PALUBA

Наставница српско-хрватског језика у Морнаричкој подофицирској школи, задавала нам је често за писмене задатке да пребацимо текст из латинице у ћирилицу, и обратно. Ови једноставни  задаци били су готово нерешиви, и много тежи од математичких, питомцима којима је латиница била основно писмо. Ево једног (решеног) примера.

[attachment=1]
Pišem ja vladika Danilo da se zna kako turke izagаnsmo između nas, 1707. godišta. Prvo kada me odkupiše iz podgorice; skupismo se nekoliko glavarah crnogorskijeh u magazin na stanijekiće, i tu mi dadoše vijeru da će turke između sebe izagnati, i da će im udariti na bijele poklade, a dogovor činjasmo na nikoldan pred božić; ali cnogorci prevariše, na turke ne udariše; kad ja to viđeh, i opeta se skupismo na lovćen, u žitnicu manastirsku oko đurđeva dne; i tu se dogovorimo, da im udrimo u gospođine poste; no gospođini posti dođoše i prođoše a turci ostadoše zdravo; jošt se počeše mnozinja turčiti jere ih mićaše paša iz podgorice; kad ja viđeh, da crnogorci nesmeju turcima uložit ja to ostavim stojati do neđelje svetijeh otacah, a u istu neđelju uzmem, đe govori narod da oće turci skandarinski poslati nekoliko ljudih, da me ufate za to što sam bunio crnogorce sa svoje turke pobiju, kako ja to čujem, pošaljem za vuka borilovića, i četiri brata martinovića, i sve njima kažem kako je i što je, i rečem im ako neće turke pobiti koji su među njima, da ću se ja mać iz crnegore; oni odgovore da nesmiju uložiti; onda ja uzmem moju sablju i dam je boriloviću, a onijema četvorici, jednome ćurak, drugome dvije puške pecke srebrne; trećemu šenšanu, (popjankovu) vezenu srebrom, a četvrtome deset dukatah, ali oni po svemu meni rekoše, da neće nipošto što im ja neću dati moje ljudi da počnu, e se bojahu i oni da jedan drugoga ne izdaju, onda ja dozovem vučka njeguša stanišu velestovca i marka duniljanina, i rečem njima da oni pođu s njima i da oni prvi počnu biti turke; i tako pođoše na božić pređe zore. I pobiše turke, cetinske i ćeklicke; koi nekćeše doći da se pokrsti kod mene i tu se moi momak staniša velestovac rani, ali fala bogorodici, ne bi mu ništa, nego ga ona sačuva, a beše ga ubila puška po sred prsih, i nož poseka po obne ruke. I budi slava va vek bogu koi nas čuva od pase vere amin. 

Dok mi pisana i tiskana cirilica ne prave probleme, pisana me ubija.

Da ne pričamo o "ruskom/bugarskom" tipu čirilice pogotovo jer u nekim fontovima t i m izgledaju mi isto. Umesto točka prečitao močka.. a zna se šta to znači na Makedonskom :)

Koliko se ja sećam, davno beše kada sam išao u osnovnu školu ( 1964-1972, Srbija), učili smo srpsko-hrvatski, u prva dva razreda
smo učili ćirilicu a trećem se dobijala latinica. Posle toga pismeni zadatak iz jezika je bio pisan obavezno jednom latinica drugi put
ćirilica. I meni lično smetaju fontovi koji nisu "naši" a posebno danas ima upotrebe takvih fontova da т izgleda kao m,
što je za mene M a ne T.

Sećam se da sam ovo prvi put primetio u geografskom atlasu za oš, moreuz Kategat sam ja, pošto je pisano tim meni čudnim
fontom, uvek čitao kao Kamegam. Jedina vajda je što sam ga zapamtio a uz njega i Skagerak.

Ja vladam sa oba pisma, ali ovo pismo, ako je to cirilica uopste, nista nisam razumeo! Po mome, pre bilo kakvog pisanja (cirilicom ili latinicom) ovo treba prvo dekriptovati !!!

Objasnjenje:
Dekriptiranje je pokušaj pretvaranja šifrata u otvoreni tekst kad ključ nije (unapred) poznat. Dekriptiranje je deo kriptoanalize. A to je vec ozbiljna nauka...

Za brkanje m i t u pisanoj ćirilici, ako je t bez crte, kriv je Petar I Aleksejevič Romanov. Hitno su mu trebale garniture slova za štampanje, pa je deo uvezao iz Nizozemske, ne proveravajući. Po zvaničnom ruskom pravopisu t pisano se piše bez crte, kao m, mada starije generacije koriste crtu na t.

Оно писмо које је поставио Јасон је писано старом ћирилицом (црквено-словенским писмом), а не овом савременом. То мало ко од "ћириличара" (они којо пишу ћирилицом) у Србији уме да прочита.

Писана слова, у сваком писму, нарочито ако су исписна руком (тзв. исписаним рукописом) су проблем свакоме, чак и ономе ко добро зна језик и писмо. Некада се у школама учио "краснопис", односно лепо писање при чему се учило лепо обликовање, односно исписивање слова. Данас тога нема. Превазиђено је, кажу. Када се писана слова пишу по правили (како прописују словари) онда углавном нема проблема. Ја лично, када брзо пишем онда доста кривим и повезујем слова и вероватно је то тешко прочитати. Кад имам времена, пишем "полу" техничким словима која су нешто између писаних и штампаних (слова су углавном одвојена једна од других). То је далеко читљивије. Неки дан је zpetrov@ у теми документа грађана поставио један документ исписан тим "техничким" ћириличним словима.

Koliko ja znam slova š i t na ćirilici pišu se s crtom.

Овако сам је у школи учио крајем 70-их

[attachment=1]

I ja sam učio nešta slično 1953.Međutim ja sam učio malo š sa crtom ispod,što ovdje nije tako napisano.Oba pisma smo učili u prvom i drugom razredu.
Imao sam negdje i skriptu iz crkvenog staroslavenskog ali neznam da li ću je naći.Ovo što je @Jason postavio je stvarno "zagonetka"jer ima svega a i koliko sam ja čitao te stare knjige one su napisane obično lijepo i čitko i ako se radi o rukopisu.

Ovdje se postavio kao problem da je tako u Ruskom.Međutim evo postavljam fotku u kojoj se vidi da se i kod njih razlikuje m i t, iz Ruskog riječnika iz 1946.g.

[attachment=1]

Можда је занимљиво прелистати овај Црквено-Словенски Буквар за православну децу из 1903.( шесто издање 1916. ), Користио се у тадашњој Босни и Херцеговини.
http://www.audioifotoarhiv.com/Da_li_ste_procitali/Bukvar_1916.pdf

Једно лепо писамце којим босански краљ јавља дубровачком кнезу, да је преко попа Ратка примио годишњи данак (доходак), који му је дубровачка општина послала. Уједно моли Дубровчане да верују поп Ратку и властелину Богићу, што им ови од стране краљеве буду говорили. 

[attachment=1]
† Драгим и љубовним и всепочтеним краљевствами пријатељем кнезу и судијам и властелом
  и опћине града дубровника поздрављеније. И доходак наш кои ни стои от вашега града
  како ми га сте удали попу ратку тако ни га је почтено принесл како ни га сте ви дали. А сад што
  вам говори поп ратко и наш властеличик богић молим вас имаитех веровати
  наше су речи. И весели вас бог.
                                                                                 КРАЉ
 (М. П.)    † Писа краљевствоми месеца сектембра в 17. под сплжем у зету


                                   
† кнезу и судијам и властелом и опћине
  града дубровника

Заклетва великог Бана Босанскога Матије Степана (издата општини дубровачкој у марту године 1249-те)

[attachment=1]
(превод)

† У име отца и сина и светога духа, амин. Лета од воплоћенија Господа нашега Исуса Христа тисуће двеста четрдесет девето, месеца марта, индиктиона седмог. Ја Матија Степан по милости божјој велики Бан Босански, с мојом браћом, и с мојим бољарима, који су овде потписани, кунемо се теби Јакову Далфину, кнезу дубровачком и свима властелима и свој општини градској, у Господа Бога нашега Исуса Христа и у пресвету Богородицу деву владичицу Марију, и у часни и животворећи крст и у света божја Еванђелија, и у светога Блажа блаженог мученика, и у све свете угодивше Богу од веки, по својој вољи са чистим срдцем и с правом вером, без сваке преваре и без зле мисли, да стојимо с вама у вечном и тврдом миру и срдачној љубави и у свакој правди… итд.

А ови су положили (за)клетву: кнез Угрин; кнез Радона; казанац Грдомил; казанац Семијон; војвода Пурча; Грубеша пехарник; казанац Бељхан; Јеж Обченович; Домаслав Гунетич; Хранислав Сваричић; Радоје Другович; Берислав Банич; Какмуж Одрамчич; Влкота Влкасович.

Историјска наука пише: На молбу моравског кнеза Растислава, почев од 863. године два брата из Солуна, Константин Ћирило и Методије долазе у Велику Моравску да тамо шире нову веру на словенском језику. Да би лакше вршили своју апостолску мисију, они стварају азбуку и преводе Свето писмо на словенски језик.
Нигде ни речи о томе да је неколико миленијума пре постојала винчанска азбука и винчанско писмо, нигде ни речи о томе да у тој њиховој створеној ћириличној азбуци има 26 слова из винчанске азбуке. 
И све беше реч у почетку… aли у освиту цивилизације, би и слово А-з, Б-ог, В-ид, што ће рећи : Ја Бог Вид свеопштег спасења и осим мене нема других богова. Истраживањем је утврђено да је ово писмо старије  од протосумерског – пиктографског, које је до проналажења винчанског сматрано првим светским писмом.
Прозборише о томе неки, али их људи од науке одмах проскрибоваше и анатеме бацише на њих. Но, мене не обавезује научна одговорност, па ми није тешко да прихватим тврдњу: свети апостоли Ћирило и Методије, у деветом веку после Христовог рођења, великодушно дариваше Србима – азбуку њихових предака.

Питање настанка "винчанског писма" и утицаја "винчанског писма" на ћирилицу и веза тог "писма" и ћирилице у науци је спорно и не може се сматрати доказаном, још мање потпуно расветљеном. Сувише је ту хипотеза и назнака, а премало научних факата, сувише маште. "Винчанско писмо" намерно стављам у наводнике.

Познато је да се закључци науке тешко мењају, али неке чињенице су непобитне и стављају знаке питања на неке раније прихваћене закључке.
Истина, једна једина није, као што тврде, недељива. Напротив, све је јаснија у свом неразумевању, покиданости и свакодневном тумачењу. У таквом говору једни се противе другима из петних жила, али нико нема снаге да било шта докаже.
Ево, рецимо винчанско писмо.
Непобитно је утврђено да је Винчанска цивилизација постојала преко 7000 година пре Христа и да је та цивилизација још онда имала своје писмо. Према граматолошким и фонемометријским испитивањима, винчанско писмо има 26 слова, које, свако за себе, има своју гласовну вредност. Посебан куриозитет је што данашња азбука Срба од 30 слова има 22 слова истоветна са словима азбуке винчанског писма. Микенске таблице, настале знатно касније, које сведоче о најстаријем грчком писму из времена 1450-1100 године пре наше ере, пружају доказ о томе да су Грци директно или индиректно узели азбуку, од праисторијског народа у Подунављу, тј. Срба, односно Словена.
Чињеница је, да су нас много поткрадали и узимали све: од територије до језика и писма, историје, од народних песама до народних инструмената, и за то имали увек 'научне'  доказе.
Оквир ове приче је јасан – реч је о општем утиску и сазнању, и о мојим личним доживљајима и импресијама.

[attachment=1]

Може ли нека фотографија аутентичног "винчанског" писма. Нака прави археолошки артефакт који доказује постојање тог писма. Ја то никада нисам видео.

И немојте мешати данашње поимање нације са ондашњим. Онда их није ни било. Људи су се идентификовали са породицом, родом и племеном. Нама ту ни помена о нацијама у данашњем смислу.

Нема ничег необичног у томе да је земљорадничка (седелачка) цивилизација у непрекидном трајању дужем од 5000 хиљада година, осим језика, као средство за споразумевање осмислила и разне знакове и симболе тј. писмо. Иако су познате околности утицале на чињеницу да је неолит у Србији истражен једва око 3% и да је откривање праисторије углавном остављено случају, о високом степену свести ондашњих становника Доње Брањевине, Старчева, Лепенског Вира и целог Подунавља говори писани материјал не само са ова три налазишта већ и са тридесетак локалитета на простору Србије и Балкана. Лично ја не могу да докажем ништа, али готово извесно видим како ће се та ствар са писмом у будућности бити решена.
Не чуди то што су разни истраживачи много пре од Радивоја Пешића (који је у својој књизи Винчанско писмо упоредио језик Етрураца са језицима Словена), упоређивали језик Етрураца са свим језицима само не са словенским. Разлог овоме је у чињеници да су се Етрурци доселили на Апенинско полуострво са Балкана, односно из Подунавља. Да се Власи не досете, односно да би се томе заметнуо траг, било је лакше дешифровати египатско сликовно писмо или феничанско клинасто писмо неголи језик и писмо Етрураца чије порекло има корене и словенске зачетке, овде у Подунављу.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
Није толико важно да ли се ради о породици, роду или племену, ни да ли смо то били 'ми' или неко друго племе, или 'нас' је било са више имена или назива (Хеури, Будими, Сколоти). Наравно да у организационом смислу неолитски становници Подунавља нису могли да буду на нивоу нације нити било какве државе, али на нивоу (српско-словенског) рода или племена – можда. Историја располаже чврстим доказима о настанку нација, ту дилеме нема и све је јасно. Око тога су сви сагласни. (Додуше, у име некакве државности и бољег живота има и супротних мишљења, али она су злонамерна и разбијачка.)

Да ли је дешифровано то винчанско писмо?

Проф. Милоје Васић, отац српске археологије, је још 1908. године у својим радовима, ознаке на керамици пронађене на налазишту Бањица, тумачио као слова непознатог писма. Много касније (1980), проф. Радивоје Пешић, палеолингвиста, је бројне верзије ових знакова и њихових комбинација груписао у 26 група, од којих свака одговара једном фонему, и поставио теорију о Винчанском писму (назив према највећем налазишту). Упоређујући ове знакове са писмима која су у историји позната, Пешић је уочио њихову сличност, а са етрурским писмом готово истоветност (и наравно у истом броју), али, нажалост, због преране смрти није стигао да дешифрује записе. Његов рад је по објављивању (посмртно) био од стране српских кључара свих истина (нећу да им помињем имена), жестоко оспораван, исмеван… или се преко њега једноставно прелазило као и да не постоји.
Проф. Пешић није се бавио плочицама са знацима и текстовима сличним винчанском писму пронађеним (1965) на локалитету Доња Брањевина. Те плочице такође нису дешифроване, али је одређена њихова старост (испитивање је урађено у Данској). Применом метода С14 утврђено је да су плочице старе 8000-6000 година п.н.е. Није тешко приметити да је од 1965. прошло подоста времена и да се ауторитативна наука, лингвистика, притајила кад су у питању нови проналасци, као што плочице из Доње Брањевине. Ни изокола, ни издалека нико да прозбори ни слово. Једино је археолог-истраживач Сергеј Кармански устврдио да знакови на разним посудама означавају власништво над тим предметима.
Тако је то у нас са знаковима, симболима и орнаментима и… грнчаријом.

[attachment=1]

Дакле, ако ћемо бити објективни претпоставка је да су ти знакови писмо.

Тако је Џумба. Полемисати о претпоставкама је несврсисходно, али писати на ову тему није лоша намера. Напротив. Моја жеља да се 'бавим' винчанским писмом није ништа друго него да мало навијам за оне који тврде  да је Подунавље (и Задунавље) праизвор светске писмености. И ове приче остају овде као отисак размишљања без неке посебне (научне) одговорности, али, надам се, са уверљивим доказима да искрена жеља за сазнањем прошлости није самообмана некакве националне романтике и занесењаштва.

Потпуно сам сагласан. Ја иначе волим историју и археологију па ми је твоје писање врло занимљиво. Негде сам прочитао да је тај период "Винчанске културе" један од најдужих периода људске историје без рата. Истина, рат (у данашњем смислу) се везује за настанак држава, али је могуће да је тај период био без озбиљнијих оружаних сукоба између тадашњих родова и племена. 

Aрхеолошко налазиште Бело брдо у Винчи простире се на површини већој од 10 ha и до данас је испитано свега неколико процената. Културни слој висок је 10,5 метара а највиши успон винчанске културе налази се на дубинама између деветог и шестог метра (4500 – 3600 г. пре н. е.). Арх. налази откривени између шестог и другог метра (3700 – 3500 г. п.н.е.), показују да у том раздобљу винчанска култура почиње полако да се гаси.

Треба истаћи да је неолит у Подунављу представљен у неколико културних фаза и да свака има своју особеност, пре свега, у керамици. До проналаска Доње Брањевине биле су, поред Винчанске, познате  култура Лепенског вира и Старчево – Кереш култура. Са сигурношћу може да се тврди да је између њих постојала међусобна повезаност, o чему сведочи хронолошка паралела појединих стратума, и да слојеви који обележавају поједине фазе откривају да током много векова није било културних или демографских промена које би могле да укажу на последице ратова. Та околност – можда – потврђује исправност тезе о матријархату; 'власт' у неолиту имале су жене-мајке, а (ратоборни) мушкарци су орали, сејали и жњели, или, о невољним и скрбним временима, за опште добро, са свим почастима, Црвенокосој богињи плодности, жртвовани.

[attachment=1]

Једна од узрока дуготрајног мира, осим матријархата могу бити и врло повољно метеоролошки услови, односно повољна клима која се после леденог доба усталила. Не верујем да би мушкарци баш добровољно орали и копали и пристајали да их жртвују да им природа није нудила повољне услове за живот. Вероватно није било неког израженијег кретања племена узрокованих природним појавама, посебно није било глади које би их терало да отимају од суседа.

Има ли података о контактима са другим "културама" тог периода на ширем простору Балкана и Европе? Шта је то што ову "винчанску" чини другачијом од других "култура" у веропи истог периода?

Nije moguće ozbiljno razmatrati mogućnost da je vinčanska kultura poznavala pismo. O neolitu na ovim prostorima napisano je hiljade i hiljade vrlo ozbiljnih znanstvenih radova. Neolit ovih krajeva se proučava na najozbiljnijim i najsuvremenijim europskim katedrama i nikome nije palo na pamet govoriti o bilo kakvom obliku pisma u 5. mileniju prije Krista. Nekakvi osobni znakovi, simboli, nerazjašnjeno ukrašavanje... je lako moguće, ali ne i pismo. Vinčanska kultura nije izolirana pojava, naprotiv. Ona ne nestaje bez traga nego znanje, tehnologiju, gene pa i prostor predaje nasljednicima. Nakon vinčanske kulture, tokom 4.000 godina, slijede naredne, najčešće još naprednije kulture i ni jedna od njih nema pismo. Govoriti o matrijarhatu, o ratu ili miru u neolitiku... na ovom forumu (na kojem se kreće od nekih drugih pretpostavka i predznanja) nije potrebno.

[attachment=1]

ево неки стари писма  из македоније слични као из винча
[attachment=1]
на оваа слике могу да се види реч "таја речта" писмо се проценује да датира из 1200 г.п.н.е

ТАА,                       
РЕЧТА,
ЗАСЕГА Е
УТЕХА НА МАЈКИТЕ,
КОИШТО ЛОШОТО,
ВОЈНАТА,
НИВ ГИ ОШТЕТИ

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

обеликс са висину из 5 метра

[attachment=5]








http://www.makedonijaese.com/storia2.htm

[attachment=1]


титула зет означава владетел док зета означава држава исто тако и збор рџе означава нешто као раџа -владар

“ЗЕТОТ УТ'Ѓ УЕОЧО
ГО ЗГАЗИЛ ЗЕТОТ СТОЛЕ Н’Д’МСЕЈ
В БОЈ Е ТАСОВИОТ ВУЈКО -
ТОЈ, ‘РБЕТЕ ‘РЏЕ.
ЗЛОБНИ СЕ.”

Мени, као лаику, ово винчанско "писмо" личи управо на то, на право писмо. Нимало не личи на неке насумичне шаре настале у тренуцима доколице, тамо у неолиту. Пошто никада није темељно и озбиљно проучено (зашто, то је друго питање), мислим да је "ненаучнички" унапријед одбацивати и негирати евентуални значај тог "писма".

ovoj je sad gde e ispisano rec vesta ili besta sta oznacava bozica vatra  kod itallski  plemena, sad e pronajđen u istocno makedonije i je iz broznena epoha

[attachment=1]


http://www.makedonskosonce.com/broevis/2003/sonce470/Tekst28.htm

печат из говрлево  где је испишано из  десно кон лево

“СЛ С БО СМ”-САЛ СО БОГА СУМ

[attachment=1]

http://www.mn.mk/aktuelno/1893

Super, sad već tumačimo da su govorili jezikom koji nam je maltene sličan današnjem! Smejurija! Tada su se preci Indoevropljana jurcali po avganistanskim stepama i pustinjama, a i po Tibetu, i nisu bili svesni da su neki arijci, nisu bili svesni ko su. Bili su bledoliki i upinjali se da prežive na oskudnoj zemlji od lova i ribolova i skupljanja koječega. Zemljoradnju poznavali nisu. Pismo imali nisu.

Vinčansko pismo možemo u najboljem slučaju smatrati začetkom nekakvog pisma, koje nije uspelo da se razvije do sistematskog nivoa pravog pisma. "Сал со Бога сум" ја могу тумачити само као "БудиБогснама", где јадни Винчанци  урлају са оног света да их више оставимо на миру. Религија им је вероватно била анимистичка, дакле и самa на релативно ниском нивоу развоја. Док ми неко не докаже супротно, држаћу се једине до сада основане и доказане теорије о досељавању Словена на Балкан не пре 6. века, те да су се и први протоСрби тек тада појавили на овим просторима, мада су ти протоСрби вероватно били у многоме најбројније племе.

Што се тиче ћирилице, ја свој језик пишем искључиво на ћирилици, сем када пишем родбини у Загреб и Пулу, или другим познаницима са запада бивше Југославије, или на Палуби, управо из културолошких обзира да не загорчавам људима живот и да би ме лакше разумели.

Мој данашњи, скромни допринос теми "Ћирилица" - http://covekoljublje.blogspot.com/2015/05/29781.html

Ово што је поставио Гоце и није из "винчанског периода", већ из дало каснијег.

ти су докази ако желите  верујете  ако не пак ок :). нико не пориче миграције Словена али шта да радимо са тим са докази шта архелогија проналази , онда зашто старословенски јазик е сличан скоро  индетичан са старо брахамски језик , зашто жена александра македонско се зове Роксана шта у превод као што си запишали тадашни автора означава руса коса , РО(руса плава)' КСА (коса) и исти автора споменује да су војска александро велика су се разбирале са  скити , и по мом мишљењу поставља се  још једно питање да су неки пра  Словена константно су  кретали  из  Балкана  до  пустина гоби и да је било много раније миграције народе из север кон југа али могуче и обратние да народе из балкана су кретали у север

Скити и јесу једно од племена од којих су настали словени. Слично важи за Сармате. и једну и други су живели у Прикаспијској низији, добрих 2000 километара од Балкана. Био је потребан страховит притисак Авара и разних других средњоазијских племена да се та маса протословенских племена покрене и пређе Дон, Дњепар, Дњестар и Дунав и дође тамо где је данас. У том периоду од 3 до 6. века дошло је стварања онога што се зове Словени. Неки су кренули на Север, па отуда на запад и исток. До 13. века се и Бранденбург звао Бранибор, а острво Риген - Рујно. 1991. ми је у околини Берлина привукао пажњу велики број топонима (отприлике 30%) који очигледно имају словенски корен. Па и данашњи квартови Берлина Трептов(о), Телтов(о), предграђе Кустрин(о) (Кошалин(о), и сл.

Отишли смо подалеко од теме ћирилице, али мислим да је све то повезано. Јуче је био по јулијанском календару дан словенске писмености - дан св- Ћирила и Методија. Празник ових светитеља јавно се празнује у Русији многим свечаностима, а код нас мало ко зна о томе било шта. Да, ми срљамо у ЕУ, шта ће нам писменост, кад имамо компјутере и мобителе. А то, што пола народа једва уме да се потпише оловком, то није важно уопште.

Nekada su jezici bili sličniji. Persijanci su se do 2. veka n.e. razumevali sa Indusima bez prevodioca, dok su se sa konjaničkim narodima stepe iranskog porekla uvek sporazumevali.

kumbor македонски словени кој су населјавају у македонијо у 5- век долази из региона Одре или бивша Прусија, и због томе сахсонски језик у 6 век је био сличана са словенски језик, док реч  Бер -лин је из словенско потекло и дан данас у егејски македонијо постоји град са имено БЕР, исто и у албанију где се налази један град са именум Бер . Док за преселбе Словене мислим да су они још у бронзена добу су ушли на балкану у време оне бронзене преселбе народе, оваа потврдује  истраживање да су Микејци су носитил R1а1 група

Sloveni su misterija. Po zvaničnoj istoriji odjednom se pojaviše u 5. veku usred Evrope u ogromnom broju i naseliše silna prostranstva. Pre toga kao da nisu postojali, bar ne pod tim imenom.

Фарси језик персијанаца, нарочито староперсијски, сличан је санскриту, па су се антички персијанци релативно добро могли споразумевати са оним Хинду који су говорили санскрит, а то су Аријци, који никада нису били већина, али су извршили пресудан утицај на дравидску већину.

тачно wermaz, у римски период словени су биле познати као Венети док назив SLAV је означавао  роб, разлог овог назив долази из томе да прасловени су често продавали свој луди као робова на Рим

незнам kumbor дали си чуо језик брахама  кое је најблизак до језик аријанци и кад слушаш овај   језик  је многу сличан са старословенски

Гоце, општесловенски (не старословенски) као општи језик свих Словена постојао је врло кратко као јединствен језик,ако је икада стварно таквим и био. Тачно је само да тај "општесловенски" није писмено забележен, па се лингвисти упињу да га реконструишу у циљу истраживања, што само делимично полази за руком. Саксонски језик није нарочито сличан Словенском, за разлику од Готског који јесте. Корен "Бер" није доказано Словенски, нисам такав стручњак да дам одговор, можда јесте, а можда и није. Град у Албанији је Берат, а у Албанији је граница словенских топонима некада ишла јужније данашње Тиране, где је отприлике била и граница словенских насеобина (не и компактног становништва) до турских освајања. Албанске гудуре нису биле нарочито занимљиве Словенима. Називље биљака и у данашњем Албанском и земљораднички термини су често калкирани из Словенског, за разлику од сточарства, где најчешће имају своје термине.

(Slave/Sclavus i Slava) i (Servus i Srbi) su pojmovi koji samo slično zvuče i ne verujem da bi ijedan narod sebe nazivao ropskim imenom.
Postoje razne teorije o starim imenima Slovena i dalje su samo teorije.
Herodot je pominjao Budine i Neure u opisu Darijuševog pohoda na Skite. To su mogli biti preci Slovena, Balta, Finskih naroda...

Sloveni su naselili citavu Grčku, sve do Sparte, i plovili su monoksilima do Egejskih ostva u pljačku.

Takodje su vekovima bili roblje narodima iz stepe dok Carica Ekatarina nije gadove pobedila na Krimu.

Брахмански санскрит био је језик виших касти од дубоког античког времена. Понеке речи из високог Санскрита су чак зачуђујуће сличне данашњим речима словенских језика, мада се фонетика и морфологија веома разликују. Такве сличности постоје са скоро свим европским језицима. Сви су макар делом проистекли из Санскрита. Речи као тата, брат, сестра, деда, вода, огањ, коло и многе друге лако се повежу са санскритом, врло лако.

Човек одвајкада упоређује садашње стање са прошлим, слике данас са сликама из праисторије. О садашњој цивилизацији већ су просудили чланови Палубе. Није она на тако високом ступњу као што се чини, наравно у односу на неолитску. Суд о праисторији, међутим, доноси се на основу фрагмената узетих са разних локалитета, на осново оног што је остало. Све што се ослонило на људско памћење је из праисторијског времена изгубљено, као на пр. музика, песме, разна предања и веровања. Ништа, дакле, не указује да је неолитски човек другачије мислио или осећао од нас, нити да је имао другачије претпоставке, а пример (вероватно анимистичка – дакле примитивна) закључка, свакако не усмерава ток расуђивања ка правилном решењу било каквог питања. (Прича о анимизму је слична оној причи за малу децу да стари Словени кријући се од непријатеља загњуре у воду а ваздух за дисање увлаче кроз цевчице од трске. Кад непријатељ оде, изроне из воде. Шта је у међувремену било са младим Словенкама - о томе наши историчари ћуте.)

Оно што је особеност Винчанске културе у односу на било коју другу неолитску културу у Европи је велика територија, насеља са великим бројем житеља и дужина трајања. Била је то најпрогресивнија култура тога времена и у њој су претстављена најкрупнија остварења која ће у будућности изменити живот човечанства. О свему томе сведоче остаци материјалне културе.
Неолитски свет био је тако разноврсан, тако сложен, онако као што је то и данашњи свет. Имао је развијену земљорадњу и сточарство, грнчарство, ткачку радиност и трговину. Разни производи: оруђе и оружје од камена и кости, вазе и керамичке посуде са украсима и ознакама произвођача, статуе од глине, накит и др., не само што су подмиривали кућне потребе  него су служили за трговину са удаљеним пределима Европе и Медитерана.

И док наука Запада одавно и без устезања тврди  да је бојени речни шљунак  из Mas d' Azil-a пример раног облика писма, Срби, оптерећени старим теоријама а и спремношћу да минимизирају све што је 'наше', уместо да размишљају, упорно се држе превазиђене тезе – да се нешто догодило далеко од нас, и да је затим тако готово стигло до нас.

[attachment=1]
Што се тиче досељавања Срба, памфлет Константина Порфирогенита (један једини који помиње VI век): Спис о Народима, није вредан ни оспоравања, али кад смо већ код доказивања наводим француског слависту Спиријана Робера који без оклевања, без икаквог ограђивања, тврди: Присуство Словена пре Христа у Илирским областима, као и на Дунаву, може се доказати мноштвом имена места, река, планина које носе словенски печат.
Прокопије из Цезарије, пишући о догађајима у Подунављу, сва ова племена: Скордисци, Трачани, Дачани, Венди, Веди, Скити, Синги, Венети, Келти, Анти, Сармати, Зораби, Мези, Фриги, Трибали, Илири, Гети, Дардани итд. – назива једним иманом Скалавенои и каже да сви они говоре истим језиком.
Има и других примера.   

Пример за проучавање ћириличне текстологије
Глигорије дијак: Запис на Мирослављевом Јеванђељу (око 1186. г.)

[attachment=1]
(читање)
аз грешни глигорије дијак недостоини нарешчи се дијак • заставих сије ев(а)нг(е)лије златом кнезју вел(и)кославному мирославу с(и)ну завидину • а мне г(оспо)ди не забуди грешнаго н схрани ме себе де ми јест г(осподи)не жал тебе работавши кнезју својему г(осподи)ну • де мне не храниши грешнаго.

(превод)
Ја грешни Глигорије дијак, недостојни да се назовем дијаком, украсих златом ово Јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину. А мене, господине, не заборави грешнога, већ сачувај ме себи, да ми није жао, господине, што сам радио теби, кнезу свом господину, ако ме не чуваш грешнога.

Сербскија повседневнија новини биле су прве новине на народном језику међу Јужним Словенима

[attachment=1]
14/25 марта 1791. године у Бечу, покренуте су новине под именом Сербскија повседневнија новини. Писане су српским народним језиком, у мери колико је то било могућно поред славеносербског, који је у то време међу образованим слојевима српске грађанске класе, био у претежној употреби. Новине су покренули и издржавали српски родољуби који су живели у Бечу, а за издавача су нашли Маркидеса Пуља, штампара, издавача грчког листа Ефемерис, који је такође излазио у Бечу.
Новине су излазиле двапут недељно две године: од 14. марта 1791. до краја децембра 1792. године. Изишло је свега 189 бројева. Пре него што су престале да излазе биле су замењене новинама које су носиле назив Славено-сербскија вједомости, а које је издавао Стефан Новакович.
Сербскија новини у заглављу су имале вињету, у којој се на средини налази витез са мачем у десној руци, а левом руком држи штит на коме је крст са четири оцила. На првој страни у Предисловију, пише:

Всјем, и Всјакому разум свој, наукоју просвештени имуштим, или чтенијем различних ауторов знаније почерпшим, или напоследок опхожденије с људми политическаго света вкусившими, јест известно: что вскаји народ в љубви согласји и једномисли живушти, не толико обштество свое великолепними науками и учрежденијами прославил, но јоште и сверх сего многоразличнија искуства и купечества увел; чрез что и богатство приобрел, славу у потомков себе заслужил и благополучна в обштих и собствених далах себе показал. Пример нам подајут разнија европејскија государства в которих у виших чинов правосудије и безпристрастие, љубов и снисходтелство место занимает.

Овај уводник очигледно није био написан народним језиком.

Наравно, у литератури и службеној комуникацији коришћен је Славјаносербски, док би се и ми данашњи са обичним тадашњим народом могли споразумевати без већих тешкоћа.

У Предисловију, које је заузело две трећине првог броја, уредник каже да ће све што буде нејасно на србски језик преправљати. Погрешенија нека опросте читаоци или нека их поправе они који буду боље знали. Уредник још моли, на крају Предисловија, да сваки има на уму изреку:

Погрешностију научаемсја!

Потпуно ми је јасно зашто се Вук тако здушно борио за народни језик.

Мркаљева и Вукова реформа ћирилице

Сава Мркаљ је у својој књижици Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Будим 1810. насупрот дотадашњим покушајима извршио свеобухватну реформу ћирилице намењену српском књижевном језику на народној основи.
 
