PALUBA

Poglavlje "Vojna obelezja" podstaklo me da studioznije krenem i proucim vojna odlikovanja koja su zaracene strane, tokom trajanja II svetskog rata sa prostora nekadasnje Jugoslavije, dodeljivale svojim pripadnicima.

Naisao sam na puno interesantnih podataka, pa sam odlucio da ih podelim sa ostalim Palubarcima...

Ja nisam nekakav veliki znalac i strucnjak za ovu oblast, ali se nadam da ce ova prezentacija podstaknuti bolje poznavaoce ove oblasti, da iznesu daleko vise podataka i informacija od mene...

Pa da krenem... Malo uvoda...

ODLIKOVANJA, MEDALJE, PLAKETE, ZNACKE…

Odlikovanja ili ordeni su znak priznanja zajednice za istaknute zasluge. Vidljivi znak priznanja za rad, dela ili podvige, izvršene u miru ili ratu, koja, po oceni dodeljivača, zaslužuju javno priznanje i isticanje.Odlikovani mogu biti: pojedinci, ustanove, vojne jedinice, društva i organizacije. Odlikovanja imaju, za razliku od nagrada, prvenstveno moralni značaj, mada neka odlikovanja donose i posebne povlastice. Odlikovanja se dodjeljuju na velikim svečanostima kako bi se istaklo značenje tog čina.

Svojim simboličnim nazivima, izborom i namenom, odlikovanja odražavaju socijalno-klasni interes onoga ko ih ustanovljava i dodeljuje.

Postoje, uglavnom, dva oblika odlikovanja: medalje (pr. tal. medaglia) i ordeni (pr. lat. ordo: red). Medalje vode svoje poreklo još iz antičkog doba, i slične su raznim metalnim ukrasnim predmetima. Najstarija odlikovanja su se delila za vojne zasluge, još pre više od tri hiljade godina. Bile su to rimske falere-metalne ploče koje su se nosile na prsima.

[attachment=1]

U većini država medalje su odlikovanja, po pravilu, niža po rangu od ordena. Imaju najčešće kružni ili elipsasti oblik, a izrađene su od raznih metalnih legura, katkad i od srebra i zlata, a dosta često su samo posrebrene ili pozlaćene. Nose se obješene na trakama koje se pričvršćuju na grudi.

Mnogo kasnije, tek u 15. veku odlikovanja se pojavljuju u današnjem obliku, a delili su ih zapadnoevropski vladari drugim velikašima koji su ih nečim obavezali, ucinili uslugu, pomogli i slicno.

Odlikovanja imaju veliko kulturno-istorijsko značenje; ona ilustriraju političke događaje zemalja u kojima su nastala, a narocito ratna zbivanja. Umetnička izrada odlikovanja svedoči o kulturnom nivou sredine, o njenim usponima i padovima. U istoriji ljudskog postojanja, narocito u poslednja tri veka, odlikovanja su sastavni deo institucije vlasti.

Ordeni su u većini zemalja brojniji, raznoličiji i kitnjastiji. Oni se, takođe, izrađuju od metala, najčešće plemenitih (srebra i zlata), a mogu biti ukrašeni i dragim kamenjem. Sastoje se iz jednog ili više delova. Nose se najčešće na grudima, ali i na lentama (širokim svilenim trakama, prebačenim najčešće preko desnog ramena ka levom kuku) i na ogrlicama ili trakama ispod vrata na sredini grudi.


Kolajna je tradicionalni naziv za medalju s kvačicom ili ušicom, uz pomoć koje se pričvršćuje na vrpcu, traku. U užem smislu kolajna je niži rang odličja (u odnosu na orden) za (najčešće) vojne zasluge.

[attachment=2]
 
Medalja (ital. medaglia, franc. médaille, lat. metallum) je pločica kružnog oblika od metala (zlato, srebro, bronza, olovo, legure) umetnički proizvod počasnog, memorijalnog ili jubilarnog karaktera. Liči na novac, ali ne služi novčanom prometu. Spada u oblasti primenjenih umetnosti: vajarstvo, sitna plastika, medaljarstvo. U širem značenju medalja je odlikovanje za vojne i građanske zasluge, nagrada za umetnička, naučna i sportska dostignuća. Na jednoj ili obe strane medalje nalazi se reljefni prikaz (portretni lik, alegorijski ili istorijski motiv) redovno s natpisom. Prvo se izrađivala livenjem pomoću kalupa, od 16. veka i kovanjem, a od 19. veka galvanoplastičnim postupkom.

[attachment=3]
 
Prve medalje nastale su u doba kasnog Rimskog carstva (4-5 vek), izlivale su se iz bronze, s likom cara ili mitološkim prizorom. Srednji vek ih nema (osim nekoliko izuzetaka krajem 14. veka). Medaljarstvo se naročito razvilo u doba renesanse u Italiji. Intenzivni razvoj medaljarstva datira od doba klasicizma početkom 19. veka.

Noviji medaljari se drže uglavnom tradicionalnih oblika, pri čemu teže za što oštrijom karakterizacijom portretisanog lika.

U Srbiji su radili medalje Đorđe Jovanović, Toma Rosandić, Sreten Stojanović, a u Hrvatskoj Robert Frangeš Mihanović, Ivan Meštrović, Antun Augustinčić, Vanja Radauš i dr.

I medalje koje dobijaju sportisti svojevrsna su odlikovanja.



Slična medalji samo pravougaonog ili kvadratnog oblika je plaketa.

[attachment=4]

Plaketa (franc. plaquette) je četvorougaona pločica od metala ili legure (bakar, bronza, zlato, srebro i sl.) s reljefnim prikazom (npr. portret, slika, tekst). Razvijala se uporedno s medaljom, koja je okrugla. Danas najviše služi kao spomen na neke poslove, jubileje i drugo ili se dodjeljuje kao priznanje ili znak zahvalnosti.


Gotovo u svim državama u kojima postoje odlikovanja, neki ordeni su ustanovljeni u dva ili više stepena (redova-klasa). U Evropi se dosta često javljaju ordeni sa pet stepena, a Japan ima ordena sa osam stepena. U nekim državama odlikovana lica plaćaju određene takse za primljeno odlikovanje, a prilikom prijema ordena višeg stepena vraćaju orden nižeg stepena. Cesta praksa je da, posle smrti odlikovane osobe, članovi njegove porodice moraju vratiti negde sva, a negde samo određena odlikovanja pokojnika.




Izvor:
www.hrvatskanumizmatika.net
www.hnk-cnc.hr/tag/odlikovanja
www.drugisvetski.com
www.riznicasrpska.net
www.zabaviste.com
www.sr.wikipedia.org/sr

VOJNA ODLIKOVANJA ITALIJE U TOKU II SVETSKOG RATA

Italija se u 19. veku relativno kasno profilisala kao moderne industrijska država, pa je bitno zaostajala u stvaranju kolonijalne imperije u odnosu na druge evropske zemlje (Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska ...)
Nemačka je u Prvom svetskom ratu poražena, a na osnovu Versajskog sporazuma ostala je bez kolonija, i tako bila dovedena u još podređeniji položaj. Italija iako na pobedničkoj strani, bila je bitno razočarana ratnim plenom.
Situacija se pogoršala početkom 1937. kada je teritorija sarskog basena legalno ponovo ujedinjena sa Nemačkom i Hitler odbacio Versajski mir, ubrzao program naoružavanja i uveo regrutaciju. Hitler je prkosio Versajskom i Lokarnskom miru ponovnim slanjem vojske u Rajnsku oblast u martu 1936. Dobio je malo otpora od drugih evropskih sila. U oktobru 1936.g. protokolom o vojnoj i političkoj suradnji nacistička Nemačka i fašistička Italija postavile su temelj buduće Osovine Rim-Berlin. Nemačka i Japan zaključili su takozvani Antikominterna pakt, kome je iduće godine pristupila i Italija.

Te tri sile napustile su Društvo naroda, kako bi imale odrešene ruke za osvajačke pohode. Italija, u kojoj je od 1922. godine na vlasti bio fašistički režim Benita Musolinija, bila je pogođena Velikom ekonomskom krizom, koja je pokazala nedostatak vlastitih resursa. Musolini je došao do zaključka da će ti problemi biti rešeni širenjem Italije na Balkan, Sredozemno more i Bliski istok, što je bilo proklamirano kao službena politika pod geslom obnove Rimskog carstva. Nakon toga Italija je zaposela Albaniju.

Te tri sile, vezane među sobom ugovorima o vojnoj i političkoj saradnji, jačaju svoje odnose 27. septembra 1940. stvaranjem još agresivnijeg saveza - Trojnog pakta, kojim se Osovina Rim-Berlin proširuje na Tokijo. Tada je svet krenuo putem rata.

Italija je, zahvaljujući postojanju kolonijalnog carstva te Musolinijevim ambicijama, imala potrebu da sagradi modernu ratnu mornaricu koja bi se mogla suprotstaviti Britancima i Francuzima. Rezultat toga je bila treća po snazi mornarica u Evropi s velikim brojem modernih brodova i veoma kvalitetnim i uvežbanim ljudstvom, spremnim na primenu raznoraznih svežih ideja i nekonvencionalnih zamisli, od kojih primer predstavljaju ljudi-žabe.

Musolinijev režim je isto tako veliki napor uložio u stvaranje kvalitetnog i relativno modernog vazduhoplovstva koje se 1930-ih moglo meriti s većinom velikih sila. Tome je pogotovo u prilog išla doktrina generala Dueta koji se držao teze da će upravo avijacija biti ključan faktor pobede u budućem ratu, odnosno da se nadmoćnom vazduhoplovstvu ništa ne može suprotstaviti.

Italijanski vojni stratezi su takođe stvorili doktrinu sličnu nemačkom blickrigu, ali za njenu efikasnu primenu je nedostajao ključan faktor - kvalitetna kopnena vojska. Italija nije imala resurse ni industrijsku infrastrukturu da stvori kopnene snage u istom onom opsegu ili kvalitetu kakvu je imala Nemačka, pa su italijanski vojnici u rat ušli uglavnom sa zastarelom ili neadekvatnom opremom, što je bilo najvidljivije u tenkovima - brojem i kvalitetom pogodnih za kolonijalno ratovanje, ali daleko ispod savezničkih i nemačkih standarda.

Ipak, najveća italijanska slabost bio je moral - uzdrman traumatskim iskustvima bitaka na Soči koje nije izbrisala čak ni pobeda u Prvom svetskom ratu.

Najvažniji događaj je bila Musolinijeva odluka da, u svrhu izjednačavanja prestiža s Hitlerovim, preduzme sopstveni blickrig u formi napada na Grčku. Pohod koji je započeo 28. oktobra, vrlo brzo se, zahvaljujući uspešnom otporu slabo opremljene, ali dobro vođene grčke vojske, pretvorio u još jedan italijanski vojni fijasko. Ne samo što je italijanska ofanziva zaustavljena, nego su italijanske snage odbačene u dubinu albanske teritorije.


Nakon poraza nemačko-italijanskih snaga u Severnoj Africi, Saveznici su bombardovali Rim 16. maja 1943. godine, da bi 10. jula 1943.g.započeli iskrcavanje na Siciliju, što je bio prvi korak prema izbacivanju Italije iz rata. Iako su osovinske snage, pogotovo nemačke, pružale žestok otpor, brzo je postalo jasno da se moraju povući na italijansko kopno. U međuvremenu su svi ti događaji imali uticaj na fašističke vođe u Rimu, koje su 21. jula svrgnule i uhapsile Musolinija, a nova vlada odmah započela tajne pregovore o kapitulaciji.

Musolini je oslobođen akcijom nemačkih komandosa i stavljen na čelo kvislinške Italijanske Socijalne Republike. U međuvremenu su Nemci, vešto koristeći planinski teren, zadržavali saveznički prodor prema Rimu te postepeno stvorili gotovo nesavladivu obrambenu liniju čiji je centar bio Monte Kasino. Oko tog mesta će se mesecima voditi krvave borbe.

U drugoj polovini 1943.g., italijanska vojska je bila u rasulu i dolazi do kapitulacije. Kapitulacija Italije je imala ozbiljne posledice i na Balkan. Pogotovo je to imalo veliki uticaj na Jugoslaviju, gde se partizanska vojska i s njom povezan politički pokret nametnuo kao glavni faktor u budućem posleratnom uređenju zemlje.

Medalja za vojne zasluge (La Medaglia al Valor Militare)

 
[attachment=1][attachment=2]
    
Medalja za vojne zasluge je italijanska vojna medalja. Osnovana je jos 21. maja 1793 od strane kralja Victora Amadeusa III od Sardinije  za dela od izuzetnog znacaja u ratu od mlađih oficira i vojnika. Dodeljivala se u u tri klase: zlatna, srebrna i bronzana.

Tokom Prvog svetskog rata, medalja je dodeljivana vojnom osoblju, jedinicama i civilnim licima za izuzetnu hrabrost u borbi sa neprijateljem.

Tokom Drugog svetskog rata medalja je dodeljivana vojnicima Кraljevske italijanske vojske. Nakon kapitulacije Italije 1943.g. i sklopljenog primirja sa saveznicima,  medalja je dodeljivana članovima savezničkih misija i snaga.

Nakon stvaranja italijanske Socijalne Republike 1943-45.g. napravljena je nova berzija ove medalje koja je dodeljivana pripadnicima Nacionalne republikanske armije (Esercito Nazionale Repubblicano).
To je bila vojska Italije (Repubblica Sociale Italiana, ili RSI) koja se borila na strani nacističke Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Formirana je 28. oktobra 1943.g., od strane Nemaca posle okupacije južne Italije, spajanjem bivše kraljevske vojske (Regio Esercito)  i jedinica i dalje lojalnih fašističkom diktatoru Benitu Musoliniju. Na prednjoj strani, između hrasta i lovora predstavljen je rimski mač sa natpisom “ITALIA”. Po obodu je natpis "za vojne zasluge". Na poleđini, u istom hrastovom i lovorovom lišću je prazan prostor na kojem je u retkim slučajevima bilo urezano ime dobitnika medalje i datum dodeljivanja. Dimenzije medalje su bile 33,6 x 33,6 mm.

[attachment=3]

Ova verzija medalje nije bila priznata od strane posleratne italijanske vlade.

Krst za ratne zasluge (Croce al Merito di Guerra)

[attachment=1][attachment=2]               

Italijanski Krst za ratne zasluge, kao vojno priznanje, ustanovio je jos kralj Viktor Emanuel III 19. januara 1918.godine.

Dodeljivan je pripadnicima oružanih snaga sa najmanje godinu dana ratovanja sa neprijateljem koji su za to vreme bili ranjeni ili unapredjeni. U principu oni koji nisu dobili medalju, dobijali su krst. Od 1922. godine pa nadalje bronzanu mač na traci pokazao ovaj klasu nagrade.

