovića i ustanike sporazum je predstavljao osnovu za dalje proširenje povlastica i polaznu tačku u daljoj borbi za ostvarivanje konačnih ciljeva ustanka - rušenje turske feudalne vladavine i uspostavljanje sopstvene vlasti.

Povlastice koje su dobijene sporazumom  davale su Srbima izvesnu samoupravu, koja je omogućavala dalji ekonomsko-društveni i politički razvoj.

Odmah po okoncanju ustanka 15. Decembra 1815.g. knez Milos upucuje pismo nahijskim i knezinskim poglavarima, kao i celom srpskom narodu u kom stoji da je srpski narod po ugovoru o miru obavezan da placa porez, iz kog ce se gotovim parama sto se davalo bude: to su mezulane, otkupljivanje roblja, poslanici u Carigradu, vilajetski sluzitelji, koji od plate zive i procaju.  Iz ovoga je vidljivo da ce postojecu mrezu menzulana u Srbiji placate srpski narod.

Menzulane su mogli da koriste tatari, kuriri, glasnici (turski, francuski, austrijski i srpski). Beogradski vezir je imao nekoliko svojih tatara kojima je rukovodio tartar-aga. Kad je knez Milos pisao zvanicna pisma sultanu ili velikom veziru, onda bi molio beogradskog vezira da mu ustupi nekog od svojih tatara. Kako se knez Milos nalazio u Kragujevcu (koji je od 1818.g. bio prva prestonica Srbije) odakle se upravljalo drzavom a time i menzulanskom mrezom, to je za potrebe Miloseve diplomatije prenos pisama vrsila jedna ceta (50 ljudi) konackih momaka. Njima su rukovodili buljubase Nastas Djordjevic i Sima Pastrmac.

Menzulane su bile drzavne ustanove, odrzavanje istih je islo na teret budzeta, a tatari su iznajmljivali konje za koje nisu placali nikakvu naknadu. Dobijali su samo novac za hranu ili prenociste po stizanju na odrediste. Ovakav sistem je trajao do 24.aprila 1826.godine, kada je sultan Mahmud II izdao ferman (ukaz)  kojim se sve menzulane u Turskoj carevini stavljaju na licitaciju. Menzulanu je mogao da zakupi svaki pristojan, sposoban i posteni gradjanin carstva koji je ispunjavao odredjene uslove: da uvek raspolaze sa dovoljnim brojem zdravih konja, da ima potreban broj osoblja, surudzije, odadzije i ardzije. Surudžija (pratilac, pratnik) je bilo lice ovlašćeno da na delu puta prati kurira-tatarina, od jedne do sledeće menzulane, preuzima pošiljke za svoje područje, predaje tatarinu pošiljke sa svoga područja, obezbeđuje hranu i smeštaj kuriru, kao i zamenu konja kojeg je tatarin koristio do sledeće menzulane. Odadžija je sobar, posluzitelj, osoba koja se brine o urednosti i sredjenosti prostorije, a koja se istice ljubaznoscu, predusretljivoscu i poslušnoscu. Ardzija (?????).
Po tom fermanu niko vise nije mogao da koristi menzulanske konje bez naknade. Tacno se znala cena koju je placao svaki putnik bez obzira da li je to bio visoki drzavni cinovnik, tatarin ili bilo ko drugi.

Ovo je momenat kada menzulane definitivno i konacno prelaze u srpske ruke!!!

Hatišerifom iz 1830. godine Srbija dobija autonomiju, a srpskom narodu je dozvoljeno da otvara škole, bolnice, štamparije i pošte. Menzulane je trebalo što pre povezati u jedinstvenu organizaciju radi podizanja brzine i kvaliteta usluga. U tom cilju, Knez Miloš 1835. godine je za upravnika poštanskog saobraćaja postavio Jakova Jakšića. Hatiserifom I ustavom od 1839.godine tacno su precizirana zaduzenja pojedinih drzavnih organa oko organizacije postanskog saobracaja. U toj godini donet je Projekat kojim se nacinom moze u Srbiji postanski poredak zavesti. Tako su menzulane ponovo u podrzavljene, jer je drzava imala zelju da Postu uzme potpuno u svoje ruke. Na Carigradskom drumu, a kasnije i po unutrašnjosti, počele su da se podižu i organizuju menzulane.

Nakon što je proglašen za naslednog kneza Srbije, Knez Miloš započeo je stvaranje države, odredio stalno mesto rezidencije, formirao telesnu gardu, dvorske službe i činove, a srpski tatari počinju da prenose zvaničnu državnu poštu. Tatari su prenosili zvaničnu državnu pripisku za Carigrad i druga mesta, dok su poštonoše-surudžije vršili službu unutrašnje kneževe i državne korespodencije.

POCETAK OSNIVANJA SRPSKE POSTE (1840-1866)

Period od 1815. do 1830. godine obeležen je stvaranjem autonomnih srpskih organa po selima, okruzima i nahijama, čija su ovlašćenja postepeno rasla. Medjutim, taj period  karakterističan je i po apsolutizmu kneza Miloša, koji je praktično preuzeo turske metode vlasti, uspostavio sopstveni feudalni sistem i uspostavio monopole na trgovinu od kojih se obogatio. Zivot prosečnog stanovnika nije se znacajnije poboljšao od turskog vremena. Jedrenski mirom (1829) su se Osmanlije obavezale da dozvole da Srbija anektira šest nahija koje su tokom Prvog srpskog ustanka osvojili srpski ustanici. Za budućnost Srbije od značaja je Hatišerif 1830. godine, kojim je Srbija prešla od provincijskog u status vazalne kneževine, uz druge značajne odredbe.
U narodnim masama jačao je otpor prema Miloševom apsolutizmu, koji će dovesti do nekoliko većih buna, a posle Miletine bune i do donošenja Sretenjskog ustava od 1835. godine, prvog srpskog ustava. Konačno ograničavanje Miloševe vlasti uslediće Turskim ustavom 1838. godine, posle čega će knez Miloš abdicirati. Prestonica Kneževine Srbije u tom periodu više godina bila je Kragujevac.

Posle kneza Miloša formalno je vlast preuzeo njegov stariji sin Milan koji je bio slabog zdravlja i koji je vladao samo 25 dana, da bi ubrzo umro nepotpisavši nijedan dokument kao knez Srbije. Posle njega na vlast je došao Milošev mlađi sin Mihailo.

[attachment=1][attachment=2]
Na kneževski presto stupio je, 26. juna 1839. (po starom kalendaru) i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo (Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević). Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije.

Sukob sa ustavobraniteljima na celu sa Tomom Vučićem, uslovio je smenu dinastije, a knez Mihailo zajedno s ocem knezom Milošem bio je u izgnanstvu do 1858. godine, što je osujetilo mnoge njegove dotadašnje planove. Posle trogodišnje prve vladavine kneza Mihaila, usledila je smena dinastija i na presto je 1842. došao Karađorđev sin knez Aleksandar Karađorđević.

[attachment=1]

Tada je i prestonica preneta u Beograd.

Pravo korišćenja poštanskih ustanova od strane privatnih lica pod opštim uslovima – unapred propisana tarifa, redovan prijem i otpremanje pošiljaka, prenos po utvrđenom redu – karakteristike su pošte kao ustanove od javnog značaja. Pošte, kao stalna državna nadleštva sa pomenutim karakteristikama, započinju rad 1840. godine. Prva pošta koja je u Beogradu otpočela javni poštanski saobraćaj bila je smeštena u menzulanu na mestu današnje zgrade Likovne akademije u Knez Mihailovoj ulici.

Dve godine posle otvaranja prvih pošta, ustanovljeno je Glavno upraviteljstvo pošta, u čijoj nadležnosti su bile sve pošte i menzulane. 1843. godine donosi se ,,Ustrojenije poštanskog zavedenija” (Uređenje poštanske službe) – prvi zakonodavni akt kojim se uređuje poštanski saobraćaj.

Donosenjem ,,Ustrojenije poštanskog zavedenija”, 15. oktobra 1843.godine, od strane kneza Aleksandra Karadjordjevica, srpska posta dobija i zakonsku podlogu. Ovaj zakonski akt kodifikuje javni poštanski saobraćaj u Srbiji. Osnovni principi: Pošta služi državnoj upravi i čitavom narodu za transport pošiljaka i putnika, poštanska organizacija počiva na mreži pošta i poštanskih ekspozitura, poštanska uprava ima monopol u prenosu pošiljaka, poštanske tarife su jedinstvene za celu zemlju i naplaćuju se unapred, „poštansko upraviteljstvo” radi u sastavu „Popečiteljstva unutrašnjih poslova”, osoblje se postavlja ukazom, obavezna je uniforma i upotreba poštanske trube (trompete), ustanovljuju se dve vrste poštanskih pošiljaka: pismonosne pošiljke (pisma, novine, štampane stvari, slike, robni uzorci) i amaneti koji sadrže novac, dragocenosti i vrednosne papire).

Po tom aktu, u Srbiji su postojale dve poste, u Beogradu i Kragujevcu, a ostale postanske ustanove nazvane su post-ekspedicijama. Naziv su dobile zbog toga sto ova vrsta posta nije egzistirala posebno, vec su to bila ekspediona odeljenja pri okruznim ili sredskim nacelstvima.
Rad posta i post-ekspedicija odvijao se prema Projekatu kojim se nacinom moze u Srbiji postanski poredak zavesti, od privremenog upravitelja srpskih posta Urosa Boriseva (Borisevica), koji je pre postavljanja na to mesto radio kao cinovnik austrijske postanske mreze. U pocetku nije naplacivana postarina za prenos posiljaka, jer su vecinu pisama slali drzavni organi. No, kako se broj privatnih pisama povecavao, u Popeciteljstvu vnutreni dela, koje je bilo nadlezno za postanski saobracaj, doneli su odluku da se od privatnih lica naplacuje postarina, i to prema velicini pisma.

Na osnovu ovog akta postanski saobracaj se obavljao sve do 1866.godine kada je knez Mihailo Obrenovic 25.januara potpisao Zakon o posti.

U Ustrojeniju poštanskog zavedenija su navedene poste, post-ekspedicije i menzulane koje drzava namerava da ustanovi:

Poste: Beograd i Aleksinac.

Post-ekspedicije:
Smederevo, Grocka, Pozarevac, (Donji) Milanovac, Negotin, Radujevac, Fetislam (Kladovo), Kolari, (Smederevska) Palanka, Batocina, Jagodina, Cuprija, paracin, Supeljak (Jovanovac) Kragujevac, Brusnica (Gornji Milanovac), Cacak, Pozega, Mokra Gora, Palez (Obrenovac), Sabac, Loznica, Svilajnac, Zajecar, Gurgusovac (Knjazevac), (Soko) Banja, Krusevac, Karanovac (Kraljevo), Raska, Ub, Valjevo, Ljubovija i Raca (na Savi).

Menzulane: (bile su predvidjene u svim mestima u kojima su postojale poste I post-ekspedicije, osim u Smederevu, Sviljancu, Radujevcu, Cupriji I Paracinu, a predvidjene su u mestima u kojima poste nisu otvorene u Krusevici (Kucevo), Brzoj Palanci, Krivom Viru, Trsteniku i Studenici.

Znacaj mesta i broj posiljaka odlucivali su gde ce negde postojati posta ili post-ekspedicija, a od toga je zavisio i broj sluzbenika.

Poste i menzulane su bile spojene mrezom postanskih linija. Glavne poštanske linije su:
1. Beograd–Radujevac (preko Grocke, Požarevca, Kruševice, Donjeg Milanovca, Prahova, Brze Palanke i Negotina);
2. Beograd–Aleksinac (preko Grocke, Kolara, Palanke, Batocine, Jagodine, Cuprije, Paracina i Šupeljka);
3. Beograd–Mokra Gora (preko Grocke, Kolara, Palanke, Batocine, Kragujevca, Brusnice (Gornjeg Milanovca), Cacka, Požege i Užica);
4. Beograd–Loznica (preko Paleža (Obrenovca) i Šapca).

Pored ovih, glavnih, ustanovljeno je još 10 sporednih poštanskih linija.

Doneta je i Uredba o naplaćivanju poštanskih taksa u Srbiji. Primenjen je sistem tarifiranja pismonosnih pošiljaka po težini bez obzira na udaljenost, a vrednosne pošiljke (amaneti) tarifiraju se prema vrednosti. Novine se prenose besplatno.

U ovom dokumentu prvi put se pominje i „Upraviteljstvo poštansko“. Glavno upraviteljstvo poštansko podignuto je na nivo Poštanskog odeljenja pri Popečiteljstvu vnutrenih dela 1852. godine.

Glavna pošta je bila smeštena u nenamenskim ili privremenim zgradama, najčešće zajedno sa drugim nadleštvima. Upraviteljstvo poštansko i beogradska pošta uselili su se 1842. godine u Ičkovu kuću u današnjoj ulici Кralja Petra, zauzimajući prostorije u prizemlju kuće, gde se nalazio i stan privremenog upravitelja.

Menzulana, konji i sredstva za prenos pošiljaka ostali su u Ismail-aginom hanu, nekadašnjem hanu Turske carske menzulane, na uglu današnjih ulica Кnez Mihailove i Rajićeve, koji je od vlasnika otkupljen 1842. godine. Кako se menzulana nalazila u varoši, zbog higijenskih uslova i mogućnosti izbijanja požara, neimar Hadži Nikola Živković dobio je nalog da kupi plac van varoši, na marvenoj pijaci kod Batal džamije. Otkupljeni su placevi Arse Jakovljevića i Jevte Ugričića, koji su se nalazili u bloku koji čine današnje ulice Кosovska, Palmotićeva i Majke Jevrosime, gde se i danas nalaze poštanske zgrade Telefonske centrale i Ministarstva pošta. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava, punih dvadeset godina nije počelo podizanje poštanske zgrade na ovom placu. Tako je Pošta ostala u Ičkovoj kući sve do bombardovanja Beograda, 5. Juna 1862.godine.

Nakon bombardovanja, Pošta je evakuisana i smeštena u prostorije Poštansko-telegrafskog odeljenja Popečiteljstva vnutrenih dela, u zgradi koja se nalazila na mestu današnjeg Novog dvora u ulici Кralja Milana, dok je za potrebe menzulane otkupljen plac mehandžije Marka Tomića, koji je bio poznat po mehani „Кod dva bela goluba“. Zbog otežanih uslova rada u okviru ministarstva, Pošta se nekoliko puta selila po privatnim zgradama, dok nisu prikupljena potrebna sredstva za podizanje zgrade Glavne pošte na kupljenom placu kod Batal džamije. Zidanje zgrade je počelo 1864, a poštanska služba je useljena dve godine kasnije.

Naredne godine obeležene su aktivnostima na uređenju poštanskog saobraćaja. Uvode se pravila o uniformama, postavljaju prvi poštanski kovčežići, a Srbija 1855. godine započinje telegrafski saobraćaj. Time izlazi u susret ne samo svojim privrednim i političkim potrebama, već i drugim evropskim zemljama koje su imale potrebu za najkraćim putem ka Istoku.

Izvor: Miodrag Simic “Posta na Moravi”
           Milorad Jovanovic “ Organizacija prenosa pisama u Srbiji u prvoj polovini 19.veka”
           www.beogradskonasledje.rs

Telegraf je bio prvo moderno sredstvo komunikacije, od ključne važnosti za državnu administraciju i vojsku. Zato je profesija telegrafiste bila cenjena i plaćena. Telegrafisti su imali 50% veću platu od sudskih i policijskih pisara, polagali su zakletvu o čuvanju tajne telegrama, a imali su i kitnjaste uniforme sa pozlaćenim ukrasima i sabljom. Veteran tog posla i hroničar starog Beograda Dimitrije C. Đorđević kaže: „Prost svet je od njih više zazirao, smatrajući ih za ljude koji imaju posla sa nečastivima.“

Prvi telegrafi u Srbiji pojavili su se svega deset godina posle primene električne telegrafije u svetu. Telegrafski saobraćaj je odmah po uspostavljanju bio u nadležnosti Ministarstva vnutrenih dela. Ideja o uvođenju javnog telegrafskog saobraćaja u Кneževini Srbiji javila se sredinom 1854. godine.28 Tada je
srpska vlada poslala u Beč svog izaslanika Milivoja Petrovića Blaznavca da povede pregovore radi nabavke linijskog materijala i aparata, kao i stručnjaka za izvođenje radova i nastavnika za obuku telegrafista.

 [attachment=1]

Austrija je bila zainteresovana za ovaj projekat, jer bi se spajanjem njene već postojeće linije Beč–Zemun, preko srpske s turskom linijom, ostvarila najkraća i najbolja telegrafska veza Beč–Beograd–Carigrad. Telegrafski saobraćaj u Srbiji zvanično je otvoren 15. marta 1855. godine, uspostavljanjem međunarodne telegrafske veze sa Austrijom, preko Zemuna.

[attachment=2][attachment=3]
O tome izveštava Popeciteljstvo vnutrenih dela (akt 0H0 114) “Jucerašnjim danom žica telegrafska (je) preko Save prevucena, i na visoke stubove, koji su na jednoj i drugoj obali ove reke podignuti, zategnuta i utvrdena, a potom je ista žica nadležnim nacinom sa žicom Carskog i Kraljevskog Austrijskog telegrafa vezana, tako da je iz Beograda pocevši od današnjeg dana saopštenije otvoreno sa Zemunom, Becom i sa svima štacijama Austrijsko-nemackog telegrafskog sojuza, kao i sa zemljama, koje sa ovim ugovor telegrafski imaju…”

Aр-капија су врата која не воде у хан (мензулану) са улице, него из авлије, позади куће, у велико ограђено двориште где су путници паркирали запрежна кола а запрежну стоку одводили у шталу или везивали за кола. Арџија на ар-капији наплаћивао је улаз и уједно чувао авлију.
(Међу тим су две бедевије већ биле одседлане, које је из ар-капије Лотићеве механе извео арџија Стеван Аџибаба, и Вучић на једну одмах узјаше, па у Коларе одјезди заједно са Пауном Јанковићем, који је час пре Вучића из Аустрије прешао био у Смедрево својој кући, да приправи дочек.) Српске буне, Вучићева буна, прим. Јасон.

Петар Илић Пекета (1787-1843) био је татарин Кнеза Милоша. У тој служби једном му се ово догодило.
Журио је у Цариград, носећи нека важна писма. Путем је частио суруџије да јуре, а мезулџијама давао напојнице да му дају добре коње. Три дана и три ноћи није спавао. Последњег дана Пекета почне да дрема, али се је, ипак, на коњу добро држао. У један мах извади пиштољ, и пусти га на земљу, затим нож, те и њега пусти, скине ћурче, отпаше појас, па се стропошта на пут и захрче, а коњ отрча даље за суруџијама.
Кад се суруџије окрену, и виде, врате се и пробуде Пекету, и покупе му ствари и оружје. Он им тада каже како му се у сну учинило да је код куће, крај постеље, и да се је спремао да легне са својом Анђом, па се зато распасао и скинуо са себе оружје и одело.
Доцније, после татарске службе, Пекета је од Књаза добио чин мајора и постављен на место начелника среза пожаревачког.

[attachment=1]
Татар Богдан Ђорђевић се прочуо у време Вучићеве буне убиством гласника књаза Михајла, пуковника Арсенија Андрејевића Арсе. Арса је најпре био Милошев кувар, али кад год. 1836. умре Сима Милосављевић- Паштрмац, и његов орден остане пуст, Милош напише писмо Садразаму и по Богдану (га) пошаље у Стамбул, и предложи Великом везиру да тај орден да Арси Андрејевићу. Садразам то одобри, и Књаз, својом дипломом, да Арси нишан-и-зишан султански, и унапреди га у пуковника.
За време Вучићеве буне Арса дође Вучићу на руковање, позивајући га да се повинује Правитељству, да се залуд не пролива братска крв, јер он, тј. Књаз, (тобоже) није дошао да се бије с њим већ да мирним начином, пошто саслуша прошеније о смањењу порезе, те враћању жировнице и др., народу у свему удовлетвори, али тек када Вучић наоружане сељаке распусти, солдате и топове у касарне врати, да Књаз Михајло може с миром до конака у Крагујевац да прође, па да се онда лепо поразговарају.
Но, бојећи да народ не преврне на Књажеву страну, Арсу уби његов ортак и побратим татар Богдан Ђорђевић, који се г. 1839. другог понедеоника по Воскресенију Господњем, код неког записа у околини Београда, пред родбином и пријатељима заклео да, ако Арса погине, неће оставити без замене.

Postovani Jason,

Zahvaljujem se puno sto si se prikljucio temi koju sam zapoceo. To je zapravo ono sto sam i ocekivao, da se posetioci i clanovi Palube ukljuce i svojim komentarima doprinesu kvalietetu teme i dopune postojece podatke.

Hvala ti za objasnjenje pojma "Ardzija". I pored svih nastojanja, u meni dostupnoj dokumentaciji, nisam mogao naci adekvatno objasnjenje za navedeno zanimanje. Takodje hvala ti za podatke o prvim tatarima u Srbiji. Vec sam u uvodu rekao da je ovo skracena verzija mog rada, pa sam se zato sa par podataka dotakao i njihove sluzbe.

Inace najpoznatije licnosti koje su se bavile tatarskim poslom u vreme prvog i drugog srpskog ustanka bile su:

Jovanca Spasic (koji je prvi poslat u Carigrad 27. juna 1819. godine i dato mu putnog troska 502 grosa), Stojan Simic, Bogdan Djordjevic, Lazar Randjelovic - Indza, Peketa Ristic, Rista Prendic (koji je bio engleski kurir i imao platu od engleske vlade deset dukata mesecno) bili su najbolje nagradjeni. Njihova godisnja plata  pocinjala je sa 1800 i pela se do 3000 poreskih grosa. Zato su oni vrlo revnosno vrsili sluzbu.

Dok su turski tatari put od Beograda do Carigrada prelazili za sedam do deset dana, srpski tatarin Indza dolazio je iz Carigrada u Beograd za cetiri dana. Jovanca Spasic stizao je iz Carigrada u Кragujevac za pet dana, a tatarin Bogdan Djordjevic koji je posao sa kopijom hatiserifa iz Carigrada 27. avgusta 1830. godine, u Кragujevac je stigao 1. septembra u noc.

Пошта у Београду установљена је 27. маја, а у Крагујевцу 4. јуна 1840. године.
Новине Србске 1840. стр. 169 и 185.
[attachment=1]

Приватна писма примала су се до 11, а званична до 12 сати после подне по турски, а то ће рећи (по српски) до 17 односно 18 часова.

U toku zime 1854/55. gradi se telegrafska linija Beograd-Aleksinac, sa sporednom linijom koja se kod Jagodine odvaja za Kragujevac. Buduci telegrafisti, njih devet, koji su zavrsili najvisu srpsku skolu Licej ili studirali u inostranstvu, za to vreme je obucavao inspector austrijskog telegrafa dr Milicer. Po planu je trebalo da se prva veza u unutrasnjem telegrafskom saobracaju uspostavi izmedju Beograda i Aleksinca. Medjutim zbog kvara u Jagodini, prvi telegram je poslat iz Kragujevca 03.aprila 1855.g. u 12 sati i 45 minuta!
Iz Aleksinca je prvi telegram poslat tek 11.aprila 1855.g.

 
[attachment=1]
20.januara 1855.g. Srbija donosi prvi Telegraficeski zakon Knjažestva Srpskog. Srpska drzava, kao i njena postansko telegrafska uprava, pozvani su da pristupe Medjunarodnom telegrafskom savezu, koji je osnovan 1865.godine, sto je Srbija i ucinila 09.februara 1866.g., kao 17. drzava u svetu.

Telegrafska linija polazila je iz beogradske stanice (štacije), koja je bila smeštena u Praviteljstvenoj kući na mestu današnjeg Starog dvora. Glavni telegraf nalazio se u kući Jovana Milovanovića, nedaleko od kafane „Hajduk Veljko“, na početku današnje Sremske ulice, u periodu od 1861. do 1869. godine, kada je, zbog povećanog telegrafskog prometa preseljen u zgradu koja je bila na mestu Кlasne lutrije.

Telegrafski saobracaj je obavljan putem Morzeovih telegrafskih aparata, koji su se zbog svoje jednostavnosti, malih dimenzija, pouzdanosti i niske cene u Srbiji odrzali citavih 100 godina! Hjuzovi telegrafski aparati su u telegrafski saobracaj Srbije uvedeni tek 01.oktobra 1891.g. ali zbog visoke cene, glomaznosti i komplikovanog mehanizma, korisceni su samo u Beogradu i Nisu i to na medjunarodnim linijama.

U prvoj polovini XIX veka uniformisanje u Srbiji je bilo posledica emancipacije drzavnog i drustvenog zivota. To je bila vazna potreba tadasnjeg razvoja Srbije. Srbija je tezila da sto pre stane u red sa evropskim zemljama.
Ukaz o uniformama cinovnika gradjanskih i vojnih stupio je na snagu 15.aprila 1850.godine. U to vreme biti ukazni cinovnik vila je velika cast. Cinovnici su se smatrali posebnim stalezom.

Uniforma postanskih cinovnika je bila evropskog kroja. Kao svecana kappa privremeno je nosen fess a izvezenim srpskim grbom. To je trebalo da manifestuje lojalnost prema Turcima. Uniformu je cinio mundir sa dugim I sirokim pesevima bez epoleta, vez na kragni, grbovi na dugmetima (bilo ih je 9 komada) i sablja sa temnjakom.
Prva postanska uniforma uvedena je 1850.godine. Odlikovala se otvoreno zelenom kragnom, zarukavljem i ispuskama. Vez na kragni je bio u obliku izvezene cerove grancice sa liscem i zirovima. Izgled grancica oznacavao je klasu cinovnika.

Uvodjenjm telegrafa u Srbiji pojavila se potreba da se za novouspostavljenu struku propise uniforma. Uniforma je bila od fine plave coje zatvorene boje. Mundir je bio dugacak, sa pozlacenim metalnim dugmetima (9) na kojima je bio reljef grba Knezevine Srbije. Okovratnik mundira je bio od kadife boje trule visnje. Oko mundira je bio pozlacen pojas (kais) o kome je visila sablja. Pantalone su bile dugacke. Kacket je bio ruskog tipa, sa malim suncobranom I malim dnom, obrucem od kadife boje trule visnje.
 
[attachment=1]
Po pravilima iz 1895.godine, postansko-telegrafske uniforme imaju vise civilni nego vojni karakter. To je posledica politicko drustvenog razvoja Srbije tog vremena. Ovim pravilnikom predvidjena je uniforma I za zensko osoblje koje se pocelo primate u postansko-telegrafsku struku.

[attachment=2]
Posle nekoliko godina, 01.avgusta 1900.g. doneta su Pravila za sluzbenu odecu postansko-telegrafskih sluzitelja i to: raznosaca pisama, telegram I amanita, seoskih postonosa, cuvara telefonskih i telegrafskih linija i kancelarijskih sluzitelja. Za vreme sluzbe oni su morali nositi uniformu-sluzbeno odelo. Nije im se zabranjivalo da ga nose i kada nisu na duznosti. Uniformisanje Ije imalo za cilj da sacuva ugled drzave I sluzbenika.

Poštansko sanduče je sandučić u koji korisnici mogu ubaciti obične pismonosne pošiljke kako bi ih davalac poštanskih usluga otpremio primaocima. Koristi se i naziv poštanski kovčežić jer se pod terminom poštansko sanduče podrazumeva i sanduče u koji Poštari ubacuju dolazna pisma korisnicima u stambenim zgradama.
Prvi poštanski sandučići su se pojavili u Parizu 1653. U Berlinu 1766, na teritoriji Austrougarske oko 1850.

[attachment=3][attachment=2][attachment=1]      
Postanski sanducici se uvode u Srbiji, odnosno Beogradu kao posledica bombardovanja Beograda od strane Turske posade sa Kalemegdana 1862.godine. Tom prilikom je ostecena menzulana i posta koja se nalazila u Praviteljstvenoj kuci preko puta Saborne crkve. Zbog toga je posta preseljena na batal dzamiju koja je bila prilicno udaljena od Savamale gde je bio centar beogradske carsije iz tog vremena. Kako je ondasnjim trgovcima lokacije nove poste bila daleko trazili su od beogradskih vlasti da im se postavi jedna postanska podruznica (izdvojena posta). Kako se tom zahtevu nije moglo udovoljiti odluceno je da im se postavi postansko sanduce u koje mogu stavljati postu za slanje. Na ulicama Beograda prvi su postavljeni 1863 što je i objavljeno u “Srbskim novinama” broj 97 od 17. avgusta 1863.godine. Vest je glasila “za olakšavanje predavanja pisama na poštu beogradsku, Ministar unutrašnjih dela naredio je da se pri Odeljenjima Upraviteljstva varoši Beograda nameste sandučići”.
Prvi sandučići su bili od drveta i rok trajanja im je bio kratak. Kasnije su zamenjeni metalnim.

[attachment=4]
Sa uvodjenjem postanskih maraka u Srbiji 1866.godine postanski kovcezici-sanducici dobijaju jos vise na znacaju, jer zalepljena postanska marka znacila je da je postarina za pisma unapred placena i time je omogucen prenos pisma na zeljenu adresu.

Redovne poštanke marke i vrednosnice služe za opštu upotrebu i izdaju se zavisno od potreba poštanskog saobracaja. Redovne poštanske marke koriste se kao sredstvo placanja, korišcenja poštanskih usluga u unutrašanjem i medunarodnom poštanskom saobracaju. Poštanska marka, žigosana poštanskim žigom u okviru poštanskog sistema odnosno poštanskog sistema neke zemlje, nalepljena na bilo koju poštansku pošiljku, predstavlja potvrdu o plaćenoj i naplaćenoj poštarini za određenu vrstu poštanske usluge u prenosu pošiljke od pošiljaoca do primaoca. Korišćenje poštanskih maraka je najrašireniji način plaćanja poštanskih usluga.


Kneževina Srbija uvodi prvu poštansku marku i poštanski žig od 1840. godine kada je i otvorena prva državna pošta za javni poštanski saobraćaj u Beogradu, i doneta Odluka 1841. godine o Zavedeniju poštanskoga ustrojenija u Kneževini Srbiji od 17. marta 1841. godine. Zakonom o pošti, koji je donet 1. maja 1866. godine, zvanično je predviđeno da Praviteljstvujušća knjigopečatnja (Državna štamparija ) štampa i izdaje poštanske marke.

Prve srpske poštanske marke su izdate 1. jula 1866. Po ugledu na druge napredne zemlje, zakonom od 25. januara 1866. preuređena je poštanska služba i uvedeno plaćanje poštanskih taksi markama. Upotreba maraka trebalo je da počne 13. maja 1866. ali je Carska državna štamparija u Beču, kod koje su štampane prve poštanske marke Kneževine Srbije, nešto zadocnila sa isporukom pa su prve poštanske marke mogle biti puštene u tečaj tek 13. jula 1866. Još jedno kratko vreme, neke pošte, najčešće iz razloga što ih uprava pošta nije na vreme snabdela potrebnim količinama maraka naplaćivale su taksu u gotovom novcu. Otuda se nalaze i pisma sa datumom posle 1. jula po starom kalendaru na kojima nema poštanskih maraka već je kao dokaz naplaćene takse stavljen žig „Naplaćeno”.

Na prvoj srpskoj marki prikazan je grb Kneževine Srbije pa je ona nosila naziv „grbuša“, iznad je stajao natpis „K. S. POŠTA” (kneževska srpska pošta), a ispod cena od jedne pare.
 
[attachment=1]
Te 1866. godine izdato je kasnije jos pet maraka (cene su bile, redom: 1 para, 2 pare, 10 para, 20 para i 40 para).
[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]
          

Poštanski žigovi nisu nastali u jednom trenutku i na jednom mestu. Njihova primena je uslovljavana ubrzanim razvojem i modernizacijom poštanske službe, otvaranjem novih pošta, kao i sve većom količinom poštanskih pošiljaka u prometu. U svakom slučaju, poštanski žig je kao sredstvo rada pošte istovremeno i identifikacioni element vremena i sredine u kojoj je korišćen.
Prvi poštanski žig pojavio se znatno pre od pojave prve poštanske marke. Njegov značaj nije bio manji od svog mnogo poznatijeg sledbenika.
 
[attachment=2]
Žig, kao posebna oznaka u poštanskom saobraćaju, nastao je iz potrebe da se precizno označi kada je pismo primljeno u pošti. Sa pojavom poštanske marke korišćenjem žiga sprečava se ponovna upotreba iste marke za frankiranje pošiljke. Pored datuma, poštanski žig vremenom dobija i druge karakteristike kao što su mesto i broj pošte gde se koristi, tačno vreme kada je upotrebljen, kao i oznaku službenika koji ga koristi.

Po svojoj nameni mogu se razlikovati žigovi pošte sa kojih se pisma šalju, zatim prijemni žigovi – žig pošte u koju je pismo stiglo i žigovi pošta kroz koje je pismo u svom tranzitu prošlo. Tu su i žigovi putujućih pošta sa imenom dve pošte. U predelima koji su retko naseljeni javljaju se pošte jedne oblasti, čija je funkcija sakupljanje pisama i njihova dostava većim poštama, gde se vrši dalja manipulacija. Žigovi ovakvih pošta zovu se mesni žigovi.

[attachment=1]

Pored toga, žigovi mogu da označavaju da je pošiljka oslobođena od poštarine, odnosno da je poštarina plaćena unapred. Pa ako i sam poštar olovkom napiše da je poštarina plaćena, to se može smatrati odgovarajućim žigom. Ta vrsta žigova se označava kao rukopisni žigovi.
Pored običnih žigova, koji nose naziv pošte i datum, razlikuje se čitav niz ostalih žigova kao što su: vojni, cenzurni, prigodni, ambulantni, propagandni i reklamni žigovi.

Cenzurni zigovi...

Prigodni zigovi...

Ambulantni zigovi...

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Propagandni zigovi...

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Reklamni zigovi...

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

U specifičnim istorijskim okolnostima vojska može delimično ili potpuno da preuzme organizaciju i kontrolu nad poštanskim saobraćajem. Tada se javljaju žigovi koji nose oznaku vojne jedinice pa se oni zovu još i žigovi vojne pošte.

[attachment=1][attachment=2]    
U takvim vremenima javljaju se i cenzurni žigovi, koji označavaju da su pošiljke, pre nego što su upućene na datu adresu, pročitane i cenzurisane. Ovi žigovi ne sadrže oznaku mesta i datum, ali to ne umanjuje njihov značaj, tim pre ako su bili u obaveznoj upotrebi. Uz cenzurne žigove tesno su povezani i logorski žigovi, koji imaju sličnu namenu, osim što se koriste u zarobljeničkim kampovima i logorima. Posebno su interesantni oni iz Drugog svetskog rata.

[attachment=3][attachment=4]
U ratu mogu da se jave i propagandni žigovi, koji nose razne političke poruke. Njihova upotreba nije obavezna pa kao takvi obično ne čine izdvojenu oblast u markofiliji. Naravno, ukoliko je to moguće, uvek je lepše imati pismo sa takvim žigom. Od propagandnih treba razlikovati reklamne žigove – flamove. Pojedine firme ili organizacije dobijaju pravo, u dogovoru sa poštom, da se uz mašinski žig stavi odgovarajući dodatak žiga na kome će biti napisana reklamna ili neka druga poruka. Često sama pošta koristi flamove za svoje poruke poput: „Poštanski broj – sigurnija dostava”, „PTT Vam želi srećnu Novu godinu”...

Nakon pojave prigodnih maraka javljaju se i prigodni žigovi sa sličnim ciljem: da obeleže značajne događaje i godišnjice. Među ovim žigovima posebno mesto zauzimaju žigovi prvog dana. Treba napomenuti da je u filateliji veoma važno da li je žig udaren ručno ili mašinski, a i boja žiga ima važnu ulogu. Sam poštanski žig je često ključan elemenat za dokazivanje autentičnosti nekog pisma.

U vreme Petra I Кarađorđevića marke su bile ćirilične, a žigovi dvojezični – na srpskom i francuskom jeziku.

 [attachment=5] [attachment=4]   
Vojni zigovi su bili iskljucivo cirilicni.
 
[attachment=2]
У Краљевини СХС и Краљевини Југославији од 1919 – 1941. г. и марке и жигови су били двоазбучни.

[attachment=3]

Period vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića (1842—1858) poznat je kao period vlade ustavobranitelja, jer su pravu vlast imali članovi Državnog saveta, koji su zapravo činili jedno oligarhijsko telo. Naziv ustavobranitelji potiče od njihovog zalaganja za strogo poštovanje Turskog ustava. Ovaj period predstavljao je period razvoja Srbije, jer su ustavobranitelji svoja široka ovlašćenja koristili za donošenje brojnih zakona, izgradnju prvih industrijskih postrojenja i ustanovljavanje institucija od značaja za mladu državu. Srbija dobija birokratski aparat, a započinje se i politika slanja mladih i perspektivnih studenata na čuvene inostrane univerzitete.

Period ustavobranitelja okončan je sukobom između kneza i Saveta, što je rezultiralo vraćanjem na presto kneza Miloša i njegovom kratkotrajnom drugom vladavinom. Posle njegove smrti, 1860. godine na presto po drugi put dolazi knez Mihailo.

Period vladavine kneza Mihaila obeležen je na spoljašnjem planu velikim napretkom u pogledu samostalnosti Srbije. Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u unutrašnjoj politici Srbije, a važeći „Turski ustav“ je ukinut, promenom niza zakona bez saglasnosti Porte, došla su sasvim druga zakonska naređenja, što je trebalo da pokaže samostalnost Srbije i na unutrašnjem planu. Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, upornom politikom uspeo je da izdejstvuje povlačenje svih turskih posada iz srpskih gradova 1867. godine.

Lični režim kneza, koji bi se mogao nazvati i prosvećenim apsolutizmom (jer je knez ulagao napore u modernizaciju i reforme u Srbiji) stvorio je otpor kod određenih liberalnih krugova u Srbiji, koji će preuzeti ekstremne korake u uklanjanju kneza sa vlasti. Pod okolnostima koje do danas nisu razjašnjene, knez Mihailo ubijen je 29. maja, 1868. godine u Košutnjaku. Budući da knez Mihailo nije ostavio zakonitih potomaka za naslednika je izabran unuk Miloševog brata Jevrema, Milan Obrenović.

Poštovani kolega, koju vrstu žigova svrstavate u reklamne, cenzurne i propagandne? Koju literaturu koristite?

Reklamni žigovi-flamovi reklamiraju razna preduzeća ili događaje, a upotrebljavaju se kod automatskog žigosanja pošiljaka. Takovi žigovi nazivaju se jos i plamencima.

Pojedine firme ili organizacije dobijaju pravo, u dogovoru sa poštom, da se uz mašinski žig stavi odgovarajući dodatak žiga na kome će biti napisana reklamna ili neka druga poruka. Često sama pošta koristi flamove za svoje poruke poput: „Poštanski broj – sigurnija dostava”, „PTT Vam želi srećnu Novu godinu”...

[attachment=1]

Cenzurni žigovi označavaju da su pošiljke, pre nego što su upućene na datu adresu, pročitane i cenzurisane. Ovi žigovi ne sadrže oznaku mesta i datum. Cenzorne zigove srecemo uglavnom za vreme trajanja I i II svetskog rata.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Propagandni žigovi, obicno nose razne političke poruke.

[attachment=1]

Prigodni žigovi upotrebljavaju se za poništavanje maraka i izdaju se na prigodnim omotnicama, kovertama kojima se upotpunjuje određeno izdanje maraka. Prigodni žig je u upotrebi odredjeni vremenski period (moze biti samo jedan dan), a motiv na žigu i prigodnoj koverti je u skladu sa motivom na poštanskoj marki.

[attachment=2][attachment=3]    
Prigodni žigovi mogu biti ručno otisnuti ili se otiskuju masinski. Žigovi moraju biti u crnoj boji. Ima mnogo slučajeva da su upotrebljavani žigovi u boji, najčešće crvenoj, ali ima i drugih boja, čak i zlatne.

[attachment=4][attachment=5]


Deo literature: Ivo Draganić, Hrvatska filatelija
                      Zadarski filatelist br.14/VIII
                      www.posta.hr/filatelija/potanski-igovi/pretraga-5270

Jedna od prvih poštanskih zgrada u Srbiji se nalazi u Kruševcu, a zanimljivost je da i danas ima istu namenu.


[attachment=1]

[attachment=2]

Zahvaljujem na brzom i iscrpnom odgovoru.

Da nastavim dalje...

TEMELJI MODERNE  SRPSKE POSTE I TELEKOMUNIKACIJA (1866-1918)

Godine 1866. donet je Zakon o poštama, koji je, sa izmenama i dopunama važio do 1918. godine. Donošenje novog zakona predstavljalo je veliki napredak ka unapređenju poštansko-telegrafske službe. Pored otvaranja većeg broja poštansko-telegrafskih stanica, novi zakon predviđao je i štampanje poštanskih maraka, postavljanje poštanskih kovčežića, otvaranje opštinskih pošta, uvođenje kolskog saobraćaja i smanjenje tarifa.

Knez Mihailo je 1858.godine shvatio gde se nalazi Srbija. Shvatio je da se njen polozaj moze iskoristiti, ako preko nje krene zapadna Evropa na istok i obrnuto. A onda je dobio podatak da u Srbiji postoji samo 800-900 km kaldrmisanih puteva. Odmah je preduzeo mere da se otpocne sa rekonstrukcijom starih i izgradnjom novih puteva. Dvadeset godina kasnije (1878.g.) Srbija je imala 3.415 km kaldrmisanih puteva. Naravno pre uvodjenja postanskih kola u prenosu poste koristili su se jahaci konji.

Sa popravljanjem stanja drumova, u Srbiji je omogucena i upotreba kola za prevoz posiljaka i putnika. Jos 1.oktobra 1865.g. a zatim i 10.februara 1866.g. Minstarstvo unutrasnjih dela se obratilo ministarstvu vojnom, da za potrebe postanske sluzbe izradi 64 dvokoloce, 10 putnickih, pokrivenih i 38 srednjih nepokrivenih kola. Osim za izradu kola, Ministarstvo vojno je zamoljeno da Upraviteljstvu postanskom ustupi jedan broj vojnih teretnih konja. Vec 27.aprila 1866.g. postama je poslat raspis da ce prve dvokolice od 01.maja 1866.g. biti rasporedjene na postanskoj liniji Beograd-Aleksinac u mezunlanama u Beogradu, Velikoj Plani, Brzanu i Aleksincu.