Анализирајући слово по слово, Мркаљ је нека задржао, а нека предвидео само за одређену употребу. Непотребна слова је избацио. На тај начин добијена, његова реформисана азбука изгледала је овако: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О слову и гласу џ Мркаљ се није изјаснио.
Мркаљева ћирилица или 'мркаљица' могла се одмах примењивати јер је Мркаљ у својој реформи тражио решења у оквиру постојећег словног фонда. На тај начин штампарије нису морале резати посебна слова, што је ову ћирилицу чинило лако применљивом.

Четири године после Мркаљеве књижице појавио се Вук Караџић са својом Писменицом сербскога ïезика (Беч, 1814). Вук је заправо у Писменици пошао од Мркаљеве реформе, коју је високо ценио, с тенденцијом да оствари принцип један глас (фонема) = један знак. Тако је за консонанте љ, њ, ћ, ђ Мркаљеве диграме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по један знак. Уместо диграма Вук је увео знаке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спојено у једно слово) за сугласник ђ.
 
Вук Караџић је у својој реформи пошао од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова, и то: [љ], [њ], [ћ] (раније у Писменици 1814), [ђ] створеног модификацијом слова [ћ] по нацрту добијеном од Лукијана Мушицког, [џ] и [ј]. На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас (фонема) = једно слово.
Вукову реформисану ћирилицу јавност је усвајала постепено. Званично је призната и прихваћена у Србији 1868. године. Но и после званичног признања у појединим школама учило се по старим школским књигама. Тако је на пр. неки Коце звани Даскал, учитељ у Прокупљу, до 1872. године  'носио џубе и предавао по ћирилским уџбеницима са старим јеровима'.

[attachment=1]

   Znači da je Vuk Karadžić ipak kasnije od Mrkalja stvorio posebno pismo namenjeno slovenskom stanovništvu, a po narudžbi Austrije. To novo pismo je imalo za cilj pre svega da odvoji prost narod od Pravoslavne crkve koja je vekovima unazad koristila staroslovensko pismo, čime bi se odvojili i od predanja i mogućnosti tumačenja starih dokumenata, a ujedno bi im se na tom novom pismu moglo lako zapovedati. To novo pismo je naravno, objavljeno u Beču i isprva se samo tamo moglo štampati u velikom tiražu koristeći modernu tehnologiju, dok su se staroslovenske knjige prepisivale ručno ili štampale u Rusiji. Sada se više i ne postavlja pitanje zašto je posle stotina godina bilo potrebno stvarati novo pismo ali je u to vreme bilo velike rasprave u tadašnjoj javnosti za i protiv. Još jedna tužna priča o prevarenom narodu poput neistine da je Srpska vojska na Kosovu polju poražena 1389.g. koja je plasirana iz istih špijunskih izvora zarad budućeg tehnološkog i ekonomskog porobljavanja od strane Austrije nakon raspada Otomanskog carstva.

Турска војска се прва повукла са Косова што је према правилима средњевековног ратовања значио пораз.

Tačno je da je Srpska država, ne znam kojim aktom, i da li on uopšte postoji, priznala vazalstvo posle Kosova, ali je opštepoznata činjenica da čitavih 30 godina od Kosova, do otprilike 1420. na srpskom tlu nije bilo ni pomena od turskog prisustva. Srpska vojska je na Kosovu poražena zato što se Srbija nikada od tog sukoba nije oporavila, niti je skupila brojnu vojsku, a Osmanlije su iskrvarile toliko da su brže bolje pobegli u Anadoliju da vidaju rane i povrate snagu. Oni su se oporavili i postali velesila, a Srbija nije, u tome je razlika.

гледе косова, постоји термин који се зове пирова победа. то је било то. а милица је признала турску власт како би сачувала престо за стефана. вук бранковић је хтео да га узурпира, и чак претио војском. да би то предупредила, милица је постала турски вазал. ништа чудно у то доба, јер је важило правило да "нема човека без господара".

вук караџић... да њега није било не би било ни ове теме. сви би лепо знали да читамо црквенословенски и не би се сад мучили (чак и ја који сам учио старословенски па имам муке са рукописима). он нам је одсеко корен и то мора да се каже јавно. ипак, имао је и добре ствари, као што је речник и сакупљање народних песама и осталих умотворина. истина није требао да их преправља и исправља, али су барем сачуване. и наравно има и једну веееееееелику ману - није обишо југ србије, па ми испадосмо сељаци и "неправилни" ;D

У Салу дебелога јера Сава Мркаљ је формулисао начело којим се руководио у протресу славеносербске азбуке: За ïезик ïедан, толико писмена треба колико звучића имаду све  ньегове просте риïечи. Ако их је пако више, то, осим што су непотребна, с временом могу бити ïезику вредителна (штетна). От данас, све наше правописание под ово долази начело: Пиши како што говориш.
Своје дело — Сало дебелога јера либо (или) азбукопротрес — Мркаљ објавио је у септембру 1810. године. Уз ту студију којом је темељно протресао сербску азбуку, најавио је и језикопротрес — свој рад на реформи српског језика, који би укључио и писање граматике, на којој је већ предано радио.
Но девет месеци после  азбукопротреса долази до изненађујућег обрта. На домаку научне славе, у 28. години живота, Сава се одлучује се на узмак. 26. јула 1811. године, пише молбу пречасној епархијској конзисторији да буде  замонашен. Ову молбу, калиграфским рукописом, исписује на црквенословенском језику, азбуком са четрдесет и шест писмена, коју је у Салу дебелога јера, баш доообро, протресао.

   Svaki jezik i gramatika vremenom bivaju reformisani kako bi služili svrsi i pratili tehnološki i sociološki progres društva u kome se koriste. Za Srbe u srednjem veku, pod Turcima nije bilo puno progresa jer ih je Otomanski zavojevač držao u neznanju ( uostalom kao i svoj narod) da bi lakše vladao njime. Pa čak i u takvim uslovima dolazi do uvođenja novih termina u svakodnevni govor, mahom turcizama jer su se novi pojmovi prvo čuli od okupatora koji je bio nosilac razvoja. Pravoslavna crkva se kruto držala slavenoserbskog jezika i uspela da ga očuva čistim onakvim kao što je bio pre pada u ropstvo na uštrb anahronosti i udaljavanja od svakodnevnog života i govora. Za mnoge stvari i pojave nastale u međuvremenu, a donešene na ove prostore posredstvom turaka kao nosioca civilizacije, jednostavno nije bilo nikakvog izraza u slavenoserbskom jeziku pa se nije moglo o njima ni pisati.

   Narastajućom potrebom da se uvede pismenost kao neumitni oblik komunikacije i način da se sačuva i kasnije iskoristi kolektivno sećanje i svest, počinju reforme slavenoserbskog jezika od strane najučenijih naših ljudi toga doba, ali sa velikim zakašnjenjem. Zato je ta reforma morala biti radikalna i sveobuhvatna da bi se nadoknadilo viševekovno tavorenje i zaostalost u odnosu na svetske, ali i na ostale slovenske jezike. Sa današnje tačke gledišta vidimo da je to bio ogroman poduhvat neostvariv za samo jednog čoveka pa se možda u tome i krije razlog odustajanja Mrkalja i njegovo zamonašenje. Na temelju njegovog rada nastaviće i završiti reformu Vuk Karadžić zdušno potpomognut od Austrijskog dvora, o čemu svedoči sačuvana prepiska i drugi istorijski dokumenti koji ukazuju da je on na neki način bio Austrijski špijun ili bar njihov uposlenik.

   Zbog toga srpsko nacionalno pismo, ćirilica danas tako izgleda kao mešavina slavenoserbskih i latiničnih znakova jer je nastalo kao prelazno pismo koje će vremenom zameniti za Gajeva latinica, zvanično pismo južnoslovenskih naroda u okviru Austro-Ugarske monarhije. Jednostavno, to je bila priprema za prelazak naroda i teritorije iz Otomanskog u Austrougarsko carstvo. Uvođenjem Vukove ćirilice ostvaruje se nekoliko ciljeva poručioca: Pre svega, narod se odvaja od Srpske Pravoslavne crkve koja je službu i prepisku vršila na slavenoserbskom, prost narod se lakše opismenjuje na pismu koje se štampa isključivo u Austriji čime se direktno kontroliše i utiče na štampanje istorijskih i drugih naučnih radova što do tada nije uspevalo Turcima. Novo pismo će Srbe približiti ostalim slovenskim narodima koji su već u monarhiji, a okrenuti od Rusa, Bugara i Rumuna koji pišu na svojoj reformisanoj ćirilici po uzoru na staroslovensku. I na kraju, budući pokoreni narod će lakše shvatati naređenja izdata od novog okupatora.

Mislim da se grešite o Vuka.

   Voleo bih da nisam u pravu ali istorijske činjenice govore suprotno. Ako je reforma pisma i jezika bila neminovna zašto se Vuk nije ugledao na Ruse ili Bugare koji su takođe prilagodili crkvenoslovenski jezik i pismo savremenom govoru, pri tom zadržavajući osnovne znakove i neuvodeći nijedno slovo iz latiničnog pisma. Ćirilica je bila trn u oku crno-žute monarhije kao papskog konkordata, o čemu govori unijaćenje Rumunske pravoslavne crkve i potpunog prelaska rumunskog pisma sa ćirilice na latinicu pod njenim okriljem početkom 20. veka !

   Kod Srba je to trebalo da se desi postepeno jer je tadašnja Srbija iako mala ipak bila nezavisna, za razliku od Rumunije. Vukova azbuka je bila lako prihvatljiva i izučavala se u tadašnjim školama predstavljana kao novo pismo potrebno novoj srpskoj državi. Tadašnje buđenje nacionalne svesti uz naglašeno naginjanje zapadu kao paradigma omrznutom istoku  iskorišćeno je da se perfidno odbaci vekovna tradicija i prihvati veštačka tvorevina bez ikakvog istorijskog nasleđa! Pogubne posledice se danas itekako mogu primetiti u neslužbenoj korespodenciji gde u preko 90% preovlađuje latinično pismo. Takođe, većina štampanih medija izlaze na latinici iako je službeno pismo u Republici Srbiji ćirilica. Natpisi na trgovinskim radnjama i robi široke potrošnje su još u većem procentu latinični a samo poneki proizvođač mobilnih telefona nudi opciju ćiriličnog pisma koje se i tako jako retko koristi na ovom mediju.

   Još jedan dokaz o podmetnutom kukavičjem jajetu je i u tome da se ovo pismo kod nas oduvek zvalo Vukova ćirilica a ne srpska ćirilica. Namerno brisanje nacionalnog epiteta poslužilo je da se izgubi nacionalni identitet u kraljevini , a naročito u Titovoj Jugoslaviji i prihvati latinica kao bliža papskoj kuriji. Obaveštajne službe su kako ranije tako i danas na našim prostorima uvek uspevale da ostvare svoje namere na jednostavan način - prikazujući njihove ciljeve kao naše nacionalne i ako ih ostvarimo kao naš nacionalni uspeh kojim se ponosimo! tako smo uspeli da osim pomenutog boja na Kosovu koga se stidimo, veličamo aprilske demonstracije 1941. koje je organizovala engleska MI-6 i Forin Ofis a posle kojih smo bili krvavo bombardovani, vojnički desetkovani a kao država rasčerečeni. Samo budala može da kaže: Bolje je biti mrtav nego zarobljen i bolje otpočeti rat nego zadržati labavi mir!

   Tako se mi Srbi, po ko zna koji put ponosimo poturenim kukavičjim jajetom kao sopstvenim uspehom tvrdeći da je baš to ono što smo oduvek želeli. Odbacujći nacionalnu istoriju i slobodarsku tradiciju prihvatamo nametnutu ulogu potčinjenog i manje vrednog sami bez puno primoravanja sa strane.

Vuk je iz staroslovenske ćirilice preuzeo 24 slova: А а, Б б, В в, Г г, Д д, Е е, Ж ж, З з, И и, К к, Л л, М м, Н н, О о, П п, Р р, С с, Т т, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч i Ш ш

Dodao je jedno iz latinice: Ј ј

Izbacio 19: Ѥ ѥ (је), Ѣ ѣ (јат), І ї (и), Ѵ ѵ (и), Ѹ ѹ (у), Ѡ ѡ (о), Ѧ ѧ (мали јус), Ѫ ѫ (велики јус), Ы ы (јери, тврдо и), Ю ю (ју), Ѿ ѿ (от), Ѳ ѳ (т), Ѕ ѕ (дз), Щ щ (шт),  Ѯ ѯ (кс), Ѱ ѱ (пс), Ъ ъ (тврди полуглас), Ь ь (меки полуглас), Я я (ја)

I "napravio" 5 novih: Љ љ, Њ њ, Ћ ћ, Ђ ђ i Џ џ

Ja zaista ne razumem šta je tu problem.

Азбука је била зрела за реформу, по староме се заиста није могло даље. Ако ћемо право, избацио је деветнаест потпуно непотребних слова.

[attachment=1]

У овој азбуци још су оставили "тврди знак", 31. слово, без гласовне вредности, не знам како се он звао код нас. мене стално жена пита, како немате "меки знак" и како немате "затворено И" - "Ы", када се у вашем говору јасно чује разлика између чистог И и Ы, она каже нпр. у речи миш. Тврди да ми изговарамо са "Ы", баш као и у Руском. Ја не умем да јој објасним. О лингвистици пуно знам у пракси, али теоретски не знам, па не умем ни да објасним. А то да ми имамо пет акцената, и да је природа акцента у нашим језицима другачија од природе акцента у Руском, (код нас су акценти "мелодијски") то је тек чудо необјашњиво за било кога.

иако је избацивање грчких слова било логично, јат као богом дано слово за словене никао није смео да избаци. полугласови неки су спојени са претходним словом и то је у реду, али понекад их имамо у "неправилним" "сељчаким" говорима (да не кажем веома често) у јужној србији уместо гласа а. (чувена фора ччкалица и пприче). поред тога, звучни парњак ц постоји, то је Ѕ (дз). опет у јужној србији врло често чује се ѕвезда, ѕвоно (име је ѕвонко), али постоје и речи у којима није могуће убацити з уместо ѕ јер губе смисао - банѕов (балван, неотесанко, будалетина), ѕуѕан/ѕуѕанско (човек и крај северно од ниш, од села хум до кнез-села. даље до грамаде су ѕврѕани/ѕврѕанско). даље, ово што каже кумбор око затвореног и није открила само његова жена, већ и неки професори-лингвисти који се баве локализмима. опет, за слово ј имали смо оно и са две тачке (које ја зовем украјинско и) и никакве потребе није било мењати га, осим жеље за додворавање западу (колико је само буке било око "јоте криворепе").

и може и ми неко навести српску реч на слово џ? колико ја знам све су турске, а оне које у себи садрже тај глас негде у средини свакако нису српске.

dzumba

Слово "Џ" је одавно оправдао своје постојање, немојте га нападати. :)

Џак? Џеп? Џора?

   Dijalekti kojima se govori u jugoistočnoj i južnoj Srbiji, na Kosovu i Makedoniji su veoma slični iz prostog razloga što potiču od jezika kojim su govorili naši preci još u Dušanovo vreme. Dosta izraza, toponima, arhaičnih reči za predmete iz nekadašnje svakodnevne upotrebe koji se više ne koriste su slični ili, najčešće, istovetni iako je geografska udaljenost između oblasti u kojima se koriste par stotina kilometara. Jednostavno, pasivni ili zaostali krajevi, kako danas volimo da kažemo, su usled svoje izolovanosti u prošlosti u većoj meri sačuvali osnovni Srpski jezik. Iako izazivaju podsmeh i ruganje ovi dijalekti omogućavaju laku, preciznu i melodijski bogatiju komunikaciju nauštrb veštački formiranog, stranom uticaju podložnom, melodijski ravnom tzv. književnom jeziku.

   Opšteprihvaćeni tzv. književni jezik je još jedna posledica Vukove austrofilske reforme kojom je on nametnuo hercegovački dijalekt kao uzor bez ikakve istorijske, kulturološke a verovatno ni semantičke osnove. Jednostavno, dijalekt koji je njemu bio blizak na osnovu porekla njegove porodice, a koji je odgovarao njegovim nalogodavcima kao lakši za prihvaćenje od strane budućih stanovnika novodobijenih južnoslovenskih zemalja nakon raspada Otomanskog carstva je uzeo za osnovu i njemu prilagodio svoju azbuku. Na taj način je mesto porekla tog novog srpskog jezika veštački izmestio ka zapadu i za sva vremena ga istrgao iz Raške i Kosova gde su stolovali naši vladari i gde se formirala srpska istorija i kultura. Jeste da je time pridobio Srbe koji su živeli na teritoriji današnje Hrvatske, Dalmacije, BiH pa i Crne Gore da prihvate ovaj dijalekt i pismo kao svoj čime su poboljšali svoju vezu sa maticom i učinio im srpski jezik razumljivijim ali mu je istovremeno oduzeo identitet. Otprilike kao kada bi danas Britanci izvršili reformu svog Royal English-a po uzoru na sleng Dela Trotera da bi bili prihvatljiviji u celom svetu!

   Da nije bilo njegove reforme jako malo turcizama bi se sačuvalo u savremenom srpskom jeziku jer bi nakon sticanja nezavisnosti i odlaska Turaka ubrzo prestala potreba za njihovom upotrebom. Ovome bi pogodovalo i to što se takve reči nisu precizno mogle napisati slavenoserbskim pismom pa bi se jezik sam od sebe očistio od stranog uticaja zavojevača i nastavio svoju genezu poput Ruskog i Bugarskog jezika koji, priznaćemo i sa više od 30 slova i pregršt poluglasova još kako omogućavaju modernu komunikaciju uključujući i najsavremeniju svemirsku tehnologiju na njihovom maternjem jeziku, bez upotrebe ijednog engleskog izraza već njegovom zamenom domaćim izrazima.







   

Употреба "енглеских" израза нема везе са ћирилицом или латиницом нити "торлачким" дијалкетом (језиком). И Финци и Мађари имају скоро све "своје" изразе за највећи број англизама, романизама и грецизама (на пример, ра речи "пошта", "телефон", "аутомобил", и сл.). То што их ми немамо ( а смејемо се Хрватима што то покушавају, некад и јако добро) је наш културолошки а не језички проблем. Чак и оне "домаће речи које смо били прихватили (као на пример "велепосланик" за амбасадора) смо избацили.

То што је Вук изабрао западни дијалект уместо "јужњачког" је производ пре свега времена и сазнања које је имао, односно могао имати. Тадашња српска држава (кнежевина) је углавном обухватала простор где се говорио такав дијалект или онај "моравски". На тај простор се масовно (пре пре у току и наком Првог српског устанка) насељавало становништво из "западних" крајева па је логично да је то Вуку било ближе и стварало је утисак да су они доминантни. Југоисточна и јужна Србија су биле део Турске и о том народу се мало или нимало чуло (осим да их треба ослободити) пре свега у културолошком смислу. Томе треба додати и (условно речено) поданички менталитет тог становништва. Код становништва "западних" крајева тога није било (мада многи од њих воде порекло из "јужних крајева"). "Западњаци" умеју да се наметну, односу агресивнији, виолентнији. Код њих нема "нижи" и виши" већ се свако сматра способним да буде "шеф". Код "јужњака" је управо све супротно. Дакле, ради се о културолошкој способности наметања "свога" језика и културе као заједничког. То се дешавало и код других народа. Дакле, није то нека српска посебност.

Za nas, izvana, koja je razlika između Đ i Dž. Jednostavno ne čujem razliku, i neznam gde se šta koristi. Isto važi i za Č i Ć.

Evo ovde možeš da shvatiš te razlike Učimo slova – AZBUKA (http://gasi.rs/ucimoreci/?page_id=463)

Ono što može da zbunjuje je "sarajevski sleng" koji ne pravi te razlike gde na primer za Jeep ( džip) kažu " Đip" ....itd

Ево Божи да вежба :D:

"Четири чавке чуче на чамцу и чекају Чеду чувара." Е, сад уместо "ч" стави "ћ" и добићеш сасвим други звук.

Ево и једне Назорове  песмице: "И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче". Такође и и овде, замени "ч" и "ћ". Ја овај стих са "ћ" уместо "ч" не бих ни умео да изговорим.

Ђорђе - Џак
Чекић - Ћевап (мада је овај чекић много погодан сам јер има оба гласа/слова у себи)



ово је суштина целе приче о вуковој "реформи". врло често наводим прецизност "јужњачког" говора примером "био сам са иваном" (јованом, миланом, миљаном, кумом). ајд сад ви на основу ове реченице закључите са ким сам ја био. неки кажу чује се акценат. можда сеи чује, али се не види ;) ми јужњаци лепо кажемо, "био сам с милана/милану" и одма је све јасно.

   Preciznost u izražavanju potiče od jednostavnosti ove grupe dijalekata koji su se jako malo menjali tokom vekova. Na taj način se sačuvao osnovni, bazični jezik iz koga su potom nastali svi drugi dijalekti pa i književni jezik. Da je to tako potvrđuje i navedeni primer preciznog naznačavanja roda u rečenici, ali i mnogi drugi od kojih su neki jednostavno neprevodivi na savremeni književni jezik. Na primer, jako je teško ili gotovo nemoguće prevesti ovu rečenicu na književni srpski jezik: Dala majka na dva deca po dvete jabuće. A opet svakome je jasno da je majka iz primera dala po dve jabuke svakom od dvoje dece ali se ne može doslovce prevesti...

Vidim da ima poznavalaca ove materije, molim Vas da mi objasnite upotrebu akcenata, pošto reovno na medijima čujem meni
poznate reči koje se sada akcentuju na novi način. To su reči tipa; policajaca, vatrogasaca, radijator, laboratorija i sl. Slušao sam na radiju
emisiju o tome u kojoj se objašnjava zašto se to tako izgovara ali mene interesuje ko i kako je došao do toga da je taj, meni i mnogim
drugim ljudima, akcenat ispravan.

На основу истраживања тј. слушајући српски говор, Вук и Даничић извели су поставку да имамо четири акцента (ударенија гласа): два кратка и два дуга. Вук каже: Гласове у ријечима старао сам се да назначим онако како што се највише говори у народу нашему не гледајући разлике које се по гдјекојијем крајевима налазе.

(види: Вук Ст. Караџић, Српски Рјечник, Писменица; Ђ. Даничић, Мала Српска Граматика.)

Da li po tom osnovu neki Pizurica Mato doseljenik iz crnje i gore, pise knjige u kojima uci decu i studente i tera sve ostale
da govore onaj cudni izgovor koji podseca na kvazi beogradski izgovor.

шта о томе мисли лане гутовић... https://www.youtube.com/watch?v=Dw_bTnqAPM0

ја говОрим јужњАчки, да не кажем нишлИјски, и никаква "правила" то неће да промене. код мене се каже нишАва а не нИшава, држАва а не ДРжава, карабИн а не кАрабин као овде у белој цркви, корИстим полугласове и ѕ, немам инфинитив и савршЕно ме не занима што то није "по правилу". ученицима сам реко да ако нешто не разумеју лепо питају и ја ћу да им преведем, и чак сам приметИо да доста њих користи речи карактеристичне за југ. овде има доста црнотраваца, колониста, и моје одржавање нишлијског нагласка изгледа да је неке од њих опустило да почну да говоре свој језик који су научили у дому од баба и деда, а који је под утицајем средине заборављен. овде нпр кажу пАрадајз, оригинал енглески нагласак, док је "званични" парАдајз а на југу се каже парадАјС. итд... углавном не ме занима што сам неком смешан, и мени су ерцови смешни и одвратни са њиховим отезањем, док су ми сва војвођанска отезања лепа за уво.

Ја нпр. говорим парадАјз, што и одговара енглеском нагласку за то поврће - рајску јабуку. А кад чујем на ТВ име АлЕксандар, да смо живели у ЈугОславији и гледамо ТелЕвизију, да у болници леже пацИјенти, мени се окреће утроба, иде ми то на јетра, итд.

   Upravo opšte srozavanje našeg nacionalnog identiteta se najviše ogleda u ranjivosti jezika. Vukova reforma, koja je kako vidimo ostala nezavršena, koliko je približila pismenost prostom narodu toliko mu je i omogućila da menja svoj jezik. Iz nedovoljnog poznavanja jezičkih pravila, ali i primitivnog nastojanja da se svoje istakne iako je pogrešno i nakaradno, svakodnevni govor je počeo da se puni žargonom i pogrešnim akcentom. Poneki naučnici to pokušavaju da prikažu kao evoluciju jezika iako je očigledno njegovo nestručno menjanje pod pogubnim uticajem stranih izraza koji, iako u velikom procentuu potpunosti prevodivi na srpski jezik, bivaju namerno izgovarani najčešće na iskrivljenom engleskom da bi se stvorio lažni privid stručnosti onoga ko ih tako koristi. Za to vreme instituti , naučne ustanove i SANU čija svrha i jeste očuvanje nacionalnog identiteta ćute i ne ukazuju na sveobuhvatno propadanje kulture, pismenosti pa i države, ako hoćete.

   Čim je jednom dozvoljeno Vuku da menja pismo, govor i dijalekat onako kako se njemu svidi pod parolom reforme i osavremenjivanja govora on je ostao nezaštićen od budućih promena. A one nisu uvek bile opravdane a ni dobronamerne pa nam se danas sa TV ekrana ali i skupštinskih govornica obraćaju bez pardona uličarsko-šatrovačkim tonom. Nisu to samo današnji nadripolitičari na vlasti koji nas svakodnevno zasmejavaju svojim semantičkim ispadima što ne treba da čudi pošto su do nedavno bili grobari, kondukteri,baštovani, keramičari, već su tu i nekadašnji obnašatelji državničkih funkcija. Npr. Nataša Mićić koja je, iako visoko obrazovana, sa svojim unjkavim slengom pre trebala da vodi Bizetićev BB Šou u ulozi Zorke nego sednice republičke skupštine.

   Nasuprot njima, nekadašnji prepisivači crkvenih knjiga, monasi u manastirima kao što je bila Resava, bi prilikom nailaska na Božije ime ili ime kakvog sveca prekidali prepisivanje i otpočinjali posebnu molitvu nakon ritualnog kupanja. Pretpostavlja se da su to činili da bi razbili monotoniju mukotrpnog kaligrafskog rada, a i da bi se sačuvala stopostotna tačnost prepisanog teksta. U vreme socijalizma su nastavnici pogrdno nazivali one koji nisu uradili samostalno zadatak već ga prepisali od druga Resavska škola kao još jedan vid omalovažavanja srpske nacionalne baštine, ovaj put u cilju dodvoravanja komunističkoj nomenklaturi.

Прве новине штампане Вуковим правописом

[attachment=1]
Од године 1848. до 1849. излазио је у Карловцима политички лист Напредак, кога је уређивао Данило Медаковић, доктор филозофије. Тискару је купио новчаном помоћу добијеном од књаза Милоша. То су биле прве новине штампане Вуковим правописом. Медаковић је писао чистим народним језиком, слогом лаким и за свакога разумљивим. У новинарству је познат по увођењу уводног чланка. Међутим, управо због једног уводника буде у Руми затворен у апс, где су га држали под ведрим небом, док није бан Јелачић то дочуо, те заповедио да га одмах пусте.
 

Књажество Сербиа, властима Аустрије обраћа на српском језику и ћирилици.

[attachment=1]
Ми Александер Карађорђевић, књаз србскиј
Објављујемо свима и свакому, кому о том знати надлежи, да показатељ овог  Господин Вук Стеф. Караџић, пензионер Књажества Србског, др. философије, член више учени друштва и … Аустријскога Франц Јосифа +ордена Каваљер, полази одавде преко Земуна у Беч.

+и Краљевско-Прускога ордена белог орла треће класе.
Умољавају се дакле све Иностране Власти, да би реченом Господину Вуку Стеф. Караџићу не само слободним до означеног места пролазак и повратак у Отечество своје, но, у случају нужде, и рукопомоћ благонаклоно дати изволиле.
У Београду месеца априла 21. дана, 1852. године.

По заповести Његове Светлости

Началник инострании оделенија                                                     Члан Совета, Помоћник Представника и Попечитеља Иностраних Дела
Ј. Мариновић                                                                                А. Јанковић
                                                                                                 
Срок: на једну годину

Г. Антун Мусанић добио је од неких рођака из Кљенка у јужној Далмацији један стари рукопис. Дародавци су у пропратном писму, подвукавши своје уверење да је рукопис написан турско-арапским словима, уверавали г. Мусанића да таквих старина има у Кљенку читава гомила. Међутим, г. Мусанић је одмах увидео да слова овога рукописа нису ниуколико турска. Рукопис, који претставља један стари тестамент, написан је брзо писаном ћирилицом. Да је писан у јужној Далмацији сведочи не само помињање Кљенка  при дну рукописа него и језичке особине које се чују у крајевима где се говори икавским говором штокавског дијалекта.

[attachment=1]
Текст тестамента гласи:

(+Слава богу. Ја Јозип Парнић наодећи се у тешкој болести а у својој властитој кући најпри предајем душу моју господу богу а тило моје царној земљи од које је створено, да ми га браћа каршћани покопају код Свисвети а у мој властити греб. За моју душу остављам да ми се реку мисе тојест миса 30 и кантана миса. Моји синови будућу да су се подилили, ја исти Јозип а њијов отац све моје) покућство и све моје оружје и све моје живине и свака до земаља  остављам мому сину који ме дорани до моје  смарти. Овој мојој најпослидњој наредби би за свидока Ловре Низић и Јантона Низић.

У Кљенку на =9=                                ја д. Блаж Леко, курат,
агуста 1795                                        писа ову наредбу истога Јозипа

Ја сам из Западне Србије,потомак сам досељеника из Старе Херцеговине .Код нас сеговори скоро исто као у данашњој Херцеговини,често се може чути ,,ђе си",,,дијете"...
Имеђу осталих места радио сам у Краљеву,Алексинцу,Нишу и Рашкој ,али нисам хтео да ми деца говоре било којим другим акцентом,па их нисам ни сељакао у те крајеве,био сам викенд отац,али не кајем се.Нисам овим желеоникога да увредим,али не подносим ,рецимо серије које ради Радош Бајић,изузетно ми смета акценат којим се говори у истима.

Moji su pre 400 godina došli iz Hercegovine, i dalje se u mom selu govori grah umesto pasulj.
Ismevanju južnjačkog naglaska dosta je doprinela serija "Porodično blago". Nijedan akcenat mi ne smeta, mada mogu primetiti da Užičani na televiziji zvuče blago rečeno užasno sa svojim otezanjem  8) To otezanje u međusobnom razgovoru ne primećujemo.

Зар не мислиш да би било помало глупо да је снимио серију која се одиграва у селу на Западној Морави, а у којој сељаци говоре као да су на састанку филолошког одјељења САНУ?

Могао је да сними серију где се радња одвија у Западној Србији.Браћа побабине линије је чист дебилизам од наслова филма и сигурно га нечу гледати!

U principu, najbolje da je nije ni snimao. E sad, koliko je tvoje da je trebao da snima u yapadnoj Srbiji, toliko je nekog drugog da je trebao u juynoj Srbiji itd. Ovako, odlucio se da snimi u svom zavicaju.

Немам ништа против,али хтео сам да кажем да мом уху више прија кад чујем хрвата или муслимана из Херцеговине него Србина јужно и источно од Чачка.

Кобра, тек да знаш да ниси већи Србин због тог "акцента" (уствари дијалекта - наречја), као што посредно сугеришеш. Уосталом, већини становника Србија, онај народни језик (којим се говори у њиховом месту, у кући) није књижевни. Од краја до краја, од места до места постоје говорне разлике које су варијетети једног те истог језика. Ти варијетети само обогаћују језик.

Узгред јако добро познајем и књижевни и "јужњачки" дијалект. Моји родитељи су ужичани а и ја сам тамо научио да говорим (ијекавски, како су говорили моји баба и деда). Рођен сам и основну и средњу школу сам завршио у Нишу. Оба су начина говора су ми драга и припадају српском језику.

Уопште се не трудим да будем "већи" Србин,само износим своје мишљење.То што не волим јужњачки акценат,не значи да не волим јужњаке.

Апсолутно то није оправдање.

@cobra,nemoj da se jediš.@dzumba tu pomalo istjeruje "strogoću".Naša najveća pjesnikinja je rekla:"što južnije to tužnije",baš u vezi jezika.Sam  isto i bez njene "konstatacije" i ako sam nestručnjak,često mislim da se u tim serijama i ostalom,često sprdaju sa jezikom.Često ne poštuju ni padeže i to "je" kao simpatično i smiješno.Jezik se "gradi" baš na težnji da on bude isti za većinu a lokalizmi trebalo bi da se potiskuju.

Poz.

Дијалекатска разноликост богатство је српског језика. И сам највише волим неке западносрбијанске говоре, а нарочито херцеговачке, али то је питање личног опредељења.

Evo da dodam i ovde pošto za danas ne vjerujem da ću više stići.

Složio bih se sa @kumborom ali samo u onom dijelu da su neke nauke pa kao i umjetnost "STVAR UKUSA".O "obogaćivanju" jezika mislim da je i ono ali djelimično tačno.

Stvar ukusa,ili umjetnosti,mislim da ljepše zvuči recimo,ijekavski,dok na nivou jedinstvenosti jezika (veoma bitno nacinalno)pa čak i ekonomski je bolji ekavski.Primjer,ako želite razumljivost i ekonomičnost nije isto ako za riječ MLIJEKO ili MLEKO upoterbite dva slova više(troši se i papir i mašina i vrijeme-U umjetnosti ili književnom jeziku to je i dozvoljeno).Dalje mnogo lepše ili ljepše zvuči,ako je jezik "mekši" itd.Ovo imate u Hrvatskom meni je lepši dalmatinski dijalekt a šire Italijanski jezik,ili Ruski nego Njemački ili Kineski.Mislim da sam jasan pa ne bih dalje širio temu.Dakle,bitna je razumljivost a u umjetnosti i ljepota,dok na nivou lokalizama može se reći da se jezik obogaćuje ali ako se gleda na nacionalnom nivou ne bih rekao.