Krst za ratne zasluge bio je dimenzija 38x38 mm. Na prednjoj strani imao je stilizovanu petokraku zvezdu, a na zadnjoj strani kraljevsku krunu ("VE III" pod krunom) I horizontalni natpis , "MERITO di GVERRA" (Ratne zasluge). Ispod natpisa je prikazan rimski mac okrenut vertikalno  okruzen hrastovim liscem. Tokom Drugog svetskog rata, Krst za ratne zasluge prošao je veliki broj promena, dekretom od 1941.g. krst za ratne zasluge zamenjen je medaljom za ratne zasluge.

Ovo priznanje je imalo dve verzije, jednu usvojenu od strane Кraljevine Italije i drugu usvojenu od Republike Italije. Ovo se objašnjava činjenicom da su mnogi ovo priznanje dobili u kraljevskom periodu, medjutim nakon uspostavljanja republike znamenje  je zamenjeno sa verzijom Republike Italije.

[attachment=3][attachment=4]

Obeležje za ratne zasluge Republike Italije uglavnom je dodeljivano od strane partizana koji su se borili za slobodu u periodu 1943-1945.g.


http://www.mymilitaria.it/liste_04/littorio_assalto.htm

Krst vazduhoplovstva za dejstva u Egejskom moru (Croce della regia aeronautica nell’egeo)

         
Krst vazduhoplovstva za dejstva u Egejskom moru je vojnicko priznanje italijanske vojske pokrenuto  1940. godine, za dodelu oficirima vazduhoplostva, koji su služili u italijanskim bazama i dejstvovali iznad Egejskog mora.
 
[attachment=1][attachment=2]

Кrst je u belom emajlu, precnika 32,89 mm. Na prednjoj strani je u srebru stilizovan orao rasirenih krila.
Na zadnjoj strani, takodje u belom emajlu je horizontalni natpis "AERONAUTICA DELL'EGEO" (avijacija Egeja) a vertikalno natpis “FERT” cije znacenje je od pocetnih latinskih reci “"FORTITUDO EIUS RHODUM TENUIT" sto je moto Count Amadeus V of Savoy (1249-1323) kome se pripisuje ekspedicija na istok.
[attachment=3]

Traka-vrpca je nebesko plave boje. Krst se nosio ispod levog džepa bluze uniforme.

[attachment=4]

Medalja 33. pešadijska divizija "Akvi" (MEDAGLIA DELLA "DIVISIONE ACQUI")

   
Medalja se dodeljivala pripadnicima 33. pešadijske divizije "Akvi". Ustanovljena je u bronzi 1938. godine, Dimenzija  medalje je 30 mm u prečniku.

[attachment=1][attachment=2]
Divizije "Akvi" je poznata po tome sto je bila zrtva masakra počinjenog od strane Nemaca u Кefaloniji, posle 8. Septembra 1943.g. Nakon što je Musolini svrgnut s vlasti krajem 1943. Wehrmacht pokušava razoružati talijanske vojnike kako bih ih sprečio da pređu na stranu Saveznika. Talijanska 33. “Akvi” divizija odbila je da se predat što je dovelo do oružanog sukoba. Nakon što su pripadnici Wehrmachta slomili talijanski otpor započeo je (21. septembra 1943.) pokolj koji je trajao nedelju dana. Prvi su se na meti našli talijanski oficiri koje je nemačka strana streljala. Talijanski vojnici su kamionima odveženi u lokalne kamenolome u okolini sela Frangata, gde su ubijeni. Procijenjuje se da samo na otoku Kefaloniji ubijeno oko 5000 talijanskih vojnika i oficira. Sličan scenarijo ponovio se i na otoku Krfu gde je ubijeno oko 800 talijanskih vojnika.

Medalja za hrabrost pripadnika avijacije u Severnoj Africi (MEDAGLIA  AL VALORE MILITARE  DELLA REGIA AERONAUTICA IN AFRICA SETTENTRIONALE )


[attachment=1]       

Medalja za hrabrost pripadnika avijacije u Severnoj Africi Republike Italije dodeljivala se posle 8. septembra 1943. godine. Dodeljivala se pripadnicima vazduhoplovsta za ucinjene herojske akcije tokom rata u istočnoj Africi, a koji su se nkon kapitulacije Musolinijeve Italije prikljucili vazduhoplostvu saveznika, prevashodno V.Britanije.

[attachment=2][attachment=3]

Medalja 2.divizije CC.NN. libijske „28.oktobar“ (MEDAGLIA  DELLA 2° DIVISIONE CC.NN. LIBICA "28 OTTOBRE")

     
[attachment=1]
Medalja se dodeljivala pripadnicima 2.divizije CC.NN. libijske „28.oktobar“. Ustanovljena je u bronzi 1941. godine, u znak sećanja na osnivanje divizije u Severnoj Africi 1939.g. Medalja je malo cudna, nepravilnog oblika.

Na prednjoj strani je u centru lik Musolinija, iznad cije glave je pticje krilo, kao znak pobede, dok se u visini ociju, levo, nalazi prikazana piramida. Na zadnjoj strani je centralno prikazan plamen vere u pobedu, uokviren stilizovanim slovom M (Musolini). U podnozju je slogan divizije "SUMMA AUDACIA ET VIRTUS".

[attachment=2][attachment=3]

Krst divizije CC.NN. „La Ferrea“ (Croce della Divisione CC.NN. XXVIII Ottobre "La Ferrea")

 
[attachment=1]   
   
Krst se dodeljivao pripadnicima divizije CC.NN. „ La Ferrea“. Ustanovljena je u bronzi 19xx. godine, u znak sećanja na osnivanje divizije u Istocnoj Africi 1935.g.

[attachment=2][attachment=3]

Krst 11. Armije (Croce Commemorativa dell’11a Armata)

[attachment=1]      
Кrst je ustanovljen 15. aprila 1943. godine, a dodeljivan je pripadnicima 11.armije koji su ucestvovali u borbama protiv Grčke 1940-1941.godine.

[attachment=2][attachment=3]

Spomen krst Italijanskog ekspedicionog korpusa u Rusiji (Croce commemorativa del Corpo di Spedizione Italiano in Russia)

             
Tokom Drugog svetskog rata, na Istočnom frontu ucestvovao je i italijanska Ekspedicioni korpus (Corpo di Spedizione Italiano in Russia ili CSIR).

CSIR je formirao italijanski diktatora Benito Musolini u pokušaju da pokaže solidarnost sa nacističkom Nemačkom u operaciji Barbarosa pri napadu na Sovjetski Savez, i ako Hitler nije bio previse zainteresovan za to. Formiran je kao mobilna jedinica za borbu na frontu gde je mobilnost bila ključ uspeha. CSIR je formiran 10. jula 1941. godine, a u period jul-avgusta 1941. godine, jedinice CSIR stigle su u južnu Rusiji.
Pored kopnenih jedinica, CSIR je uključivao i vazduhoplovne snage (Command Aviazione) sa ograničenim brojem boraca, bombardera i transportnih aviona. Ova komanda je poznata kao "Ekspedicioni avio korpus u Rusiji" (Corpo AEREO spedizione u Rusiji).

CSIR je prvobitno bio podređen nemačkoj 11. Armiji, kojom je komandovao general Evgenij Ritter von Schobert. Dana 14. avgusta 1941. godine CSIR je prebačen u sastav nemačke Tenkovske grupe 1 (Panzergruppe 1) kojim je komandovao general Evald von Кleist. 25. oktobra 1941. godine, Tenkovska grupa 1 je promenio ime u 1. tenkovska armije (1.Panzerarmee). CSIR je ostao pod komandom von Кleist do 3. juna 1942. godine, kada je bio podređen nemačkoj 17. armiji kojom je komandovao general Ričard Ruoff.

Komandant Italijanskog ekspedicionog korpusa u Rusiji bio je general Francesco Zingales, ali ga je zbog bolesti (jos u fazi transporta za Rusiju) zamenio general Giovanni Messe.

Kako je Musolini u prvoj polovini 1942.godine, odlucio da prosiri svoje prisustvo u Rusiji, u julu 1942.g. formira XXXV armijski korpus, u ciji sastav ulaze tri divizije CSIR-a.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]
Spomen krst Italijanskog ekspedicionog korpusa u Rusiji je priznanje svima onima koji su se u sastavu CSIR-a borili tokom zime 1941-42.g. na Istocnom frontu. Krst je izradjen 1942.g. i na neki nacin podseca na nemacki Gvozdeni krst.


Svaki nosilac krsta dobijao je i znacku.
[attachment=5]

Medalja ima oblik krsta. Okvir je od srebra, dok je unutrasnjost od belog emajla, sto simbolizuje zimu, led i sneg-lose vremenske uslove u Rusiji. Vrpca za kacenje je dvobojna, crno-bela. Poledjina je ravna, u koju je u sredisnjem delu ugravirano C.S.I.R, u levom, gornjem i desnom kraku su ugravirane borbe gde je korpus ucestvovao (Bug,Dnjepr, Donetz i Don), a na donjem kraku je ugravirano vreme ucesca (jul 941/jul 942), kao i ime dizajnera i oznaka plemenitog metala od kog je krst napravljen.

[attachment=4]

Ratna spomen medalja 1940-43 (Medaglia commemorativa guerra 1940-43)

           
Ratna spomen medalja za period 1940-43.g. je priznanje Republike Italije svima onima koji su ucestvovali i borili se u II sv.ratu.

[attachment=1][attachment=2]
Medalja, precnika 33 mm, se sastoji od svilene trake širine 37 mm, koja se sastoji od 19 vertikalnih redova, naizmenično zeleno (10 linija) i crveno (9 linija), dve spoljne linije zelene boje.

[attachment=3][attachment=4]

Orden Rimskog orla (The Order of the Roman Eagle)

 [attachment=1][attachment=2]         

Orden Rimskog orla, kao najvece italijansko odlikovanje, osnovao je 1942.godine Benito Musolini, i to u vojnoj i civilnoj verziji.

[attachment=3][attachment=4]
Orden je dodeljivan u pet klasa. Klase u vojnoj verziji su bile: vitez Velikog krsta, veliki oficir, komandant, oficir i vitez. Klase u civilnoj verziji su bile: vitez Velikog krsta, veliki sluzbenik, komandant, sluzbenik i vitez.

[attachment=5]

Klasa ordena je bila vidljiva na traci (ribonu) prilikom nosenja. Vitez (u obe varijante) i oficir-sluzbenik su orden sa trakom nosili na levoj strani grudi, komandant (u obe varijante)  je orden nosio na traci oko vrata, veliki oficir-veliki sluzbenik orden je nosio na traci oko vrata ali i na grudima a vitez velikog krsta (u obe varijante) orden je nosio na levoj strani grudi, stim sto je imao siroku traku prebacenu preko desnog ramena ka levom kuku.

[attachment=1]

1944.g. ovo odlikovanje je zvanicno ukinuto, ali je nastavljeno dodeljivanje  i za vreme trajanja Italijanske socijalne Republike do 1945.godine.

Interesantno je da je samozvani red istog imena osnovao Romano Musolini 1997.godine, četvrti i najmlađi sin Benita Musolinija.

Kolonijalni orden italijanske zvezde (Ordine coloniale della Stella d'Italia)

[attachment=1][attachment=2]
Kolonijalni orden italijanske zvezde je osnovan kao kolonijalni Red vitezova 18. juna 1914.g. od strane kralja Viktora Emanuela III, kao priznanje i nagrada vojnicima stacioniranim u tadasnjoj koloniji Libiji.
Dodela ovog odlikovanja je bila do 1943. godine, kada je presla u status mirovanja, nakon sto su savezničke snage osvojile teritorije italijanskih kolonija u Severnoj Africi. Od tog trenutka pa nadalje, dodeljivana je samo onima koji su ranije služi u Libiji, a iz nekog razloga je u medjuvremenu dobili. Poslednji primerci su dodeljeni 1946.godine.

[attachment=3]
Odlikovanje je podeljeno u pet različitih klasa. Klase su bile: vitez Velikog krsta, veliki oficir, komandant, oficir i vitez.
[attachment=4]

Klasa ordena je bila vidljiva na traci (ribonu) prilikom nosenja. Vitez i oficir su orden sa trakom nosili na levoj strani grudi, komandant je orden nosio na traci oko vrata, veliki oficir orden je nosio na traci oko vrata ali na grudima a vitez velikog krsta orden je nosio na levoj strani grudi, stim sto je imao siroku traku prebacenu preko desnog ramena ka levom kuku.Orden je bio univerzalni.
 
[attachment=1]

Kolonijalni orden italijanske zvezde je napravljen od zlata, dok su unutrašnje površine izrađene od belog i crnog emajla. Maksimalan broj godisnje dodeljenih odlikovanja je bio vitez Velikog krsta-4, veliki oficir-7, komandant-20, oficir-50 i vitez-150.

NEMACKA VOJNA ODLIKOVANJA U DRUGOM SVETSKOM RATU

http://vojnapovijest.vecernji.hr/zeljezni-kriz-odlikovanje-i-simbol-carstva-ali-i-ideologije-929391

Adolf Hitler je pre početka Drugoga svetskog rata shvatio psihološki efekt samog odlikovanja, pa se u toku njega vodio starom Napoleonovom izrekom: “Dajte mi dovoljno vrpci (za odlikovanja) i porobiću celi svet!“.

Prikazivanje odlikovanja, oznaka, znački za zasluge i sl. u Wehrmachtu, SS-u itd. dostiglo je vrhunac oko 1943. godine. Tada se vojnicima približila njihova perspektiva rata kao i mogućnost personalizacije unutar vojničkih redova, jer je svaki vojnik posebno nosio i isticao svoje zasluge. Nemačka stampa i sluzba informisanja to nije zaboravila, pa je to posebno isticala i time dizala moral regrutima, vojsci, ali i narodu. Nije bio redak slucaj u to vreme videti visoko odlikovane oficire i vojnike kako poziraju za novine, kako se šetaju gradovima sirom Nemačke, a isto vreme su bili snimani u nekim kratkim video prilozima koji su se puštali u bioskopima, narocito u okupiranim delovima Evrope, kako bi se naglasila nemačka vojna nadmoć.

1. septembar 1939. smatra se službenim početkom Drugoga svetskog rata za Nemačku, ali na taj se dan slavila i godisnjica Francusko-pruskog rata iz 1870/71. godine. Na taj dan Hitler je licno zahtevao da se ponovno uvede Red Gvozdenog krsta kao simbol nemačkog vojnika. Ponovnim uvodjenjem tog odlikovanje u vojne redove nije se više smatralo čisto pruskim već više svenemačkim odlikovanjem jer se Nemačka u međuvremenu ujedinila. I za razliku od drugih odlikovanja, ovo je odlikovanje ponovno dobilo status reda.