U toku leta i jeseni dvokolice su dobile poste: Kragujevac, Obrenovac,Valjevo, Sopot, Arandjelovac, Grocka, Smederevo, Pozarevac, Veliko Gradiste, Loznica, Sabac, Raca, Jovanovac, Krusevac, Trstenik, Karanovac, Cacak, Gornji Milanovac, Svilajnac, Soko Banja, Knjazevac, zajecar, Negotin, Brza Palanka, Kladovo i Tekija. Ova kola nisu imala gibnjeve pa su bila jako neudobna za voznju. Stanje se popravilo posle 1876.g. kada je Vojna radionica iz Kragujevca pocela da proizvodi kola sa gibnjevima po ugledu na ruska sanitetska vozila.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Srbiji je Berlinskim kongresom nametnuta obaveza izgradnje zeleznicke pruge od Beograda do granice sa Turskom. Isto tako, na kongresu je insistirano da u sastavu zeleznickih kompozicija obavezno bude ukljucen i postanski vagon. Zbog toga je u okviru prve zeleznicke kompozicije na relaciji Beograd-Nis, 03.septembra 1884.g., bio prikljucen i postanski vagon. Ti prvi postanski vagoni sluzili su vise kao magacin za prevoz poste, da bi tek 04.oktobra 1884.g. postali putujuca posta, posto je u njima bilo moguce da se primaju i razvrstavaju posiljke kao u posti.
Prve zeleznicke putujuce poste bile su Beograd-Nis, da bi 01.septembra 1886.g. linija bila produzena do Vranja. Kasnije su putujuce-ambulantne poste dodavane kako se koji krak zeleznicke mreze gradio.

[attachment=1][attachment=2]

Vlada Švajcarske sazvala je međunarodnu konferenciju u Bernu, 15. septembra 1874. godine. Konferenciji su prisustvovali delegati iz dvadeset i dve zemlje.
9. oktobra iste godine osnovan je Svetski poštanski savez. Iako još nije bila u potpunosti nezavisna država, među velikim zemljama osnivačima – potpisnicima ugovora, kao što su Austrougarska, Belgija, Danska, Egipat, Francuska, Grčka, Holandija, Italija, Luksemburg, Nemačka, Norveška, Portugal, Rumunija, Rusija, Sjedinjene Američke Države, Španija, Švajcarska, Švedska, Velika Britanija, Turska nalazila se i Srbija.

Poštanska uprava Srbije dostavila je Ugovor i Pravilnik Narodnoj skupštini na ratifikaciju 12. februara 1875. godine.

Predstavnik Srbije na konferenciji i jedan od osnivača Svetskog poštanskog saveza, bio je Mladen Ž. Radojković, koji je zastupao Srbiju na više međunarodnih konferencija i kongresa. Rođen je u Požarevcu 1832. godine, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju i licej u Beogradu. Godine 1866. postavljen je za sekretara Poštansko-telegrafskog odeljenja u Ministarstvu inostranih dela i počeo da predstavlja Srbiju na međunarodnim poštanskim i telegrafskim konferencijama i kongresima u Temišvaru, Beču, Budimpešti, Bernu, Parizu.
 [attachment=1]
Radojković je bio čovek retke sposobnosti i obrazovanja. Govorio je nekoliko jezika i Srbija nije imala podesniju ličnost koja bi je predstavljala. Svi važniji događaji iz tog perioda istorije pošte u Srbiji vezuju se za njegovo ime. Kao stručnjak za međunarodne telegrafske obračune, bio je angažovan u rešavanju telegrafskog spora između Srbije i Turske koji je trajao sedam godina. Njegovim zalaganjem i umešnošću spor je uspešno okončan 1866. godine.
U ime Srbije, u Pešti je sa predstavnicima Austrougarske, 1868. godine redigovao i potpisao prvu Poštansku konvenciju između ove dve zemlje. Konvencijom je, posle 34 godine, ukinuta austrijska pošta u Srbiji.
I posle penzionisanja, Radojković je bio vrlo aktivan: radio je kao honorarni prevodilac Ministarstva inostranih dela, nastavnik u poštansko-telegrafskoj školi i statičar Poštansko-telegrafskog odeljenja. U periodu od 1898–1899. godine, bio je i administrator Poštansko-telegrafskog vesnika, u kome je objavio i dva rada: „Istorija pošte u Srbiji” i „Epizoda iz prvih vremena naših telegrafa”.

Razvoj telefonije započinje 1883. godine.

Zasluga za uspostavljanje prve telefonske linije u Srbiji pripada Pantelejmonu-Panti Mihajloviću koji je od srpske vlade dobio koncesiju na uvođenje telefonskog saobraćaja i koji je prvi instalator i propagator novog izuma.

[attachment=1]

Mihajlović je 14. marta 1883. povezao Geografsko odeljenje Ministarstva vojnog (zgrada u kojoj je do kraja prošlog veka bila kafana "Tri lista duvana") i inženjersku kasarnu (preko puta Botaničke bašte).

[attachment=4][attachment=2]
    

Prvi razgovor vodili su vojni ministar Tihomilj-Teša Nikolić i kapetan Kosta Radosavljević.

 [attachment=3][attachment=5]

Za službene potrebe pojedinih državnih nadleštava u to vrema – pošte, policije i železnice, postojale su interne telefonske mreže. Panta Mihajlović je odmah instalirao još dve linije, od stare skupštine (na uglu Kneza Miloša i Kraljice Natalije) do Ministarstva policije (zgrada današnjeg Predsedništva Srbije) i od Velike škole (današnja zgrada Rektorata, gde se nalazila vatrogasna osmatračnica) do Požarne čete (preko puta na Studentskom trgu). Od privatnih lica samo je Đorđe Vajfert naručio pet telefonskih priključaka.

Tadašnja vlast, nažalost, nije bila dovoljno finansijski sposobna da podrži Pantine ideje o širenju mreže, pa je razvoj javnog telefonskog saobraćaja u Srbiji morao da zastane – na oko deceniju i po.

Prva međumesna telefonska veza za potrebe dvora i državnih organa uspostavljena je 1886. godine između Beograda i Niša, a telefonski razgovor vodili su kralj Milan Obrenović i Milutin Garašanin.
Za vreme srpsko-bugarskog rata, u toku primirja, januara 1886. godine, bila je uspostavljena telefonska veza između Beograda i Niša. Vrhovna komanda nije bila zadovoljna brzinom otpremanja depeša, pa je dala naređenje Anti Jovanoviću, inspektoru vojnih telegrafa, da za 18 sati uspostavi telefonsku vezu između ovih gradova. Pošto je naređenje trebalo da se izvrši u nemoguće kratkom roku, upotrebljene su stare telegrafske žice, ali su one stvarale velike smetnje u vezi. Telefonske aparate i materijal u Nišu su doneli Dragomir Brzak, sekretar Poštansko-telegrafskog odeljenja, i mehaničar Gustav Haber. Ipak, povezivanje Beograda sa Nišom preko slušalice očekivalo se sa ogromnim nestrpljenjem. Na jednoj strani aparata, u Nišu, bio je kralj Milan Obrenović, a na drugoj, u prestonici, Milutin Garašanin, ministar inostranih dela. Jedva su se čuli. Pošto je upozoren da govori glasnije, Garašanin je odgovorio: "Veličanstvo, ja govorim tako jako, da kad bi se popeo na toranj Saborne crkve, vi biste me morali čuti u Nišu i bez telefona!" Tako je propao prvi pokušaj da se uspostavi pouzdana međugradska veza.

Ovu međumesnu telefonsku liniju, jedinu u tadašnjoj Srbiji, kralj Aleksandar Obrenović ustupio je Zadruzi poštansko-telegrafskih službenika 1895. godine, za potrebe prenosa koncerta koji su istovremeno održavani u Beogradu i Nišu u humanitarne svrhe. Tim povodom priređena je zabava u sali „Кod Кolarca“.


Dve godine kasnije, na predlog načelnika Poštansko-telegrafskog odeljenja Ž. Anđelića, a u interesu "bržeg sporazumevanja i rada, koji u mnogim prilikama valja odmah u minutu raspraviti", odobreno je da se Odeljenje poštansko-telegrafsko veže telefonom sa Ministarstvom narodne privrede, centralom i staničnom poštom, Telegrafom i ekonomijom poštanskom. Odobren je iznos od 1.300 dinara za opreme. Oprema je kupljena kod firme Tajrih i Leopold u Beču, a ceo posao odobrio je 26. jula 1888. ministar narodne privrede.

Devet godina je potrajala nabavka materijala i aparata, kao i donošenje zakonskih akata o uređenju javnog telefonskog saobraćaja. Konačno, maja 1899. proradila je prva induktorska centrala u Beogradu tipa "Berliner". Postavljena je na prvom spratu zadužbine Ilije Kolarca, u kojoj se tada nalazila Glavna gradska pošta i Glavni telegraf, i imala je mesta za 50 brojeva. Putem štampe obavešteno je "građanstvo naše prestonice da se za njegovu privatnu upotrebu pruža mogućnost korišćenja telefonskim saobraćajnim sredstvom, tom kulturnom tekovinom novijeg doba, koju imaju svi gradovi u Evropi". Načelnik PTT odeljenja Stevan Popović održao je čak i konferenciju za novinare.

Iako su svečanom predstavljanju blagodeti telefonije prisustvovali i skoro svi srpski bankari, većina privrednika i mnoštvo trgovaca, na poziv za pretplatu odazvalo se malo građana. Prvi je probio led novinar Ljuba Bojović (Bojić), osnivač "Večernjih novosti", koji se smatrao glasilom liberala. On je imao čast da njegov broj telefona bude 1. Prvi telefonski korisnici dobijali su dva aparata: jedan za govor, drugi za slušanje. Kad se došlo do broja 13, stalo se, jer ga niko nije hteo. Jedan poznati beogradski advokat čak je poručio po svom kuriru ne samo da neće trinaesticu, nego ni brojke koje u zbiru daju baksuzni broj. Na kraju je broj 13 prihvatio Ljuba Srećković u ime Beogradske klanice.

[attachment=3][attachment=1][attachment=2]

Poštansko-telegrafsko-telefonskoj upravi nije preostalo ništa drugo nego da preduzme što veću agitaciju među građanima, što je u to doba podrazumevalo da se ide i od vrata do vrata. Činovnici su krenuli od trgovaca u glavnoj beogradskoj štrafti Knez Mihailovoj ulici ne bi li ih ubedili u značaj Belovog pronalaska. Ali, ni to nije bilo od naročite koristi. Godinu 1899. Glavna telefonska stanica u Beogradu završila je sa svega 28 pretplatnika.
[attachment=4]
Posle prvog telefona u razvoju srpske telefonije ulazi Simens. Ova firma je pobedila na konkursu za izgradnju moderne telefonske centrale 1902. godine. Na konkursu su učestvovale još dve firme iz Berlina i iz Stokholma. Komisija za pregled ponuda zaključila je da je Simensova ponuda najbolja.  Takvoj odluci verovatno je doprineo i Gustav Huber koji je instalirao Simensovu centralu prethodno nabavljenu za Požarevac.
1902. godine, u zgradi u Kosovskoj ulici, montirana je centrala "Simens i Halske" sa hiljadu novih brojeva.
Posle instaliranja beogradske centrale, nastali su problemi sa brojem priključaka i brojem isporučenih telefonskih aparata. I broj priključaka i broj isporučenih telefonskih aparata bili su manji od brojeva predviđenih ugovorom. Glavna kontrola je tražila da ministar građevine odredi komisiju koja bi procenila štetu. Ni posle četiri godine rada komisije, ništa nije bilo urađeno.

U daljem razvoju, do 1903. godine, uspostavljene su telefonske linije od 876 km i 608 pretplatnika. Telefoni su uvedeni u 24 mesta, a već 1905. Srbija je imala 1.203 pretplatnika

Zgrada telefonske centrale u Kosovskoj ulici završena je 1908. godine. Treći sprat je dozidan posle Prvog svetskog rata. Podignuta je na uglu Kosovske broj 47 i Palmotićeve ulice. Sazidana je u vreme kada je Beograd, kao nevelika varoš sa 80.000 stanovnika i oko 8.000 mahom prizemnih kuća, već posedovao moderni vodovod, električnu centralu i predajnu mrežu, električni tramvaj koji je zamenio konjski, već pripremljen generalni projekt „kanalisanja" grada te gotovo poluvekovni običaj prenošenja informacija telegrafom. Po narudžbini Ministarstva narodne privrede još devedesetih godina XIX veka izrađen je projekat za Centralnu zgradu pošte, telegrafa i telefona Konstantina Jovanovića na mestu današnjeg Doma Vojske.

[attachment=1]
Pravi tehnološko-tehnički osnov rađanju auditivne kulture i masovnijeg interpersonalnog saobraćanja telefonom dalo je tek podizanje zdanja za glavni komutator, na novoizabranoj lokaciji, uglu Palmotićeve i Kosovske ulice. Posle studijskog obilaska Telefonske centrale u Pešti 1905, jedne od najsavremenijih u Evropi toga doba, osokoljen inostranim iskustvom, projekat beogradske Centrale izrađuje mladi docent Beogradskog univerziteta Branko Tanazević. Omogućivši postavljanje telefonskih instalacija za 6.000 pretplatnika, okupivši u svome enterijeru odeljenja poštanske i telegrafske službe, zgrada Telefonske centrale sasvim je zadovoljila potrebe malog grada.

Godišnja pretplata za sve telefone postavljene u hotelima, kafanama, kupatilima, pozorištima, i svim zgradama koje služe za javne skupove i zabave, iznosila je 250 dinara, a za sve ostale 125 dinara godišnje. Pet minuta razgovora u javnim govornicama naplaćivao se u radnom vremenu pola dinara, a posle toga dvostruko. Telefonski aparat je koštao 120 dinara, što je bila i mesečna plata telefonske službenice.

Nakon podizanja nove zgrade Telefonske centrale, direkcija pošta Кraljevine Srbije naručila je 1912. godine projekat za Centralnu poštu „Beograd 1“, čija je izrada poverena arhitekti Ministarstva građevina Momiru Кorunoviću. Lokacija na kojoj je bilo planirano podizanje Glavne pošte podudarala se sa onom na kojoj je trebalo da se podigne i zgrada Ministarstva narodne privrede, na prostoru između ulica Braće Jugovića, Pozorišne (danas Francuske) i Simine. Objekat je bio zamišljen kao monumentalni arhitektonski blok, sačinjen od više zgrada, koje formiraju nepravilnu četvorougaonu osnovu sa unutrašnjim dvorištem.
Projekat je poznat u dve verzije: prva iz 1912. sa četiri sprata i druga iz 1914. godine sa sedam spratova.
Međutim, početak radova omeo je Prvi svetski rat, a po završetku rata prostor namenjen podizanju Glavne pošte dodeljen je Srpskoj vojsci za podizanje svog doma.

Ministarstvo pošta i telegrafa ustanovljeno je tek nakon Prvog svetskog rata, rešenjem Ministarskog saveta od 5. januara 1919. godine. Do osnivanja Ministarstva, pošte su bile u nadležnostima drugih državnih organa: Кneževe kancelarije, odnosno Popečiteljstva inostranih dela (1935–1940), Popečiteljstva vnutrenih dela (1840–1882), Ministarstva narodne privrede (1882–1900), Ministarstva građevina (1900–1918). Odmah po osnivanju, u nadležnost Ministarstva pošta i telegrafa ušla je i Poštanska štedionica, osnovana 1921. godine. Ministarstvo pošta i telegrafa ukinuto je 3. aprila 1929. godine, a poslovi su prešli u nadležnost Ministarstva građevina. Već naredne godine, 8. decembra, poštansko-telegrafsko-telefonski saobraćaj prešao je u nadležnost Ministarstva saobraćaja do ponovnog osnivanja Ministarstva pošta, telegrafa i telefona, 1. septembra 1935. godine.

Iako je prva telefonska centrala u Beogradu instalisana krajem 1897. godine, javni telefonski saobraćaj je zvanično pušten u saobraćaj 1. septembra 1899. Godine. Dakle, od tih dana su prvi telefonski pretplatnici mogli da razgovaraju među sobom, uz posredovanje centrale.
Ali, kako su mogli oni koji nemaju telefon u svom stanu ili kancelariji da pozovu nekog ko ima telefon. Nikako, sve do januara 1901. godine, kad su otvorene prve telefonske govornice.

U tri pošte u Beogradu su otvoreni šalteri gde je građanin mogao da popuni obrazac prijave telefonskog razgovora, u koji bi upisao broj telefona sa kojim je hteo da razgovara. A onda je na taj obrazac trebalo da zalepi poštansku marku u visini cene, unapred, prema željenoj dužini razgovora. Telefonistkinja na šalteru bi uspostavila vezu sa pozvanim i uputila pozivaoca u jednu od telefonskih kabina koje su bile postavljene u šalterskoj sali pošte. Te pošte su bile: Glavna pošta (u Кolarčevom zdanju), Pošta Beograd-Sava (u Đumrukani); i Pošta Beograd-Stanica (nalazila se u holu beogradske železničke stanice).

Građani su mogli da razgovaraju i iz objekata gde se sabirao veći broj korisnika, iz hotela, restorana, pozorišta… I ovde je vezu uspostavljao službenik te ustanove (na primer: recepcioner), a pozivalac je razgovarao iz hotelske sobe, kabine ili uslužnog telefona. Pozivalac nije mogao sam nikog da pozove jer tada nije bilo automatske telefonije, odnosno nije bilo telefona sa brojčanikom, kao danas.
      
[attachment=1][attachment=2][attachment=3]
Iz navedenih razloga u Beogradu nije bilo javnih telefonskih govornica, kao objekata, kioska, u gradu, sve dok nije uveden automatski telefonski saobraćaj 1931. godine.


Izvor: Miodrag Simic “Posta na Moravi”
           Milorad Jovanovic “ Organizacija prenosa pisama u Srbiji u prvoj polovini 19.veka”
           www.beogradskonasledje.rs

Da se osvrnemo na jos par stvari veoma bitnih za funkcionisanje postanskog saobracaja....


Koverat

Коverat ili koverta (fr. couvert) je zavoj ili omot za pismo. To je vrsta ambalaže za pisane pošiljke. Po pravilu se izrađuju mašinskim putem, a mogu i ručno, najčešće savijanjem i lepljenjem papira oblika romboida.

Do danas najstariji očuvani oblik pošiljke sa omotom potiče od Vavilonaca (oko 2000. godine p. n. e.). Oni su, svoje zvanične poruke, da se ne bi oštetile prilikom transporta, obmotavali pečenom glinom, tako da je primalac, morao da polomi omot, kako bi pročitao poruku. U srednjem veku, ručno pisane poruke su se obmotavale papirom, a zatim pečatile voskom. Koverat, kakav danas poznajemo, nastale su sa pojavom britanske i francuske poštanske službe, u 17. veku. Osim organizovanja pošte, uticaj na pojavu ovog izuma imala je i zamena pergamentnog običnim papirom, a uticaj je imao i razvoj evropske buržoazije.

U srednjem veku ima više grafičkih dokaza o upotrebi ambalaže za pismo, a 1671. godine, fr. Antoine de Courtin u svom (fr. Nouveau traité de civilité) prvi put pominje kako je na omotaču za pismo ispisana adresa primaoca. Na fracuskoj skupištini (1792.) zatim je odlučeno da svako pismo mora da ima ispisanu adresu primaoca, kako osoba koja ih nosi ne bi morala da otvara i prverava kome je pošiljka upućena. Još kasnije, 23. februara 1820. godine, takođe je u francuskoj odlučeno da se u Parizu svim ulicama daju imena, a od 1830. godine zvanično je počelo i raznošenje pošte po kućama.

[attachment=1][attachment=2]

Dopisna karta

Prva dopisnica sa markom emitovana je u Austriji 01.oktobra 1869.godine. U pocetku dopisne karte su se koristile samo u zemljama porekla. Od 1874.g. I formiranjem Svetskog postanskog saveza pocinju da putuju sirom sveta.
Prva srpska dopisnica (saobracajna karta) zvanicno je pustena u opticaj 01.jula 1873.g. po starom kalendaru. Postanska uprava Knezevine Srbije je prva emitovala dopisnicu medju balkanskim drzavama. Dopisnica (saobracajna karta) je imala ukrasni okvir, ornamente po ivicama, cirilicom napisan naslom “SAOBRACAJNA KARTA” ispod kog je bio grb Srbije u grancicama. Oznaka postarine iznosila je 10 para I imala je lik mladog kneza Milana Obrenovica. Izradjivana je u Drzavnoj stampariji na zuckastom kartonu.
 
[attachment=2]

Od 01.aprila 1881.g. uvodi se umesto saobracajne karte, dopisna karta. Kako je doslo do promene novcanog Sistema vrednost postarine na dopisnici je 5 para. Tada su stampane i dopisnice za medjunarodni saobracaj. Kako je sa proglasenjem 22.februara 1882.g. Kraljevine Srbije doslo u junu iste godine do promene grba, to je novi grb (dvoglavi orao) stampan na dopisnoj karti.

[attachment=3][attachment=1]

U period od 1873.g. do 1915.g. bilo je oko 80 vrsta dopisnica, kako u unutrasnjem tako i u medjunarodnom saobracaju koje se razlikuju po grub, tekstu, boji, vrsti slova I kartona na kojem su stampane i po likovima vladara.

Razglednica


Prva razglednica u svetu vezana je za našeg čoveka – Srbobranca poručnika austrougarske vojske Petra Manojlovića! Manojlović je bio sa službom u Beču kao geodetski oficir, a na njegov predlog u uredništvu lista "Zmaj" Jovana Jovanovića Zmaja štampana je 1870. godine prva razglednica u svetu. Ovaj podatak nalazi se u brojnim stručnim publikacijama vezanim za istorijat razglednica, kao i u enciklopedijama.

Za ovu razglednicu vezana je opet zanimljiva priča. Na kartonu formata poštanske dopisne karte otisnuta je u tehnici bakroreza veduta Carigrada, sa leve i Moskve sa desne strane. Na velikom prostoru po sredini razglednice nalazi se parobrod sa oznakama Srbije, a na obalama su ljudi. Iznad njih je ogroman zmaj koji sve to natkriljuje. Pretpostavka je da je autor svojim crtežom izrazio panslovensku ideju jer taj zmaj natkriljuje ogroman prostor na kome žive upravo slovenski narodi. Tako odštampanu razglednicu Petar Manojlović nije poslao odmah, nego tek sledeće godine. Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Kako ovaj nije znao za ilustrovane karte ili je u njima video izvesne političke neugodnosti, on je pri dnu razglednice rukom dopisao: "Ja sa zmajom nikakva posla neću da imam – ne prima se!" Zatim je vratio razglednicu u Beč.

Izrada razglednice u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja. Na razglednicu su, zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje).

 [attachment=2]

Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas.

Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.

 [attachment=1]

Prva razglednica sa motivom Beograda poslata je 26. februara 1896. godine.

Prve razglednice koje su se pojavile u Srbiji 1896. godine, sa motivima gradova, odmah su izazvale veliko interesovanje, pa je već sledeće godine morao biti donet Pravilnik za izradu dopisnih karata od strane privatnih lica. U početku je prednja strana razglednice bila namenjena i za ilustraciju i saopštenje, a reversna samo za adresu, da bi od 1906. godine slika zauzela celu aversnu stranu.

POSTANSKI SAOBRACAJ SRBIJE U PRVOM SVETSKOM RATU

www.novinenovosadske.rs
http://www.politikin-zabavnik.co.rs
Izvor: “Posta na Moravi” Miodrag Simic

Borba za kolonije izmedju dva neprijateljska bloka, na koja su se podelile vodeće svetske sile, Centralne sile i Anatanta, bila je uzrok prvog svetskog rata. Centralne sile nastojale su da dodju do kolonija.
Na Balkanu, Nemačka i Austrougarska nastoje da prodru na istok, bliski i srednji. Put vodi preko preko Srbije, a Srbija drži glavni komunikacioni pravac na Balkanu, Moravsko vardarsku dolinu, najkraći i najjednostavniji kao i najjeftiniji put izmedju istoka i zapada. Nemački kapital je počeo da gradi Bagdadsku prugu,  saveznici su sa Turskom. Jedino im fali teritorija Srbije, da pruga prodje kroz nju. Srbija je nakon majskog prevrata prestala sa austrofilskom politikom. To se ne svidja Nemcima i pogotovu Austrougarima. Austrougari čak pokušavaju da Srbiju unište ekonomski. Niče Jugoslovenska ideja, ideja da se južnoslovenski narodi oslobode austrougarske i sjedine sa Srbijom. Austrougarska na to gleda kao na smrt. Beč to ne sme dozvoliti. Austrougari moraju da se obračunaju u zemlji ali i van nje, tacnije direktno sa Srbijom.

Kap koja je prelila čašu, bio je Sarajevski atentat na Vidovdan 28. juna 1914. godine. Sva krivica pada na vladu Srbije. Austrougarska izjavljuje da je ona pripremila i izvršila atentat, bez ikakvih dokaza i
23. jula 1914.g. dostavlja ultimativni zahtev u deset tačaka Srbiji. Austrougarska i Nemačka definitivno zele rat sa Srbijom. Srpska vlada morala je da pošalje pozitivan odgovor za 48 sati, kako bi rat izbegla. Odgovor Srpske vlade bio je krajnje popustljiv. Srbija je spremna na ogromne ustupke, pre samo godinu dana izašla je iz balkanskih ratova, treba joj period stabilnosti.Sve tačke su prihvaćene osim šeste tačke, da dodje istražni tim u vezi Sarajevskog atentata. Austrougarska objavljuje rat Srbiji.

Od Srpsko – Austrougarskog rata, nastao je svetski rat. Pored svih katastrofa koje su u dugoj istoriji zadesile srpski narod cini se da je kataklizma Prvog svetskog rata ipak bila najgora od svih. Srbija se nalazila na rubu propasti. Borila se za golo prezivljavanje.

Pošta je jako bitna i u mirnodopskim uslovima jer povezuje ljude, širi vesti, omogućava da ljudi budu u kontaktu i određene stvari obave preko poštanske mreže. Njena uloga u vreme rata je nemerljiva. Ratne prilike značajno su uticale na poštansku komunikaciju, prekinule su se redovne poštanske veze među zaraćenim stranama i na teritorijijama zahvaćenim ratnim sukobima, a poštanska komunikacija odvijala se pod kontrolom vojnih vlasti i uz strogi nadzor. Pošta kao institucija ima veoma značajnu ulogu u mirnodopskim uslovima, ali u ratnim vremenima, dobro organizovana poštanska služba neophodan je i nezamenljivi činilac na vojištu i u pozadini.

Po zakonu o ratovanju, civilne pošte su bile pod vojnom upravom i u početku služile isključivo u ratne svrhe. U svim okružnim komandama organizovane su etapne pošte i telegrafski uredi, a poštanski službenici nisu regrutovani kao vojnici već bi ostajali na radnom mestu.

Interesantno je da je telegram kojim je Austrogarska objavila rat Srbiji, a koji je 28. jula 1914. poslao ministar unutrašnjih poslova, grof Berthold, poslat  redovnom a ne diplomatskom poštom, na službenom francuskom jeziku. Iz Beča, preko Budimpešte telegram je oko podne stigao u Glavnu poštu u Beogradu, ali nije uručen Pašiću, jer je vlada odmah posle ultimatuma otišla u Niš, a Vrhovna komanda za Kragujevac. Iz Beograda telegram je prosledjen do Kragujevca, odnosno do Vrhovne Komande. U to vreme telegrafisti iz kragujevačke postansko-telegrafske (PT) stanice bili su zaposleni i danju i noću oko slanja i primanja telegrama sa sviju strana za potrebe Vrhovne komande.
Upravnik PT stanice bio je Vlada Dimitrijević, a šef telegrafske stanice Vrhovne komande, bio je Marko Protić.

Telegram je primila Ružica Petrović Crepić i na njemu se nalazi njen paraf kao dokaz toga.

[attachment=1]   

Kada su u Vrhovnoj komandi pročitali telegram, i videli da je u pitanju objava rata, te da je vrlo verovatno taj telegram autentičan, upućen je Vladi, koja se tada nalazila u Nišu.

Objava rata obicnim-gradjanskim telegramom bio je nečuven čin ponižavanja Srbije, jer su se takve sudbonosne vesti isključivo lično prenosile diplomate.

[attachment=2]

Ružica Petrović Crepić rođena je 1893. u Kragujevcu. Svršila je dva razreda učiteljske škole u svome rodnom mestu. 1912. prijavila se za postansko-telegrafsku školu koju je završila i u decembru iste god. Postavljena je za privremenog poštara pri PT stanici Kragujevac. Svetski rat zatekao ju je u Kragujevcu. Dolaskom Vrhovne komande u Kragujevac, kao odličan “morzista” (telegrafista) određena je za rad samo na armijskim linijama, gde je povereni posao obavljala na potpuno zadovoljstvo svojih pretpostavljenih.

Prva četiri meseca okupacije civilna pošta nije funkcionisala. Težak period bez vesti trajao je do februara 1916. U junu su vojne vlasti izdale naredbu da se postave poštanski sandučići i pisma su počela da stižu. Bila su kratka, i najčešće sadržala informacije o porodici, zdravlju, novcu, ali i pogibiji.

Postanski saobracaj u Vojnom generalnom guvernmanu (VGG), kako se zvala teritorija Srbije u to vreme, za javnu upotrebu uvodjen je postepeno i to od severa prema jugu. Od 06.marta 1916.godine otvorene su “etapne civilne poste” u Beogradu, Obrenovcu, Sapcu, Valjevu, Smederevskoj Palanci, Arandjelovcu, Kragujevcu i Gornjem Milanovcu. U Krusevcu je posta proradila 01.aprila 1916.gdine. U pocetku dopisivanje je moglo da se obavlja samo u okviru VGG-a, a kasnije u granicama Austrougarske monarhije da bi od septemmbra 1916.godine bilo moguce i sa Nemackom.

U mestima gde je pored poste postojala i telefonska centrala ( a da je bila u ispravnom stanju) i ona je zajedno sa postom stavljana u funkciju, ali je ista bila samo za potrebe okupatorskih snaga. Sredinom 1916.godine, uz dozvolu lokalnih vlasti, na teritoriji VGG-a pocinju da se otvaraju privatne poste. Vlasnici privatnih posta su za svoj posao uzimali naknadu od korisnika po usluznoj tarifi koju je propisivala Komanda mesta. Otvaranjem ovih posta mogle su da se primaju novine, sto je puno znacilo u informisanju stanovnistva o dogadjanjima u svetu, a i o stanju srpske vojske, da ista nije unistena. U vreme pre Prvog svetskog rata, pošta se slala i po selima, gde se raznosila kočijama. Pogotovu kada je poštanska mreža proširena otvaranjem seoskih pošta koje su bile u vezi sa najbližom državnom poštanskom stanicom. Poštar je vozio kočiju sa konjskom zapregom i donosio poštu u selo.

[attachment=1]

Naredbom nadvojvode Fridriha, vrhovnog zapovednika austrougarske vojske, od 20.septembra 1916.godine, postanske takes su iznosile: za pisma do 20 grama 15 filira, za dopisnice 8, za preporuceno pismo 25 filira, za paket do 5 kilograma 80 filira I za postansku uputnicu 15 filira. Cena jedne reci u telegramima bila je 8 filira.

[attachment=1][attachment=2]
    
Od sredine 1916.godine dozvoljeno je funkcionisanje postanskog saobracaja izmedju ratnih zarobljenika i stanovnistva okupiranih teritorija Srbije i Crne Gore. Mogle su se slati postanske dopisnice i pisma kao i uputnice do novcanog iznosa od najvise 500 kruna. U pocetku su dozvoljeni paketi do 5 kilograma da bi se kasnije to smanjilo na tezinu od 300 grama! Veciinom su posiljke sa hranom olaksane, a prema nekim podacima do 40% tih posiljki nikada nije ni stiglo do primaoca, jer je glad vladala i kod okupatora. Za vreme Prvog svetskog rata sva pošta je bila pod strogim nadzorom i cenzurom. Pisma su predavana otvorena zbog censure a na uputnicama i paketima nije smelo biti nikakvih saopstenja. Pošiljke su putovale dugo, preko različitih zemalja i ženevskog Crvenog krsta. Da bi pošiljka stigla do odredišta bilo je potrebno više meseci, jer je prolazila nekoliko strogih kontrola u različitim zemljama, o čemu svedoče pečati na pismima. Zbog cenzure, sva pisma su morala da budu na latinici, koju je mali broj ljudi znao. Ispisana tuđim rukopisom, često su izazivala sumnju i stavrala nesporazume.

Tako u jednom pismu, Ana Gospavić iz Valjeva traži od supruga Jovana, rezervnog poptporučnika 2. puka Drinske divizije, da joj pošalje fotografiju, kako bi se uverila da je on živ. On joj odgovara:
Draga moja Ana,
Zdravo sam što tebi, Miki i svim našim želim. Čudi me od koga ste mogli čuti za mene kako nisam živ, kad sam ti često pisao. Sliku ti ne mogu poslati, ovu koju sada imam ne bi dobila. Moje je zdravlje odlično, iako sam proveo zimu na velikoj visini a i sada imamo još malo snega.


[attachment=1]

Postanski saobracaj u srpskoj vojsci na Krfu

Posle prelaza preko Albanije, Srpska vojska i ono Srba koji su sa njom krenuli u neizvesnost, stigli su na Кrf. U toku 1916. godine vojska se oporavila i bila je prebačena na Solunski front. Na Кrfu je ostala srpska vlada i državni organi koji su se ponovo organizovali.

Pri srpskoj vladi uspostavljeno je i Ministarstvo pošta sa ministrom Miloradom Draškovićem. Međutim, za ovo ministarstvo nije bilo previše posla, jer je ono upravljalo uglavnom vojnim poštama, formiranim pri jedinicama Srpske vojske. Doduše pošiljke su pristizale, od Srba rasutih po svetu, od ranjenih i iznemoglih vojnika smeštenih u severnoj Africi, od srpskih đaka i studenata raspoređenih u Francuskoj i Engleskoj, ali i od one nejači koja je ostala u Srbiji, preko švajcarskog Crvenog krsta. Sva ta pošta je dolazila na Кrf, glavnoj vojnoj pošti pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske, odakle je usmeravana prema vojnim jedinicama u kojima su primaoci služili. Pošiljke su sa Кrfa do Soluna prebacivane avionima ili poštanskim automobilima, preko južne Albanije i severne Grčke.

Od Soluna do linija fronta pošiljke su prevožene najpre automobilima, a zatim zaprežnim vozilima ili tovarnim konjima i mazgama, sve do vojnih pošta pri divizijama Srpske vojske. Jedna takva vojna pošta nalazila se u sastavu Moravske divizije. Ova vojna pošta nalazila se u selu Dobroveni, nedaleko od Bitolja, i smeštena je u kući koja se nalazila u blizini Glavnog štaba Srpske vojske na Solunskom frontu.

Telegrami su korišćeni najviše u ratne svrhe, za prenos naredbi jedinicama, za prenos informacija između dvora, ministara, diplomata. Srpska vojska je imala telegrafske bežične stanice, a na frontu su se koristila poljski indukcioni telefoni i telegrafi, jer nisu mogli da se prisluškuju.

[attachment=1]

Informacije su slali i piloti, čiji su avioni bili opremljeni predajnim Morzeovim aparatima. Poruke od štaba do vojnih jedinica, često su prenosili i golubovi, gde su imali veliki doprinos u prenosu brojnih informacija.

 [attachment=2][attachment=3][attachment=4]       
 

Za ratne uslove jako je bitno da veze budu neprekidne i tajne. Koliko je bilo važno stručno osoblje, govori i činjenica da su poštansko- telegrafske škole otvarane i za vreme rata. Prva takva škola otvorena je u Kragujevcu 1915. godine, dok je na Krfu bilo više takvih škola i za telegrafiste i radio telegrafiste. (1916. godine bilo je 89 polaznika te škole). Škola je bila internatskog tipa, imali su obezbeđenu hranu i smeštaj i potpadala je pod Ministarstvo finansija, ali što se tiče discipline, podpadala je pod Vojno ministarstvo. Oni koji su završili školu odmah u raspoređeni na Solunski front i znatno su dopreneli uspehu operacija na ovoj lokaciji.
 
[attachment=1]

Zahvaljujuci Svetskom postanskom savezu tokom 1916.godine uspostavljena je uputnicka veza izmedju Srba van Srbije sa okupiranom Srbijom. Od tada pa do kraja rata srpska Vlada u zemlju slala iznose na ime plata I penzija, invalidne potpore kao I pomoci zarobljenicima I interniranim licima u Austrougarskoj monarhiji I Bugarskoj. Desavalo se da uputnice kasne ili da se izgube.

Vojnici nisu smeli da šalju fotografije na kojima su u uniformi, a za ovakvu prepisku inspekcije vojnih pošta izdavala su besplatne dopisne karte koje nisu imale koverte.


Bilo je dopisivanja i preko „Beogardskih novina“ u obliku karata i notica štampanih latinicom. Tokom rata slao se i novac, koji je bez obzira na komplikovan put, stizao do primalaca.U ratnim uslovima, novčane uputnice su isplaćivane u zlatu, srebru i privremeno u drahmama dok je vlada i Vrhovna komanda bila na Krfu, odnosno u Solunu. Pošta je transportovana brodovima, vozovima, automobilima, raznosili su je i konjanici i pešaci.

 [attachment=1]

Posrednik u prosledjivanju uputnica bila je becka banka Winer-bankverein. Za svoje usluge ona je naplacivala proviziju, a kada na datoj adresi nije pronasla primaoca, ona je s vremena na vreme u Beogradskim novinama, listu okupacinih snaga, objavljivala imena sa pozivom da joj se primaoci jave radi isplate.

Privatne poste su funkcionisale do odlobodjenja Srbije negde do kraja septembra 1918.godine. U period od 03. do 22.oktobra, zbog ratnih dejstava, bio je prekinut sav postanski saobracaj. Posle 22.oktobra 1918.godine konacno je doslo do oslobodjenja i ponovnog uspostavljanja postanskog saobracaja u Kraljevini Srbiji.

POSTANSKI SAOBRACAJ U KRALJEVINI SHS-KRALJEVINI JUGOSLAVIJI IZMEDJU DVA SVETSKA RATA

Po završetku Prvog svetskog rata, nakon propasti Austrougarske monarhije i Otomanskog carstva, stvoreni su uslovi za stvaranje države koja bi okupila Južne Slovene koji su živeli na podrucju Srbije, Crne Gore i slovenskih delova Austro-Ugarske. Kraljevina Srbija je vec na pocetku Prvog svetskog rata za ratne ciljeve postavila ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, donošenjem Niške deklaracije 7. Decembra 1914. godine. Ubrzo je usledilo formiranje Jugoslovenskog odbora u Londonu 1915. i Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje 1917. Konkretni pregovori o uredenju buduce države vodeni su u dva navrata - na Krfu 1917. kada je doneta Krfska deklaracija i u Ženevi 1918. kada je potpisan Ženevski sporazum.

[attachment=1]
Nakon rata, pod vodstvom Jugoslovenskog odbora u Zagrebu je formirana Država Slovenaca, Hrvata i Srba, a istovremeno su crnogorski delegati na spornoj „Podgorickoj skupštini“ doneli odluku o prisjedinjenju Crne Gore Srbiji. I delegati Velike narodne skupštine Vojvodine 25. novembra takode donose odluku o pripajanju Kraljevini Srbiji.

Proglašenje nove države, pod imenom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, usledilo je 1. decembra 1918. godine, a obavio ga je regent Aleksandar I Karadordevic, u ime svog oca kralja Petra I.

[attachment=2]
Odmah nakon proglašenja 1. decembra, pregovori između Narodnog vijeća (Države Slovenaca, Hrvata i Srba) i srpske vlade su rezultovale sporazumom oko nove vlade. Nova vlada je stvorena 20. decembra 1918.godine. Nova vlada je pokušala da novu državu integriše politički i ekonomski, što je bio težak zadatak zbog velikih razlika u jezicima, nacionalnostima i religiji, različitim istorijama regija i veliki razlikama u ekonomskoj razvijenosti među regionima. Usvajanje prvog ustava, nove drzave, koji je usvojen na Vidovdan 28. juna 1921.g. (po tome je i nazvan Vidovdanski ustav) pokazao je velike sukobe politickih stranaka. U proleće 1928, Stjepan Radić i Svetozar Pribićević su vodili ogorčenu borbu protiv usvajanja Neptunske konvencije sa Italijom. 20. juna 1928, radikalski poslanik iz Crne Gore Puniša Račić, isporovociran komentarima članova Hrvatske seljačke stranke (bivše HRSS), pucao je u pet njenih članova, uključujući i njenog vođu Stjepana Radića. Dvojica poslanika su odmah preminula, dok je Stjepan Radić smrtno ranjen, ali umire 8. avgusta 1928.
6. januara 1929.g., koristeći kao izgovor političku krizu koju su izazvala ubistva, kralj Aleksandar ukinuo je ustav, raspustio skupštinu i uveo ličnu diktaturu. Takođe je 3. oktobra promenio ime države u Kraljevina Jugoslavija i promenio unutrašnju podelu sa 33 oblasti na 9 banovina.

Posle Prvog svetskog rata, dobro organizovana i razgranata mreža PTT usluga bila je neophodna tek formiranoj državi. Pošta je u svom sastavu imala državne, ugovorne, pomoćne, ambulantne (putne) i opštinske pošte, seoske listonoše, poštansko-carinske magacine i radio-telegrafske stanice.

7. decembara 1918.g. uspostavlja se prvi put Ministarstvo pošta i telegrafa, a 5. januar 1919.godine, osniva se Ministarstvo pošta i telegrafa Kraljevine SHS. U Srbiji funkcioniše 77 telefonskih gradskih mreža. U Beogradu ima 2.041 telefonski broj a ostala mesta u Srbiji raspolažu sa 278 telefonskih brojeva . Donosi se akt o Ustrojstvu državne pošte, Pravilnik o osnivanju poštansko-telegrafskih škola, kao i Izmene i dopune Pravilnika za telefonsku službu.

Položaj Кraljevine SHS, razvijenost postanskog saobraćaja na prostorima koji su decembra 1918.g. ušli u njen sastav i posledice koje je prouzrokovao Prvi svetski rat, odredile su polaznu poziciju sa koje je jugoslovenska država počela da organizuje delatnost u sferi postanskog saobraćaja I uobličava generalnu sopstvenu saobraćajnu politiku. Prostor koji je 1918.g. objedinjen unutar granica novonastale Кraljevine SHS bio je geografski, geopolitički, ekonomski, komunikaciono veoma složen. Autarhično društvo jugoslovenskog sela, na kome je živelo 78% stanovnika novonastale države, proizvodilo je za sopstvene potrebe i na tržištu se gotovo i nije pojavljivalo, ni kao prodavac, ni kao kupac. Izostanak tradicije
međusobne razmene i tržišta najdirektnije je uticao na umanjen stepen komunikacionog povezivanja.

Nepovezanost je bila osnovna karakteristika poštanskog saobraćaja u Кraljevini SHS. U organizacionom smislu, pošte nekadašnje Кraljevine Srbije bile su pod nadležnošću Ministarstva građevina i njima je, zbog bezbednosnog značaja, sve do aprila 1919. Upravljala Vrhovna vojna komanda. Poštama u Crnoj Gori upravljalo je Poštansko-telegrafsko odeljenje Ministarstva unutrašnjih dela. Upravu nad poštama u Hrvatskoj i Slavoniji vršila je Direkcija pošta i telegrafa u Zagrebu. Generalna direkcija Ministarstva trgovine i industrije iz Budimpešte, preko direkcije u Pečuju, bila je nadležna za pošte u Bačkoj i Banatu. Poštama u
Sloveniji rukovođeno je iz Ministarstva trgovine u Beču preko direkcija u Gracu i Trstu, a u Dalmaciji u Zadru. Inercija prethodnog poslovanja bila je najočiglednija u poštanskom saobraćaju. Prelazni period u radu PTT sistema Kraljevine SHS trajao je od 1918. do 1921. Godine. Sve do početka 1921. u opticaju su bile poštanske marke sa obeležjima Кraljevine Srbije I Кraljevine Crne Gore, ali i austrijske marke (Slovenija i Dalmacija), mađarske marke (Hrvatska I Vojvodina), austrougarske marke (Bosna i Hercegovina).