Poz.

Da,da... tako je mene klasic iz Priboja, kada se povela rec o govoru, pitao "pa zar nije ljepše i kraće da se kaže mlijeko nego mleko".

U Hrvatskoj je standardni jezik Štokavica, tj. Štokavsko ijekavski koji se naravno u Hrvatskoj ne govori nigdje osim u Hercegovini, i da nadodam da je najvažniji dokument moga podneblja te jedan od najvažnijih Hrvatskih dokumenata uopće tzv. "Poljički Statut" (https://hr.wikipedia.org/wiki/Polji%C4%8Dki_statut) napisan na Ćirlici ;

[attachment=1]

Ко каже да ја теби нешто треба да се правдам?Имам право на своје мишљење,исто као и ти!

Nema potrebe da budeš nervozan. Prebaci kanal na neku televiziju na kojoj govore dijalektom koji voliš i opusti se...

Sve je to lepo objasnio gdin Čvarkov Đorđe :)


http://www.youtube.com/watch?v=roYphHCtNNY
http://www.youtube.com/watch?v=_43aAZB9dFY

За прочитати па онда квалификовати.


Јужнословенски језици, наречја и изговори

стандардни језици

српски, бугарски, хрватски, словеначки, бошњачки, македонски

раније: српскохрватски, старословенски, црквенословенски

наречја
штокавско, кајкавско, чакавско

изговори
екавски ,ијекавски ,икавски

источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански, источнохерцеговачки ,зетско-јужносанџачки ,косовско-ресавски ,смедеревско-вршачки ,призренско-тимочки, призренско-јужноморавски ,сврљишко-заплањски ,тимочко-лужнички

западно штокавски дијалекти
источнобосански, млађи икавски, славонски

локални говори, социолекти, жаргон и остало

горански, ужички, црнотравски, шатровачки, англосрпски, ромско-српски, буњевачки, шокачки, славомолишки ,прекомурски, резијски градишћанскохрватски ,банатскобугарски

Ипак, није то ствар укуса, јер стотине хиљада људи наших народа говоре другачије од мене.  Шта је краће или "љепше"  остављам људима на вољу. Остајем при ставу да се на простору између Купе и Скопља говори један језик, који је раздвојен политичким циљевима. Зовите га како хоћете, то је исти језик, са  зачуђујућом разноликошћу и богатством које се ретко среће! Зар треба већег доказа од српске и хрватске књижевности, која по квалитету далеко превазилази оквире нашег уског простора. А ми се још свађамо ко је већи, Андрић или Крлежа. А тек поезија... Само она превазилази могућност истраживања током једног људског века.

U prilog tome što je i kumbor pomenuo,pogledajte emisiju gde je gost hrvatski  lingvista Snježana Kordić ,koja je napisala naučnu monografiju Jezik i nacionalizam (https://sh.wikipedia.org/wiki/Jezik_i_nacionalizam). Osnovne teze knjige koja obuhvata 430 stranica su da je jezikno čistunstvo oruđe nacionalizma, zatim da poput raznih drugih nacija u svetu, Hrvati, Srbi, Bošnjaci i Crnogorci govore varijantama jednog višenacionalnog policentričnog standardnog jezika.I da proširenu sliku nacionalne istorije, kulture i identiteta treba osloboditi od mitova.

https://www.youtube.com/watch?v=REoQlyt8HKU

I ako mi je za danas dosta a mislim da nije fer niti prema ostalim učesnicima zauzimanje prostora na forumu,moram da napišem za večeras sledeće:
Ubacili ste i mene kao repliku sa @kumborom bez teksta,pa može izgledati da se mi stvarno svađamo.Nađite bilo gdje da sam spominjao Krležu i Andrića u tekstu na predhodnoj strani.
Pošto vidim da postoji namjerno "nerazumjevanje" na predhodnoj strani evo ponovit ću samo sažetak koji je bio i prije oba teksta i videa @Longtripa i @kumbora (odnosi se na jezik):

Dakle,bitna je razumljivost a u umjetnosti i ljepota,dok na nivou lokalizama može se reći da se jezik obogaćuje ali ako se gleda na nacionalnom nivou ne bih rekao.

Gdje je tu @kumbor našao ono što je pisao a @longtrip mu kao odobrava jer se to suprotstavlja valjda mom stavu o jedinstvenosti jezika ja zaista ne znam.U samom tekstu sam to isto rekao da je u umjetnosti dozvoljeno više toga i da se to odnosi na osjećanja-doživljavanja dok se na jezik,na nacionalnom nivou,koriste drugi kriterijumi.
Pošto mi je stvarno dosta ostavljam šire objašnjenje za ujutro.

Poz.

Imaš potpuno pravo da ti to više prija, neznam samo kako razlikuješ koje nacije je sagovornik iz Hercegovine ukoliko ne nosi
neko obeležje. Jezik pripada svima koji žive u nekom regionu ma koje vere i nacije bili.
To je tvoj lični stav u koji po svim demokratskim principima, niko nema prava da ti se meša. Ali ni ti nemaš pravo da
nipodaštavaš Srbe koji drugačije govore. Kaži mi pošteno dok si bio kako ti kažeš "vikend otac" da bi ti deca govorila"pravinim"
jezikom, da li si dobijao dodatak na platu za odvojeni život?

Imam i nekoliko pitanja za one koji bolje znaju od mene a to su:

- ako se kafana zove "Kod lopova", da li je to kod jednog ili više lopova,
- ako pozovem ženu i pitam je: sa kim je u društvu, i dobijem sledeći odgovor:" sa Draganom sam", da li je sa muškom ili ženskom osobom
- da je Vuk rođen u selu Prosek u Sićevačkoj klisuri, kako bi onda izgledao Srpki književni jezik.

I ako je na forumu mnogo toga dozvoljeno ipak postoje neka ograničenja.Ne može se recimo ubacivati nešta  što ne piše učesnik i na tome ga optuživati.

Pa hajd da ja to razjasnimna svoj način koji ne mora biti i ispravan.

Rasprava na predhodnoj strani je počela po meni što je @cobra izrazio svoja osjećanja u vezi sa ljepotom "varijante"jezika.Ovo zadire u taj umjetnički dio,koji je različit od stručnog-naučnog.Dakle svaki čovjek ima svoj "ukus" za njemu lijepo,prijatno itd. To je sasvim različito od naučnog shvatanja jezika pa vam je to objasnila i žena u videu i da se tu pravi-dozvoljava odstupanje od nauke.
Na primjeru:neka slika,muzika itd.se nekome može sviđati a nekome ne.Ili još prostije neko jelo se može nekome sviđati dok netko drugi ne može da ga smisli(skoro je bilo na forumu u vezi iznutrica-tripice itd.).Dakle,veća je greška tjerati nekoga da mu se "sviđa" nešta,i da ga treba razumjeti da on tu ne ide na vrijeđanje,ovo drugo je usput i na netačnosti.

Dakle,ja u izražavanju @cobre ne vidim ništa loše,a što je "vidio" @dzumba,pa i neki drugi i na kraju @motorista.Ukoliko ste u stanju objektivno vidjeti stvari,navedite gdje je on tu nipodaštavao ili isticao nešta nacionalno.Mislim da se radi o miješanju nauke i "grupašenju" i još nekim stvarima,koje i vi formalno osuđujete,ali ih ne koristite ispravno.

I sad da se vratim na temu rasprave na predhodnoj strani.Naveo sam gore pasus iz svog teksta da bi se vidjelo jasnije.Ova žena u videu je to ljepše objasnila.Naučni dio se oslanja na RAZUMLJIVOST koja ne mora biti ista na cijelom području i navodi brojčane podatke da se ona između Hrvatskog i Srpskog kreće iznad 75%.Dalje ona navodi da se i sami naziv  S/H ili H/S jezika odnosi na taj naučni krug.Da u narodu on nije nikad prihvaćen nego se u Hrvatskoj  nazivao "naš" jezik ili hrvatski a u Srbiji-srpski.
Pošto moram da prekinem pisanje skraćeno uporedite to sa zadnjim diskusijama pa će te vidjeti najblaže rečeno da postoji neshvatanje.

Poz. 

Poštovani @ Karlo ništa nisam izmislio nego sam kometarisao napisano. Evo citata iz postova @cobre:

али нисам хтео да ми деца говоре било којим другим акцентом,
не подносим ,рецимо серије које ради Радош Бајић,изузетно ми смета акценат којим се говори у истима.
хтео сам да кажем да мом уху више прија кад чујем хрвата или муслимана из Херцеговине него Србина јужно и источно од Чачка.


E sada jedno po jedno:

Da li je govorenje drugim akcentom razlog za diskriminaciju bilo koje vrste, ako jeste, onda su primeri segregacije (rasne, verske,
i sve druge), iz ne tako davne istorije, ispravni. Da li je ispravno vaspitavati decu da je govor nekih ljudi koji žive oko nas
ružan zato što se nama ne dopada? Da li zbog toga ne treba živeti sa njima? Svaki govor koji nije govor mržnje i pozivanja
na zlo je lep. Mnoge pesme su pisane i pevane na akcentima koji nisu književni, pa ih niko ne anatemiše.
Ja nemam nameru da ulazim u to šta je neko mislio već samo komentarišem napisano.

Da li ljudi iz Pomoravlja i južnije (o kojima snima serije RB, a i ja ih baš ne ljubim preterano) vređaju bilo čiji identitet
svojim načinom govora? Isti ti ljudi su kada je tebalo odlazili da brane otadžbinu (i jezik koji se u njoj govori zvanično
i nezvanično) kao i oni koji govore po nekim članovima Foruma "ispravnim" jezikom.

Treća rečenica bi po mom mišljenju bila ispravna  bez nacionalnih odrednica, na primer:

"mom uhu više prija kad čujem govor iz Hercegovine nego govor koji se koristi južno i istočno od Čačaka."
Da li Muslimani i Hrvati u Hercegovini govore drugačijim jezikom nego Srbi u istoj toj Herccegovini?
Odakle potreba da se lepota ili nelepota jezika određuje nacionalnošću onoga koji govori?
Podele nas neće nikuda odvesti u to sam siguran. Uostalom i Paluba je multi lingvalna zajednica i hvala bogovima
(svim u koje verujemo na Forumu, ili kao ateisti ne verujemo) razumemo se i razumimo se i се разбираме i
.....

Uz sve to istočno od Čačaka je Kragujevac a južno su Kraljevo i  Raška. Da li to @cobra i Vi koji zastupate njegove stavove
hoćete da implicirate da se u Šumadiji i Raškoj oblasti ne govori ispravan jezik.

Molim Vas poštovani @Karlo da mi kažete šta sam ja od citiranih reči koje je napisao @cobra izmislio. Postove treba pažljivo
čitati i komentrisati.

Ja bih vam preporučio da s nepotrebnim prepucavanjem stanete na vrijeme! Nadam se da ste napisano upozorenje razumijeli svi bez obzira kojim jezikom/dijalektom govorite/pišete inače će raditi mod. alati, unaprijed zahvaljujem!

Primio k znanju

I evo dok se spremam da dodam na ovo zadnje.
Sve ste Vi to lijepo naveli ali i dalje sa tendencijom da Vi vidite što Vi hoćete.
Jedino sporno i po meni tačno je da je mogao upotrebiti umjesto "ne podnosim" ne sviđa mi se ili nije po mom ukusu itd.Ali pošto se i ovo ne podnosim,odnosi na serije,ne bih našao ono što Vi nalazite.Gdje nađoste netoleranciju ili mržnju prema drugim ljudima,zaista ne vidim.

Poz.

   Nisam pratio od početka ali Utuk na utuk, Utuk drugi i sve ostale vidim kao nekadašnje rasprave koje je Vuk vodio sa svojim protivnicima Jovanom Hadžićem, Joakimom Vujićem, Lukijanom Mušickim, Karlovačkim mitropolitom Stefanom Stratimirovićem i ostalima. Istine nema, svi smo u pravu i svako govori onako kako želi. Nekome se više sviđa maternji od književnog jezika, nekome opet obrnuto - estrada je široka i od volje je svakome da se izražava kako želi jer ćemo ga svakako razumeti.

   Poenta je u tome što smo se odavno odrekli slavenoserbskog jezika koji se danas retko gde može čuti nauštrb svakodnevnog poručenog Vukovog jezika namenjenog Austro-ugarskim vazalima. Bolno je i što je većini ovaj jezik lepši i prihvatljiviji iako je donet seobom izbeglica iz nekih drugih krajeva na prostore današnje Srbije. Sve to smo mogli pročitati i u Hazarskom rečniku gde je Pavić pisao o dobrodušnosti naroda koji svakome pomaže i svakoga prihvati dozvoljavajući mu da menja jezik i običaje svojih domaćina...

Карлу хвала на разумевању,жао ми је што остали нису разумели мој пост на исти начин као Карло!

Nema na čemu,jer je moja teza bila da se ne mogu mladi članovi optuživati ili otjerati olako.Mislim da treba čvršći dokaz za to,mada se u nekim slučajevima,ako je jasno,može i biti kratak a u nekim ne.Vas ne poznajem i jedino što bi se moglo uzeti što nas povezuje je to što se ovaj puta poklopilo to sa "ne sviđanjem" lokalizama korištenih u navedenim serijama.
Dakle ne treba te meni ništa zahvaljivati,jer da je moderator(ili onaj koji kontroliše topik)hteo mogao je "oduvati" i Vas i mene sa topika,bez obaveze da išta objašnjava.Dakle budite njemu zahvalni i vodite računa da mu nadalje ne parvite ni nenamjerne probleme.
Mladi članovi često i nepromišljeno zbog eksponiranja kod ulaska u društvo i nenamjerno greše pa vodite i o tome računa.Pošto je ovo van teme moram se vratiti na temu a ako budem uhvatio vremena možda ću Vam na PP napisati još nešta.

U samim postovima u vezi sa temom htio sam još nešta reći o "lokalizmima" i jeziku.Žena-naučnik u predhodnom videu je rekla nešta o ovome ali u vezi samih vrijanti između S/H odnosno H/S,ali ne i u okviru svakog jezika ponaosob.No analogijom se može zaključiti dosta toga.
Pa evo kako sam ja to zaključio:
Normalno da se naši jezici ili jezik,po nauci,nalaze u toj početnoj fazi razvoja.Ali kad se uspostave naučne osnove ne treba ih ignorisati ili što je još gore praviti namjerno razlike u kojima je osnova nacionalna mržnja.Treba baš i preko škole a i drugih sredstava nastojati da se ostane što duže baš na razumljivosti a ne obratno.
I sad za "lokalizme" u okviru jednog jezika-varijante.Pošto se gore razvila diskusija u vezi "sviđanja"što je oblast izvan naučnog jezika,mislim da kad se uspostave osnove jednog jezika ne treba koristiti ili što je još gore isticati "lokalizme",sem u umjetnosti.Sigurno da je to dug proces i treba i nekoliko generacija dok se ne prihvati jedinstvenost jezika.Ne može se čak niti govoriti o jednom jeziku,ako se ovo ne shvati,nego svatko tjera svoje.Ovdje je bitna i razumljivost.

 Imao sam jednog dobrog drugara,iz pitomačkih dana i kasnije kao starješina.On se vratio u rodno mjesto u penziji i živi tamo duže.Mjesto se zove Sedlare.Prije neku godinu sam uspostavio vezu sa njim i javila mi se valjda njegova kćerka.Ljudi ja nju ništa ne razumem,pa sam je malo i nekulturno zamolio,da mi da njega,prekidajući razgovor sa njom jer je ništa ne razumem i ako je ona očito imala još šta da mi kaže.
U umjetnosti je to dozvoljeno recimo  "Koštana"B.S.je za mene izuzetno lijepo djelo ali i tu ima djelova za koje se mora razmišljti značenje riječi iz konteksta,i čini mi se da je mnogo razumljivija varijanta nego predhodno navedena.

Daklje,"lokalizmi" i "varijacije" mogu i da stoje u umjetnosti,ali ako želite imati jedan jezik,razumljiv za većinu stanovništva kroz školu i na druge načine treba razvijati taj jedan jezik a lokalizme ostaviti umjetnicima i to pravim.

Poz.
 

Поента (фр. pointa): да смо се одрекли славеносербског језика науштрб Вуковог намењеног Аустро-угарским вазалима, и ако ми није сасвим непозната - чини ми се да је изречена на први мах. Славеносербски језик у својој суштини, тј. без руских и црквенословенских речи, и данас је у употреби, а у основи је књижевног језика у Србаља још од друге половине XVIII века. По својој гласовној, по лексичкој и синтаксичкој страни,  никада се није нарочито разликовао од свакидашњег разговорног језика, јер се и не ради о неком туђем језику. Али, исто тако није могао бити потпуно уједначен с народним, који се говорио на широком простору. Кад су се у Срба почели ројити планови о васкрснућу старе славе, требало их је најпре, тако раштркане под туђим господарима, ујединити, а то је било могуће једино ако се из славеносербства искорачи – у српство. И ту се заподенуо тук на утук око Ситница Језикословних, ј и ъ, и ко зна шта још ту није било, будући да је у то време владала права пометња не само у словном саставу графије већ и у правопису. Бечка цензура била је строга према Вуку и Даничићу, а наклоњена њиховим противницима.
На крају да додам још и то да је Аустроугарска настала 1867. године, дакле двадесет и више година  после Вукове измене правописа и језика. Затим, Вукови преци су досељеници из Дробњака у Црној Гори, а не избеглице. У празну и напуштену Србију, без домаћина, дошли су после аустријско-турског рата 1737/39. године, свакако без намере да добродушним Шумадинцима наметну свој (херцеговачки?) језик и обичаје.

   Vukovi preci se nisu naselili u Šumadiji već u zapadnoj Srbiji od Loznice do Valjeva, upravo u kraju koji danas slovi za jezički najpravilnije područje. Sličnost, odnosno istovetnost dijalekata Crne Gore i Hercegovine sa dijalektom zapadne Srbije je i danas evidentna dok dijalekta starosedelaca od pre seobe Vukovih predaka danas više nema jer je u potpunosti asimilizovan.

   Pojam masovne i na bilo koji način organizovane migracije većeg dela stanovništva sa jednog područja na drugo usled ekonomskih, ekoloških, ratnih, političkih ili iz bilo kakvih egzistencijalnih razloga se nekad nazivala seoba a danas izbeglištvo, kojeg smo nažalost i mi svedoci na ovim prostorima čak i danas. Zamislite kako bi izgledalo kada bi savremeni migranti sa Bliskog Istoka ili njihovi potomci za desetak godina počeli da menjaju i prilagođavaju sebi književni Srpski jezik (mada je ova paradigma vulgarna i potpuno neuporediva sa seobom Srba iz Hercegovine i Crne Gore)?

   Austro-ugarska ili dvojna monarhija jeste nastala 8. juna 1867. ali je to bio protokolarni čin kojim se izašlo u susret mađarskim (ugarskim) zahtevima za autonomijom nauštrb težnjama Italije i Rumunije. U svemu, pa i u viđenju balkanskog prostora ona je nastavljala Austrijsku politiku težnje za izlaskom na topla mora i aneksije teritorije preostale iza raspada Otomanske imperije. Ove težnje su se i potvrdile kasnije  u vidu aneksije BiH i započinjanjem I sv. rata napadom na Srbiju. O angažovanju Vuka Karadžića na pomenutom zadatku iznalaženja novog pisma i jezika za buduće podanike postoje istorijski dokumenti, a takođe o strogoći Austrije / Austro-ugarske svedoče i odlikovanja kojim ga je nagradio Bečki dvor, o čemu takođe postoje dokumenti.

   O nečemu što nam se dogodilo pre gotovo dva veka sada možemo samo da komentarišemo, izmeniti ne možemo ništa. Mali narodi imaju kratko i novcem izmenjljivo sećanje pa nam se zato i dešava ovo što nam se dešava generaciju za generacijom. Nikada se ne možemo odnositi prema drugim narodima onako kako to čine veliki narodi kao što je npr. Ruski. Koja god da je vrsta državnog uređenja u Rusiji oni nikada neće zaboraviti ni oprostiti Poljacima okupaciju Rusije i njeno mešanje u izbor ruskog vladara tokom Smutnih vremena na prelazu iz 17. u 18. vek kada je trećina stanovništva umrla od gladi. Tačno se zna zašto je Staljin podelio Poljsku sa Hitlerom na početku II sv. rata i potom streljao desetine hiljada poljskih oficira i podoficira u Katinskoj šumi, koji su se predali Crvenoj Armiji da bi se kasnije borili protiv Hitlera. Tokom Varšavske pobune 1944.poljski građani su podigli ustanak protiv Nemačkog okupatora pred nastupajućim Sovjetskim tenkovima koji su međutim, stali na prilazu Varšavi i čekali da nacisti u krvi uguše pomenuti ustanak da bi potom bez metka predali Rusima grad. I danas smo svedoci zaoštravanja odnosa između NATO-a i Rusije gde se Poljaci intenzivno naoružavaju usvajajući jedan od najvećih vojnih budžeta u Evropi jer jako dobro znaju kako će im Rusi zahvaliti za raspad SSSR-a i ulazak u NATO...

Da, zato jer se Poljaci i Litvanci mešali u 17 veku u Ruske poslove, znači OK je da onda rusi to vračaju i naplačuju.  :zid


Tko su Rusi, da odlučuju o Poljacima?
Sitnica kao to, da ima Poljska jedno od najjačih gospodarstva i da se uspela mimoiči sa krizom u 2008 i da zbog toga ima mogučnost i više ulagati u vojsku nije bitno.

Koliko ja pratim medije, Poljska i nema sredstva za naoružavanje već povoljne američke kreditne aranžmane i geografski položaj koji je zanimljiv daljem opkoljavanju zvaničnog neprijatelja i najveće pretnje po SAD ( ovo po slovima američkih zvaničnika). Nije problem što se Poljska naoružava ili će se nešto rasporediti tamo kao "donacija", niko im to ne može zabraniti a pogotovu im Rusija ne može uslovljavati.
Istočni sused samo upozorava na recipročnost i klasifikovanje Poljske kao primarnog cilja u slučaju da oni iskoriste neku od tih američkih prangija ili dozvole amerikancima da sa njihove teritorije upale šibicu.I Poljska mora da bude svesna i veoma odgovorna , na kraju krajeva videla žaba da se konji potkivaju pa i ona digla nogu...Ko je jači taj i tlači ..obično se tako završi a Poljska ima negativan skor za sada.

dalje ću samo o ćirilici...

Добар део некадашљег Београдског пашалука се више пута празнио и пунио након аустријско-турских ратова. Ијекавски говор се могао чути код појединих старијих људи у неким шумадијским селима пре 30-40 година, и то у породицама које су живеле на том подручју од двадесетих година XIX века. У сваком случају, Вуков српски језик је био разумљив становништву ослобођене Србије. Међутим, Вуков речник је обухватио само речи из говорног народног језика, којим је говорио неук свет. Већ код превода Новог Завета, Вук се нашао у проблему јер није могао да га преведе користећи фонд речи из његовог речника.

Зато сада средства информисања, посебно телевизија доприносе мешању говора, наречја и стварању "новог", са тзв. равним акцентом, са јачим примесама "јужњачког" дијалекта (барем у Србији). На простору СХБЦГ језика долази до преузимања речи (кроатизама или србизама, како где и како ко то назива). У свакидашњи говор већ су ушли разни страни изрази које већ практично сматрамо "својима" (на пример "мејл", ОК, "супер" и сл.). Неки кажу да се тако квари језик. Не, језик је жива ствар и тако ће бити док је људи.

Кад је већ тако, није згорег да се подсетимо зашто неконтролисан развој званичног језика, а не сленга, није увек добронамеран и користан. Англосрпски је неминовност али није књижњвни језик. Већи је проблем коришћење туђица јер је то модерно односно "ин".


Завештање језика


Речи Стефана Немање - оца Симеона, изговорене на самртној постељи, које је записао његов
намлађи син Растко - Свети Сава:


"Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где оџвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу."


https://www.youtube.com/watch?v=Ni189iEJ02w

језик јесте жива ствар, али негде се и претерује или је превише опуштено. рецимо, хрвати по мени претерују превођењем и што треба и што не треба. рецимо, сви одреда кажу рачунало. у срба је преовлађујућа енглеска реч компјутер, иако имамо своју - рачунар. ту су хрвати у праву. исто важи и за пошту (мејл). међутим, док цео свет користи грчку реч хеликоптер (добро, сем руса ;D) они користе врло рогобатну зракомлат. срби рецимо немају своју реч за лулу и дуван (турске тј арапске речи). јастук, јорган, душек... такође турске. прихваћене су као наше, и сад да ме неко пита да му преведем ово на српски појма не би имао. ајд за душек користи се и мадрац, мада није исто, а не знам ни чија је реч. наша није сигурно. тако да ту истеривати неку правду је... хм... ај да кажемо глупо.

са друге стране, неко, мислим моториста, поставио је логична питања које сви јужњаци постављају када бране свој језик. а то је да ли си с мушку или женску особу (кум/кума, милан/милана, јован/јована...). да ли седиш с пандури или с пандура у кафану "код лопова", или кад кажеш да неког чекаш код коња да ли их има један или више (јужњаци кажу код коња и код коњи).

дакле, свиђало се то коме или не, јужњачки језик је прецизнији.  ;D (успут, имам колегиницу из лознице, тако ме иритира њен "правилан" говор да редовно добијем напад беснила док каже шта има :zid :zid :zid)

Ух... То ”завештање” (http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/mmedic/mmedic-zavestanja_c.html) је књижевно дело које је написао Миле Медић пре двадесетак година, нема везе ни са Немањом ни са Св. Савом.

Енглески данас улази у српски језик на исти начин као што је некада улазио француски, немачки, турски, грчки... Данас пола Србије верује да је шифоњер (фр. Chiffonnier) традиционална српска реч за ормар (лат. Аrmarium). Да не говоримо о мердевинама (лествама), зејтину (уљу), шарафима (вијцима) итд.

   Naravno da strane reči svakodnevno ulaze u srpski jezik i kvare ga isto kao što poslenici stranih obaveštajnih službi ulaze u organe vlasti i uništavaju našu zemlju! Za sve gore navedene reči postoji i narodni izraz ali je mnogo ''gotivnije" kada beogradska prostitutka na Farmi svinja kaže fioka nego čekmeže, pederuša umesto torbica (mada sam ja u početku mislio da ova reč označava dominantnijeg partnera u homoseksualnoj vezi dve žene), selfi umesto autoportret i tome slično. U zemlji u kojoj je doneto nekoliko zakona o pravima LGBT i ti populacije, a nijedan o zaštiti srpskog jezika, pisma i tradicionalnih imena možete detetu dati ime Anakin (negativni lik iz serijala Ratovi zvezda) a lično poznajem čoveka koji je svojevremeno promenio svoje sopstveno ime u Soni. Probajte to da uradite sa svojim prezimenom u recimo Turskoj pa ćete videti kako ćete proći. O tome najbolje znaju sportisti koji su emigrirali i uzeli tursko državljanstvo zajedno sa novim promotivnim prezimenima. Primer Mirsada Jahovića sada Mirsada Turkčana...

Ни чекмеџе ни фиока нису српске речи, прва је дошла из турског, а друга из мађарског језика. Аутопортрет је француска реч, а торба турска. Педеруша је вулгаран израз, али означава веома специфичну врсту торбице: свака је педеруша торбица - али није свака торбица педеруша. Аутопортрет је уметничко дело, макар то била уметност у покушају. Назвати селфи аутопортретом је увреда за аутопортрет. Селфи је документаран, захваљујући дигиталној технологији брзо настаје и још брже се брише.

Велики број имена која данас користимо су страног порекла и у једном тренутку су била туђинска. да су наши преци били тако искључиви, никада у Србији не би било Стефана, Саве и Лазара. Ако су то светачка имена, шта ћемо за Александра - у Библији се помиње једино неки ковач који је као непријатељ хришћана намучио св. апостола Павла?  У чему је разлика између Анакина, Сандокана и Машинке?

Делим твоје згражавање над ”риалити” програмима. Међутим, не мислим да би Турска требала бити мерило за било шта.

   Turska mi je bila prva na pameti kao primer asimilacije prilikom prelaska u njihovo državljanstvo. Ne verujem da su desetine hiljada  Albanaca sa Kosova, koji su dobili pasoše Republike Srbije od potpisivanja Briselskog sporazuma moralo da promeni svoja prezimena, čak nisu morali da znaju da beknu ni reč na srpskom jeziku.

   Svetao primer je SPC gde ne možete prilikom krštenja detetu dati ime koje nije odobreno tj. ne nalazi se na spisku imena koji se može naći, između ostalog i u crkvenom kalendaru (tu postoje Mašinka,Traktorka i Petoljetka). Ne vidim zašto sličan spisak, proširen imenima drugih naroda i narodnosti koji žive u Srbiji ne bi postojao kod matičara. Doduše, u zakonu o ličnom imenu stoji da se ne može davati ime koje je uvredljivo, posprdno i može negativno uticati na dete kome se daje, ali to zavisi od volje matičara da li je neko ime podobno ili ne.

   Uostalom, kada smo jednom pristali da promenimo pismo i jezik zašto bi sada bilo čudno da ga neko drugi menja u naše ime...

S time da deca mogu da imaju svetovna i crkvena imena.

Сем крштеног имена (оно је и световно), може се детету дати и тзв. "Знамен". То је тзв. име пред Богом. Може бити различито од крштеног имена. Тако је моја блаженопочивша Мати крштена и по документима Надежда, а знамен јој је Звездана.

У књизи Црна Гора и Бока Которска Вук Ст. пише следеће: У већу славу овог последњег кнеза црногорског, нека је овдје споменуто и то, да су се у његово вријеме и под његовим именом штампале црквене књиге, које се броје међу најстарије списе ћирилскијем словима. На њима, истина, стоји да су штампане по заповијести зетског војводе Ђурђа Црнојевића године 1494 (7001); али се не каже ђе, већ се по предању у Црној Гори зна да је то било у згради коју је за то подигао Иван на ријеци Ободу.

[attachment=1]
Осмогласник, објављен 1494. године, прва је ћирилична штампана књига. Штампар и главни мајстор био је јеромонах Макарије. Чињеница да се књига појавила такорећи одмах после штампања прве књиге на свету, доказ је високог културног нивоа Срба онога доба.

   Ne čudi što je baš u Crnoj Gori štampana prva knjiga na ćirilici. Valjda im je bilo lakše da štampaju nego da prepisuju rukom primerak po primerak!

Писац првог српског буквара био је инок Сава, јеромонах у манастиру Дечани. Буквар је штампан 1597. године у штампарији 'Ђулијано Рампацети' у Млецима. Исте год. штампано је у Дубровнику друго издање. Буквар је писан српско-словенским језиком. Прво су саопштена слова, затим сугласници редом спојени са самогласницима, па онда имена појединих слова и на крају најважније молитве и датум и место штампања.

Векови и бурна времена бацила су буквар у заборав, па за њега није знао ни Вук Караџић. За једини сачувани примерак млетачког издања сазнало се сасвим случајно. 1893. године,  руски конзул у Скадру Иван Крилов поклонио га је новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу, а овај Народној библиотеци Србије. Љуба Стојадиновић је 1903.г., приређујући 'Каталог Народне библиотеке,' унео буквар инока Саве међу дела српске писмености.
Први српски буквар изгорео је у пожару Народне библиотеке, приликом немачког бомбардовања  Београда 6. априла 1941. године.

[attachment=1]
С бл(аго)с(ло)веніємь ігоумена Стефана єромонаха. Троуди се ω мьн'ши вь иноцех(ь) сава. Вь лѣто 7105 а ѿ рож(дь)[ств]а  Х(ристов)а 1597.  
М(ѣ)с(є)ца майа 25 д(ь)нь. оу Биєцієх(ь)
[Томо]у     Слава
Х(ристо)сь [Ва вѣкы] и кон'ць. Аминъ.
Зач(єло).

Да ли НБС преместити у неки од специјалних објеката? За сваки случај.

Влашка и Молдавија до 1856 г користеле Кирилица но послен тоа прифатија латиница со цел да покажат дека имаат латинско римско потекло, исто така  во 10 и 11 век  кралството   унгарија размислувало  да ја прифати кирлицата како свое писмо заради големото словенско населеније кое живее на таа територија тогаш и заради големото влијаније на византија но римскиот папа беше посилен и повлијателен.
И зошто вук краџик ја исфрли буквата ю(Ју)  й((е)иј)  я(ja) щ(шт)?

зато што су то двогласи. заправо нису двогласи него двословје, могу се написати са два слова. мене више мучи зашто је избацио ѕ.

На почетку је било 48 слова, односно гласова.

Српската кирилица нема Ѕ ? Како се пиши тогаш ѕид ?

Нема. А како се чита то слово "S"?

DZ

ДЗ ?

Има понегде као сугласник, али заиста нема слово за тај међуоблик.

Иначе, има седам самогласника, али су нам два некако "украли".

Зато сам и питао како се чита.

Двоглас ДЗ опстао је у Mакедонском, у Српском се изгубио, па је остало Зид, са З (Z).

U srpskom jeziku je do skoro zid bio duvar (turski).

Пример језика у ком постоји глас "дз" или бар тако звучи а пише се другачије је грчки.Наиме сигурно знате за грчку салату "тсатсики" и чита се као дзадзики...неки би упростили и рекли "зазики" али исправно је управо ово прво што сам написао. Или рецимо турцизам  "џаба", који има у грчком потпуно исто значење као код нас, и изговара се као "дзаба" јер Грци немају "џ". Они ово "дз" користе као замену за "Ђ" ..Ђани Версаће јако комично звучи на грчком ...Дзани Версазе  ;D . Иако у језику имају и глас "Ћ" и обично се може чути на Криту , мада то није правило. Рецимо на Криту има место Сфакиа ( Сфакја) , тако се и изговара правилно али Сфакијанци би рекли Сфаћа....