Tokom rata, Wehrmachtu, SS-u kao i drugim nemačkim formacijama pristupali su, osim „čistih“ Nemaca, i mnoge druge nacije, pa se Red Gvozdenog krsta i njima dodijeljivao. Manje je poznata činjenica da su do 8. novembra 1944. Jevreji, kao i „polujevreji“, mogli dobiti Red Gvozdenog krsta za svoje ratne zasluge, kao recimo finski Jevreji koji su se borili rame uz rame sa SS-om protiv Sovjeta oko Baltika.

Sve nagrade i odlikovanja nacističke Nemačke  dodjeljivana su bez imena napisanog na samom odlikovanju, medalji, priznanju...

ODLIKOVANJA NEMACKIH ORUZANIH SNAGA TRECEG RAJHA-HEER 9KOPNENA VOJSKA)

Vermaht je ime oružanih snaga Nacističke Nemačke od 1935. do 1945. Vermaht se sastojao od kopnene vojske, Krigsmarine (ratne mornarice) i Luftvafe (ratnog vazduhoplovstva). Vermaht je bio rezultat napora nacističke Nemačke da se naoruža više nego što je dozvoljavao Versajski mir.

Nakon nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu, njoj je Versajskim mirom dozvoljena ograničena vojska od samo 100.000 pripadnika, jedva dovoljnu za odbranu zemlje. Nakon nacističkog osvajanja vlasti, jedan od Hitlerovih najotvorenijih i najsmelilijih poteza je bio da se obrazuje moćna moderna vojska, poptuno sposobna za napadačke akcije. Ispunjavanje dugoročnog cilja nacističkog režima za povraćaj izgubljenih teritorija i vladavinu nad susedima je zahtevalo veliko ulaganje u industriju naoružanja, kao i regrutaciju da bi se proširila vojska.

Do 1935, Nemačka se otvoreno podsmehivala vojnim ograničenjima koja je nametnuo Sporazum iz Versaja i služenje vojnog roka je ponovo uvedeno 16. marta 1935. Dok je stajaća armija ostala na oko 100.000 vojnika kao što je precizirano u sporazumu, nova grupa regruta ove veličine je svake godine prolazila obuku.
Iako je ponovno naoružavanje van versajskih okvira otpočelo još 1933. godine Nemačka je još uvek zaostajala za zapadnim silama po pitanju moderne opreme, pogotovo tenkova. S druge strane, u razdoblju kada se držala versajskih kriterijuma, Nemačka je smela da ima malu profesionalnu vojsku, što je dovelo do rigorozne selekcije i filtracije najspososbnijih kadrova koji će posle biti srž Hitlerove vojne mašine.


U ranoj fazi Drugog svetskog rata, nemacke oruzane snage su veoma uspešno koristile blickrig, inovativnu taktiku kombinovanja rodova (bliska vazdušna podrška, mehanizovane oklopne jedinice i pešadija). Nova vojna struktura Vermahta, jedinstvene borbene tehnike, novorazvijeno oružje i neviđena brzina su lomili njihove protivnike.

Na vrhuncu svojih uspeha u 1942. Vermaht je vladao nad više od 3.898.000 km² teritorije. Do kraja rata u Evropi, Vermaht je izgubio oko 11.300.000 ljudi, od čega oko polovina predstavljaju ubijeni u borbi. Iako je do septembra 1945. manje-više prestao da postoji, Vermaht je zvanično raspušten zakonom broj 34. Savezničkog kontrolnog veća.

Nakon nemačke bezuslovne predaje 7. maja 1945. (koja je postala efektivna 8. maja 1945) Nemačkoj je zabranjeno da ima vojsku.

Padobranska znacka (Fallschirmschützenabzeichen des Heeres)

 [attachment=1][attachment=2]         

Padobransku znacku uveo je nacelnik kopnene vojske General Werner von Fritsch, 01. Septembra 1937.g. Dodeljivala se oficirima, podoficirima i vojnicima koji su uspesno zavrsili padobranski kurs i koji su bili aktivni padobranci. Lice je moglo nositi ovaj znak ako je bio aktivan padobranac najmanje 12 meseci I ako je za to vreme imao najmanje 6 skokova sa padobranom.

Padobranska znacka se nosila na levom dzepu bluze na grudima. Kada su padobranci iz pesadijskih jedinica prebaceni u sastav avijacije, padobranski znak kopnene vojske se nije vise dodeljivao. Zamenjen je padobranskim znakom Luftwaffe. Medjutim padobranci iz kopnene vojske i dalje su ga nosili.

[attachment=3][attachment=4]

U pocetnom period rata 1939.g. padobranski znak je bio tanak (flat verzija), da bi kasnije tokom 1940-42.g. bio znatno masivniji. Izradjivao se od mesinga ili legure cinka (1942-1945.g.).

Od 26. jula 1957. godine, nošenje padobranske značka kopnene vojske je dozvoljeno u Saveznoj Republici Nemačkoj u verziji Trećeg rajha ali bez svastike-kukastg krsta.

Opšta jurišna značka (Allgemeine Sturmabzeichen)

[attachment=1]         

General Braušic je 1. januara 1940. ustanovio „Jurišnu značku“ (nem. Allgemeine Sturmabzeichen).  Značku je dizajnirala firma Ernsta Pikhausa iz Berlina. Namenjena je nemačkim vojnicima koji su učestvovali u pešadijskim napadima, a nisu bili deo pešadijskih jedinica, te samim tim se nisu mogli kandidovati za Pešadijsku jurišnu značku.

Jurišna značka se sastoji iz ovalnog diska dimenzija 53 h 42 mm, debelog 6 mm. Venac je od dve grane s po pet hrastova lista, koje kreću iz žirova u dnu venca. Centralna figura značke je vermahtov orao, sa kukastim krstom u kandžama. Pod orlom se nalaze ukršteni bodež i ručna granata, koji leže položeni na venac. Značka se na uniformu pričvršćivala iglom.

[attachment=2][attachment=3]

Značka je dodeljivana inžinjercima, artiljercima (protivoklopnoj ali i protivavionskoj), tj. jedinicama koje su podržavale pešadiju u napadu. Od marta 1942. se dodeljivala  i za samostalno uništenje 8 tenkova ili oklopnih vozila.

Specifični kriterijumi za dodelu značke:
1.primalac ne sme da bude kandidat za dobijanje Pešadijske jurišne značke,
2.da je primalac učestvovao u tri indirektna napada u tri različita dana,
3.da je primalac učestvovao u tri pešadijska ili oklopna napada u tri različita dana,
4.da je ranjen dok je ispunjavao drugi ili treći uslov za dodelu ove značke

Кako je rat odmicao, nemačko komandovanje je zaključilo da postoji potreba za višim stepenom ove značke, koja bi se dodeljivala narastajućem broju veterana. Tako je od 6. juna 1943. uvedeno još četiri stepena značke (klasa 25, 50, 75 i 100).

Značke „25“ i „50“ su slične po dizajnu i konstrukciji. Sastoje se iz ovalnog hrastovog venca, slično izvornom modelu, ali većih dimenzija: 58 h 48 h 7 mm. U osnovi venca se nalazi kvadratni štit, dimenzija 10 h 8 mm, sa manjim štitom u sebi, dimenzija 8 h 6 mm. U manjem štitu je upisan broj 25, odnosno 50, zabsino od stepena značke. Venac je bio izrađen od srebra, dok je centralni deo značke, istovetan kao kod prvobitne značke – zatamnjen (oksidiran).

Značke klase „75“ i „100“ se nešto razlikuju od klase „25“ i „50“. Venac je dimenzija 56 h 49 h 7,5 mm. Štit u dnu venca je dimenzija 10 h 8 mm, sa razlikom u dimenzijama unutrašnjeg štita, koji meri 9 h 7 mm. Unutar štita je oznaka „75“ ili „100“, zavisno od stepena značke. Centralni motiv značke se razlikuje u tome što je orao malo veći, a bodež i ručna granata su pod drugim uglom. Кada je reč o materijalu, venac je pozlaćen, dok je centralni motiv značke oksidiran.

Pešadijska jurišna značka (Infanterie-Sturmabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]               

Odlikovanje je ustanovio feldmaršal Valter fon Brauhič 20. decembar 1939. godine, a oblikovao ga je C. E. Junker iz Berlina. Prvobitno je to bila značka koja se dodeljivala u srebnoj boji i dobio bi je svaki vojnik pešadije koji je dostigao određeni stepen osposobljenosti. Kasnije u toki rata je ustanovljena i bronzana značka sa istim kriterijumima za pripadnika tenkovskih i jedinica motorizovane pešadije. Kroz ceo rat je podeljeno oko 941.000 znački ove vrste.

Značka je sastavljena od ovalnog venca hrastovog lišća (lišće je šire na stranama luka) koji na dnu povezuje traka sa pet vertikalno poređanih dugmića. Na vrhu je orao koji u kanđama drži svastiku - kukasti krst. Svaki hrastov list na dršci ima po dva žira. Dijagonalno po sredini značke se nalazi minijatura puške Mauzer K98 sa bajonetom. Kundak puške se nalazi u donjem desnom, a bajonet u gornjem levom rubu venca, štrčeći pomalo preko ruba. Remen puške visi tako sa stvara luk koji lepo popunjava prazan prostor značke. Znak je izrađen izuzuetno precizno počevši od listova pa sve do poslednjeg detalja na pušci.

Značka je dimenzija 46 milimetra širine i 63 milimetra visine i blago konveksnog oblika. Izrađena je u dve varijante: reljefna (sa šupljom zadnjom stranom) i puna. Na zadnjoj strani u gornjem delu je pričvršćena igla a na donjoj gvozdeni držač igle. Oblik i patent zatvaranja su zavisili od proizvođača.

Materijali upotrbljeni pri izradi značke su bili veoma različiti. Ranije značke su izrađene od kvalitetnih izlivaka koji su bili izliveni u kalupe pod pritiskom ili izrađene tehnikom kovanja i kasnije cinkovane ili bronzane. Kasnije u ratu su zbog nedostatka kvalitetnih materijala počeli da se koriste manje kvalitetniji odlivci koji su samo prefarbani odgovarajućom bojom.

Obe značke su dodeljivane samo na osnovu borbenih iskustva koje je potvrdio a zatim i predložio najmanje pukovnik ili zamenik komandanta puka, kome su pripadali predloženi vojnici.

Kriterijumi za dobijanje značke su bili:
-Srebrna značka:
-Učestvovanje u tri ili više juriša.
-Učestvovanje u tri ili više pešadijskih kontranapada.
-Učestvovanje u tri ili više borbenih izviđačkih operacija.
-Učestvovanje u borbi čovek na čoveka u ofanzivnoj akciji.
-Istrajanje na osvojenom borbenom položaju tri ili više dana.

Bronzana značka:
-Učestvovanje u tri ili više juriša motorizovane pešadije.
-Učestvovanje u tri ili više kontranapada motorizovanih jedinica.
-Učestvovanje u tri ili više borbenih izviđačkih operacija.
-Učestvovanje u borbi čovek na čoveka u ofanzivnoj akciji.
-Istrajanje na osvojenom borbenom položaju sa svojom jedinicom tri ili više dana.

Značka se dodeljivala direktno na frontu i bila je izdana zajedno sa urednim dokumentom na kome je bilo ispisano ime i prezime dobitnika značke kao i datum i jedinica kojoj je pripadao. Na dokumentu nije bilo podataka o razlogu dodeljivanja. Sama značka je deljena u braon papirnatoj kesici na kojo je pisalo ime znaka.
[attachment=3]
Značka se kao i većina nemačkih ratnih odlikovanja nosila na levom prsnom džepu - postojala je i minijatura značke, za nošenje na civilnom odelu.
[attachment=4][attachment=5]
Po zakonu iz 1957. godine, ljudi koji su odlikovani ovom značkom su smeli da nose odlikovanje u prerađenoj varijanti koja je bila ista kao original, s tim što je izbačena svastika - kukasti krst.

Tenkovska značka (Panzerkampfabzeichen)

[attachment=1]          

Tenkovska značka nemačko vojno odlikovanje,bila je namenjena pripadnicima oklopnih divizija. Ustanovljena je 20. decembra 1939, mada se prve značke ovog tipa javljaju još tokom Prvog svetskog rata.

Značka se sastoji od ovalnog venca od po pet listova hrasta (na jednoj strani gusenica tenka prekriva jedan list, takoda ih ima četiri). U donjem delu venca je traka, a na vrhu orao, skupljenih krila, sa kukastim krstom u kandžama. U središtu značke se nalazi tenk Panzerkampfwagen IV, u prolazu sa leva u desno. Leva gusenica ide preko venca, dok je deo ispod tenka ispunjen.  

Za srebrnu značku je trebalo učestvovati u tri napada oklopnih jedinica, u tri različita dana, biti ranjen u napadu, ili u napadu stekne odlikovanje za hrabrost. Srebrna značka je dodeljivana komandirima tenkova, nišandžijama i radio operaterima, odnosno isključivo tenkovskim posadama, dok je bronzana značka dodeljivana pripadnicima oklopnogrenadirskih pukova, posadama jurišnih topova, oklopno izviđačkih jedinica, kao i sanitetskom osoblju koje se tokom napada nalazilo u oklopnom vozilu.
[attachment=2]
Кako je rat tekao, postalo je jasno da tenkovska značka kao takva nije više adekvatna, te su Nemci juna 1943. uveli još četiri stepena ove značke, a za 25, 50, 75 i 100 borbi. Ove nove značke su bile slične starim, s tom razlikom da je bio prikazan i štit sa odgovarajućim brojem. Značke klase „25“ i „50“ su bile nešto veće od osnovnog modela značke, dok su značke klase „75“ i „100“ bile još nešto većih dimenzija. Кada je reč o materijalu izrade, venac značke „25“ i „50“ bio je posrebren, dok je kod znački „75“ i „100“ bio pozlaćen. Centralni deo značke (prikaz tenka) je kod znački „25“ i „50“ bio hemijskim procesom zatamljen, dok je kod znački „75“ i „100“ bio posrebren. Reversna strana je imala više verzija, sa tankom ili širokom iglom.
[attachment=3][attachment=4]
Nezvanično je bila izrađena i značka za učešće u 200 borbi, ali zvanično nikada nije dokumentovana.

Značka za protivpartizansku borbu (Bandenkampfabzeichen)

          
[attachment=1][attachment=3]
Značka za protivpartizansku borbu, (nem. Bandenkampfabzeichen) je dodeljivana pripadnicima kopnene vojske, ratnog vazduhoplovstva i SS jedinica za učešće u borbi protiv partizana, iza nemačkih linija. Značka je ustanovljena 30. januara 1944. U imenu značke reč „partizan“ je zamenjen rečju „bandit“, kao rezultat insistiranja SS rajhsfirera Hajnriha Himlera. Himler je takođe zadržao pravo i da sam sebi dodeli zlatnu značku za protivpartizansko ratovanje.