Sa nastankom nove države, zbog ekonomske i političkog značaja, svi poslovi poštanskog i telegrafskog saobraćaja i veza koncentrisani su u Ministarstvu pošta i telegrafa. Osnovni zadatak ministarstva je bio da u organizacionom i zakonskom smislu otpočne obnavljanje i izjednačavanje poštansko-telegrafske službe u celoj državi. U nedostatku zakonske regulative, izjednačavanje postojećih razlika u načinu rada i funkcionisanju poštansko-telegrafske I telefonske službe vršilo se preko donošenja jedinstvenih pravilnika i drugih podzakonskih akata.
Iz bezbednosnih razloga i potrebe brzog razvoja, posebna pažnja je posvećena kadrovskim I personalnim pitanjima. Cilj državnih vlasti je bio da u što kraćem vremenu, preko posebnih tečaja za poštanske službenike, formiraju pouzdanog i sposobnog činovnika. Uporedo sa tim ministarstvo je bilo zaduženo za obnavljanje rada poštanskog i telegrafsko-telefonskog saobraćaja, podizanje tehničkog nivoa saobraćaja, obezbeđenje sigurnih prihoda i ekonomsko poslovanje.

Sve svoje poslove jugoslovenske pošte su obavljale u skladu sa svetskim poštanskim konvencijama. O stepenu razvijenosti poštansko-telegrafskog i telefonskog saobraćaja u Кraljevini SHS svedočila i činjenica da je tu bilo zaposleno 11.500 osoba, dok je u Nemačkoj na istim poslovima radilo više od 250.000 ljudi, Velikoj Britaniji 221.000, Francuskoj 89.500. U isto vreme, u Кraljevini SHS jedna pošta je dolazila na 113,2 km i oko 5.756 stanovnika, dok je u Nemačkoj to iznosilo 12,8 km i 1.684 stanovnika, Švajcarskoj – 9,6 km i 920 stanovnika, Austriji – 33,5 km i 2.303 stanovnika, Francuskoj – 35,4 km i 2.558 stanovnika, Mađarskoj 45,2 km i 4.071 stanovnika.

U to vreme na osnovu novčanog poslovanja, izvršeno je podela pošta na glavnu zbirnu poštu i zbirne pošte. Počev od marta 1919, celokupan poštansko-telegrafski saobraćaj odvijao se preko 9 direkcija i oblasnih nadleštava sa sedištem u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Sarajevu, Cetinju, Velikom Bečkereku, Nišu i Skoplju. U organizacionom smislu, decembra 1920. direkcija iz Velikog Bečkereka prebačena je u Novi Sad, a pridodata joj je i nadležnost nad poštansko-telegrafskim saobraćajem u Sremskoj županiji, koja je do tog trenutka bila u sastavu direkcije u Zagrebu. Maja 1922. ukinuta je direkcija u Nišu, a poslove koja je ona vodila preuzele su direkcije u Beogradu i Skoplju. Кrajem septembra 1927. Ministarski savet je zbog štednje ukinuo direkcije u Beogradu, Cetinju i Splitu, tako da se celokupnim poštansko-telegrafskim sistemom upravljalo iz 5 direkcija. Zakonom o centralnoj upravi iz marta 1929. Ministarstvo pošta i telegrafa je ukinuto, a celokupni poslovi iz njegovog delokruga rada prebačeni su u Ministarstvo građevina.

U vrijeme Kraljevine SHS, prema prijemu pismonosnih i paketskih pošiljaka, postojala je podela na ugovorne državne pošte, pomoćne pošte i ambulantne pošte. U ugovorne državne pošte svrstavane su one pošte «čiji godišnji promet nije prelazio 35.000 radnih jedinica». Kao radne jedinice računale su se: preporučene pošiljke, paketi, vrednosna pisma, telegrami, novčane uputnice, mesni i međugradski telefonski razgovori, radio-pretplatnici i slično. Pomoćne pošte, u kojima su postojali optimalni uslovi pretvarane su u pomoćne državne pošte, dok su sve druge ukidane. Proces je trajao je sve do 1941. godine, do kada su i dotadašnje pomoćne pošte pretvorene u ugovorne pomoćne državne pošte.

Kada je 1929. godine Kraljevina SHS preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, a kompletna država podeljena na banovine, formirana je poštanska direkcije sa sedistem u vecim gradovima.To je do tada bila nakrupnija administrativno-upravna podela u oblasti poštanskog saobraćaja na teritoriji KJ.

Dostavu  poštanskih pošiljaka «na kuću-dom» (običnih i preporučenih, novina i novčanih pisama, pošiljaka sa pouzećem, vrednosnih pisama, telegrafskih i običnih uputnica) koja je bila uvedena još za vreme Austrougarske okupacije u dvadesetak većih mesta BiH prihvatila je i poštanska uprava Kraljevine SHS (Jugoslavije). Od 1920. godine bilo je određeno da sve poštanske stanice na području Direkcije pošta dostavljaju na kuću-dom uputničke iznose, vrednosna pisma i vrećnjake (pakete malog obima i težine, koji su se stavljali u vreće), dok su pakete dostavljale samo vece pošte.

Okosnicu poštanskog transporta u vreme Kraljevine Jugoslavije činile su pokretne ili ambulantne pošte u sastavu železničkih kompozicija. Između 1920. i 1941. godine postojale su ambulantne pošte na relacijama: Sarajevo - Brod, Banjaluka - Zagreb, Bosanski Novi - Bihać, Prijedor - Knin, Vinkovci -Brčko, Sarajevo – Višegrad - Užice – Čačak – Kraljevo - Stalać i Sarajevo –Valjevo – Lajkovac - Beograd.

Na Sedmom kongresu Svetskog poštanskog saveza 1920.godine, u Lisabonu, kao članica SPS se upisuje novostvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, 1919. godine, zbog potpuno uništenih železničkih saobraćajnica, Ministarstvo vojske i mornarice Кraljevine SHS ustupa Ministarstvu pošta i telegrafa jedan broj vozila. Vozila su smeštena u dvorište Ministarstva u Deligradskoj ulici broj 49.

[attachment=2][attachment=1][attachment=3]

Godine 1924. odvojena su sredstva za kupovinu placa za novu auto garažu. Plac je nabavljen 1927. i nalazio se kod Autokomande između Južnog bulevara i Ulice kralja Tomislava (danas Đorđa Vajferta / Ognjena Price). Projekat je izrađen 1930, a garaža izgrađena 1931.godine.

Ulaz u garažu je bio iz Vajfertove ulice. Pošto je garaža izgrađena na terenu sa padom, prema Južnom bulevaru, je imala još jedan nivo ispod prizemlja. Na severnoj strani, u Vajfertovoj, iznad ulaza je izgrađen jedan sprat. U dvorištu je postojao manji objekat sa perionicom za vozila. Sa tri strane objekta postojali su boksovi za smeštaj automobila. Mogli su da se parkiraju i kamioni do 5 tona. Auto garaža je imala i svoju benzinsku pumpu sa rezervoarom od 30.000 litara i dva rezervoara za ulje od po 3.000 litara.

[attachment=4]
U tim radionicama su putničke automobile mogli da pretvore u poluteretne ili teretne, a kamione u autobuse. Imali su sopstvenu livnicu za izradu manjih auto delova, ako nisu mogle da ih nabave, izrađivali su i kvake, ručice, ležajeve (lagere) itd. Limarska radionica je, imala presu za izradu lamela, od kojih su izrađivani hladnjaci. Farbara je u ono vreme raspolagala električnom prskalicom za farbanje automobila. Tapetarnica je izrađivala sedišta za automobile i unutrašnje obloge za vrata i podove. Кovačnica je izrađivala sve vrste gibnjeva.

Prvo poštansko zdanje podignuto nakon Prvog svetskog rata bila je zgrada Ministarstva pošta na uglu današnjih ulica Palmotićeve i Majke Jevrosime, na prostoru na kojem je 1864–1866. podignuta prva zgrada pošte „na Batal džamiji“. Izrada projekta Кontrolnog odeljenja Ministarstva PTT Jugoslavije poverena je arhitekti Momiru Кorunoviću. Zgrada Ministarstva pošta zidana je u periodu od 1926. do 1930. godine, kao šestospratnica, četvorougaone osnove sa unutrašnjim dvorištem, a po svojoj zapremini, bila je to jedna od najvećih zgrada u Beogradu.I pored podizanja zgrade Telefonske centrale i Ministarstva pošta, i dalje je postojala potreba da pošta, telegraf i telefon budu smešteni u posebne zgrade. Inicijativom Poštanske štedionice, koja je odobrila kredit iz svog budžeta, počelo je podizanje „Pošte 2“ na Vilsonovom (danas Savskom) trgu, 1928. godine, prema projektu arhitekte Кorunovića, u srpsko-vizantijskom stilu.

Uprkos svim aktivnostima vezanim za podizanje zgrada namenjenih poštanskom saobraćaju, na izgradnju objekta Glavne pošte trebalo je čekati sve do početka četvrte decenije dvadesetog veka. Obnovljeno interesovanje za izgradnju reprezentativnog poštanskog objekta potvrđuju napisi u poštanskom glasilu Naša pošta iz 1928, u kojima se prvi put pominje nova lokacija za podizanje palate Glavne pošte, na uglu Takovske i ulice Кralja Aleksandra. Dve godine kasnije, pošto je ukinuto Ministarstvo pošta i pošto su svi poslovi prešli u nadležnost Ministarstva građevina, raspisan je opštejugoslovenski konkurs za izradu projekta palate Poštanske štedionice i Glavne pošte i Glavnog telegrafa u Beogradu.

Pitanje izgradnje novog objekta Glavne pošte i Poštanske štedionice ponovo je pokrenuto 1928.godine, kada je na predlog ministra pošta i telegrafa Ministarski savet doneo odluku o početku izgradnje. Međutim, zbog spora koji se vodio između beogradske opštine i Uprave Crkve svetog Marka oko vlasništva nad zemljištem na uglu Takovske i ulice Кralja Aleksandra, realizacija ideje o gradnji palate odložena je na dve godine. Lokacija novog objekta bila je naznačena već u Generalnom planu iz 1924. godine, a na njen odabir verovatno je uticala činjenica da su u neposrednoj blizini bile smeštene i palate Telefonske centrale u Кosovskoj i Ministarstva pošta u Palmotićevoj ulici. Кada je Uprava crkve dokazala da je ona sopstvenik zemljišta, Opština je morala da odustane od namere da na tom mestu podigne sopstvenu zgradu, a Crkva je zemljište prodala Poštanskoj štedionici.

Tokom čitave četvrte decenije savremena štampa je pratila realizaciju izgradnje palate Glavne pošte i Svetog Marka, navodeći stalne rasprave i polemike između Uprave crkve. Iako su oba konkursa, i za Glavnu poštu i za Crkvu svetog Marka, realizovana tokom 1930. godine, početak radova na izgradnji bio je odložen na neko vreme. Ipak, izgradnja crkve Svetog Marka počela je već u avgustu 1931, a radovi su trajali do 1939. godine. Кonkurs za podizanje „palate Poštanske štedionice, Glavne pošte i Glavnog telegrafa“ raspisali su 15. juna 1930. godine Ministarstvo građevina i Ministarstvo pošta i telegrafa. Кonkurs je bio opšte jugoslovenskog karaktera. Кomisiju, za ocenu konkursnih radova, sačivanjavali su predstavnici Ministarstva građevina, Poštanske štedionice, Pošte i Telegrafa, kao i profesori Beogradskog, Zagrebačkog i Ljubljanskog univerziteta. Od ukupno petnaest pristiglih radova, po zatvaranju konkursa u septembru 1930. godine odabra na su i nagrađena tri rada i četiri otkupa. Prva nagrada dodeljena je zajedničkom projektu zagrebačkih arhitekata Josipa Pičmana i Andrije Baranjija, dok je druga nagrada pripala slovenackom arhitekti Aci Lovrencicu.

Odlaganje realizacije prvonagrađenog projekta desilo se iz dva razloga. Ekonomska kriza početkom tridesetih godina prošlog veka odrazila se i na unutardržavnom planu, zbog čega su prekinuti radovi na izgradnji objekata u svim delovima Кraljevine Jugoslavije. Drugi razlog ležao je u nezadovoljstvu
najviših državnih vlasti odabranim projektom arhitekte Pičmana, koji, prema njihovom mišljenju, nije zadovoljavao zahtev da javni objekti imaju reprezentativnu i monumentalnu arhitekturu. Pretpostavlja se da je po završetku konkursa usledila intervencija s najviše tačke vlasti, tj. od samog kralja Aleksandra Кarađorđevića. Prema nekim zapisima, kralj je uticao na raspisivanje internog konkursa u okviru Ministarstva građevina, na kojem je definitivno odabrano rešenje ruskog arhitekte Vasilija Androsova.

[attachment=1]

Međutim, i nakon usvajanja novog projekta arhitekte Androsova za palatu Poštanske štedionice, Glavne pošte i Glavnog telegrafa, na početak izgradnje objekta moralo se čekati još gotovo pet godina.  Iako je 1934. odobrena gradnja, tek 17. avgusta 1935. godine obavljena je svečanost osvećenja kamena temeljca, a radovi su trajali tri godine i završeni su 10. oktobra 1938.godine.

30.novembra 1921.g. donet je Zakon o poštansko-štednom, čekovnom i virmanskom prometu, koji je predvideo osnivanje Poštanske štedionice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. 01. oktobara 1923.godine, počela sa radom Poštanska štedionica. Prvi šalteri su proradili u beogradskom hotelu "Moskva" na Terazijama 7 i, nakon samo nekoliko godina, postala je jedna od „najpopularnijih novčanih ustanova“ u čitavoj državi, pa su prostorije palate „Moskva“ postale pretesne za njen rad.

Poštanska štedionica postala najveća štedna ustanova koja je prve štedne knjižice uvela u upotrebu 1. jula 1926. godine, kada je već imala razgranatu mrežu šaltera u svim poštama Kraljevine Jugoslavije, kao i državno jemstvo za uloge! Sve novčane transakcije u poštama su bile oslobođene plaćanja taksi, jer je stav države bio da “Poštanska štedionica treba da bude rasadnik štednje i vaspitač naroda, poglavito omladine, a ne povlašćeni kolos koji guši privatnu inicijativu”.

[attachment=1]

Moderan saobraćaj u jugoslovenskoj državi, železnički, plovidbeni, automobilski, vazduhoplovni pa i poštanski – bio je pod nadzorom više različitih upravnih vlasti što je direktno uticalo na njegovu umanjenu usklađenosti, organizaciju i razvoj. Železnički saobraćaj se nalazio pod upravom Ministarstva saobraćaja, drumski pod upravom Ministarstva građevina, poštanski pod Ministarstvom pošta i telegrafa, vazdušni saobraćaj pod upravom Ministarstva vojske i mornarice. Sve je to odavalo utisak privremenog stanja i odsustva kontinuiteta neophodnog da bi ujednačavanje svih vidova saobraćaja dalo rezultate. Diskontinuitet je podstican i čestim smenama vlada i personalnim promenama unutar ministarstava. Nasuprot takvoj razjedinjenosti stajala je politička i ekonomska potreba države da prostor tek formirane jugoslovenske kraljevine bude što čvršće povezan, a kontrola nad ujedinjenim teritorijama što efikasnija.

Prenos pošte vršen je u zemlji svim vidovima saobraćaja. Najčešće su za prevoz pošte korišćene železnice, ali je funkcionisalo i 40 državnih i 36 privatnih automobilskih poštanskih linija i 512 linija sa konjskom zapregom. Prenos pošte obavljao se različitim transportnim sredstvima. Na Jadranu su prenos vršila tri parobrodarska društva, a rečni poštanski saobraćaj obavljala je Direkcija rečne plovidbe.

15. februar1928.godine, stupa na snagu Pravilnik o prenosu pošte vazdušnim putem i uspostavljanju prve vazdušne poštanske linije Beograd–Zagreb. Iste godine, (12. maja) donesen je Zakon o pismonosnim golubovima Kraljevstva SHS. Pravo upotrebe ovih golubova pripadala je isključivo Ministarstvu Vojske i mornarice.

Suvozemni saobraćaj obavljan je državnim poštanskim autobusima, privatnim automobilima, kolima, na konjima i pešice. U nepristupačnim planinskim krajevima i na slabim putevima za dostavu poštanskih pošiljki najčešće su korišćena primitivna saobraćajna sredstva: pešaci, tovarni i jahaći konji i kola sa konjskom zapregom. Pešaci i tovarni konji služili su za prenos pošiljki na kraćim relacijama, dok su na dužim i lošim putevima pošiljke transportovane kolima sa konjskom zapregom, a na boljim saobraćajnicama to su činili privatni prevoznici, koji su posao transporta pošiljaka dobijali putem licitacija.

Kako su nove vlasti kraljevine pristupile izradi i uređenju puteva, već početkom 1920.g. na mnogim linijama prevoz pošte vršili su automobili. U prvih deset godina postojanja Кraljevine SHS, Ministarstvo građevina je izgradilo 610 km puteva. U isto vreme pod rukovodstvom građevinskih direkcija izgrađeno je 697 km puteva.

[attachment=3][attachment=4][attachment=2][attachment=1][attachment=5]

Ambulantna (putujuca) pošta

Ambulantna pošta je funkcionisala na železničkim relacijama. Uvedena je u Kraljevini Jugoslaviji i funkcionisala je negde do 60 tih godina prošlog veka. Svi vozovi su odmah iza lokomotive imali Poštanski vagon u kome su poštu primali , razvrstavali i otpremali poštanski činovnici. Poštari su ovde obavljali iste poslove kao na šalterima u pošti. Pisana korespodencija je u ono vreme bila osnovni vid komunikacije između građana koji nisu živeli u istom mestu . Vozovi su bili glavno prevozno sredstvo, pored putnika prevozili su i poštu i denčanu robu. Svaki poštanski vagon je imao i poštansko sanduče. Da bi im pošiljka što pre bila otpremljena u određenu destinaciju građani su često direktno u sanduče poštanskog vagona ubacivali poštu koju su slali u smeru i pravcu gde se taj voz kretao. Glavne ambulantne pošte su bile Skopje-Niš-Beograd, Beograd-Zagreb, Niš-Subotica itd.

[attachment=1][attachment=2]   
Putujuća pošta je funkcionisala kao pošta, samo što je imala ograničen broj funkcija, nije vršila prijem uplata niti je vršila isplatu novca, nije vršila isporuku pošiljaka, ali je vršila posredni prijem pisama. Ovo "posredni" znači da nije imala šalter za direktni prijem, već je slanje pošiljaka bilo moguće ubacivanjem u poštanski kovčežić (ustvari, jedan prorez na spoljnom zidu vagona, sa poklopcem, koji je u unutrašnjosti vagona imao jednu žičanu korpu, tako da su radnici pošte mogli da vide da je pismo ubačeno).
Ubacivanje pisama je bilo moguće na svakoj železničkoj stanici na kojoj bi voz stao. Osnovni cilj putujuće pošte je transport vreća sa poštanskim pošiljkama, kao i poštanskih paketa. Poštanske vreće su predavane na svakoj železničkoj stanici u mestima koja su imala poštu. Vreće i paketi su predavani poštanskim radnicima, koji su, u isto vreme, putujućoj pošti predavali poštanske vreće sa pošiljkama primljenim u mesnoj pošti.

Dakle, radi se o putujućim poštama koje su bile priključene železničkoj kompoziciji. Osim putujućih pošta u obliku vagona, postojale su i putujuće pošte na rečnim parobrodima, a kasnije i putujuće pošte u automobilima, autobusima ili kamionima.

Naziv "ambulantna pošta" potiče od francuske reči ambulant za našu reč "putujući". Po tome, ambulantna pošta nema veze sa medicinom... Putujuće pošte su bile poštanske pokretne pošte i nisu pripadale železnici. Pošta je za njih koristila svoje vagone i Železnici je plaćala odgovarajuću naknadu za vuču tih vagona.

U Srbiji se putujuće pošte pojavljuju sa pojavom železnice, nekoliko meseci posle 3. septembra 1884. kada je prva železnička kompozicija pošla iz Beograda ka Nišu. Međutim, i u toj prvoj kompoziciji je bio poštanski vagon, ali nije vršio sve funkcije putujuće pošte, već je radnik u njoj samo primao vreće na usputnim stanicama i istovarivao one vreće i pakete koje su pripadale pošti u tom mestu. To je bio samo neka vrsta putujućeg poštanskog magacina za transport poštanskih vreća i paketa. Nije imao poštanski žig.  Razlog je bio u tome što Pošta nije uspela da na vreme nabavi odgovarajuće poštanske vagone sa opremom za putujuće pošte. Кad su bili takvi vagoni nabavljeni (1885) počele su da funkcionišu i prve putujuće pošte Кraljevine Srbije.

 [attachment=1]
Putujuće pošte u poštanskim vagonima su na tlu Srbije funkcionisale do pre neku godinu. Poslednja je vršila saobraćaj između Beograda i Podgorice (u vreme postojanja SCG).
Razlog za ukidanje ovakvog transporta pošte je bio - cena vuče vagona. Na bilo kojoj relaciji u Srbiji nema toliko poštanskih pošiljaka da bi napunile pun železnički vagon, a cena vuče vagona je suviše velika da bi se isplatilo da se ceo vagon vuče za desetak poštanskih vreća ili pedesetak paketa,...

Avionskog prevoz pošte

U domaćem poštanskom saobraćaju, osim između Beograda i Zagreba, tokom 30-ih godina otvorene su i linije Beograd–Skoplje i Zagreb–Split. U međunarodnom saobraćaju pošta je avionima prenošena na linijama: Beograd–Budimpešta–Beč–Prag–Nirnberg–Salzburg–Pariz, Beograd–Sofija–Istanbul i Beograd–Bukurešt–Istanbul. Međunarodni avionski prenos obavljala je kompanija Franko-Rumen, a unutrašnji prenos društvo Aeroput.


Avioni za prenos poste

[attachment=1]
Brege 14 (fr. Breguet Bre 14) je dvokrilni bombarder i izviđač francuske konstrukcije i proizvodnje iz Prvog svetskog rata. Brege se smatra za jedan od najboljih aviona u Prvom svetskom ratu. Mnogi avioni Brege 14 su se posle rata koristili kao poštanski avioni ili su bili prerađivani u putničke. Na kraju Prvog svetskog rata Srbija je izašla sa 24 primerka ovih aviona, 12 primeraka je dobijeno od Francuske Istočne vojske a 25 primeraka je naknadno dobijeno tako da je ukupan broj ovih aviona u novonastaloj državi Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca (KSHS) bio oko 60 primeraka. Brege 14 je veoma značajan avion u razvoju srpskog i jugoslovenskog vazduhoplovstva. Novembra 1918.g. Vrhovna komanda Srpske vojske je naredila Prvoj srpskoj eskadrili (AR.521) da organizuje poštansku vezu između Novog Sada, Beograda, Niša i Skoplja. Upotrebljen je Brege 14. Bio je to prvi poštanski avion kojim je organizovana vazdušna pošta između Soluna i Skoplja za vreme proboja Solunskog fronta a zatim od Skoplja preko Niša do Beograda i Novog Sada u vreme operacija za oslobođenje zemlje. Nakon oslobođenja 1919. godine vazdušnom poštom su bili obuhvaćeni Sarajevo i Mostar. Zbog loših ostalih komunikacija (železnica i putne mreže) ovaj vid transporta pošte i kurira se pokazao kao veoma pogodan.

Po završetku Prvog svetskog rata, razvoj civilnog vazduhoplovstva u Jugoslaviji je išao veoma sporo. Nije bilo sredstava, a nije bilo ni stvarno nadležne institucije.
Tokom 1920.g. dolazi do razvoja avionskog saobracaja, koji nije ni nase podneblje mimoisao. Januara 1923.g.  vlada SHS  potpisala je ugovor na tri godine sa Francusko-rumunskom avio-kompanijom o održavanju vazdušnog saobraćaja Kraljevine SHS sa stranim državama. Prvi avion ove kompanije sleteo je na aerodrom u Pančevu 25.marta 1923.g., a putnički i poštanski saobraćaj je zvanično otpočeo, 16.aprila iste godine. Saobraćaj se u prvo vreme odvijao avionima Blerio-Spad 46 (Blériot-SPAD 46) sa 5 sedišta.

 [attachment=2]

Radi širenja vazduhoplovstva i podizanja nacionalne avijacije, 22.oktobra 1921. je osnovan Srpski Aero Klub, a na sednici od.14.maja 1922.g. osnovan je Aero-Klub Kraljevine SHS "Naša krila".
17. juna 1927. godine na inicijativu Kraljevskog Aerokluba Jugoslavije "Naša krila", formira se "Društvo za vazdušni saobraćaj - Aeroput" (DZVS Aeroput), prva domaća avio kompanija. Ona 4. februara 1928. godine dobija prve avione Potez-29 sa kojima 15. februara 1929. godine otvara prvu redovnu liniju Beograd-Zagreb.
 
[attachment=5]
Nabavljaju se novi avioni…
De Hevilend 80A Pas Mot, Farman 306, Spartan Krujzer II, MMS-3, Lockheed Electra 10 …
           
[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]
Aeroput MMS-3 je prvi srpski dvomotorni laki putnički avion trosed koga je proizvela vazduhoplovno-tehnička služba Aeroputa za svoje potrebe 1935-te godine. Avion Aeroput MMS-3 je u leto 1936. godine dobio sertifikat i registrovan je pod oznakom YU-SAR. Korišćen je na saobraćajnim pravcima od Beograda ka Sarajevu, Podgorici, Skoplju, prevozio je putnike, novine i poštu.

Drugi svetski rat Aeroput je dočekao mobilisan, i u smislu ljudstva i tehnike, u sastav Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Neposredno pred rat 1941. godine MMS-3 je uključen u trenažnu eskadrilu Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (JKRV) i uništen pri povlačenju sa aerodroma Grab kod Trebinja (Hercegovina). Prema drugim izvorima, u martu 1941, avion MMS-3 je preuzelo Jugoslovensko kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (JKRV) i rasporedilo ga u 603. pomoćnu Eskadrilu, gde mu je zadatak bio da se koristi kao avion za vezu, razmeštanje i za kurirske potrebe. Nakon nemačkog napada na Jugoslaviju u aprilu 1941, avion je uništila posada na aerodromu u blizini sela Divci kod Valjeva, da ne bi pao u ruke neprijatelju. Najmodernije "lokid elektre" i njihovi piloti ulaze u sastav 732. eskadrile u okviru transportne grupe za čijeg je komandanta postavljen upravo direktor Aeroputa, Sondermajer. Tri aviona su preživela Aprilski rat i završila su u britanskom vazduhoplovstvu u severnoj Africi, gde je preko Atine izbegla vlada Kraljevine Jugoslavije.

Razvoj poštanskog saobraćaja prvih decenija XX vijeka stavio je pred organizaciju poštanske službe zadatak rešavanja prenosa poštanskih pošiljki u prekomorske zemlje i zemlje u kojima je kopneni saobraćaj bio spor ili vrlo otežan. Brodovi su oduvek prevozili robu i putnike, a neretko uz naplatu usluge prenosili su pisma. Zbog toga je rešavanje organizacije prenosa poštanskih pošiljki brodovima odgovaralo brodskim kompanijama jer je obezbedjivalo dodatni prihod uz minimalna ulaganja. Daleko pre upotrebe železnice u poštanskom saobraćaju, uspostavljena je organizacija brodskih putujućih (ambulantnih) pošta.

Na brodovima na kojima je bila organizovana služba primanja pošte postojao je sandučić u koji su za vreme boravka broda u luci ubacivane pošiljke (pisma I dopisnice). Po isplovljavanju broda, a pre uplovljavanja broda u drugu luku, odredjeno lice vršilo je obradu primljenih pošiljaka. Obrada se sastojala od poništavanja maraka, stavljanja oznake pošte (broda), a zatim i kartovanja pošte da bi se mogla u odredištu predati za dalju manipulaciju. Na brodu koji je vršio i prevoz pošte obično je postojala posebna prostorija za rad
poštanske službe.

Domaće ambulantne pošte na Jadranu počele su da saobraćaju 5. VI 1925. godine. Bilo je ukupno 19 linija. Najveći broj pruga imala je linija Split – Kotor. Ubrzanim rastom broja pošiljaka sve više se nametala potreba za prevozom pošte ne samo ambulantama već i brodovima parobrodskih društava koji prethodno nisu bili odredjeni za vršenje ambulantne poštanske službe. Zbog toga se pristupilo zaključenju ugovora sa parobrodskim društvima o prevozu pošte.

Prvi ugovor o organizaciji i vršenju redovnog pomorskog saobraćaja i prevoza pošte morem zaključen je izmedju Ministarstva saobraćaja u Beogradu, s jedne, i Jadranske plovidbe D.D. u Sušaku, Dubrovačke parobrodske plovidbe A.D. u Dubrovniku, Brodarskog A.D. "Boka" u Kotoru i Obalne plovodbe "Hum" u Korčuli, s druge strane, sto je objavio i Poštansko-telgrafski glasnik, br. 15/29, str. 267-269, od 20.02.1929. godine. Društva su bila obavezana da prevoze pošiljke bez naknade na svim prugama koje obuhvata Ugovor. Pošta je bila obavezna da po propisima otpravlja pismonosne pošiljke, vrednosna pisma i pakete sa i bez označene vrednosti.

Na kojim će prugama Društva saobraćati pomorska ambulantna pošta ili poštu sprovoditi poštanski službenik utvrnivano je jedanput godišnje prilikom donošenja reda vožnje. Razmena pošte obavljana je na brodu. U usputnim lukama razmena pošte obavljana je u okviru vremena odredjenog za zadržavanje broda u luci. U izuzetnim slučajevima, zadržavanje broda moglo je biti produženo na glavnim linijama za deset, a na sporednim linijama za pet minuta. Putujuće pošte na brodovima bile su snabdevene markama, dopisnicama, dopisnicama sa slikom i poštanskim kovertama, s tim da prodaju vrše putnicima za vreme vožnje na brodu i meštanima za vreme zadržavanja u lukama. Na zahtev i o trošku poštanske Uprave, društva su na svojim brodovima postavljala poštanske kovčežiće. Pražnjenje kovčežića vršili su poštanski službenici kod kojih su se nalazili ključevi za njihovo otvaranje i zatvaranje.Bilo je propisano da brodovi koji prenose poštu viju (ističu) poseban znak. Ugovor je važio od 1. aprila 1928. do 31. marta 1938. god.

Prve radio-telegrafske stanice nabavila je Srpska vojska, pripremajući se za Balkanske ratove. Nabavljene su stanice za Vrhovnu komandu i štabove armije. U Nišu je 1915. godine postavljena radio-telegrafska stanica za održavanje veze između Vrhovne komande i srpske vlade, sa Bukureštom i Atinom, a preko njih sa saveznicima, koja je iste godine uništena.
Ministarstvo vojske i mornarice nabavilo je 1919. godine radio-telegrafsku stanicu za održavanje veze vlade u Beogradu, sa delegacijom koja je učestvovala na mirovnim pregovorima u Francuskoj, kao i za primanje i davanje novinskih izveštaja. Po okončanju pregovora, Vojska je stanicu, montiranu na Banjici, ustupila Ministarstvu pošta i telegrafa, koje je preko nje uspostavilo saobraćaj sa Francuskom, Velikom Britanijom, Italijom i Bugarskom, a kasnije i sa drugim državama. Radio stanica na Banjici bila je u funkciji do marta 1928. godine, kada je zbog zastarelosti opreme demontirana, a zemljište ustupljeno za zidanje vojnih zgrada.

U upotrebi je 1927. bilo oko 1.150 telegrafa, preko kojih je ostvarivana telegrafska veza unutar države i sa inostranstvom. Od značaja su bile veze sa Albanijom (2 veze), Austrijom (5), Bugarskom (2), Grčkom (3), Francuskom (1), Italijom (7), Rumunijom (3), Mađarskom (3), Čehoslovačkom (3). Godišnje je izmenjivano između 4 i 6 miliona telegrama u unutrašnjem saobraćaju i 500.000–600.000 u međunarodnom. Posebna pažnja je posvećena bežičnoj telegrafiji.Radio-telegrafski saobraćaj obavljan je na osnovu međunarodnih radio-telegrafskih konvencija iz 1922 (London) i 1927 (Vašington).

Telegrafski saobraćaj bio je u stalnom opadanju. Razlog je bila loša organizacija telegrafske službe i loš kvalitet vodova, po kojima su se teško uspostavljale teleprinterske veze, koje su u to vreme bile u ekspanziji. Teleprinteri su aparati konstruisani da rade kao telegrafske pisaće mašine, što je omogućilo jednostavnu manipulaciju i ukinulo potrebu za posebnom obukom, kakvu su zahtevali Hjuzovi ili Bodoovi telegrafi.

U toku 1922. godine raspisan je konkurs za otvaranje radio stanica, jer država nije bila u mogućnosti da ih sama otvori i eksploatiše. U to vreme postojale su u Evropi samo tri grupe koje su gradile i eksploatisale radio-telegrafske stanice: Nemačka - Telefunken i Lorenc, Engleska – Markoni i Francuska – Generalna kompanija Telegrafija bez žica. Na konkurs su stigle dve ponude, firme Markoni i Generalne kompanije Telegrafija bez žica. Koncesiju u oblasti radio saobraćaja dobila je francuska kompanija ,,TSF”, koja je 1924. godine sagradila otpremnu stanicu ,,Beograd-Rakovica”. Program je emitovan od 1924. do 1929. godine. Zahvaljujući postojanju ove stanice, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca postala je članica Međunarodne unije za radiodifuziju (UIR), prilikom njenog osnivanja 1925. godine.
Radio-difuzna kompanija ,,Radio Beograd” otpočela je emitovanje programa u martu 1929. godine iz zgrade Akademije nauka i umetnosti.
 
[attachment=1]
Broj vlasnika ipretplatnika radio aparata brzo je rastao – od 67 u 1924. na 7.503 početkom 1929, ali je u tom periodu gotovo 2/3 slušalaca bilo „okrenuto“ prema emisionoj radio stanici u Zagrebu.

Koncesija je važila na trideset godina, posle čega je bilo predviđeno da kompletne instalacije, zemljište i zgrade prelaze u vlasništvo države, a posle jedanaest godina eksploatacije, država je imala i pravo na otkup.Bilo je predviđeno da stanica osigurava danonoćni saobraćaj sa mestima udaljenim 3000 kilometara u Evropi, Azijskoj Turskoj i Severnoj Africi, a sa mestima na većoj udaljenosti veza bi bila uspostavljena preko stanice Sen Asizi kod Pariza.
Stanica “Glavni Radio-Telegraf Beograd-Rakovica-Vračar” imala je u Rakovici Odeljenje za proizvodnju struje sa visokom učestanošću, odnosno otpremnu stanicu, i Odeljenje za prijem na Velikom Vračaru (Zvezdari) gde su bili smešteni aparati za dupleksni rad - istovremeno primanje i otpravljanje telegrama. Za treći deo stanice, Biro u centru grada, država je ustupila prostorije u Knez Mihajlovoj ulici 42, a tu su se primali i otpravljali telegrami brzinom od 100 reči u minuti. Kompanija je obezbedila i jedan radio-telegrafski-telefonski aparat, za unutrašnje veze u samoj zemlji, za novinske, berzanske i metereološke izveštaje, koji su se emitovali po odobrenju Ministarstva pošta i telegrafa.

Tokom 1926. godine država je objavila uslove za davanje dozvole privatnom društvu za instaliranje i eksploatisanje moderne radiofonske emisione stanice, o svome trošku i staranju, a pod državnom kontrolom, u Beogradu ili bližoj okolini. Uslov je bio da stanica bude udaljena najviše 5 kilometara od varoškog rejona, da pokriva mesta udaljena do 500 kilometara i da služi za saopštenje radiofonskih vesti namenjenih širokoj publici: dnevnih vesti, metereoloških izveštaja, berzanskih kurseva, javnih predavanja, muzike, opere i svih vesti kojima se širi nauka i umetnost.
Društvo Radio A.D. Beograd dobilo je koncesiju na petnaest godina i početkom 1928. godine potpisan je Ugovor sa državom. Ugovorom je bilo predviđeno da se svi novi izumi u radiofoniji, koji se u stranim stanicama koriste barem godinu dana, moraju primeniti i u beogradskoj stanici, što pokazuje sa koliko ozbiljnosti je država pristupila razvoju radiofonije, vodeći računa o najnovijim izumima i trendovima u toj oblasti.
Emisiona stanica Radio Beograd A.D. prvobitno je smeštena na trećem spratu i mansardi zgrade Akademije nauka, na krovu zgrade između dva stuba od 25 metara prevučena je antenska žica, a glavni studio na drugom spratu zgrade. Svečano otvaranje programa obavljeno je 24. marta 1929.godine, kada je emitovana radio drama "Đakon Stefan i dva anđela".

Ministarstvo pošte i telegrafa je prilikom sastavljanja ugovora vodilo računa o kvalitetu i trajanju programa. Da bi se očuvao kvalitet programa, Društvo je bilo dužno da na programske troškove, na godišnjem nivou, potroši 5 miliona dinara. Program je bio podeljen na poučni- naučna predavanja, predavanja iz higijene, poljoprivrede, časovi stranih jezika, zabavni program- drame i skečevi i informativni program- vesti i sport, kao i prenos manifestacija.
Ministarstvo je bilo zaduženo za naplatu pretplata, taksi i prijavljivanje radio aparata. Pretplate su bile različite: za stalne aparate 300 dinara godišnje, za prenosne 800 dinara, a za prodavce radio aparata 1200 dinara. Društvu Radio A.D. Beograd je prvobitno pripadalo 60% od iznosa pretplate. Najviše pretplatnika bilo je među zanatlijama, privatnim činovnicima, trgovcima, državnim činovnicima a najmanje među studentima. Pretplate su bili oslobođeni, između ostalih: kraljevski Dvor, aktivni ministri, Ministarstvo Pošte i telegrafa, itd.
Ministarstvo je predviđalo i kazne za nelegalno slušanje radija. Pravilnik o bespravnoj instalaciji radio aparata predviđao je kaznu u iznosu trogodišnje pretplate i oduzimanje aparata; ukoliko nije bilo mogućnosti da se kazna naplati, predviđena je zatvorska kazna - dan zatvora za svakih 60 nenaplaćenih dinara; aparati su, posle određenog vremena, ukoliko ih vlasnik ne bi ustupio ili prodao, predavani Udruženju radio amatera Jugoslavije.
Godine 1934. započela je sa radom emisiona stanica Društva Radio A.D. Beograd na Makišu.
Razvoj radiofonije u našoj zemlji imao je dosta poteškoća. Ministar Branko Kaluđerčić u svom ekspozeu 1936. godine, izložio je da su antenske snage stanica male, a talasne dužine nepovoljne, što je onemogućavalo prijem preko manjih i jeftinijih aparata. Cene radio aparata bile su previsoke, u manjim mestima nije bilo struje za punjenje akumulatora, a prijem je često ometan zbog korišćenja raznih aparata: rentgena, tramvaja, električnih reklama, ventilatora, liftova, zubnih uređaja, rada bioskopa.
S obzirom na nagli razvoj radiofonije u celoj zemlji, ukazala se potreba za podizanjem većeg broja stanica, sa većom emisionom energijom. Ministarstvo pošta i telegrafa potpisalo je novi ugovor sa Društvom Radio A.D. Beograd o podizanju nove centralne radio stanice u Makišu i mreže relejnih stanica na ugovornom području. Pored toga, Ministarstvo je napravilo i plan izgradnje radiofonskih stanica u državnoj režiji, za period od 1937. do 1939. godine. U tom periodu podignute su dve kratkotalasne stanice koje su bile pod nadzorom Centralnog presbiroa. Početni signal bio je prvi takt pesme Milkina kuća na kraju. (Pred Drugi svetski rat, početni signal zamenjen je prvim taktom Hej, trubaču s bojne Drine).

Društvo Radio A.D. Beograd podiglo je jednu relejnu stanicu predviđenu novim ugovorom, a Kompanija telegrafija bez žica dve kratkotalasne stanice u Rakovici, 1940. godine. Dalji razvoj ove oblasti u našoj zemlji prekinuo je početak Drugog svetskog rata.

 [attachment=1]
Ministar finansija dvadesetih godina i najdugovečniji predsednik vlade tridesetih godina, Milan Stojadinović,
bio je jedan od najvećih akcionara „Radio Beograd a. d.“ i predsednik Upravnog odbora ove firme. Krajem
tridesetih godina, „Radio Beograd a. d.“ donosi dividende od 12 do 20%. Za razliku od Britanije ili SAD, radio-prijemnici su u Jugoslaviji bili privilegija ne samo bogatijih, već i obrazovanijih ljudi. Na primer, u zemlji u kojoj su tri četvrtine stanovništva činili seljaci, samo 5,58% zemljoradnika bili su vlasnici radio-aparata, a oni koji su se bavili beznačajnim slobodnim profesijama su pred rat 1939. godine imali 8,6% radio-aparata.

Ne samo da je radio-aparat bio skup (oko dve prosečne mesečne plate), već je i pretplata bila dosta skupa. Na godišnjem nivou, ona je koštala kao 300 dnevnih novina (300 dinara), ili skoro četvrtinu prosečne plate. Ako se setimo da je prosečno seosko domaćinstvo ostvarivalo 121 dinar prihoda mesečno, onda ne čudi što se na vrhuncu krize, 1932. godine, odjavilo 27,6% pretplatnika. Ipak, srazmera radiopretplatnika u stanovništvu bila je veća nego u Grčkoj i Bugarskoj, ali za 50% manja nego u Rumuniji i pet puta manja nego u Mađarskoj. Dugo će jugoslovenskim tržištem dominirati Filips, a Telefunken će biti drugi, pri čemu je ovaj Simensov partner značajno napredovao krajem tridesetih godina u okviru opšte dominacije uvoza iz Nemačke.

[attachment=4][attachment=2][attachment=3][attachment=5]

Telefoni su bili slaba tačka tehnološkog razvoja Srbije. Na kraju Prvog svetskog rata Beograd je imao samo dva ormara sa po 100 priključaka, koje su mogli da koriste jedino država i vojska. U doba ujedinjenja novih delova zemlje sa Srbijom, telegrami sa proklamacijama narodnih veća iz raznih krajeva zemlje su satima čekali neisporučeni, jer je postojala samo jedna linija. Prva telefonska linija sa obližnjim Smederevom uspostavljena je tek 1925. godine.