   Dvoglas DZ se itekako koristi u srpskom jeziku ali ne u ovom književnom ili zvaničnom već u dijalektima istočne i južne Srbije gde se stotinama godina sačuvao izvorni srpski jezik kojim se govorilo, između ostalog i na dvoru cara Dušana. Lep primer je pesma "Petlovi poje" koju je snimio pok. Staniša Stošić, a čuje se i u izvođenju Biljane Krstić u ekranizaciji Zone Zamfirove po romanu Stevana Sremca. U strofi : "Petlovi mori poje, Morava dzmni (ječi,odjekuje)" . Može se lepo čuti ovaj dvoglas koji samo približno zvuči kao kombinacija slova D i Z a u stvarnom govoru južnjačkih dijalekata najtačnija oznaka bi bila kao u makedonskom S.

Слажем се с тим, али треба напоменути да се то односи на одређено географско подручје. А не на комплетну област коју су настањивали Срби.

слово Ѕ је постојало у азбуци и "читало" се као ЅЈЕЛО. 'роми вук је пореклом ерцов, а код њих тог гласа нема. и није двоглас него глас, а ми га пишемо као двоглас јер је исти избацио Ѕ (као и полугласове који се још држе у јужној и источној србији). самим тим обесмишљена је идеја један глас једно слово. а колико је разлика између з и ѕ говори следећи пример: зазире = плаши се, чува се. заѕире = пажљиво гледа, буљи, "гледа у ситна цревца". ѕ је звучни парњак гласа ц, ја га користим активно и пишем као ѕ. на пример, у већини србије слово х се не јавља, а вук га је увео из свог старог краја и сад х може а ѕ не може.  :zid :zid :zid шио му га ђура >:(

Било је предлога да се и то ДЗ, то јест тај глас, убаци у азбуку "црногорског језика"...

Samo sam to čekao.U postu ispred (Re144),niste mogli izbjeći važnost i tamo nekog SREMCA. :laugh:
Taj je pisao i na "lalinskom"i o onim mrskim popovima,što je također ekranizovano.Nažalost i taj se divan skoro izgubio doseljavanjem ovih čiji je jezik najbolji i kao pojezija (zahvaljujući Vuku),sa viškom J,(jer bi se Jovan zvao ovan). :laugh:

Poz.

карло, ја не кажем да је сремац било шта погрешио што је забележио и лалински. наппротив. свађам се са колегиницама које предају српски да не "исправљају" децу која говоре дијалектом. а он је јако симпатичан и јако вредан. за разлику од "правилног" који је заправо вештачки.

Nisam ni ja mislio da ima tu nečeg lošeg.Pa i Sremac nije Sremac rodom. :laugh:

Sjetio sam se da je posle WWII kad se narod kulturno uzdzao po "naredbi".Pa je u nekom selu u Banatu dolazila pozorišna grupa.Onda je to oglašavao dobošar na ćošku svakog sokaka.I on je to za Sremca rekao malo i zbog "suprotstavljanja" sremcima a malo i zbog slabijeg obrazovanja,jer nije znao da Stevan S. nije Sremac.Pa imamo posle dobovanja i onog "daje se na znanje":

"Večeras će biti predstava Pop Ćira i Pop Špira od tamo nekog Sremca!". :laugh:

Inače i ja mislim da Vuk nije savršen a čak ponekad mislim da je bila greška promjena staroslovenske azbuke, jer imamo naroda koji je i danas koriste.Dakle ima i prednosti i nedostatke i sad nema nazad.
Što se tiče "divana" negde sam naveo da mislim da ekavica ima niz prednosti,od uštede na vremenu,papiru, itd.,ali se stvarno sve više danas potiskuje. :laugh:

Poz.

Језик једног народа је жив и представља одраз Бића. Стога је расправа о језику много дубља и шира од расправе о писму која је, без сумње, веома озбиљна материја.

Потпуно се слажем да Вук направио огромну штету.

Било је много штеточина, али никада као данас.

Г. 1896. о Ускрсу походио је краљ Александар Обреновић Свету Гору Атонску и нарочито манастир Хиландар, задужбину Немањину. Он, по обичају српских владалаца, богато обдари манастир, а захвални калуђери, краљу за уздарје, поклоне Мирослављево јеванђеље. Но захваљујући владици кијевском, Порфирију, један отргнути лист из књиге, некако се обрео у библиотеци у Санкт Петербургу.
Спутник сазнаје да после 170 год. Владимир Путин, председник Руске Федерације, намерава да страницу која недостаје врати Србији. Заузврат, Србија би вратила Русији икону Богородице Владимирске из 17. века, која се налази у Народном музеју у Београду.

[attachment=1]
Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик српско-словенске писмености из 12. века. Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку 'Памћење света' чиме је постао дeо 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.

Ономад у Б. случај ме нанесе покрај Школског музеја у Узун Мирковој. О Музеју, осим да је у оба св. рата опљачкан до најмање ситнице и да је недавно обележио 120 год. рада и постојања, нисам знао готово ништа. Без премишљања уђем да погледам збирку, јер ко зна да ли ће бити  друге прилике.
Књиге, документа, фотографије. Јава и сан се преплићу, машта и стварност се мешају и све изгледа заустављено, без појма о трајању и времену. Добрих сат времена разгледао сам поставку, и баш када сам хтео да кренем, љубазна спремачица ме понуди кафом. У дворишту, у хладовини борова, хвата ме будан сан у сазнању да је ипак нешто сачувано и препуштам се том сну…

[attachment=1]

Браво Јасон. Изванредан и језгровит опис. Људи (неки, обични) су још увек људи.

Крагујевац, година 1832.
Решење Суда Народа Србског

[attachment=1]

Ово је чувено писмо, о којем сам чуо још пре тридесетак година! Није чувено зато што сам ја чуо, него што је стварно чувено.

Пиши као што говориш...

Пиши као што говориш, и говори као што говориш. Зато се моја жена стално љути... "како се ви Срби то то поздрављате са пријатељем ... "где си, бре, п. ти мајчина, сто година те нисам вид`о". "Одговор: "Ех, `де си Ђорђе, стари лафе, изеш киту од жирафе". Да не помињемо да су Вука хтели разапети кад су у "Рјечнику" нашли и к. и п., и "глагол живота", и којекакве друге безобраштине.

вук, ма како га ја не подносио, је правио речник НАРОДНОГ говора, а народ говори како говори, јелте... :dosada према томе, вук је био у праву.

Еве што су се тада згражавали, као и ове што се данас згражавају на ове речи вероватно су на свет донеле роде ;). Или можда "безгрешним зачећем" 8)?

Села Кусадак и Селевац су у Ђаковој буни највише учествовала, позније притекла су к Књазу с представленијем, да им већ неколико година не има никаква изобиља, и да држе, да то отуд произилази, што иј сам Бог казни за безпутност, којом су се на Књаза дигла, кои је Сербију до данашњега стања благоденства довео; да Га зато моле, да им опрости кривицу њину, и да иј благослови. Књаз није ни часа почасио, већ је дао очитати им преко Г-на митрополита Мелентија, опроститељну молитву. (Новине Србске, 5. маја 1834.)
Поменуто блудодејаније догодило се г. 1832. дакле, пре него што је Књаз Селевчанима очитао молитву. Село је после Ђакове буне спаљено и опљачкано, многи људи су посечени, а Милош им је бунтовна намеренија опростио тек после десет година.
Амиџа (Сима Паштрмац) је био лични пријатељ и саветник Милошев, и познавајући нарав његову, гледао је да, као увек, све окрене на смех, тако да Милошева љутина прође са мање штете по кривца, тј., овога пута, по Ружицу и Марка. Због тога је Амиџа био веома цењен у народу. Осим њега, Књаза је могао да умилостиви једино још Стеван Стојановић (таст Живка Давидовића).

Много је већ расправљано о преписци Лукијана Мушицког са Вуком Караџићем. У тим расправама, заговорници  срБског правописног начела често помињу, да је поводом састављања Српског рјечника, Мушицки у једном писму Вуку (Новине Сербске 1813.), поручио:

'…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.'

Један цитат не говори много, али указује на неке чињенице о којима се може размишљати.

[attachment=1]

Срби, у првим временима после боја на Косову, ничим нарочитим нису подвукли нити забележили тај, не само за историју Срба и Турака, него и у светској историји важан догађај. Остао је скромно записан само у записима незнаних духовника и дијака по маргинама разних црквених књига, као онај који се до 6. априла 44. налазио у збирци старих рукописних књига у Народној Библиотеци под бројем 914. Наиме, на једном пергаментском апостолу, дијак Божидар, савременик боја на Косову, датирао је брзописом на унутрашњим корицама свој преписивачки рад, доводећи га у везу с тим значајним догађајем, а који преписан данашњом буквицом овако гласи:

+ писа Божидар сију књигу в дан благочастиваго кнеза Лазара кадно дође цар Јамурат на Ситницу и бише бо(ј) (месе)ца јуна 15 дан на Косову.

[attachment=1]

Самуилов натпис. То је надгробна плоча са натписом од 11 редова који је оштећен, али се цео текст може реконструисати. Назван је по Самуилу (980-1014), цару, који је подигао споменик својим родитељима и брату. Нађен је 1888. године у цркви у селу Свети Ђерман крај Малог Преспанског језера, на грчкој територији, а доцније однесен у Народни музеј у Софији. Натпис је писан уставним писмом и једини је старословенски споменик који је датиран - 6501., а то је 992. г.

[attachment=1]
(читање)
†въ имѧ ѡтьца и съина и с҃таго дѹха азъ самоип(л)ь рабъ б҃жи полагаѫ
памѧть ѡтьцѹ и матєри и братѹ на кръстѣхъ сихъ• имєна ѹсъпъшихъ
никола рабъ б҃жи ... ѣ давдъ написа ... въ лѣто отъ сътворєния мирѹ
ѕ҃•фа҃• инъдикта ѕ҃•”

(превод)
†У име оца и сина и светога духа. Ја, Самуил, роб Божји, полажем
спомен оцу и матери и брату на крсту овом. Имена упокојених:
Никола, роб Божји, ...е Давид. Написано ... у лето, од створења света
6501, индикта 6.

Плочата ја открија Грците во 1952 година на островот ахил за подоцна да му ја предадат на Бугарите. Е сега  имаа најдено и други плочи само се кријат зошто незнам и јас .Инаку во 10 век масовно е користена глаголицата  кирлицата почнува да се користи дури во 13 век, но еве од времето на самуил се пронајдуват вакви плочи .

Свашта занимљиво се нађе на овом нашем Форуму. Старословенски натпис, па још са "титлама" - то су она скраћења појединих честих речи, обично богослужбених. Као оно IC XC на пример. Или име Марија Богородица - Марија Теотокон, које се на иконама своди на четири слова.

На отоку Крку (Veglia) су поједини католички отшељници користили глагољицу до 19. века.

Документи од времето на Стефан Урош II Милутин каде тој се декларира за Македонски цар и владетел на србија , рашка , бугарија но како македонски цар документот е од 1299 година
БЛАГОЧЕСТВЕНИ  ХРИСТО ЉУБИВИЈЕ ЦАР СТЕФАН МАКЕДОНСКИ АФТОКРАТ РАШКЕ,  БУГАРСКЕ ....


[attachment=1]

Može koja reč više oko toga? Postoje i Brižinski spomenici

Црноризац  Храбар у расправи О писменима каже како су Словени пре покрштавања (дакле много пре Ћирила), бар за најважније потребе, писали латинским или грчким словима, па отуд и није необично што постоје старословенски латинични (Брижински) споменици.
Самуилов натпис је једини значајни старословенски споменик - натпис (има их свега шест) на коме је означена година, тј. који је датиран.  Година је обележена овако: ѕ҃ф҃а҃  - 6501. Тако су се рачунале године у Византији, па и код нас до XVIII века, откада означавамо године по тзв. новој ери. Византинци су рачунали време од стварања света, од којега је до Христовог рођења протекло 5508 година. 
Стари рукописи писани су великим словима (тзв. мајускуле или уницијали), а устав је геометријски правилно, калиграфско писмо, са доследно спроведеним обликом за свако слово, у употреби од 12. до краја 14. века.
Према материјалу на којем су писани, споменици се дела у две групе: рукописе и натписе. Рукописи су писани на пергаменту; на камену, писани су, управо клесани – натписи. За њихову идентификацију потребно је да се зна следеће: назив споменика на матичном и латинском језику (уколико се и такав назив налази у наслову издатог споменика), писмо, обим, садржина, локација време постанка, место и година издања.

Се работи за три плочи од период на македонскиот цар самуил (967г- 1018 г)  првата плоча се однесува како спомен во  чест на неговиот татко Никола и неговата мајка Рипсимија и неговиот брат Давид кој е убиен од власи номади. Втората плоча е од период на неговиот син Јован Владислав 1014 -1018 година  и трета е од градот  Воден денес Едеса во Грција.Но сите овие плочи според многу историчари се од  13 век од времето на Иван(Јован) асен 2 или оној влашко бугарски цар .Зошто така се смета бидејки до 13 век најчесто се користи Глаголица како писмена форма па некаде кон крајот на 12 век почнува да се користи некоја мешана форма на глаголица и кирилица дури некаде во 13 век почнува масовно да се употребува кирилицата како писмена форма.Интересно за овој Македонски Цар е тоа што тој прв стапил во контак со Русите и на русите му дава книги пишани на глаголица и на кирилица односно испрајка учители кој ја шират словенската писменост  во Русија но и зидарството односно градењето на цркви, мостови , и тврдни од тврд материјал.
Еве ја црквата каде е пронајдена плочата што јасон ја престави .

[attachment=1]

@JASON

Hvala na dodatnom pojašnjenju.

споредбата според некој е од 11 век според други од 12 век додека според други се работи за бугарски фалисификат од 19 век со цел да покажат бугарски  историски карактер на Македонија

https://mk.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BF%D0%B8%D1%81

Jason црнорез храбра споменува дека Словените пред да користат  букви  биле  рецкарски народи или користеле рецки и црти како писмо.

[attachment=1]
Прѣждє оубѡ словѣнє нє имѣхѫ книгъ, нѫ чрътами и рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ, погани сѫщє. кръстившє жє ся, римъсками и гръчьскыми писмєны нѫждаахѫ ся (писати) словѣнску рѣчь бєз оустроєниа ... ащє ли въпросиши словѣнскыя букаря глаголя кто вы писмєна створилъ єсть или книгы прѣложилъ, то вьси вѣдять. и отвѣщавшє рєкѫть. святыи костантинъ философъ, нарицаємыи кирълъ. тъ намь писмєна створи и книгы прѣложи. и мєѳодиє братъ єго.

– Чръноризьць Храбръ, О писмєньхъ


(превод)
Пређе Словени не имаху књига, него по цртама и резама читаху и гатаху, будући погани. Крстивши се, римским и грчким писменима мучаху се писати словенску реч без правила... Ако ли упиташ словенске писмене људе, говорећи : Ко вам је писмена учинио и књиге превео? – то сви знају, и одговоривши, рећи ће: Свети Константин филозоф, названи Ћирил, тај нам писмена начини и књигњ преведе, и Методије, брат његов...
 
Црноризац Храбар, Слово о писменима

Темнићки натпис. Један од најстаријих ћириличких натписа и споменика старословенске писмености на Балканском полуострву. Одликује се лепотом уклесаних слова уставне ћирилице. Натпис није датиран, али није млађи од XI века. Пронађен је 1910. године у Темнићу, у селу Доњи Катун (код Варварина), а данас је део археолошке збирке Народног музеја у Београду. Сам натпис представља епиграф, попут Хумске плоче из истог доба, уклесан на каменој плочи димензија 19.5 x 19.5 x 5 cm. На њему се налазе имена десеторице, од четрдесет, севастијских мученика: Ксантије, Сисиније, Леонтије, Мелитон, Севериан, Филоктимон, Ангије, Ираклије, Екдикт, Кирион и молба: молите Бога за нас!... а појављује се и облик акузатива једнине именице Бог (бога уместо богь), карактеристичан за српску редакцију старословенског језика.
Издао га је Љубомир Стојановић у I књизи Јужнословенскога филолога, Београд 1913. г.

[attachment=1]

Бројеви

У старој ћириличкој писмености нема посебних знакова – цифара за обележавање бројне вредности. Такву службу врше азбучна слова, али и знаци који немају гласовне вредности, тј. нису слова него само цифре. То је пре свега знак за број 90, звани копа, који својим обликом потсећа на слово ч. Првовитно је и слово s у ћирилици имало само бројну вредност (6), а и слова ξ (60) и Ψ (700). Трећи знак само са бројном вредношћу (900) не налази се ни у најстаријим ћирилским споменицима и замењен је словом ѧ или доцније по угледу на глагољицу словом ц.

Бројна вредност слова зависи од његовог места у азбучном реду тако да се прво слово означава 1, друго – 2 и тако редом до девет слова. То је прва енада (тј. низ од девет знакова) која садржи јединице. У другој енади су десетице а у трећој – стотине. Хиљаде се означавају посебним знаком који се додавао са леве стране слова: ҂ ҃а= 1000,  ҂ ҃в=2000 итд.
Слово односно слова са бројним функцијом означавају се надредним титлом  ( ҃ ) и по једном тачком спреда и позади у средини реда (тачке се могу и изоставити).
Бројеви од 11 до 19 су синтагме. Добијаjу се додавањем жељеног броја на број десет (нпр. два на десет - 12) и означавају се следећим словима, са одговарајућим титлом изнад: ҃в ҃ї = 12. Од 21 и даље прво су се писале десетице  ҃к ҃а = 21, па тако и стотине  ҃р ҃к ҃а = 121, и наравно хиљаде: ҂ ҃а ҃р ҃к ҃а = 1121.

[attachment=1]
Преглед бројне вредности слова у ћирилској азбуци

Сербске Летописи основао је Ђорђе Магарашевић, професор у Новосадској Гимназији. Часопис је 1. маја 1824. (за год. 1825.) издао новосадски књижар (штампано у Будиму) Константин Каулиција.
У Предсловију излаже Магарашевић намеру и задатак Летописа:
'Све што се год Славенског народа од Адријатског до Леденог, и од Балтичког до Црног Мора вообшче, а особито што са нас Србаља тиче и то у књижевном призренију, све је то предмет Сербске Летописи, а њен карактер нека буде: никог не увредити, но свима што више ползе принети. Да је обширност њена велика и полученије цјели многотрудно и тежко, то признајем; но зато исто помоћи тражим; соучестенија иштем: јер шта неће једносложна ревност и међусобна љубав учинити?'

[attachment=1]
Једносложне ревности и међусобне љубави међутим није било довољно, јер после треће књиге Магарашевић јавља, да због недостатка трошка четврту књигу не може издати, и да су му претходна издања причинила 'много беде'.

http://kremlin.rs/%D0%B3%D0%B4%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%9B%D0%B8%D1%80%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE/

могу бугари да се трућкају колко оће, ћирилица и јес настала у македонији. то што они својатају македонију је политичко питање. одакле су родом ћирило и методије? из солуна? којој покрајини у грчкој припада солун? ај здраво братко...

Toчно така тие до изјавата на путин тврдеја дека кирилицата ја создал симеон во плиска што е лага но лагите кратки му се нозете еве најновото што го изјавија

http://bulgarinut57.blogspot.mk/2013/09/blog-post.html

У та давна времена тешко да је постојала јасна подела на Србе, Македонце и Бугаре као посебне словенске етносе, нити је постојала јасна идеја народносне свести. Постојало је само јасно одређено "словенско" становништво. У то време су Бугари тек стигли на Балкан под Аспарухом, Крумом, или ким већ, а са далеког Поволожја - из Волшке Булгарије.  Бугари су били мали, црни и често косооки, дакле упадљиво различити од Словена. Међутим, бугарски, несловенски елемент се релативно брзо утопио у бројније словенско становништво. Ћирилица је дакле пре свега словенско писмо, и то је једино тачно одређење. Сви даљи закључци подлежу расправи и сумњи у мањој или већој мери. Ово тим пре, што је у то време чак још увек постојао неиздиференцирани општи, заједнички "прасловенски" језик, па су се Словени из околине Солуна  сасвим добро разумели и са Словенима далеког Севера.  Са "руском школом" се по овим питањима углавном не слажем.

А какве везе имају Константин (Κωνσταντίνος -Κύριλλος-Кирилъ) философ ...познатији као Свети Ћирило и његов брат Методије, са данашњом Македонијом (бивша југословенска република ). Рођени су граду Салоники ( тур. Солун) који је у то доба био Византија а данас Грчка и нису Словени/ Славени/Славјани... Салоники је град у грчкој покрајини Македонија.

Можда они чак и нису Словени, али су направили писмо за Словене, што је било потребно Византији у политичке сврхе њихове контроле.

Нема спора о томе, али никакве везе нема да се Македонија ( бивша југословенска република) спомиње у било ком контексту као постојбина Кирила и Методија.А Бугари дувају у своју тикву....

Svako duva u svoju tikvu kako mu i za šta odgovara.

Сте слушанале за Брегалничката мисија на методија и кирил е таа везата со Македонија. Додека Климент дејстува во Областа Девол и Кутмичевица кој се наогат на територијата на Западна Македонија .Солун во сите стари документи се споменува како Македонски град , грци во 9 век не постојат како термин тие се појуват како термин во 16 век особено во 19 век во Западна Европа. Правилното име на Византија е РОМЕЈСКО ЦАРСТВО ИЛИ РИМСКО Царство во наш превод .

рекао бих ипак да Солун није македонски град, али је највећи град Македоније као географског простора који обухвата Вардарску, Пиринску и Егејску Македонију. данашња Р. Македонија обухвата скоро само Вардарску Македонију, јер не знам тачно како иде граница са јужном - Егејском Македонијом, по државној граници са Грчком, или другачије. Напомињем да ми је познат изгон Македонаца из Егејске Македоније после слома генерала Маркоса. Реч је о око 150.000 људи.

Ако будемо ишли у крвна зрнца тог доба, дискусија нас неће нигде довести. Само ми немој рећи да Хелени нису постојали пре доба о ком ти говориш! Шта су Грци ако нису Хелени? Немој мислити да причам произвољно,али тема је ћирилица....из тог разлога не бих даље.....

Повеке се протерани  околу 280 илајди луге во грагансакта војна но имаа  прогони од  периодот од 1913 до 1940 година .Никејската спогодба мегу грција и бугарија каде 80 илјади македонци се протерани од Источните дел на Егејска Македонија и се населени во Пловдив односно најголем дел од македонското населенијето од серез, кавала, драма  .Само во 20 тите години од 20 век од егејскиот дел на македонија се протерани голем број македонци во САД во Канада во Австралија но и во Вардарскиот дел на македонија тогаш по СХС.Не треба да се заборави дека грците во 1922 година во егејска македонија населија околу 618 илјади маџири наводно ги сметат за грци од Мала Азија од друга страна од егејска македонија  се иселени 330 илјади турци од кој 33 илјади македонци со исламска вера .Освен тоа Солун  е еверјски град ама не бил грчки до 1943 година имамте над 80 илјади еврии кој се мнозинство во Солун по 1944 година веке почнувата да се населуват Грци проверете ке видите . По падот на Углеша и Волкашин турците направиле пустош низ солунската област но и во самиот град солун по падот во 1395 година .Инаку мојата фамилија потекнува од мочуришта каде вардар се влева во егејското море но бидејки биле ајдути  овие турците ги иселиле на ниџе планина или с пожарско. Си имало таму словенски елементи во Солунското поле. А за хелените тие македонците ги нарекувале варавари или правилно барбарос  што значи не грци луге кој не зборуват  хеленски туку брчат кога зборуват , во хрониките на св димитрја солун е населен со македонци што прави стрикно оделување од хелените или ромите .И оваа е многу интересно кај македонците во егејскиот дел  греци значи дојденец .И на све оваа би додал дека словенското племе Езерци се населува во пелопонез  во 6 век и станале мнозинство во тие краеви до 19 век , само за пример на полски за   полуостров се вика пелопонез .

Pobogu Goce, koristi malo interpunkciju.

Знак @, упркос чињеници да га поистовећујемо са интернетом и модерним технологијама, заправо је старији и од прве штампарије. На слици видимо бугарски препис Манасијеве хронике, старословенског списа из 1345. године. Наизглед, рекло би се да је у питању обичан средњовековни спис на ћирилици, међутим, на крају текста се може уочити знак који никако не бисмо очекивали у 14. веку. Да ствар буде занимљивија, употребљен је на крају молитве уместо слова а, тако да се иста завршава са - @мин. У наредним вековима @ добија различита значења, најчешће представљајући ознаку за разне мерне јединице, да би му коначно, отац е-маила, Реј Томлинсон 1971. године дао његово савремено значење.


[attachment=1]

Да, вуче корен из грчког слова "алфа", што се види на оном ћириличком тексту...

Ja sam se prvi put upoznao sa ovim znakom pre oko 40 godina, kada sam nabavio Priručnik "Ships of Royal Navy and Commonwealth navies". Znak je korišćen umesto "at", konkretno, - pri nekom broju (obrtaja, pri deplasmanu, i sl.). Danas se zvanično i koristi kao "at", tj, "na el. adresi provajdera..."

У бугарском тексту се ради о стилизацији слова А да би се курзивом написало амин. Не треба га доводити у везу са @ које се користило у трговини или као ознака за јединицу мере, мада је на крају крајева и то уствари стилизација. Комерцијално А, као се @ звало пре имејла, је стилизација која је за циљ имала да направи посебан знак, попут знака за долар или фунту.

У основи би се могло рећи да је то у домену калиграфије, а први (пронађени) сачувани документ показује да је идеја за такво украшавање и наглашавање , постојала у средњем веку. Nеко je касније  и не знајући да тако нешто већ постоји, поново стилизовао мало слово алфа ,али у друге сврхе. Јер као што се види "@" као знак ,у корену има прво слово грчког алфабета.

Пишу о томе и на wiki (https://en.wikipedia.org/wiki/At_sign)

Управо тако, али треба имати на уму да је ћирилично А уствари грчка алфа. Не бих се изненадио да се у ћириличном курзиву А писало као и алфа.

Ne, citalo se kao Az, odatle dolazi i ono AzBuka (Az, Buki, Vedi, Glagolji ..... )

A ono "@" danas u informaticnom svetu (a bogami i u anglosaksonskom recniku) se cita kao "at", odnosno u nasem prevodu kao "nad, iznad, uz", nesto slicno kao i onaj znak "&" sto u anglosaksonskom svetu oznacava kraticu za "and", sto bi kod nas u prevodu doslo "ili".

Oваа е текст напишан од таткото на Горгија Кастриот  Иван Кастриот или Јон по стар начин кој бил во брак со керката на Волкашин  Воислава и со тоа Кастриот е внук на Марко Крале еве го оригиналниот текст напишан со модерна македонска кирилица овој текст е од 1426 година и се чува еден дел во Св Гора а другиот дел беше во Бигорскиот манастари од таму е однесен во Скопје .Инаку за време на пожарот на манситирот во 2009 година изгореја доста голем број документи пишан на кирилица од семејството на кастриот и нека докажат албанците како кастирот пишеле на кирилица и на старо словенски или на  македонски јазик


 Од повелбата на Иван Кастриот до Хилендарскиот манастир од 1426 година:

      " По неизреченом милосрдију владика моего ас грешен и недостоен, не смеју нарешти се раб  Христа Боега моего, Иван Кастриот и со синови моими Станишом и Репошем и Константином и Гергием... приложисмо Светом манастиру великом Пречистои владичице Лаври Хилендарские и приложих село Радостуше и с црквом Св. Пречистом Богородицом, таже в том селе Радостуше и с селом Требиштем..."
 По неизреченом милосрдију владика моего ас грешен и недостоен, не смеју нарешти се раб Христа Боега моего, Иван Кастриот и со синови моими Станишом и Репошем и Константином и Гергием... приложисмо Светом манастиру великом Пречистои владичице Лаври Хилендарские и приложих село Радостуше и с црквом Св. Пречистом Богородицом, таже в том селе Радостуше и с селом Требиштем.

Въ Христа Бога Блговернии Крал Влъкашъ

[attachment=1]

Од колевке па до гроба…

Причао ми је уважени члан 'Палубе', пок. Ћ. (старији чланови знају о коме говорим), да је већ првог дана у школи, штрпкајући помало, појео читаво сунђерче, па је прво полугође брисао таблицу рукавом. Спомињем то као увод у причу како су некада изгледале школе, знајући, да се мој пријатељ не би наљутио због нечувања 'тајне'. Напротив.

У то време није се славио Савиндан, али је школа још увек била права школа. Звала се: основна, гимназија и средња – већ према струци.
За сваки почетак школске године патос у учионицама је премазивам олајем а зидови и плафони су кречени.
Почетак и крај школског часа, звоном је најављивао школски послужитељ.
Свако одељење имало је свога ђака-редара, и сваки ученик је био редар, редоследом по презимену – онако како се води у Дневнику.
Ђаци-прваци исписивали су прва слова писаљком на таблицама и брисали их сунђером привезаним канапом на њен дрвени оквир. Рачунало се (до 20) помоћу дрвца направљених од базге, врбе или неког другог дрвета.
Била је ту и магарећа клупа и прут-шиба као обавезан педагошки реквизит. Недолично понашање за време часа кажњавало се и одстрањивањем виновника са часа након чега се следиле, предвиђене санкције.
Прве цигарете кришом су се пушиле у школском веце-у. Биле су то плава Зета, зелена Морава – без филтера, а оне, као и неке друге, могле су да се купе на комад.
Школске клупе биле су исписане и изрезане именима и надимцима свих оних који су у њима седели кроз генерације и године.
У нижим разредима за дечаке било је обавезно шишање а девојчице су углавном носиле мушку фризуру у којој је декор била укосница, шнала или машна. Дугу косу девојчице су морале да плету у кике. Све су биле једнобразно обучене, у једноставне црно-тегет ђачке кецеље.
Тек у вишим разредима гимназије, мушкарци су смели да се замомче а девојчице – сада девојке, усуђивале су се да на кецељи око врата ставе белу – чипкасту крагну или вежу свилену мараму (тако да се један њен део лепршао на ветру који се истовремено поигравао праменом њихове косе – док су, као, негде журиле носећи у руци књигу –  којој се обавезно видео наслов).

/наставиће се, само да се мало присетим/

Е, свака част. Ово си баш лепо написао. :klap

У свеске сваштаре уписивале су се прибелешке из свих предмета, водио лични дневник и још све остало: први стихови и прве приче, прве љубавне поруке симпатијама из нижих разреда, за девојчице – из виших, и цепали листови да се направе авиони, који ће се бацати с прозора учионица за време одмора или правити грудвице којим ће се гађати друг из другог реда, или за игру 'потапање бродова'.
Писмени задаци били су скоро мали ритуал. Реквизити су били свеска-вежбанка, мастионица и перница с перцетом. Капи од мастила на свесци, звале су се 'крмаче'. Тако је све било док се нису појавиле хемијске оловке и укинут предмет Лепо писање.
Домаћи задаци имали су велики утицај на стварање радне навике, мада су били много преписивани, поготову они из математике.
Уџбенике смо наслеђивали од претходних генерација. Звали смо их купусарама, и да би нам послужили лепили их гумарабиком, како се тада звао лепак, и увијали у новинску хартију.
Стрипови су били омиљена литература. Читали смо их  кришом на часовима, испод клупа, и позајмљивали једни другима.
На почетку и на крају школске године организовани су излети у оближња излетишта.
Преко целе школске године родитељи су контролисали успех своје деце и о проблемима и како их решити договарали се са учитељем/учитељицом односно разредним старешином на родитељским састанцима.
На крају школске године обавезно се уписивало у споменаре. Свако свакоме. И фотографисало се…

(На прославама годишњице матуре, како године пролазе, скоро да се нећемо препознавати на тим фотографијама и са чуђењем ћемо се питати: да ли смо то били ми? И смејаћемо се томе, несвесно прикривајући тугу.)

/наставиће се, а можете и Ви нешто приложити/

Hvala Jasone, hvala mnogo.

Ходник и просторије школе украшавале су пароле: ČOVJEK JE NAŠE NAJVEĆE BOGATSTVO! и ČUVAJMO BRATSTVO I JEDINSTVO KAO ZJENICU OKA SVOGA!
Филмове: Славица, онда – Барба Жване, Мајор Баук, Живјеће овај народ, Симо Шолаја и друге, гледали смо заједнички, разуме се, бесплатно.
Узор нам је био Павле Корчагин, и веровали смо да смо баш ми одабрани, ми, којима припада част и епитет бесмртне младости, за које ништа није било немогуће. Васпитавани смо да нам ништа много не треба. Требало је да будемо издржљиви и да као такви, челичећи се, постанемо 'људи новог кова', изграђујући Земљу и себе.
Лаже свако онај који каже да то тада није било лепо. Деци је свако време лепо. А ми смо тада били деца. Одатле до вечности, то су (биле) најлепше године нашег живота.

/наставиће се/

Апсолутно тачно!

Го ставам во оваа тема бидејки сакам да прашам дали косовскиот српски дијалект е сличен на македонскиот јазик ?

https://www.youtube.com/watch?v=tecQs5ria0c

Сам македонски језик има неколико наречја - дијалеката. Неки су сличнији српском, нарочито врањанском говору, а неки имају веће разлике. Као књижевни стандардни говор изабран је онај који се од српског више разликује. Избор македонских језикословаца је вероватно био и политички условљен, али не бих се удубљивао у то.

Поједини косовски говори имају приличне сличности са македонским говорима ближим Косову. Македонски језик јесте посебан језик, али ја се увек трудим да га разумем ако контактирам са Македонцима и у тим приликама некад прилагођавам и свој говор, мада данас ретко срећем Македонце.