Značka se dodeljivala u tri stepena:
1.bronzana, za 20 dana borbenih dejstava protiv partizana;
2.srebrna, za 50 dana borbenih dejstava protiv partizana;
3.zlatna, za 100 dana borbenih dejstava protiv partizana.

Кriterijum za odlikovanje pripadnika ratnog vazduhoplovstva donekle se razlikovao i odnosio se na 30, 75 i 150 letova u podršci protivpartizanskih operacija.

Postojala je i verzija zlatne značke sa dijamantima, ali nikada nije dodeljena.

U dnu značke se nalazi mrtvačka glava i prekrštene kosti, sa vencem od hrastovog lišća i mačem u sredini. Na balčaku mača je kukasti krst u krugu, dok je sečivom probijena Hidra, čijih pet glava simbolizuje partizane.
[attachment=2]
Pripadnici jedinica Vermahta su izbegavali da nose ovu značku, dok su se, nasuprot njima, pripadnici SS jedinica ponosili njima, smatrajući je za „svoju“.

Znacka protivavionca ( Heeres-Flak Abzeichen)

[attachment=1][attachment=2]       

Značka protivavionca (nem. Heeres-Flak Abzeichen), nemačko je vojno odlikovanje dodeljivano pripadnicima jedinica protivavionske artiljerije. Dodeljivana je u jednom stepenu, a prikazivala je protivavionski top kalibra 88mm, u vencu od hrastovog lišća, sa nacističkim orlom i svastikom na vrhu značke.   

Značka se dodeljivala pripadniku jedinice protivavionske artiljerije koji bi sakupio 16 poena, ili je imao manje poena ali je prikazao izuzetnu hrabrost u obavljanju dužnosti. Za svaki oboreni avion, svaki član posluge topa je dobijao po četiri poena. Ukoliko bi dva oruđa učestvovala u obaranju istog aviona, tada bi delili poene među sobom – dva poena po oruđu.
[attachment=3]
Кomandant jedinice bi bio kvalifikovan za dodelu značke onda kada bi polovina pripadnika njegove jedinice bila odlikovana istom. Za razliku od slične značke, poeni se ne bi dodeljivali za uništavanje ciljeva na zemlji, već isključivo za obaranje aviona. Poslužioci reflektora i zvukomerači, ukoliko bi učestvovali u obaranju aviona, dobijali bi po jedan poen za svaki oboreni avion.

Znacka osmatraca iz balona (Ballonbeobachterabzeichen)

 [attachment=1][attachment=2]   

Značka osmatrača iz balona (nem. Ballonbeobachterabzeichen) dodeljivana je kao odličje za službu pripadnika Vermahta koji su rizikovali svoj život u balonima, koji su kao takvi bili laka meta za savezničke pilote. Кako je ova značka kasno uvedena, vrlo mali broj ih je dodeljen. Značku je dizajnirao Ellmar Lang, koji je tvrdio da on ima prototip značke, te da ona nikada nije zvanično uvedena u upotrebu. Njagove tvrdnje su osnova za sumnju o originalnosti značaka koje su se pojavile na kolekcionarskom tržištu šezdesetih godina, pošto ne postoji ni jedna fotografija iz perioda Drugog svetskog rata koja prikazuje pripadnika nemačkih oružanih snaga odlikovanog ovom značkom.

Značka prikazuje venac od hrastovog lišća, sa orlom i svastikom na vrhu venca i osmatračkim balonom u sredini značke.

Ova značka se dodeljivala u tri stepena:

1.bronzana, 20 poena
2.srebrna, 45 poena
3.zlatna, 75 poena.

Poeni su se dobijali u zavisnosti od važnosti osmotrenih objekata.

Znacka za unisten tenk (  Sonderabzeichen für das Niederkämpfen von Panzerkampfwagen durch Einzelkämpfer )

[attachment=1][attachment=2]            


Značka „Za uništeni tenk“ (nem. Sonderabzeichen für das Niederkämpfen von Panzerkampfwagen durch Einzelkämpfer), nemačko vojno odlikovanje koje se dodeljivalo pojedincima, pripadnicima Vermahta, koji su sai uništili neprijateljski tenk ručnim oružjem. Pripadnici oklopnih jedinica se nisu mogli kvalifikovati za ovo odličje. Značka je ustanovljena od strane Adolfa Hitlera, 9. marta 1942, ali je prema podacima prvi put dodeljena 22. juna 1941, na početku operacije Barbarosa.

Zlatna značka je uvedena 18. decembra 1943. i ona se dodeljivala za uništenih pet tenkova. Vojnik je tako četiri srebrne značke, nakon uništenja petog tenka, zamenjivao zlatnom značkom.
[attachment=3]
Na znački je prikaz siluete tenka Panzer IV, dimenzija 42 h 18 mm, na srebrnoj traci dimenzija 88 h 33 mm. Na 2 mm od ivica trake se nalaze crna polja široka po 4 mm.

Zlatna značka je slična srebrnoj, s tom razlikom što je umesto srebrne, korišćena zlatna traka.

Značka se nosila na desnom rukavu vojničke bluze.
[attachment=4]

Znacka snajperiste (Scharfschützenabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]           
Značka snajperiste (nem. Scharfschützenabzeichen) je ustanovljena 20. avgusta 1944, kao priznanje pojedinanom strelcu sa snajperskom puškom, kao priznanje za uspeh koji je postigao u borbi. Dodeljivala se pripadnicima kopnene vojske i SS jedinica. Naređenje Vrhovne komande od 14. decembra 1944. definisalo je da značku mogu dobiti i pripadnici nemačkih oružanih snaga van kopnene vojske.

Značka je imala tri stepena:

1.stepen (bez obruba), za najmanje 20 potvrđenih ubistava neprijateljskih vojnika;
2. stepen (sa srebrnim obrubom), za najmanje 40 potvrđenih ubistava neprijateljskih vojnika;
3.stepen (sa zlatnim obrubom), za najmanje 60 potvrđenih ubistava neprijateljskih vojnika;

Pogoci snajperista su brojani od 1. septembra 1944, pri čemu se nisu brojali poginuli u bliskoj borbi. Svaki ubijeni neprijateljski vojnik morao je biti i dokazan od strane svedoka i prijavljen jedinici.

Značka je bila napravljena od sivomaslinaste tkanine, vezene, ovalnog oblika. Prikazuje glavu crnog orla okrenutu u desnu stranu, sa belim perjem, oker žutom bojom očiiju i zatvorenog kljuna. Telo orla je prekriveno sa tri hrastova lista i žirom na levoj strani značke. U zavisnosti od stepena značke, obruba nema, ili je srebrne, odnosno zlatne boje. Značka se nosi na desnoj podlaktici vojničke bluze.
[attachment=3][attachment=4]
Nemačka vrhovna komanda je 1945. izdala naređenje da se Značka snajperiste mora ukloniti sa uniforme pre zarobljavanja, pošto su Sovjeti u slučaju da naiđu na odlikovane snajperiste, iste streljali na licu mesta.

Кopča „Bliska borba“ (Nahkampfspange)

[attachment=1][attachment=2]     

Кopča „Bliska borba“ (nem: Nahkampfspange) je nemačko vojno odlikovanje ustanovljeno 25. novembra 1942. za dostignuća u bliskoj borbi, prsa u prsa, sa neprijateljem. Nošena je na gornjem levom džepu uniforme. Izrađivana je livenjem, od tombaka, a kasnije od cinka, sa nešto izbočenim centralnim delom, na kome se nalazio nacionalni amblem i ukrštenim bajonetom i ručnom granatom.

Dodeljivana je u tri stepena: za 15 bliskih borbi je dodeljivana bronzana kopča; za 25 borbi srebrna i za 50 i više bliskih borbi dodeljivana je zlatna kopča.
[attachment=3]
Кako bi dobili ovo odličje, sve bitke su morale da budu zvanično dokumentovane od strane komandira-komandanta, verifikovane od strane generala, a naposletku i od strane nekoliko odeljenja ministarstva. Ukoliko bi vojnik bio ranjen u borbi, sa neizvesnim ishodom povratka na front – kriterijum za dodeljivanje ovog odličja se smanjivao na 10, 20, odnosno 40 borbi.

[attachment=4][attachment=5]

Vrpca “casti” (Ehrenblattspange)

[attachment=1][attachment=2]         

 Vrpca-znacka “časti” je dekorativno nemačko vojno odlikovanje ustanovljeno tokom Drugog svetskog rata. Ukupan broj dodeljenih kopci je 4.556.

Vrpca “casti” (Ehrenblattspange) je pokrenuta nakon nemačke invazije Sovjetskog Saveza 1941. godine i do 30. januara 1944, bila je samo priznanje u papirnom obliku. Nakon ovog datuma, Adolf Hitler je uveo metalni verziju priznanja.

Dodeljivao se kao dokaz vanredne licne hrabrosti i posebnog nacina postupanja u borbi, a kriterijum za njegovu dodelu je bio nesto blazi u odnosu na stroge kriterijume za dodelu Viteskog krsta grvozdenog krsta. Znacka prikazuje kukasti krst okruzen vencem od hrastovog lisca.
[attachment=3]
Kopca-znacka “časti” je dodeljivana ceremonijalno svecano pred strojem. Poslednja odrzana svecanost je odrzana 15.februara 1945.godine. Postoje podaci da se dodeljivala marta i aprila 1945.g. ali bez ikakvih ceremonijalnih svecanosti.

Kopca-znacka “časti” u Luftwaffe je ustanovljena odlukom komandanta Reichsmarschalla Hermanna Göringa od 05.jula 1944.godine. Dodeljivana je pilotima u skladu sa istim principima kako je dodeljivana pripadnicima Wermachta i Waffen-SS.
Znacka prikazuje orla u letu koji u kandzama drzi kukasti krst okruzen vencem od hrastovog lisca. U Luftwaffeu je odrzanao oko 180 svecanosti dodele znacke “časti”.
[attachment=4]
Kopca-znacka “časti” u Kriegsmarine ustanovljena odlukom komandanta Großadmirala Karla Dönitza
Od 15.jula 1944.godine. Kriterijumi su prilagodjeni pripadnicima nemacke mornarice. Znacka prikazuje sidro sa istaknutim kukastim krstom okruzenim vencem od hrastovog lisca. U Kriegsmarine je odrzanao 29 svecanosti dodele znacke “časti”.
[attachment=5]
   

Bravo Kojo majstore :) Sa nestrpljenjem miscekujem i oznake Kriegsmarine

Hvala, kolega Barkman ! Bice i Kreigsmarine, i Lufftwaffe... I ostali... samo da zavrsim ovaj KoV. Nesto sam u nekom poslu ovih dana pa nestizem...

Da nastavim dalje...

Medalja zapadnog bedema (Deutsches Schtzwall-Ehrenzeichen)

 [attachment=1][attachment=2]       

Medalja zapadnog bedema je bila nemačka medalja dodeljivana za zasluge kod gradnje odbrambenih položaja na zapadnoj granici Nemačke pre i za vreme Drugog svetskog rata.

Odlikovanje je bilo ustanovljeno 2. avgusta 1939. i bilo je namenjeno civilnim osobama koje su gradile i projektovale odbrambene položaje na nemačkoj zapadnoj granici, kao i vojnicima koji su tu stacionirani pred maj 1940. Dana, 31. januara 1941. je prestala da se dodeljuje, da bi ponovo počeli sa dodelom 10. oktobra 1944, kada su ponovo Nemci krenuli sa utvrđivanjem zapadnog bedema. Ukupno je dodeljeno 622.064 medalja.

Medalja je kovana iz bronzanih legura, i bila je ovalnog oblika. Prednja strana ruba bila je oivčena vencem hrastovog lišća. Na gornjem delu prednje strane nalazio se orao koji drži u kandžama svastiku. Ispod orla su bili ukršteni mač i lopata a ispod njih se nalazio bunker. Na zadnjoj strani medalje nalazio se tekst — Für arbeit zum schtze deutsch lands — za rad u odbrani Nemačke. Medalja je dimenzije: 40 milimetra u visini i 33 milimetra u širinu.
Medalja je visila na tracu zlatne boje sa dve bele crte na rubovima. Postojala je i lenta za zakačivanje sa godinom 1944. za nosioce medalje koji su je primili 1939, 1940. i 1941.

Medalja se dodeljivala vojnicima i radnicima koji su bili u službi na Zigfid liniji. Dodeljivanje nije bilo strožih kriterijuma, o čemu govori veliki broj dodeljenih medalja.

Medalja se dodeljivala zajedno sa pripadajućim dokumentom u papirnatoj kesi na kojoj se nalazili ispisano ime medalje. Ona se nosila na paradnoj uniformi na levoj strani, obično skroz levo, ili na civilnom odelu na istom mestu.

Medalja istočnog fronta (Winterschlacht im Osten)

[attachment=1][attachment=2]                

Medalja istočnog fronta, je poznatija kao Istočna medalja koja je uvedena 26. decembra 1942. godine da bi označila službu na Nemačkom istočnom frontu u Drugom svetskom ratu za period od 15. novembra 1941. do 15. aprila 1942. godine. Ona predstavlja priznanje na teške uslove koji su izdržali Nemci i njihovi saveznici - borbeno i neborbeno osoblje - tokom naročito oštre ruske zime 41./42. godine. Užasni uslovi koje su trpele nemačke trupe na ovom frontu je doveo do toga da se ova medalja nazove „Orden smrznutog mesa“.

Kvalifikacija za orden su sledeći:
-14 dana u aktivnoj službi od 15. novembra 1941. do 15. aprila 1942. godine.
-60 dana u određenoj oblasti od 15. novembra 1941. do 15. aprila 1942. godine.
-Ranjen u akciji
-Ubijen u akciji - posthumno
-Povreda od promrzlina, slična kao povreda od mraza, dovoljno ozbiljna da garantuje medalju.

[attachment=3]
Medalja se uvažavala u svim rodovima Vermahta. Prečnika 36 mm, od cinka, medalja se farbala u boju koju je imalo oružje. Na prednjoj strani je orao koji drži svastiku (kukasti krst), a sa druge strane je tekst zimske borbe na istoku 41./42. godine, sa ukrštenom grančicom i mačem. Šlem i spoljni prsten su bili urađeni u efektu poliranog srebra. Traka koja je pratila medalju bila je crvena, bela i crna (simboli krvi, snega i smrti). Medalja se pakovala u papirnatu vrećicu koja se kasnije bacala. Preko 3.000.000 ovih medalja je napravljeno u 26. ovlašćenih firmi, dok se sa tim nije prestalo po naređenju Vrhovne komande Vermahta 4. septembra 1944. godine.