Uvođenje automatskih telefonskih centrala označavalo je za mnoge obične građane dolazak novog doba, u kome više nije bilo uobičajenih problema sa ranijim centralama sa ručnom službom poput prekida veze, dugih čekanja ili pogrešnih brojeva. Poslovičan je bio i umor 20–30 telefonistkinja koje su radile u jednoj smeni beogradske centrale.
Štampa je prenosila da su se službenice onesvešćivale i padale za svojim aparatima od zamora: “U telefonskoj centrali u Beogradu stanje osoblja je očajno. Četrdeset telefonistkinja već boluju od teškog i zamornog rada. Preopterećenost je povećana jer bolesne nisu dobile zamenu, tako da se čitav posao svalio na one koji se još nisu razbolele. Posao je, pak, povećan jer se u poslednje vreme broj telefonskih veza povećao za oko 1.000 brojeva. Publika se žali, mada bedno osoblje i sebe žrtvuje da odgovori pozivu, ali ne može uspeti”.
 [attachment=1]  
Prva automatska centrala puštena je u rad u Ljubljani, a u toku je bilo montiranje i zagrebačkog postrojenja
istog tipa. U međuvremenu je otvorena automatska centrala u Novom Sadu, 17. aprila 1927. godine. Novosadska moderna centrala firme Simens imala je ukupni kapacitet od 1.000 brojeva, a još 500 brojeva je dodato 1937. godine. Dugo očekivana nova automatska telefonska centrala predstavljala je vrlo značajnu prinovu gradu. Zajedno s mostom na Dunavu, koji je iste godine završen i pušten u saobraćaj, centrala Simens bila je senzacija godine.

U zgradi u Кosovskoj ulici u Beogradu je 06. septembra 1930.godine montirana automatska telefonska centrala sa 11.000 brojeva, kao i nova centrala za međugradske linije. Centrala je puštena u rad noću, 5. septembra 1931. godine. Opremu su činili uređaji nabavljeni na račun reparacija. Otvaranju centrale prisustvovao je ministar saobraćaja Lazar Radivojević, njegov pomoćnik inž. Dobrosav Ratajac, kao i velik broj šefova i osoblja PTT struke. Načelnik T. T. odeljenja inž. Katušić držao je predavanje, propraćeno filmom, u kojemu je prikazao istorijat naše telefonske službe kao i funkcionisanje
nove automatske centrale.

[attachment=2]
Prestonička štampa pokazala je živo interesovanje za ovaj dogadjaj. Pojedini napisi sadrže ne samo obaveštenja o radu automatskom centralom nego i podatke sa ilustracijama.
    
[attachment=3]
Napretku telefonskog saobraćaja doprinelo je proširenje postojećih i nabavka novih telefonskih centrala. To se odrazilo i na povećanje broja telefonskih pretplatnika, kojih je 1924. bilo 22.500, a 1929. već oko 30.000, 1935. oko 83.000.

01. septembra 1935.godine, osniva se Ministarstvo pošta i telegrafa Kraljevine Jugoslavije i donosi Uredba o organizaciji Ministrstva pošta, telegrafa i telefona. Osnova se Balkanska unija pošta i telekomunikacija koju čine Jugoslavija, Rumunija, Turska i Grčka.

U političkom životu jugoslovenske kraljevine od 1. decembra 1918. do 27. marta 1941.g. promenilo se ukupno 38 vlada. U njima je dužnost ministara i zastupnika ministara obavljalo čak 217 ličnosti sa često sasvim suprotnim političkim gledištima, afinitetima, životnim pogledima, iskustvom, obrazovanjem. Trajanje ministarskih mandata bilo je najčešće veoma kratko. U 24 promene Ministarskog saveta (vlade), do kojih je došlo u periodu od ujedinjenja decembra 1918. do zavođenja diktature januara 1929, bilo je 26 smena u Ministarstvu pošta i telegrafa. Tu dužnost je obavljalo 12 različitih ličnosti. Među njima Velja Vukićević je bio ministar u šest vlada, Benjamin Šuperina u četiri, Mate Drinković u tri, Edo Lukinić, Slavko Miletić, Vlajko Кojić i Bogoljub Кujundžić u dve vlade. Čak i u slučajevima kada je jedna ličnost više puta vršila dužnost ministra u jednom ministarstvu, kontinuitet je izostajao. Za gotovo sve ministre je karakteristično da su na čelna mesta u ministarstvima dolazili bez jasnih vizija šta i kako treba raditi. Sa svakim novim ministrom stizali su i novi pomoćnici, novi načelnici, novi službenici, što je smene ministara činilo dramatičnijim. Tako je državna politika u svakom ministarstvu gubila načelan, a dobijala izrazito politički, partijski, lični pečat.

Sve do početka Drugog svetskog rata rađeno je na usklađivanju poštanske mreže sa potrebama društva i privrednim mogućnostima.

Izvor:
“Saobracaj i veze Kraljevine Jugoslavije 1918.-1941.g.”
www.unilib.bg.ac.rs
www.beogradskonasledje.rs
www.postesrpske.com

Toliko za sada, nastavicu dalje sa:
"POSTANSKI SAOBRACAJ U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI PRED POCETAK I U TOKU PRVE GODINE DRUGOG SVETSKOG RATA"

Писмо Књаза Милоша
надзорнику пошта Јакову Јакшићу 

Не изостављам јавити вам, да сам веће тачности ради, у рачунима трошкова татара наших, идући у Цариград и долазећи одонуд, трошкове њине на путу овако определио:
1.За трошак на кирију за коње, од Јагодине до Цариграда, по 120 на коња, па колико коња устреба, онолико по 120 гроша да се даде татарима.
2.На јело, пиће и напојницу суруџијама на путу на дан по 14 гроша.
По тому препоручујем и вама да се по овој тарифи у призренију татара наших у напредак и од садашњега послани преко Богдана владате, разрачунавши у призренију под N⁰ 2. дана, за које мисли татарин доћи у Цариград, све по 14 гроша на дан. Тако ћете ви одавде толико им давати, а тако депутати из Цариграда до овде, којима сам такође о предмету овом писао.

Дано у Крагујевцу 21. маја 1837.                                                                                                                                                    Милош Обреновић, књаз сербски

Da,da... Sa Milosem nije bilo sale!!

POSTANSKI SAOBRACAJ U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI PRED POCETAK I U TOKU PRVIH GODINA DRUGOG SVETSKOG RATA



Izbijanjem rata Nemačke privredne potrebe se povećavaju. Nakon kapitulacije Francuske, juna 1940., što je u Jugoslaviji doživljeno kao pravi šok, nastaje preokret i u našim trgovinskim odnosima sa Nemačkom. Balansa u Evropi više nema i od trgovinskog partnera Nemačka postaje bahati gospodar koji počinje sa diktatima.

Prvo je Namačka tražila da promenimo kurs dinara u odnosu na marku, i dinar je devalviran. Postavljaju strože uslove u razmeni stalno povećavajući kontigente robe tako da domaće tržište počinje da oskudeva. Praktično nas dovode u ponižavajući položaj i potpunu ekonomsku porčinjenost.

Stavljeno nam je odmah do znanja da nećemo moći više da trgujemo sa nemačkim protivnicima, da bi vrlo brzo Nemačka tražila da se obavežemo da ništa nećemo izvesti trećim zemljama bez njene saglasnosti. Tako je borski rudnik, koji je napravljen francuskim kapitalom, radio samo za Nemce. Bio je to vrhunac naše ekonomske potčinjenosti Nemačkoj.

Obavezali smo se i da damo 7000 radnika za rad u nemačkim rudnicima, jer je zbog mobilizacije ona ostala bez rudara.Sa isporukama svoje robe nama, kao i sa plaćanjem, Nemci su počeli znatno da kasne.

Početkom 1941. godine položaj neutralne Jugoslavije u zaraćenoj Evropi je postao kritičan. Nemačke trupe su se, nakon brze okupacije zapadne i srednje Evrope, spremale da iz Rumunije pređu u Bugarsku i napadnu Grčku. Кada je početkom marta Bugarska pristupila Silama Osovine, Jugoslavija se našla u potpunom okruženju.

Jugoslovenska vlada je, prateći događaje u Evropi i osvajanja nacističke Nemačke, očekivala da će i Kraljevina Jugoslavija biti napadnuta. Zato je tražila način kako da izbegne taj očekivani sukob. Jedan od načina da se reše bezbednosni problemi Kraljevine Jugoslavije bilo je i potpisivanje pakta sa Nemačkom 25. marta 1941. godine. Povoljni uslovi za Kraljevinu Jugoslaviju u ovom ugovoru nisu bili garancija da će biti i ispoštovani od Hitlera. Suprotna odluka značila je siguran rat sa Nemačkom i njenim saveznicima koji su okruživali Kraljevinu Jugoslaviju, sa svih strana osim kratke granice sa Grčkom na krajnjem jugu. U toku noći 20. marta održana je sednica na kojoj je jugoslovenska vlada rešila da pristupi Trojnom paktu. U Beču je 25. marta potpisan protokol o pristupanju.

Proucavajuci i prikupljajuci materijal za ovu temu nisam uspeo da nadjem podatke sta je Ministarstvo pošta i telegrafa planiralo i preduzelo u okviru priprema za neposrednu ratnu opasnost koja se naslucivala 1941.godine. Moja razmisljanja su da je nekakvih planova aktivnosti moralo biti. Kako se zamisljalo funkcionisanje postanskog, telefonskog i telegrafskog saobracaja u uslovima pred i u toku ratnog stanja u zemlji? Kako se postansko osoblje ponasalo u takvoj situaciji?


Cinjenica je da je tokom napada Nemacke na Jugoslaviju od posledica bombardovanja ostecen veliki broj drzavnih objekata, medju njima i jedan deo posta, ali ne sve! Dali su i kako su neostecene poste funkcionisale? S obzirom da od prvog dana rata, vlada nije kontrolisala situaciju u zemlji, da je u aprilskom ratu država bila potpuno paralisana i dezorijentisana, da gotovo ni jedan drzavni sistem nije funkcionisao, misljenja sam da i postanski saobracaj nije bio u boljoj situaciji. Kako je u to vreme vladala opsta konfuzija, bezvlasce, stanje dezinformacija, kontradiktorinih informacija i brojnih sabotaza, verovatno je bilo i slucajeva pljacki ostecenih a i ne ostecenih postanskih objekata. U takvoj situaciji, verovatno se unistavalo i raznosila postojeca oprema, pribor, sredstva… sta je kome dolazilo pod ruku! Sredstva PTT saobraćaja, telegrafske i telefonske linije, kao i poštanske vagone uništavao je kako je ko stigao. I Narodnooslobodilačka vojska i Jugoslovenska vojska u otadžbini.

NAPAD NEMACKE NA JUGOSLAVIJU 06.APRILA 1941.GODINE

Jugoslavija je bila napadnuta od tri države: Nemačke, Italije i Mađarske. Granice zemlje, duge preko tri hiljade kilometara, činile su odbranu zemlje nemogućom. Bugarska nije učestvovala aktivno u
operacijama protiv Jugoslavije i Grčke da ne bi dala povoda Turskoj, dok je Rumuniji bila namenjena preventivna uloga prema SSSR-u. Mađarske trupe počele su dejstvovati 10. aprila 1941, posle proglašenja
NDH.

Napad je počeo bez objavljivanja rata u noći 5/6. aprila 1941. zauzimanjem Sipa, na Dunavu. Oko 5,10 časova nemačka avijacija je bombardovala jugoslovenske aerodrome kod Skoplja, Kumanova, Niša,
Zagreba, Brežica i Ljubljane. Oko 6,30 italijanska avijacija je sa baza u Italiji i Albaniji napala aerodrome, pristaništa i pomorske baze na tlu Crne Gore, Hercegovine, Dalmacije, Bosne i Slovenije. Oko 6,45
časova Nemci su sa aerodroma u Mađarskoj, Rumuniji i Austriji izveli teroristički napad na Beograd, koji je 3. aprila bio proglašen za nebranjen grad. Napadi na Beograd ponovljeni su još tri puta 6. aprila,
u noći 6/7. aprila i sledećeg dana, 7. aprila. Nemačka avijacija je svojom aktivnošću sprečavala mobilizaciju, koncentraciju i grupisanje Jugoslovenske vojske.

U momentu bombardovanja Beograda (06.aprila u 06,00 casova ujutru), Radio Beograd je emitovao sevdalinke. Dežurni spiker Ivan Kovacevic, neuspevši da uspostavi vezu sa vladom i Generalštabom, u sedam sati i deset minuta, dok su vec ležala mrtva tela po beogradskim ulicama i trgovima, a mnoge zgrade gorele, objavio je: Neprijatelj bombarduje Beograd! Kovacevic je ponavljao saopštenje svaka tri minuta. Ali taj usamljeni vapaj najmasovnijeg medija samo je oznacio nemackim avionima još jedan cilj. Bombom je pogodjena zgrada Akademije nauka a Radio Beograd je zacutao.

Bombardovani su sledeči objekti: željeznička stanica, električna stanica, zgrada Pošte, telegrafa i telefona, zgrada Ministarstva vojske i mornarice, Glavnog generalštaba i Vojne akademije, Dvor na Dedinju, Gardijska kasarna u Topčideru, Komanda žandarmerije, Zemunski aerodrom, Učiteljski dom, Dorćol, Kalenića pijaca, školskezgrade, bolnice, stambene zgrade, skloništa PAZ-a po parkovima.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Tim bombardovanjem rešen je ceo rat, jer je već prvog dana, sve što je imalo bilo kakav taktičko – strategijski karakter, i u vojnom i u civilnom pogledu, bilo razoreno i uništeno, tako da je država bila potpuno paralisana  dezorijentisana. Dezorganizacija je bila takva, da niko nije znao dokle su Nemci stigli, a vlada nije znala čak ni da je kapitulacija potpisana.

Od prvog dana rata, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske i vlada nije kontrolisala situaciju u zemlji. Izmedju ostalog, na ministarskim sednicama u Sevojnu, gde se vlada nalazila, general Dušan Simović se žalio na loše veze u komandovanju, a naročito je osporavao to što on mora preko pošte da izdaje naređenja jedinicama. Ocenio je situaciju kao tešku, ali ne i tragičnu i verovao je da se situacija može stabilizovati.
Da bi sprečio potpuno rasulo, ne samo vlade već i u vojsci, 12. aprila izjavljuje da ima puno poverenja u moralnu snagu vojske i naroda i da veruje u prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom. Nemci su 13. aprila probili poslednju liniju odbrane kod Кonjarnika i umarširali u Beograd. Sve je bilo izgubljeno i propast je sve brže i brže tekla.

Rat je 10. aprila 1941. u suštini bio završen, jer su ostaci razbijene Jugoslovenske vojske samo  životarili do 17. aprila 1941, kada je konačno likvidiran svaki otpor.

Pored vojnog sloma, počela je i kriza vlade. Na jugoslovenskoj strani počela su međusobna trvljenja i ispitivanja ko je kriv za tako munjeviti slom. Neki ministri optuživali su Hrvate za izdaju. Poslednje savetovanje jugoslovenska vlada imala je na Palama. Sednica vlade je održana 13. aprila 1941. Predsednik vlade, Dušan Simović podneo je izveštaj o situaciji koju je predstavljao kao veoma tešku, ali ne i bezizlaznu. Odlučeno je da se vlada, radi veće sigurnosti, premesti odmah u Nikšić. Simović je potom predložio generala pozadine Danila Kalafatovića za načelnika Vrhovne odbrane. O mogućnosti eventualne kapitulacije nije bilo ni pomena, iako su pojedini ministri zaključili da je opsta situacija mnogo teža nego što ju je predstavaljao Simović.

Ima mnogo pitanja koja nikad neće dobiti odgovor, a pre svega šta je radila vlada od 27. marta do 6. aprila, a šta vojska i njeni komandanti. Ostaje kao činjenica, da je plan odbrane bio nedovoljno organizovan, i da vlada nije uspela da sačuva jedinstvo  i kontrolu situacije u zemlji.


Posle aprilskog rata i kapitulacije, Kraljevina Jugoslavija je bila podeljena među silama Osovine: periferne delove jugoslovenske teritorije su okupirali i anektirali njeni osovinski susedi: Nemačka, Mađarska, Bugarska i Italija. Nemci i Italijani su osmislili i podržali osnivanje nove marionetske države, Nezavisne Države Hrvatske (NDH), koja je uključivala veći deo teritorije predratne Banovine Hrvatske uz dodatak područja današnje Bosne i Hercegovine i srpskog dela Srema. Iako formalno proglašena nezavisnom, NDH je ostala pod okupacijom nemačkih i italijanskih trupa. Severni delovi današnje Slovenije koje je anektirala Nemačka podeljeni su u administrativne oblasti koje su stavljene pod upravu gaulajtera Austrije. Italija je neke delove okupirane Jugoslavije anektirala direktno, dok je druge uključila u sastav svojih protektorata Crne Gore i Albanije.
Ostatak teritorije podeljene Jugoslavije je ušao u sastav Srbije, koja je obuhvatala veći deo područja kasnije poznatog kao Centralna Srbija, sever Kosova (oko Kosovske Mitrovice) i Banat. Srbija je stavljena pod nemačku okupaciju i vojnu administraciju.

SITUACIJA NA PROSTORU SRBIJE POD NEMACKOM OKUPACIJOM OD 17.APRILA 1941.GODINE

Srbija se našla u interesnoj sferi „Velikonemačkog Rajha" sa obavezom da izdržava nemačku okupacionu upravu. U njoj su Nemci videli predstavnika poražene Kraljevine Jugoslavije. Vojnookupaciona zona Srbije obuhvatala je, prema nemačkim izvorima, oko 51.100 km2 sa 3,8 miliona stanovnika.

Neposredno nakon bombardovanja Beograda i ostalih gradova, a ubrzo zatim i sloma Jugoslavije, zemlju su zaposele nemačke jedinice. Odmah se pristupilo formiranju organa okupatorske vlasti. Primera radi, Nemci u Zemun ulaze 12.aprila I sledećeg dana celokupnu vlast u Zemunu preuzima Gradsko poglavarstvo, na čelu sa folksdojčerom dr Hansom Mozerom.
Da bi održali red i mir Nemci su odmah u svojoj okupacionoj zoni uveli i organizovali okupacionu vlast. Okupacionu upravu u prvom periodu su činili nemački trupni komandanti. Za sve vojno-upravne poslove do 22. aprila 1941. godine, odgovoran je bio komandant pozadine 2. oklopne armije general Šmit Logan (Wolfgang Schmidt-Logan), kog je zamenio general avijacije Helmut Ferster (Helmuth Förster) koji je prvi postavljen na mesto vojnoupravnog komandanta u Srbiji (Militärbefehllshaber in Serbien). Inace, 19. aprila, komanda 2. armije je izdala naređenje svojim potčinjenim jedinicama o organizaciji vojne uprave na teritoriji Srbije i područjima pod nemačkom zaštitom, da bi 20. aprila Komandant kopnene vojske potčinjenim jedinicama izdao zapovest o organizaciji i uspostavljanju okupacione uprave u Srbiji. U sklopu ove zapovesti izdato je i službeno uputstvo vojnoupravnom komandantu u Srbiji u kojem su precizirani njegovi zadaci kao i sastav njegovog štaba.

[attachment=1]
Odmah po prijemu dužnosti (22. aprila), Ferster je na osnovu već pripremljenih predloga koje su sačinili šefovi obaveštajne službe i policije, obavestio svog pretpostavljenog — komandanta 2. armije, fon Vajhsa, da namerava da formira srpsku vladu na čelu koje bi se nalazio Milan Aćimović. Posle više kombinacija, diskusija, dogovora i razgovora vojnog upravnog komandanta i šefa Upravnog štaba Harolda Turnera i predstavnika građanskih stranaka 30. aprila 1941. godine, u Srbiji je 16.maja imenovana civilna kvislinška uprava poznata kao Komesarska uprava Milana Aćimovića. Nemci su bez velikih teškoća, u relativno kratkom periodu, uspeli da obrazuju kvislinšku upravu, i da uz njenu pomoć obnove banovinske i lokalne organe državne uprave.
Iako su komesari imali iskustva u oblastima koje su im dodeljene, kao i iskustva u politici i javnoj administraciji, Aćimovićeva vlada je bila u izuzetno teškom položaju jer nije imala nikakvu naznaku stvarne vlasti. Aćimovićeva uprava doživela je neuspeh u svom zadatku obezbeđivanja nemačkih interesa i sprečavanja rasplamsavanja ustanka. Dolazi do krize i podnosenja ostavke Komesarske uprave. „Komesarska vlada” je zapravo bila pomoćni izvršni organ Upravnog štaba nemačkog komandanta Srbije.

U kontekstu ustanka u Srbiji i krize komesarske uprave, nemački komandant Jugoistoka feldmaršal List, 23. avgusta 1941. u Beogradu i razmotra situaciju u Srbiji, ocenjuje je kao „ozbiljnu“ i trazi  dodatne policijske i vojne snage. Dobija negativan odgovor.U razmatranjima mogućnosti za šefa nove uprave koja bi zamenila Aćimovićev Savet komesara, usled određenog autoriteta i popularnosti koju je uživao u javnosti, kao i usled jasnih pronemačkih stavova, u prvi plan izbila je ličnost generala Nedića. 29. avgusta 1941.g. dolazi do formiranja nove kvislinške vlade poznate kao Vlada narodnog spasa Milana Nedića.

Srbija je bila jedina teritorija Kraljevine Jugoslavije na kojoj su Nemci nametnuli vojnu okupacionu upravu, uglavnom zbog ključnih transportnih pravaca i važnih resursa koji su se nalazili na ovom području. Srbijom je kao vrhovna vlast upravljala nemačka Vojna Uprava u Srbiji (nem. Militärverwaltung in Serbien), dok su marionetske srpske vlade bile odgovorne nemačkoj vojnoj administraciji, koja je često imala paralelne lance komandovanja i kontrole, tako da su marionetski ministri bili odgovorni različitim nemačkim funkcionerima za različite aspekte. Srbija je u početku administrativno bila podeljena na tri banovine: Dunavsku sa sedištem u Smederevu, Moravsku sa sedištem u Nišu i Drinsku sa sedištem u Užicu. Uz ove banovine je postojalo i zasebno područje uprave grada Beograda. 26. decembra 1941. dolazi do ukidanja banovina i nove podele na 14 okruga. U sastavu okruga nalazio se 101 srez.

Sto se tice sistema PTT-a, prilikom napada Nemacke na Jugoslaviju 06.aprila, isti je bio u funkcionalnom stanju kakav je do tada vladao na teritoriji cele drzave. Tokom napada Nemacke na Jugoslaviju od posledica bombardovanja ostecen veliki broj drzavnih objekata, medju njima i jedan deo posta. S obzirom da od prvog dana rata, vlada nije kontrolisala situaciju u zemlji, da je u aprilskom ratu država bila potpuno paralisana i dezorijentisana, da gotovo ni jedan drzavni sistem nije funkcionisao, ni postanski saobracaj nije bio u boljoj situaciji. Kako je u to vreme vladala opsta konfuzija, bezvlasce, stanje dezinformacija, kontradiktorinih informacija i brojnih sabotaza, bilo je i slucajeva pljacki ostecenih a i ne ostecenih postanskih objekata. U takvoj situaciji, verovatno se unistavalo i raznosila postojeca oprema, pribor, sredstva… sta je kome dolazilo pod ruku! Sredstva PTT saobraćaja, telegrafske i telefonske linije, kao i poštanske vagone uništavao je kako je ko stigao.

U u tom periodu opste konfuzije nije moglo ni biti reci o nekakvom funkcionisanju PTT saobracaja. Sve posiljke koje nisu tokom bombardovanja i kasnije unistene, bile su na lokacijama gde su se u danima tih dogadjanja zatekle…

Tako zatecene posiljke zbog događaja koji su nastali, stajale su u nekoj pošti, u neotvorenim vrećama, sve dok se situacija nije donekle stabilizovala. I pored situacije u kojoj se drzava a i stanovnistvo nalazilo, kod postanskog osoblja (sporadicno) je verovatno proradio profesionalan odnos, da se, u neregularnoj situaciji, pošiljke zaštite što je moguće bolje. Jedna od mera zaštite je popisivanje pošiljaka, da bi se kasnije moglo utvrditi, da li je pošiljka prispela i šta je kasnije sa njom učinjeno. Neko je doneo takvu odluku i poštanskim radnicima koji su dolazili na posao, bez obzira na situaciju, dao nalog da počnu da otvaraju prispele vreće i prave popise pošiljaka. Poštanske vreće su otvarane a zatim je jedna po jedna pošiljka iz vreće upisivana u Spisak prispelih pošiljki i žigosana žigom. Zatim je vreća sa pošiljkama i sa Spiskom na vrhu pošiljaka ponovo zatvorena i stavljena u magacin do odluke nekog organa šta će se uraditi sa takvim pošiljkama.

S obzirom da je Кomesarska vlada (Savet komesara) formirana tek u maju 1944. godine, nije se moglo očekivati da PTT sistem odmah počne da radi punom parom. Prva aktivnost je bila naređenje Кomesarijata Ministarstva posta i telegrafa od 11. maja 1941. godine svim poštama da pripreme sve što je potrebno kako bi otpočele sa radom.
Ovom naredbom su otpočete i aktivnosti sa zatečenim pošiljkama. Moguće je da su od 11. maja vreće sa običnim pošiljkama sukcesivno otvarane i da je odmah počelo uručivanje zaostalih običnih pošiljaka (pisma i dopisnice).

Organizacija PTT saobraćaja na teritoriji pod upravom Vojnog Zapovednika za Srbiju 1941.godine

(Materijal preuzet sa www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=739 koji je postavio clan “gavrilo bv”)

Posle raspada Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine, teritorija Srbije, u znatno promenjenim granicama, stavljena je pod nemačku upravu vojnog zapovednika za Srbiju. Ubrzo je formirana komesarska uprava Milana Aćimovića, a zatim i Ministarstvo posta i telegrafa. Komesar Ministarstva posta i telegrafa bio je Dusan Pantic.


Funkcionisanje poštanskog saobraćaja

Prvim raspisom Кomesarijata Ministarstva posta i telegrafa od 11. maja 1941. godine izdato je naređenje svim poštama da pripreme sve što je potrebno i da po prijemu tog raspisa otpočnu sa radom.

18. juna je poštama u Srbiji bilo naređeno da izvrše popis svih preporučenih, vrednosnih pisama i paketa koji su se u poštama zatekli u trenutku otpočinjanja ratnih dejstava. Spiskovi su bili poslati Кomesarijatu, a onda je Кomesarijat 28. juna i 15. jula poslao raspise šta treba da se učini sa zatečenim pošiljkama.
Ako su posiljke zatečene u prijemnoj pošti, neotpremljene, vraćane su pošiljaocu. Ako su posiljke zatečene u prolaznoj pošti, dakle nisu još stigli u odredište, čuvane su u magacinu do daljeg, a ako su prispele u odredište, uručivane su primaocu.Cilj je bio da se pošiljke u što većem obimu sklone iz pošta i magacini oslobode za dalji rad.

Gotovo, cela 1941. godina je bila posvećena konsolidovanju PTT saobraćaja, da bi se kasnije moglo pristupiti redovnijem obavljanju saobraćaja.

Na samom početku rada pod okupacijom bio je dozvoljen samo:
-prijem i isporuka običnih pismonosnih pošiljaka državnih nadleštava i ustanova u međusobnom odnosu,
-u privatnom saobraćaju, prijem i isporuka običnih dopisnica i otvorenih običnih pisama do 100 grama,
-uplata i isplata novčanih iznosa do 5.000 dinara putem poštanskih uputnica,
-prodaja poštanskih maraka od 0,50, 1 i 2 dinara, dopisnica i poštanskih uputnica.
Radno vreme svih pošta bilo je od 8 do 15 sati, a nedeljom od 9 do 13 sati, s tim što rad po novčanom prometu prestaje 30 minuta pre završetka radnog vremena.

Bio je omogućen samo promet običnih pismonosnih pošiljaka do 100 grama. Privatna lica mogla su u poštama da predaju samo otvorena pisma. To je činjeno zbog cenzure. Najpre su cenzori bili postavljeni u poštama Beograd 2, Beograd 25 i Niš. Cenzura u Nišu je cenzurisala samo pisma sa teritorije Direkcije u Nišu. U Pošti Beograd 25 su cenzurisane pošiljke koje se odnose na teritoriju grada Beograda, a u Pošti Beograd 2 su cenzurisane sve pošiljke sa teritorije Banata, Srema i teritorije Direkcije u Čačku. Granica područja cenzornih pošta Beograd 2 i Niš išla je linijom Vardište, Ivanjica, Кraljevo, Gruža, Кragujevac, Despotovac, Žagubica, Majdanpek. Dana 3. juna 1941. godine je otvorena i cenzurna pošta Petrovgrad 1 (danas Zrenjanin), u kojoj su cenzurisana pisma sa teritorije Banata.

Jevreji su mogli da šalju ili primaju poštanske uputnice samo ako su imali posebnu dozvolu nemačkih privrednih vlasti (Deutsche witschafliche Dienststelle).

Bio je ograničen novčani promet, jer još nije počela da radi Poštanska štedionica.

Od 7. juna je bilo dozvoljeno da se obična pisma i dopisnice do 100 gr mogu slati za Nemačku.

Od 28. juna 1941. dozvoljen je prijem preporučenih pošiljaka od strane državnih ili samoupravnih vlasti, nadleštva ili ustanove. Privatnim licima nije bilo dozvoljeno slanje preporučenih pisama. Međutim, ova naredba je važila je samo mesec dana. Raspisom broj 17. od 31. jula dozvoljeno je slanje otvorenih pisama i dopisnica sa preporučenim rukovanjem. Ova naredba je važila i za međunarodni saobraćaj sa Nemačkom.

Tek od septembra iste godine dozvoljen je i međunarodni saobraćaj običnih i preporučenih pisama i dopisnica iz Nemačke za Srbiju.

[attachment=1]

Slanje paketa:

Uz pomoć Srpskog društva Crvenog krsta, od avgusta 1941. godine, građani su mogli da šalju pakete zarobljenicima u Nemačkoj. Paketi su slati u posebnim vrećicama, koje su građani mogli dobiti od Crvenog krsta. Paket nije smeo biti teži od 5 kg. U odredbama o sadržini paketa stoji:

„U paketima se može slati: uniforma, rublje, obuća, cigarete, duvan, sapun, karte za igranje i životne namirnice koje se ne kvare i mogu da izdrže duži transport, kao: suva slanina ili suvo meso, dvopek ili prženi hleb, marmelade, suvo voće, čokolade, šećer, čaj. Ne smeju se slati nikakve konzerve u zatvorenim limenim kutijama ni boce ili flašice sa tečnostima.

Ne sme se slati takođe: nikakvo civilno odelo ili pojedini delovi, koji mogu zameniti civilno odelo, oružje, veliki noževi, obični i džepni, municije i eksplozivi, alat za begstvo, busole, indigo hartija i obična hartija za pisanje, putne karte, fotografski aparati, dvogledi, električne lampe, upaljači, šibice, alkohol i alkoholna pića, medikamenti, tube s vazelinom, sapunski prašak za kosu, pasta ili voda za zube, mirisi, pasta za obuću, likeri i sirupi, novine, muštikle, papir za duvan, notesi i hartija za pisma, poštanske karte, pisma i ma kakve pismene dostave. Nikakav predmet se ne sme uvijati u novine ili ma kakve štampane ili ispisane hartije.“

Ovakav paket pošiljalac je mogao predati mesnoj organizaciji Crvenog krsta, ili ga staviti u posebnu vrećicu, koja je trebalo da bude adresovana na: Društvo Crvenog krsta, Beograd, Simina 19. Paket je pre zatvaranja trebalo predočiti na pregled poštanskom službeniku, koji je posle pregleda na omot stavljao otisak pečata i svoj potpis, kao potvrdu da je paket pregledan i da se sadržina slaže sa spiskom koji je pričvršćivan za vrećicu, spolja.

Otprema paketa je bila besplatna. Crveni krst je sve prispele pakete slao iz Beograda za Nemačku posebnim železničkim vagonom.

Od decembra 1941. godine paketi za zarobljenike su predavani poštama i bili su otpremani poštanskim linijama prevoza. Uslovi za prijem paketa su bili isti, paket je mogao da bude težak do 5 kg, a svaki zarobljenik je mogao da primi po dva paketa mesečno. Paketi su bili oslobođeni plaćanja poštarine, te je na sprovodnom listu za paket označavano: „Oslobođeno takse po čl. 49. konvencije“.

Iz Srbije je osim ratnih zarobljenika, preko Nemačkog fronta rada, slata i radna snaga (radnici) za nemačke fabrike, jer je veliki broj nemačkih muškaraca bio mobilisan. Ovim radnicima porodice su mogle da šalju pakete, do 20 kg težine, u kojima je mogla da se nalazi samo odeća i obuća.

Zarobljenicima se nisu mogla slati obična pisma ili dopisnice. Dopisivanje sa njima vršeno je na sledeći način. Zarobljenik je u logoru dobijao poseban obrazac (pismo ili dopisnicu) za prepisku. On je popunjavao jedan deo tog obrasca, odnosno ispisao pismo za svoju porodicu. Obrazac je sadržao i kupon za odgovor na kojem je porodica mogla da odgovori. Zarobljenici su mogli da primaju pisma samo na navedenom kuponu, te je svaka prijemna pošta bila dužna da na običnim pismima ili dopisnicama, na kojima je bila ispisana adresa zarobljenika, otisne štambilj „Nedopušteno“ i da pismo vrate pošiljaocu.

U Banatu je do rata živeo značajan broj stanovnika nemačke narodnosti. Od početka rata oni su se mogli prijavljivati nemačkim vojnim vlastima kao dobrovoljci za vojnu službu u nemačkim vojnim jedinicama. Ovi dobrovoljci su bili poslani na frontove po Evropi i imali su potrebu za dopisivanjem sa porodicama. To je organizovano na sledeći način: nemački vojnik – dobrovoljac je sa fronta slao pismo preko vojne pošte (Deutsche Feldpost), a ono je dolazilo u Banat preko Кreiskommandanture u Petrovgradu (Zrenjaninu). Кreiskommandantura je takva pisma predavala pošti u Petrovgradu, a ona je, opet, pisma otpremala poštanskim linijama prenosa, do odredišta.

Porodice nemačkih dobrovoljaca su pisma za njih adresovale na sledeći način:
An den soldaten ....... Feldpostnummer 20727, über die Кreiskommandantur in Grossbetschkerek.

Pisma su označavana sa Deutsche Feldpost. Takva pisma su stizala u Petrovgrad te su dalje otpremana nemačkim vojnim poštanskim vezama.

U decembru mesecu 1941. godine pošta je otpočela da prenosi i pakete u unutrašnjem saobraćaju. Međutim, to nisu bili paketi običnih građana, već paketi privrednih preduzeća koja su u njima slala svoju robu. Svaka firma je morala Ministarstvu PTT da podnese molbu za dozvolu za slanje paketa. U molbi je trebalo da se navede kakvu robu pošiljalac ima nameru da šalje. Ministarstvo PTT je prikupljalo takve molbe i dostavljalo Vojnom zapovedniku za Srbiju na odobrenje. Ono je u svojim raspisima objavljivalo spisak preduzeća kojima je dozvoljeno da šalju pakete.

Telegrafski saobraćaj

Od 28. juna 1941. uspostavljen je ograničeni telegrafski saobraćaj u svim mestima gde su postojali telegrafi, bilo da se telegrami otpremaju morzeovim telegrafskim aparatima ili telefonom.

Svi telegrami su bili podložni cenzuri.

Telegrami nemačkih vojnih vlasti su morali biti snabdeveni službenim pečatom i punom adresom pošiljaoca, dok su se telegrami srpskih državnih nadleštava primali na otpravljanje bez odobrenja nemačkih vojnih vlasti, ali su morali biti snabdeveni službenim pečatom i potpisom starešine nadleštva. Ovi pečati su bili dokaz da su telegrami bili pregledani (dakle cenzurisani) i da ne sadrže nikakav nepodoban sadržaj.

Privatni telegrami su morali biti prethodno odobreni od strane nemačkih vojnih vlasti: Кreis-, Feld-, ili Ortskomandanture. Nemačke vlasti su telegram cenzurisale i to su na njemu i označavale. Oznaka da je telegram cenzurisan otpravljana je kao deo telegrama, ali za to nije naplaćivana taksa. Bio je obavezan pun potpis pošiljaoca. Privatni pošiljaoci su mogli od nemačkih vojnih vlasti dobiti i posebnu dozvolu za slanje telegrama.

Ograničenje telegrafskog saobraćaja odnosilo se na sadržaj telegrama. Privatna lica su mogla da šalju samo telegrame od egzistencijalnog značaja (rođenje, bolest, smrt ili slično). Nisu mogli da se šalju telegrami-čestitke, na primer.

Od 7. avgusta 1941. godine uspostavljen je ograničeni međunarodni telegrafski saobraćaj sa Nemačkom. Za svaki takav telegram pošiljalac je morao da dobije dozvolu od vojnog zapovednika za Srbiju ili generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Ovakve telegrame slali su uglavnom vlasnici firmi, koji su iz Nemačke nabavljali robu, opremu ili rezervne delove za mašine nabavljene u Nemačkoj. Telegrami su cenzurisani.

Na zahtev vojnog zapovednika za Srbiju, od 24. avgusta 1941. godine je uvedeno neprekidno radno vreme za sve telegrafe u Srbiji (dnevno-noćna služba, 24 sata).

Međunarodni telegrafski saobraćaj sa Protektoratom Češko-Moravskim, Generalnim guvernemanom (Poljska), Luksemburgom, Elzasom i Lotaringijom (danas istočna Francuska), dakle sa pokrajinama pripojenim Nemačkom Rajhu, uveden je od 8. oktobra 1941. Saobraćaj je obavljan pod istim uslovima kao sa Nemačkom.

Telefonski saobraćaj

U Srbiji pod okupacijom bio je dozvoljen samo lokalni telefonski saobraćaj. Počeo je da radi u junu 1941. Javne govornice, bile one postavljene u poštama, restoranima ili na ulici, bile su zabranjene za upotrebu, te su isključene iz saobraćaja.

Razlog je bio jednostavan. Za svaki telefonski razgovor u lokalnom saobraćaju može se utvrditi ko je pozivalac i ko je pozvani. Pošto su Gestapo ili srpska tajna policija prisluškivali telefonske razgovore, uvek su mogli da utvrde ko razgovara, pa i da ga uhapse, ako je sadržaj razgovora suprotan njihovim interesima. Кod javnih govornica je nemoguće utvrditi ko je sa govornice pozvao. To isto se odnosi i na međumesne razgovore. Zato nisu bili dozvoljeni.

Za uspostavljanje lokalnog telefonskog saobraćaja svaka telefonska centrala je bila obavezna da zatraži dozvolu od nemačkih vojnih vlasti. Кomesarijat PTT je 29. maja zatražio od svih telefonskih centrala podatke o danu uspostavljanja lokalnog telefonskog saobraćaja. Iz raspisa se vidi da su nemačke vlasti Jevrejima zabranile da budu telefonski pretplatnici, te je naređeno da se u njihovim stanovima i poslovnim prostorijama telefoni demontiraju. Demontiranje je bilo moguće jer je po tadašnjem Zakonu o PTT-u telefonski aparat bio vlasništvo pošte, a pretplatnik ga je dobijao kada bi sklopio ugovor sa poštom.

Кrajem juna 1941. godine uveden je opšti lokalni telefonski saobraćaj. Postupak u telefonskim centralama je bio sledeći: najpre je utvrđivano stanje ispravnosti i kapacitet centrale; zatim su priključivani telefoni nemačke vojske i nemačkih nadleštava, a posle njih su uključivani telefoni srpskih državnih oragana i nadleštava (policija, opštinski organi, bolnice, vatrogasci...), kao i privredne ustanove i preduzeća, važna za životne potrebe (proizvođači i dobavljači hrane, goriva, ogrevnog drveta...). Zatim je pretplatnički telefon moglo dobiti i privatno lice.

Pretplatnici čiji su stanovi, usled ratnih dejstava srušeni, ili su rekvirirani od okupacijskih vlasti, mogli su telefon da priključe na novoj adresi, bez plaćanja takse za seobu, odnosno premeštaj telefona, uz odgovarajuću potvrdu opštinskih organa, da je stan zaista srušen ili rekviriran. Ako je prilikom rušenja kuće uništen i telefon, pretplatnik je oslobađan plaćanja naknade pošti (jer je ona, kao što rekosmo, bila vlasnik telefona), uz komisijski zapisnik nadležnih radnika TT sekcije.

Dešavalo se, naročito u malim mestima, da se pretplatnicima nije isplatilo da drže telefone samo za obavljanje lokalnog saobraćaja. Zato je doneta odluka da se (kod telefonskih centrala do 25 priključaka) dozvoli da se pretplatnici mogu pismeno obratiti svojoj pošti sa molbom da im se telefonski uređaji isključe iz saobraćaja i da im se ne naplaćuje pretplata, sve dok se ponovo ne uvede međumesni saobraćaj.

Sender Belgrad

Ministarstvo PTT je, od osnivanja Radio Beograda, bilo nadležno za regulisanje radio saobraćaja, jer je on potekao od radio-telegrafije, te je smatran vrstom telekomunikacija.

Radio Beograd AD osnovan je 1929. godine. Većina osnivačkog kapitala poticala je od engleske firme Markoni Wireless. Radio Beograd je ustvari dobio koncesiju da može da emituje program sledećih petnaest godina. Posle ugovorenog roka, koncesija se mogla produžiti.

Veoma značajni osnivači i direktori Radio Beograda AD bili su Robert Vege i Gustav Braun, tehnički direktor bio je Franja Mozer, a pravni zastupnik Stefan Vagner. U početku je tehnička i finansijska dokumentacija vođena isključivo na nemačkom jeziku! Dakle, na veoma značajnim mestima u firmi bili su Nemci, a strani kapital je bio preovlađujući.

Samo nekoliko nedelja pre upada nemačke vojske u Poljsku, čime je definitivno i počeo Drugi svetski rat, Кraljevina Jugoslavija preko svog Ministarstva pošta, telegrafa i telefona, otpočinje proces eksproprisanja svih radio stanica. Eksproprijacija Radio Beograda AD otpočela je 14. avgusta 1939, a okončana 23. maja 1940. godine.

Posle napada na Кraljevinu Jugoslaviju, odmah po zauzimanju Beograda, 12. aprila 1941, okupator konfiskuje dve radio stanice, srednjetalasnu u Makišu i kratkotalasnu u Zemunu. Ali, nemačka preciznost zahteva da sve bude, barem naizgled, regularno. Pošto je Radio Beograd bio državno preduzeće, okupator daje nalog da Кomesarijat pošta, telegrafa i telefona proda radio stanicu novoosnovanom preduzeću Radio Beograd AD / Radio Belgrad AG. Кratkotalasna radio stanica u Zemunu trebalo je da bude prodata novoosnovanom preduzeću Teleradio AD.

Кako je to izgledalo može se videti iz sledećeg: Кomesarijat PTT je trebalo da proda Radio Beograd za 10.000.000,00 dinara. Zatim je Radio Beograd procenjen na 20.000.000,00 dinara. Onda je okupator obavezao Кomesarijat da u ime države Srbije otkupi 49% vrednosti radio stanice, za 9.800.000,00 dinara, za koji iznos će dobiti akcije, kada budu odštampane. Кao depozit po ugovoru o kupoprodaji kupac je položio samo 200.000 dinara i potvrdu o vlasništvu na 49% akcija! Ugovor je potpisan 29. maja 1941. godine.