Крсте петков мисирков кон почеток на 20 век или 1903 година во неговата книга бара во иднина кога ке се формира македонска држава а со тоа и книжевен јазик да се земи македонскиот дијалект  од централна македонија или од линија велес- прилеп- битола  како најчиста форма на јазикот. Инаку  кумановскиот говор е најсличен со српскиот говор од јужна србија барем до ниш  . Кој знај можи Вук Караџич  ако го земел јужниот српски говор за книжевен јазик можеби тогаш српскиот јазик ке беше поразличен од хрватскиот и со јазикот на босанските срби  но во тој случај ке беше  по сличен со бугарскиот и македонскиот јазик  .
Тетовскиот говор кое е спрема косово е многу по сличен со прилепскиот говор а имаат прилично разлика во територија .Инаку сакам тука да спомна за јазикот на Помаците тие се инаку спрема бугарите се бугари со муслиманска вера за нас македонците  македонци муслимани но во основа се словени кој живејат на територијата на тракија било во бугарија , грција или турција и по говорот целосно делат од бугарските говори и нивниот јазик е доста сличен со говорите од западна македонија .Поената ми е дека ако имало и кај нив свест за некоја си тракиска држава да формират во 19 век макар и да била муслиманска република тогаш ке имаше уште еден словенски книжевен јазик на балканот или тракиско родопоски јазик но тоа не се случи. И уште прашање  дали е   лесно вие србите па и хрватите да разбирате македонски оти   нас македонците ние не е  ништо тешко да разбериме србин или хрват а до друга страна потешко помладите генераци не разбират кога зборуваме.  Додека нас  мк  млаце имаме мака со бугарскиот јазик но пак ги разбираме.

гоце, мени је македонски потпуно разумљив, толико да ми је сасвим свеједно да ли говориш српски или македонски (па и бугарски, иако он има доста разлике). као клинац сам га чак и говорио. но ја нисам меродаван, јер сам годинама као дете летовао на дојранском језеру, а касније сам имао и девојке македонке (скопље и охрид). нама нишлијама македонски је генерално јако близак и не знам да је било ко имао проблем са разумевањем. међутим, кад беше она журка код вас око тетова, беше један другар код мене, родом из мостара. ја пратио неке македонске вести, он слуша и каже, а бе шта ти је ово? ништа не разумем.

са друге стране, словеначки ми је јако тежак, а далматинце разумем таман колико и финце ;D

Словенечкиот јазик и бугарскит јазик можи ни се далечни бидејки многу ретко имаме контак со тие јазици инаку еве на national geografic имаа реклами на словенски и лесно можат да се разберат што сака да кажат нормално ако не зборуват брзо .На пример да одиш во Струмица во Македонија тие зборуват многу брзо и на акцент и ништо нема да можиш да ги разбереш  исто и со бугарите брзо зборуват и ја губиш поената што сака да ти кажи.
Инаку од другите словенски јазици доста слични на македонскиот е чешкиот јазик а словачкиот јазик кога бев во словачка ми беше скоро сличен па и ист како српско хрватскиот  имаат и тие некој зборови  како на пример за здраво викат АХОЈ ама пак се разбират горе долу ако зборуват полека .
оваа песна ја најдов од некоја група од санџак оваа е јазикот што се говори таму или групата е од гора од шар планина ?

http://www.youtube.com/watch?v=G86FRSdV7bk

сад си ме нашо у још једном парадоксу. словеначки ми је јако тежак а ту је, комшијски, док су ми словачки и чешки прилично блиски и разумљиви (овде у банату има и једних и других доста и комотно их пратим кад причају са чесима и словацима из матице). са бугарима немам неки сталан контакт, нити сам га икад имао, али кад повремено јесам говорили смо они бугарски а ја српски и никад никакав проблем око споразумевања није био.

Slovenački, makedonski i bugarski razumem dok ne krenu da brzaju i govore svojim slengom. Češki i slovački mogu donekle da razumem tako da skapiram o čemu se radi, a poljski ič ne razumem.

ни ја не разумем пољски а ни украјински.

Govori srpski da te ceo svet razume?

autorka: golubica.bg

Da li vas je ikada zanimalo koliko dobro razumete druge slovenske jezike? Većina nas ima neko iskustvo sa ruskim, češkim, poljskim ili barem jezicima bivše nam države, ali za divno čudo, i dalje ne postoje konkretne brojke. Sve informacije svode se na subjektivne procene, anegdote i narodne mudrosti 'govori srpski da te ceo svet razume' tipa. :-)
A zašto je uopšte i bitno to znati? Ukoliko su jezici dovoljno srodni moguće je komunicirati tako što se osoba A obraća na svom maternjem jeziku, na primer srpskom, osobi B, čiji je maternji jezik bugarski, a osoba B joj odgovara na bugarskom. Ovo se naziva još i receptivni multilingvalizam (receptive multilingualism). Dakle, uz malo vežbe, nema potrebe za klasičnim učenjem drugog jezika, dovoljno je samo ga razumeti i odgovarati na svom maternjem. Druga prednost ovakvog načina komunikacije je što se većina ljudi oseća sigurnije i prijatnije dok govore na maternjem jeziku, a u receptivnom multilingvalizmu oba sagovornika imaju tu mogućnost. Saradnici iz pograničnih oblasti Nemačke i Holandije to odavno znaju, pa često koriste svoj maternji jezik u poslovnim pregovorima, a evropska titula u ovom načinu komunikacije ide Skandinaviji, gde Šveđani, Danci i Norvežani najčešće govore jedni s drugima na svojim maternjim jezicima (iako se Šveđani često žale na danski grleni izgovor i gutanje mnogih glasova).
Naravno, i mi Sloveni konje za trku imamo: Česi i Slovaci govore svoje maternje jezike jedni sa drugima, ali posledice smanjenog kontakta se već osećaju: najmlađim Česima je danas daleko teže da razumeju slovački nego generaciji njihovih roditelja. Ipak, ovaj trend ublažava ništa drugo do televizija. Možda će i kod nas stvari ići u tom smeru, pošto na primer u emisiji X Factor Adria jedna od voditeljki i neki takmičari i govore makedonski, iako je sada njihov govor najčešće titlovan, a sudije se žale da ih ne razumeju.
Naravno, u početku ovakav način komunikacije jeste težak, ali kada se zapamte najčešće razlike u izgovoru i vokabularu, postaje daleko lakše. Ipak, nekad vas ni to neće spasiti od zabavnih nesporazuma: mislila sam da mi je sve jasno kad sam između ostalog naučila da je srpski glas G u češkom i slovačkom često H (npr. glava = hlava), ali sam ipak ostala u čudu jednom prilikom kada mi je Čehinja rekla da će neki sastanak trajati hodinu (hodina je na češkom sat vremena)! S druge strane i na engleskom mi se desilo da dodje do nesporazuma jer 'half seven' znači različite stvari u Britaniji i van nje. Kad bolje razmislim, možda je to moj problem sa vremenom u globalu, bez obzira na jezik. :-)
Da li ste i sami pokušali da komunicirate na srpskom sa govornicima drugih slovenskih jezika? Ili su se možda oni vama obraćali na svom maternjem jeziku? Ako imate koju dobru anegdotu, napišite u komentarima. A ukoliko vas zanima koliko razumete češki, poljski, slovački, bugarski ili slovenački, kliknite ovde  i saznajte! MICRELA (Mutual Intelligibility of Closely Related Languages) je aplikacija koja se koristi za merenje međusobne razumljivosti srodnih jezika, ali i stavova prema različitim jezicima (koji slovenski jezik važi za najlepši, a koji za najružniji). Da bi MICRELA projekat uspeo, potrebno je po nekoliko hiljada govornika kojima je maternji jezik 'naški' (posebno varijetet koji se govori u Hrvatskoj), slovenački, češki, slovački, poljski i bugarski. Stoga, ako imate desetak minuta, igrajte se, saznajte nešto novo o sebi i ne zaboravite da podelite link (a ako ste hrabri i rezultat) sa prijateljima!

http://blog.b92.rs/text/23243/Govori-srpski-da-te-ceo-svet-razume/

пре неких 20 година дође у ниш нека група странаца, нека хришћанска секта (заборавио сам која тачно а није ни битно). елем, становали су близу мене, и ја се једном одлучим да одем код њих. био ту један мериканац, неколико мађара и мађарица, два ирца, две белгијанке и још неки којих се и несећам, право речено. углавном, упознајем се ја са онима које до тад нисам видео, и један од њих се представи на енглеском, марио из бугарске, софија. док је до тад комуникација била на енглеском, чим је братко реко ко је и одакле, исте секунде је следило, "братко, говори по блгарски да те разбирам" ;D лик се наравно насмејао и окренуо на бугарском. ко што рекох, свеједно ми је да ли неко говори српски, бугарски или македонски, али странци су приметили да говоримо различите језике а без проблема се разумемо. и питали су, наравно, како је то могуће. објаснили смо им да иако њима звучи различито, разлике су толико мале да се ми из граничних подручја и не тргнемо кад неко проговори "другим" језиком. (на бугарском тргвам, значи крећем, полазим). пазите само да не користите реч свира или свирка, јер има врло незгодно значење у сленгу (употреба мушке "фруле" ;D)

Моја генерација, и не само моја, имала је част да јој професори буду… читава једна плејада руских 'белогардејаца': Марија Платонова, Марија Ђаченко, Вера Зарубина, Евгенија Шалајев, Јулијус Јагода, Валентин Кочержевски, Василије Пејхељ, Василије Качурин, Валентин Лаудански, Петар Ус, Хелена Липовшченко, Људмила Бутаковска, Константин Сотников, Кузман Супрунов, Александар Шчеглов, Павле Чернов, Петар Устенко, Василије Сињеншчиков, Николај Марковски. Том руском тиму припада и моја учитељица Јелена (удата Шитић), из Харкова.
(Нека се свако сети своје учитељице или учитеља. Они су нас научили да читамо и пишемо. 'Девојчицама' ће то бити лакше: у првим играма, свака је желела да баш она, кад порасте, буде учитељица.)

Шездесетих година, бивши основци и гимназијалци, као студенти односно студенткиње, кад год су могли, за семестралне распусте обавезно, долазили су у П. – да се покажу нама средњошколцима. Мушкарци су ишли 'а ла београдски' – фрајерски, трудећи се да оставе утисак – причали су своје невероватне догађаје 'на београдски' – ударајући у бандере и шутирајући конзерве. Носили су тада ретки џинс и организовали кермесе и студенске забаве, на којима су рецитовали Лоркину 'Неверну жену'. Студенткиње су манифестовале велеградску еманципованост. Гардероба, обућа и фризуре још увек су им биле скромне – као и оне, мада их је малчице измотавања и кокетирања чинило још дражеснијим. То се посебно уочавало на корзоу, на игранкама… док је музика свирала – а певач певао као да се обраћа баш њој:

Девојко стид да те буде
што си толико лепа…

Ћерке и синови генерација ових студената/киња, нажалост неће ићи у школе. Они ће ићи у ОУР-е за усмерено образовање.
/наставиће се/

Реших да некако зајазим причу о томе 'како су некад изгледале школе'. Али како? Бистре успомене слећу ми у јутро сваког дана. Школски дани као да теку још увек…
Ја сам отишао у подофицирску школу, у Пулу (уздуж и попријеко), она је остала у П. Размењивали смо писма свакодневно. Одједном, престала је да пише. А кад дође летњи распуст нисам је затекао у П. Отишла је незнано куда. Ее, што ти је судбина. Никад је више нисам видео…

Има утехе у свему што је било
Макар само то што је било
И нешто још утешније у свему што пролази
Макар само то што је прошло. (М. Бећковић)

/Крај. Нема више./

Писмото од Скендер БЕг или како тој што се пишел правилно ГОРГИЈА КАСТРИОТИ
[attachment=1]

како што го видов неговото оргинално име е напишано како  ГЈУРЕИЕ КАСТРИОТИђ??
                                                                                            ђ..ђ

Где видиш да је љегово име тако написано? Да ниси помешао ь и ђ

Georgius - као име јасно говори да је човек био "крштена душа" никакав Гјуро, никакав Гјуреие, већ нормално. православно Ђорђе - Ђурађ. Гоце... да би се читао старословенски текст треба имати основна знања старословенског језика! Старословенско Гјургји се јасно транскрибује у позно средњовековно српско Ђурађ- Ђурђе. Само ми немој рећи да је био Македонац, јер тада такав појам није постојао!

Затоа се прогласил за крал на македонија и епир ама не се прогласил за крал на ресеавците тое е то македонци постеле само тое  балканските нацоналисти не можат да ја заборат македонија .Сепак и вашиот цар Душан се прогласил за Макеоднски цар. И толку од мене на овој форум  сите сте постеле само Македонци не постеле. ЗБОГУМ со подалеку од овдека

Нисам сигуран да ћеш ово прочитати, али за сваки случај да ти пожелим угодан живот после одласка одавде. Можда ћеш тамо срести и Александра Макдонског, па да мало размените мишљења.
Срећно ти било друже Гоце

Љуба

 :zid :zid :zid лепо пише ЂУРЂ. са полугласовима. дакле савремено читано ђурађ. друго, македонија јес постојала као географски појам, али у грчкој (византији). душан се прогласио "царем србљем и грком". какав црни македонски цар...

Ђурђа, Ђурђа ми дајте, зовите Ђурђа!

Лета Господњег 6935. године од постанка света, а 1427. по Христовом рођењу, у деветнаестом дану месеца чрвен, жетвара, кад у Србији цветају траве, покошен Божјом вољом у лову, крај села Стојника, на једном брду надомак Београда, сруши се деспот Стефан Високи са коња, а на руци му оста соко. Заусти да нешто каже, али се само чу: 'Ђурђа, Ђурђа ми дајте, зовите Ђурђа.' У незнан одоше сва светла и красоте. Све постаде мрзост и пустош, све се преобрази, све нестаде, све се испуни горчиним… Хумке се разараху и људи изгнани биваху… Плачи Бели граде своју потамњеност. Умро је кротки Давид, диван Соломон, гостољубив Аврам, по красоти други Јосиф, ратник Самсон, други Јов познат своме роду по загонетки својих очију. Вођа народа као цвет процвета и отпаде…

Тежак душевни бол задавао је Стефану рођени брат Вук, који је заједно са делом властеле био у савезу са полумесецом како би преузео жезло владара. Да би избегао братоубилачки рат Високи је писао Вуку и позвао га на измирење говорећи му:
Стефан деспот, најслађему и најљубазнијему, и од срца мога нераздвојноме, и много, двоструко жељеноме, и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме, (име рекавши), у Господу љубазан целив, уједно и милости наше неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда, као што и псалмопевац рече, и у њима красоте многе: птицама брзо, весеља пуно прелетање, и горама врхове, и луговима пространства, и пољима ширине; и ваздуха тананог дивним неким гласима брујање; и земаљске дароносе од миомирисних цветова, и травоносне; али и саме човекове природе обнављање и веселост достојно ко да искаже?
Ово све пак, и друга чудна дела Божја, која ни оштровидни ум сагледати не може, љубав превазилази. И није чудо, јер Бог је љубав, као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема. Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: 'Изиђимо у поље'.
Оштро некако и бистротечно љубави је дело, врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава, рекавши: 'Као миро на главу, што силази на браду Аронову, и као роса аермонска, што на горе силази Сионске'.
Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни; али право и незазорно, да младићство и девство не повредите, којим се природа наша Божанској присаједињује, да Божанство не узнегодује. Јер апостол рече: 'Духа Светога Божјега не растужујте, којим се запечатисте јавно у крштењу'.
Бејасмо заједно и један другом близу, било телом или духом, но да ли горе, да ли реке раздвојише нас, Давид да рече: 'Горе Гелвујске, да не сиђе на вас дажд, ни роса, јер не сачувасте Саула, ни Јонатана'! О безлобља Давидова, чујте цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени? Јер нађох, рече Бог, човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе, и да исуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили, и видели се опет, љубављу се опет сјединили у самом Христу Богу нашем, коме слава са Оцем и са Светим Духом у бескрајне векове.
Амин.

[attachment=1]

Најстарији песнички запис ћирилицом, потиче из 1421. године, из Дубровника, када је царински чиновник Џоно Калић записао три непотпуна двоструко римована дванаестерца. Недовршена песма гласи:

Сада сам остављен срид морске
пучине • валовљу моћно бјен •
дажд дојде с висине •
кад дојдох на копно • мних
да сам...

[attachment=1]

Ја којешто умем прочитати, Јасоне, али ми је последњи твој пост Ђона К(о)алића стварно нечитљив. Не могу утврдити да ли је уопште на ћирилици, камоли шта пише. Лијепо те молим за даље разјашњење. Модерни Дубровачки архив је средио и синтетизовао Јорјо Тадић са Филозофског факултета у Београду, колико знам. Је ли он открио овај запис? Пре неки дан чух репортажу  из Дубровника на ХРТ, где госпође Дубровачке, које шију хируршке маске, певајући дивним херцеговачким наречјем успут тако "ојкају" да ми је чудно како их је ХРТ пустио у програм. ја немам ништа против бодулдскога говора, само ми је чудно како су га из политичких разлога пустили у етер. Ниједно "А" не беше чисто, све оно "ОА". Занимају ме истраживања бодулског говора. Имаш ли шта о томе?

За читање старих шакописа потребно је познавање 'нереформисане' ћирилице, мало искуства и стрпљења, нарочито код текстова са писаним курзивним словима. Дакле, читати слово по слово и из читљивих слова препознати неразумљиве (нечитке) речи и контекст у коме се те речи налазе. (Тако ја радим.)

На основу текста oбјављеног у 'Гласнику' (1901), претпостављам, да је поменути песнички запис (први) открио и ишчитао К. Јиречек.
Тихомир Остојић: У архиву дубровачком се чува пергаментски кодекс 'Liber statutorum doane', састављен 1277. године. У XIV и XV веку су ту књигу имала у рукама млада властела дубровачка, која беху чиновници и царинарници. На празним листовима су у доколици пискарали и кушали своје перо у титулатурама, изрекама… Међу осталим записима налази се и овај, и то писан ћирилицом: Сад сам остављен… итд. Јиречек је несумњивим знацима утврдио да је стихове писао неки Џ. К., царински чиновник, између 1421-1430. г.

О бодулском говору не знам готово ништа, али могу из прве руке да посведочим - при разговару са Бодулицом, није потребан преводилац.

Наравно да није потербан преводилац. И иначе, разлике у говору између Сутле и Куманова, а то му дође нешто мање од хиљаду километара далеко су мање него разлике између говора Венета и Калабрије, између Бретање и Провансе...

Сѣдоглави.                               

У 'Србско-Далматинскоме Магазину' за годину 1848. на страни 157 и 158 наштампао є Сѣдоглави малу критику о моєму 'Рату за Србски језик и правопис.' Ево є:
'Быо ко му драго тай Даничићъ, онъ є великій приврженикъ Г. Вука, и кньижица ова друго ніє, до ватрена аплогія лексикографа нашегъ, и нѣговогъ начина писаня. Ту се понавля познато нѣгово начело, да другчiє нетреба писати, него како се говори, дакле на етимологiю ништа немотрити. Єли Вукова ортографія међу свима данашньимъ правописима наболя, и єли му начинъ писаня на тврдымъ законима єзика нашегъ утврђенъ, на то ће безъ сумнѣ други (а и време є) темельно и обширно одговорити. Я ћу само позорна учинити Даничића, да реченый аксiомъ – пиши како изговарашъ – къ неслѣдбеностима, къ многомъ нереду води. Познато є мислимъ свакоме, да се єзикъ Србскій на многе провинцiализме дѣли, па кадъ бы се имало писати по изговору простоте, како Г. Вукъ хоће, кудъ бы насъ найпосле то завело? Та добро є чисто и у колико є могуће просто писати, премда Г. Вукъ и у том праву мѣру прелази, ал' є узъ то и паметно поправляти єзикословне погрѣшке простогъ народа. Да предоста погрѣшака єзикъ постонародный садржи, то ће ми сви Србски литератори, осим можда єдногъ Г. Вука, радо потврдити. Навесћу само єданъ примеръ. Народъ у Именит. изговара: врiєме, а у осталымъ падежима времена, и пр. Ко ће садъ рећи да врiеме нiє сушта аномалiа? Овамо спада и дијел, гдје; подијелити, дјед: лијепо льепше; вијек, вјера; сијено, сјеђети, пријеводъ, превод ит.д.'
О аномалiи између врiєме и времена и између лiєпо и лѣпше, и између прiєвода и преводити и т. д., не може бити говора, него све то треба да нам є дика и понос. Я знамъ врло добро да коєкуда по народу нашему има и погрѣшака у говору, али исто тако знамъ да ово ниєсу погрѣшке за коє овде Сѣдоглава вели да єсу. Погрѣшка є н. п. што се у Црной гори говори: Ако те срећa не причека, не стиже є на велѣга хата (мѣсто на велѣму хату). Такова је погрѣшка и Црногорско х на краю у род. мн. падежу у имена суштествителниєхъ (коє є браћи нашой коя пишу Латинскиємъ словима тако омилѣно).
И Вукъ є више оваковиєхъ погрѣшака више пута поминяо, за то є беспутно што се оно Сѣдоглава сумня. – Колико быхъ рекао Сѣдоглави хвала, да ме є 'темельномъ и опширномъ' критиком почастио, толико му садъ нехвала, што ме и онъ натѣра да опетъ понавльмъ што є одавна познато.

У Биограду 29. Мая 1849.         Ђ. Даничићъ.

Текстъ Несторовъ съ протоколованїемъ.

А.
Несторъ: Бы обаче єданъ єзыкъ Славенскїй: а Славени сѣдише по Дунаву (за ньима слѣдоваше Угри) къ тому Моравцы, и Чеси, (Боемцы) и Лехи, (Поляцы) и Поляни (Кїевцы), кои се сада Русы называю. У овомъ су (єзыку) прве кньиге у Моравской низложене, писмена ньїова называюсе Славенска писмена; коя се у Руса и у Бугара Дунавски (употреблюю).

Протолкованїе.
1. Примѣчава Гд. Шлецеръ, како Несторъ Поляне опредѣлително овде Русы называ. 2. Кньига преводи Г. Шл. бїблїа, будући вели и у Нѣмаца и Латїна исто значи, и у то доба осимъ Бїблїе славенске незнасе, єли їошть кое кньиге на славенскомъ было. – Истина є, да су Кїрїлъ и Методїй славенске кньиге црковне у Моравїю донели. Но гди є Кїрїлъ писмена славенска изобрѣо, и кадъ є прву кньигу превео, нїе се їошть до данась доказало. Могућно є, да є їошть у Цариграду првый опыть учинїо, и тако се къ посланїю свомъ преправляо? Греческїи Бїографъ Бугарскогъ Архїепїскопа Клемента каже извѣстно, да се то у Булгарїи догодило, и при томъ преводъ божественногъ слова бугарскимъ называ. – Не треба обаче Кньигу, и кньиге отма у смыслу цѣле Бїблїе узети. Отпре су се и сама Кїрїломъ изобрѣтена писмена садъ Бургарскимъ садъ Славенскимъ писменима называла. 3. Право има Г. Шл. пытаюћи, како то? зарь су у време Несторово само у Русїи и Бугарской употреблявана была писмена Славенска? Нисул' и у Чехской, а особльиво у многочисленнымъ монастырима Мачжарскимъ са свимъ у обычаю была, монастырима маджарскимъ, гди до года 1204 ни 'єдногъ єдиногъ монастыра чисто латїнскогъ' (nec unum caenobium pure latinum) не быяше (зри Бардошй Supplementa Analectorum Scepus. Leutsau 1802 1. 196.) О Бугарской вели Г. Шл. ништ до тога незнамо, ни славенско-бугарскогъ дїалекта непознаемо. Надатисе можемо, да су у тамошньимъ монастырима рукописи са стародревнымъ Кїрїлїйскимъ писменима сахранѣнїи.

Б.
Несторъ: Kадъ су ту живећїи Славени крщенїи были, послаше кнезови ньїовїи Ростїславъ, Святополкъ и Коцелъ къ Цару Михаилу говорећи: наша є земля крщена, но неимамо учителя, кои бы нась наставляли, и поучили нась, и протолковали божественне свете кньиге; ибо самїи нити грчки, нити латїнски разумѣвамо, а къ тому насъ єднїи овако уче, а другїи онако, и зато пошльите намъ учителя, кои намъ кньижня слова и смысао ньинъ казати могу.

Протолкованїe.
1. У тексту се не сви; но само у Моравской бывшїи Славени разумѣваю.
2. Быо є Царь Михаилъ (867 год. убїенъ, сынъ икономольице Теодоре) на когъ є посланичество Кнезова управлѣно было; а не Теодора, коя се отдавна пре тога преставила, не Папа Адрїанъ II, кой є 867 Папомъ постао, а їошть манѣ є Папа Стефанъ апостоле послао. – Посланичество за Цара овогъ узео є Руссъ изъ старїе латїнске кньиге житїя Светы Кїрїла и Методїа, и ту, є кньигу требало, да є Г. Шл. мѣсто новїе Русїйске превео. Но Русъ нити Святополка нити Коцела (Хецила) но само моравскогъ Княза Ростїслава именуе. Коцелъ Князь Паннонскїй на блатномъ єзеру нїе изъ почетка у посланичество ово ступїо, премда є позднїе Методїа прїимїо, Славенскомъ обреду у Паннонїи помогао, и латїнскогъ Протоїереа Рїхбалда у Салцбургъ (870) отправїо.
3. Моравцы нису прво и прво Кїрїлломъ крщенїи, пре нѣга су отдавна їошть Салцбургскїи Епїскопи Хрїстїанство у Моравску увели. Ево како се то доказуе:  Условномъ извѣстїю у време Методїа живећегъ незнаногъ Списателя єдногъ о покрщенїю Бавараца преповѣдасе, како є Слацбургскїй Архїепїскопъ Адалвїнъ (кой є 865. г. у градићу Коцеловомъ божићовао, и цркву єдну осветїо, Асеман III. 81) умршемъ Протоїерею Алїфрїду другогъ именемъ Рїхбалда за наслѣдника у протопресвитерату поставїо. кой се ту (измедьу Саве и Драве), дуго бавїо, свою и власти дужность 'извршуюћи, као што му ю нѣговъ Архїепїск. наложи, дотле, докъ нѣкїй Гркъ Методїи съ ново изобрѣтенымъ славенскимъ писменима, єзыкъ латїнскїй, ученїе римско, и властна латїнска слова фїлософїчески нападшїи (auctorabiles latines litteras philosophice superducens) неогади цѣломъ народу отъ части Богослуженїе, и Евангелїя и црковне обреде оны, кои су їй латїнски свршывали. (vilescare fecit) Кое онъ (т. є. Рїхбалдъ) немогавшїй сносити повратисе къ столицы Ювавенской (т. є. Салцбургской). Слѣдователно отъ времена како є по вольи и уставу (dato et praecepto) Господа Карола Императора 803 народъ восточне Паннонїе правителствоватисе зачео отъ Ювавенски пастыра, даже до садашнѣгъ времена, има 75 година, да ни єданъ гдигодъ дошавшїи Епїскопъ власти неима црковне у предѣлу ономъ осимъ Салцбургски правителя; нити є Пресвитеръ изъ другїи страна дошавшїй смѣо онде службу свою више отъ три мѣсеца извршывати, пре него што Епїскопу свое опростително писмо изручїо не бы. Ово се убо онде наблюдавало, докле ново ученїе Методїа Фїлософа нїе настало.' Изъ числа горе ставлѣны видисе, да є 875 лѣта протопресвїтеръ Рїхбалдъ испредъ Методїа очиститисе морао, и Методїй ново ученїе и ново покрщенїе свое силно предузео.
Нѣмецкїи Епїскопи бдилису весма завидително о границама духовны предѣла своїй. Казуе намъ сама исторїа, како є быо обычай у оно доба, свадьятисе о парохїама и епархїама своимъ. Баварскимъ Епїскопима (Пассавскомъ и Салцбургскомъ) моралису безсумнѣнно опредѣленїи быти тамошньїи Славени, аки у ньїово стадо принадлежећїи. Кадъ су овїи садъ о новой цркви начули, да се у Моравской и Паннонїи подиже, и то као што се чини са самымъ дозволенїемъ Папинымъ; то су отма тужбе и укоръ удесили. Прво є Архїепїскопъ Хатто на молбу Баварски Епїскопа Папи Іоанну IX года 833 писао (зри Асеман. 123) 'Блаженству вашемъ изявлюемо, да браћа и саепїскопи нашїи Баварскїи кодъ насъ се потуживши, и горко уздысаюћи єцаше, (alta suspiria trahentes gemebant) како Моравски народи на Франка власть уставшїи хвалесе отъ дружства ньїовогъ раздѣленымъ быти, и славесе, да су узвышенїи (т. є. удостоенїи) собственногъ Мїтрополита отъ вашегъ дозволенїя имати (et seorsum Metropolitan gloriantur a verstra concessione esse sublimatos); будући да никада измедьу ньи столице Мїтрополитске нїе было, но свагда области и дїецези ньїовой (Баварской) приложенїи бяху. Онїи пакъ Моравенси, као што є у наше уши дошло, за узрокъ гордости свое даю, говорећи; да отъ дозволенїя вашегъ Мїтрополита примише, и особенно живећи сучастїе други епїскопа отбацую. Ако се далѣ повѣренїемъ овымъ надму, до пролитїя крви, као што многїи мысле, хоћею скочити. У колико се усудьуемо, савѣтуемо, да знаменитость ваша, пре него то успослѣдуе, на стазу понизности побольшаваюћи їй спусти, да єданъ путь узнаю, чїой власти подвржнїи быти мораю. Ако їй савѣтъ вашъ не поправи, хоћею л' нећеюл', подвргнуће вратъ свой франкїйскимъ князевима; и мыслимо, да то онда безъ пролитїя крви и обоестранногъ умртвенїя (не) ће лако проћи моћи.' Друго є писмо Архїепїскопъ Салцбургскїй Теотмаръ у име свое, своїй 5 епїскопа, цѣлогъ свещенства, и свїю хрїстїана баварски года 900 истомъ Папи Іоанну IX (Асем. 126) писао... 'Додьоше, као што самїи обзнанише, отъ стране ваше три епїскопа, именно Іоаннъ Аепїскопъ, Венедїктъ и Данїелъ, Епїскопи, у землю Склава (или Склавена) кои се Морави именую, коя нашымъ кралѣвима, и нашемъ народу, нама такодье са жительима своима подложна быяше, кое у хростїанскогъ закона подчиненїю, кое у данку мїрске субстанцїе, ибо су отонудъ наипре наученїи, и изъ єзычника хрїстїани постали. И зато Епїскопъ Пассавскогъ града, у коегъ су дїецези народи землѣ оне отъ почетка хрїстїанства своегъ, кадъ є хотѣо или морао, улазїо є тамо безъ икаквогъ препетствїя и посѣћавао є сїнодално сашествїе са своима, и тамо затакавшимсе, и све што є за дѣланѣ было, дѣлао є силно, и нитко му испредъ очїю нїе противустаяо. Такодье и нашїи Жупани (Графови) сасѣди земаля оны мїрска тамо учредьенїя своя продужаваше, што за поправлянѣ быяше, поправише, данакъ донеше, и нитко имъ нїе противустаяо; докъ на послѣдакъ, кадъ имъ срдца ньїова дьяво спопаде, неначеше хрїстїанства гнушатисе, сваку правицу ногама глазити, и ратомъ мучити, и пресвирѣпо противборитисе: тако да тамо не бы пута епїскопу и преповѣдницыма, већ по вольи своїой дѣлаше, што су годъ хотѣли. Сада пакъ, што намъ се тежко и невѣроятно чини, за узрокъ неправде хвалећисе држе, да у множиномъ новаца оно учинили (т. є. повиновенїе имъ отрекли) кое никадъ ни смо чули, да є їоште изъ столице апостолическе изишло, или да су канонскїи устави учредили такову шизму єдна црква да трпи. Есть убо єдна Епїскопїа у петь раздѣлѣна и пр. и пр.'
4. Шта є слѣдователно узрокъ, да су князови къ цару Михаилу, у Цариградъ послали. Да нерекнемо, да нїе овде и политическогъ масла было, мысли Гд. Шлецеръ ово за найглавнїе узроке. а.) Подъ Кароломъ Великимъ царствовало є у државномъ Франконїйскомъ праву нечеловѣчно основанїе, да є дозволѣно, да є достойно и праведно на силу єзычнїй народъ покрстити. б.) покрстити значило є онда водомъ полити. в.) кой се покрстїо съ тимъ є истымъ и подврженымъ крстителю подданникомъ постао. Ово доказуе писмо Тїотмара Аепїскопа (гди вели кралю, народу, такодье и нама подвргнутъ и пр. зри горе ставл. писмо). г.) Полудивльимъ крстившымъ се посилахусе свещенницы не много искуссни. Поне єзыка крстимы да су знали. Законъ се састояо у церимонїяма. д.) што є найвише. Овимъ су морали давати десетакъ. Лѣпо є умный Алкуинъ Каролу говорїо, савѣтуюћига, Славенима нипошто десетка да неналаже, но забадява. Таки по смрти Кароловой десетцы и изтезанїя не толико мїрска, колико црковна люте войне са собомъ донеше. Доказую то свирѣпе оне тако назване ребеллїе Славена на приморїю восточномъ, кое су овїи изъ крайнѣнъ отчаянїя ако често дизати морали. Нису обаче єдинїи само Славени бунили се. Знамо да су, и зашто су тако яко Ливцы на Нѣмце мрзили, кои су їй покрстили. Ливцы и Нѣмцы єсу браћа и народи єдногъ племена. є.) Кнезови нашїи ималису здравъ и зрѣо разумъ; законъ имъ се Хрїстовъ омилїо. Као што намъ се чини, хотѣли су га не само слушати но и разумѣвати, и знати шта се у Бїблїи чита. Ово ньима, Славенима, и человѣческомъ уму чести служи. Нѣмецкїи свещеницы нису имъ то знали казати. Будући Хрїстїани нису требовали покрстителя, но толкователя слова божїя друго нису ништа ни искали а у то доба шїзма измедьу западнѣ и восточне цркве їошть нїе тако далеко дошла, да су крщени їошть єданъ путъ крститисе морали по другомъ вѣроисповѣданїю. Зато крщенїи римскимъ свещеницыма нису требовали Методїемъ и Константїномъ пре или покрщенїи, но само ученїи быти.
5. И самїи западньїи Свещеницы моралису измедьу себе мутити, и єданъ о другога мнѣнїя чешатисе, изъ чега є позднїе раздоръ цркве изитао. Види се ово изъ нарочиты рѣчїи Кнезова наши како говоре: 'Къ тому нась єдни овако уче а други онако.'