[attachment=4]
Medalja se nije nosila na borbenoj tunici kao Gvozdeni krst ili Krst za ratne zasluge ali je nošena kao traka.
[attachment=5]

Holmski štit  (Cholmschild)

[attachment=1][attachment=2]             

Holmski štit je bio kampanjsko vojno odlikovanje Trećeg rajha. Štit je ustanovljen 1. jula 1942. godine, i bio je namenjen pripadnicima Vermahta i Luftvafe, koji su se branili u okpoljenom džepu oko sovjetskog grada Holm, na reci Lovat u Kalininskoj oblasti. Grad su u zimu 1941./42. u velikoj sovjetskoj protivofanzivi opkolile jedinice Crvene armije, i u njemu se našlo okruženo nekoliko hiljada pripadnika Vermahta pod komandom general-majora Teodora Šerera. On je od Hitlera dobio naređenje da grad brani do poslednjeg čoveka. Nemačke jedinice su u obruču izdržale od 21. januara do 5. maja 1942. godine. Za zasluge Teodor Šerer je dobio hrastovo lišće za Viteški krst, a on je sam kasnije podelio Holmski štit preživelim pripadnicima Vermahta i Luftvafe, kojih je bilo oko 5.500.

Štit je imao oblik srednjovekovnog štita. Bio je visok 65 mm a širok 45 mm i prčvrćšen na podlogu og platna. Na sredini štita je bio reljef orla koji je gledao ulevo a u kandžama je držao gvozdeni krst. Ispod krsta je velikim slovima pisalo CHOLM, a ispod tog natpisa je pisalo 1942. Štit je pravljen od različitih materijala, zavisno od serije. Prve serije su izrađivane od aluminijuma i bile su pričvšćene na veće ovalno parče platna, dok su kasnije serije štita izrađene od nemagnetnog cinka i prčvršćene na platno istog oblika kao štit. Platno za prve serije štitova bilo je dimenzija 102×62 mm a za kasnije serije dimenzije 78×54 mm. Štit je prčvršćen za platno pomoću tri gvozdene igle, a na zadnjoj strani je bilo parče tvrdog papira veličine štita.

[attachment=3]
Postoji mnogo sačuvanih primeraka na podlozi od sivog platna, koji su dodeljivani pripadnicima Vermahta, a retki su štitovi na podlozi od plavog platna za pripadnike Luftvafe. Moguće je da su postojali štitovi i na podlozi plavog mornaričkog platna, koji su možda dobili neki pripadnici Kriegsmarine koji su povremeno ploveći po reci Lovat, snabdevali opkoljene trupe u Holmu.
 
Odlikovanje se nosilo na levom rukavu uniforme, pod oznakom pripadnosti roda vojske, a za nošenje na civilnom odelu su postojale minijaturne značke štita, koje je nosilac mogao da kupi na osnovu dokumenta o dodeljivanju štita. Godine, 1957. je bila urađena prerada odlikovanja za vojne veterane, na kojoj je promenjena glava orla i odstranjena je svastika iz gvozdenog krsta.

[attachment=4]
Pored odlikovanja, odlikovani je dobio i pismenu potvrdu veličine A5, sa imenom i prezimenom, jedinicom u kojoj je služio i potpisom generala Šerera.

Demjanski štit (Demjanskschild)

[attachment=1][attachment=2]         

Demjanski štit je bilo kampanjsko ratno odlikovanje Trećeg rajha. Štit je ustanovljen 25. aprila 1943. godine za 96.000 pripadnika 2. armijskog korpusa pod komandom Valtera fon Brokdorfa-Alefelta, koji su bili od 8. februara 1942. godine opkoljeni kod Demjanska, na oko 160 kilometara severoistočno od Holma. Korpus se 21. aprila 1942. godine ipak probio iz obruča, ali borbe su se nastavile do kraja oktobra iste godine.
Nemačke jedinice su se u borbi izuzetno pokazale, a posebno borbene grupe Eicke i Simon iz 3. SS oklopne divizije „Mrtvačka glava", koja je na sebe privukla čak 3 sovjetske armije.

Štitovi su počeli da se proizvode početkom 1944. godine i izrađivani su od posrebrenog cinka ili čelika, dok su primerci izrađeni od sredine 1944. godine imali maskirno olovno sivi premaz, radi kamuflaže.

Štit je imao oblik zašiljenog štita, koji je na gornjem delu bio blago raširen. Iznad su bila dva bunkera na kojima je sedeo orao, koji je u kandžama držao lovorov venac sa svastikom. Ispod bunkera je štamnpanim slovima pisalo DEMJANSK. U srednjem delu štita su bila dva prekrštena mača, koje preleće avion. Između rukohvata mačeva bio je broj 1942. Avion je predstavljao vazdušni most preko kojeg se snabdevao opkoljeni nemački 2. korpus oko Demjanska.

[attachment=3]
Štit je bio pričvršćen na ovalnoj podlozi od olovno sivog platna. Dobitnici SS-a su ga nosili prišivenog preko SS orla na levom rukavu. Svaki dobitnik je dobijao do 5 štitova, osim kod posthumnog dodeljevanja, kada se davao samo po jedan štit zajedno sa sertifikatom, porodici poginulog, a to je bila dužnost komandira čete kojoj je pripadao poginuli vojnik.

[attachment=4]
Kriterijumi za dodeljivanje: Kopnena vojska: 60 dana služenja u opkoljenoj jedinici,ranjavanje za vreme borbe u obruču,zasluženje odlikovanja za pogibiju u obruču. Luftvafe: 50 borbenih prelete nad obručem,50 transportnih sletanja u obruč.
Za kandidate koji su trebali da dobiju štit bili su zaduženi kamandiri četa do 31. decembra 1943. godine. Dodeljivanje štita je prestalo 1. aprila 1944. godine i do tada ih je dodeljen oko 100.000 vojnika.

Narvički štit (Ärmelschild Narvik)

[attachment=1]   

Narvički štit bilo je kampanjsko vojno odlikovanje Trećeg rajha, koje je ustanovljeno 19. avgusta 1940. godine.
Štit je napravio profesor Rihard Klein iz Minhena. Proizvodio se u dve varijante, zlatni i srebrni. Srebrni štit je dodeljivan pripadnicima kopnene vojske i Luftvafe sa podlogom od materijala koji je odgovarao boji uniforme dobitnika, a zlatni je bio rezervisan za pripadnike ratne mornarice i imao je podlogu boje plave mornaričke uniforme. Dodeljen je svim učesnicima bitke za Norvešku, koji su direktno učestvovali u borbi za luku Narvik, koja se odvijala od 9. aprila do 9. juna 1940. godine.

Štit je izrađivan od različitih materijala i tehnika kovanja, te je zadnja strana bila šuplja. Raniji primerci su bili presvučeni aluminijumom ili čelikom, većina je bila izrađena od cinka. Štit je oblikovan po ugledu na srednjovekovne štitove i na dnu je bio zašiljen, a na vrhu je imao tri stepenika na kojima stoji orao sa vencem i svastikom u kanđama, i glavom okrenutom na levo. Ispod orla na štitu je ispisano tankim slovima NARVIK, a ispod natisa je bila crta. U srednjem delu štita, u levom uglu broj 19, u sredini runolist a u desnom uglu broj 40. Ispod runolista su ukršteni dvokraki propeler i sidro. Ta tri simbola predstavljaju sva tri roda u oružanim snagama Rajha, koji su učestvovali u zauzimanju Norveške.

Adolf Hitler je prvi štit dodelio General-pukovniku Ditlu 21. marta 1941. godine. Ukupno je bilo dodeljeno 8577 štitova: 2755 za pripadnike kopnene vojske, 2161 za pripadnike Luftvafe i 3661 za pripadnike ratne mornarice.

Svaki dobitnik ovog odlikovanja je dobio tri štita, a sa dokazom je mogao da dokupi dodatne štitove.
Mornarica je ukazom MV 40, Br.674 od 12. septembra 1940. godine, odredila način nošenja tog štita.

[attachment=2]
Po tom ukazu se štit nosio na gornjem delu levog rukava vetrovki i jakni, i na istom mestu na ratnim košuljama i uniformama. Do pred kraj rata je bilo zabranjeno nošenje tog štita na paradnim uniformama i belim košuljama. Sa ukazom MV 41, Br.60 od 30. januara 1941. godine je bilo odlučeno da vojnici i oficiri nose štit nad vojničkim činom. Kada se desilo da pripadnik dobije neki drugi štit, mogao je njega da nosi 5 milimetara pod prvim.

Varsavski stit (Warschauschild)

[attachment=1][attachment=2]       

Varsavski stit je planirano vojno odlikovanje nemackog Wermachta iz vremena II svetskog rata ali koje nije dodeljivano.

Varsavski stit je 10.decembra 1944.g. ustanovio Adolf Hitler i trebao je biti dodeljivan ucesnicima u suzbijanju Varsavskog ustanka (01.08.-02.10.1944.g.). Predvidjeno je bilo da se dodeljuje i stranim drzavljanima koji su se kao dobrovoljci nalazili u jedinicama Wermachta i Waffen-SS. Odlikovanje je predstavljeno 09.januara 1945.g., predlozi su prvi put trebali biti dostavljeni do 15.februara 1945.g. a razmatranje predloga za dodelu je planirano za 31.mart 1945.g. Ceremonija dodele je bila predvidjena za 01.09.1945.g.Medjutim, zbog razvoja ratne situacije, sama odlikovanja i sertifikati su bili pripremljeni, ali nikada potpisani.

Uslovi za dodelu u vojsci su bili:
-Sedam dana borbe ili
-Iskazana hrabrost u borbama ili
-Ranjavanje ili
-Neprekinuti boravak od 28 dana u zoni borbenih dejstava

Uslovi za dodelu u vazduhoplovstva su:
-Iskazana hrabrost u borbama ili
-Ranjavanje ili
-Ucesce 10 dana u borbenim dejstvima ili
-Najmanje 20 avio poleta.

Veličina štita, koji se trebao nositi na levom rukavu je bila 50 x 62 mm.

Podelu ovog odlikovanja “u ime firera” trebao je izvrsi Obergruppenfuhrer i policijski general Erich von dem Bach Zelevski.

Kubanski stit (Kubanschild)

[attachment=1][attachment=2]   

Kubanski stit je vojno odlikovanje nemackog Wermachta iz vremena II svetskog rata.

Ustanovljen je 20.septembra 1943.godine od strane Adolfa Hitlera, a dodeljivan je pripadnicima nemackih oruzanih snaga koji su ucestvovali u borbama za Kubanski mostobran u vremenu od februara do oktobra 1943.g.
Da bi ucesnik borbi dobio odlikovanje morao je ispuniti jedan od sledecih uslova: da je ucestvovao u svim bitkama za mostobra, bio ranjen ili u  kontinuitetu neprekidno ucestvovao 60 dana u odbrani mostobrana.

Velicina stita, koji se nosio na levom rukavu je bila 52x62 mm. Odlikovanje u ime Hitlera je dodeljivao feldmarsal Ewald von Kleist. Dodeljeno je oko 50.000 odlikovanja.

Кrimski stit (Krimschild)

[attachment=1][attachment=2]             

Кrimski stit je vojno odlikovanje nemackog Wermachta iz vremena II svetskog rata, koje se dodeljivalo pripadnicima nemackih oruzanih snaga koji su se borili protiv sovjetskih snaga i koji su zarobljeni u regionu Кrima između 21. septembra 1941. i 4. jul 1942.g. pod komandom feldmaršal Ericha von Mansteina. Odlikovanje je predvidjeno za dodelu svim pripadnicima nemacke 11.armije.

[attachment=3]
Ustanovljen je 25. jula 1942. godine od strane Adolfa Hitlera. Odlikovanje u ime Hitlera je dodeljivao feldmaršal Erich von Manstein.

[attachment=4]
Odlikovanje se nosilo na levom rukavu. Tačan broj dodeljenih odlikovanja nije poznat, jer su dokumenti o dodeljivanju izgubljena. pretpostavlja se da je dodeljeno 200000-300000 primeraka.

[attachment=5]

Medalja Plave divizije (Tapferkeits- und Erinnerungsmedaille der Spanischen "Blauen Division")

[attachment=1][attachment=2]

Medalja Plave diviziji (nemački Tapferkeits- und Erinnerungsmedaille der Spanischen "Blauen Division") je bio vojni orden koji su dobijali španski dobrovoljci u Vermahtu a borili se uglavnom protiv Crvene armije na Istočnom frontu.
Madelja je ustanovljena 3. januara 1944. godine, i bila je dodeljevana pripadnicima 250. pešadijske divizije, koji su se na Istočnom frontu borili između juna 1941. i oktobra 1943. godine. Jedinica je bila sastavljena pretežno od španskih dobrovoljaca, među kojima je bilo mnogo veterana iz Španskog građanskog rata. Sa tim dobrovoljcima se general Fransisko Franko na neki način zahvalio Hitleru za pomoć Legije Kondor, sa kojom je Hitler pomogao španskim nacionalistima u građanskom ratu, i time je Franko zadržao Španiju neutralnu.
Divizija je dobila popularno ime "Plava divizija" po plavim majcama koje su nosili Frankovi falangisti, pa je po tom nazivu i medalja dobila ime.

Medalje je u najvećem obimu izrađivalo preduzeće Deschler & Sohn iz Minhena, a određeni broj je izrađen i u Španiji, ali slabijeg kvaliteta. Medalja je izrađena od pozlaćenog cinka, a boju za nju je proizodilo preduzeće Herbig - Haarhaus iz Keln-Bikendorfa. Boja se nakon nanošenja dosta habala, tako da je dosta primeraka u prirodnoj boji.

Na prednjoj strani okrugle medalje, koja je bila 32 mm u prečniku i imala 1 mm blago izdignut rub, na vrhu se nalazio nemački šlem a pod njim horizontalno postavljen mač, na kome su bili jedan do drugog dva štita. Jedan sa znakom Vermahta a drugi sa znakom Frankovih fašista. Pod štitovima se nalazila svastika okružena lovorovim lišćem. Na zadnjoj strani je bio natpis DIVISION ESPAÑOLA DE VOLONTARIOS EN RUSIA, a pod njim se nalazio na lovorovom lišću gvozdeni krst I stepena, sa trakom u obliku "V". Medalja je visila na 3 cm širokoj traci, koja je imala na sredini 3 mm zlatnu crtu na 18 mm širokoj crvenoj podlozi, a na rubovima, sa obe strane je bila 2 mm široka bela i 4 mm široka crna crta. Traka je bila za medalju pričvršćena sa znakom, na kome je bio - u nemačkoj proizvedeni primerci, utisnut broj 1, oznaka proizvođača Deschler & Sohn.