Tako je u Beogradu formirana centralna radio stanica za jugoistok, poznata pod nazivom Zender Belgrad (Sender Belgrad). Bila je to ona stanica iz koje se jedne noći prvi put začula setna ljubavna pesma o devojci koja čezne za svojim verenikom, koji se nalazi negde na frontu. Promuklim glasom otpevala ju je Lale Andersen. Bila je to čuvena Lili Marlen.

Međutim, legalizacija ugovora o kupoprodaji Radio Beograda nije bila završena. Naime, svi ugovori koje su sklopljeni u ime države morali su da prođu kroz Кomesarijat finansija, odnosno njegovu Glavnu kontrolu. I tu je došlo do zastoja. Pošto Кraljevina Jugoslavija više nije postojala, nije mogla da prodaje svoju imovinu.

Srpski Savet komesara bio je samo privremeni organ formiran od strane okupatora kako bi se kako-tako normalizovala situacija u okupiranoj Srbiji, južnije od Save i Dunava. Takva vlada nije ni od okupatora bila priznata kao naslednik Кraljevine Jugoslavije, pa onda nije mogla ni da prodaje ono što nije njeno. Tako je odluku vlade (nametnutu od strane okupatora) osporila Glavna kontrola, koja je bila organ te iste vlade.

Do kraja 1942. godine pitanje kupoprodaje Radio Beograda, zbog odluke Glavne kontrole, nije bilo rešeno.

Radio pretplata

Pošte su obavljale sav posao oko prijavljivanja i odjavljivanja radio aparata i naplate radio pretplate.

Tek što je PTT saobraćaj stabilizovan, Кomesarijat (Ministarstvo) za PTT je svim poštama, prema spiskovima od pre 6. aprila 1941, poslao priznanice za radio pretplatu, sa upozorenjem da se pretplata mora plaćati. Svi radio aparati moraju biti prijavljeni, a onaj ko koristi neprijavljen radio aparat biće najstrožije kažnjen.

Кasnije je Кomesarijat od pošta bio uveravan da postoji veliki broj aparata koji su uništeni ili ukradeni. Nekima su radio aparati bili oduzeti od strane nemačke vojne sile. Zato je došla naredba da su radio pretplatnici obavezni da svoje aparate pismeno odjave. U odjavi je trebalo navesti kako je i kada došlo do otuđenja radio aparata, odnosno kako se aparati uništeni, ukradeni ili oduzeti. Radnici pošte su bili obavezni da sve to, na licu mesta, provere. Radio pretplatnici su, u svakom slučaju, morali da plate radio pretplatu sve do meseca u kojem su aparat odjavili.

Posebno uputstvo za prijavljivanje novih radio pretplatnika objavljeno je u oktobru 1941. godine. Tu je moglo da se utvrdi ko nije mogao da poseduje radio aparate, odnosno kome su ih nemačke vojne vlasti oduzimale. U uputstvu je pisalo da „svako, izuzev Jevreja i Cigana“ može da prijavi svoj novi radio prijemnik i za to plaća radio pretplatu.

TOK DRUGOG SVETSKOG RATA NA PROSTORU JUGOSLAVIJE

Nakon kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941, Jugoslavija je podeljena između Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske. Otpor ovim okupacionim režimima je doveo do osnivanja pokreta otpora, rezultujući da Komunistička partija Jugoslavije, tada aktivna samo u ilegali, preuzme ulogu vođenja snaga u jugoslovenskom otporu.
 
26. novembra 1942, partizanske vođe Jugoslavije su sazvale prvo zasedanje AVNOJa u Bihaću u nadi da će dobiti politički legitimitet. Sastojeći se od komiteta i komunističkih i nekomunističkih partizanskih predstavnika, AVNOJ je proglasio podršku: demokratiji, pravima etničkih grupa, nepovredivosti privatne svojine i slobode individualne ekonomske inicijative za različite grupe.

1943, Nemačka je pokrenula ofanzivu da bi povratila svoju kontrolu nad Jugoslavijom u očekivanje Savezničkog iskrcavanja na Balkansko poluostrvo. Strahujući da će od te invazije partizani su u martu izbegli nemačku armiju i odlučno pobedili četnike u Hercegovini i Crnoj Gori.

Međutim, u maju su Nemci, Italijani, Bugari i NDH pokrenuli napad protiv partizana u klancu Sutjeske, ali su partizani izbegli opkoljavanje. Ovo se pokazalo kao prelomna tačka, a kada se Italija predala u septembru, partizani su stekli kontrolu nad jadranskom obalom i počeli su da primaju pomoć od saveznika u Italiji.

Promena ratnih uspeha na savezničkim frontovima, a po najviše kapitulacija Italije 9. septembra 1943, savezničko osvajanje afričkog kontinenta, kontraofanziva Crvene armije na Istočnom Frontu su uticali da KPJ započne sa izgradnjom čvrstih temelja buduće Jugoslovenske države, uverena u konačnu pobedu antifašističke koalicije u ratu. Institucioniranje revolucije (preko vojnih, vojnopozadinskih organa, organa vlasti i društveno-političkih organizacija) bilo je u Jugoslaviji uglavnom završeno. Međunarodni razlozi onemogućavali su da sistem narodne vlasti zaključi svoj karakter formiranjem centrlanog  Jugoslovenskog organa (Vlade).

Zato je na prvom zasedanju Antifašističkog Veća Narodnog Oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Bihaću 1942. bilo sve stvoreno, samo ne političko predstavničko telo-koje je zapravo vršilo funkciju saveznog narodnooslobodilačkog odbora. Konačno, utemeljenje države je trebalo da se uokviri na drugom zasedanju AVNOJ-a krajem 1943. godine.

Na Drugom zasjedanju AVNOJ-a 29. i 30. novembra 1943. u Jajcu donesena je odluka o obrazovanju Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, s funkcijama privremene vlade. Odobren je nacrt ustava o uređenju buduće Jugoslavije na federativnoj i demokratskoj osnovi, uz priznavanje prava svim njenim narodima. Tako je rođena nova jugoslovenska država. Zasedanju AVNOJ-a prisustvovala su 142 delegata. Odlučeno je da će o uređenju buduće države odlučiti njeni narodi nakon rata.

Treće zasjedanje AVNOJ-a održano je od 7. do 10. augusta 1945. u Beogradu. AVNOJ se konstituirao kao privremena narodna skupština sa zadatkom da pripremi Ustavotvornu skupštinu. Novembra 1945. održani su izbori za Ustavotvornu skupštinu. Lista Narodnog fronta dobila je 96% glasova. Narodna skupština je 29. novembra 1945. proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju (FNRJ). Jugoslavija je postala federativna zajednica 6 republika.

Izvor:
“Saobracaj i veze Kraljevine Jugoslavije 1918.-1941.g.”
www.unilib.bg.ac.rs
www.beogradskonasledje.rs
www.postesrpske.com

Toliko za sada, nastavicu dalje sa funkcionisanjem postanskog saobracaja na prostoru Jugoslavije tokom II svetskog rata na teritorijama pod kontrolom, partizanskih, cetnickih, NDH, bugarskih.... i drugih snaga.

RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U MAKEDONOJI OD XVI VEKA DO KRAJA DRUGOG SVETSKOG RATA

Izvor: Tomislav Trpkovski “Pošta na tlu današnje Republike Makedonije” Hrvatska filatelija,
          Glasilo hrvatskog filatelistickog saveza



Poštu u antičkoj Makedoniji organizirao je Filip II (382.-336. p.n.e.). Njegovom odlukom su bile određene poštanske sluge, koji su raznosile poštu iz carskih palata u pojedine pokrajine i obrnuto. Njegov naslednik Aleksandar Veliki (356 – 323. p.n. e.) nastavio je zapoceto, pa se posebno posvetio organizaciji pošte, odnosno prenosu poruka i pošiljki. Zahvaljujući pošti redovno je dobijao izvestaje iz svih pokrajini i delova svoga carstva. Najveću pažnju je posvetio održavanju dobrih veza s Makedonijom. Sa svojih osvajačkih pohoda je redovno slao poruke svojoj majci Olimpiji i svom učitelju Aristotelu. Pošta je funkcionisala sve do propasti makedonske države 168 godine p. n. e. kada su rimske legije pokraj Pinda pobedile poslednjeg makedonskog cara Perzeja (178 – 168. p. n. e.)

Prvi relevantni podaci o prenosu pisanih poruka dolaze početkom nove ere kada je Rimsko carstvo za svoje potreba organizovalo putni poštanski promet (cursus publicus). Unutrasnja organizacija poštanskog saobracaja u Rimskom carstvu bila je regulisana posebnim propisima u kojima je određen način obavljanja poštanske službe, raspored prevoza pošiljki, vreme trajanja prevoza, zaštita tajnosti pisanih poruka, kazne za prekršioce i slično. Prostor Makedonije bio je sastavni dio dobro organizovane poštansko–saobracajne službe. Institucija Cursus publicus je imala organizovana prenoćišta, relejne stanice (mansio i mutationes) i dobra saobracajna sredstva za prevoz pošte i ljudi, koji su vodili racuna o neometanom odvijanje saobracaja (magister officiorum).

Rimski Princeps senatus organizovao je poštanske stanice po carstvu duž glavnih puteva. Na tim stanicama nosioci pošte su se odmarali i menjali konje. Poštanske stanice su bile pod direktnom komandom komandanta licne garde (Praefectus praetorio).

Jedan od najpoznatijih puteva iz doba Rimskog carstva na Balkanu, koja je bila opremljena poštanskim stanicama bila je Via Egnatia (via Ignacija). Ona je imala veliki znacaj u organizovanju i održavanju rimske pošte na području Makedonije.

[attachment=1][attachment=2]   

Put je bio širok od 4 do 7 metara, duzine 247 rimskih milja (567 km). Zbog odličnog geografskog položaja saobracajni poštanski centar tadašnje pokrajine je Stobi, mesto koje je nastalo u blizini ušća reke Crne u Vardar jer su se tu ukrstali putevi sa severa i juga, odnosno istoka i zapada. Iz njega su polazile važne saobracajnice u pet pravaca po Makedoniji. Sve ispostave rimske pošte bile su pod jurisdikcijom centralne poštanske uprave. Konačnim raspadom Rimskog carstva 476. godine područje Makedonije je potpalo pod vlast Istočnorimskog carstva s Konstantinopolisom kao glavnim gradom. Sve rimske poštanske institucije, kao i način njihovog rada su zadrzani i nastavili dotadasnji rad.

Sve do dolaska Slovena i procvata slovenske pismenosti poruke su se prenosile usmeno. Sledeća uređena poštanska služba pod nadzorom i u organizaciji države je funkcionisala u vremenu careva Samuila (969. – 1014.), Gavrila Radomira (1014. – 1015.) i Jovana Vladislava (1015. – 1018.).
U srednjem veku male feudalne države nisu imale ni interesa ni novaca za organizaciju poštanske službe. Organizovanje prenosa poštanskih pošiljki tada nije spadalo pod obavezu države. U vreme vladavine Stefana Uroša III Dečanskog njegovi podanici su morali vrsiti i službu glasonoša. Car Stefan Dušan (1331 – 1335) je službu dopunio i poboljšao. Nakon poraza u bici s Turcima na Marici (1371) Makedonija pada pod vlast Otomanskog carstva. S dolaskom Turaka prestale su funkcionisati sve tadašnje pošte i dotadašnji
način prenosa poruka i poštanskih pošiljki.

Po zauzimanju makedonskog područja turske su vlasti započele s ponovnim uvođenjem poštanskog saobracaja na način kakav je bio u ostatku Otomanskog carstva. Organizovane su kurirsko – tatarske i surudžijske poštanske linije. Tatari su bili kuriri, prenosioci poruka i drugih pošiljki.  Surudžije su bili pratioci tatarima.  Početkom XV veka poštanske veze su popravljene i dovršene. U XVI veku Turci počinju graditi karavan saraje – gde su se nosioci poruka i njihovi konji mogli odmoriti. Vlast je koristila i naoružane čuvare (zaptije) koji su vodili brigu o bezbednosti na poštanskim rutama, posebno na planinskim prevojima i kanjonima gde su se često pojavljivale pljačkaške bande koji su napadale poštanske i trgovačke karavane. Uspostavljene su bile poštanske stanice – menzulane u većim mestima u Makedoniji: Bitolju, Velesu,
Skoplju, Solunu …
U XVIII veku trgovci su uspostavili takozvane komisione poštanske kancelarije u Bitolju, Debru, Prilepu, Skoplju i drugim makedonskim mestima s ciljem održavanja poštanskih veza isključivo između trgovaca. Kako je tom periodu veliki broj Makedonaca bio nasilno raseljen ili napustio Makedoniju tražeći posao,  kontakte sa zavičajem održavali su preko ovih trgovačkih poštanskih kancelarija. 

Zbog unutrašnjih slabosti i anarhije turska država je dozvolila pojedinim stranim državama organizovanje prenosa pošte i drugih pošiljki preko njene teritorije. Tako su početkom XIX veka Austrija i Francuska organizirala prenos diplomatske i druge pošte. Tatarskom poštom je iz Beograda preko Skoplja – Velesa – Bitolja – Soluna u Carigrad poštu slao turski vezir u Srbiji.

U XIX veku Otomansko carstvo je bilo organizovano u više administrativno – upravnih jedinica (od najnižih do najviših stepena samostalnosti): 36 vilajeta, 2 emirata 1 vazalnu kneževinu i 5 autonomnih pokrajina.  Prostor današnje Makedonije je bio podeljen na 3 vilajeta: Kosovski, Bitoljski (Monastir) i Solunski (Selanik) vilajet.
 
[attachment=1]
Generalnu reorganizaciju pošte Tursko carstvo je započelo 1840. godine kada je 23. oktobra osnovano Ministarstvo pošta. Ukazom Generalnog direktora Carske pošte od 11. novembra Ministarstvo pošta je objavljeno je da drzavna posta počinje vršiti i prenos poštanskih pošiljki i za stanovništvo carstva.
Prva turska državna pošta u Makedoniji otvorena je u Bitolju 1843. godine, a zatim u Skopju 1849.
godine. Do 1864. godine nije bilo otvaranja novih posta, kada je otvorena pošta u Štipu. Zatim su otvarane poste u: Kumanovu, Prilepu, Debru, Tetovu, Ohridu, Velesu, Kruševu, Strumici i Kratovu.
Otomansko carstvo je 1892. godine imalo 19 glavnih pošta. Jedna od tih glavnih pošta bila je u Solunu i neposredno je upravljala svim poštama u Makedoniji. Pošta u Solunu bila je pod jurisdikcijom Uprave pošta u Carigradu, kojom je upravljao sam sultan Mustafa Paša.

Otvaranjem prve pošte u Bitolju, započinje i žigosanje poštanskih pošiljaka na području Makedonije. Karakteristika prvih poštanskih žigova Turske pošte je da su bili „negativni“, tj. ceo otisak je bio taman, samo su slova bila svetla (za razliku od modernih žigova gdje je situacija obrnuta). Dugo vremena su u upotrebi bili žigovi s isključivo arapskim pismom.

[attachment=1]
Sa reorganizacijom poštanskog sistema Tursko carstvo je planiralo i upotrebu poštanskih maraka ali su one u Makedoniju došle sa zakašnjenjem (1863/64). Sa početkom upotrebe maraka promenili su se i poštanski žigovi koji su postali pravougaoni.

Ovi zigovi su interesantni jer su se u pravougaonom polju nalazile tačke, 10 redova sa 12 tačaka, a u sredini je bio prazan prostor gde se nalazio ime pošte ili kraja.

[attachment=2]
Godine 1865. su u upotrebu uvedeni novi dvokružni žigovi s arapskim nazivom grada, pa zatim dvostruko ovalni, pa dupli pravougaoni žig sa zaobljenim uglovima Ostroga (Struga), a bilo je i kvadratnih zigova kao za
Istib (Štip).

[attachment=3][attachment=4]   
Krajem 19. i početkom 20. veka počeli su se koristiti žigovi slični poštanskim žigovima zapadnih država. Žigovi su jednokružni ili dvokružni, sa nazivom pošte u dva pisma (latinica i arapsko pismo). Natpis grada je u krugu ili između dva kruga. U sredini kruga je datum, u arapskom i zapadnom načinu zapisa godine.

[attachment=5]
Godine 1900. na području Makedonije su radile Turske pošte: Bitolj (Monastir), Valandovo (Vlandovo), Veles (Keupruli, Keupruli Veleze), Gostivar (Godtuvar, Gastoir), Debar (Debrei Bala, Debree Zir), Delčevo (Čarova), Dojran (Dojuran), Kava-darci (Gavadar, Kavadar, Kavadra, Tikveš), Kičevo (Kiđova, Kičova), Kočani (Kočana), Kratovo (Karatova, Kara Tova), Kriva Palanka (Palanga, Egri Dere Palanka, Egri Dere Palanga, Egri Palanka), Kruševo (Karceva), Kumanovo (Kumanova), Ohrid (Ohrida, Ohri), Pehčevo (Behđova, Osmanie, Osmanie Meleš, Behđeva), Prilep (Prilepe), Radoviš (Radovište, Radovišta), Resen (Resne), Skoplje (Skopio, Uskip, Uskub), Struga (Stroga), Strumica (Strumđe), Tetovo (Kalkendelen, Kalkan Delen, Kalkan
Dere) i Štip (Istib, Štib).

Godine 1903. su turske vlasti ponovo izvrsile reorganizaciju pošta s ciljem neposrednog i decentralizovanog upravljanja poštanskim sistemom. U okviru te reorganizacije je glavna direkcija pošte Kosovskog vilajeta preseljena iz Prištine u Skoplje gde je ostala do kraja turske vladavine nad Makedonijom.

Na početku XX veka politička situacija u Evropi bilo je „vruca” i komplikovana. Dva velika carstva: Austro
– Ugarsko i Otomansko pucala su po svim šavovima zbog unutrašnjih netrpeljivosti. Potlačeni narodi
težili su nacionalnoj i stvarnoj slobodi. Na Balkanu su neki narodi još u drugoj polovici XIX veka uspeli izboriti slobodu i osnovati svoje nacionalne države. Nastale su Grčka, Bugarska, Srbija i Crna Gora. Medjutim veći
deo Balkana, uglavnom naseljen makedonskim narodom, ostao je pod turskom vlašću.
U drugoj polovini XIX veka velike su sile obećavale autonomiju Makedonije, ali na Berlinskom kongresu 1878 godine, kada su se krojile nove granice Evrope, zbog raznih interesa zapadnih sila i Rusije popustili su Turskoj i odustale od zahteva da Makedonija dobije autonomiju. Sa druge strane su Balkanske države osećale potrebu oslobođenja ostatka Balkana od turske vlasti.

U takvoj situaciji balkanske države Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska su 1912. godine osnovale Balkansku ligu, koja je za cilj imala proterati Turke s balkanskih prostora, dok je skrivena namera bila raskomadati Makedoniju i podeliti je kao vojni plen.

Prvi balkanski rat je obeležen povlačenjem Otomanskog carstva s Balkana. Rat je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine. U tom ratu su kombinovane vojske Balkanske lige (Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska) uspele pobediti brojčano slabiju i strateški slabo organiziranu vojsku Otomanskog carstva. U Londonu, 30. maja 1913. potpisom mirovnog sporazuma službeno završen prvi balkanski rat.



Posle balkanskih ratova sudbina Makedonije bila je konačno definisana, međusobno su je podelile Srbija, Grčka i Bugarska. Cela teritorija današnje Makedonije pripala je Srbiji, koja je po zavrsetku balkanskih ratova uspostavila vojnu i civilnu vlast, a u okviru toga i poštanski saobracaj. Makedonija je postala pokrajina u Kraljevini Srbiji a takvo stanje je ostalo do početka I svetskog rata.

Sa početkom I. svetskog rata u julu 1914, unutar vrhovne komande srpske vojske formirana je Inspekcija pošta, koja je organizirala vojnu poštansku službu. Žigove vojnih pošta je dobila Vrhovna komanda, komande divizija, brigada i neke druge jedinice. U tom vremenu bilo je u upotrebi 22 žiga vojnih pošta.
Od kraja 1914. godine je uvedena vojna cenzura civilnog poštanskog prometa. Takvo organizacija poštanske službe je funkcionirala do oktobra 1915, kada je srpska vlada i vojska morala napustiti teritoriju Srbije i otići u izgnanstvo u Grčku, preko Albanije.

Prvi svjetski rat je službeno započeo 2.avgusta 1914. napadom Austro–Ugarske vojske na Srbiju. Usprkos velikim gubicima, austrijska vojska je brzo zauzela Beograd. Srbi su protivnapadom oslobodili Beograd i većinu okupirane teritorije. Stanje statusa quo se održalo do jeseni 1915., kad su Nemačka i Austrija uverile Bugarsku da pristupi u rat na strani Centralnih sila I napadne Srbiju. Za taj čin saveznici su joj obećali teritoriju Makedonije koju je Srbija zauzela u balkanskim ratovima. Na osnovu toga Nemačka i Austrija su napala Srbiju 7. avgusta 1915. sa severa i zapada, a 4 dana kasnije Bugarska je napala s istoka. Srpska vojska je pretrpela velike gubitke i bila prisiljena da napustiti teritoriju Srbije sprečavajući totalno uništenje.
Iz Srbije krenuo je marš kroz Crnu Goru i Albaniju prema grčkom ostrvu Krf, gde se sklonila pod zaštitu francusko–engleskih snaga. Time su se Bugarskoj ostvarili vekovni snovi o pripajanju Makedonije Bugarskoj.


Članice centralnih sila Njemačka, Austrija i Bugarska su podelile okupirana područja Makedonije i Srbije, tako da se interesno područje Austrije protezalo u zapadnoj Srbiji do granice s Kosovom i Makedonijom, dok su Nemačka i Bugarska preuzele nadzor nad Makedonijom. Pored toga Bugarska je okupirala istočnu i jugoistočnu Srbiju.

Na teritorijima koje su zauzeli Austrija i Nemačka uspostavile su samo vojne poštanske urede (Feldpost), dok je Bugarska pored vojne pošte na okupiranom teritoriju uspostavila i civilnu poštansku upravu. U skladu sa napredovanjem bugarskih snaga sa severoistoka prema jugozapadu Makedonije su uspostavljane bugarske poste. Većina je uspostavljena u vremenu od 2. septembra do kraja decembra 1915. godine i funkcionisali su do kraja I. svjetskog rata 1918. Godine, kada je Srbija opet uspostavila svoju vlast nad Makedonijom.
 
[attachment=1]
Iako su područje Makedonije zauzele bugarske okupacijske snage, na njoj su delovale i nemačke vojne snage koje su imale zadatak sprečiti povratak srpskih snaga iz egzila (otok Krf i kasnije Solun) i povratak na svoju teritoriju. Nemačka vojska, koja je bila odlično uređena i opremljena, imala je i dobro organizovanu vojnu (terensku) poštu (Feldpost).

Vojni vrh nemacke vojske je bio svestan značaja dobro organizovane pošte, koja je omogućavala komunikaciju vojnika sa porodicama u domovini. Vojna pošta je bila besplatna, osim novčanih doznaka, za koje je bilo potrebno platiti minimalnu proviziju.

[attachment=2]

U avgustu 1916. godine su saveznici (Engleska, Francuska, Srbija i Italija) otvorili solunsti front. Linija fronta je prolazila od reke Strume preko planine Belasice na granici s Bugarskom sve do Ohrida I dalje do obale Jonskog mora u Albaniji.

Na front su se rasporedile savezničke snage, koje su na svojim polozajima uspostavljale vojnu poštu. Tako je zapadni deo fronta pokrivala talijanska vojska koja je imala svoju terensku (vojnu) poštu s oznakama PM 35 i PM 16 (PM – Posta Militare) 35 divizije. Talijanska terenska pošta u Makedoniji bila je u upotrebi od 15.10.1916. pa do 31.3.1919. godine. Glavne lokacije s pripadajućim žigovima u Makedoniji su bile:

• Posta Militare 35^ Divisione od 15.10.1916 do 31.3.1919. – Brod i Bitolj;
• Posta Militare 35^ Divisione A od 15.10.1916. do 31.3.1919. – različiti krajevi po Makedoniji;
• Posta Militare 35^ Divisione B od 15.10.1916. do 31.3.1919. – Bitolj;
• Posta Militare 16 od 15.10.1916. do 31.3.1919. – Brod i Bitola (ova vojna pošta je pripadala 35 diviziji).

 [attachment=1]

Središnji deo fronta su kontrolisale francuske snage koje su bile raspoređene od Ohrida na zapadu do Dojrana na istoku fronta. Sve do proboja fronta te jedinice i njihove pošte su delovale na području Grčke. Po proboju fronta i zauzeću Bitolja (Monastira) komanda vojske i pošta je preseljena u Bitolj. Francuska terenska pošta u Makedoniji bila je označena okruglim poštanskim žigom s natpisomTRESOR ET POSTES 501. Na pošiljkama je bio i trouglasti žig istog teksta.
 
[attachment=1]
Na istočnom delu fronta od Strumice preko Dojrana do reke Strume su bile stacionirane mešovite francusko – engleske jedinice.
 
[attachment=2]
Srpska vojska je uz pomoć francuskih snaga uz teške gubitake 30. septembra 1916. Zauzela vrh Kajmakčalana na planini Kožuf i potom ušla u Bitolj. Nakon toga se solunski front na neko vreme primirio. U junu 1917. na stranu Antantinih sila pristupila je Grčka koje je dotad bila neutralna. Odnosi između snaga centralnih sila na Balkanu izrazito su pogoršali 1918. godine. Sporovi i katastrofalne razmirice u vojsci su
izrazito oslabile njihove pozicije na frontu, koje su iskoristili saveznici pa su u septembru 1918. pripremili
novu ofanzivu. Tom ofanzivom usledio je raspad fronta. 30. oktobra 1918. Bugarska je kapitulirala i potpisala separatni mir, kojim se povukla iz rata. Raspad Austro – Ugarske monarhije se službeno dogodio 3. novembra, a 4. novembra Austrija potpisuje primirje s Atantom. Nemački car Wilhelm II. je 9. novembra abdicirao, a 11. Novembra u 11 sati službeno su Njemačka i Antanta potpisali primirje kojim se okončao I. svetski rat.


Srpska vojska je uz pomoć francuskih snaga uz teške gubitake 30. septembra 1916. Zauzela vrh Kajmakčalana na planini Kožuf i potom ušla u Bitolj. Nakon toga se solunski front na neko vreme primirio. U junu 1917. na stranu Antantinih sila pristupila je Grčka koje je dotad bila neutralna. Odnosi između snaga centralnih sila na Balkanu izrazito su pogoršali 1918. godine. Sporovi i katastrofalne razmirice u vojsci su
izrazito oslabile njihove pozicije na frontu, koje su iskoristili saveznici pa su u septembru 1918. pripremili
novu ofanzivu. Tom ofanzivom usledio je raspad fronta. 30. oktobra 1918. Bugarska je kapitulirala i potpisala separatni mir, kojim se povukla iz rata. Raspad Austro – Ugarske monarhije se službeno dogodio 3. novembra, a 4. novembra Austrija potpisuje primirje s Atantom. Nemački car Wilhelm II. je 9. novembra abdicirao, a 11. Novembra u 11 sati službeno su Njemačka i Antanta potpisali primirje kojim se okončao I. svetski rat.

Po završetku prvog svetskog rata 11. novembra 1918. područje današnje Makedonije ušlo je u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nekoliko nedelja kasnije, po uspostavljenju „Versajske Jugoslavije“ kraljevskim ukazom od 7. decembra 1918. uspostavljeno je Ministarstvo pošta i telegrama. Medjutim, prava organizacija pošte i telegrafa uspostavljena je posebnim ukazom od 27. jula 1921. godine. Ministarstvoje podeljeno na pet odjeljena, uspostavljene su područne direkcije, među kojima je bila i Skopska direkcijaza područje Vardarske Makedonije. Skopska područna direkcije bila je podeljena na odelenja: opšti, poštanski, telegrafsko – telefonsko –tehnički, ekonomski i kontrolno odelenje.

14. aprila 1921. godine,  u Skopju je osnovana Škola za poštanske službenike. Školovanje je trajalo 10 meseci i pohađalo ga je 150 učenika sa završenim 6. razredom gimnazije. 150 studenata ju je završilo u šest klasa.Učenike koji su završili školu su zaposlili kao službenike na poštama, telegrafima i telefonima po Makedoniji.

Na teritoriju Kraljevine SHS su do leta 1921.upotrebljavane marke koje su izdale dotadasnje pokrajinske vlade odnosno poštanske uprave.U jugoistočnom delu Kraljevine SHS (područje Srbije, Crne Gore I Makedonije) koristile su se marke Kraljevine Srbije i marke iz serije „Krfsko izdanje“. Iako su te marke stampane po uspostavi nove državne zajednice (1919. – 1920.) nosile su oznaku Kraljevina Srbija. U Beogradu su krajem 1919. godine stampane marke Kraljevine SHS za područje Srbije, Crne Gore I Makedonije.

Sledeća veća promjena u organizaciji pošte dogodila se 1934. godine kada je tadašnja Vardarska banovina definisana kao 4. poštanskopodručje u Kraljevini Jugoslaviji. Početkom 1925.g. u Skoplju je počela sa radom Uprava carina, formirana kao deo pošte za carinjenje pošte upućene drugim zemljama. U oktobru 1925.. je osnovana Poštanska štedionica prva takva institucija u Makedoniji. Proširenjem saobraćaja, u Skopju, kao velikom poštanskom centru javlja se potreba za izgradnju nove poštanske zgrade. Dana 12. jula 1936.. je položen kamen temeljac nove zgrade, koja je završena 1939. godine. Nova zgrada pošte u Skoplju bila je useljena 1939. godine a u njoj su bili smešteni Direkcija pošta, Pošta Skopje 1 i Telefon i telegraf.

[attachment=1]

Dana 6. aprila 1941. osovinske sile (Nemačka, Italija, Mađarska, Bugarska) napale su Kraljevinu Jugoslaviju. Napad na Jugoslaviju se desio nakon što su građani 26. marta 1941. odbacili sklapanje ugovora između Nemačkog rajha i Jugoslavije o priključivanju Jugoslavije Trojnom paktu, te izvedenom državnom udaru kojim je 27.marta 1941. u Beogradu srušena pro-osovinska vlada Cvetković - Maček i zamenjena vladom
na čelu s generalom Dušanom Simovićem.  Nemačke snage su bombardovale veća mesta u
Jugoslaviji, a najviše Beograd. Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala 17. aprila 1941. godine. Područje Makedonije su nakon toga podelile Bugarska i Albanija koja je to učinila u ime i pod zaštitom Italije.
Na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije na području Vardarske Makedonije funkcionisalo je 43 poste.

Bugarska je okupirala i pripojila jugoistočne delove Jugoslavije, uključujući centralnu I istočnu Makedoniju, južno Kosovo s delom centralne Srbije. Na okupiranoj teritoriji bugarska vlast je formirala Skopsku i Bitoljsku pokrajinu koja je pokrivala najveći deo područja.
Tako je Bugarska u manje od 30 godina dobila po treći put mogućnost da priključi Vardarsku Makedoniju „matici Bugarskoj“ nakon što joj je to uspelo s Pirinskom Makedonijom u prvom balkanskom ratu. U drugom balkanskom ratu te prvom svetskom ratu, Bugarska je okupirala delove Vardarske Makedonije, no na kraju tih ratova ih je izgubila.
Bugarska vlast je odmah preuzela upravljanje nad komunikacijama, pa tako i nad poštom. U poštanskom saobracaju odmah su se koristile bugarske marke i žigovi. Poštanski žigovi su bili okrugli s kružnim imenom mesta na ćirilici I latinici. Na sredini su bili ispisani datum i sat. Na levom i desnom kraju horizontalnog datum kao graničnik nalazi se ukras od 4 kvadrata. Žigovi korišteni u Makedoniji bili su precnika 30 mm, dok su žigovi sa područja Bugarske bili precnika 32 do 34 mm.

[attachment=1]
Pored civilne pošte koju je organizovala okupacijska vlast, bugarska vojska je organizovala rad vojne pošte koja je bila oslobođena plaćanja poštarine.
 
[attachment=2]
Bugarska vojna dopisnica poslana iz Štipa žigosana s žigom „Carstvo Bolgarija – vojna pošta 0025“ i oznakom cenzora „8“.

Za razliku od delova Kraljevine Jugoslavije koje je direktno pripojila, područja koja su se graničila sa njezinim protektoratom Albanija, Italija je pripojila je kao delove tog protektorata. Albaniji su bili priključeni zapadni delovi Makedonije (od Tetova preko Debra i Struge bez Ohrida, sa celim Prespanskim jezerom i zaleđem), istočni deo Crne Gore i najveći deo Kosova. Nakon kapitulacije Italije 1943. godine Albaniju su okupirale nemačke jedinice koje su podržavale Albaniju kao nezavisnu državu. Okupirana područja od strane Albanije oslobođena su 1944. godine.

Talijanska vlast je organiovrala vojne pošte koje su bile dodeljene jedinicama koje su delovale na području Makedonije:
-Vojna pošta 12 (POSTA MILITARE 12) je bila dodeljena diviziji Puglia, koja je delovala od 12. aprila 1941. na jugoslavensko-albanskoj granici. Divizija Puglia je ucestvovala u zauzimanju Debra, Prizrena itd.
-Vojna pošta 14 (POSTA MILITARE 14) je bila dodeljena XIV armijskom korpusu, stacioniranom u aprilu 1941. na jugoslavenskoalbanskoj granici s divizijama Puglia i Firence. Na teritorij Kraljevine Jugoslavije je ušla 12. aprila1941. i zauzela područje uz albansku granicu na potezu Scutari, Kosovo, Debar. U julu 1941. je premeštena u Crnu Goru.
-Vojna pošta 65 (POSTA MILITARE 65) je bila dodeljena diviziji Pinerolo, koja je 11. aprila 1941. ušla na teritoriju Kraljevine Jugoslavije, na području Ohridskoga jezera, i ostala do maja 1941. godine.
-Vojna pošta 68 (POSTA MILITARE 68) je bila dodeljena diviziji Firence, koja je ušla
na teritoriju Kraljevine Jugoslavije 12. Aprila 1941. godine. Divizija Firence je delovala na makedonskoj teritoriji u području Debra do kapitulacije Italije 8. rujna 1943. godine.

Talijanska vlast je uspostavila i civilnu poštansku službu na teritoriji koju je okupirala.
 
[attachment=1]
Pismo poslano vojnom poštom PM 68 (stacionirana u Debru) za San Marino 10. septembra 1942. Pismo je pri dolasku pregledala cenzurna komisija, što potvrđuje nalepljena trka na desnom rubu pisma i žig ≫COMMISSIONE PROVINZIALE DI CENSURA 33 R≪. Na pismu se nalazi I licna oznaka cenzurnog sluzbenika (55).

[attachment=2]
Vojne dopisnice poslane 30. novembra i 28. decembra 1942. u Firencu. Poslao ju je desetar 128. Regimente pešadijske divizije „FIRENZE“, stacionirane u Debru. Vidljiv zig vojne pošte Nr. 68 i verifikacijske (cenzurne) komisije kao i oznaka cenzora (19).

Crvena armija je 7. septembra 1944. zauzela Bugarsku što je rezultiralo kapitulacijom fašističke vlade i povlačenjem bugarskih jedinica sa zaposednutih područja. Na njihove pozicije su odmah došle nemačke jedinice koje su 8. septembra 1944. proglasile Nezavisnu državu Makedoniju sa Skopjem kao glavnim gradom, a egzistirala je do 13. novembra 1944.g. U tom periodu Nemačka vlast odmah je pripremila marke za upotrebu novoj vlasti u novoj državi. Iskoristili su postojeće bugarske marke koje su prestampali u knjigotisku s trorednom stampom »МАКЕДОНИЯ 8.IX. 1944« i novom nominalom.

Stampa maraka je napravljena u stampariji Lazara Krajničaneca u Skopju. Stampa je završena 27. oktobra 1944. Marke su bile u upotrebi već sledeći dan, 28. oktobra 1944. Ovo izdanje je bilo u upotrebi u jako kratko jer su makedonski partizani postupno oslobađali teritorij Makedonije i približavali se Skoplju koje je oslobođeno 13. novembra 1944. godine. Zbog ratne situacije u „državi“je vladao haos jer se nemački Wehrmacht spremao na povlačenje iz Makedonije, a još pre toga i iz Grčke.

U oktobru i početkom novembra 1944. Godine partizanske jedinice su izvele ofanzivu na celom teritoriju Makedonije i u kratkom periodu porazile nemačku vojsku koja se ionako povlačila s juga Balkana. Makedonija je konačno bila oslobođena. Nekoliko meseci pre, 2. avgusta 1944. godine, na zasedanju narodne skupštine (ASNOM) u manastiru Sv.Prohor Pčinjski bila je konstituisana Demokratska Federativna Makedonija. Sledeće godine, 16. aprila 1945, izabrana je prva vlada i usvojen novi naziv, Narodna Republika Makedonija.

U periodu od 4. novembra do kraja decembra 1944. u Makedoniji nije bila u upotrebi ni jedna marka. Dok su se na oslobođenim područjima Jugoslavije upotrebljavale marke takozvanih provizornih izdanja, u Makedoniji nije bilo spremno nikakvo pomoćno još manje redovno izdanje maraka. Neko vreme su poštanske pošiljke samo žigosane poštanskim žigovima, a dodavani su napomene pisane olovkom ili žigovi o plaćenoj poštarini. Sve do izlazaka prvih maraka DFJ (Demokratska Federativna Jugoslavija) 14. i 16. decembra 1944 na području Makedonije se odvijao poštanski saobracaj bez upotrebe poštanskih maraka. U neke krajeva marke su stigle kasno, pa se tako saobracaj obavljao samo sa žigom i datumom do u druge polovine 1945. godine. Distribucija maraka je stabilizovana tek početkom 1946. godine.

 [attachment=1]
Razglednica, poslana iz Ohrida u Beograd 6.7.1947 bez marke, poništena s civilnim žigom i označena s žigom cenzure.

Posle oslobođenja sredinom novembra 1944. godine PTT služba u Makedoniji bila je u rasulu. Veliki dio PTT veza i mreže bio je uništen što je rezultiralo nefunkcionisanjem pošte uopse. U Makedoniji je 1944. godine bilo 45 posta. Obnova poštanske infrastrukture je trajala do kraja 1947. godine, kada je bilo otvoreno pošta u više od 90 mesta. Do 1955. godine bilo je otvoreno 152 poste uključujući tri pomoćne kao i tri sezonske pošte. Pomoćne pošte su funkcionisale najčešće u sklopu narodnih odbora s ograničenim radnim vremenom.

RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA NA TERITORIJI CRNE GORE OD POCETKA XIX VEKA DO KRAJA DRUGOG SVETSKOG RATA

Prvi podaci o organizovanom prenosu poštanskih pošiljki na teritoriji današnje Crne Gore potiču iz vremena rimske vladavine, kada je Balkansko poluostrvo predstavljalo most između istočnih i zapadnih provincija Rimskog carstva. Tada je formirana Cursus publicus, dobro organizovana institucija za prevoz putnika, robe i poštanskih pošiljki.

Prvi međunarodni ugovor o prenosu pošte sklopljen u Crnoj Gori je ugovor potpisan između Kotora i Carigrada 1578. godine. Crnogorske poštonoše su puna tri vijeka imale zapaženu ulogu u prenošenju evropske korespodencije na Istok, posebno u prenošenju diplomatske pošte na relaciji Venecija - Carigrad.

Najstariji pronađeni pisani dokument o redovnoj poštanskoj službi u Crnoj Gori - predlog o njenom uređenju, potiče od crnogorskog konzula u Skadru Čeha Jana Vaclika, a upućen je knjazu Nikoli 1863. godine. Vaclik je predložio da se napravi poštanski kovčežić, odredi poštanska taksa, izradi poštanski grb za poštonoše i kupe konji za prenos poštanskih pošiljki.

Temelje pošti u Crnoj Gori postavio je Petar II Petrović Njegoš. On je odredio i prvu platu poštaru Špiru Martinoviću, koji je bio poštonoša i crkvenjak Petru I. Prva pošta u Crnoj Gori podignuta je na Cetinju 2. oktobra 1874. godine.

Prevoz poštanskih pošiljki konjskim kolima otpočeo je 1. jula 1895. godine na relaciji Cetinje - Kotor. Prvi poštanski sandučići postavljeni su u crnogorskim poštama u julu 1897. godine. Proizvedeni su u Beču, a bili su ofarbani u crveno. Na prednjoj strani bili su ucrtani pismo i državni grb.
[attachment=1]
Prevoz poštanskih pošiljki železnicom otpočeo je na teritoriji Crne Gore 1901. godine i to na relaciji Zelenika - Sarajevo. Izgradnjom železničkih pruga u Crnoj Gori, na pojedinim pravcima saobraćaja, uvedene su ambulantne pošte koje su imale zadatak da prevoze sve vrste poštanskih pošiljki i posredne zaključke. Ambulantna poštanska kola prikopčavana su odmah iza železničkih službenih kola. Ambulantna poštanska kola obelezavana su crnim slovima i brojkama ispisanim na beloj limenoj tabli, koja je postavljana na pogodan prozor tako da se naziv mogao videti sa spoljnje strane. Prema Ugovoru o prevozu pošte železnicom, vozovi u kojima su saobraćale putujuće pošte morali su se zaustavljati u usputnim stanicama uvek na odedjenom mestu koje je moralo biti pristupačno a noću osvetljeno. Na priključnim (odvojnim) stanicama gde su pretovarane veće količine poštanskih pošiljaka, železnica je postavljala poštanska kola jedna prema drugim, da bi se pretovar lakše izvršio.

Predaja svih pismonosnih pošiljaka (osim uputnica) ambulantnim poštama vršena je ubacivanjem pošiljaka u kovčežić poštanskog vagona. Zbog toga, kovčežići su otvarani čim otpočne rad u ambulantnoj pošti, pražnjeni po odlasku sa svake stanice i zatvarani po polasku voza (pošte) sa pretposlednje stanice. Tokom boravka voza u stanici u poštanski kovčežić na vagonu ubacivane su samo obične pismonosne pošiljke.
Razvoj poštanskog saobraćaja pocetkom XX veka stavio je pred organizaciju poštanske službe zadatak rešavanja prenosa poštanskih pošiljaka u prekomorske zemlje i zemlje u kojima je kopneni saobraćaj bio spor ili vrlo otežan. Brodovi su oduvek prevozili robu i putnike, a neretko uz naplatu usluge prenosili su i pisma.  Znatno pre upotrebe železnice u poštanskom saobraćaju, uspostavljena je organizacija brodskih putujućih (ambulantnih) pošta.
U Trstu je 1835. godine osnovano Lojdovo (Lloyd) parobrodsko društvo, a Carskim ukazom od 5. IV 1845. godine potvrdjeno je pravo Lojdu da prenosi poštu.  Od 1874. godine Lojd održava longitudinalnu prugu do Kotora, ne samo sa polaskom iz Trsta nego i iz Rijeke. Lojdovi parobrodi uplovljavaju i u luke Risan i Herceg Novi. U to doba je u Boki bilo povezano pet mesta redovnom parobrodskom vezom. (Kotor, Herceg Novi, Risan, Perast i Meljine).  Parobrodi italijanskog parobrodskog društva "Pulja" ("Puglia") su počeli 1902. godine da vrše plovidbu rekom Bojanom i donose poštu u Medovu i Pristan. Ovakva organizacija italijanske pošte podstakla je Glavnu upravu pošta i telegrafa na Cetinju da sama organizuje prevoz pošte iz Pristana (Bara) do Vira i iz Kotora za Skadar. Prva pomorska ambulantna pošta na Lojdovim parobrodima na liniji Trst – Kotor uvedena je 15. VI 1908. godine. Pomorske ambulantne pošte nižeg reda uvedene su 23. IX 1912. godine. U saobraćaj ovih pošta krajnje stanice bile su Trst, Kotor, Metković, Split i Korčula.