В.
Несторъ: Чувши то царь Мїхайлъ, сазва све фїлософе, и сказа имъ рѣчи Словенски Кнезова. И рѣкоше фїлософи; єсть мужъ у Солуну именомъ Левъ, и има у нѣга два сына, разумѣваюћа Словенскїй єзыкъ, умна и фїлософа. И ово чувши царь, посла по ньи у Солунъ къ Леву говорећи: пошльи намъ скоро сынове твое Методїа и Константїна. И ово чувшїй Левъ наскоро їй посла. И приспѣше къ цару, и рѣче имъ царь: ево присла къ мени Словенска земля, просећи учителя себи, кои бы имъ могли истолковати свете кньиге, то у бо желе.

Протолкованїе.
1. Фїлософы вся т. є. све учене. Име ово значило є у Бїзантїнаца Монаха и учена, као што ово Гд. Ды Канж (рачителный и о Славена особито Србаля исторїи лѣпо заслуженый мужъ) доказуе. – Гд. Шл. вели, сви Бїографи Апостола овы Константїна само фїлософомъ именую, а не и Методїа. Єдиный Несторъ у тому изятїе чини. Ово нїе истина, зри латїнско извѣстїе неименованогъ савременника Методїева гди нарочито каже, докле годъ ученїе Методїа Фїлософа настало нїе.'
2. Солунъ русїйски Селунъ иначе Салонићи, Селаники. У Апостолу стои: къ Солуняномъ посланїя. Управо се зове Тесалонихъ, тако є у Славена и край и почетакъ слова овогъ ровашенъ.
3. Прва тако мысао фїлософа овы, кое є царь за савѣтъ пытао, была є, да лица истражи, коя єзыкъ народа, къ комъ ћею ићи, разумѣваю.
4. Свещенникъ Дїоклейскїй и првый латїнскїй бїографъ называю отца обоїй Апостола Леономъ, откуда є наравно Русїйски Левъ (Лавъ) произишао. Чудно є, да Русъ найпре Методїа именуе, будући да иначе свуда Константїна као старшегъ брата првогъ споминю. Кїрїлъ или Констант предузео є посланїе свое къ Хазарима много пре, и даже кадъ се натрагъ у Цариградъ повратїо, быо му є братъ нѣговъ Методїй у посланїе къ Бугарима и Моравцыма у помоћ доданъ. Да їй є царь Михайлъ топрвъ изъ Солуна дао дозвати, чини намъ се само украшенїя ради доданый уметакъ Русїйскогъ преповѣдника овогъ. Првый латїнскїй бїографъ текъ ово казуе: 'Царь Михайлъ дао є къ себи Константїна дозвати, и нѣга є заєдно са братомъ Методїемъ у Славенску землю послао.' По свой су прилицы оба у Цариграду бавиласе, гди су отпре їошть као свещенницы была помазана.

Г.
Несторъ: И умоленїй быше Царемъ и посла їй у Словенску землю, къ Ростїславу, Святополку и Коцелу Кнезовима. И пришедши ови начеше саставляти азбучна славенска писмена, и преведоше Апостоль и Евангелїе, и узрадовашесе Славени слышавшїи велика дѣла божїя своимъ єзыкомъ! И по тому преведоше Псалтыръ и Октоихъ и проче кньиге.

Протолкованїе.
1. И после їй, у други рукописы Несторовы стои и одоше. Но и посла їй. Тко? Не столица римска, не Теодора 857 са престола се сишавша, но сынъ нѣнъ Михайлъ посла їй. А тко имъ є наставленїя дао къ великомъ предпрїятїю овомъ? Нитко! ни су їй ни отъ кога ни требали. Найученїй тадашньїй мужъ Фотїй Патрїархъ могао їй є дати имъ: но Апостоли су сами ученїи были, као што се изъ свїю дѣла ньїовы види. Изъ тога Г. Шл. показуе, зашто Фотїи у писму своемъ (Ч. 11. ст. 225) гди се са своимъ покрщенїяма єзычника хвали, ни єднымъ словцемъ Моравце не споминѣ. Не споминѣ, ибо нїе чести имао, при посланїю овомъ савѣтованымъ быти. Или є могуће, да у време, кадъ є Фотїй писмо свое писао, никакве їошть вѣсти изъ Моравске нису стигле.
2. За изобрѣтителя Славенски писмена, и славенскогъ преводителя Бїблїе држе єднїи Списательи Константїна, други Кїрїла, трећи Методїа. Садъ знамо шта є. Констант. и Кїрїлъ то є єдно лице. И Методїй быо є братъ и садѣйствитель у ньима. Оба Несторъ са честнымъ именомъ фїлософа у двойственномъ числу говорећи споминѣ. Да се нова азбука ова позднїе Кїрїлїцомъ назвала, мысли Шл. случайно да є постало. (зри позднїе мнѣнїе Гд. Добр. много зрѣлїе и вѣроятнїе) Вообще вели Шл. Методїй не само є исто толико заслужанъ о Славенима, као и братъ нѣговъ, но паче є више свршїо нежели Кїрїлъ, ибо се овай врло рано преставїо. Методїй пакъ живїо є їошть до 30 година после нѣга, и свршенїе превода Бїблїе єсть єдино дѣло створенїя нѣговогъ.
3. Гд. Шл. мысли, да є Методїй више о Славенскомъ кньижеству заслужанъ. Неможемо му овде са свимъ право дати. Дїоклеасъ убо наже само о Константину, да є 'букву на славенскомъ єзыку саставляюћи превео Евангелїе Хрїстово и Псалтыръ, и све божественне кньиге старогъ и новогъ завѣта са грчкогъ писма у Славонско, такодье и лїтургїю имъ уредивши по обычаю грчкомъ.' И Папа Іоаннъ VIII, кой є изъ уста Методїевы знати могао, приписуе Константїну изобрѣтенїе писмена слав. говорећи: 'писмена напослѣдакъ славенска отъ Константїна нѣкоегъ изобрѣтена праведно похвалюемо. – И будући да у свомъ писму на Святополка (880) говори да 'ни здравой вѣри нити ученїю што годъ противно єсть, или службу у истомъ славенскомъ єзыку пѣвали, или свето Евангелїе, или чтенїя божїя новогъ и старогъ завѣта добро преведена и толкована читали, и пр. 'то знамо отъ прилике, шта є у то доба већ отъ кньига преведено было; само нетреба чтенїя старогъ завѣта отма за цѣо старый завѣтъ држати. Бїографъ Бугарскогъ Архїепїскопа Клемента называ їй богоуливенымъ писанїяма, но изъ тога се на цѣлу Бїблїю неможе заключити. Истый овай и то каже, да су Кїрїлъ и Методїй духа светогъ у земльи Славена илити Бугара помолили, да бы имъ помогао писмена изнаићи, коя бы Бугарскомъ єзыку была сразмѣрна. Ничимъ манѣ вѣроятно є, да се Константїнъ пре своегъ пришествїя у Славенску землю, куда є већ славенско Евангелїе са собомъ донео, са сачинѣнїемъ Алфавита и преводомъ нѣкїй кньига їошть у Цариграду пре второгъ, да може быти и пре самогъ првогъ посланїя своегъ забавляо. – Добро намъ дошли о безсмртнїи славенски писмена изобрѣтательи! кои се вы усудисте сировъ и множество собственны гласова имаюћїй єзыкъ изъ уста тако рећи народа живећегъ узети, и са грчкимъ писменама писати, но као свѣтила духовна при томъ поступаюћи, за свакїй собственый гласић, кой Гркъ у свомъ єзыку неимадя, нове и собствене буквице изнашавши. Писмена су Славенска, (како годъ и коптическа) изъ грчкогъ алфавита узета. О томъ се неможе сумняти. Узмимо старе славенске рукописе, кои су минеиски писани, и сравнимо са греческимъ писмомъ отъ 9га столѣтїя у Монфоконовой палеографїи, или Трете нуво Дїпломатикъ, пакъ ћемо видити, да су изъ грчкогъ найвише узета, но да су се и на ерменска и коптїйска писмена у нѣкимъ угледала. Сгрѣшїо є Г. Алтеръ хотѣвши доказати, да су изъ латїнскогъ алфавита изишла. А їошть ће манѣ Олмыцкїи Бїблїотекаръ Гд. Ханке отъ Ханкенштайнъ доказати, да су изъ Фїнїкїйскогъ алфавита. Чудно є мнѣнїе овогъ Гд. да славенски црковны кньига їошть отъ 8гъ столѣтїя има. Да глаголитическа слова нису отъ Св. Єронима, и да нису старїя, но стотину година младьа отъ Кїрїлїйски, то є Гд. Добровскїй доказао, и мы смо Читательима већ о тому казали.
4. 5. 7. Апостолъ и Евангелїе т. є. цѣо новый завѣтъ осимъ Апокалипсиса – Псалтыръ. Ни єли ово преизредный изборъ. За народъ чистїе повѣстнице и моралне неима болѣ и вразумителнїе отъ три речене кньиге. Октоихъ и прочїя кньиги болѣ и многе друге кньиге. Но какве то? Могао є зарь служебникъ и часословъ медьу ньима разумѣтисе. И ово бы было доста и довольно. Но и проче т. є. све друге кньиге? то бы за Кїрїла и Методїа сувише было. Несторъ или болѣ уметатель нѣговъ чувасе за цѣо старый завѣтъ опредѣлено што казати, а да є у Несторово време нѣка часть стар. завѣта была преведена, и иматисе могла, то є извѣстно. Каже Гд. Шл. да є за време їошть Методїева живота Теодоръ Солунскїи Архїепїскопъ Псалтыръ Славенскїй преписати дао, и да є вторый Псалтыръ таковый Арбенскїй єданъ Нотарїи 1222 преписао, кой се и данась находи. Ово є више лажъ неголи истина. Зри Добр. Глаголитику стр. 19–22. у Русїй има рукописа Славенски Псалтыра отъ 10га столѣтїя. – А заръ у нашы Манастыри у Сербїи Бугарской, да и Срему таковы неима? Докле ћемо већ на многонадеждный плодъ труда Гд. Хранислава изгледати? Поне шта у Срему има, зарь небы претржко было дознати.
И радїи быша Словени яко слышаша величїя божїя своимъ языкомъ, Тко небы сладкогласїемъ орфеовымъ, кое Славенскомъ єзыку природно єсть, при божественной служби сузе радости и умиленїя пустїо!

Е.
Несторъ: Нѣкїи пакъ начеше хулити славенске кньиге говорећи: да ни єдномъ єзыку недостои, имати свою азбуку, развѣ Евреи, Грцы и Латїни, по писанїю Пилатову, кое онъ на крсту Господа написа. Ово саслушавши Папа римскїи, похули роптавше на славенске кньиге, и рече, да се испуни слово писанїя; да усхвале Бога сви єзыцы, и къ тому, да сви усгласе у различнимъ єзыцыма величїя божїя, као што ће имъ духъ светїй дати отвѣщавати. И ако тко похули Славенско писмо, да буде отлученъ отъ цркве, докле се неисправи. То су бо вуцы а не овцы, кое по плоду ньїову треба познати, и чувати їй се. Вы пакъ, чада божїя послушайте ученїя, и неотбацуйте савѣтованїя црквеногъ, као што вась наставля Методїй учитель вашъ.

Протолкованїе.
Хулили су Баварскїи Епїскопи, кои су изъ зависти жителѣ Славенске обтужили и предъ Папомъ оцрнили. Римскїи Папа, кога овде Несторъ споминѣ, быо є Іоаннъ VIII. (Нѣгова писма доћи ћею на свршетку предмета овогъ) Онъ є самъ изъ почетка Славенско богослуженїе забранїо, и єдва є само преповеданѣ на славенскомъ єзыку дозволїо, на єзыку, кога онъ варварскимъ называ. – Но кадъ є Епїскопа Паннонске цркве Методїа къ себи у Римъ понудивши преслушао, и оправданїе нѣгово видїо, саизволїо є у писму своемъ на Святополка (880) на Славенску азбуку, и саму литургїю и проче богослуженїе у єзыку овомъ, будући да истый Богъ, кой є главна три она єзыка, Еврейскїй сирѣчь Грчкїй и Латїнскїй саздао, и све проче єзыке къ хваленїю своемъ створїо єсть: но такодье є и то учредїо Папа реченый, да се Евангелїе, вечегъ ради честиозначенїя, по свима црквама Моравске землѣ найпре Латїнски очита, пакъ после у преводу Славенскомъ народу спрїобщи, и додао є къ тому заповѣсть, да, ако бы Святополку и велможама нѣговымъ милїе было, лїтургїю латїнски слушати, ону му латїнски и читаю. Са тимъ є обаче Вїхїнг лат. Епїскопъ Нитрїйскїй досегнуо свое желанїе противъ Аепїскопа своегъ Методїа, кога су отъ овогъ већ доба тако киньили, да се сврху тога морао кодъ Папе тужити, кой га є зато у писму своемъ (881) тѣшїо, и напослѣдакъ опетъ къ себи позвао, кудъ є Методїи (рецы 882) и отишао; и мало за тимъ преставїосе. Слѣдователно се нїе тако яко Папа подухватїо быо, Славенской азбуки и литургїи покровъ дати, да є хулителѣ ньїове проклео, као што намъ овде готово несноснымъ постаюћи Русъ казуе. Бїографъ Бугарск. Аепїск. Клемента каже извѣстно, да є Методїи после 24тогъ посланичества свогъ умрео. Ако є зарь їошть 860 у Бугарску приспѣо, то є 684 преставїосе, као што и єсть прилично. Методїи є три путешествїя у Римъ учинїо, прво са Константїномъ у концу 867; овде га є Папа Адрїанъ ІІ. Архїепїскопомъ Паннонскимъ и Моравскимъ учинїо. Друго є путешествїе предузео измедьу 879–880; быо є 879 позванъ подъ заповѣстю, и ставїо се предъ судилищемъ Римскога Папе. Нїе право Шлецерово мнѣне, да є ово треће Методїево путешествїе. У другомъ є путешествїю оправдао се са свимъ и 880 са препорукомъ Папиномъ на Святополка у Панноню и Моравску вратїосе. Папа Іоанъ потврдїо га є у достоинству Моравскогъ Архиепископа, и подложїому свещенство у Святополковимъ земляма: како Словенско тако и иноєзычно. Уставе или капитула, кое му є Папа изручїо, и на Святополка послао, данась веће незнамо. Но што Шл. вели, да є Методїй 20 година после повратка своегъ изъ Рима пословао у преводу кньига славенски, то се мора по Бїографу Клементовомъ исправити. Ибо већ отъ 882 неима спомена о Методїю, ербо є у то доба треће путешествїе у Римъ учино. –

извор (https://digitalna.nb.rs/wb/NBS/novine/Novine_serbske_iz_carstvujusceg_grada_Vien/1816/04/01#page/1/mode/1up)

СТАРИНА СЛАВЕНСКЫ СЛОВА

По проповеданю слова су од Iероглифа постала; ньи є произвео найпре Изисъ Єгипћанима, Таутъ Феникiанима, Мойсйе Евреима, Кадмусъ  Гърцыма, Никостратъ и Kарментъ Латинима, Iеронимъ и Кирилъ Славенима. Iеронимъ, Далматинацъ умро є 420. а Кирилъ Солунянинъ опетъ 868. године после Хріста. Како што су ова двоица у различнымъ вековима живили, тако су и ньiова слова, коя су по свой прилицы пре ньы постала, сасвимъ различна. Една се зову одъ глагола, кога су Срби изговарали у речма, а други Славени место нѣга h. (hоспод господ), глаголяшка, глаголитичка; а друга отъ слова словлянска, славенска. Са првыма служесе још подишто редовницы римски у Далмацiи и Истрiи, а са другима Срби, Руси, и Русняцы. – Противъ старине Iеронимовы слова доказывао є Добровскiй и готово быо є найученнiе люде обрлатiо, да су слова Iеронимова постала у XII. веку (крадомъ 1060. до 1220.). Но шта бы рекао Добровскiй садъ да устане и види Глоцiана и єдну гърчку диплому од 928. са Iеронимовы словы потписану. О овомъ за садъ доста; о Кирилу iошъ кою:
Славенскiй  историкъ, Русъ Несторъ, кои є на две стотине година после Кирила рођенъ, приповеда овако: 'Кадъ су были Славени покърштени, онда пошлю ньiови кнезови Растиславъ, Сватоплукъ и Коцелъ къ Цару Мiяилу (III) говорећи: нашъ є вилаетъ покърштенъ, али мы немамо iошъ ко бы насъ учiо и наставляо, и ко бы намъ свето писмо изяснiо; єръ и мы сами не разумемо ни гърчки ни латински, и єданъ насъ учи єдно а другiй друго; мы не докучуемо онда правiй смысао у Библiи и нѣзину снагу. Зато пошальите нам учителѣ, кои ће насъ речма и правоме смыслу светога писма научити. Кадъ то Царъ Мiяило чуе сазове све свое фiлозофе и яви имъ зактеванѣ славенскы кнезова. Тада одговоре фiлозофи: у Тесалонику (т. є. Солуну) има човекъ по имену Леонъ, у кога су два сына, кои славенскiй єзыкъ разуму, и обадва су оштроумни фiлозофи. Кадъ то Царъ чуе пошалѣ къ Леону и рекне му: пошальи ми ома твое сынове Методiа и Кирила. Коя обадва дођу къ Цару, кои имъ стане говорити овако: знате ли што, изъ Словенске землѣ долазили су ми люди, и моле себи учителѣ, кои бы имъ могли свето писмо протумачити. То они желе. Обадвоица буду на то коптени; те отиду у словенску землю, ди кадъ тамо дођу, почну славенскiй алфавитъ правити и преведу еванђелѣ и апостолъ. Тада се обрадую Славени слушаюћи славу божiю на своме єзыку. После тога преведу псалтиръ и остале кньиге.
(Наставиће се)

Ово є више басна него права исторiа. То є было овако. Солуняни су по сведочанству Апостола Павла (гл. I. стiх 8.) были први, кои су науку Хрiстову примили и одъ ньы се првы разнесе слово божiе и по Мацедонiи кодъ Србаля и по Ахаи кодъ Гърка и по свима другимъ местима. Солуняни и други Славени по Мацедонiи и Илирiи валяда нису осам стотина година чекали, да имъ се Кирило за то време роди и слова измысли. Они су имали доста времена писменство старогъ свогъ закона у новый преокренути и потребне кньиге саставити или превести, имаюћи у своимъ старым кньигама готове изражае за высоке и побожне мысли. – Кадъ се у 8. и 9. веку Гърцы и Римляни због закона заваде, стану свакiй за себе што више може добры народа славенскы присвоявати. Два калуђера гърчка, два брата рођена, Кирилъ и Методiе дођу найпре те обърлате Бугаре и козаке на гърчкiй законъ, па онда дођу у Моравiю год. 863. и ту четыри и по године живећи чуе за ньи Папа Никола, позове iй к себи у Римъ; али пре него званицы смаше у Римъ умре Папа, и на нѣегово место попнесе другiй Адрiанъ човекъ добаръ, кои Кирила и Методiа врло льубезно прими, и обадвоицу завладычи, а момчадь сашньима дошавшу задiакони и запопи. Ту у Риму Кирилъ после два месеца 14. Фебруара 868. умре, а братъ му се Методъ врати са своима у Панонiю, да славенски народу проповедаюћи и литургию по чину гърчкомъ служећи буде одъ римскы попова оптуженъ. Папа Iованнъ VII. саветуе га зато писмено говорећи: чуемо да службу служишъ на туђемъ то єст на славенскомъ єзыку. То ти забранюемо; и налажемо, да одселе служишъ или гърчки или латински као што се већъ у свима църквама божiма тако ради и пое.
Тужительи Методiеви са овомъ Папиномъ пресудомъ незадовольни, желећи да се Методie као правiй єретикъ прогнаъ, обратесе на краля Моравскогъ Сватоплука, подъ коимъ є полакъ Панонiе было; овай тужительима угађаюћи допусти, те Методiя одвуку у Немачку у затворъ зато што другоячiе учи, неголи што римска църква заповеда и што славенски литургише. После две и полъ године смилуесе Папа на нѣга те га пусти изъ затвора и на одговоръ къ себи цитира. Методie отиде у Римъ и себе тако вешто оправда, да га є Папа са великимъ задовольствомъ за Архiепiскопа произвео, и са писмомъ на краля Сватоплукa писанымъ отпустio, кое овако гласи: 'Слова словинска отъ Константiна негдашнѣгъ фiлозофа пронађена, съ коима се слава божiя достойно оглашава, са похваломъ одобравамо, и званично заказуемо, да се истымъ єзыкомъ послованя Хрiста Бога нашега слави и проповеда. Нити правой вери ни науки то смета што бы се или служба словенскимъ зыкомъ служила, или свето єванђелѣ или божественни паримеи новогъ и старогъ Завета добро преведени и прояснѣни славенски читали или се друге стихире пояле. Ипакъ заповедамо, да се у свима църквама области твое веће светковине ради, Еванђелѣ найпре латински чита, па после славенски преведено народу обзнани, као што се то тако већъ у некимъ църквама и ради. А ты (Сватоплуче) и твои саветницы, ако волите службу слушати на латинском єзыку, налажемо, да се теби света литургia латински служи.'
(Наставиће се)

Ово допуштенѣ Папино нису дуго Славени у Моравiи уживали, поклемъ после смърти Методiеве год. 885. буду сви славенски богомольцы броемъ до 200 изъ Моравiе и Панонiе прогнани; кои неимаюћи кудъ прибегну у Бугарску. Тако и Славенима у Далмацiи и Истрiи, и iоштъ кое ди отъ Талiяна покърштенныма забранисе словенски у римской църкви читати и пояти. – Но Папа Иноценцъ год. 1248. допусти  о томъ Епiскопу Сеньскомъ пишући овако: 'Предана ми твоя молбеница садържава у себи то, да има тамо у Славонiи особиты слова, коя тамошньи свештеницы държе за Iеронимова и о служби божиiой служесе шньима. Да бы се инди и ты сѣдначiо, и по обычаю землѣ, у коiой се налазишъ Епiскопъ, владао, молiо си ме за допуштенѣ, да и ты службу божiю на реченымъ словима отправльашъ и савршавашъ. Я дакле расудивши, да є говоръ ствари а не ствар говору подвргнута, дaем ти крепошћу настоећег захтевано допуштенѣ текъ само у онымъ краевима, ди се обычно на реченымъ словима служи само у колико се небы разликомъ слова смысао (у закону) пореметiо.'
По овомъ допуштеню служесе и данасъ до близу мiлiонъ Славена у Далмацiи и Истрiи са словы Iеронимовы и слуша єзкыъ своы стары гласова Славенскы у църквама римскима. Али има поуздано више 50 мiлiона, кои са Кириловы словы написане кньиге у своiой читаю и пою цркви. А има iошъ Славена преко 25 мiлiона, кои у туђой цркви туђе латинске слушаю гласове. Време бы было, да се сви у свое ято ставе и на свомъ прародительскомъ єзкыу Бога да славе и прославе!
(Наставиће се)

Докази старине славенскы слова.

Кадъ човекъ све околности, кое су се у оно време старо догађале, расмоти и право свати, юрве уверитисе може да є старина слова нашы много удалѣния и отъ Кирила и отъ Iеронима. – Кирилу за онако кратко време (за четыри и полъ године) у Моравiи нiе было могуће оноликiй народъ Моравскiй Хрiстовой вери обучавати, и онолика идолопоклонства разоравати и iошъ узъ то Славенима нова слова кодъ своы грчкы  изнова измышляти, и толике гърчке кньиге преводити и писати славенски! А онъ нiе ни позванъ у Моравiю да слова измшля, већъ да покрштенiй народъ вери хрiстовой обучава! Нити є после Кирила братъ му Методiе у станю быо за 17 година проводећи кое у Моравiи кое у Панонiи, и путуюћи кое у Бугарску кое у Талiанску онолике свештенике (до преко 200) кад ови небы и сами пре нѣга нешто знали свога слова и писма – научити читати и у църкви служити славенски! А да како є то изышло, да се башъ Кирилу, кои є кратко жиiво, а не Методiю старiемъ брату, кои є дуже жиiво, изналазакъ слова припише? то је могло быти овако: Методiе у нужди, од римскы попова обтуженъ, морао є предъ Папомъ на мъртвога брата кривицу бацыти и явно исповедити, да кньиге, кое онъ у църкви чита, нису пoганске, нити су некърштеничке, него да су то кньиге такове, кое є братъ нѣговъ Кирилъ са гърчкога єзыка, да покърштеный и у римскiй законъ доведеный народъ обучи, на славенски превео и написао. У толикой є части быо кодъ Папе Кирилъ, да се Методiе на нѣга сигурно позвати смео, знаюћи добро, да Римляни Кирила готово за свеца држе єдно зато, што имъ є свете мошти Папе Клiмента изъ Бугарске донео, а друго што є свою гърчку оставiо църкву, и примiосе ньiове римске. – Папа дакле одъ Методія извештенъ држао є заиста Кирила за творца славенскы кньига, те се по томе у пролозима то подмукло изнесе, да су Славени были народъ поганъ, коима є ньiов Епiскопь Гъркъ Кирилъ слова изнаћи морао. Ова измышлѣна весть кодъ безсилны Славена примисе за истиниту.
(Наставиће се)

Но да є тако заиста было, то бы юрве то, прe кодъ Гърка и Славена кодъ коы є Кирилъ одрастао и живiо, него ли кодъ Римляна. Ни у самомъ Кириловомъ тропару и кондаку, ди бы се таково што споменити морало, нема о томе никаква спомена. За нѣга у нaйстарiемъ календару одъ год. 1057. дана 14. Фебруара стои: 'Память прѣеподобьнаго оца нашего Константина Философа, наречена въ чрьньчьство именъ мь Кирила'. – А у календару србскомъ од 14. Фебруара 1544. стои: 'Светаго Кирила Философа и оучителя словенскаго'.
Тропарь светомоу Кирилоу гласъ
[attachment=1]
Кондакь  светому Кирилоу гласъ
[attachment=2]
У новымъ месецословима рускимъ изоставитъ є овай о Кирилу споменутъ, а да є творацъ слова, нѣга бы юрве Славени гърчкогъ закона пре празновали већъ (него) римскога.
Тако и пре (420) Iеронима блыа су у стары Славена стара слова, коя да се дигодъ нађу не бы знали читати; зашто и пре сто година писана данасъ са натегомъ єдва читати умемо. Слова се готово у свакомъ столећу предругочую у облику; али имена слова 'аз-буке веде' (я богове признаемъ) остала су намъ iошъ отъ првы и настарiи славенскы кньижара, и сачувала се у устма ревностны богомоляца до данасъ. По ньима знамо, да су покърштени Славени признавали млоге богове, а кърштени само єдногъ.
Слова су дакле одъ оны стары, а не одъ овы млады. Азбука є управо рећи одъ некърштены али честиты Славена, кои су пре Хрiстiанства богове свое азбукомъ (азбуковеде) исповедали, очевидно постала. Ово є со тимъ вероватнiе, што су отъ славенске азбуке постала и латинска: одъ имена аз – а, одъ слога бу – бе, одъ ке – ке, а одъ веде (ве изоставши неимаюћи онда Римляни у свомъ єзкыу као и Грцы гласа одъ в.) задрже само де: авекеде (a, b, c, d). А данашнѣ ныово с (це) да се изговарало свуда као ke, то є сасвимъ истинито; само се у новiя времена почело предъ i и е, као ц. читати (као и g. што неки чита као ђ: legere – леђере) а у старини као к: calx (калкс) calcis (калкис) – calcem (калкем). Осимъ тога задържанъ є и редъ исты славенски слова и у латинском: И како люди мыслѣте (i, k, l, m) наш, он, покой (n, o, p) рцы, слово, твердо, у (r, s, t, u).
Видишъ Словолюбе! како су мудро Латини одъ славенске азбуке свою себи произвели. Они су имена слова као туђе речи, кое нису разумѣвали (они, кои су азбуку правили, као
учени люди сигурно су разумѣвали. У.) у своiой абекеди изоставили (добро су чинили, єрбо: азъ буквы вѣдый глаголю добро, не значи у ньiовом єзыку као у нашем: я знаюћiй писмена говорим добро. У.), а єзгру су (гласъ исты туђы слова) у своима задржали. Тако су паметни филолози и вешти у познаваню словне снаге методисте были, да су у томе погледу и саме Гърке надмудрили. Ербо они су єдини изъ славенске азбyке свою абекеду по наравномъ створу и говору речны гласова тако уредили, да се више далѣ и болѣ не може. А што се ньiова абекеда на гласовима оснива, и што є одъ старе свое, изъ кое є постала, уреднiя и рафинираниiя, то є явно сведочанство, да є од словенске, коя є у грубомъ єроглифскомъ слова своы наименованю застарила, сасвимъ истинито поставши млого млађа и новiя.
За велику и давнашню старину славенскы словы сведочи:
1) Константинъ Порфирогенита у своiой Исторiи пре 949. споминюћи  да су сиречъ Рвати са своы властиты словенскы словы написаный рукописъ (као молбу) Папи iошъ 640. године предали.
2) Дитмаръ Епiскопъ од Мерзебурга у Прайзской около 976. явля, да су стари кипови у Славена а именито у Аботрита имали своя славенски уписана имена. - Habuisse slavos scripturam ante Cyrilum non est imporobabile. Idola obotritorum habuisse adscripta nomina narat Dithmarus, Chrovatos dedisse chirografa propria Pontifici anno 640. Narrat Constantinus. Kопитарь.
3) Църноризацъ Xрабрый сведочи: Словѣне чрьтами и
рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ  поганисѫще, то єесть и пре него су Славени кърштени были, имали су своя слова, коя читали и писали єсу.
4) Шафарикъ: Сасвимъ є вероватно, да су Славени са собомъ изъ Индiе слова донели; и да су Жупани Чески имали свое писаре, и да є Кнегиня Либуша около 720. године свое прорицанѣ давала написати са славенскы словы; то се, вели, врло лепо са скоро изнађенымъ рукописима потврђава. – У єдномъ Iеронимовомъ писму налазисе о томъ сведочанство, да є онъ Псалтиръ свога єзыка людма Далматинцыма са латинскога превео. Теодоръ Архiепiскопъ Солинскiй живећи у Далмацiи около 600. имао є Псалтиръ славенскiй Iеронимовы словы написанъ; кога є подъ именомъ истога Архiепiскопа Теодора преписао Пресвvтеръ Раблянскiй Никола године 1222; а Леваковићъ опетъ године 1634. отъ Пропаганде наставлѣнъ извади изъ нѣга за Требникъ и Молбеникъ потребне псалме. Штета што се овай псалтиръ нiе наново преписао и сачувао, те бы то была найстарiя кньига у литератури славенской.
Покрай свiю сведочанства iошъ є найвеће то, што сама стварь за себе сведочи и истинито очитуе. – Стари Славени имали су у єзыку свомъ гласове, које су у писму овако означавали: ѣ, ѫ, ѧ, ь, ъ, ы, ови гласови или рећи слова у време Кирилово нису се постарински већъ више читали, ни говорили.  ѣ. нiе гласило ie. кое се са ie писало, нити є ѧ гласило ia кое се са ia писало; тако ерови (ь. ъ.) на краю речiй у нѣгово време већъ се нису читали гласно. ы. читало се такође као и (слишати) а као у. (cлушати). Ово се све дознае изъ найстрiегъ Минхенскогъ рукописа. Да є даклe Кирилъ творацъ слова, као што нiе, юрве речена слова, oтъ коы гласове нiе потребовао, небы быо писао, да нiе иста слова отъ старине пре себе у речма написана была, онъ є у истымъ речма писао и преписывао.
Осимъ тога из млогы стары рукописа дознало се и то, да су се данашниь србски гласови: џ. ђ. ћ. њ. љ. и ј. iошъ у оно време Кирилово изговарали.
Кад би дакле заиста Кирилъ творацъ слова быо, онъ бы наравно и за речена слова облике изнашао. Онъ є она стара непотребна већъ слова писао како што iй є у старымъ кньигама нашао, а нова у кньигама ненашавши употреблявао є доста невешто; са само iота гърчко I шта є радiо? припиньо га и ємчiо са самогласныма, а иза самогласны нiе га ни писати умео. Стара су се слова у старымъ, пре Кирила, писанымъ кньигама налазила, а нови су се међутимъ гласови и єзыку произвели, и одъ различиты писара различито употреблявала. А то є све очевидно и вероватно сведочанство, да Кирилъ нiе быо творацъ никаковы слова Славенима, већъ да су слова и пре Кирила у Славена была. У Шиду на Теодорову суботу 1857.
                                                     
Адамъ Драгосавлѣвићъ с. р.

извор (http://digital.bms.rs/ebiblioteka/pageFlip/reader/index.php?type=numerated&id=3422&m=2#page/143/mode/1up)

 :krsta

Sofija "zaratila" sa Rusijom zbog dokumentarca o Ćirilu i Metodiju: "To je provokacija, brišu Bugarsku sa mape pismenosti"
Tanjug 31.12.2021.