Medalja se obično dodeljivala u koverti bez boje, na kojoj je u gotici bilo napisamo u pet redova ERINNERUNGSMEDAILLE FÜR DIE SPANISHEN FREIWILLINGEN IM KAMPF GEGEN DEM BOLSCHEWISMUS. Ređe su je dodeljivali u braon kutijama, zavijenim u beo papir. U oba slučaja traka je odvojena od medalje.

Medalja za narode na istoku  (Tapferkeits- und Verdienstauszeichnung für Angehörige der Ostvölker)

[attachment=1][attachment=2]          

Medalja za narode na istoku  je bila nemačka vojna medalja za vreme Drugog svetskog rata. Medalja je dodeljivana pripadnicima slovenskih "pomoćnih naroda" koji su bili u smislu nacističke rasne ideologije nedostojni da dobiju ista odlikovanja kao nemački vojnici Vermahta. Pripadnik slovenskih "pomoćnih naroda" mogao je da dobije medalju kao " Erinnerungsabzeichen" (spomen značku) dok su bili u sastavu "istočnih nacionalnih jedinica".

Nakon nemačke invazije Sovjetskog Saveza 1941. godine, veliki broj stanovnistva i dezertera iz Crvene armije dobrovoljno prijavio "da se bori protiv boljševizma". Кako se rat na Istocnom frontu oduzio Vehrmacht, policija, divizije SS-a i Organizacija Tot pocele su da vrse popunu jedinica sa ovim pripadnicima. Mnogi od njih, prema nacističkoj rasnoj ideologiji klasifikovani kao "slovenski dobrovoljci" pa su angazovani kao "stručni saradnici". Istovremeno, formirane su posebne oružane jedinice ovih pripadnika jačine bataljona.

[attachment=3]
U toku borbenih dejstava ovi pripadnici nemackih oruzanih snaga posebno su se isticali i zalagali, kako bi opravdali svoju pripadnost i ugled kao ravnopravni istocni nemački članovi. Međutim, Hitler im je zabranio dodeljivanje bilo kakvog nemackog zvanicnog odlikovanja, kao što su Gvozdenog krsta) ili rata Merit Cross. Umesto toga, propisom od 14. jula 1942, uvedena je medalja Tapferkeits- und Verdienstauszeichnung für Angehörige der Ostvölker, I to samo kao "spomen značka".

Medalja je dodeljivana u dve klase, prva klasa u dve faze (zlato, srebro), dok je druga klasa bila na traci u tri nivoa (zlato, srebro, bronza).Medalja druge klase mogla se dobiti i do tri puta.

[attachment=4]

Insignija(znacka) za unistavanje neprijateljskih aviona (Tieffliegervernichtungsabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]      
                                      

Insignija (specijalna znacka) za unistavanje neprijateljskih aviona je ustanovljena dekretom Vrhovne komande Oružanih snaga od 12. januara 1945. godine, kao vojno priznanje nemackog Wermachta. U dekretu je navedeno da se insignija dodeljuje vojnicima u ratu koji licnim naoruzanjem (puškom, mitraljezom kalibra 12 mm i manje) obore neprijateljski avion. Za svaki oboreni avion dodeljuje se posebna insignija.

Insignija (specijalna znacka) za unistavanje neprijateljskih aviona nosila se na desnoj ruci na terenske bluze. Pojedinac koji bude imao pet obaranja, umesto nosenja pet insignija dobijao je pozlacenu insigniju (specijalnu znacku).

[attachment=3]
Insignija (specijalna znacka) bila je pravougaonog oblika, dimenzija 30 x 80 mm, gde je po duzoj strani bila obeležena sa 3 mm debelom crnom trakom od tkanine. U sredini se nalazi limeni avion, koji je usmeren od vrha levo ka donjem desnom uglu.

Zbog razvoja vojne situacije na frontu u prolece 1945.g. nema podataka da li je priznanje i prakticno dodeljno.

[attachment=4]

Znacka za vozaca (Kraftfahrbewährungsabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]             

Znacka za vozace (prevashodno borbenih vozila) je vojno priznanje nemackog Wermachta iz vremena II svetskog rata, koje se dodeljivalo vozacima pripadnicima nemackih oruzanih snaga, koji su se istakli i dokazali u ratnim uslovima. Priznanje je usvojeno dekretom Adolfa Hitlera od 23.oktobra 1942.godine.
Interesantno da je značke, iako dizajnirana od strane pripadnika Vaffen-SS, ne sadrži svastiku.

[attachment=3]
Nagrada je dodeljivana u tri stepena: 1.stepen u bronzi, 2.stepen u srebru, i 3.stepen u zlatu. Znacka je bila kruznog oblika sa leve i desne strane okružena hrastovim listovima. U sredini je stilizovan kamionski volan (Opel Blitz), kao simbol motorista. Znacka je izradjivana utiskivanjem u lim, s tim da je na poledjini bilo četiri Cotter igle, kojima se znacka ucvrscivala za (cojanu) tkaninu kruznog oblika nesto veceg od znacke. Tekstilna podloga je sluzila da bi se znacka sivenjem pricvrscivala za levi rukav uniforme na sredini podlaktice.

Uslovi za dobijanje znacke su bili da je vozac-pripadnik Wermachta ucestvovao u borbenim dejstvima od 01.decembra 1940.g. na teritoriji Jugoslavije, Grcke, Bugarske, Rumunije, oblastima istocno od ruske zapadne granice, Finskoj, Norveškoj, iznad Arktičkog kruga ili na prostoru u Lappland zaposednutog od strane nemačkih trupa i u Africi, pod posebno teškim uslovima: kao motociklista do 90 radnih dana, kao vozač borbenih vozila do 120 radnih dana, kao vozača neborbenih vozila do 150 radnih dana, kao vozač motornih vozila trupa snabdevanja do 165 radnih dana i kao vozač vozila za prevoz drugih odeljenja do 185 dana.
Značka se dodeljivala vozacima Wermachta, vozacima koji su bili podcinjeni Wermachtu i drugim državljanima .

[attachment=4]
9. marta 1944., prostor ucestvovao u borbenim dejstvima vozaca-pripadnika Wermachta prosirio se na Siciliju (od 1 juna 1943), Sardiniju (od 1 juna 1943), Кorziku (od 1. juna 1943), Italijansko kopno (linija: Ankona-Piombino, (od 1. avgusta 1943), Albaniju (od 9. septembra, 1943), Estoniju, Letoniju, Litvaniju (od 1. februara 1944). Zbog razvoja situacije u drugoj polovini 1944.g., od 23. septembra 1944.g. prostor ucestvovanja u borbenim dejstvima prosirio se na sve vojne oblasti na svim frontovima.

Znacka (izuzetnog) mogla je biti i oduzeta. Razlozi za oduzimanje su:
a) nemarno i lose održavanje vozila, neadekvatan odnos prema vozilu, los stil vožnje, što je dovodilo do prevremenog habanja materijala,
b) nastanak ostecenja i nesreće zbog bezobzirnog i nepažljivog rukovanja motornim vozilom,
c) kazna za prekoračenje ograničenja propisane brzine,

I pored oduzimanja, znacka se mogla ponovo dodeliti vozacu, ako se popravi, ali ne pre 6 meseci od datuma oduzimanja, s tim da u tom period nije imao nikakvih nezgoda. U tom slucaju dodeljivala mu se znacka u najnizem stepenu, bez obzira koji je stepen pre toga imao.

[attachment=5]

ODLIKOVANJA TRECEG RAJHA – KRIEGSMARINE

Krigsmarine (Ratna mornarica doslovno prevedeno sa nemačkog) bilo je ime za vid Vermahta (oružane snage nacističke Nemačke) od 1935. do 1945.g.

Nakon poraza u Prvom svetskom ratu, Versajski sporazum je nametnuo stroga ograničenja nemačkoj ratnoj mornarici. Njoj je bilo zabranjeno projektovanje i izgradnja podmornica, nosača aviona, mornaričke avijacije, teške obalske artiljerije i limitirana izgradnja novih brodova, čija ukupna tonaža nije smela premašiti 10.000 tona. Ali kad su nacisti došli na vlast 1933. odpočela je snažna kampanja za reviziju tih ograničenja, pa je na kraju Hitlerova upornost urodila plodom - 18. juna 1935. potpisan je novi anglo-nemački sporazum, koji je i nadalje limitirao veličinu nemačke mornarice, ali je ipak dozvoljavao Nemačkoj posedovanje i gradnju podmornica i drugih brodova koja joj je Versajski sporazum zabranjivao. Ali je Hitler tek 1939. par meseci pre početka rata odobrio Plan Z (ambiciozni ratni plan izgradnje moćne mornarice).

Kad je u septembru 1939. započeo Drugi svetski rat Krigsmarine nije bila spremna za sukob sa savezničkim pomorskim snagama. Za razliku od drugih vidova Vermahta, kopnene vojske i Luftvafea, koji su izrasli u moćne sile (i tehnički i veličinom), mornarica je ostala patuljak (ipak se veliki brodovi nisu mogli graditi u tajnosti). Plan Z otpočeo je svega nekoliko meseci pre početka rata. Zbog toga broj i snaga raspoloživih brodova Krigsmarine nisue bile adekvatne potrebama velikog rata.

Na samom početku rata Kriegsmarine je ostvarila nekoliko zavidnih operacija, poput invazije Norveške i uništenja nekoliko velikih britanskih brodova, ali taj niz je prekinut potapanjem njihovog novog bojnog broda Bizmark u maju 1941. Od tog događaja Krigsmarine se praktično usidrila i brižljivo čuvala svoje veće brodove, koji više nisu korišćeni tako smelo kao na početku, jer se smanjenim brojem operativnih brodova, svaki gubitak činio još većim.

Za razliku od drugih savremenih ratnih mornarica onog vremena, Krigsmarine nije imala vlastitu mornaričku avijaciju. Svi avioni, bez obzira na to da li su bili stacionirani na kopnu ili brodovima, bili su pod komandom Luftvafe, a njihovi piloti - oficiri Luftvafea. Zbog tog su izbijali česti sukobi na relaciji Krigsmarine - Luftvafe, pa nije čudo da zbog tih sukoba mornarički deo Luftvafe nikad nije bio toliko efikasan kao protivničke avijacije savezničkih snaga. Praktično je samo 30 aviona, stacioniranih na brodovima bilo pod operativnom komandom Krigsmarine.

Iako su nemačke podmornice na samom početku rata bile stvarna pretnja savezničkim konvojima na Atlantiku i ozbiljno ugrozile snabdevanje Ujedinjenog Kraljevstva i to je popustilo od maja 1943, ponajviše zbog tehnološkoškog napretka savezničkih snaga, ali i zbog problema u snabdevanju gorivom, pa i zbog pogrešne brodograditeljske politike ali i zbog operativnih ograničenja koje je Krigsmarini nametalo političko vođstvo, pa ona nije više bila u stanju nastaviti svoje uspehe iz perioda 1939-1941.g. a podmorničke operacije su odtad postale gotovo nemoguće.

Na kraju rata su samo dva veća broda Krigsmarine bila operativno sposobna, sve ostale potopili su Saveznici, što u direktnim pomorskim sukobima, a što tokom poslednjih meseci i nedalja rata u njihovim bazama.

Podmornicka ratna znacka (U-Boot-Kriegsabzeichen )

                
[attachment=1][attachment=2]
Podmornicka ratna znacka (1939) nastala je na predlog komandanta mornarice admirala Erih Redera 13. oktobra 1939.g. Ona je dodeljivana svim članovima posade podmornice koje su izvrsile dve patrole u uslovima podmornickog ratovanja.

Podmornicka ratna znacka napravljena je u poprečno-ovalnom obliku  i prikazuje centar stilizovane podmornica, koja je okružena lovorovim vencem. Znacka je pozlacena. Na vrhu je znak mornarice orao rasirenih krila, koji drzi naopako kukasti krst u svojim kandžama. Veličina znacke je oko 48x39 mm.

Podmornicka ratna znacka u zlatu sa dijamantima izradjena je posebno za komandanta podmornickih jedinica Karla Dönitza. Za razliku od drugih znački, imala je dijamantsku svastiku, i dodatnih dvanaest dijamanata koji su ravnomerno raspoređeni oko lovorovog venca. Ovo značka je imala nešto veće dimenzije u odnosu na standardne. Posle njegovog hapšenja, 23. maja 1945.g., Dönitzu su oduzeta sva ordenja pa i ova znacka.

[attachment=3][attachment=5]

Podmornicka ratna znacka nosila se na mornarickim uniformama na levoj strani grudi.Kada je ustanovljena, 13. oktobra 1939.g., dodeljena je svim oficirima i podoficirima koji su bili postavljeni na duznosti u podmornicama. Iste je podelio komandant podmornice u ime komandanta mornarice. Kasnije je dodeljivana članovima posade podmornica koje su izvrsile dve patrole u uslovima podmornickog ratovanja. O svakom predlogu za dodelu znacke licno je odlucivao Karl Dönitz.

[attachment=4]
Preciznih i pouzdanih podataka o broju podeljenih znacki nema. U literaturi se nalazi na podatak od  9.536 primeraka. Ovaj podatak je jako nepouzdan  jer od 1939. do 1945. godine skoro 40.000 pripadnika Kreigsmarine je  bilo ukrcano na podmornicama, koji su ispunili uslov za dobijanje podmornickog ratnog znaka.

https://www.youtube.com/watch?v=7-KPNjJxWBM

Razaracka ratna znacka (Zerstörer-Kriegsabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]
Razaracka ratna znacka dodeljivana je za vreme II sv.rata pripadnicima Kriegsmarine koji su vrsili sluzbu na razaracima.

Dodelu znacke je pokrenuo 4. juna 1940.g. admiral Erih Reder, komandant mornarice, posle bitke kod Narvika. U toku II sv.rata dodeljeno je oko šest hiljada razarackih ratnih znački. U pocetku znacke su radjene sa dijamantima pa su kao takve dodeljivane bilo kojem članu mornarice. Medjutim kako se rat oduzio, a dijamanata pocelo da ponestaje, značka sa dijamantima se selektivno kasnije delila I to samo najuspešnijim komandantima razarača, pogotovo na kraju Drugog svetskog rata.

Uslov da bi se dobila razaracka ratna znacka podrazumevalo se ucesce u bitkama za Narvik. Od 10. oktobra 1940.g. znacku je mogao dobiti clan posade razaraca ako je u borbenim akcijama ranjen, ucestvovao u tri akcije protiv neprijateljskog brodovlja ili u 12 akcija odbrane, ako je u akciji neprijateljski brod potonuo i ako je u akcijama pokazao smelost, hrabrost, pozrtvovanje i druga herojska dela.

Od 12.avgusta 1940.godine, znacka se dodeljivala clanovima torpednih brodova.