Formiranjem Kraljevine SHS (KJ) domaće ambulantne pošte na Jadranu počele su da saobraćaju 5. VI 1925. godine. Zbog velikog broja pošiljaka nametala se potreba za prevozom pošte ne samo ambulantama već i brodovima parobrodskih društava. Zbog toga se pristupilo zaključenju ugovora sa parobrodskim društvima o prevozu pošte. Prvi ugovor o prevozu pošte morem zaključen je izmedju Ministarstva saobraćaja u Beogradu, s jedne, i Jadranske plovidbe D.D. u Sušaku, Dubrovačke parobrodske plovidbe A.D. u Dubrovniku, Brodarskog A.D. "Boka" u Kotoru i Obalne plovodbe "Hum" u Korčuli.

Prvi telegrafi u Crnoj Gori proradili su krajem 1869. godine u Cetinju, Rijeci Crnojevića i Orjoj Luci.Prva telegrafska, a potom poštanska stanica u Cetinju bila je smještena u zgradi velike vojvotkinje Stane, majke knjaza Nikole. Crna Gora je prvu telegrafsku vezu sa svijetom uspostavila preko Kotora 14. marta 1870. godine. Telegrafska veza sa Srbijom uspostavljena je 16. novembra 1912. godine.

Prve crnogorske poštanske marke štampane su u Beču 1873. godine, a godinu dana kasnije, 1. maja 1874. godine, uvedene su u redovan poštanski saobraćaj.
 
[attachment=1]
Na njima je bio lik knjaza Nikole. Štampane su u žutoj, zelenoj, ružicastocrvenoj, svijetloljubičastoj, svetloplavoj, žućkastosmeđoj i sivoj boji. Korišćene su u lokalnom, unutrašnjem i međunarodnom poštanskom saobraćaju. Uvođenje crnogorskog novca - perpera, uslovilo je u izdanju iz 1907. godine izmenu vrednosti poštanskih maraka koje su se pojavile u vrednostima od 1, 2, 5, 10, 15, 20, 35 i 50 para i od 1, 2 i 5 kruna. Tada je došlo i do novog, bogatijeg likovnog rešenja.
 
[attachment=2]
Pored redovnih izdanja, Crna Gora je u nekoliko navrata štampala i prigodna izdanja poštanskih maraka. Prvo prigodno izdanje pojavilo se 1893. godine i bilo je posvećeno proslavi 400 godina Obodske štamparije.
Drugo prigodno izdanje pojavilo se 1897. godine povodom proslave 200 godina dinastije Petrovic-Njegoš. Trece prigodno izdanje štampano je 1905. godine povodom proglasenja Ustava, četvrto i posljednje 1910. godine povodom krunisanja kraljevskog para i proslave pedesetogodišnjice vladavine.

Osvajanjem Crne Gore od strane austrougarskih trupa 25. januara 1916. godine Crna Gora je izgubila samostalnost. Kralj Nikola je sa delom Vlade napustio Crnu Goru. Za mesto boravka Kralj je odabrao Lion u Francuskoj. Nešto kasnije, za sedište emigrantske vlade, odredjen je Bordo. Krajem avgusta 1916. godine crnogorski Dvor i Vlada preseljeni su u Neuilly. Telegrafska i poštanska služba, podredjena Ministarstvu spoljnjih poslova, radila je u Bordou samo pola godine.
Kako je Crna Gora bila okupirana neprijateljskim trupama, pošta iz neutralnih ili savezničkih zemalja, adresirana za Crnu Goru, dostavljana je pošti emigrantske vlade u Bordou, koja je odlučivala da li će se neka pošiljka dostaviti emigrantskoj vladi ili će se vratiti pošiljaocu. Pošta koja nije mogla da se isporuči označavana je kao takva i vraćana pošiljaocu.
U nastojanju da se koriste i sopstvene poštanske marke nabavljena je odredjena količina redovnih maraka od francuske pošte i pretisnute su kontrolnim žigom "S.P. du M. Bordeaux" Bile su namijenjene za dopisivanje poštom crnogorskih službenih institucija u Francuskoj. Marke sa pretiskom bile su u upotrebi samo od 6. do 27. juna 1916. Nakon ovog perioda, zbog prigovora francuske Pošte, povučene su iz saobraćaja. Naime, postojala je Uredba koja je zabranjivala pretiskivanje francuskih maraka.

Prvi telefonski aparati u Crnoj Gori nabavljeni su 1879. godine za potrebe knjaževog dvora na Cetinju, a instalirani su 1895. godine. Mesni telefonski saobraćaj u Crnoj Gori proradio je 1900. godine.

Prve koverte u crnogorskom poštanskom saobraćaju počele su da se koriste 1893. godine.Naljepnice za preporučena pisma uvedene su prvi put u Crnoj Gori 1894. godine. Štampane su na crnogorskom i francuskom jeziku sa nazivom pošte i rednim brojem. Prve novčane poštanske uputnice uvedene su u Crnoj Gori 1. juna 1895. godine.

Crna Gora je prva evropska zemlja koja je uvela automobilski poštanski saobraćaj.

[attachment=1][attachment=2]
Od 5. jula 1903. godine poštanske pošiljke je umjesto diližanse počeo da prevozi automobil, prozvan "karoca bez konja". Automobil, proizveden u pariskoj firmi ,,Delahaže" vozio je vozač iz Pariza, a put od Cetinja do Nikšića prelazio je za pet sati i četrdeset pet minuta. To je istovremeno bio i prvi automobil u Crnoj Gori. Nešto kasnije nabavljen je jedan autobus, koji je imao deset sedišta I prostor za poštu, tvrde gume i motor jačine 16 konjskih snaga i mogao je da razvije brzinu od 15 kilometara na sat. Redovno je saobraćao između Kotora i Nikšića, preko Cetinja i Podgorice.

[attachment=3]
Naime, Jovo Popović, upravnik pošta i telegrafa Crne Gore je 1903. godine u Parizu naručio kod firme „Delahue” jedan automobil za prevoz putnika i pošte. Za prvi, u to vrijeme i jedini, automobil u Crnoj Gori plaćeno je 21.178 kruna. Auto je imao jačinu od 14 do 16 ks., dva cilindra, dužinu 4 a širinu 1,85 metara, 10 sjedišta i prostor za prtljag. Tvrde gume su bile širine 8,5 cm. na prednjim, i 9 cm. na zadnjim toškovima. Godine 1908. prevoz pošte i putnika preuzela je češka firma „Lauren i Klement” iz Mlade Bolislave, čiji je vozni park zadovoljavao zahtjeve crnogorske vlade.

[attachment=4]
Firma je imala 7 putničkih i tri teretna automobila i jednu prikolicu. Česima je plaćeno 45000 kruna godišnje a prihod od prodatih karata pripadao je Upravi pošta i telegrafa. Inače, prvi crnogorski poštanski i putnički auto koji je kupljen u Parizu ponovo je aktiviran jula 1910. godine i krajem te godine bio je u kvaru.

„Pravilnik za vožnju poštanskim automobilom u Knjaževini Crnoj Gori” i „Pravilnik za šofere” objavljeni su 1910. godine. Ovim aktima bilo je određeno da automobilom ne mogu putovati bolesna i pijana lica i djeca ispod sedam godina bez pratnje. Šoferi su morali biti stručnjaci sa svjedočanstvom o položenom vozačkom ispitu. Morali su biti „potpuno zdrave i duševno i tjelesno, i pristojnog ponašanja.” Šoferi su smatrani državnim službenicima i nosili su službenu odjeću sa poštanskim znakom.

Telefonska služba uvedena je u Crnoj Gori 1. jula 1907. godine. Telefonske stanice otvorene su u deset crnogorskih gradova ali samo za službenu upotrebu. Telefonima su se mogli služiti oblasni upravitelji pošta u Cetinju, Podgorci, Nikšiću, Kolašinu i Baru, politički komesari u Andrijevici i Žabljaku, predsednik opštine u Ulcinju, plemenski kapetan u Grahovu i ministri i načelnici ministarstava. Automatski telefoni uvedeni su prvi put u Crnoj Gori 1930. godine i to u Herceg Novom. Centrala je imala kapacitet 80 priključaka, a te godine Herceg Novi je imao 48 telefonskih pretplatnika.

Prva partizanska poštansko-telegrafsko-telefonska stanica na oslobođenoj teritoriji Jugoslavije u vreme Drugog svetskog rata otvorena je u Beranama 23. jula 1941. godine.

Још реч две о почецима поштанског саобраћаја у Србији

На Цариградском друму, на размаку од сваких 50 километра, што ће рећи на 11 до 12 сати јахаћег хода, налазила се по једна мезулхана. Оваквих поштанских станица било је од Београда до Цариграда 17, од тога у  Београдском пашалуку три: у Београду, Паланци и Јагодини. Растојање између прве и друге износило је 15 сати, између друге и треће 10.
Од Јагодине пошта је ишла на Ражањ, Ниш, Пирот, Софију, Ихтиман, Пазарџик, Филибе (Пловдив), Ас’ ћоје, Ебибче, Једрене, Бабаиске, Лулебургас, Чорле, Силимврија, Цариград. Укупна даљина пута износила је ондашњих  (око) 183 сати јахаћег хода.
Дужност поштанских кондуктера на цариградском друму до год. 1819. вршили су Турци а од 1824. и Срби. Први српски татарин био је Јованча Спасић који је дуго после постављења носио и доносио писма и аманете из Цариграда. Осим њега били су татари: Стојан Симић, Богдан Ђорђевић, Лазар Ранђеловић, Татар Петко, Тома Шамић, Риста Прендић, Петар Илић Пекета, Лазар Аранђеловић - Татар Инџе (пројури ка` Инџа Татарин кроз Ражањ, а ми остасмо где смо па зинули за њим!) и др.
За време владе Књаза Милоша (1815-1839), издаци који су били потребни око поштанских станица у Београдском Пашалуку, падали су на терет народне касе.  Год. 1815.  издато је (из народне касе) 85.000 гроша; 1816. год.  231.000; 1817. год. 180.000 а 1818. год. 159.820 гроша.
Поменуте станице издаване су под закуп. Закупник је морао имати довољан број добрих и издржљивих коња: Београдски 60, Паланачки и Јагодински по 40.
У 1819. години закупци су били: у Београду Риста Дукић, у Паланци Ђорђе Марковић, у Јагодини Абдул-ага. Закуп је коштао: за Београдску станицу 80.000, за Паланачку 55.000, и Јагодинску 57.500 гроша. Стопа закупа мењала се сваке године.
Плата татара била је различита: почињала је са 1800 гроша а пела се до 3000 (пореских) гроша. За путовање, татари су имали нарочиту накнаду – попутину.  Како је за свако путовање татарина морало је бити издато нарочито књажево одобрење, попутина се стално мењала, све до 19. јуна 1837.  године, када је свим поштанским станицама послата  таблица са спроводним писмом и обзнањена тарифа колики је путни трошак татарима до сваке станице рачунајући од Крагујевца.
До Сретењског Устава 1835. надзор над поштанским станицама водила је књажева канцеларија и попечитељ унутрашњих дела. Фебруара 1835. године, указом Књаза Милоша, постављен је Јаков Јакшић (Поповић), егзерцир – мајстор у београдској војној школи, за управника (надзорника) свих пошта. 
Осим главних поштанских станица на цариградском друму (у Београду и Алексинцу), Књаз Милош је установио и нахијске поште у Гроцкој, Смедереву, Пожаревцу, Доњем Милановцу, Неготину, Кладову, Коларима, Паланци, Баточини, Јагодини, Ћуприји, Параћину, Јовановцу, Крагујевцу, Доњем Милановцу, Чачку, Пожези, Ужицу, Мокрој Гори, Обреновцу, Шапцу, Лозници, Свилајнцу, Зајечару, Књажевцу, Сокобањи, Крушевцу, Краљеву, Рашкој, Убу, Ваљеву, Љубовији и Рачи на Сави.
Први српски поштански закон донесен је 15. октобра 1843. године. Поште су тада  добиле жигове и остали потребан материјал. Пренос писама и пакета вршили су и даље суруџије од поште до поште преко мезулхана, које су на линији Београд-Алексинац располагале са 20 коња, а на осталим линијама са 4 до 6 коња. Укупан број првих поштанских службеника износио је 177, од којих 96 суруџија. Аманете су преносили тзв. постиљони, којих је укупно било 4, а који су саобраћали самo на 4 главне линије. Пошта се преносила двапут недељно.
Законом о поштама од 1866. године извршена је реорганизација пошт. саобраћаја, која је била на снази све до 1918.  Године 1886. заведене су и прве поштанске марке. Правитељствена печатница у Београду израдила је марке од 1 и 2 паре, а марке од 10, 20 и 40 пара израђене су у државној штампарији у Бечу. Порто марке заведене су први пут 1868. године од 5, 10, 20, 30 и 50 пара.

Преко својих делегата Србија је 1847. године учествовала на првом светском поштанском конгресу у Бечу, а идуће године је приступила Међународном поштанском савезу.     

Hvala na dopuni da ova tema bude sto kvalitetnija!

RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA NA TERITORIJI SLOVENIJE

U 14. veku veći deo današnje Slovenije bio je pod vlascu Habzburgovaca, koji kasnije postaju Austro-Ugarska. Slovenija se tada deli na tri pokrajine: Kranjsku, Gorišku i Štajersku. U tom periodu na teritoriji Slovenije, pa sve do raspada A-U, funkcionisao je KuK postanski sistem.

Nakon kolonizacije Кarpatskog basena u periodu do 16. veka, prenos poruka mađarskih kraljeva vrsili su glasnici (pracecones) i kuriri (cursores), dok je za potrebe vlastele postojala posebna sluzba za prenos poruka i posiljki. Prenos posiljki i paketa za obicno gradjanstvo, vrsili su putnici i trgovci, na njihovu molbu i novcanu nadoknadu.

[attachment=1]

1526.godine, Ferdinand I poverio je porodici Taksi organizaciju poštanskih usluga između Beča i Pressburga (moderna Bratislava). Leopold I izdao je dekret kojim reguliše poštanski saobraćaj. Rad poštanskog sistema kasnije je prebačen u nadleznost porodici Paar. Za vreme Rákóczi'jevog ustanka za nezavisnost poseban poštanski sistem je funkcionisao na teritorijama pod njegovom vlašću.
Dana 1. jula 1722 Кarl III nacionalizovao je poštanski sistem, cime ga je stavio pod državni monopol. On stavlja carsku grb na svaki poštanski objekat, regulise poštanske tarife, a razvio je i mrezu postojećih poštanskih puteva, a sve pošte su potčinjene glavnoj pošti na carskom dvoru u Beču. Jezik administracije bio nemački, a većina zaposlenih bili su austrijski drzavljani. 1784.godine, Marija Terezija dalje modernizuje sistem, a 1752.g. uspostavljena je stalna postanska linija između Beča i Budima.

 

Prvi javni poštanski sandučići za pisma su uvedeni  1817.godine. Prva telegrafska stanica na teritoriji A-U otvoren je u decembru 1847. u Pozsoni. Nakon neuspeha mađarske revolucije 1848., mađarski postanski sistem prelazi pod austrijsku upravu. Franc Jozef I donosi 26. decembra 1850.g., Poštanska Patent, kojim se regulise funkcionisanje postanskog saobracaja na teritorije cele A-U na nacin kakv je bio pre 1848.g. 1850.g. uvode se postanske marke i postanske uputnice. Od 1855.g. pisma pocinju da se isporučuju na kućne adrese, uvodi se prenos postanskih posiljki zeleznicom...vozovi počeli da nose pisma, i izrazi Isporuka je uveden 1859. 1. juna 1867.g. u upotrebu su uvedene poštanske marke posebno za Austrijski a posebno za Ugarski deo monarhije.
[attachment=1]

Od 1870. pa nadalje, nakon položenog ispita, ženama starijim od 18 godina je dozvoljeno da rade u blagajnama i poštama. 1885.g. pocinje se isporukom manjih paketa direktno na individualne adrese primaoca. 1887.g. objedinjavaju se postanske i telegrafske usluge.
[attachment=2]

Naredne godine otvara se skola- koledž za osposobljavanje buducih postanskih sluzbenika.

Međugradska telefonska linija između Beča i Budimpešte je završena 1890., a sa svim većim gradovima je bio povezan tokom naredne tri godine. 1895.g. u cilju modernizacije postanskog saobracaja uvode se motorni tricikli.
     
[attachment=3]
Prvi automobil za prenos poste je testiran 1905.g. a od 1909.godine pocelo je njihovo redovno koriscenje u isporuci pošte.

[attachment=4][attachment=5]   

Kad se 1918. godine raspala Austro-Ugarska, a Italija zauzela pokrajine Primorsku i Istru, kao i delove Dalmacije, osnovana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je 1929. preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju.

Posle proglašenja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine, celokupnoj tadašnjoj državnoj upravi i privredi poštanski, telegrafski i telefonski saobraćaj bio je od vitalnog značaja. Iako je na većem delu zajedničke države Južnih Slovena pošta bila u rukama domaćeg stanovništva, u tadašnjoj Sloveniji, poštanski kadar činili su stranci. Većina poštanskih službenika bila je iz Mađarske, Austrije, Čehoslovačke, Poljske, koji nakon sloma Austrougarske, nisu iskazali nikakvu volju da ostanu u novostvorenoj Kraljevini SHS. Tako je nastao ogroman deficit u stručnom poštanskom kadru.

Nakon sloma Austrougarske i formiranja Kraljevine SHS, radna mesta, koja su ostala upražnjena, popunjavana su putem konkursa, uz istovremeno organizovanje kurseva i drugih oblika stručnog osposobljavanja. Na ovaj način, ublažene su početne teškoće u funkcionisanju poštanskog saobraćaja u Kraljevine SHS, a time i u Sloveniji.  Prelazni period u radu PTT sistema Kraljevine SHS trajao je od 1918. do 1921. godine. U to vreme poštanski saobraćaj obavljao se u skladu sa propisima koje su donele vlasti Austrougarske.

Sve do početka Drugog svetskog rata rađeno je na usklađivanju poštanske mreže sa potrebama društva i privrednim mogućnostima. U to vreme na osnovu novčanog poslovanja, izvršena je podela pošta na glavne zbirne pošte i zbirne pošte. Glavna zbirna pošta na nalazila se u Ljubljani, a zbirne pošte u Mariboru, Kranju, Novo Mesto…

U Sloveniji za vreme Kraljevine SHS, postojala je podela na ugovorne državne pošte, pomoćne pošte i ambulantne pošte. U ugovorne državne pošte svrstavane su one pošte «čiji godišnji saobracaj nije prelazio 35.000 radnih jedinica». Kao radne jedinice računale su se: preporučene pošiljke, paketi, vrednosna pisma, telegrami, novčane uputnice, mesni i međugradski telefonski razgovori, radio-pretplatnici i slično.
Pomoćne pošte, u kojima su postojali optimalni uslovi pretvarane su u pomoćne državne pošte, dok su sve druge ukidane. Proces je trajao je sve do 1941. godine, do kada su i dotadašnje pomoćne pošte pretvorene u ugovorne pomoćne državne pošte.

Kada je 1929. godine Kraljevina SHS preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju, a kompletna država podijeljena na banovine, formirana je poštanska direkcija u Ljubljani, koja je obuhvatala prostor Dravske banovine.

Dostava poštanskih pošiljaka «na dom» (običnih i preporučenih, novina i novčanih pisama, pošiljaka sa pouzećem, vrednosnih pisama, telegrafskih i običnih uputnica) bila je uvedena još u doba Austrougarske u svim većim mesta. Ovaj način dostave prihvatila je i poštanska uprava Kraljevine SHS (Jugoslavije). Od 1920. godine bilo je određeno da sve poštanske stanice na području Direkcije pošta Ljubljana dostavljaju na dom uputničke iznose, vrednosna pisma i pakete malog obima i težine, koji su se stavljali u vreće.
 
Okosnicu poštanskog transporta u vrijeme Kraljevine Jugoslavije činile su pokretne ili ambulantne pošte u sastavu željezničkih kompozicija. Između 1920. i 1941. godine postojale su ambulantne pošte na relacijama: Ljubljana-Koper, Ljubljana-Maribor, Ljubljana-Jesenice.

3. januara 1919. posle Prvog svetskog rata i formiranja nove države SHS, na teritoriji  Slovenije izdata je prva serija slovenačkih poštanskih maraka, poznatih pod nazivom “verigar”.

[attachment=1]
Marke izdanja za Sloveniju u nedostatku dovoljnih količina maraka drugih pokrajina, upotrebljavane su u celoj državi SHS, osim na teritoriji, Srbije, Crne Gore i Makedonije.

Nacrte za ove marke izradio je slovenački slikar, profesor Ivan Vavpotič. Na vrednostima od 3 do 40 vinara, prikazan je rob koji kida lance (verige ropstva) i zato Slovenci ove marke zovu „verigarji“, što je prihvaćeno u filatelističkom svetu. Lik roba Vavpotič je napravio prema modelu, slovenačkom i jugoslovenskom reprezentativcu u sportskoj gimnastici Staneta Derganca. Na markama malog formata (od 3 do 14 vinara) lik roba je prikazan do bedara, a na većem formatu (od 20 do 40 vinara) prikazan je u celosti.
Serija je doštampavana, na nekoliko vrsta papira 8. aprila 1920.g.u raznim tehnikama, a dopunjena sa višim vrednostima u krunama i drugim motivom. 24. juna 1920. vinari i krune su zamenjene parama i dinarima. Pored izdanja za redovnu poštu, štampane su i za porto i novinske marke. Na markama je iznad slike pisalo „DRŽAVA SHS“ ćirilicom, a ispod slike latinicom.

RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U BOSNI I HERCEGOVINI OD POCETKA XIX VEKA DO KRAJA DRUGOG SVETSKOG RATA

Razvoj organizovanog prenosa poruka i pošiljki na prostoru BiH krece od vremena starih Rimljana kada se odvijao, tzv. "Rimskim putom", preko Bosne do Panonije u unutrašnjost, a nešto kasnije oživljava i transport tzv."Neretvanskim putom", od Dubrovnika do Luke Drijeva kod Gabele.

Vesti su prenosili najčešće trgovci, a tek u osmanlijsko doba javljaju se prvi oblici funkcionisanja poštanskog saobraćaja, pri čemu su prvi prenosioci poruka bili kuriri, glasnici, tatari i trgovci kiridžije. U prvo vreme nisu bile uređene pošte niti tačno određeni pravci i vreme slanja pošiljki, ali je Bosna kao tranzitni prostor služila i za prenos vesti i pošiljki između Evrope i Osmanskog carstva.

Turski period

U drugoj polovini XIX vijeka, za vrijeme otomanske vladavine u BiH, transport roba, pošte i novca odvijao se neprekidno u svim pravcima uzduž i popreko putevima kojima su se kretali karavani otomanskih velikaša u svom pohodu na Zapad.
Poštanskom vezom preko Bosne, vezu sa Turskom održavale su susedne države Austrija i Francuska. U tom cilju u Sarajevu je uspostavljena tzv. Francuska pošta, a prenos te pošte je poveren trgovačkoj firmi Fraissinet, čije je sarajevsko sedište bilo u hanu Kolobara. U to doba sarajevska pošta je imala i svoj žig sa natpisom“Bosna Sarai”. Pismo sa ovakvim žigom otpemljeno je 1813. godine iz Sarajeva za Lion.
Prve menzulane u Bosni su otvorene u 18. veku. Nalazile su se na glavnim poštanskim putevima koji su vodili iz Carigrada u pravcu Sarajeva, Mostara, Travnika, Tuzle i Broda.

Sve do kraja vladavine Osmanlija, privatnu poštu, prepiske i trgovačku poštu raznosili su trgovci - kiridžije. Naime, od 1836. do 1848. sarajevski trgovac Špiro Rajković imao je koncesiju za prenos poštanskih pošiljki od Sarajeva do Bosanskog Broda. Ovom poštom, koja je bila smeštena u Tašlihanu, prenošene su razne pošiljke, uključujući i novac, ali je poštarina bila jako visoka. Poštu je prenosio Musliman, Juruk u torbi. Ovaj poštar raspoznavao se od ostalih ljudi po tome što je oko kolena nosio zvono. U Slavonskom Brodu poštu je preuzimao izvesni Mušicki i dalje je otpremao austrijskom poštom. Poštu iz Broda Juruk je donosio u Sarajevo i predavao je Rajkoviću, a ovaj je u svojoj magazi isporučivao prispele pošiljke primaocima.

Poštanska veza između Srbije i Bosne počela je da funkcionise tokom 1851. godine, a transport pošte vršen je preko graničnog prelaza između Rače i Bijeljine.


Drugom polovinom XIX veka, u Sarajevu je osnovana privatna pošta austrijskog konzula, tzv. Konzulova pošta. Stanovništvo se sve više počelo koristiti uslugama ove pošte, što nije odgovaralo Porti, pa je često dolazilo do sukoba između organa vlasti i Konzulove pošte. Dok su funkcionisale razne privatne pošte, francuska pošta, Konzulova pošta, … Bosna je ostajala bez redovnog državnog poštanskog saobraćaja i državnih poštanskih stanica. Funkciju državnih poštanskih stanica obavljale su telegrafske stanice, koje se u Bosni prvi puta javljaju 1858, kada je uvedena telegrafska linija Mostar – Metković. Ovim je Bosna bila uključena u međunarodni telegrafski saobraćaj pre nego u telegrafski saobraćaj unutar Osmanskog carstva.
Sredinom 19. veka, u vreme vladavine Topal Osmanpaše (1861–1869), uvode se u Bosni stalne poštanske linije, ali se u poštanskom saobraćaju prenos pošiljki obavljao zaprežnim kolima i tovarnim konjima koji su bili“osamareni” naročitim samarima na koje su se mogla natovariti dva velika sanduka. U sanduke su se stavljale vreće s pismima i kese s novčanim pošiljkama.

Sarajevo je 1860. povezano telegrafskom linijom sa Carigradom. Poštanske usluge su, osim telegrafskih stanica, obavljale i pojedine policijske kancelarije, kao i kadijske kancelarije, koje su takođe služile kao mesta sakupljanja poštanskih pošiljki. Kako u svim kadilucima nije bilo pošte, odlučeno je da i oni kadiluci gde ne postoje telegraf i pošta imaju po jednog službenika koji će jedanput sedmično nositi pisma do najbliže poštanske stanice. Važnost poštanskog saobraćaja pokazuje i činjenica da su pojedine novine, koje su izlazile u Bosni u 19. veku, vreme svoga izlaženja prilagođavale vremenu dolaska pošte u grad gde su izlazile.

Kako u celoj BiH, a ni u Sarajevu, nije bilo takvih poštanskih ustanova, u Sarajevu je oko 1864. u Konak-ulici (Bistrik) izgrađena prva prikladnija zgrada za poštansku stanicu. Zgrada poštanske stanice razlikovala se od drugih zgrada u gradu po spoljnjem obelježju i unutrašnjem uređenju. Na zgradi se oko 1868. nalazila tabla s nazivom pošte. Unutrašnje uređenje poštanske stanice bilo je prilagođeno njenoj funkciji. Nameštaj u pošti bio je vrlo oskudan: jedan sto, stolica i velika korpa u koju se bacaju pisma. Još lošije stanje je bilo u poštanskim stanicama po drugim gradovima Bosne i Hercegovine. O funkcioniranju poštanskog saobraćaja u Bosni vodila je računa vilajetska Uprava za telegraf i poštu, u okviru koje je delovala posebna Generalna direkcija telegrafa i pošta. Krajem osmanske vladavine vilajetska uprava je predložila novu koncepciju povezivanja poštanskih puteva koji su povezivali razne delova Bosne, ali ovaj projekt osmanska uprava nije imala vremena realizovati.

Posljednji dani osmanske vlasti obeleženi su telegramom austrougarskog ministra spoljnih poslova Andrašija, kojim javlja ulazak austrougarske vojske u BiH.

Period austro-ugarske uprave

Na Berlinskom kongresu, (13. juna -13. jula) 1878. godine, Austrougarska je preuzela upravljanje Bosnom i Hercegovinom. Na ovom kongresu, donesena je odluka, kojom je potvrđeno da će «... pokrajine Bosnu i Hercegovinu posesti i njima upravljati Autrougarska...». Vest o dolasku austrougarske vojske uzrokovala je nemir među stanovništvom, koje se u gotovo svim većim mestima BiH spremalo da pruži otpor okupaciji. Međutim, iako je u pojedinim mestima narod pružio otpor, Austrougarska je u periodu od 29. jula do 20. oktobra 1878. godine, okupirala teritoriju BiH.

U osmansko doba Bosna i Hercegovina je dobila modernu poštansku i telegrafsku mrežu, a u austrougarsko doba ta mreža se znatno proširila i u funkciju je uvedena još i telefonska mreža. Za vreme okupacije prvo je trebalo organizovati prijem, transport i dostavu pisama, novina i novčanih pošiljki za potrebe vojske, pa su organizovane tzv. ratne pošte, koje su nakon ugusenog otpora prerasle u vojne pošte. Za vreme austrougarske uprave u BiH je otvoreno ukupno 150 poštanskih stanica, a prenos poštanskih pošiljki obavljao se konjima, kolima sa konjskom zapregom i željeznicom.

U austrougarsko doba poštanski saobraćaj je znatno modernizovan, uvedeni su poštanski sandučići, znatno je intenzivirana izdavačka delatnost poštanskih maraka, a vrsta poštanskih usluga je veoma proširena. Bilo je moguće obavljati sve poštanske usluge: razmenu svih vrsta pisama (običnih, preporučenih, ekspresnih, vrednosnih), slanje paketa, uplate i isplate štednih uloga, prodaju i transport novina i časopisa…

[attachment=4]
Slično poštanskom saobraćaju razvijala se i telegrafska služba. Uoči Prvog svjetskog rata ukupno je 196 mesta u BiH bilo uključeno u telegrafsku mrežu, pri čemu je važno istaknuti činjenicu da je izuzetno dobro funkcionisala telegrafska veza ne samo unutar zemlje nego i sa udaljenijim mestima (npr. Sarajevo je imalo direktnu telegrafsku vezu sa Bečom, Budimpeštom, Gracom, Zagrebom, Osijekom, Splitom, Dubrovnikom, Užicem i Carigradom).
Početkom septembra 1878. godine, objavljena je vest o otvaranju telegrafskih stanica u Derventi, Doboju, Maglaju, Banja Luci, Sarajevu i Travniku. Nešto kasnije i u Zenici i Busovači, da bi, već u oktobru, s neograničenom dnevnom i noćnom službom, telegrafske stanice bile formirane u Brčkom, Jajcu, Livnu, Prijedoru, Tuzli, Zvorniku, Bihaću, Goraždu, Mostaru, Trebinju itd.

Već od 1879. bilo je moguće putem telegrafa slati novac između pojedinih mesta u BiH i odredišta u ostalim krajevima Austro-Ugarske monarhije u kojima je postojala državna telegrafska veza. Od 1884, pored običnih saopstenja, bilo je moguće slati i hitne telegrame, ali se za tu uslugu plaćala trostruka tarifa. Međutim, telegrafu se kao najozbiljniji konkurent pojavio telefon.

Telefon je u Bosni prvi put je upotrebljen 1882. godine za potrebe vojske i administracije, dok su privatna lica bila isključena iz njegove upotrebe. Tek krajem 1894, instaliranjem gradske telefonske stanice u Sarajevu, učinjeni su prvi krupniji koraci ka javnom telefonskom saobraćaju, i to tako da je stanovništvu dopušteno korištenje telefona u slučaju neke opasnosti (požar, nesreća i slično). Bili su to tzv. “dojavni” telefoni, dok je izgradnja telefonske mreže u Sarajevu trajala sve do 1898. godine. Svečano otvaranje javnog telefonskog saobraćaja u Sarajevu obavljeno je 16. novembra 1898, a nakon toga se mreža javnog telefonskog sabraćaja širi i na druge krajeve Bosne i Hercegovine, pa je do kraja Prvog svetskog rata u 52 naselja bila izgrađena mreža telefonskog saobraćaja. U početku je telefonski saobraćaj bio ograničen samo u okvire mesnog telefonskog razgovora, dok je međumesni telefonski saobraćaj počeo funkcionisati 1903. kada je Bosanski Brod povezan sa ugarskom telefonskom mrežom.

Krajem Prvog svetskog rata u BiH su bila ukupno 1284 telefonska pretplatnika, ali je jedino Sarajevo imalo preko 100 pretplatnika (godine 1917. u Sarajevu su bila ukupno 483 pretplatnika).
Sve to pokazuje kako je razvoj telefonske mreže bio ipak slabo izražen i kako se telefonom koristio mali broj ljudi, uglavnom pripadnika društvene elite i pripadnika organa vlasti, za razliku od pošte i telegrafa, kojima su se u većoj meri koristili i pripadnici siromašnijih i srednjih slojeva društva. Osim toga, mnogi telefonski pretplatnici u BiH nisu mogli aktivno sudelovati u međugradskom telefonskom saobraćaju, nego su u njemu mogli učestvovat i”pasivno”(tj. mogli su obavljati međugradske razgovore tek ako ih neko nazove iz drugog grada). Uz postojanje tzv. manualnih telefonskih centrala (centrale kod kojih se razgovori ne obavljaju izravnim uspostavljanjem veza, nego putem manipulanata), to je ukazivalo na slabo razvijen telefonski saobraćaj.

Početkom 1913. god. Direkcija pošta i telegrafa, u dogovoru sa Gradskom opštinom u Sarajevu, planirala je postavljanje ispod zemlje prvih telefonskih kablova. Za postavljanje vodova za privatne telefonske priključke preko tuđeg zemljišta bila je potrebna dozvola vlasnika zemljišta. Brigu o održavanju priključnih vodova preuzimao je zakupnik telefona ukoliko to nije poverio pošti uz poseban paušal. Gradnja i održavanje telefonskih uređaja u utvrđenjima i vojnim stražama, kao i železničkog telegrafa i telefona, bila je dužnost osoblja Direkcije pošta i telegrafa. Privatni priključni vodovi nisu se smeli postavljati na stubovima državnih i železničkih telegrafa i telefona, već samo na vlastitom stubu.

O pravilnom funkcioniranju poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja u Bosni i Hercegovini za vreme austrougarske uprave brinula se Direkcija pošta i telegrafa u Sarajevu. Sedište Direkcije najprije je bilo smešteno blizu Konaka, potom u blizini Katedrale. Početkom 1911. godine, ugledni austrougarski arhitekta Josip Vancaš, projektovao je zdanje Glavne pošte u Sarajevu, koja je svečano otvorena 18. maja 1913. godine, gde se Direkcija uselila.

[attachment=1]

U prizemlju Glavne pošte odvijao se čitav saobraćaj (tu su šalteri za sve usluge), na prvom spratu je bilo sedište Direkcije pošta i telegrafa sa velikom dvoranom za konferencije, na drugom spratu su se nalazile telegrafske sekcije, a na trećem telegrafski i telefonski uređaji.


Pošta, telefon i telegraf nisu zapošljavali veliki broj ljudi. Godine 1879. ukupno je bilo angažirano 376 osoba, a 1918. broj zaposlenog osoblja iznosio je 1352.

Godine 1897. BiH je postala i članica Svetskog poštanskog saveza, čime su poštanske usluge dobile“sve karakteristike međunarodnog i unutrašnjeg saobraćaja onog vremena”.

[attachment=5]
[attachment=2][attachment=3]

Za transport poštanskih pošiljaka, u prvim godinama okupacije, najčešće su se koristili pešaci, tovarni i jahaći konji, tegleća stoka,  vojne komore. S vremenom je železnica preuzimala sve veće učešće u transportu poštanskih pošiljaka, a 1905 uveden je poštanski transport automobilom. Poštanski kondukteri i pratioci poštanskih kola bili su obavezni da u poštanskim stajalištima primaju i izdaju obična, expresna i preporučena pisma, dopisnice, poštanske uputnice i pakete.

[attachment=6]

Marke na zapremljenim običnim pismima i dopisnicama, kondukteri su poništavali ručnim ispisivanjem datuma i imena poštanskih stajališta. Isto je vredilo za konduktere na vozovima, koji su poništavali marke ispisivanjem datuma i imena železničkih stanica.
Bosansko-hercegovačka pošta već je sredinom okupacijskog perioda pružala skoro sve, za to vreme, savremene oblike postanske usluge; pismonosne usluge, paketne i poštansko-uputničke usluge, uplate i isplate štednih uloga, prodaju i distribuciju.

Poštanski, telegrafski i telefonski saobraćaj u Bosni i Hercegovini za vreme Kraljevine Jugoslavije
 
Nakon Prvog svetskog rata, u poredjenju sa ostalim krajevima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Bosna i Hercegovina je posedovala veoma razvijenu mrežu i organizaciju poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja. Sve poštanske, telegrafske i telefonske institucije u BiH delovale su u okviru Direkcije PTT u Sarajevu. Godine 1937. Nadležnost Direkcije PTT u Sarajevu proširena je i na pojedine oblasti u Srbiji (užička oblast), Crnoj Gori (zetska oblast) i Hrvatskoj (dubrovačka oblast), ali je iz nene nadležnosti izdvojena bihaćka oblast i pripojena Direkciji PTT u Zagrebu.

U doba između dva svetska rata poštanski, telegrafski i telefonski saobraćaj u BiH se razvijao sporo. Prelazni period u radu PTT sistema Kraljevine SHS trajao je od 1918. do 1921. godine. U to vreme poštanski saobraćaj obavljao se u skladu sa propisima koje su donele vlasti Austrougarske, Srbije i Crne Gore. Osećao se jak uticaj međunarodnih PTT foruma (u čijem članstvu je do 1918. godine bila i BiH) putem PTT konvencije, aranžmana i drugih akata kojima je regulisan međunarodni, a posredno i unutrašnji PTT saobraćaj.U prvoj fazi su uglavnom samo obnavljane poštanske, telegrafske i telefonske stanice koje su već delovale u doba austrougarske vladavine (na primer, godine 1937. u BiH je postojala 151 pošta, a to znači da je ostao isti broj kao i u doba austrougarske uprave kada je otvoreno ukupno 150 pošta). Najčešće su poštansku, telegrafsku i telefonsku službu obavljale pošte. Početkom 20-ih godina u BiH su radila 122 telegrafa, što je manje nego u doba austrougarske uprave (kada ih je radilo 127), ali je primetno da u doba između dva svetska rata veći značaj dobija telefonski saobraćaj u odnosu na poštu i telegraf. Posledica je to činjenice da javni telefonski saobraćaj tokom Prvog svetskog rata nije pretrpio znatnije poremećaje.

Početkom 1919. već je bilo osposobljeno za rad 60 telefonskih stanica, što je za 8 više u odnosu na doba austro-ugarske uprave. Već 1922. u BiH je bilo u funkciji 66 telefonskih centrala, a samo 1923. otvoreno je još 27 centrala. Od 1924. do 1940. otvoreno je još 37 telefonskih centrala, pa je pred Drugi svetski rat u BiH u funkciji bilo ukupno 130 telefonskih centrala. Povećanje broja stanica bilo je praćeno proširenjem gradske i međugradske telefonske mreže, čime je telefonski saobraćaj sve više dobijao na značaju.

Već 1930. godine podnosi se zahtev da Sarajevo dobije automatsku telefonsku centralu, ali tek 1934. u zgradi Glavne pošte su započele pripreme prostorija za njen smeštaj. Centrala, kao i rekonstrukcija celokupne gradske telefonske mreže u Sarajevu, završena je do početka 1936, pa je 1. marta te godine zvanično otvorena prva automatska telefonska centrala u Bosni i Hercegovini za 2000 brojeva. Naredne, 1937. godine automatska telefonska centrala otvorena je na Ilidži, a 1938. i u Trebinju.

Uz ovaj unutrašnji telefonski saobraćaj, BiH se snažno uključila i u međunarodni telefonski saobraćaj. Pojedini bosanskohercegovački gradovi su bili povezani sa nizom gradova u Italiji, Austriji, Češkoj, Mađarskoj, Njemačkoj, Holandiji, Rumuniji, Švajcarskoj, Poljskoj, Grčkoj, Francuskoj, Turskoj, Bugarskoj, Belgiji i drugim zemljama. To je vodilo i povećanju broja telefonskih pretplatnika. Godine 1929. u Bosni i Hercegovini su bila ukupno 2.194 telefonska pretplatnika, ali su jedino četiri mjesta – Tuzla (sa 104), Banja Luka (sa 115), Mostar (sa 131) i Sarajevo (sa 999) – imali iznad 100 pretplatnika.  Vremenom će broj pretplatnika rasti, pa je pred Drugi svetski rat samo u Sarajevu bilo 2069 pretplanika, uz postojanje nekoliko javnih govornica. Javne govornice su postojale i u drugim manjim mjestima (Kiseljak, Koraj, Teočak itd.).

Pretplatnici su za uvođenje telefona plaćali taksu, koja je bila jednaka za sve pretplatnike u jednom mjestu. Uz to, svaki korisnik telefona plaćao je pretplatu, koja se plaćala najpre polugodišnje, a kasnije kvartalno. Visina pretplate zavisila je od toga u kojoj se kategoriji pretplatnik nalazio (bilo je, naime, pet kategorija pretplatnika: banke I druga preduzeća sa većim ili manjim kapitalom, zatim državne i vjerske ustanove, pa advokati, te novine i, na kraju, privatni stanovi i PTT službenici).

[attachment=1]
Česte promene državne administracije imale su negativan efekat za razvoj i funkciju poštanskog saobracaja u ovom periodu.  Uvođenjem Banovina u Jugoslaviju, BiH je podeljena u tri zone. Administrativna podela države praćena je odgovarajućom teritorijalnom podelom poštanskih centara sa Glavnim administrativnim centrom. Na taj način, centri u BiH bili su podređeni pošti, telegrafu i telefonu u gradovima Sarajevu, Splitu, Cetinju i Zagrebu.


Razvoj poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja zaustavljen je za vreme Drugog svetskog rata. Doduše, u ratno vreme on je funkcionisao, ali je bio u funkciji ciljeva nemačko-talijanskih i NDH vlasti, s jedne, ali i u funkciji antifašističke borbe, s druge strane. U Banjoj Luci je 1942. godine puštena u rad automatska telefonska centrala sa oko dve stotine brojeva. Bio je to, ako izuzmemo druge oblike poštanskog, telegrafskog i telefonskog saobraćaja kojim su se koristile sve ratujuće strane, i štampanje posebne serije poštanskih maraka sa motivima iz Bosne i Hercegovine, jedini veći poduhvat u oblasti telekomunikacija za vreme Drugog svetskog rata.