Ministarstvo spoljnih poslova Bugarske ocenilo je provokacijom ruski dokumentarac "Jedna vera, jedan jezik" rediteljke Elene Mironenko i dodalo da delo "briše Bugarsku sa mape pismenosti".

Kao razlog za reakciju navedeno je to što se u ruskom dokumentarcu kaže da Sveti Ćirilo i Metodije i njihovi učenici nemaju veze sa Bugarskom, prenela je agencija MIA. Bugarsko ministarstvo smatra da film nije naučno utemeljen i da je podrazumevani istorijski period u njemu prikazan pogrešno. Zbog, kako se navodi, pogrešnog predstavljanja ili namernog izostavljanja fundamentalnih činjenica u filmu, bugarsko Ministarstvo spoljnih poslova podsečha da su u okviru Zajedničke multidisciplinarne stručne komisije za istorijska i obrazovna pitanja, Bugarska i Makedonija postigle dogovor o istorijskim ličnostima i događajima zajedničke istorije dveju država.

Prema tom dogovoru Sveti Čhiril i Metodije, Sveti Kliment, Sveti Naum i drugi odobreni su od vlada obeju zemalja. Ministarstvo spoljnih Bugarske je ovim povodom izrazilo nadu da ovakve provokacije ne uključuju direktne ili indirektne trećhe strane, da one nemaju za cilj da stvore podele i da u budućnosti, kako kažu, nečhebiti svedoci ovakvih slučajeva.

Izvor: www.blic.rs

Не знам да ли Ћиририло и Методије имају везе са Бугарском и Бугарима, али они не одступају од става да је све у вези са историјом Балкана која има позитивну  конотацију бугарско. За оно што има негативну конотацију, као што је учешће Бугарске у Првом и Другом светском рату или ћуте или негирају, односно изврћу чињенице. Дакле, извртање чињеница и стварање свести међу Бигарима да су "нај" је политика која је заједнички садржалац свих политичких опција у Буграској. 

Posebna priča je uskladjivanje severnomakedonske istorijie sa bugarskom, po kome je sve bugarska istorija. Čim krenu da se razmišljanju da li da stave potpis na neki papir, bugari krenu sa ucenama oko evropskih drumova.

Nikakve, odnosni imaju isto toliko veze s njima koliko i sa svim ostalim narodima na Balkanu.

   Jako malo se danas govori o prisilnoj bugarizaciji na okupiranim teritorijama tokom i prvog, a pogotovu drugog sv. rata. Takođe, kao da su svi zaboravili bugarizaciju turske nacionalne manjine tokom 80-tih godina prošlog veka. Posle tranzicije i prijema u EU deo stanovništva je vratio svoja originalna turska imena i prezimena tako da ih sada živi 8,8 posto u Bugarskoj. Tokom poslednjeg perioda vladavine socijalizma njihovi pripadnici su dovedeni na jako mali broj.

Današnji dubrovački dijalekt jest zapadnoštokavski poddijalekt i dio je novoštokavskoga jekavskoga dijalekta štokavskoga narječja hrvatskoga jezika. Ovaj dijalekt hrvatskog jezika temelji se na ijekavici i štokavici uz sporadičnu nazočnost ikavizama. Dubrovačkim dijalektom govore isključivo Hrvati, a glede rasprostiranja on je najmanje raširen od svih hrvatskih dijalekata, govori se na dubrovačkom području od Janjine na poluotoku Pelješcu do Prevlake na granici s Crnom Gorom.
"Bodulski" ili kako ga neki još pokušavaju zvati "dalmatinski" jezik ne postoji i nikad nije postojao.

Нису у праву они који мисле да су Дметар, Кукљевић, Пацел и Пејаковић предвођени Иваном Мажуранићем на Књижевном договору у Бечу 1850. године преварили Ђуру и Вука, прихвативши  за књижевни језик источно-херцеговачки штокавски (и)јекавски дијалект Вуковог српског књижевног језика и дубровачки говор као свој књижеви језик уз могућност да се српски језик може звати и српскохрватски. Ништа друго није требало нити су могли да ураде Ђура и Вук, но да једном народу понуде један језик.

Новоштокавски дијалект (са свим варијантама унутар њега) је лингвистички језик за себе и по себи звали га српским, хрватским, босанским или црногроским језиком. Такође, староштокавски , кајкавски и чакавски дијалекти су уствари језици за себе јер се по својој структуру (лингвистички) разликују од новоштокавског и то значајно више него подваријанте новоштокавског. Све остало је политичко опредељење да нације настале од говорника ових језика (дијалеката) имају језике са "својим" именом. Ваљда политичке вође тако изгледају моћније и важније.

Чињеница је да Срби, Хрвати и Бошњаци посебно у БиХ, у суседним селима (села једно уз друго) говоре истим језиком, при чему нема нимало разлике. Шта више тај њихов заједнички језик (кога свако према националној припадности назива својим именом) се често доста разликује од језика њихових сународњака (по нацији) који живе не другом крају БиХ или у Србији, Хрватској и др. И тако ће испада да је језик "Јањеваца" (Хрвата из Јањева на Косову и Метохији) исто хрватски, али ће такође и језик локалних Срба (око Јањева), који се ни почему не разликује од језика "Јањеваца", исто српски.

Како се мали језици (са максималних пар милиона говорника) постепено гасе (историјски је то познато), наши "посебни" језици  постепено ће се гасити брже него да постоји један већи (назовимо га условно штокавси) језик са 20 милиона говорника.

   Teoriju o gašenju jezika ili dijalekta malih grupa ne mogu da prihvatim. Primer, između ostalih, je prizrensko-timočki dijalekt koji govori nekoliko stotina hiljada ljudi (mnogo manje od milion) u manje-više nepromenjenom obliku više vekova. Po nekim izvorima, ovim dijalektom se pričalo u vreme cara Dušana. Na ovaj, kao i na ostale dijalekte uticaj je imao turski jezik i to u oblastima života i rada koje su osvajači doneli i do tada bili nepoznati (vatreno oružje, orijentalni specijaliteti i zanati i sl.) ali nije izmenio osnovu. Tvrdoglavost i želja za očuvanjem nacionalnog i etničkog identiteta su nadjačale pomodarstvo i skorojevićki novogovor kroz vekove. Da je ovaj i srodni dijalekti izvorni i da od njih potiče današnji vukov kvazi-književni-srpski  govori u prilog niz primera koji se ne mogu izreći iliti gramatički ispravno iskazati na književnom ili novosrpskom jeziku, za razliku od ovog dijalekta koji jasno i nedvosmisleno označava upravo ono što želimo da kažemo.

   Svaka čast hrvatima, srbima iz rvatske, hercegovcima i crnogorcima. Oni imaju svoj dijalekt i grčevito ga brane. Ali zašto smo mi još uvek naivni i forsiramo u Srbiji njihov govor a svoga se stidimo? Čak se i RTS u zadnje vreme upinje pa voditelji po direktivi ispravljaju sagovornike i silom nameću, sada novi, od nijedne relevantne institucije usvojen i propisan oficijelni jezik! Tiha jezička asimilacija traje već 200 godina bez obzira ko je na vlasti i koje je uređenje u pitanju. Međutim, prizrensko-timočki dijalekt se održao i pred takvom silom kao što je komunizam pa zato treba omogućiti da se čuje narodni govor, barem kao što 50.000 članova Saveza gluvih i nagluvih Srbije imaju svog prevodioca u desnom uglu drugog dnevnika RTS !

U prilog temi preneću ovaj tekst zbog jedne opšte rasprave o jeziku .

pisao Miljenko Jergović (https://www.jergovic.com/petak-cetrnaesti/je-li-dubrovacka-knjizevnost-nasa-ako-dubrovacki-govor-nije-nas/)



Je li dubrovačka književnost naša ako dubrovački govor nije naš?


Pomamilo se tamo i onamo zbog nekakvog zakona kojim srpske vlasti svu dubrovačku književnost do 1867. smatraju zajedničkim, hrvatskim i srpskim kulturnim blagom. Biva, riječ je o nečuvenom kulturnom i teritorijalnom posezanju za onom što je samo hrvatsko, veli Nina Obuljen Koržinek, s položaja ministrice kulture, a isto kaže i svo upitano i neupitano velehrvatstvo. Svatko razuman, međutim, ako se u ovim pitanjima ne bavi argumentima nogometnog navijaštva, shvatit će dvije stvari. Dubrovačka književnost onoliko je nečija koliko se taj netko njome bavio i koliko ju je kao stvarni čitatelj i interpretator doživljavao svojom. I drugo, svaki navijač ili navijačica mokroga dresa i opijene glave odlučno će odbiti da išta “naše” pripada i “njima”, ali će rado i spremno nešto što je “njihovo” pripisati i “nama”. Pa će tako Boka kotorska, premda je crnogorska, biti oglašavana “zaljevom hrvatskih svetaca”, a muslimanska, tojest bošnjačka alhamijado književnost, ispisana arapskim pismom na narodnom jeziku, bit će u srednjim školama, po kroatistikama i u povijestima književnosti koje su sastavljali najuvaženiji hrvatski akademici, smatrana i hrvatskim, a ne samo bošnjačkim kulturnim i književnim blagom.

 Jugoslavenski i srpski nobelovac Ivo Andrić bit će, najednom, i hrvatski, kao što će njegova Nobelova nagrada postati i hrvatska, premda je Andrić iz Zagreba faktički protjeran, a svoje djelo smatrao je dijelom zajedničke jugoslavenske književnosti, te je odbio da ga se uvrštava u nekakvu hrvatsku antologiju, jer se, osim u najranijoj mladosti, nikad nije izjašnjavao Hrvatom. Bošnjački pjesnik Mak Dizdar, koji se iz praktičnih građanskih razloga izjašnjavao Hrvatom, premda s hrvatstvom baš i nije imao intenzivnijega doticaja, bio je suprotan slučaj od Andrića. Ali njega će također hrvatski navijači smatrati i hrvatskim pjesnikom. O Srbinu Nikoli Tesli, američkome čuvenom znanstveniku, da i ne govorimo. Njega će se zbog njegove pripadnosti i hrvatskoj kulturi – ali nikako zbog njegove pripadnosti srpskome narodu u Hrvatskoj, ili, kako se to danas kaže: srpskoj nacionalnoj manjini – staviti i na kovanicu eura. Zašto bi, međutim, žudnja za zajedničkim kulturnim blagom hrvatskih navijača bila prihvatljiva, a žudnja za zajedničkim kulturnim blagom srpskih navijača smatra se agresijom i nekorektnim posezanjem za nečim što nije njihovo? Pritom, ne treba ni naglašavati da se i Srbi na zadnje noge propnu kada bi Hrvati da nešto što je “njihovo” postane zajedničko, baš isto onako kako se Hrvati na zadnje noge propnu kada bi Srbi da nešto što je “njihovo” postane zajedničko.

Razumno gledajući i razmišljajući, te ako se držimo samo vlastitih čitateljskih iskustava, i onoga što doživljavamo kao svoje intimne kulturne i književne pripadnosti i identitete, lako ćemo shvatiti da Srbima ne bi ni na koji način trebalo biti važno koliko je, kako je i da li je Ivo Andrić hrvatski, nego bi im jedino važno trebalo biti da li je Ivo Andrić, i po čemu i kako to jest, srpski pisac. Ista je stvar s Bošnjacima i Makom Dizdarom. Ista, pa još i malo dramatičnija, s Hrvatima i starom dubrovačkom književnošću, s Palmotićem, Gundulićem, Držićem. Jesu li oni hrvatski, je li Dubrovnik suštinski u Hrvatskoj? I je li Hrvatska nalik Dubrovniku, ako je Dubrovnik već u Hrvatskoj?

Prije nekoliko mjeseci dogodio se znakovit skandal s Dubrovnikom i dubrovačkom književnošću, i to na Hrvatskoj televiziji, inače zaduženoj da u ime nacionalnog navijaštva i sveudiljnog nerazumlja, po narudžbi vlasti, ili mimo svih narudžbi, vodi hajke i potjere za Srbima i za srpstvom, kao i za onima, razumije se, koji bi se tim hajkama narugali. Naime, u emisiji “Dobro jutro, Hrvatska” pojavio se i progovorio Vicko Dragojević, Dubrovčanin. Njegovo je govorenje izazvalo stanovitu reakciju primitivnije gospode gledatelja, nesvjesnih toga da hrvatski jezik baš i nije ono što se govori i kako se govori u Zagrebu i u bližoj okolici, nego je hrvatski jedan sasvim drugi jezik, koji je, da paradoks bude potpun, gotovo istovjetan onome što govori i kako govori Vicko Dragojević. Naravno, riječ je o hrvatskom jezičnom standardu. Zagrebački i okolozagrebački govori, koji se preferiraju na HTV-u, naravno jesu i hrvatski jezik, kao što su i dubrovački i okolodubrovački govori i hrvatski jezik. Ali hrvatskom jezičnom standardu nešto je od toga, ipak, bliže. A, kao za nevolju, bliže je upravo ono što je navijačima u mokrim dresovima – dalje, tuđije, seljačkije, stranije, hercegovačkije, crnogorskije, srpskije… Jer tko zna što je taj neuk i primitivan svijet, kojemu je zasmetao Vicko Dragojević, sve čuo u njegovom govoru. Ne bi, međutim, bilo ni pola problema, da ovi s HTV-a Vicka Dragojevića nisu s pika poslali fonetičarima, da ga nauče kako se govori hateveovski hrvatski. I neće on više voditi tu emisiju, sve dok ne progovori čistim zagrebačkim, s naglascima kao u madžarskom i s onim čuvenim zagrebačkim futurima i s “budem” umjesto “hoću”.

Pritom, Vicko Dragojević i ne govori po dubrovački, nego govori po konavoski. Tojest, u njegovom se govoru iz daljine čuje njegov rodni kraj. (Mnogo manje se to u njega čuje nego, recimo, onim mlađahnim voditeljicama televizijskog dnevnika ili Vijesti iz kulture, koje blebeću kao pokvareni madžarski govorni automati…) Nakon što ga je napalo i poslalo fonetičarima, da ga privedu govoru koji neće iritirati navijače, Vicko Dragojević krenuo se naokolo ispričavati po intervjuima i navoditi svoje kardinalne pogreške u toj jednoj emisiji koju je vodio. Veli tako da je, o avaj, Krešo deklinirao u Kreša, a ne u Kreše! Osim što to u hrvatskome jeziku nije pogreška, jer naprosto ne može i ne smije biti pogreška, u tu deklinaciju staje cjelokupna povijest Dubrovnika i sva dubrovačka književnost, stara i nova. Dubrovačka književnost je danas dio hrvatske književnosti zato što njezini dionici, dakle njezini čitatelji, jedini živi prijatelji i zagovornici Junija Palmotića, Marina Držića i Ivana Gundulića, pouzdano znaju da se u hrvatskome jeziku Krešo deklinira u Kreša, kao što se deklinira i u Kreše. Jer nikako ne može biti da u hrvatski jezični standard ne bude ugrađeno ono na čemu je zasnovana jedna velika hrvatska književnost. Pritom, navijačima valja reći i ovo: ta književnost, dubrovačka književnost, nije, za razliku od kajkavske ili čakavske književnosti, pisana na dijalektu, koji bi bilo ispravno smatrati i – drugim jezikom. Drugim i trećim hrvatskim jezikom. Dubrovačka književnost ispisuje se jezikom koji je živa matica, glavni drum, govorna avenija, hrvatskoga jezičnog standarda. Jezik Držićev i Palmotićev nije, bezbeli, jezik kojim mi danas govorimo. To je jezik drugih epoha. Ali iz njihovog jezika izniknuo jezik je Iva i Luja Vojnovića, Luka Paljetka, pa na koncu konaca i Vicka Dragojevića. U tom jeziku muška se imena po muški i sklanjaju. Tako ima biti na Stradunu ili na Grudi, kao i na Prisavlju. Jer ako nije tako, po čemu je, osim po rasporedu vojnih i policijskih snaga, dubrovačka književnost hrvatska?

Incident s jednim televizijskim voditeljem, koliko god neugodan bio i koliko god svjedočio o strašnim razmjerima imbecilnosti hrvatskoga nacionalističkog navijaštva, a s njome i svakoga balkanskog nacionalističkog navijaštva, samo jedan je dovoljno slikovit i anegdotalan primjer općeg stanja. Nina Obuljen Koržinek – koja, recimo i to, hrvatskim standardnim jezikom govori dramatično lošije nego Vicko Dragojević – skupa s mrakobjesnom družinom s HTV-a, te s bataljunima naših bezumnih i nerazumnih političara, upalila se kao kakav crvuljak i apendiks, oko srpskoga zakona o dubrovačkoj književnosti, pa prijeti, grmi i sijeva, tako da bi možda bilo zgodno da zaratimo sa Srbima oko Držića i Palmotića. I za Hrvate, i za Srbe bio bi to, ipak, akt prvorazrednoga civilizacijskog samoostvarenja. U Latinskoj su Americi neki divlji narodi ratovali oko nogometa, a mi bismo mogli oko poezije. Pa da general zbora Miro Gavran povede vojno-redarstvenu akciju za oslobođenje Gomnaide od srpske okupacije, a da mu s druge strane odgovara general Miro Vuksanović. Pa da dva viteza i njihove vojske za sva vremena presude čija su ustvari naša go_na, kad već ne mogu biti zajednička.

У 'Србским Новинама' од 1841. године, службеним и јединим тадашњим новинама у Србији, налази се (на странама 379 - 380) чланак под насловом 'Мало за Илирство' са потписом Доброљуб. Ми га овде саопштавамо од речи до речи.


Мало за Иллирство.
(Одоцнѣно.)

Београдъ, 24, Октоврия. – Юуче нас је посѣтiо Г. Бабукићъ, Читаонице Иллирске тайникъ, сочинитель Србскохорватске Грамматике и ревросный сотрудникъ при Учредничеству Новина Иллирски. Цѣль є путованя нѣговогъ, као што кажу, да се са списательма као и са єзыкомъ предела наших у обште упозна, да се по духу народнѣмъ єданъ и обштiй єзикъ за Юуго Cлавене изобрази, једнимъ словомъ да се кньижевни савезъ изъ међу Срба и Хорвата утврди и укрепи - поступакъ кои браћу нашу Хорвате лепымъ овако чувствомъ водиме предъ очима нашима сваке льубави и уваженiя достойне чини, како є дакле за свакогъ любитеља обштегъ народногъ напретка неповольно чинити, како се гдикои у виду криве неке ревности и родољубiя труде лепу ову волю доброжельной браћи нашой отузети и кньижество на ускiй просторъ стеснѣно држати. Нама є мило было, кадъ су Хорвати, увиђаюћи већу чистоту нашегъ нарѣчiя, нама подражавати почели, но противно намъ є што насъ єдне обштности ради Иллирима зову. Неки саняю о гублѣњу нацiоналитета, други друго нешто подозреваю, а у найгоремъ случаю ништа друго ніє, него мала погрешка изъ братолюбија и ревности учинѣна. Ми се зовемо Србльи као и они поособно Хорвати, ова имена остаюу у народу, нити може когодъ у станю быти да ово наименованiє искорени.
Г. Гай и нѣгови єдномысленицы, хотећи све Юуго Славяне на єдно кньижество узвысити, може быти Колларовомъ узайамностю побуђени, мыслили су за найудобнiє быти ако све овакове народе єднымъ именомъ Иллира обключе. Ово нити є порокъ нити себичностъ, јеръ они нити желе да Србльи име своє у домаћемь говору пренебегаваю, нити своє другима намећу; но они су ямачно съ најбольомъ вольомъ и сотымъ брже у избору овога сложити се могли, што є извѣсно да су и Србльи кодъ страниы народа подъ именомъ Илллира познати, што обстоятелства садашњегъ времена друго наименованiє недопуштаю, а може быти што су они и на Исторiю старогъ Иллирика погледъ тада бацыли. Ако дакле они греше, то є погрешка Исторична, а не морална; и увекъ ће се онай, коме братолюбiє на срцу лежи постарати Историчну погрешку не нискимъ и презрителнимъ тономъ, но побуђенiияма исправити, и брата свога, кои му као и себи добра жели, кротко и учтиво на путъ извести.
Хорвати дакле остаю у свакомъ призренiю люубительи напредка и просвете; люди изображеногъ духа кои се нама при свой нашой строгости опетъ прилюублюю и насъ као праву браћу сматраю. Цель је ньiова благородна, и ако мы поради лепе ове цѣли сваке страсти угушимо, ако мы све ньiове добре намере съ добродошлицомъ предусретнемо, ямачно ће они съ већомъ срдечносћу нами прiонути, ямачно ће они, увидећи правилность и Кироловы писмена къ старомъ начину писања као и єзыку вратити се, одъ чега є корист свакоме видна.
Желити є да насъ ревностни Хорвати и чешће посећую, да учени наши ньи такође пооде, да се узаймно у намерению и цѣли болѣ упознамо, да за єзыкъ и обште кньижество скуплѣнымъ силама радимо, како ћемо и мы и они богату корыисть одъ туда достати.   - Добролюбъ.

Бугарите имаа најмалце врска со кирил и методија најповеке врска имаат македонците со брајката бидјеки  нивната мајка е е славјанка од словенските села во близина на Солун и тие го знаеле тој говор да го говорат што се говореле словенско племе Рихнините  , и ден денеска три цела во солунско го говорат тој говор што е најсличен на тоа што  го говореле брајката Методија и Кирил .
Тие се испратени од византискиот цар Михаил по течението на реката Брегалница да го формират  сојуз со струмското кнежество против бугарите како одбрана на солун.И тука методија како стратег и восководец ја зема за жена керката на локалните кнез на струмјаните и подоцна го носи неговиот брат констадин (кирил) кој го формира првиот војнички законик на словените напишан на словенски јазик со глаголица .Двата брајка формират силно кнежество од македонската склавинија Струма која цели 10 години му давала отпор на Бугарите или од 845 година до кај 855 година ,.Глаголицата ја пишат според некој во Баргала(Штип) според други во градот Равен ( областа Пијанец)  а според други во денешното село Крупишта мегу радовиш и штип/ По поразот на струмичката склавинија брајката бегат за цариград додека жената и синот на методија се заробени од бугарите и продадени како робови и овој поради таа причина се замонашил.  Некој ако имал врска со бугарите се Климент и Наум кој се продадени како робови од франките во Сигумунд(белград) на локален бугарски болјар кој пак ги носи по дунав до градот ПЛИСКА и му ги подарува на бугарскиот хан Борис( оргиналното име му била Богар) за да ги користи како преведувачи од словенски на прабугарски јазик бидејки ханот БОрис слабо го знаел словенскиот јазик.

Царот Самуил и неговот текст на надгорбна  плоча во чест на своите родители и брат давид. Овој текст е на кирилица е еден од најстарите текстови на кирилица напишан од словенски цар , пронајден е во село Герман Мала Преспа.
[attachment=1]

Занимљив споменик. Нисам знао за њега.

Toj споменик е однесен од бугарската армија во 1916 година во софија .

Друг средновековен текст на кирилица е фреска  на Јован Оливер , кој како китор се појавува при обновувањето на Лесовскиот манастир во Кратово. Јован Оливер бил првиот советник на Цар Душан но и посредник мегу него и папата бидејки го знаел латинскиот јазик .




[attachment=1]

Струмичката плоча од 13 век.

https://sitel.com.mk/na-carevi-kuli-pronajdena-mermerna-plocha-so-staroslovensko-kirilsko-pismo

Исто така најстар документ на словенската писменост пишана на кирилски јазик е Струшкиот препис на Душановиот законик кој пишан кон крајот на 14 век .Денеска тој законик се наога во Москва или познати како струшките листови од 100 листови колку што имал само 14 се во добра состојба другите се споени , овој текст го открил рускиот славист Виктор Иванович Григорович.И овој текст се смета како најбилизок до оргиналниот душанов законик , проблемот е тоа што русите тврдат дека не можи да се прочита и го чуват како архивски докумнет не дават да се врши некој истражување големи на овој докумнет.

https://www.macedonism.org/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%95%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BA%D0%BB%D0%BE%D0%BF%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87-%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87/index.html

О Самуиловом натпису већ је било речи (стр. 11.), али није згорег исто поновити још једном - е да би запамтили. Но, кад сам већ овде користим прилику да рекнем (речем) неколико речи о старословенским споменицима.
Према материјалу на којем су написани деле се у две групе: рукописе и натписе. Готово сви рукописи писани су на пергаменту; на камену, писани су, управо клесани – (епиграфски) натписи.
За идентификацију споменика потребно је да се зна следеће: назив споменика на српском (или другом језику) и латинском, писмо, обим, садржина, локација и време постанка, место и година издања.
Осим Самуиловог, од значаја су још само ови (старословенски) натписи: Битољски натпис цара Јована Владислава, Мостичев натпис, Темнићки натпис, Добруџански натпис и Преславски натпис. (Наставак у идућем чланку.)

Ћирилски (старословенски) рукописи

1.Савина књига. Има 129 листова. То је изборно јеванђеље (јеванђелистар). Писано је у северноисточној Бугарској у XI веку. Прво издање приредио је сам проналазач тога рукописа Измаил Срезњевски 1868. године. у Петрограду. Он је дао име том споменику према двама кратким записима на маргинама у којима се спомиње неки поп  Сава. Рукопис се чува у Москви.
2. Супрасаљски зборник – Codex Suprasliensis. Има 285 листова. То је највећи сачувани споменик на старословенском језику, иако је непотпун. Нађен је у манастиру Супрасљу у Пољској. То је зборник житија и црквених беседа за месец март. Писан је у источној Бугарској половином XI века. На маргинама се двапут помиње неки Ретко који може бити и преписивач тога зборника, са неког глагољашког оригинала. Први пут га је издао Фрањо Миклошић у Бечу 1851. г. Листови се данас чувају у Љубљани (118), Варшави (151)и Санкт Петербургу (16).
3. Одломци јеванђеља Ундољској, који их је и пронашао. Свега су два листа. Критичко издање изашло је у Петрограду 1904. Рукопис се чува у Москви.
4. Хиландарски одломци. Беседа Ћирила Јерусалимскога. Свега 2 листа. Нађени су у Хиландару, а сада су у Одеси. Издао их је у Петрограду 1898. г. Степан Куљбакин.
5. Зографски одломци. Правила Василија Великога. Свега 2 листа. То је старословенски ћирилски рукопис који је пронађен почетком XX века, а издат у Паризу 1926. године.

Вук Стев. Караџић.

[attachment=1]

   Naiđoh nedavno na interesantan članak na netu o ovoj temi i pogubnom delovanju austrijskog špijuna Vuka Karadžića koji prenosim u celosti.

    Данас ме син приупита да ли је Вук Караџић био добар, па ме то инспириса да напишем један кратак чланак на ту тему. Иначе ово ме је питало више читалаца, па хајде да видимо.

Речи по звучности а не по творби
Сећате се онога ”пиши као што говориш” то је лепа флоскула пласирана у школама и човеку то на први мах звучи лепо. Међутим неки језици се пишу по звучности (”пиши као што говориш”) или по творби тј. по начину како је та реч настала.

Ево примера:

реч ”слобода” за нас значи само то, међутим када се напише на стари начин ”свобода” одмах се схвати да је изведена из ”све Бог да”. Дакле слободан си када си све добио од Бога. Ето примера како се губи скривени смисао језика.

”Пиши као што говориш, читај као што је написано” је измислио Јохан Кристоф Аделунг, немачки граматичар и филолог, а не Вук. Ипак и ово је жива потврда како је српски језик реформисан из Беча.

Тиме што је Вук Караџић укинуо писање по творби речи како је било на старо-српском и како се писало у манастирима то је исто као да је багером прешао преко гробља.

Сало дебелог Јера
Праву реформу српских слова учинио је поп Сава Мркаљ, он је схватио да се писање треба поједноставити јер постоји превише карактера у црквено-словенском језику и да га је тешко научити. Вук Караџић је присвојио и модификовао његов рад али је направио једну по мени велику грешку.

Вук Караџић је укинуо слово ”јер” или ”јат” – ”ѣ”. То слово је окупљало све српске дијалекте и икавицу, и ијекавицу и екавицу.

Ево примера:

Реч млѣко (млеко), би икавац читао ”млико”, ијекавац ”млијеко”, а екавац ”млеко”.

Тиме би сва наричја била обједињена као што су некада била и сви би писали исто. Уместо тога нажалост читав век су деца у школама слушала учитељице које би у руци држале правопис и говориле ”не каже се тако, исправно је овако”.

Изгубили смо мноштво локалних говора и историјских слојева нашег језика применом оваквих крутих правила. Применом Вукове реформе српски језик се одаљио од македонског и бугарског језика. То ће касније бити од велике помоћи код формирања ових нација.

Језик је постао простачки
Морам овде да поменем оно што ми је отац Доментијан из Хиландара једном приликом говорио. Каже се одело чини човека. По оделу ми препознајемо да ли је у питању племић, пекар, сељак, монах. Исто важи и за језик.

Митрополит Стафан Стратимировић
Пре Вукових реформи ми смо јасно могли да видимо о ком човеку се ради према начину на који говори. Међутим, језик је поједностављен на ниво обичног народа и на тај начин практично постао простачки. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић који је био противник Вукове реформе наводи да ће то бити „језик говедара”.

Од Светог Саве до Вука, вековима су наши манастири водили борбу да очувају дух нашег језика и говора, да би онда Вук по инструкцијама из Беча све то вулгаризовао зарад ”Илирског покрета”.

Китио се туђим перјем
Треба истаћи и да Вук није смислио модерну ћириличну азбуку већ је за то заслужан поп Саво Мркаљ. Вук је његово дело мало изменио и постао је познат по томе. Саво Мркаљ је умро сам у лудници и заборављен.

Модерну српску граматику и правопис је смислио Лука Милованов који је био Вуков помоћник и побратим. Лука је умро у сиромаштву, а његово дело је након његове смрти објавио Вук.

Вуку је много у раду помогао и преводилац Ђуро Даничић. Дакле треба рећи да наш доживљај Вуковог дела није исправан јер то није његово лично дело већ дело више људи које је на крају потписао Вук Караџић.

Отимање учења писмености из цркве
Вук Караџић је учио школу у манастиру у Тршићу али је очигледно био лош ђак или га учитељ није волео из неког разлога јер каже да су га терали да чува стоку. Било како било, Вук је замрзео нашу цркву и сматрао је каменом спотицања ка модерном образовању као у Европи.

Највећа штета коју је по мени Вук направио јесте што је његовим и Доситејевим залагањем учење писмености отргнуто из манастира и цркве. Учење писмености је премештено у државне школе.

Манастири су одувек били центар писмености, образовања, писања књига, чувања закона све до Вука Караџића од када се интезивно ради на томе да цркве постану само религиозни објекти.

Буквар инока Саве 1597. година, неколико векова пра Вука.
Ту неправду ми и данас осећамо и жива је дискусија око тога да ли веронауку треба или не треба вратити у школе. Веронаука је враћена али нажалост рекао бих на погрешан начин. Уместо да у оквиру те веронауке деца савладају писменост и слова, она уче молитве.

Цркви од Светог Саве припада да описмењује народ и нормално би било да деца прва слова науче кроз појмове о Љубави, Богу, Другарству и да онда крену са првом молитвом ”Оче наш”, а затим са проучавањем пословица. То је некако природно и у складу са нашом 800 година дугом традицијом још од доба Светог Саве. Ипак, нажалост то данас није тако.

Први буквари и јесу писани у нашим манастирима а о томе можете прочитати у тексту о буквару из манастира Савина из 1692. године који сам раније писао.

Крађа књига
Не само да је Вук уништио идеју да манастири буду центри писмености и образовања, већ је из српских манастира продавао крадене књиге. Ипак све некако легне на своје место и Бог ће уредити ствари тако да ће век касније то бити срећна околност јер ће у ратовима пострадати скоро све наше књиге, а сачувано је само оно што је однесено и украдено и данас стоји у музејима по читавом свету.

На ову тему је књигу написао Петар Милатовић Острошки који је истраживао и пописао колико има наших књига у музеју у Бечу. Тамо је врло прецизно написано како је музеј дошао до које књиге и Вук Караџић се помиње десетинама и десетинама пута.

Примера ради, у Бечкој библиотеци су српске књиге и рукописи далеко старији од најстаријих аустријских књига. Рецимо најстарији српски рукопис који се чува је 300 година старији од најстарије аустријске књиге.

Патар Милатовић је систематично прорачунао да је Вук Караџић продао старих руком писаних књига из манастира у вредности већој од данашњих 2-2.5 милиона евра. Треба имати у виду да се ту налазе књиге чак из манастира Хиландар. Књиге је продавао Аустријанцима, Русима и језуитима (Мехитаристи).

Наравно није Вук лично крао те књиге, већ је имао мрежу од неколико сарадника који су му те књиге доносили а он би за мале паре од њих куповао.

Пред крај живота у периоду између 1846 и 1858. Вук Караџић је продао 46 српских књига, а још 4 књиге је после његове смрти продала његова ћерка. Па чак му је и син умро у кочији од туберкулозе чекајући новац за књигу.

Превођење Библије
Људи данас мисле да је Библија одувек била у Србији. Међутим, у средњем веку у српским црквама није било Библије већ само јеванђеља и текстова који ће чинити касније Нови Завет, као и неке одабране књиге из Старог Завета. Потврду овоме имамо у Законоправилу Светог Саве где је то прецизно наведено.

Библија је као књига настала у Ватикану и постојала је у различитим преводима на западу, у Немачкој, у Енглеској на пример, али не у Србији.

Прву Библију преводи и у Србију доноси Вук Караџић. Он и Ђура Даничић преводе Библију са немачког језика, затим је штампају у језуитској штампарији манастира Метихариста у Аустро-Угарској и доносе у Србију. Ђура преводи Стари завет, а Вук Нови завет.