Razaracka ratna znacka prikazuje centralno razarac koji se brzo krece u levo. Razarac je okruzen vencem od hrastovog lisca. Na vrhu je znak mornarice orao rasirenih krila, koji drzi naopako kukasti krst u svojim kandžama.

Razaracka ratna znacka nosila se na mornarickim uniformama na levoj strani grudi.

[attachment=3][attachment=4]
https://www.youtube.com/watch?v=vrUJ6q5ayKY

Minolovacka ratna znacka (Kriegsabzeichen für Minensuch-, U-Boot-Jagd- und Sicherungsverbände)

         
[attachment=1][attachment=2]
Minolovacka ratna znacka dodeljivana je za vreme II sv.rata pripadnicima Kriegsmarine koji su vrsili sluzbu na minolovcima.

Dodelu znacke je pokrenuo 31.avgusta 1940.g. admiral Erih Reder, komandant mornarice. Dodeljivana je svim clanovima posade minolovca, lovaca podmornica i prateceg brodovlja.

Minolovacka ratna znacka napravljena je u poprečno-ovalnom obliku  i prikazuje eksploziju na moru, koja je okružena lovorovim vencem. Znacka je pozlacena. Na vrhu je znak mornarice orao rasirenih krila, koji drzi kukasti krst u svojim kandžama.

Za dobijanje minolovackog ratnog znaka potrebna je preporuka komandanta broda, da je kandidat pokazao primerno ponašanje u vršenju svojih dužnosti u periodu od šest meseci, eventualno ranjen u toku izvrenja zadatka, izvrsio posebno opasnu misiju u miniranom podrucju, ucestvovao u odredjenoj misiji koja je uspesno zavrsena, eventualno clan posade broda koji je potopljen zbog neprijateljske akcije.

U narednim mesecima i godinama, Vrhovna komanda mornarice izdala je nekoliko dodatnih uslova za dodelu znacke koji nisu obuhvaćeni prethodnim uslovima za dodelu.

Minolovacka ratna znacka nosila se na mornarickim uniformama na levoj strani grudi.

[attachment=3]

Pomocna ratna znacka (Kriegsabzeichen für Hilfskreuzer)

 [attachment=1][attachment=2]               

Pomocna ratna znacka dodeljivana je za vreme II sv.rata pripadnicima Kriegsmarine koji su vrsili sluzbu na brodovima za snabdevanje. Kako ova sluzba nije borbena vec spada u pomocne, ali koja doprinosi efektu ratovanja to je 24. aprila 1941. godine, komandant mornarice admiral Erih Reder svojim dekretom regulisao njeno dodeljivanje.

Uglavnom se dodeljivala clanovima posade pomocnih i brodova za snabdevanje.

Znacka napravljena je u poprečno-ovalnom obliku  i prikazuje vikinski brod na moru, koji je okružen lovorovim vencem. Znacka je pozlacena. Na vrhu je znak mornarice orao rasirenih krila, koji drzi kukasti krst u svojim kandžama. Venac, orao I brod su u pozlati, dok je globus sive boje.

Posebna verzija znacke sa dijamantima na svastici dodeljena je u januaru 1942.g. od strane  admirala Eriha Redera, viceadmiralu Bernhardu Roggu, komandantu nemacke pomocne krstarice ‘Atlantis’.

[attachment=3][attachment=4]

Znacka flote (Flotten-Kriegsabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]              

Znacka flote (Flotna znacka) dodeljivana je za vreme II sv.rata svim clanovima posade koji su sluzili na bojnim brodovima i krstaricama, ukljucujuci i poginule clanove. Komandant Kriegsmarine admiral Erih Reder svojim dekretom od 30.aprila 1941.g. regulisao je njeno dodeljivanje.

Znacka napravljena je u uzduzno-ovalnom obliku  i prikazuje bojni brod na moru, koji je okružen lovorovim vencem. Na vrhu je carski znak mornarice orao rasirenih krila, koji drzi naopako kukasti krst u svojim kandžama.

Da bi osoba dobila Znak flote mora da ispuni odredjene uslove (opste I posebne), medju kojima su: da ima 12 nedelje sluzbe na bojnom brodu ili krstarici, uz dokaz o svom predanom radu i ponašanju,  ako je ranjen ili poginuo za vreme obavljanja sluzbene smene, da je pokazao izuzetna dostignuca u borbenim dejstvima, ako je brod od strane neprijatelja potpoljen.

[attachment=3]
Znak se nosi na donjem delu levog džepa pomorske službene uniforme, ispod Gvozdenog krsta I klase u slučaju dodele, ili nekog drugog odlikovanja u tom rangu. U mornarici je bilo uobicajeno da onaj koji je dobio Viteski krst Gvozdenog krsta Znak flote nosi sa dijamantima. Takva znacka trebala je biti dodeljena admiralu Theodoru Kranckeu, 18. oktobra 1944.g.  koji je uslove formalno ispunio. kako je bilo predvidjeno da se znacka moze dodeliti pripadnicima mornarice koji su ispunili uslove pre datuma donosenja dekreta o njenom dodeljivanju, ovu insigniju (priznanje) sa dijamantima dobio je admiral Otto Schniewind, koji je uslove ispunio 21. aprila 1940.g.

[attachment=4][attachment=5]
Zvanicno Znak flote nosio se na levoj strani grudi na svim uniformama Oružanih snaga. On se takođe mogao nositi na svim uniformama partije i države. Na građevinskoj odeći je dozvoljeno je nosenje  u redukovanom obliku na levom reveru.

Znacka torpednih camaca (Schnellboot-Kriegsabzeichen)

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]                 
Znacka torpednih camaca dodeljivana je za vreme II sv.rata svim clanovima posade koji su sluzili na torpednim camcima-brodovima, ukljucujuci i poginule clanove. Komandant Kriegsmarine admiral Erih Reder svojim dekretom od 30.maja 1941.g. regulisao je njeno dodeljivanje.

Znacka napravljena je u uzduzno-ovalnom obliku  i prikazuje torpedni camac u voznji na moru, koji je okružen lovorovim vencem. Na vrhu je carski znak mornarice orao rasirenih krila, koji drzi naopako kukasti krst u svojim kandžama.

Znak se nosio na donjem delu levog džepa pomorske službene uniforme, ispod Gvozdenog krsta I klase u slučaju dodele, ili nekog drugog odlikovanja u tom rangu.

[attachment=4][attachment=5]
Ona je nosila na donjem delu leve džepu pomorske službe tunike, ispod 1. klase Gvozdenog krsta u slučaju dodele, ili nagradu ekvivalent razred. Кriterijumi za dodelu ove nagrade uključivali su ucesce u 12 uspesnih borbenih akcija protiv neprijateljskih brodova ili instalacija, da je lice ranjeno ili poginulo za vreme obavljanja sluzbene smeneu borbenom zadatku, da je pokazalo izuzetna dostignuca u borbenim dejstvima u oblasti komandovanja, i ako je brod od strane neprijatelja u akciji potpoljen.

Značka je radjena u dve verzije: prva, 30. maja 1941. godine; druga u januaru 1943.godine. Obe varijante je dizajnirao Vilhelm Ernst Peekhaus iz Berlina. Postoji i treća ekskluzivna varijanta sa devet dijamanata u kukastom krstu na vrhu, koja je dodeljena osmorici komandanata torpednih camaca u period od 12.decembra 1942.g. do 14.juna 1944.godine.

Znacka brodske artiljerije (Kriegsabzeichen für die Marineartillerie)

      
[attachment=1][attachment=2]        
Znacka brodske artiljerije dodeljivana je za vreme II sv.rata svim clanovima artiljerijskih i protivavionskih posada koji su sluzili na brodovima, ukljucujuci i poginule clanove. Komandant Kriegsmarine admiral Erih Reder svojim dekretom od 24.juna 1941.g. regulisao je njeno dodeljivanje pojedincima i istaknutim clanovima posada.

[attachment=4]
Znacka napravljena je u uzduzno-ovalnom obliku  i prikazuje artiljerijsko orudje (top), koji je okružen pozlacenim lovorovim vencem (u kasnijem period rata venac je bio sive boje). Na vrhu je carski znak mornarice, orao rasirenih krila, koji drzi kukasti krst u svojim kandžama. Dimenzija znacke je precnika 48 mm. Brod prikazan na znacki je “Bremen” iz severnonemackog Loyda.

[attachment=3]
Znak se nosio na donjem delu levog džepa pomorske službene uniforme, ispod Gvozdenog krsta I klase u slučaju dodele, ili nekog drugog odlikovanja u tom rangu.

Znacka je dodeljivana u jednom stepenu.

[attachment=5]

Znacka za razbijanje pomorske blokade  (Abzeichen für Blockadebrecher)

[attachment=1][attachment=2]            

Znacku za razbijanje pomorske blockade osnovao je 01.aprila 1941.g. Adolf Hitler, a sluzila je kao priznanje za odlucno, primereno i hrabro ponasanje posada nemackih brodova, koji su se nakon ucesca u pomorskim borbama u neutralnim zemljama, u inostranstvu i otvorenom moru, pored pomorske blokade Britanskih snaga uspesno vratili u maticne luke. Prvi put je dodeljena 01.jula 1941.g.

Značku je dizajnirao Otto Placzek iz Berlinu. Znacka je okruglog oblika, gde je u centralnom prostoru prikazan brod sa velikim orlom na pramcu koji u kandzama drzi kukasti krst. Obimom znacke prikazan je lanac, koji brod u pokretu seče. Orao je posrebren dok je ostatak značke tamno sive boje.

[attachment=3]
Znak se nosio na donjem delu levog džepa pomorske službene uniforme, dok se manja verzija dodeljivala civilnim licima i pripadnicima trgovačke mornarice.

[attachment=4]
U pocetku dodelu priznanja kako vojnim, tako i civilnim licima, u ime firera vrsio je njegov izaslanik (obicno minister saobracaja), da bi od 28.juna 1942.g. procedura bila izmenjena. Od tog datuma civilnim licima priznanje je urucivao Rajh komesar za pomorske komunikacije Karl Kaufmann, a vojnim licima komandant Kriegsmarine admiral Erih Reder.

https://www.youtube.com/watch?v=VqWKVkowS8A

Vrpca  “casti”    (Ehrenblattspange)

[attachment=3][attachment=4]

Vrpca “casti” (Ehrenblattspange) je pokrenuta nakon nemačke invazije Sovjetskog Saveza 1941. godine i do 30. januara 1944, bila je samo priznanje u papirnom obliku. Nakon ovog datuma, Adolf Hitler je uveo metalnu verziju priznanja.

Kopca-znacka “časti” u Kriegsmarine ustanovljena odlukom komandanta admirala Karla Dönitza od 15.jula 1944.godine. Kriterijumi su prilagodjeni pripadnicima nemacke mornarice. Znacka prikazuje sidro sa istaknutim kukastim krstom okruzenim vencem od hrastovog lisca. U Kriegsmarine je odrzano 29 svecanosti dodele znacke “časti”.

Znacka male bitke (Kampfabzeichen der Kleinkampfmittel )

[attachment=1][attachment=2]               
 
       

Ovo priznanje je ustanovljeno 30. novembra 1944. godine, od strane komandanta mornarice Кarla Denica.  Dodeljivalo se članovima mornarice, koji su bili u sastavu malih borbenih jedinica.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5]
Ova kategorija borbenih jedinica u mornarici  ustanovljena je aprila 1944.g. pod komandom admirala Hellmutha Heiea. Služila je za testiranje i korišćenje novih tehnologija oružja koje omogućava efikasnu borbu protiv morskih ciljeva, uglavnom torpedo, dzepnih podmornica ….

Priznanje je dodeljivano u sedam stepeni.

Znacka male bitke (Kampfabzeichen der Kleinkampfmittel )

Kako je priznanje podrazumevalo sedam (nivoa) stepeni, prikaz V-VII stepena.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Podmornicka kopca (U-Boot-Frontspange )

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]
                
  
Podmornicka kopca dodeljivana je za vreme II sv.rata svim clanovima posade koji su sluzili na podmornicama za iskazano pozrtvovanje i hrabrost.

Priznanje je pokrenuto 15.maja 1944.g. u skladu sa ostalim priznanjima u nemackim oruzanim snagama. Nije bilo precizno definisano koji su uslovi za njeno sticanje. Imala je status kao medalja za hrabrost. Dodeljivala se na predlog komandanta podmornice i uz saglasnost komandanta mornarice Karla Denica.
Obicno su se dodeljivale nakon uspesno obavljenih patrola i iskazane hrabrosti u borbi.

[attachment=5]

Kopca se nosila iznad dzepa na levoj strani grudi.

[attachment=4]

Kopcu je dizajnirao Vilhelm Ernst Peekhaus iz Berlina. Sastojala se od centralnog lovorovog venca sa stilizovanom podmornicom i krilima od hrastovog lišća. Кrila na obe strane su se sastojala od šest izduzenih listova hrasta. Dva ukrštena mača su u dnu centralnog venca; podmornica u sredini imitira dizajn U-Boat ratne značke. Venac na originalnom dizajnu iz 1944. prikazuje orla koji drži kukasti krst.

Priznanje je dodeljivano u tri stepena-bronzane, srebrne i zlatne. Bronzana kopca dodeljivala se za  najnižu ocenu, na osnovu broja ratnih patrola, stepena rizika u misiji i za ličnu hrabrost. Srebrna kopca dodeljena je 24. novembra 1944. godine, dodeljivala se nosiocu bronzane kopce koji se i dalje isticao u vrsenju sluzbe, hrabroscu i zalaganjem. Iako je zlatna kopca bila predvidjena, nema podataka da je ona ikome i dodeljena.

https://www.youtube.com/watch?v=BmyXh124VTQ

Mornaricka kopca (Marine-Frontspange)

[attachment=1][attachment=2]       

Mornaricku kopcu je ustanovio  komandant mornarice Кarl Denic 19. maja 1944. Godine. Dodeljivana je  članovima mornarice posle dugog vremena provedenog na frontu, borbama na moru.

Uslov za njeno sticanje je predhodno dobijanje minimum pet priznanja-znacki Mornarice.

Kopca se sastojala od izduženog klipa sa medaljonom, u kome je sidro. Levo i desno od medaljona su osam hrastovih listova, koji se stepenasto preklapaju. Na zadnjoj strani kopče je igla za pricvrscivanje na uniformu.

Kopca se nosila iznad dzepa na levoj strani grudi.
[attachment=3]

Interesantna stvar je da na njoj nije bilo kukastog krsta.

ODLIKOVANJA NEMACKIH ORUZANIH SNAGA TRECEG RAJHA-LUFTWAFFE

Luftwaffe je bilo ime za vid Wehrmachta (oružanih snaga Nacističke Nemačke) od maja 1935. do 9. maja 1945.godine.