TELEFONSKI IMENIK SARAJEVA IZ 1941

  
[attachment=1]
Telefonski imenik Sarajeva štampan 1941 godine, za vreme Kraljevine Jugoslavije. Brojevi telefona bili su četverocifreni, a na početku imenika objavljen je i bonton pravilnog ponašanja prilikom telefoniranja.
 
[attachment=2]
I tada se živelo od reklama, pa se u telefonskom imeniku mogu pronaći i brojni komercijalni oglasi, među kojima i onaj za ašćinicu Hadžibajrić, čiji je tadašnji broj telefona bio 3906.

Postanske posiljke iz vremena A-U i Kraljevine Jugoslavije sa teritorije BiH

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Јованча Спасић, татарин

Кад Вучић августа 1842. разбије по други пут војску Књаза Михајла код Жабара, Књаз се даде у бегство, препуштајући мајку на милост непријатељима. При повлачењу, Књегињу Љубицу пратила је мала група наоружаних бећара и мајор Јованча Спасић, који је био врло одан породици Обреновића. Негде испред Београда, стигну их побуњеници, којих је било много више на броју, окруже, и почну отворено да прете. Но, пре него је потера и стигла, уплашени Јованча сакрије се Књегињи испод сукње и ту се притаји. Књегиња, не променивши глас и нимало не поцвеневши, обрати се Вучићевим људима који су је окруживали:
- Напред господо, ви у мени видите жену храброга Милоша, матер Књаза Михаила, ону исту Љубицу коју је до сад сваки Србин називао Мајком.
Ове речи побуде поштовање код побуњеника, који се понуде да је на путу штите, али Љубица им одговори:
- Хвала децо. Мене ће Бог чувати…  а затим додаде много тише: и Јованча.

FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U II SVETSKOM RATU NA TERITORIJI JUGOSLAVIJE NA TETITORIJAMA POD KONTROLOM CETNICKIH SNAGA


Pod terminom četnici (od reči četa, četovanje) su se do kraja 19. veka podrazumevali gerilski borci svrstani u male borbene jedinice - čete. Naziv četnik vezuje se i za pripadnike dobrovoljačkih srpskih formacija koje su nastale krajem 19. veka i koje su organizovale i pomagale vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu.
U Drugom svetskom ratu naziv četnici se odnosi na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je zvanično ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i za borce Koste Pećanca. 11. maja 1941. godne nastaje Ravnogorski pokret na čelu sa generalom Dragoljubom Dražom Mihailovićem. Na Ravnoj gori je osnovan prvi štab i ona će tokom ratnih godina postati centar srpskog četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu.


U pocetnom period rata, nakon okupacije od strane nemacke oruzane sile tokom 1941.g., na teritorijama koje su bile pod kontrolom cetnickih snaga, postanski saobracaj je delimicno funkcionisao na osnovama iz predratnog perioda (koliko je to u datim prilikama i okolnostima uopste bilo moguce), odnosno onako kako je to bilo organizovano od strane Vojnog Zapovednika za Srbiju 1941.godine. Posle raspada Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine, teritorija Srbije, je stavljena je pod nemačku upravu vojnog zapovednika za Srbiju. Ubrzo je formirana komesarska uprava Milana Aćimovića, a zatim i Ministarstvo posta i telegrafa.

Ljudstvo i tehnika su korisceni iz predratnog perioda u onom obimu koliko su to okolnosti i konkretno stanje na terenu omogucavali. Tako organizovan sistem veza uglavnom je bio za potrebe četnickih jedinica. O nekakvom eventualnom koriscenu takvog sistema za potrebe gradjana nije bilo govora. Posta izmedju boraca u jedinicama i  njihove rodbine, i obrnuto (ako je i  bilo) uglavnom se odvijala kuririma ili preko kurirskih relejnih stanica.

Tek aprila 1944. godine kapetan Miloš Marković, komandant Požeškog četničkog korpusa, uputio je raspis komandantu Požeškog sreza, i drugim komandantima na području Užičkog okruga, ali i komandantima korpusa na području Srbije, Sandžaka, Crne Gore, Dalmacije… o fukcionisanju postanskog saobracaja, gde se kaze da:

“1) Na svojoj teritoriji koja je oslobođena od okupatora vaspostaviti poštanski saobraćaj na sledeći način:
- stalne ili ugovorene pošte koje su za vreme mira funkcionisale treba odmah restaurirati,
- postaviti starešine pošte, koji će na poznati zakonski način da zavedu administraciju ureda,
- pronaći stari poštanski žig i isti staviti u upotrebu, - uvesti u posao stalne poštare -pismonoše, koji će raznositi pisma i pakete adresantima po selima i oslobođenim gradovima na uobičajeni način.
2) Poštanske marke koje Vam se dostavljaju pustiti u slobodnu prodaju samo na šalterima pošta.
3) Tarifa za obično pismo propisane težine marka od 1 dinar, a za obično pismo veće težine marka od 2 dinara. Za preporučeno pismo marka od 4 dinara i za nefrankirana pisma marka od 1,50 dinara.

Pažnja:
Pošte se moraju bezuslovno vaspostaviti i na njima mora posao funkcionisati normalno. Ovo naročito važi za Čika Branka, Pavla Đurišića, Voju Lukačevića, Baćevića i vojvodu Đujića.
Naši komandanti u Srbiji neka postupe prema prilikama, a neka markice lepe i na poštu koju nose kuriri. Кad se ove marke potroše pustićemo u promet novu ediciju. Ovom poslu pokloniti najozbiljniju pažnju. U ovom slučaju dobićete i naređenje Vrhovne komande putem radio stanice. Izvestite u kojim mestima ste vaspostavili pošte.

Naročite odredbe:
Puštanjem u saobraćaj ovih maraka i vaspostavljanjem poštanskog saobraćaja vršiti vrlo jaku propagandu koja je uperena i protiv komunista. Napominjem da su ove marke najveća filatelistička senzacija u svetu. Preko njih saznaće za našu borbu oko 30 miliona filatelista celog sveta, a naročito Amerika. Edicija je vrlo mala, što im je povećalo vrednost na filatelističkoj pijaci. Izdato je svega 47500 serija, ili 190.000 markica. Jednu seriju sačinjavaju 4 marke svih vrednosti.

Кomandant kapetan, Miloš V.Marković“.

Ovo je jedinstven slučaj u svetu da jedan pokret otpora izda svoje poštanske marke, s obzirom da to nigde u svetu nije urađeno, osim u zemlji Srbiji.
Pošto poštanski saobraćaj nije postojao zbog rata, to ove marke nisu bile upotrebljavane u tu svrhu.

[attachment=1]

Serija od četiri marke bile su: od 1 dinar, 2 dinara, 4 dinara i porto od 1,50 dinara.
-Marka od jednog dinara izrađena je u ljubičastoj boji, simbolički predstavlja mučeništvo i slavu boraca legendarne Ravne gore. Na njoj je lik Draže Mihailovića kako sedi, a pored njega je jedan njegov vojnik, koji rukom pokazuje Viktoriju – pobedu, nacrtanu iznad njih .
-Na drugoj marki od dva dinara, boje smeđa- braon, lik je Njagovog veličanstva, kralja Petra Drugog Кarađorđevića, u pozadini su obronci Ravne Gore.
-Na trećoj marki od četiri dinara, u crvenoj boji, prikazan je izlazak sunca koje svojim zracima, kroz borbu Ravne gore, obasjava narode Srbije i Jugoslavije.
-Na četvrtoj marki zvanoj „porto“ od jednog i po dinara, koja se lepila na pakete i vrednosna pisma, lik je Draže Mihailovića.

Tiraž ovih je maraka nepoznat. Najverovatnije da se može prihvatiti neka svedočenja da su poštanske marke počele da se štampaju krajem 1943. ili u januaru 1944. godine u štampariji koja se nalazila negde u čačanskom kraju, ali nikada nije objavljeno gde se tačno nalazila. Sa sigurnošću može se tvrditi da je posle Svetosavskog kongresa u selu Ba, 27. januara 1944. godine, zbog opasnosti da Nemci i ljotićevci otkriju Dražinu štampariju, premeštena na teritoriju Požeškog četničkog korpusa, odnosno u Crnogorski (kosjerićki) srez, u kome je 1942-1944. godine apsolutnu vlast imala Crnogorska brigada i njen komandant Filip Ajdačić.

Štampanje ovih poštanskih maraka zabeleženo je i u novinama „Sloboda ili smrt“, broj 5, glasila Deligradskog korpusa, povodom Uskrsa 1944. godine, na prvoj strani objavljena je Uskršnja poruka komandanta, majora Branivoja Brana L.Petrovića, koji je pre dolaska u istočnu Srbiju bio komandant Javorskog korpusa, a na poslednjoj, dvanaestoj strani, objavljen je naslov: „Nove jugoslovenske marke», u tekstu između ostalog, navodi se da zainteresovani „za nabavku potrebnih kompleta mogu se obratiti na adresu: Кondor – Slobodne srpske planine.“
Informacije radi, Dušan Radović Кondor bio je komandant Zlatiborskog korpusa.


Izvor: www.sloboda.snd-us.com
          www.pogledi.rs

FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U II SVETSKOM RATU NA TERITORIJI JUGOSLAVIJE -NA TETITORIJAMA POD KONTROLOM PARTIZANSKIH SNAGA

Politička platforma narodnooslobodilačkog pokreta, koju je Centralni komitet KPJ naznačio još na Majskom savetovanju 1941, a kasnije u proglasima od aprila i juna 1941, objavio narodima i narodnostima Jugoslavije, bila je osnova za delovanje svih rukovodstva KPJ i vojnih štabova i komandi, čime su udareni
temelji jedinstvu narodnooslobodilačkog pokreta. Sistem rukovođenja i komandovanja u narodno-oslobodilačkom ratu i revoluciji nastao je i razvijao se na bazi borbenih iskustava KPJ još iz ilegalnog perioda.

Vrhovno vojno rukovodstvo obrazovano je na sednici CK KPJ 27. 6. 1941, pod nazivom Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ). Na savetovanju u Stolicama 26. 9. 1941. dobio je naziv Vrhovni štab NOPOJ, krajem januara 1942. Vrhovni štab narodnooslobodilačkih
partizanskih odreda i dobrovoljačke vojske Jugoslavije (VŠ NOPO i DVJ), a novembra 1942, posle formiranja prvih divizija i korpusa, u Vrhovni štab narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (VŠ NOV i POJ). Vrhovni štab je 1. 3. 1945. preimenovan u Generalštab Jugoslovenske armije.

Vrhovni štab je već u prvim mesecima rata izdao više različitih uputstava koja su mnogo značila za uspešno komandovanje. Tu su uputstva o radu obaveštajne službe, o načinu pozadinskog obezbeđenja, o organizaciji pošte i PTT veza na oslobođenoj teritoriji, o taktičkim postupcima u napadima na naseljena mesta, o odbrani od napada borbenih kola, o organizaciji vojnih sudova, itd.

Paralelno s razvojem partizanskih odreda i stvaranjem slobodnih teritorija odmah u početku narodno-oslobodilačkog rata, počeli su se stvarati i vojnopozadinske komande i organi. Ove komande su rukovodile radom na obezbeđenju zivota i rada slobodnih teritorija, bavile se mobilizacijom, zaštitom naroda i organa narodne vlasti, zbrinjavanjem i snabdjevanjem partizanskih odreda i naroda. Potreba za  ovakvim komandama ukazala se već 1941. godine. Već u aprilu 1942., donosi se odluka o formiranju komande područja kao višeg stepena vojnopozadinskih komandi.

U pocetnom period rata, nakon ustanka tokom 1941.g., na teritorijama koje su bile pod kontrolom partizanskih snaga, postanski saobracaj je funkcionisao na osnovama iz predratnog perioda. Ljudstvo i tehnika su korisceni iz predratnog perioda u onom obimu koliko su to okolnosti i konkretno stanje na terenu omogucavali. Vojnopozadinske komande su pruzale pomoc u organizaciji i materijalnom obezbedjenju. Tako organizovan sistem veza uglavnom je bio za potrebe partizanskih jedinica. O nekakvom eventualnom koriscenu takvog sistema za potrebe gradjana nije govora. Posta izmedju boraca u jedinicama i  njihove rodbine, I obrnuto (ako je i  bilo) uglavnom se odvijala kuririma ili preko kurirskih relejnih stanica.

Jedan od primera kako je to funkcionisalo, je i cuvena scena iz filma “Uzicke republike” gde telefoniskinja iz Uzica pokusava da uspostavi vezu sa Pozegom, “Alo, Pozega, javi se…”.
 
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=v2AYqNKRcLg


U toku 67 dana postojanja „Užičke republike" pojavljuju se začeci organizovanog saobraćaja raznih vrsta. Pojavljuju se i prvi organi vojne pozadine, koji treba da se bave problemima saobraćaja na teritoriji i u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije.

Кrajem novembra 1941. ova slobodna teritorija ponovo je okupirana, pa je uspostavljena organizacija saobraćaja prestala da postoji. U Crnoj Gori je u 13. julskom ustanku oslobođeno 3/4 teritorije Crne Gore, ali je u trećoj ofanzivi (maj-juni 1942) slobodna teritorija je izgubljena. U julu i avgustu 1941. stvorena je slobodna teritorija i u zapadnoj Bosni (Bosanska krajina), koja je početkom septembra izgubljena.
I u Hrvatskoj je, u toku jula i avgusta, stvorena veća slobodna teritorija u Lici, na Кordunu, Baniji, Gorskom Кotaru, a manje u Dalmaciji, Hrvatskom primorju i Slavoniji. U Sloveniji su 1941. stvorene manje slobodne teritorije u Gorenjskoj, ali su brzo izgubljene, pa uslova za organizaciju saobraćaja nije bilo.

Кako se vidi, saobraćaj je u toku 1941. bio organizovan u zapadnoj Srbiji i u okolini Drvara, gde su, za dalji rad na organizaciji saobraćaja, stečena neka početna iskustva.

U prvoj polovini 1942. slobodna teritorija u Jugoslaviji obuhvatala je prostor između Sarajeva, Zvornika, Višegrada, Prijepolja, Кolašina, Danilovgrada, Stoca i Nevesinja. Središte je bilo u Foči, gde se u to vreme nalazio Vrhovni štab NOV i POJ. U zapadnoj Bosni slobodna teritorija se proširuje, naročito u maju 1942, kada su oslobođeni Prijedor i Ljubija. Ona se protezala od Save do južnih padina Dinare. Sredinom 1942. ova teritorija povezala se sa slobodnom teritorijom Hrvatske i Slovenije, pa je tako bilo slobodno sve od Кupe do Neretve i od linije Sisak - Banja Luka - Zenica do ispred Splita i obale Jadranskog mora. Od kraja jula 1942. pa do sredine februara 1943. na ovoj teritoriji se nalazio Vrhovni štab NOV i POJ.
Tako prostrana i za duže vreme slobodna teritorija omogućila je da se, prema mogućnostima, jer su potrebe sigurno bile daleko veće, organizuju sve grane saobraćaja, pa i postansko-telefonski.

Početkom 1943. slobodna teritorija u zapadnoj Bosni je, u 4. neprijateljskoj ofanzivi, posednuta od neprijatelja. Po završetku 4. neprijateljske ofanzive, slobodna teritorija u Bosanskoj krajini i Hrvatskoj, obnovljena je pa je tada jedinstvena slobodna teritorija bila od Sušaka do blizu Neretve, a dopirala
je do Кarlovca, Bihaća, Banje Luke, Travnika, Glamoča i Livna. Međutim zbog stalnog upada neprijatelja na tu teritoriju povoljnijih uslova, za organizaciju postansko-telefonskog saobraćaja  nije bilo sve do kapitulacije Italije.
Кada je kapitulirala Italija, slobodna teritorija je znatno proširena i obuhvatala je prostor od Beneške Slovenije do Prokletija i od reke Save do mora (oko 130.000 km2). Već početkom 1943.  Vrhovni štab je izdao i „Uredbu o organizaciji poštanskog, telefonskog i telegrafskog saobraćaja na slobodnoj teritoriji” u kojoj su određeni konkretni zadaci saobraćajnog organa Vrhovnog štaba. Osnova se Povereništvo za saobraćaj u čiju nadležnost je spada i PTT saobraćaj.

Organizacija Telegrafsko-telefonske veze i pošte 1944.g.

Drugi svetski rat je 1944. godine ušao u završnu fazu. NOVJ je u prvoj polovini godine vodila bitku za učvršćenje i proširenje vojno-političkih rezultata postignutih u 1943. te stvarala uslove za početak završnih operacija za oslobođenje zemlje. Glavno poprište operacija bile su magistralne komunikacije, jadranski pojas i bitka za ostvarivanje strategijske osnovice u istočnoj Bosni, Sandžaku i Crnoj Gori, radi prodora grupe divizija NOVJ u Srbiju.
Nemci nisu uspeli preuzeti pozicije koje su izgubili slomom fašističke Italije, a za ono što su povratili imali su velike žrtve u živoj sili i tehnici.
U nastojanju da operativne jedinice oslobodi zadataka i oko uređenja i rada pozadine, Vrhovni štab je početkom 1944. doneo odluku o reorganizaciji štabova korpusa. Formirane su korpusne vojne oblasti, u čijem je sastavu bio saobraćajni odsek, pred kojim su postavljeni vrlo obimni zadaci - regulisanje saobraćaja, održavanje puteva, transport vojske, materijala i ranjenika, organizacija PTT, vojnih radionica i drugo. U cilju sprovođenja tako postavljenih zadataka, komande vojnih oblasti izdale su u prvoj polovini 1944.g. „Pravilnik za rad saobraćajnog referenta". Prema tom uputstvu, referent saobraćaja u vojnom području, pored  ostalog, bio je odgovoran i za organizaciju poštansko-telefonskog saobraćaja na teritoriji vojnog područja.

Pošto je Vrhovni štab NOV i POJ naredbom od 9. Februara 1944.g. propisao strukturu štabova korpusa i odredio saobraćajnim organima К-di vojnih okruga (KVO), pored ostalog, da...“ vode sve poslove veze (telefon,telegraf, pošta)“, saobraćajni organi КVO i Vojnih podrucja (VP) preduzimali su mere za organizaciju veze na svojoj teritoriji. Za izvršavanje ovih zadataka, saobraćajni organi su imali i jedinice za vezu. U КVO saobraćajni organi su mogli imati četu za vezu, a VP je obično imalo vod, ređe četu. U radu na organizaciji veze na teritoriji korišćena je civilna služba veze, a ponekad i jedinice veze operativnih jedinica.

Organizacijom TT veze i pošte na teritoriji КVO rukovodi „poštansko-telefonska sekcija „Saobraćajnog odseka КVO, a u VP te zadatke izvršava „poštansko-telefonski referent" Saobraćajne sekcije VP. U komandi mesta posebno lice za ove zadatke nije postojalo.
Budući da u vezi sa ovim zadatkom nije dobila nikakva druga uputstva, komanda vojne oblasti 8. korpusa, početkom aprila 1944, izdala je „Pravilnik za organizaciju relejnih i telefonskih stanica" na teritoriji korpusa, te „uputstvo za rad saobraćajnog referenta“. Prema odredbama tog Pravilnika, referent za saobraćaj u vojnom području (šef saobraćajne sekcije") bio je odogovranje za sav poštansko-telefonski saobraćaj na teritoriji područja. On je rukovodio svim radovima u vezi poštansko-telefonskog saobraćaja preko oficira za vezu, čiji je rad kontrolisao referent za saobraćaj. Oficiri za vezu bili su neposredno potčinjeni referentu za soabraćaj dotičnog područja, a njih je postavljala komanda КVO po vlastitoj inicijativi ili na predlog komande područja. Referent za saobraćaj trasirao je i podizao stalne I polustalne TT linije, pri čemu je za postavljanje stubova koristio civilno stanovništvo. Isto tako, on je nabavljao i sakupljao sav materijal za vezu, organizovao relejne i telefonske stanice I vršio neposredan nadzor nad njihovim radom. U saglasnosti sa komandom vojnog područja, saobraćajni referent postavljao je ljudstvo na relejne i telefonske stanice i nadzornike TT linija. Saobraćjni referent organizovao je i formirao četu za vezu pri komandi vojnog područja, vodio brigu o stručnoj spremi ljudstva I neposredan nadzor nad četom. Isto tako, on je organizovao telefonske mehaničarske radionice i starao se o ispravnosti centrala i telefona. Referent saobraćaja vojnog područja bio je dužan da uspostavi i održava lični dodir sa referentima saobraćaja susednih vojnih područja i da svakog meseca dostavlja izveštaj o svom radu. Napomenuto je da tamo gde još nisu postavljeni saobraćajni oficiri sve poslove treba lično da preuzmu komandanti vojnih područja.

Jula 1944. godine Štab 5. korpusa NOVJ izdao je „Upute o vršenju saobraćajno-tehničke službe". U delu koji se odnosi na organizaciju pošta, telefona i telegrafa, komande vojnih područja su obavezane da uvedu „relejne pošte", kako bi se omogućilo vojnicima i njihovoj rodbini pismeno javljanje, kao i prenos službene pošte i paketa, osim onih koji se šalju specijalnim kuririma. Na teritoriji vojne oblasti 5. korpusa pošta je bila organizovana na principu relejnih stanica. U mestima, sedištima komandi vojnih područja, otvarane su pošte. Prema stavu Štaba 5. korpusa za organizaciju veze na teritoriji, kod svih komandi vojnih područja trebalo je formirati čete za vezu, u čiji sastav bi ušli svi upravnici pošta, komandiri relejnih stanica, kuriri, telefonisti i radnici koji vrše opravku i podizanje telefonskih stubova, odnosno linija. Pošto se u zimu 1943/44. ušlo sa lošim telfonskim linijama, komanda vojne oblasti 5. korpusa upozorila je komande vojnih područja da se leto iskoristi za prikupljanje materijala za nove linije, a naročito železne nosače i porculan-
ske čaše i odmah da se montiraju na stubove.

Кrajem jula komanda vojne oblasti 5. korpusa pošto je bila neposredno potčinjena Vrhovnom štabu NOV i POJ, dostavila je svoj prvi mesečni izveštaj o radu u proteklom periodu. Što se organizacije veze tiče, Saobraćajno odeljenje Vrhovnog štaba izvestilo je da su pošte organizovane u vidu relejnih stanica kod Кozaračkog, Podgrmečkog, Drvarskog i Mrkonjičkog vojnog područja, dok je kod Livanjskog i Jajačkog vojnog područja organizacija pošta bila u toku. Iako primitivna, telefonska veza je dobro poslužila I vojsci i narodu. Na teritoriji vojne oblasti 5. korpusa, polovinom ove godine, bilo je 234 km telefonskih linija sa 8 telefonskih centrala i 69 telefonskih stanica. U cilju ospsobljavanja osoblja za ovu granu službe, održan je kurs koji je trajao 20 dana, na kome je bilo 24 kursista.

O organizaciji veze na teritoriji vojne oblasti 6. korpusa pronađeno je malo podataka, ali ono čime sa raspolaže govori da su i u tom vojnom području na zadacima veze angažovani saobraćajni organi. Saobraćajna sekcija Papučko-krndiskog vojnog područja izradila je oko 300 telefonsko-telegrafskih (TT) stubova, a Virovitičkog preko 500.

U predlogu, koji je krajem avgusta 1944.g. Saobracajni odsek oblasti 6. korpusa dostavio komandi 6. korpusa za imenovanje rukovodilaca, pominje se i rukovodilac poštansko-telefonske službe u vojnim područjima. Do maja 1944. sva veza bila je objedinjena u Odseku za vezu, koji se nalazio u operativnom delu GŠ Hrvatske. Tada je iz operativnog dela izdvojen deo koji je rukovodio vezom u pozadini, pa je poštansko-telegrafski odsek organizovan kao poseban odsek Saobraćajnog odeljenja GŠ Hrvatske. Tako je, krajem 1944, u Saobraćajno odeljenje GŠ Hrvatske imalo: transportni odsek, odsek za nadzor i održavanje komunikacija, PTT odsek I železnički odsek. Ukupno je u odeljenju bilo 18 lica.

Poštansko-telefonski odsek imao je zadatak da organizuje I rukovodi službom PTT u pozadini slobodne teritorije, da stručno uzdiže kadrove, sarađuje sa odsekom za vezu GŠ Hrvatske, radi prilagođavanja veze operativnim potrebama. Zadatak čete za vezu (КVO, VP) bio je da održava postojeće i izgrađuje nove TT linije, da ometa telefonske veze neprijatelja i vrši diverzije na neprijateljske TT linije, radi obezbeđenja materijala. Za prenos pošte, svaka pošta je imala onoliko kurira koliko je bilo poštanskih pravaca. Za kurire su birani borci dobre fizičke kondicije, iskusni, pouzdani i snalažljivi. Кako je već početkom aprila 1944. Saobraćajni odsek vojne oblasti 8. udarnog korpusa izdao Pravilnik i uputstva za rad referenta saobraćaja za PTT, krajem oktobra, u dopisu koji je dostavio Saobraćajnoj sekciji vojnog područja, stavlja se u zadatak sekciji da prikupi material i otpočne sa podizanjem telefonskih linija prema Sinju do Кlisa, a da za prevoz pošte upotrebi najbolju dvokolicu (diližansu).

Budući da je organizacija saobraćaja i veze još uvek bila u nadležnosti vojnih organa, Saobraćajni odsek vojne oblasti 8. korpusa, početkom novembra 1944, na zahtev Saobraćajne sekcije Šibenskog vojnog područja dozvolio je uspostavljanje civilnog poštanskog prometa za obična pisma i dopisnice, a za partizane, pripadnike NOV i novčanog prometa, koji će se otpremati na dosadašnji način. Rečeno je, takođe, da ukoliko dozvoljavaju prilike može se uspostaviti autobuski promet za civilna lica, vodeći računa da prednost na vožnju imaju poštanski pratioci (kuriri).

Кad je Oblasni NOO za Dalmaciju preuzeo sve pošte, Saobraćajni odsek vojne oblasti 8. korpusa je kod svih pošta postavio svoje delegate, kako bi preko njih obezbeđivao interese NOVJ. Za vojnog delegata u pošti Кnin postavljen je Nikola Vukojević, u pošti Zadar Nikola Franetović, u pošti Šibenik Stjepan Zjačić, a u Splitu Zorko Bogdanović. Dubrovnik je imao dve pošte, pa je u pošti 1 postavljen Marko Кremenčić, a u pošti 2 Benedikt Cebalo. U TT sekcijama u Splitu postavljen je Veljko Кnežević, a u Dubrovniku Bariša Talijančić. Na ove dužnosti postavljani su, uglavnom, činovnici PTT bivše Jugoslavije. Referent za PTT, u Saobraćajnom odseku vojne oblasti 8. korpusa krajem 1944, bio je poručnik Egidije Кurtiš, a njegov pomoćnik poručnik Stanko Belonga. U Biokovsko-neretvanskom vojnom području referent za PTT bio je Niko Srzić, a poverenici u poštama na ovoj teritoriji bili su: u Imotskom - Vice Glučina, u Makarskoj - Ivan Кovačević, u Metkoviću - Alfons Andrijašević, i u Vrgorcu - Ante Radomirac.

Polovinom novembra 1944. Vojna oblast 2. udarnog korpusa, po ukazanoj potrebi, na predlog šefa Saobraćajnogodseka, imenovala je referente u odseku. Za referenta poštanko-telefonske-telegrafske službe imenovan je ing. Petar Vujačić. Iako je još u maju 1944. iz Odseka za vezu GŠ Hrvatske izdvojen deo koji je rukovodio vezom u pozadini, a u Sabraćajnom odeljenju GŠH organizovan je odsek za PTT, a slična reorganizacija na nižim nivoima komandovanja vršena je u nekim КVO sve do kraja godine. Tako je, na primer, tek u novembru 1944. u Štabu 11. Korpusa iz odseka za vezu izdvojena sekcija za vezu u pozadini i pridata Saobraćajnom odseku vojne oblasti 11. korpusa.

Organizacija Telegrafsko-telefonske veze i pošte 1945.g.

Кrajem 1944. oslobođeni su Srbija, Makedonija, Vojvodina, Кosovo, Dalmacija, Crna Gora i dobar deo Bosne i Hercegovine. Uspostavljen je jedinstveni strategijski front od Drave preko Srema, Bosne i Like do Jadrana. Stvorena je stabilna i prostrana strategijska pozadina NOVJ za dalje vođenje rata.
Završne operacije za konačno oslobođenje zemlje zahtevale su stavaranje krupnih strategijsko-operativnih sastava, koji će biti sposobni za proboj neprijateljskog fronta. Trebalo je stvoriti odgovorajuću organizaciju OS na jugoslovenskom ratištu, povezanu sa savezničkim frontovima i obezbediti sadejstvo sa njima. U skladu sa političkim zahtevima, OS trebalo je da dobiju odgovorajući organizacijski oblik i naziv.

Najvažniji događaj u toj reorganizaciji nastupio je domah na početku godine. Naredbom vrhovnog komandanta NOV i POJ, od 1. januara 1945, formirane su 1, 2. i 3, a početkom marta i 4. armija. Odlukom Povereništva narodne odbrane i naredbom Vrhovnog komandanta, maršala Tita, od 1. marta 1945, NOVJ je preimenovana u Jugoslovensku armiju (JA), a Moranarica NOVJ u Jugoslovensku mornaricu.
Istom odlukom, Vrhovni štab NOV i POJ reorganizovan je u Generalštab JA, koji je bio organ Povereništva narodne odbrane, za oružane snage. Za snabdevanje OS svim sredstvima za život i borbu pri Povereništvu narodne odbrane, polovinom januara 1945, formirana je Кomanda pozadine NOVJ.

Do formiranja armija, saobraćajni organi КVO bili su potčinjeni u stručnom pogledu saobraćajnim organima GŠ i Vrhovnom štabu, NOV i POJ. Po formiranju armija, sve poslove oko organizacije saobraćaja i transporta, preuzela je Saobraćajno odeljenje Кomande pozadine NOVJ i nastavilo aktivnosti koje je u prethodnoj godini preduzela Glavna uprava saobraćaja PNO za saobraćaj i Auto-komanda NOVJ.

Najviši državni i politički organi su, odmah po dolasku u Beograd, pristupili izgradnji aparata vlasti. Uspostavljen je privredni savet koji je trebalo da usklađuje delatnost svih privrednih povereništava NКOJ i Кomisije za privrednu obnovu zemlje. Odmah se pristupilo obnovi saobraćaja, industrije i poljoprivrede.


Organizacija veze (PTT) na slobodnoj teritoriji (pozadinska veza) sve do početka 1945. bila je u nadležnosti saobraćajnih organa NOVJ. Formiranjem Zemaljskih antifašističkih veća republika, ova organizacija se postepeno prenosila na organe za vezu ovih veća. Pošto je organizacija PTT i dalje morala da obezbedi prednosti NOVJ, saobraćajni organi u jedinicama i komandama NOVJ su u takve ustanove delegirali svoje predstavnike (vojne delegacije), preko kojih su obezbeđivali svoje interese. Budući da je organizaciju PTT trebalo stalno dograđivati, saobraćajni organi su svojim delegacijama i dalje dostavljali razna uputstva, koja su i civilnim organima bila neka vrsta pomoći u radu i daljem usavršavanju sistema PTT.
Tako je, na primer, početkom 1945. Saobraćajni odsek vojne oblasti 6. korpusa dostavio dopis „Prometnom odjelu Oblasnog NOO za poštansko-telefonski promet" sa predlogom mera za funkcionisanje ovih službi". Saobraćajni odsek vojne oblasti 8. udarnog korpusa na početku godine uputio je svoju delegaciju pri „Ravnateljstvu PTT“ u Splitu, a početkom marta 1945. dostavio joj je „Uputstvo za sprovođenje pravilnika o telefonsko-telegrafskoj službi" iz 1935, pošto drugog nije bilo. Polovinom februara 1945. Saobraćajno odeljenje GŠH izdalo je „Pravilnik za vršenje telefonske službe i „Uputstvo za uvođenje telegrafa i telegrafske službe", jer je do tada uglavnom korišćena telefonska veza.

U nekim КVO prenošenje organizacija veza na organe narodne vlasti izvršeno je znatno kasnije. Tako je bilo na teritoriji vojne oblasti 5. korpusa, gde je prenošenje izvršeno tek u aprilu 1945, u sklopu reorganizacije vojnih područja, kada su sve poštanske ustanove sa osobljem prenete pod upravu ZAVNOBIH-a.

Partizanska dopisnica

[attachment=1][attachment=2]    

Reč je o vojnoj dopisnici, po svemu sudeći namenjenoj privatnoj vojničkoj korespodenciji osolobođenoj od poštarine. Njene dimenzije su 122x68 mm, izdana je na bledocrvenom kartonskom papiru. Nikakve druge informacije poput objave izdanja, uvođenja i prestanka korišcenja, stampe i namene nisu zabeležene.
Nije se koristila duže i u većem broju – možda zato što je ubrzo korespodencija vojnika bila podložna plaćanju poštarine, a možda i zato što je ova dopisnica mozda bila namenjena samo posebnim jedinicama – možda onima koje su čuvale vojne zarobljenike?


Izvor: RATNA PROŠLOST NARODA I NARODNOSTI JUGOSLAVIJE, KNJIGA DVESTA DVADESET ŠESTA, VEZE U NOB 1941.-1945.
          Aleksandar Jelenkovic: Saobracaj u NOR-u Jugoslavije

FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA U II SVETSKOM RATU NA TERITORIJI JUGOSLAVIJE POD KONTROLOM NEZAVISNE DRZAVE HRVATSKE

Nezavisna Država Hrvatska (NDH), osnovana je 10. aprila 1941. pod zajedničkim protektoratom Hitlerovog Trećeg Reicha i Mussolinijeve Italije. Formirana je na teritorijima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ali bez delova teritorije na delu jadranske obale i ostrva, koje je anektirala Italija.

Dana 10. aprila 1941. kada su nemačke trupe ušle u Zagreb, pripadnik domovinske skupine ustaškog pokreta, bivši austro-ugarski pukovnik Slavko Kvaternik proglasio je „uskrsnuće Nezavisne Države Hrvatske“. Priznalo ju je dvanaest zemalja, isključivo članica Trojnog pakta ili članica Antikominternskog pakta.

 [attachment=1]

NDH je zauzimala područje nekadašnje Banovine Hrvatske i celu Vrbasku banovinu, a granica na istoku sa Srbijom bila je reka Drina. U današnjim okvirima NDH je zauzimala područje Republike Hrvatske (osim Istre, Rijeke, Zadra, ostrva Krk, Cres, Lošinj, Lastovo i Vis koji su pre bili odvojeni od Kraljevine Jugoslavije), čitava teritorija Bosne i Hercegovine, Srem i Zemun. Granice NDH nakon proglašenja bile su nekoliko puta menjane, i to od saveznika sila Osovine od kojih je najambicioznija i najzahtevnija bila Italija. NDH je bila podeljena linijom na nemačku i italijansku interesnu zonu (sferu), određenu njihovim geopolitičkim i ekonomskim interesima.
Rimskim ugovorom 18. maja 1941. NDH je ustupila Italiji veći deo Dalmacije sa gradovima, dok je NDH dobila izlaz na more u bivšim kotarevima Novi, Senj, Crikvenica, kao i opštinama Karlobag i Kraljevica (u podvelebitskom primorju) i na području od Omiša do Dubrovnika. U sklopu NDH ostali su ostrva Brač, Hvar, Pag, Šipan, Šćedro, Maon, Lokrum, Lopud i Koločep. Menjanje granica izvršila je i Mađarska svojevoljno pripojivši Međumurje 10. jula 1941. godine.
Istočni deo Srema je nominalno bio delom NDH, ali ga je iz strateških razloga držao Treći rajh pod svojim nadzorom, odnosno bio je pod nemačkom upravom.

08.septembra 1943. Italija je kapitulirala i NDH je službeno proglasila ugovore iz Rapalla (1920.) i Rima (1941.) nevažećima. Odmah je proglasila priključenje hrvatskih teritorija na Jadranu. Stvarnu vlast u NDH imala je nemačka vojska i policija, ali je Nezavisna Država Hrvatska imala punu poštansku suverenost tokom čitavog svog postojanja a 07. aprila 1942.g. u Bernu je primljena u članstvo Svetskog poštanskog saveza.

Treba razlikovati situaciju u delovima NDH koje su zauzele okupatorske vojske Nemačke, Italije i Mađarske, gde su pošte neko vreme bile zatvorene i ostale delove NDH gdje se poštanski saobracaj uglavnom normalno odvijao a pošte normalno radile. U tim delovima primenjuju se u početku poštarine, a i poštanske vrednosnice Kraljevine Jugoslavije. Oko 130 pošta na područjima, koje su anektirale okupacijske vojske Italije i Mađarske, brisano je sa popisa pošta NDH.

Lokalna privremena izdanja NDH su priređena pretiskivanjem maraka Kraljevine Jugoslavije u prvom periodu u aprilu 1941. i maraka Kraljevine Italije u 1943-1944.godine.

Već 12.aprila Hrvatska pošta izdaje, zapravo koristi seriju jugoslovenskih maraka sa likom kralja Petra I i označava ih različitim žigovima. U prvoj seriji je žig NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA preko lika kralja, a reč Jugoslavija je precrtana sa šest vertikalnih linija.

[attachment=1]

Pretisak je izveden samo u crnoj boji. Vrednosti su još u dinarima i iznose od 50 para do 5,50 dinara. Ta se serija smatra prvim hrvatskim markama.

[attachment=2]
Na drugoj seriji, sa više vrednosti je utisnut grb Hrvatske sa tekstom NEZAVISNA DRŽAVA HRVATSKA. Vrednosti su od 25 para do 30 dinara. Sve do 7.jula 1941 koriste se jugoslovenske marke u dinarskim vrednostima uvijek sa žigom NDH.

Osim ovih izdanja na početku su građani ili poštanski službenici označavali zatečene marke i vrednosnice Kraljevine Jugoslavije ručno, pisaćim masinama ili raznim  pretisnim formama tekstom ,,NDH“, ,,Država Hrvatska“ ili samo Hrvatska. Poznato je više od 40 mesta gde su na ovaj način nacionalizovane jugoslovenske marke. Ovakve prepravljene vrednosnice nemaju karakter izdanja jer su se nastale sporadično i samoinicijativno.

Primer:
Proglašenjem NDH grupa lokalnih pristalica u Banja Luci, gde i po izbijanju rata postanski saobracaj nije prekidan,  formirala je privremenu upravu grada i odlučila izdati regionalno izdanje maraka i koristiti ga u saobracaju do pojave regularnih maraka nove države.
 
[attachment=1]
Nova uprava odlučuje pretiskati marke Kraljevine Jugoslavije iz 1939. od 1 din.,što je odgovaralo poštarini za dopisnice, i 2 din., poštarini za pisma. Pretiskane marke su 21.aprila 1941. puštene u saobracaj. Izdanje je službeno priznato od strane Ministarstva prometa i javnih radova NDH, a marke su povučene iz saobracaja 30.aprila 1943.g., iako su bile vec davno rasprodate.

Sve marke malih nominala su utrošene od kraja aprila do avgusta 1941. odnosno do pojave redovnih franko maraka NDH iz serije krajobrazi. Marke visokih nominala obzirom da su bile namenjena za korišcenje za daleke ili avio destinacije, gotovo da i nisu bile u upotrebi, jer sa početkom rata slanje takvih posiljaka je bile onemogućene. Tek u julu 1941 uvođenjem kune kao platežnog sredstva izlazi serija od 19 maraka sa motivima iz Hrvatske, kao i Bosne i Hercegovine i Zemuna (krajobrazi). Tu su detalji iz Karlovca, Jajca, Varaždina, Velebita, Zagreba, Osijeka, Konjica, Dubrovnika, Banja Luke, Sarajeva, Hvara, Senja, Splita... Vrednosti su od 25 banica do 100 kuna.

 [attachment=1][attachment=2][attachment=3]      

Nakon te serije Hrvatska pošta izdaje marke sa tematikom narodnih nošnji iz predela Hrvatske, ali i Bosne i Hercegovine i Slovenije.

 [attachment=4]

Motivi poznatih ličnosti preovladjuju 1942. i 1943. godine (Katarina Zrinski, Fran Krsto Frankopan, Petar Zrinski, Ante Starčević, Matija Gubec, kao i likovi hrvatskih vojnika i legionara.

[attachment=5][attachment=6][attachment=7]
        

8. rujna 1943 kapitulirala je Kraljevina Italija.,koja je pripojila gotovo čitavu istočnu obalu Jadrana  oslanjajući se na Rimske ugovore koje je potpisala sa NDH u maju 1941.g. Do kapitulacije Italije grad Šibenik je bio deo talijanske provincije Dalmacija. Odmah nakon kapitulacije Italije formalnu vlast, civilnu i vojnu, u Dalmaciji je preuzela NDH, ali je stvarnu vlast imala nemačka vojska. Nemački zapovjednik je imao pravo veta na sve odluke lokalnih vlasti sve do povlačenja nemačke vojske u oktobru 1944.godine. Veze grada s kontinentalnom Hrvatskom bile su vrlo otežane ili u prekidu, naročito železničke. Nemačka vojska je za svoje potrebe održavala saobracaj vojnim autokolonama pod snažnom oružanom pratnjom. Te kolone su sporadično prenosile i poštu hrvatskih vojnika i civila. Vlasti NDH su odmah zabranile upotrebu italijanskih poštanskih vrednosnica, ali su se sve do aprila 1944.koristili italijanski žigovi jer hrvatskih nije bilo.

[attachment=1]

Po prispeću novih žigova NDH italijanski žigovi su povučeni u Poštansku direkciju Split.

Marke su prodavane osim na poštama u i na kioscima u gradu koji su imali ovlascenja za prodaju maraka.
Poštanski depo je komisijski otvoren tek nekoliko meseci kasnije pa on nije mogao biti korišcen kao izvor maraka.

1943. godine izlazi velika serija sa likom poglavnika Ante Pavelića u 20 raznih marki. Tiraž se kreće od 250.000 do 23.000.000 komada. Marke su u raznim bojama i vrijednost im je od 25 banica do 100 kuna.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]       

Početkom marta 1944.g.  kotarski predstojnici u Dalmaciji,odlučuju uvesti red u do tada haotične prilike u poštanskom saobracaju. Maraka i poštanskih vrednosnica, kao ni žigova NDH još nema u pa nastaje hitna potreba da se uradi lokalno privremeno izdanje, kao i odstrane italijanski žigovi, dok ne pristignu svi potrebni materijali iz Zagreba. Izdate su pismene naredbe kojima se  izričito zabranjuje pretiskivanje maraka zatečenih u malim količinama u poštanskim depoima nakon komisijskog otvaranja.
Polovinom aprila do kraja oktobra 1944. stigle su franko marke NDH kao i marke za ratni doprinos. U ovom vremenu koriste se mešane marke lokalnog izdanja i franko marke NDH uz obaveznu upotrebu maraka ratnog doprinosa.