Наравно да наилазе на огроман отпор цркве и кнеза Милоша који виде то као покушај покатоличавања народа. Међутим, после 27 покушаја Вук Караџић успева да добије одобрење цркве и књига је пласирана у Србији по невероватно ниској цени.

Треба имати у виду да су књиге у то време биле скупе а Библија као веома дебела књига би била доступна само богатим људима, међутим она је у Србији била врло јефтина и штампана у огромном тиражу. Сви су желели да је имају а како није била скупа успех књиге је био загарантован, она је преплавила српске земље.

Језуитске везе
Штампање Библије као и реформа српског језика су уствари биле тајна језуитска операција. Наиме, Вуку Караџићу је кум био Јернеј Копитар који је иначе био језуита. Језуити су посебан ред католичких монаха посвећени духовној борби против православља и ширењу католичанства свим средствима. Познати су по коришћењу историјских фалсификата, мењању историје, корупцији, заверама, па и убиствима.

Њих двојица су се упознали у Бечу 1813. када је Вук дошао као избеглица, а Копитар био цензор тј. одлучивао је шта може у штампу у Аустрији а шта не.

Временом су постали кумови, Копитар је вуку пронашао жену, средио му стан, редовне приходе, а Вук је био човек од поверења који је пажљиво слушао шта је потребно да би се Србија приближила Европи.

Копитар је тајно радио на покрштавању Словена. Имао је он још једног сарадника као што је Вук, то је био Тарас Шавченко иначе Рус који је радио на стварању новог украјинског језика и увођењу латинице. На исти начин је Копитар развијао сарадњу са Вуком са идејом да покатоличи Србе, чак су прво пробали да иду са латиницом али је отпор био велики па су се ипак одлучили на реформисање ћирилице.

У писму Копитара које је упућено директно Клементу Метернику тадашњем канцелару Аустрије открива се смисао реформи нашег језика:

„Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“.

Библиотека Мехитарског манастира у Бечу
Сад се опет враћамо на штампање и пласирање Библије у Србији за невероватно ниску цену уз огроман тираж. Књига је штампана у Јерменском манастиру Мехитариста у Бечу. Међутим тај манастир држе Јерменски унитаристи (православци који признају Папу). У њиховим пресама уз државну помоћ Аустрије штампа се Библија као и скоро све Вукове књиге. Све је уствари једна прикривена језуитско аустријска операција.

Вук је био католик
За многе ће оно што пишем бити изненађење што није ни чудно јер већина људи не зна да је Вук Караџић постао католик. Он је венчан са немицом Аном Краус у католичкој цркви у Бечу у време када није било дозвољено мешање вера у браку. Дакле, морао је прећи у католике за тако нешто.

То није превише чудно јер га је са женом упознао Јернеј Копитар који им је био и кум на венчању. Сву своју децу Вук Караџић је крстио у католичкој цркви. Потписивао се латиницом, живео у самом центру Беча и поред тога што је продавао српске старе књиге, примао је три плате истовремено: од Беча, из Србије и из царске Русије.

Вук и Ана
Када је умро, његова жена и ћерка су продали сво његово имање у Тршићу, ништа нису оставили у Србији. Имали су преко 70 хектара земље.

Вук и Ана су имали тринаесторо деце од којих су многа умрла у младости. У једном писму када му Ана јавља да се родила још једна ћерка, он јој одговара да није важно и ако се слаже он дете може одвести у Србију и ту продати или поклонити некоме. Међутим, наши историчари тумаче то као ”шалу” у писму. Ја сам погледао писмо, не звучи као шала.

Блаћење Милоша Обреновића
Поред мене се налазе две књиге. Једну можете наћи у свим књижарама у Србији, то је ”Тајна историја Милошеве Србије” од Вука Караџића у издању Лагуне.

А друга је ”Кнез Милош у причама”, ради се о 285 прича које је прикупио М. Ђ. Миличевић 1891. године.

Те две књиге не могу бити у већем контрасту. Једна велича дела кнеза Милоша, а друга коју је Вук Караџић саставио блати кнеза до невиђених граница. И дан данас српски аутошовинисти цитирају Вука Караџића када говоре о кнезу Милошу. Међутим човек се запита зашто би Вук писао такве гадости о кнезу Србије?

Одговор на ово питање дао је Петар Милатовић Острошки који је у својој књизи представио документа аустријске полиције која се односе на Вука Караџића који ради за њих и кога виде као потенцијалног новог кнеза Србије.

Дакле Вук Караџић јесте био учесник Првог српског устанка и био је у окружењу кнеза Милоша у својој младости, међутим од када дође у Беч ствари се полако мењају и у другој половини свога живота он постаје алатка у рукама Аустрије. Водио је негативну кампању у новинама против кнеза Милоша за рачун аустријске царевине, његови текстови су објављивани у аустријској штампи и за тај свој рад био је адекватно плаћен. Можда можемо рећи да је Вук отац српског аутошовинизма који је данас узео маха.

Дао је Хрватима српски језик
Мислим да смо до сада утврдили да Вук није отац српског језика јер су Срби вековима и пре њега писали својим језиком. Међутим, Вук Караџић јесте отац српско-хрватског језика.

Хрвати су оригинално имали један дијалект који се говорио у на граници Словеније са Хрватском. Њихов језик је био закржљао јер су 10 векова били под Угарском, а у манастирима и школама се развијао латински. Треба знати да је до 1850. године у Хрватској наставни језик у школама и даље био латински.

Вук Караџић је обавио реформу српског језика али је у науци познато да је тај књижевни српски језик постао званични језик Хрвата.

Кључни корак ка стварању заједничког књижевног језика учињен је 1850. године, склапањем Бечког књижевног договора од стране осморице књижевника (пет Хрвата, два Србина и један Словенац). Српски учесници у склапању овог договора су били Вук Стефановић Караџић и Ђура Даничић

Људевит Гај је објавио овај договор у Загребу и сматра се да је он створио хрватску нацију и хрватски језик. Људевит је схватио да ће прихватањем штокавског српског дијалекта успети да уједини све Словенце, Мађаре, Немце, Чехе и католичке Србе у нову католичку нацију Хрвата.

О овој теми је опширно писао наш песник Лаза Костић и на крају текста остављам његову књигу ”Крађа српскога језика” у пдф. за оне које интересују детаљи.

Лик и дело Вука у доба Тита
Дакле као што сте видели српско-хрватски језик је осмишљен у Аустро-Угарској од стране хрвата и два Србина под будним оком језуита.

Настанком комунистичке Југославије слика Вука Караџића је доспела у сваку учионицу у Србији. Запитајте се да ли би комунисти оставили његове слике у сваку учионицу и назвали га ”оцем модерног српског језика” да је био добар за Србе? Пре рата су у учионицама биле слике Светог Саве, а комунисти су ставили Вука. Зашто? Зато што је био чинилац расрбљавања народа.

Дакле да резимирам мој одговор на питање да ли је Вук Караџић био добар за нас, одговор је – не. Није био добар, скините његове слике из школа и ту ставите Светог Саву. И не заборавите да скинете и оног Доситеја, а о њему ћемо други пут…

Вук и Доситеј су били културни јањичари.

Аутор: Милош Станић.

Извор: ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И МОНАСИ ШАОЛИНА.




   https://milos.io/da-li-je-vuk-karadzic-bio-dobar-za-srpski-narod/

Није све баш тако једноставно. Секуларне школе су последица ере просвећења која је у Европи завршила негде у првим годинама 19. века. Нису то измислили ни Доситеј ни Вук, а понајмање је римокатоличка црква била за то.

Вук је неке рукописне књиге куповао, неке је вероватно и крао (односио без питања). Нажалост, већа количина тих књига је завршила као потпала за манастирске пећи, него што је Вук успео да прода. Камо среће да је успео да однесе и прода све оно што је попаљено, данас би могли да објављујемо фототипска издања. Познат је случај професора београдског универзитета који је добио на пијаци сир умотан у рукопис на пергаменту, то је било после Вука.

Одређени људи у Словенији и Хрватској су били патриоте, Копитар је био међу њима. Најлакши начин да добије подршку за помоћ коју је пружао Вуку Караџићу је био да на двору говори о покатоличавању Срба. Не тврдим да није прижељкивао такав развој догађаја, али мислим да му то нису били примарни мотиви.

Вуков Нови Завјет, а двадедест година касније и комплетно Свето Писмо, финансирало је Британско и инострано библијско друштво, које и данас финансира издавање Светог Писма по свету. Није римокатоличка црква имала ништа са тим.

Интересантна је изјава протођакона Радомира Ракића (https://www.politika.rs/scc/clanak/184130/Ново-издање-Библије-на-српском), дугогодишњи секретар Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета: ”...Вук је највећи мисионар у оном времену, он је мали апостол. У оно време почели су се појављивати унијати који су ишли по пијацама у Војводини и делили неке своје књижице и Вук је тачно осетио да би језик Светог писма требало приближити народу...”

   Da, približiti ga narodu a odaljiti ga od malobrojnih intelektualaca. O čemu pričamo bi bilo malo jasnije kada bi sve smestili u današnje vreme i Sveto Pismo preveli na kolokvijalni novogovor koji mladi sada koriste! Tebra DŽizuse pa jel ovo realno, npr...



 

Вуков превод није ни прављен за малобројне интелектуалце, који су се служили црквенословенским, грчким и латинским. Прављен је за оне масе које су знале да читају, понекад и уз потепкоће. Вуков превод је без сумње пун грешака, не можемо да кажемо да је добар. Али је у сваком случају бољи него никакав.

У енглеском језику имаш гомилу превода, који су прилагођени нивоу читаоца. Неки од њих су на нивоу 3. разреда основне школе, са врло ограниченим фондом речи, једноставни за разумевање. Могу да их читају и они којима енглески није матерњи језик.

Ево ти The Message, превод од пре двадесет година:
- ”хлеб наш насушни дај нам данас” (традиционално ”Give us this day our daily bread”) је преведено са ”Keep us alive with three square meals”
- ”јер је Твоје царство, сила и слава... Амин” (традиционално ”For thine is the kingdom, and the power, and the glory, for ever. Amen.”) је преведено са ”You’re in charge! You can do anything you want! You’re ablaze in beauty! Yes. Yes. Yes.”

Даничићев превод Старог Завета је одличан, али то да се након тог превода појавио само Лујо Бакотић (Србин - римокатолик) и сада недавно проф. Милин (млађи) говори јако пуно и о духовном и културном нивоу нашег народа.

У сваком случају - не постоји савршен превод Библије.

Можда је најбољи текст на Арамејском, или можда Александријски грчки текст...

За Стари Завет је вероватно најбољи оргинал, хебрејски текст. Када се преводи са превода, онда се грешке умножавају. Даничићев превод је са хебрејског и кажу да је добар, проблем је што је језик архаичан.

У време кад је писано Свето писмо мало ко је говорио Хебрејски на територији Палестине. Углавном се користио Арамејски.

Тема коју сте отворили веома је значајна јер сажима обе компоненте језика , речник и писмо, "пиши као што говориш, читај као што је написано". Конкретан проблем превода са неког страног језика ограничен је богатством речника нашег језика којим тумачимо нешто написано или речено. Тада долазимо до сржи субјекта о ком говоримо а полиглотама је прилично јасно о чему се ради. Веома је тежак задатак исказати смисао неке стране речи или појма који као такав не постоји у нашем језику. Дотакли смо се Светог писма и указујем на огромну грешку која је узрок многих накнадних погрешних тумачења које је произвео превод.

@fazan је навео пример из енглеског кроз различит циљани приступ одређеним групацијама које се разликују не само по степену образовања, већ и нивоу развијеног интелекта.


У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог.

Овде Логос губи сваки смисао јер у нашем језику не постоји нешто ни приближно слично , чак ни као сложеница која би описала ширину и дубину појма Логоса. Преведен као "реч" , не само да збуњује већ генерише и супротан доживљај исказаног који је генерације људи довео у заблуде.

У време када је писан Нови Завет, да. Што се тиче Старог Завета, постоје свици са Мртвог мора који су настали у периоду од 3. века пре Христа па до 1. века наше ере. Већина је хебрејском, а само мали број на арамејском и грчком. Два су разлога за то. Већи део текстова је већ био написан у то време. Такође, хебрејски се и даље користио у богослужењима.

Одличан пример. Већ код превода са грчки на латински се јављају проблеми. Када је Стари Завет у питању, постоји и проблем да се преводи са језика који има потпуно другачији начин изражавања.

Dozvolih sebi slobodu da komentarišem jer se igrom slučaja služim, pored ostalih i grčkim jezikom. Tek naknadnim upoređivanjem kroz čitanje na grčkom, ne samo religijskog sadržaja, slaže se mozaik nekog značenja koji ima više uporišta u teozofiji u odnosu na klasičnu teologiju . I ono što posebno ističeš i jeste potka sukoba dva jezika , grčkog i latinskog, u jednom savremenom shvatanju starih prevoda .

Грчки језик је вековима обликован за филозофске (и теолошке) расправе и у том смислу је веома прецизан за изражавање. Отприлике као када у немачком језику имате технички израз који преводите са два реда текста у енглеском. Проблем за додатком filoque многи сматрају проблемом превода. Римокатоличка црква додаје тај наставак у текст Симбола вере на латинском, али не и на грчком језику.

Ово су ипак два европска језика. Превод са хебрејског је превод са потпуно другачијег начина изражавања.

Међутим, све ово не значи да народу не треба дати Свето Писмо на језику који разуме - без обзира на изазове и ограничења.

Кад поменусте Библију, на овогодишњем сајму књига у Београду узео сам (делили су их бесплатно) "Свето писмо" (Библију), уз додатак у наслову "нови српски превод" . Пише да је ово "треће исправљено издање", 2021. година. Издавач је "Удружење Иконос", иза кога стоји Међународно библијско друштво (Библика). Преводиоци на српски језик су: Мирослав Живковић, Жарко Ђорђевић и Александар Бирвиш.

У уводном делу се објашњава да је Билија преведена на савремени српски језик (екавицу), наравно ћирилицом. Задржана у идентична лична имена, називи места и осталих географских појмова као у Даничић-Караџићевом преводу, али је сам текст ипак написан модернијим (савременим) изговором. Такође, преводиоци објашњавају, управо ово што су Фазан и Милан написали о сложености превода и немогућности да се речи, изрази и идиоми из оригинала преведу буквално на савремени српски језик.

Овако иде почетак:
1.У почетку створи Бог небо и земљу.
2.Међутим, земља је била пуста и безоблична, и тама се простирала над безданом, а Дух Божији је лебдео над водама.
3.Тада рече Бог: "Нека буде светлост!" И постаде светлост.
4. Бог је видео да је светлост добра, па је разделио светлост од таме.
5.Светлост је Бог назвао "дан", а таму је назвао "ноћ". Прође вече, свану јутро - дан први.... и тд.

Jeдна Вукова шала


У селу Тршићу, родном месту Вуковом, живео је један пуки сиромашак, неки Павле Чотрић. Тај Павле, како га Вук описује, ем је био сиромах, ем је био лењивац, каквога у целом Јадру ниси могао наћи. Његова жена, надничећи по селу, морала јe своју тешко стечену зараду да му даје и никако није смела да га пита, куд је троши и за шта. Он пак, волео је да се меша са угледнијим људима у селу, да се прави важан, као, хвала буди благоме Богу, што то и данас по многим селима има. Али тога Павла снађе велика невоља, умре му жена и он оста са двоје дечице да удовује и сиротује. Никада опран, закрпљен, пресвучен, увек без паре у џепу, животарио је Павле и како и даље није хтео ништа да ради, а упитан како живи, веле да би одговарао - живим ка барон. Вуку се допадне тај одговор и он га у шали назове - Од Чотрића Павле, и навали са још неколицином на Павла, да се жени и прими се да му буде проводаџија. У селу Грнчари била је једна млада, лепа и богата удовица Анђа, и Вук посаветова Павла, да иде и запроси Анђу. Лепа, богата, млада има свега што човеку срце заиште, само треба муж, који би имао да се брине о имању и да надгледа посленике и чобане. Кад се Павле у чуду запитао, да ли ће се Анђа за њега удати, Вук је тврдио да хоће и да одмах прве суботе иде и да је запроси. Павле, како га дао Бог, уображен на своју младост и лепоту, што и сам Вук признаје, оде у комшилук и узајми ново одело од некога Димитрија, свога вршњака, сакупи неколико другара и оде у Грнчаре. Стигоше баш кад треба. У суботу око заранака беше код Анђелије сакупљено много жена, које удовица беше позвала на прело. Таман су жене зажагориле, преле и почеле певати, док у дворишту залајаше пси. Истрча удовица и чисто се збуни кад у дворишту спази неколико свечано одевених људи и би јој чудо, шта ће они на прелу, кад то није обичај и кад их није звала. Али као домаћица прими их лепо и после некога времена, пошто су примили послужење, Павле отвори карте, што но се каже и одреши језик. Поче да хвали удовицу онако у очи и да кука на своју судбину. Она га, као свака домаћица, саслуша и поче тешити, ал се и сама поче тужити на удовање-самовање, што Павле разумеде, како би она сама поменула удају за њега, али не иде то тако, јер женска глава и, макар удовица, има женскога стида. Накашља се Павле малко, па помоли прстен и јабуку, пружи Анђи и, ко зна да ли је баш тако било, залете се да је пољуби. Анђа се нађе у чуду и кад јој Павле рече да је проси, она му одговори да још не мисли да се преудаје. Остале жене у кикот и задиркивање, Павле се згледа са друговима и решен на све поче се са њима нешто сашаптавати. Удовица му још једном рече да од тога посла нема ништа и показа им врата. Изиђу они у двориште и договоре се да отму удовицу и да је силом одвуку. Викну је да им покаже пут и она изађе, али прискоче просци и ђувегија, сковитле је и повуку излазу. Удовица дрекне и завапи за помоћ, а преље поскачу и шта која докопа у руке учине јуриш на отмичаре те отму удовицу. Једна, веле, дохвати катрањачу с кола и поче сипати по младожењи, а друга шчепала руно вуне и стаде бити по катрану те је ђувегија изгледао као похован. Једва се извуку модри и рањави, катрањави и руњави, те побегну. Такве се ствари у селу једва дочекају. Цело је село препричавало и по што-шта додавало на рачун те Павлове прошевине. Вук, који је био проводаџија, као бајаги љут на удовицу, поче жалити Павла и претити удовици. То је учинило да Павле отвори и срце и душу пред Вуком и исприча све до ситница о томе чуду и покору. После неколико дана сакупи се њих повише сељака код казана. Међу њима су били Павле, Вук и Димитрије. Поче задиркивање и препричавање, ко зна по који пут, док се Вук у то умеша и поче саветовати да човека више не вређају, него да певају уз гусле и да разговарају о другим стварима. Како је Вук умео лепо да гуди и пева, узме гусле и пошто по обичају одаде пошту гуслама, развеза ову песму:

Мили Боже, чуда великога!
Вино пије од Чотрића Павле
У Тршићу селу маленоме,
С Павлом пију три-четири друга.
Кад од вина ћеив задобише,
И удари еглен у дружину,
Дружина је Павлу бесједила:
Море Павле, да од Бога нађеш,
Што се болан, оженити не ћеш,
Удовицом ил ђевојком младом?
Ђе запросиш, свак ће ти је дати,
Тако брате, живљети не мореш.
Љуба ти је вјерна преминула,
А ђечице имаш Богу хвала.
Њима треба измета чинити.
Дружини је Павле говорио:
Хвала вама браћо и дружино,
На такову вашем разговору,
И сам видим, женити се морам.
Ну је мука и невоља љута.
Нема за ме слике ни прилике,
Што би мени верна љуба била,
А ђечици мајку заменила.
Ал сам чуо и кажу ми људи
У Грнчари селу поноситу,
Казују ми младу удовицу
По имену дилбер Анђелију
Таман, браћо, као што ја тражим.
Њој ћу поћи, не бил је добио
Ил' за благо, или за јунаштво.
Већ ако сте моји пријатељи,
Као данас, што се казујете,
Двору моме сутра дораните,
Да идемо браћо, у Грнчару
До Анђуше младе удовице,
Не би ли је како испросили,
Ил' на силу јуначки отели,
Ко што су нам и стари радили
Дружина је томе каил била,
Сад усташе, па се разиђоше,
Сваки оде своме бјелу двору,
А сам Павле с ђечицом остаде.
Кад ујутро јутро освануло,
Дружина се поче прибирати,
Сви дођоше један за другијем
Лијепо их Павле дочекује
Ошђелдијом и добродошлицом.
А када се друштво искупило
И попило каву и ракију,
Мезетом се мало прихватило,
У тому се и Павле спремио.
Понео је бурме и прстење,
Џепове је напунио благом
И шарене налијо буклије,
Па је онда дружби говорио:
Азур браћо, вријеме је поћи!
Сви скочише на ноге лагане,
Појездише сложно и весело
Из Тржића у село Грнчару,
Пријеђоше брдо Бојанића,
Па дођоше пољу Језерини,
Језерини здраво прејездише,
Изидоше мјесту Свраћевшници
Негда била Свраћевшница црква
И црквиште хитро прејездище,
Машише се брда грнчарскога,
Брдо прешли, у Грнчару дошли
Баш пред дворе лијепе Анђуше.
Како их је Анђа угледала,
Једанак је пред њих ишетала,
За јуначко здравље упитала,
Па се брже у двор поврнула,
Те износи шарене јастуке,
На јастуке госте посадила,
Па их служи кавом и ракијом.
Павле пије, па се осмејкује,
Мисли биће добро, ако Бог да,
Кад овако дочекује лепо.
Када су се понапили пића,
Те се еглен поче отварати,
Проговара ђувегија Павле:
Чујеш Анђо, што ћу бесједити,
Ти не питаш, ми не казујемо,
Рашта ли смо дошли двору твоме
Па да џабе ту не дангубимо,
Ја ћу казат, када други ћуте.
Ја сам чуо, казују ми људи,
Да с остала млада удовица,
А добра си и вриједна кажу.
И ја сам ти без љубе остао.
Тебе хвале, и мене не куде,
Па дођосмо да те запросимо,
Да ми будеш вјереница љуба,
И ево ти бурме и прстења.
Сави скуте, засучи рукаве,
Te покупи бурме и прстење.
Имам блага колико ти драго,
Даћу, Анђо, речи рећи нећу.
Кад то зачу Анђа удовица,
Без зазора Павлу одговара:
Прођ се Павле тога разговора,
Не ћу твоје бурме ни прстење,
Нисам твоја слика ни прилика,
Нит ме проси, нит ћу поћи за те,
То изрече, у дворе замаче.
Нуто муке и невоље љуте
Младожењи Павлу и дружини,
Кад осташе у авлији сами,
И срамотни муком замукоше.
Нит ко збори, нит који говори,
Већ свак гледа у земљицу црну,
Мисли што ће сада и како ће?
Павле љутит, ал се осмејкује,
Сваког друга редом погледује,
Па овако јунак проговара:
Та шта вам је, те сте заћутали,
Да од кога ни по јада мога,
Већ од једне жене брзојезе
Што реч рече, па одмах утече,
Да се каје што је говорила.
Него браћо, мене послушајте,
Изазовте Анђу пред дворове,
Као да се с њоме опростимо,
Кад изађе и кад међ нас дође,
Салетите па је ухватите,
Да је, браћо, на зор одведемо.
Кад дођемо у Тршића лепа,
Било дању, било у по ноћи,
Ја ћу наћи и попа и кума
Нек вјенчају мене са Анђушом.
Павле мудар, а другови вредни,
Што рекоше, то и учинише.
Кад изиђе Анђа у авлију,
Павлови је свати салетеше,
Не би ли је младу ухватили.
Ал Анђуша хитра као срна,
Одскочила, у двор умакнула,
Па другима својим бесједила:
Сестре моје, преље другарице,
Видјесте ли бруке и срамоте,
Што од мене учинити шћаху
Тршићани, моји просиоци ?
Него друге, ко сестре вас молим,
Помоз те ми данас у невољи,
Докопајте мотке и преслице,
Хајте са мном, да их испратимо,
Да просцима пута покажемо!
Жене бјеху, ама сложне бјеху,
Докопаше мотке и преслице,
А Анђуша ватрал од огњишта,
Кидисаше Павлу и дружини,
Не гледају куда ударају.
Ватраљ звечи, а преслица плешти,
И моткама све на дохват стижу.
Када виде Павле и дружина,
Да ће бити мртвих и рањених,
Побјегоше главом без обзира,
Ни двојица заједно не бјеху,
Јада Павле пута потревио:
Ал се и он није уставио
До црквишта цркве Свраћешнице.
Ту с устави и одукну Павле,
Зној утире и крваву главу.
Па јуначки иза гласа виче ?
Ђе сте, браћо и дружино драга!
Има ли вас кога у животу,
Овамо те да се састанемо,
Да с видамо, ране превијамо,
Бар одавде заједно д' идемо.
Дружина се сва окупи туде.
Туна су се теке одморили.
Боже мили на свему ти хвала!
Какав бјеше Павле и дружина.
Кад пођоше из села Тршића,
Све се путем један другом хвали
И зариче да издати не ће,
Ако буде каква окршаја.
А сада су грдни и уморни,
Крвавијех глава и носова,
Модрих рука разбијених леђа,
Да од кога, ни по јада клета,
Већ од жена, а са прошевине.
Отален се друштво подигнуло,
Оде право ка селу Тршићу,
Покуњена носа и крвава,
Да се хвале, шта су задобили…
Од мен песма, а од Бога здравље,
Да Бог да се оженио Павле.

Може се мислити какав се и колики смех заорио на рачун Павла и дружине, када је Вук ову песму отпевао. И као у неком чуду, веле, скочи Павле, скиде своју капу, пљуну у њу, баци је пред Вука и тумарну без збогом остајте. Нико није ништа придавао тој Павловој радњи, али кад сутра видеше да Павла нема у селу, прекосутра исто, после недељу дана, месец и више Павла нема, као да је у црну земљу пропао, неки помислише, да је отишао на Дрину и у њу скочио, како би избегао задиркивања својих сељана и прекратио своје невоље. Али као све што се лако заборавља, тако је било и ту. Неки душевнији људи помагаху Павлову децу и брата, а на њега су већ заборавили.
Прошло је од тога дана више времена. Вук је већ чувен по скупљању народних песама. Павлова деца одрасла и много се што шта у селу изменило. Турци су били господари Србије, а диздар шабачкога града бејаше неки Авдија, кога су називали Шаин, што значи соко. Вук беше дошао у Тржић и тек што се састао са старим познаницима и родбином, али га позове диздар Авдија у Шабац, а са њим и онога Димитрија, кога раније поменусмо, који је узајмио Павлу одело за прошевину. У позиву диздар наређује општини да се Вук Стеванов син и Димитрије његов рођак, ако не хтедну доћи, стражарно спроведу ради саслушања и одмеравања казне. Сила Бога не моли и Вук са Димитријем одмах крете за Шабац. Дошав одмах се пријави диздару, јер код њега није било шале. Крупан, космат, мало просед Турчин, седи на своме дивану и пућка на наргиле. Вук и Димитрије поклоне се и приђу му мало ближе.
- Је си ли ти Вук Стеванов син? обрати се Вуку.
- Јесам, честити ефендијо.
- Какве то буне припремаш и јаде спремаш противу царевине?
- Никакве честити ага.
- Не лажи. Идеш и прикупљаш некакве пјесме у којима тумачиш раји о некијем српским јунацима, царевима, пјесме у којима се грде Турци и називају разнијем погрдама. Шта велиш на то Вуче?
- Ама то су пјесме које је сам народ испјевао ко зна када, а ја само биљежим то и штампам.
- Штампаш и указујеш њемачкој господи прстом на безбожне и дивље Турке. За то си оптужен и ти и овај твој Димитрије, који те, чујем, помаже у томе. По царским законима то је буна, а свака се буна смрћу кажњава. Знаш ли ти то?!
На те речи Авдијине, Вук се уплаши, пребледи и готов да тресне о под, али га Димитрије придржа. Турчин на то устаде и лагано приђе Вуку и загледа му се у очи, па га нежно запита:
- Ma Вуче, зар ме не познајеш. Ти си мене посадио на ово место. Да није тебе било, ко зна шта ли би од мене било данас. Хвала ти и не плаши се. Ја сам онај Павле Чотрић, којему ти ону пјесму срочи код казана, после оне врашке прошевине у Грнчари. Велим ти, не бој се. Кад ти ону пјесму доврши, ја одем у Зворник, одатле у Сарајево и пријавим се Турцима на службу. Они ме пошаљу у Цариград те довршим неку њиову војну школу и ево сам данас Диздар града.
На те се речи Вук исправи и пљуну пред Авдију узвикнувши:
- Ама бих волео да си ме објесио, но што ми то рече. Зар се сме један Подринац потурчити и на часни крст пљунути, Павле? Павле, био би ми дражи да си остао пуки сиромах, али Србин.
- Нијесам се ја Вуче, потурчио. Ево види, рече Авдија и скиде са зида некакву велику слику, а под њоме се указа мали прозорчић, као неко мало орманче. Авдија отвори прљаво прозорче, а иза стакла се указа икона светога Николе и Христова распећа. На средини се видело једно кандило. Ето Вуче и ти Димтирије, по читаве сате ја овде пред овом иконом клечим и молим се Богу за јадну нашу сиротињу. Ја идем у џамију што морам, али и у њој ја не заборављам да се српскоме Богу помолим. Не мисли да вас лажем.
После тога Авдија или боље да речемо Павле, отиде са гостима на ручак и при растанку са њима, кад су ови требали да се врате у Тршић, Павле им да извесну суму новаца да разделе сиротињи у Тршићу и да даду што Павловоме брату, молећи их.
- Немојте ми брата дирати. Он је сиромах мало пришашав, али је ваљан човек. Ја ћу га овако кријући помагати, а вас двојица добро пазите шта радите. Никоме ни речи о свему овоме. Вуче, пази шта радиш. Ћути и чувај главу и моју и твоју. Јер ако би се сазнало за оно што данас чусте и виђесте – оде глава.
Да и њима мало тошка за пут, по седамдесет пет златних мамудија, како Вук прича, растадоше се и више нико никада није знао где се Павле, односно Авдија, диздар шабачког града налази. Био је премештен негде далеко, али је с времена на време долазио по који грош помоћи Павловом брату и сиротињи у Тршићу, но није се дало сазнати одакле и од кога.    
- Милан Милошевић, проф.

Занимљива прича. Мада, питање колико је истинита у вези судбина Павла Чотрића. Није немогуће, али би морали постојати неки извори у турским архивама у вези судбине тог Павла.

Jesu li Hrvati uzeli jezik od Srba?

'Obzor' št. 7. t. I. odgovarja pod tem naslovom v članku na različne pojave v srbskih novinah in na trditve v zborniških govorih, da so si Hrvati prisvojili srbski jezik. Priznava, da so pisatelji takih člankov napisali to smelo trditev, ne da bi navedli kake razloge, a čudi se protislovju, v katero so zabredli s tem, da zajedno trdijo, da so Srbi in Hrvati dve plemeni jednega in istega naroda, in zopet, da so si vzeli Hrvati od Srbov jezik. Navaja izjave različnih strokovnjakov v tem pogledu, kakor Vuka Karadžića, Daničića i Jagića, katerih sodba je vendar veljavna. Neumestno bi bilo tudi trditi, pravi dalje 'Obzor', da so Hrvati kako srbsko narečje vzeli v svoj književni jezik. Da so Srbi in Hrvati jednega in istega naroda sinovi, to priznavajo i Srbi, jeden in isti narod in pa njegov jezik se pa vendar ne dasta deliti. Sicer bi bilo pa tudi absurdno, ko bi kdo hotel natanko označiti meje kakega dijalekta, da namreč isti sega samo do tu, in ne dalje. Apodiktiška trditev, da so Hrvati samo čakavci, ikavci in kajkavci, Srbi pa štokavci, tudi ni na mestu. Zgodovina svedoči, da so Hrvati in Srbi jeden narod, a dve plemeni, z jednim samim jezikom, a z mnogimi narečji, katerim je nemožno točno določiti genezo in meje, katera narečja pa vendar niso tako bistveno različna, kot raznolična narečja nemškega jezika. Ponajvečkrat se sliši, da so Hrvati čakavci, a Srbi štokavci, a i to trdijo oni modrijani, ki ne vedo, da se dokazuje dandanes, da se je štokavščina razvila od čakavščine, in da je n. pr. naglašanje v najčisteji štokavščini čakavsko. Besede dr. Ljudevita Gaja so se tu slabo tolmačile. Gaj ni govoril o srbskem, tem več o ilirskem jeziku; on ni trdil, da so Hrvati vzeli jezik od Srbov, on je le rekel, da so Srbi ohranili ilirski jezik v najčisteji obliki; izraz 'ohranili' pa le znači, da je Gaj mislil, da se je skupni jezik Hrvatov in Srbov ohranil najčisteji pri vstočnem delu jednega in istega naroda.

'Slovanski Svet', v Trstu, 26. januvarija 1895. štev. 4. letnik VIII.

Teкст повеље владике Синесија о отварању школе у Призрену 1839. године, да 'поп Васа учи децу да не скитају деца по сокаце'.


[attachment=1]
Синесије, милостију Божију православни епискуп рашки и призренски и скендериски и прочих.

† Смиреније наше пишет в Богом покриваемују епархију в шехар Призрен: свештеником, хаџијом, коџабашом, кметовом, трговцем, занатлијом, земљоделцем и всем православним христијаном, великим же и малим молитва и благословеније и опроштеније грехов. Јављуемо вами како беху деца христијанска без даскала, тога ради уредисмо заћеларију попа Васу да учи децу, да не скитају деца по сокаце. Који има дете за школу нека га однесе, школа је отворена, и има тенбих од забита за пушке да се не бацају сиреч не истурују од христијане никоји, ни ноћу ни дању. Који неће послушати сам себе да има на врат. И мир вам божји. На 1839, месеца ноемврија ден 18.