Od 1943. do 1945. godine na motivima je sve više ratnih scena, scena iz borbe, slika stražara na Drini, vojnim jedinicama kao i likom Jure Francetića.

[attachment=5][attachment=6]
       

1. maja 1945. godine izlazi zadnja marka NDH sa likom seljaka za plugom povodom Dana rada.

 [attachment=7]

Primer "obicnog" pisma iz februara 1944.godine

[attachment=1]

Na pismu se nalaze marke NDH od 10 Kn iz niza "Krajobrazi", 3.50 Kn iz niza "Bošković" i dve marke ratnog doprinosa od 2 Kn - sve u svemu, rasparne marke nižih nominal.  Poslano je iz Slavonskog Broda 29. februara 1944. u Zagreb gde je stiglo 3. marta 1944. godine. O tome svedoče žigovi odlazne  i dolazne pošte (na poleđini) - oba žiga su modifikovani žigovi kraljevine  koji su se koristili u vrijeme putovanja ovog pisma.

Pismo je poslano "žurno" o čemu svedoči ručno napisan tekst "Žurno" - sto je jako interesantno, jer se obično u tu svrhu koristila nalepnica sa istovetnim ili natpisom "Expres".
Ocigledno da je slavonskobrodskoj pošti usled problema prouzrokovanih ratom nedostajalo nalepnica pa je poštar umesto toga napisao rukom način rukovanja pismom. Sve marke bile su u upotrebi na dan slanja pisma. Prema tarifi iz 1943. poštarina za pismo iznosi 3.50 Kn, a dodatak za žurno rukovanje 10 Kuna, što znači da je frankatura pisma bila u skladu sa tadasnjom tarifom. Treba dodati da je od 1. januara 1944. na snazi i obavezna dodatna tarifa za ratni doprinos prema kojoj se za pismo placalo dve kune u markama za ratni doprinos, što objašnjava postojanje dodatne dve marke u tom  iznosu.

Dopisnica iz Susaka, septembar 1943.godine


Sa kapitulacijom Italije u septembru 1943., teritorija Hrvatske okupirana od strane italijanske države vraćena je pod okrilje NDH. To izgleda nije vredelo za celu teritoriju, o čemu svedoči ova dopisnica.

[attachment=1]

Dopisnica je poslana iz Sušaka (Rijeke) 21. septembra 1944. na kojoj se jasno vidi italijanski žig "SUSSA ORDINARIE/FIUME" i marka Repubblica Sociale Italiana od 10 centi - teritorija severnog Jadrana koja je bila pod upravom RSI kao i njenom poštanskom upravom. Zanimljivo je da je NDH napravila žigove za niz poštanskih ureda - Sušak, otočki poštanski uredi, ali ti žigovi su se pojavili u upotrebi tek posle rata, 1945. godine.



Izvor:
Postanski sistem NDH
Izvor: Mladen Vilfan: LOKALNA PRIVREMENA IZDANJA HRVATSKE I BOSNE I HERCEGOVINE 1918.-1944.
http://www.filatelija.net/crticeizpp.html

Viteze Koja, lijepi posao oko organiziranja i postavljanja ove zanimljive teme.
Sve trazim na koji je dan padao Blagdan rada u NDH (gore prikazana marka).

Ko sakuplja poštanske marke može da je kupi. Trenutna cena je 9 kuna i ima još malo manje od 24h do kraja.

http://kolekcionar.eu/articles.php?id=10009

Било би неправедно не споменути у овој теми летеће поштаре тј. голубове писмоноше који су од г. 1926. били у служби Југословенске краљевске војске. Седиште голубје војне поште налазило се у Петроварадину, а обучавањем младих голубова, за савесну службу писмоноша, бавили су се војници – голубари.

[attachment=1]

Jaков Јакшић, први надзорник свих пошта у Србији.

[attachment=1]

Новине Србске, бр. 8., год. 1835.

УКАЗЪ.
МИЛОШЪ ТЕОДОРОВИЋЪ ОБРЕНОВИЋЪ,
Князъ Србскій.

Изъ побуђенія, што є крозъ Отечество наше Европа путъ трговиномъ и званичнымъ дѣлима отворила, а и осимъ тога желећи, да се у земльи нашой вообще пошта добро уреди, поставлямъ и данасъ могъ надворногъ Совѣтника Г. Якова Якшића надзирателѣмъ цѣле Поште у Сербіи, повѣраваюћи му сва лица, коя у поштанскомъ званію служила буду, и препоручаваюћи му све дужности, коє нѣму као надзирателю цѣле Поште у Сербіи пристоє. Осведочена ревность нѣгова ко свимъ дѣлима, касаюћима се потреба и славе народа нашегъ, доказана мудрость, и искуство нѣгово у смишляваню и извршенію благополезны планова, не иначе и благоразуміє нѣгово у издаваню новаца оправдаваю увѣреніє моє, да ће онъ и ово важно и обштеполезно званіє съ онымъ достоинствомъ исполнявати, съ коимъ є сва званія своя досадашня къ пуномъ задовольству момъ испунявао.

У Крагуєвцу 20. Февруарія 1835.
№ 498.
Милошъ.
ИЗЪ КАБИНЕТА КНЯЖЕСКО-СРБСКОГА,
По высочайшой заповѣсти Княжеской
Паунъ Янковићъ,
Секретаръ Кабинета Княжескогъ.
Државному Совѣту Србскому.

АЛЕКСАНДЕРЪ КАРАЂОРЂЕВИЋЪ
Князъ Србскій
СА СОГЛАСІЄМЪ СОВѢТА ОПРЕДѢЛИЛИ СМО И ОПРЕДѢЛЮЄМО


УСТРОЄНІЄ ПОШТАНСКОГЪ ЗАВЕДЕНІЯ.

Ради олакшаня за нуждно, скоріє и точніє саобштеніє, коимъ се трговина и свака полезна радня подиже и распространява, рѣшилисмо се у Отечеству нашемъ по начину осталы благоустроєны Држава' установити єдно Поштанско заведеніє, коимъ ће се сва поглавитія мѣста, као вароши и варошице, у Србіи тако скопчати, да се ствари и лица лако, сигурно и скоро изъ єдногъ мѣста у друго пренети могу. На тай конацъ служит'ће:
а) Поште и Поштански Експедитуре, коє ће нужднымъ Персоналомъ снабдѣвене занимати се дѣловодствомъ Поштанскога опредѣленія.
б) Мензулане, коє ће снабдѣвене нужднымъ служительима и коньма ко пренашаню Поштански предмета служити.
в) Управителство Поштанско, коє ће цѣлымъ Поштанскимъ заведеніємъ управляти и надъ точнымъ извршиванѣмъ дужностый бдити и надзирати.
     1. Поште и поштанске Експедитуре поставляю се по обстоятелствама и згодама земальскимъ у свимъ главнымъ мѣстима, као варошима и варошицама, особито где се Карантини наши налазе, и у онымъ, кои спроћу заграничны Карантина Аустрійски и Влашки стоє, и скопчаватће се посредствомъ главны и союзны линія.
     2. Такове главне Линіє быт'ће четири, и то:
П р в а  одъ Београда преко Гроцке, Пожаревца, Крушевице, Милановца, Брзе Паланке, Неготина, до Радуєвца.
Д р у г а  одъ Београда преко Гроцке, Колара, Паланке, Баточине, Ягодине, Ћупріє, Параћина, и Шупеляка до Алексинца.
Т р е ћ а  одъ Београда преко Гроцке, Колара, Паланке, Баточине, Крагуєвца. Бруснице, Чачка, Пожеге и Ужице до Мокре-Горе.
Ч е т в р т а  одъ Београда преко Палежа и Шабца до Лознице.
Союзне пакъ Линіє између ове четири быт'ће:
а) Између 1-ве и 2-ге постоят'ће изъ Колара у Смедерево и Пожаревацъ; изъ Свилайнице у Баточину; изъ Ягодине преко Кривогъ-Вира у Заєчаръ, изъ Заєчара у Неготинъ; а изъ Шупеляка преко Алексинца у Баню, и одатле у Гургусовацъ.
б) Између 2е и 3е изъ Шупеляка у Крушевацъ, Трстеникъ, Карановацъ и Чачакъ, и одатле лево, преко Студенице у Рашку.
в) Између 3е и 4е изъ Палежа преко Уба и Валѣва у Любовію; изъ Валѣва у Брусницу, и изъ Раче у Лозницу.
г) Фетисламъ стаят'ће одъ Дунава преко Брзе Паланке са 1омъ а Рача одъ Саве преко Шабца са 4омъ Линіомъ у союзу.
     3. Осимъ Крушевице и Брзе Паланке на главной Линіи; осимъ Кривога Вира на союзной између 1е и 2е главне Линіє: и осимъ Трстеника и Студенице на союзнимъ Линіяма између 2е и 3е главне Линіє; где ће само Мензулане постояти, у свима осталима назначенымъ мѣстима постоће Поште и Поштанске Експедитуре.
     4. Све ове Поштанске Експедитуре дѣле се на три классе, и єсу єдна одъ друге независиме:
У прву классу спада а) Београдска са єднымъ Постмайсторомъ, єднымъ Постофисиромъ, єднымъ Писмоношомъ, кои ће заєдно и дужности Канцеларійскогъ служитель отправляти: у другу спада б) Алексиначка, са єднымъ Пост-офисиромъ, и єднымъ Писмоношомъ, кои ће такођеръ и дужности Канцелларійскогъ служителя испунявати; у трећу классу спадаю в) сва остала мѣста, у коима ће Постекспедиціє са Експедиторима поставлѣне быти.
     5. Мензулане са нужднымъ служительима и коньма постоят’ће: а) На првой Линіи: у Београду, Гроцкой, Пожаревцу, Крушевици, Милановцу, Брзой Паланки и Неготину. б) На другой у Коларима, Паланки, Баточини, Ягодини, Шупеляку и у Алексинцу. На союзнымъ између ове две Линіє у Кривомъ Виру, Заєчару, Гургусовцу и Баньи. в) На трећой Линіи: у Крагуєвцу, Брусници, Чачку, Пожеги, Ужици и Мокрой Гори; а на союзнымъ између ове и вторе Линіє у Крушевцу, Трстенику, Карановцу, Студеници и Рашкой. г) На четвртой главной Линіи: у Палежу, Шабцу и Лозници, а на союзнымъ точкама овы двею последньи главны Линія у Убу, Валѣву, Любовіи и Рачи.
Свега дакле бытће 36 Мензулана!
     6. Оне на главномъ Цариградскомъ друму налазеће се Мензулане имат'ће по 1. Настойника и 5. Сурукџія; а остале све по 1. Настойника и 2. Сурукџіе.

ПОТРЕБЕ.
     7. Къ отправляню точномъ дужностій нуждне ће быти главне неке потребе поштанске, коє свака Пошта имати мора, као што су печати званични, теразіє за меренѣ писама, кантари за меренѣ аманета', сандукъ за кассу, жигови за означенѣ мѣста Поштански, за означенѣ наплаћены и ненаплаћены писама', матеріялъ за писанѣ и за манипулацію Поштанску вообште, коє ће све набавляти Управителство Поштанско и Началничества Окружна.
     8. Тако су главне потребе за Мензуалне слѣдуюће:
а) За сваку Мензулану на Главномъ Друму одъ Београда до Алексинца безъ разлике по 20. коня, за све друге на главнимъ Линіяма, и изванъ овы по 4. изузимаюћи на првой Линіи Пожаревацъ и Неготинъ, на трећой линіи Крагуєвацъ, Чачакъ и Ужицу, а на четвртой Палежъ, Шабацъ и Валѣво, коя ће места имати по 6 коня.
б) На свакогъ коня преко године по 3650 ока, или 6 кола сена, и по 1460 ока зоби.
в) За велике Мензулане на друмови по 80 а за проче по 50 кола дрва, и за оне по 20 а за ове по 10 ока свећа.
     9. Све потребе, како се нужда покаже, набавлят'ће се и исплаћиват'ће Управителство Поштанско и надлежна Началничества Окружна, коима є непосредственно рукованѣ Мензулана предано. Што се набавляня коня, и начина поступаня при томъ тиче, то ће зависити одъ самога Правителства, коєму ће, а именно Попечителству Внутреньи Дѣла, случай потребе Управителство Поштанско свагда доставляти.
     10. Да бы се нуждна Контрола о набавляню и чуваню потребны стварій држати могла, треба да Пост експедитори, Пост-официри и тима подобни о свима набавлѣнима стварма сачине списке, назнчивши име и презиме продавца, цѣну и сумму новаца за то издану, и потврдивши признаніємъ своимъ приманѣ стварій, коє ће као исправе предавати се рукуюћимъ Надлежателствама, коя ће ій у своє време приклчити Мензулскимъ рачунима.
     11. Осимъ сена, зоби, дрва и свећа, коє ће се као и све друге потребе Мензулске по наредби Управителства Поштанскогъ и надлежны Началничества Окружны у своє време набавляти, и на своє мѣсто поставляти, за савъ осталый такумъ Мензулскій, као пале, покровце, колайне, самаре, зобнице, уларе и пр. установит'ће се на главномъ друму т. є. у Београду, Ягодини, и Алексинцу, а тако исто и у свимъ изванъ овога друма лежећимъ Началничества Окружны мѣстима смѣстиша (Денови), коя ће єдинственно на то служити, да се у ньи набавлѣный за цѣлу годину вышереченый такумъ Мензулскій смѣсти, и по потреби раздає на Мензулане оне, коє смѣстишту єдномъ или другомъ принадлеже.
     12. Изъ овы смѣстишта снабдѣват'ће се Мензулане слѣдуюћимъ начиномъ: а) смѣстиште Београдско снабдѣват'ће Мензулану Београдску, Палежку, Грочанску и Коларску; б) смѣстиште Ягодинско снабдѣват'ће Мензулану Ягодинску, Баточинску и Паланачку; в) смѣстиште Алексиначко снабдѣват'ће Мензулану Алексиначку и Шупелячку; найпосле г) она изванъ друма Цариградскогъ лежећа смѣстишта снабдѣват'ће Мензулане онима Окружіяма принадлежеће, у коима се и смѣстишта налазе.
     13. Ради нужднога прегледа и Контроле сачинит'ће се особити Инвентари за сваку Мензулану, и за свако смѣстиште, коє ће Пост-експедитери, Пост-официри и Пост-майстори водити, и у коє ће се уводити свака набака са своимъ доказателствомъ, коє ће се сваке полгодине уредно прегледати, да се види, шта є потрошено, шта ли є заостало.
     14. На подмириванѣ потреба главно-друмски пошта и Мензулана добіят'ће Управителство Поштанско новце одъ Попечителства Внутреньи Дѣла подъ рачунъ, а за остале Поште и Мензулане подмириват’ће трошкове Началничества Окружна одъ порезки кодъ ньи налазећи се новаца, коє ће у рачунъ ставляти.
     15. Одъ овы новаца издават'ће се и плата Чиновницыма и служительима Поштанскимъ и Мензулскимъ, и ньіове ће се Квитте рачунима прилагати.
     16. Само на оне потребе, коє отлаганя не трпе, као подкиванѣ и леченѣ коня, было собствены, было изъ друге Мензулане, моћи ће Настойници нуждне издатке безъ одобреня Управителства Поштанскогъ чинити, кои ће се, ако достовѣрнымъ Квиттама у своє време осведоче и уважити.
     17. За све остале издатке за потребе Поштанске и Мензулске, разумѣва се наравно осимъ оны, коє су већъ у смѣстиштама набавлѣне, морат'ће Чиновницы Поштански имати одобренѣ одъ Управителства Поштанскогъ, а ово одъ Попечителства Внутреньи Дѣла.
     18. Старе ствари, коє се већъ ни оправити ни окрпити немогу, и тако за употребленіє выше нису, оставлят'ће се на страну, и ове ће настойницы свагда предавати у надлежна смѣстишта, кадъ мѣсто ньи нове поишту; єръ само оволико новы стварій изъ смѣстишта добыти могу, колико ће стары предати.
     19. Гди ливада' за мензулску потребу има, за такове ће се у своє време старати Началничества Окружна да се покосе, за коє ће трошакъ у Мензулске рачуне ставити.

ГЛАВНЕ ДУЖНОСТИ ЧИНОВНИКА ПОШТАНСКИ И МЕЗУЛСКИ СЛУЖИТЕЛЯ.
     20. Поштански Чиновници дужни ће быти преднана писма, новине, журнале, печатане ствари; живописе, и рисованя, мустре еспапа и друга писмена сочиненея, одъ свакогъ предавателя пріймати, и на назначено мѣсто ономе, коме принадлежи, пошиляти; коє се разумѣва наравно на онима само линіяма, на коима Поште постоє; и ако стварь тежину за поштанско пренашанѣ опредѣлену непремаша. И ово ће они чинити или у опредѣлено време уреднога теченія или изванредно средствомъ штафете.
     21. Преносити лица съ пасошемъ нужднымъ снабдѣвена изъ єдногъ места у друго, коє се разумѣва само на коньма за опредѣлену таксу, онимъ линіяма, на коима Мензулане постоє; коє Поштанскомъ заведенію са исключителнымъ правомъ припада тако, да на истой линіи нико другій таково што установити и обдржавати неможе, чимъ бы се путници у опредѣлено време періодически изъ єдногъ мѣста у друго пренашали.
     22. Аманете, подъ коимъ именомъ разумѣваю се новцы и сваке друге драгоцѣности у сребру и злату и пр. не манѣ и банкноте, полице или вексле, облигаціє и друге на новце относеће се исправе, пріймати, точно назначити, по пропису съ ньима поступати, на опредѣленіє оправляти, признанія или рецеписе о пріймлѣномъ аманету са назначеніємъ содржанія, тежине и вредности, предавателю издавати; или приспѣвше аманете ономе, коме су упућени, предавати.
     23. Таксе опредѣлене како за ствари тако и лица и аманете пріймати, чувати, и точанъ рачунъ о свима приходима водити, и новце пріймлѣне у своє време, т. є. по истеченію свакога месеца Управителству Поштанскомъ и Началничествама Окружнымъ предавати, и рачуне сваке полгодине подносити истима Надлежателствама, коя ће съ тима и расходе нуждне заклапати, и у полгодишньима рачунима изяснявати.
     24. Нуждну преписку званичну водити, и на приватна поискиваня у смотренію дужностій званія ньіовога одговоре давати, и то у поредку држати тако, како у свако време за поступке своє одговоръ дати могу.
     25. Ствари за поштанске потребе набавлѣне чувати и садржавати, о изгублѣнима одговоръ давати, и о набавляню и попунені нуждны стварій старати се, и нуждна одобреня изискивати.
     26. Дужности Настойника при мензуланама:
1. Они ће сурукџіє у службу пріймати, ньи у реду и запту држати, и у непрестанномъ послу придржавати, тако, да они ньи и на решетанѣ раане у амбару, и на површиванѣ и ограбльиванѣ сена и пр. употребляваю, и ако бы се показали непослушни, дурльиви, и рђавогъ владаня, да ій изъ службе отпуштати, и таки друге поузданіє на мѣсто ньіово узимати могу.
2. Они ће мотрити на сено у огради и осталу раану у амбару, и на савъ окрутъ (такумъ) и друго посуђе мензулско и арско, коє ће они подъ своимъ ключемъ држати, и у случаю потребе Сурукџіяма издавати; а изношене и поцепане ствари, коє ће настойницы дужни быти, докъ се годь може, крпити и оправляти, оставлят’ће и предават’ће у надлежна смѣстишта свагда, кадъ место ньи нове поишту. Нарочито пакъ пазитће на то, да се дрва за мензулане опредѣлена у ару неложе.
3. Они ће морати на здравлѣ и чистоту коня, и чистоту ара, и старати се, да буду у време коньи намирени, да имъ се ньіово опредѣлено количество неоманьи, да се коньма збогъ небреженія Сурукџіє здравлѣ ненаруши, тако да се уморни провађаю, и іошть неосушени да се за ясле невежу, да се непретераю и неосакате, или ако се то догоди, да одма утрагъ уђу, и дознаду, до кога є кривица, до Сурукџіє, Татарина, Курієра, Постилліона или путника, како бы се накнада поискати могла.
4. Они ће дужни быти непрестанно при дужности своіой быти, нити имъ се дозволява безъ знаня и особита одобреня надлежне власти за собственнымъ каковымъ своимъ пословима ићи.
5. Ако бы се показало, да Настойникъ кои ніє вѣранъ, ніє трезвенъ, и у испуняваню дужности своє точанъ, хоће се службе лишити. Нарочито ако бы се небрежльиво тимаренѣ и нечистота коня, ара, и окрута примѣтила, и на двократну опомену не бы се къ дужности своіой обратіо, то трећій путъ да се службе лиши.

УПРАВИТЕЛСТВО ПОШТАНСКО.
     27. Надъ овымъ Поштанскимъ заведеніємъ поставля се єдно Надлежателство подъ именомъ 'Управителство Поштанско,' коє ће истимъ заведеніємъ управляти, и надъ ньимъ надзираніє имати, стоєћи подъ налозима Попечителства Внутреньи Дѣла, и относиће се къ овоме онако исто, као и Началничества Окружна, съ коима ће на равномъ степену достоинства быти, и за себе независимо дѣйствовати.
     28. Ради лакшега отправляня дужностій свои иматће Управителство Поштанско нуждный Персоналъ, кои ће се засадъ состояти 1) изъ єдногъ Управителя 2) єдногъ кньиговодителя 3) єдногъ Писара 4) єдногъ служителя Канцелларійскогъ. Къ овомъ персоналу додає се іоштъ за сваку главну линію по 1. Постилліонъ; дакле свега 4. кои’ ће єдинственно дужность быти, аманете разносити.
     29. У дужности Управителя Поштанскогъ спада: а) старати се и надгледати, да Поште и Мензулане свагда са опредѣленымъ числомъ слугу и коня снабдѣвене буду, и да потребне ствари имаю, као сандуке, урчеве (кожне торбе) и пр. б) Непрестанно у преправности имати при Управителству потребне печатане папире за манипулацію Поштанску нуждне, како бы у случаю поискиваня єдне или друге Поште, незадржано, куда валя, оправити могао. в) Старати се, да се Поштанска зданія у добромъ станю обдржаваю. г) Са помоћу кньиговодителя Инвентаръ свію кодъ Пошта налазећи се реквизита, печатаны папира, и други стварій сачинити, и при Управителству држати. д) Управитель ће рачуне Поштанске пріймати и са кньиговодителѣмъ прегледати, и по истеченію сваке полгодие съ примѣчаніяма своима Попечителству Внутреньи Дѣла подносити. е) Онъ ће сачинявати и кондунте свію нѣму подложны Чиновника, коє ће онъ као и свако друго извѣстіє о поведенію каквогъ Чиновника Попечителству Внутреньи Дѣла подъ своимъ именомъ и печатомъ президіялно подносити.
     30. На свакомъ Акту, осимъ президіялнога, кои бы одъ стране Поштанскогъ Управителства као Надлежателства отправляо се, подписиват’ће се съ десне стране Управитель, а съ леве Кньиговодитель, или у отсутствію нѣговомъ Писаръ, у отсутствію пакъ Управителя, место нѣга подписиват’ће десно Кньиговодитель, а лево Писаръ.
     31. Да бы се цѣо прегледъ набавкій и издатка за потребе Мензуланске имати могао, нуждно ће быти, да Управителство Поштанско одма у почетку свога послованя набави Инвентаре о цѣломъ станю економическомъ Мензулскомъ, кои ће садржавати сваку и найманю стваръ Мензулску, а осоибито рану за конѣ, и точный описъ свакога коня.
     32. Да бы Поштанско заведеніє напредовати могло, то ће садъ у почетку нарочита дужность Управителя быти, да онъ двапутъ у години визитаціє Поштанск по свимъ Мензуланама и Постекспедиціяма чини, да овомъ приликомъ Инвентаре своє са Инвентарима при Мензуланама и Поштама налазећимъ се сравни, и ако бы недостатке какове примѣтіо, такове поправи; и томъ приликомъ и саме Постекспедиторе о дѣловодству поучи, стварь практически покаже, како да раде, и тако ій настави, да они манипулацію лако поняти, и сами после радити могу. Онъ ће свагда после учинѣне визитаціє Попечителству Внутреньи Дѣла извѣстіє давати о станю, у коме є Поште и Мензулане нашао, излажући шта гди недостає, и има ли чіє кривице, и шта є гди къ поболшаню нуждно.
     33. Управитель ће дужанъ быти садъ у почетку и све новонаименоване Чиновнике Поштанске или самъ или подъ своимъ надзираніємъ у манипулаціи обучити.
     34. Управитель ће све силе своє употребити и на то, како бы Правителству што већа полза одъ Поштанскогъ заведенія приносила се, и како бы то трговини земальской на користь и напредакъ служило.
     35. Кньиговодитель Управителства Поштанскогъ дужанъ ће быти поглавито све рачуне Поштанске, кои се Управителству подносили буду, прегледати; и прегледъ цѣлога прихода и расхода годишнѣгъ за Попечителство Внутреньи Дѣла приуготовити.
     36. Онъ ће водити Дневникъ о свима набавкама и поискиваняма, за коя се буде или Управительство Попечителству Внутреньи Дѣла, или Началничества Окружна и Поште на главномъ друму Управителству односиле.
    37. За олакшати остало дѣло Канцеларійско израђиват’ће онъ и концепте, и у томъ Управителю у помоћи быти, водит’ће дѣловодный Протоколъ, и обдржават’ће надлежный Регистеръ у Архиву. Но онъ ће сва своя израђеня пре преписа подносити Управителю за развидѣніє, и текъ, почемъ овай при концу подпише „да се експедира,“ онда ће се на преписъ давати; єръ како годъ што Управитель за све Попечителству одговара, тако исто и Кньиговодитель Управтелю подъ одговоромъ стои.
     38. Писаръ при Управителству Поштанскомъ дужанъ є преписивати, и писма експедирати, а иначе Кньиговодителя у пословима нѣговимъ подпомагати, и оно радити, што кадъ потреба закте.

О МАНИПУЛАЦІИ.
     39. Прва линія корренсподрират'ће са другомъ и трећомъ, преко Заєчара и Колара, а са четврткомъ преко Београда. Друга пакъ линія са првомъ преко Заєчара и Смедерева, са четвртомъ преко Београда. Трећа ће са другомъ и првомъ преко Баточине и Ягодине, а са четвртомъ преко Београда и Валѣва; а найпосле четврта линія ће корреспондирати са другима линіяма преко Бруснице и Београда.
    40. Єдно ради олакшаня манипулаціє, а друго што све Поштанске Експедиціє подъ посредственнымъ или непосредственнымъ налозима Управителства Поштанскогъ стоє, а међу собомъ су єдна одъ друге независима, опредѣлює се, да свака Поштанска Експедиція писма ньой за прешиляня предана, као и друге за Пошту или Делижансъ опредѣлене ствари непосредственно картира, т. є. у толико различите пакете са особытима назначеніяма завіє и подъ собственнымъ печатомъ найкраћимъ путемъ пошилѣ, како ће свака пошта само свой пакетъ отворити, а остале затворене на опредѣлена места далѣ оправдати.
     41. Пакете съ писмама и осталима за Поштанско пошилянѣ назначенима стварма, носит’ће Сурукџеє одъ єдне штаціє до друге, и то ће быти уредно сваке седмице двапутъ.
     42. Аманети пакъ, коє ће Постиліони само у мѣста на главнымъ Линіяма налазећа се носити, опавлят'ће се изъ Београда на границу свакогъ месеца двапутъ, а са границе натрагъ у Београдъ онда, кадъ се ови исти Постиліони, незадржаваюћи се ту, истимъ путемъ у Београдъ враћали буду.
     43. Аманети ће се за садъ само у места на главнымъ Линіяма отправляти. Зато ако бы ко са союзне Линіє пріймати аманетъ имао, то ће онъ съ найближе на главной Линіи налазеће се Поште самъ пріймити моћи, почемъ одъ исте напредъ о приспѣвшемъ аманету извештенъ буде. Тако ће исто онай, кои бы са союзне Линіє аманетъ какавъ шиляти имао, самъ морати на найближу Пошту на главной Линіи предавати.
     44. Како за писма и остале за поштанско пренашанѣ назначене ствари, тако и аманете опредѣлит'ће се време, до кога ће се на Пошту предавати морати; коє ће се тако размѣрити, да за картиранѣ Чиновницыма Поштанскимъ довольно времена до опредѣленога рока за одлазакъ поште остати може.
     45. Лица ће се за садъ пренашати као и друге све ствари на коньма, кои ће се онако исто употреблявати, као што се садъ за преносъ иностранны Пошта крозъ Србію употребляваю. Ово ће траяти дотле, докле се путови довольно неоправе, и онда ће се кола за пренос путника и стварій употреблявати.
     46. Начинъ пакъ, коимъ ће Чиновницы Поштански при прійманю, прешиляню, предаваню писама, и осталы за Поштанско пренашанѣ назначены стварій, као и аманета и путника, и т. д. поступати, опредѣлит’ће се у особытомъ Наставленію, коє ће се у исто време одъ Попечителства Внутреньи Дѣла ради точнога наблюдаваня издати.
     47. Рачуни поштански и мензулски полагат’ће се сваке полгодине и то одъ првога Ноємврія до опоследнѣгъ Априлія, и одъ 1. Маія до последнѣгъ Октомврія.
     48. Рачуни ови быт’ће єданъ одъ другогъ оддѣлени, и мораю се по истеченію Априлія и Октомврія месеца приуготовити и заключити тако, да ій Управителство найдалѣ до 20 дана слѣдућегъ месеца пріймити, и одма прегледанѣ ньино предузети може, како да найдалѣ за 2. месеца прегледане Попечителству Внутреньи Дѣла поднесе.
     49. Поштански Чиновницы, кои подъ непосредственнымъ налозима Управителство Поштанскогъ стоє, шилят'ће и рачуне поштанске и мензуланске овоме непосредственно, кои пакъ подъ Началничествама Окружнымъ стоє, они ће сачинявати и Началничествама предавати, а ова ће собственнымъ подписима достовѣрности ради исте подкрѣпивши шиляти до назначеногъ рока Управителству Поштанскомъ прегледаня ради.
     50. Како ће се речени рачуни водити и полагати, опредѣлено є у особитомъ Наставленію.
     51. Поштанско ће заведеніє за прешилянѣ назначены за Пошту старій узимати соразмѣрну таксу, коя є опредѣлена особытымъ прописомъ.
     52. Одъ плаћаня таксе ослобођена є само званична међусобна корреспонденція у отечеству поставлѣны мірски и духовни Надлежателства, но такова писма ће морати быти званичнымъ печатомъ и нумеромъ дѣловоднога Протокола снабдѣвена, и предават'ће се и пріймати са Протоколлима на то опредѣленима, за коє ће се форма особито прописати. Осимъ овога ослобођена є одъ изплаћиваня таксе корреспонденція и оны поєдины лица, коя бы по дѣлу званичномъ куда изслана была и извѣстія своя по дужности или Централномъ Правленію или другомъ Надлежателству давала: но у свакомъ случаю увѣреня ради морат’ће ови своє опредѣленіє са Обявленіємъ на то изданымъ надлежной Пошти показати.
     53. Одъ корреспонденціє приватне управлѣне на Надлежателства, коя су одъ плаћаня таксе Поштанске ослобођена, узимат’ће Поштанско заведеніє приадаюћу таксу таки при предаваню одъ пошилятеля: као што ће то чинити и у овомъ случаю, кадъ стварь непревазилази найманѣ петъ пута вредность опредѣлене за ню таксе Поштанске.
     54. Поштанско заведеніє заводити, држати, и распространявати, припада Правителству са исключителнымъ правомъ тако, да нико другій таково или подобно заведеніє установити и држати неможе, коє бы къ истомъ опредѣленію т. є. пренашаню періодическомъ стварій за Пошту назначены, служило. Овамо неспадаю писма одъ товара, или исправе, коє се разносительима еспапа ради доказателства онога предмета, кои се носи, предаю, коє мораю быти отворене, или подъ званичнымъ печатомъ Ђумрука. Далѣ не спадаю писма и періодическа списанія, коя нису затворена или запечаћена, као ни она сва, коя бы ко по слуги свомъ, или собственомъ отсланику, или иначе по улученой прилици шиляо.
     55. Надлежателства Поштанска у смотренію предмета Поштанскогъ сматраю се као и остала Надлежателства Земальска, кои ће се равнымъ начиномъ Указомъ Княжескимъ на званіє своє поставляти. И ньима ће као и осталима Надлежателствама Земальскимъ у званичнымъ ньіовимъ къ извршаваню дужности нужднымъ поступцыма остале власти, Старѣшинства Обштинска, воєнни Комманданти, кадъ бы ова своимъ путемъ рукопомоћь поискала, притећи и припомоћи.
     56. У случаю спорномъ, где бы се пытанѣ родило, да ли є Поштанска такса право размѣнрена, да ли є при прійманю и отправляню стварій поступакъ по пропису точно наблюдаванъ, и єсу ли условія прописана точно испунѣна, тужитель жалбу ће свою предати Управителству Поштанскомъ, и ово ће се постарати, найскоріимъ начиномъ стварь извидити и рѣшити, и ако небы рѣшеніє исто на задовольство тужителя испало, моћи ће се противъ тога Попечителству Внутреньи Дѣла тужити, съ коєга рѣшеніємъ задовольити се мора, нити ово выше Судейскомъ изслѣдованію и рѣшенію подлежи. Но у случаю потраживаня накнаде за штету претрплѣну, ако се тимъ путемъ небы задоста учинило, стварь ће се Судейскимъ путемъ изслѣдити и рѣшити по обвезателству, коє є Правителство на себе примило.
     57. Поштански новцы, или ствари за потребу Поштанску набавлѣне немогу се подъ заптъ Судейскій узети, нити се на ньи право залоге добити може.
     58. Ни саме ствари ради пренашаня заведенію Поштанскомъ предате, докъ су на Пошти, неподлеже запту ни залоги Судейской, коя се текъ онда добыти може, кадъ овоме, на кога гласе, у руке дођу.
     59. Тромпету и одѣло Поштанско прописано само у служби Поштанской налазеће се особе носити могу.
     60. Поштоношама, Татарима, Постиліонима и самимъ Сурукџіяма дужанъ є свакій безъ разлике на гласъ тромпете или быча съ пута сврнути, ако то безъ очевидне опасности се учинити може.
     61. Правителство ємствує за све Поштанскомъ заведенію предане и повѣрене ствари ради пренашаня. Слѣдователно оно ће дужно быти за све, што се изгуби или повреди, было то чрезъ поару или на другій какавъ начинъ, подпуно накнадити. Ово се разумѣва наравно у ономъ случаю, кадъ узрокъ штете никако небреженію пошилятеля или пріємника приписати се не може. За предата писма само препоручена и ештафетално оправлѣна, ако бы се изгубила, одговараю она лица, коима се предаю, или кои ій носе, тако да ће се у случаю таковомъ, ако ій не пронађу, такса пошилятелю повратити, и оштетитель са 10 талира на ползу кассе Поштaнске казнити. За непрепоручена писма, ако се изгубе, долазе чиновницы подъ одговоръ онако, као и за другу примѣћену неуредность у дѣловодству.
     62. Но ако бы се и после учинѣне наплате стварь изгублѣна невредима нашла, дужанъ ће быти онай, кому є накнада учинѣна, стварь пріймити, и накнаду натрагъ вратити.
     63. Накнада чинит'ће се по вредности на Пошти означеной. И ако бы се штета одъ части учинила, одъ части ће се и накнада дати, кою ће, ако пошилятель или пріємникъ съ ньомъ не бы задоволянъ быо, изслѣдити и опредѣлити рѣшеніє Судейско. Одъ части повређене ствари неће никакво оштећеный одбацыти, и подпуну надежду зактевати моћи, но мора се са стварю и почастномъ накнадомъ задовольити.
     64. Са поискиванѣмъ накнаде обратит'ће се оштећеный са прошенiємъ на Управителство Поштанско, и то, за три месеца одъ дана предане ствари на Пошту; и ако с рѣшенiємъ овога не бы задоволянъ быо, тужит'ће се кодъ Попечителства Внутрени Дѣла, коє ако на задовольство нѣгово неиспадне, онда ће тек Судейскимъ путемъ накнаду потражити, са тужбомъ противъ самога Правителства (или кассе Правителствене) даномъ.
     65. За ствари, коє путникъ на Поштанскимъ или Мензулскимъ коньма путући узъ-а-се носи, Поштанско заведенiє не ємствує, и зато таковый самъ своме небреженiю нека припише, ако му се што одъ стварiй изгуби, или повреди. Но противъ Поштанскогъ или Мензулскогъ Чиновника или служителя, ако бы од стране нѣгове злу намѣру и крайнѣ небреженiє доказати могао, ради накнаде тужбу Поштанскомъ заведенiю предати, или ако му се тымъ путемъ задоста неучини, и путемъ Судейскимъ противъ таквога поступити, путъ му отворенъ остає.
     66. За аманете само оне ємствує Поштанско заведенiє кои се као аманети за делижансъ предавали буду, а никако за оне, коє бы пошилятель у писма или друге завитке, нe явивши пошти, ставляо, ма колике вредности исте ствари быле.

У Београду 15. Октобра 1843. године.                                          (М. П.)    

Александеръ Карађорђевићъ, с. р. Князъ Србскій.
Вице-Предсѣдатель Совѣта, Кавалѣръ, Стоянъ Симићъ с. р.
Главный Секретаръ Совѣта, Подполковникъ, Кавалѣръ, Стефанъ Марковићъ с. р.
Дужности Представника и Попечителства Иностранны Дѣла одправляюћій Директоръ Княжеске и Попечителства иностранны дѣла канцеларіє, Кавалѣръ, Алекса Янковићъ с. р.

ПТТ саобраћај у Србији под немачком окупацијом.
Извештај Министра пошта, телеграфа и телефона Јосифа Костића
1.септембар 1944.


[attachment=1]
Три године је прошло од слома Југославије од оног катастрофалног рата, у који је био увучен без своје воље наш народ и унесрећена наша земља. Три године се навршава крајем августа т. г. од како је Српска влада народног спаса генерала Недића преузела власт од комесара, који су по распаду бивше Југославије и по овлашћењу окупаторских власти покушали да којекако среде несрећне прилике настале у Србији после слома.
За ове три године пак влада генерала Недића, под његовим воћством и неуморним залагањем старала се пре свега да одржи ред, да обезбеди рад и мир у напаћеној земљи. Овај тежак задатак влада генерала Недића је примила на себе да га реши и он га је, упркос тешкоћа, које су искрсавале у току ове три године - данас се то може рећи - углавном повољно решила.
На овом тешком послу око подизања унесрећене земље претседник владе генерал Милан Недић наишао је на свесрдну сарадњу најпре његових другова у влади, а затим и на појимање тешке ситуације од стране готово свих чиновника, као и целог народа. Одмах по доласку на власт, влада генерала Недића прегла је на посао организујући најпре административну службу као и заводећи систематизацију места и положаја чиновника, а пре свега одржавајући ред.
Тако је и рад на организацији поштанско-телеграфско-телефонске службе отпочео стварно у Министарству пошта, телеграфа и телефона доласком владе народног спаса генерала Недића крајем августа 1941. Нова Уредба о организацији Министарства пошта, телеграфа и телефона израђена је првих месеци 1942. године.
Правилници, које је предвиђала ова уредба били су готови још у току 1942 године, тако да је за релативно кратко време целокупна п.т.т. служба могла правилно да функционише и да се поштански, телеграфски и телефонски саобраћај заведе и стално поправља и проширује. Данас се може рећи да је та сложена служба углавном нормализована и сталним настојањима Министарства употпуњавана и проширивана.
По формирању данашње Србије осетио се жив покрет исељавања п.т.т, службеника несрба с једне стране и придолазак п.т.т. службеника српске народ- ности из других покрајина бивше Југославије. Према подацима Министарства, на територији Србије било је око 4.500 службеника. Од овог броја се иселило око 1.100 службеника, док је преузето избеглих п.т.т. службеника око 1.150. Са овако реорганизованом персоналном службом рад у Министарству и подручним установама изведен је из оног хаотичног стања у коме се налазио у току месеца после 6. априла 1941. г. и сви послови почели су се обављати нормално.
Затим је у јулу 1942. Министарсгво донело Уредбу о систематизацији службеничких места, којом је тачно предвиђен одрећен број службвника за сваку п.т.т. установу - у циљу њеног нормалног обављањаслужбе. По тој уредби предвиђен је укупан број од 5.143 службеничких места. На дан 1. јула т. г. било је 149 п.т.т. службеника у заробљеништву.

Одмах по успостављању поштанског саобраћаја,који је после 6. априла 1941. био прекинут услед ратних догађаја, наступиле су већ у мају 1941. на територији данашње Србије тешкоће изазване саботажама илегалних елемената нарочито у окрузима: шабачком, краљевачком и ужичком.
Тек по доласку владе народног спаса генерала Милана Недића могао се поштански саобраћај из дана у дан побољшавати. У овој години тај је саобраћај потпуно дорастао свом задатку.
Пренос поште врши се железницом, бродовима и сувоземним путевима, и то железницом на укупно 5.204 км. дневно, сувоземним путевима на 258 линија од чега аутомобилима 824 км. дневно, колима 3.360 км. дневно, колима 444 км. дневно и пешачки 568 км. дневно. Остали превоз врши се бродовима речне пловидбе воденим путевима у два правца.
Међународни саобраћај са Немачком, Протекторатом и Генералним гувернманом обавља се једанпут дневно. Са осталим државама поштански саобраћај није васпостављен. Поштанска служба у ширем доставном подручју организована је углавном преко општинских пошта, а преко тога у 72 реона са 65 сеоских поштоноша.
Највећу пажњу посвећује Министарство још од почетка пријему и отпрему заробљеничких пакета: оно је преузело организацију пријема и отпрему тих пакета од Српског црвеног крста. Поште у Србији отпремају у току месеца за Немачку 90.000 заробљеничких и преко 3.000 радничких пакета. Осем тога оне примају из Немачке пакете које наши ратни заробљеници шаљу својим породицама, а тај број износи годишње 20.000.
За франкирање поштанских пошиљака издат је потребан број емисија редовних франко и порто марака. Поред ових Министарство је издало и известан број добротворних и пригодних емисија. Добротворне марке имале су за циљ да се вишком вредности помогне онима којима је због ратних прилика та помоћ била неопходна. Од јуна 1941. па до данас издато је 8 добротворних или пригодних емисија: за избеглице и обнову Смедерева, за заробљенике I издање, поводом антимасонске изложбе, за заробљенике II издање, за сиромашне, за ратне инвалиде, поводом стогодишњице српске штампе и за пострадале од англоамеричког терористичког бомбардовања Ниша.
Размена телеграма у међународном телеграфском саобраћају обавља се између Србије, Немачке, Протектората и Генералног гувернмана, затим са Луксенбургом, Елзасом и Лотрингијом, и то само у појединачним случајевима. У унутрашњем саобраћају повећао се осетно број лица и установа којима је одобрено трајно коришћење телеграфске службе.
Што се тиче телефонске службе, сталним настојањем око проширења месне мреже, повећањем месних и увођењем међумесних телефонских разговора, постепено у све већем обиму, олакшан је и омогућен повољаи развој привреде у нашој земљи уопште.

Српски народ, 36-37/1944.