Nakon poraza u Prvom svetskom ratu ,Versajski sporazum iz 1919. g.nametnuo je stroga ograničenja Weimarskoj Republici naslednici Nemačkog Carstva. On je dozvoljavao samo malu obrambenu armiju poznatu kao Reichswehr. Veličinu i sastav Reichswehra strogo su kontrolisali saveznici u nadi da će tako sprečiti mogući nemački revanš. Reichswehr je smeo imati samo 100 000 vojnika, podeljena između dva vida vojske, kopnene vojske - Reichsheer, i male mornarice - Reichsmarine. Versajski sporazum nije predviđao nikakvo Ratno vazduhoplovstvo.

Kad je 1933.g, nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) pobedila na izborima, rođen je Treci rajh. Dve godine kasnije - 1935. Versajski sporazum je odbačen, pa je Reichswehr postao Wehrmacht (oruzane snage), koji je imao tri vida vojske; Heer (kopnenu vojsku), Kriegsmarine (ratnu mornaricu) i novorođenu – Luftwaffe (ratno vazduhoplovstvo).

Luftwaffe službeno je osnovano u maju 1935.g, posle donošenja Zakona o obnovi nacionalnih snaga obrane.

Između 1939. - 1945. preko 3,4 miliona ljudi služilo je Luftwaffe. Ona je imala više od 165 000 poginulih, preko155 000 nestalih i preko 192 000 ranjenih. Od 7 361 osoba koje su nagrađene najvišim nemačkim ordenom za ratne zasluge u Drugom svetskom ratu, Viteškim gvozdenim krstom, 1 785 je bilo iz Luftwaffe,  (sto je bilo 24% od ukupnog broja).

Pilotska znacka (Flugzeugführerabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]         

Pilotska značka je bilo obelezje pilota Luftvafe nemačkog Vermahta, koje je 14. marta 1935. godine, ustanovio komandant Luftvaffe, Herman Gering.

Značka je dodeljivana posle uspešnog završetka skolovanja za pilota. Znacka je u neku ruku bila priznanje za uspesnu obuku i dobijali su je dvi svrseni piloti, tako da to nije bilo priznanje za  vojnu službu.

Dodeljivana je i licima koji su zavrsili obuku i stekli zvanje pilota u vremenu pre njenog ustanovljenja, a posle Anslusa 1938.g. znacka je dodljivana i pripadnicima austrijskog vazduhoplovstva, kada je ono prisjedinjeno nemackom Luftwaffe.

[attachment=3]
Znacka se proizvodila u različitim kvalitetima i razlicitog materijala (aluminijum, nikl-srebro, tombak i razne legure cinka). Pilotske znacke za vreme Španskog građanskog rata i pocetnog perioda rata bile su proizvedene od visoko kvalitetnog nikla i mesinga, verzije srednjeg i zavrsnog perioda rata bile su od različitih legura cinka.

Znacka je bila dimenzija 6,8 cm x 5.4 cm, nosila se na levoj strani grudi uniforme, ispod Gvozdenog krsta prvog stepena.

[attachment=4]

Osmatracka znacka (Beobachterabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]
          
Osmatracka znacka je dodeljivana od strane avijacije nemačke vojske. Znacku je 19. Januara 1935.g. ustanovio komandant Luftvaffe, Herman Gering. Dodeljivana je osobama koje su zavrsile obuku, nakon dva meseca staziranja u jedinici ili nakon pet letova iznad neprijateljske teritorije.

[attachment=4]
Znacka je ovalnog oblika, od bronze, (kasnije rafiniran cink) pokazuje u centralnom delu orla u letu u desnu stranu, sa kukastim krstom u kandžama. Znacka je ograđena prstenom koji na levoj i desnoj strani ima venac od lovorovog i hrastovog lišća.

Znacka se proizvodila u različitim kvalitetima i razlicitog materijala (aluminijum, nikl-srebro, tombak i razne legure cinka). Od maja 1942. godine proizvodila se verzija od aluminijuma ili veza (pamučni konac).

Znacka se nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa.

[attachment=3]

Objedinjena pilotsko-osmatracka znacka (Flugzeugführer- und Beobachterabzeichen)

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Objedinjena pilotsko-osmatracka znacka je dodeljivana od strane avijacije nemačke vojske. Znacku je 19. januara 1935.g.ustanovio Herman Gering, u svojstvu Rajh ministra vazduhoplovstva. Uslov za priznanje objedinjene pilotsko-osmatracke znacke je istovremeno ispunjenje propisanih uslova za pilotsku i osmatracku znacku. Znacka je prvi put dodeljena 11.novembra 1935.g.
Uredbom od 31. jula 1944. godine, uslov za priznanje je bio da izmedju prijema pilotske i osmatracke znacke, da bi se dobila objedinjena znacka moralo je proci najmanje godinu dana.


Znacka je ovalnog oblika, slicna pilotskoj, od bronze, (kasnije rafiniran cink) u centralnom delu prikazuje orla u letu sa glavom u levu stranu, sa kukastim krstom u kandžama. Znacka je ograđena prstenom koji na levoj i desnoj strani ima venac od lovorovog i hrastovog lišća.

Znacka se nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa.

[attachment=4]

Zlatna objedinjena pilotsko-osmatracka znacka sa dijamantima zauzima posebno mesto među značkama Luftvaffe. Zlatna objedinjena pilotsko-osmatracka znacka sa dijamantima nije zvanično ustanovljena, ali je uvedena 16. marta 1935.g.  Predvidjeno je da se ona dodeljuje samo kao pocasna i u posebnim slucajevima. Kriterijum za dodelu je bio: izuzetni doprinosi vazduhoplovstvu, izuzetna hrabrost, izuzetna dostignuća u komandovanju jedinicama, diplomatski dogovor sa stranim državnicima.

Ceremonija dodele je podrazumevala  lično urucenje od strane Geringa. Ukupno je napravljeno 60 primeraka a 34 dodeljena. Među nagrađenim su i dva probna pilota zene Hana Raich i Melita Šenk Grafin von Stauffenberg. Zlatna objedinjena pilotsko-osmatracka znacka sa dijamantima napravljene su posebno za njih.

Znacka radionavigatora (Fliegerschützenabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]             

Znacka radionavigatora, kao vojno priznanje dodeljivana je od strane avijacije nemačke vojske inženjerima leta ili posadama meteorologa koji su bili pripadnici nemačke avijacije (Luftvaffe), nakon što su završili dva meseci obuke ili učestvovali u najmanje pet operativnih letova. Ako je pripadnik nemačke avijacije ranjen u toku operativnog leta, značka mu je moglo biti i ranije dodeljena.

[attachment=3]
U period od 1935.-1942.godine, dodeljivana je posebna znacka inženjerima leta (Bordmechaniker) i radio operatorima (Bordschützen) da bi se 22.juna 1942.g. uvela jedinstvena znacka, posto su kriterijumi za dodelu posebnih znacki bili gotovo identicni.

Znacka se nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa, ispod Gvozdenog krsta.

[attachment=4]
Značka je ovalnog oblika i ima posrebren venac po obodu. Na sredini venca je nacionalni orao u letu. Polirani orao je bio i posrebren, ali je od "oksidacije u staro srebro" imao drugaciju nijansu boje u odnosu na polirane vence. Na desnoj strani venca je bio od lovorovog lišća a sa leve strane od listova hrasta. Nacistička svastika je u donjoj sredini izvan venca. Znacka je prvobitno napravljena od aluminijuma, međutim, u kasnijim fazama rata je napravljeno od aluminijuma, cinka ili metalne legure. Postojala je i verzija platnene značke koja se mogla nositi na letackoj jakni.

[attachment=5]

Padobranska znacka avijacije (Fallschirmschützenabzeichen der Luftwaffe)

[attachment=1][attachment=2]             

Padobransku znacku Luftwaffe ustanovio je 05. novembra, 1936.g . komandant Luftvaffe, Herman Gering. Dodeljivana je osobama koje su uspesno zavrsile padobransku obuku. Prvi put je dodeljena 15. decembra 1936.g.

[attachment=3]

Opis znacke i uslovi za njeno dodeljivanje su objavljeni 16. novembra 1936. godine u Biltenu Luftvaffe (Luftwaffen-Verordnunngsblatt).

Znacka je imala ovalni oblik sa posrebrenim obodom, venac je bio od lovorovog lišća sa desne a sa leve strane od listova hrasta. U centralnom delu je prikazan orao u propadanju sa nemackom svastikom u svojim kandžama.

Znacka se nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa, ispod Gvozdenog krsta.

[attachment=4]
Znak je napravljen od srebro-nikl legure, crvenog mesinga i cinka. Dimenzije znacke su 52,1 mm x 53,9 mm, tezine 43.98 grama.
Postojala je i verzija platnene značke koja se mogla nositi na padobranskom kombinezonu.

[attachment=5]
Znak se razlikovao od padobranske znacke u KoV-u. Razlika je u tome sto padobranska znacka u KoV-u, u odnosu na  padobransku znacku Luftwaffe, u vrhu ima znak nemackog orla rasirenih krila koji u kandzama drzi kukasti krst. Kada su padobranci iz KoV jedinica prebaceni u sastav avijacije, padobranski znak kopnene vojske se nije vise dodeljivao. Zamenjen je padobranskim znakom Luftwaffe. Medjutim padobranci iz kopnene vojske i dalje su ga nosili.

Pocasni letacki znak (Flieger-Erinnerungsabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]         
 
Pocasni letacki znak je ustanovljen 26. marta 1936. od strane Rajh ministar vazduhoplovstva i komandanta Luftvaffe Hermana Geringa. Dodeljivan je pripadnicima  Luftvaffe prilikom njihovog povlacenja-napustanja letacke sluzbe u vazduhoplovstvu.

Preduslov za dobijanje pocasnog letackog znaka je najmanje četiri godine posedovanja pilotske značke ili period od petnaest godina letacke službe.

Znacka se nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa.

[attachment=3]
Značka je ovalnog oblika sa spoljnim vencem od hrastovog lišća oko svake strane ruba od poliranog srebra i nacističkim kukastim krstom na bazi. [4] U centru znacke je orao "smešten" na vrhu stene sa skupljenim krilima. Dimenzije znacke su 54mm x 42mm.

[attachment=4]

Jedrilicarska pilotska  znacka (Segelflugzeugführerabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]         

Jedrilicarska pilotska  znacka ustanovljena je 16.decembra 1940.godine od strane komandanta Luftvaffe Hermana Geringa. Dodeljivana je tokom II sv.rata pripadnicima Luftvaffe koji su prosli obuku za pilotiranje jedrilicama.

[attachment=3]

Znacka se nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa.

[attachment=4]
Prvi put znacka je dodeljena 1942. godine. Značka je ovalnog oblika i ima srebrni venac po obodu. Na sredini venca je tamno "oksidisani" nacionalni orao u letu. Nacistička svastika je u donjem delu izvan venca. Prvobitno je napravljena od aluminijuma, međutim, u kasnijim fazama rata je pravljena od metalne legure. Značka je dimenzija 55x42 mm sa rasponom krila orla u sredini od 53mm i visine 15 mm.

Postojala je znacke i u vezenoj verziji koju su nosili oficiri i podoficiri.

Kopca-plocica za letacke operacije (Frontflugspange)

[attachment=1][attachment=2]           
   
Kopca-plocica za letacke operacije je priznanje koje je ustanovljeno od komandanta Luftvaffe Hermana Geringa, 30. januara 1941.godine.

Priznanje je dodeljivano u različitim verzijama svim članovima ratnog vazduhoplovstva i trebalo je da bude "vidljiv znak zahvalnosti za ucesce na liniji fronta u vazduhu", kako su ga zvali u određivanju nagrade.

[attachment=3][attachment=4]
Priznanje je izradjivano u tri klase:
Кlasa 1 - Zlatna: 110 operativnih letova
Кlasa 2 - Srebro: 60 radnih letova
Klasa 3 - Bronza: 20 radnih letova

Znacka se nosila se na levoj strani grudi iznad dzepa.

[attachment=5]

Znacka protiavionca u vazduhoplovstvu (Flak-Kampfabzeichen)

[attachment=1][attachment=2]           

Znacka protiavionca u vazduhoplovstvu je bilo priznanje  nemačkog Vermahta tokom Drugog svetskog rata, ustanovljenog 10. januara 1941. godine, od strane komandanta Luftvaffe Hermana Geringa.

Znacka  je predstavljala uspeh protiavionske artiljerije Luftvaffe, u odbrani od bombardovanja i vazdusnih borbi (borbi protiv neprijateljskih aviona-minimum pet oborenih aviona). Od 1. aprila 1942. godine primenjivani su novi kriterijumi za dodelu priznanja.  Uveden je bodovni sistem, koji je podrazumevao da se postigne najmanje 16 poena za dodelu znacke.
 
Značka se sastoji od stilizovanog 88 mm protiavionskog topa koji je okružen ovalnim vencem od hrastovog lišća, gde se u gornjem delu sastava venca nalazi grb vazduhoplovstva (Luftwaffe). Dimenzije znacke: visina 55 mm, širina 45 mm; Raspon krila orla 40 mm, visine 30 mm. Težina 41 gram.

Znacka je bila jednostepena i nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa.

[attachment=3][attachment=4]

Jurisno odlikovanje za pripadnike Luftvaffe (Erdkampfabzeichen der Luftwaffe)

[attachment=1]              

Jurisno odlikovanje za pripadnike Luftvaffe ustanovljeno je 31. marta 1942. godine, pod pokroviteljstvom Hermana Geringa i predstavljalo je priznanje svim članovima vazduhoplovstva, koji su aktivno sudelovali u kopnenim borbama.

Odlikovanje se dodeljivalo samo pojedincu, ali je od 28.januara 1943.g. dodela priznanja prosirena i na medicinsko osoblje koje je ucestvovalo u spasavanju ranjenih i povredjenih. Od 28.februara 1943.godine, priznanje se i posthumno dodeljivalo.

[attachment=2][attachment=3]
Da bi se dobilo priznanje potrebno je ispuniti jedan od  sledećih kriterijumima:
- Da je lice ucestvovalo u tri odvojena napada – bitke u različitim danima
- Da je lice ranjeno tokom napada - borbe
- Da lice nije bilo primalac nekih drugih borbenih priznanja za ucesce u borbama
- U slucaju da je lice poginulo u toku borbe sa neprijateljem, priznanje se automatski posthumno sticalo.

Znacka je bila u pocetku jednostepena, i nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa. Nakon 11. novembra 1944.g. uvelo se pet stepeni dodele postavljanjem dodatnih pločica na kojima je pisalo broj bitaka – misija u kojima je lice ucestvovalo, za svakih 25 dodatnih borbi - misije, odnosno 25, 50, 75, 100. Dobijala se adekvatna plocica.

Primalac priznanja dobijao je pored znaka zvanican dokumenat o dodeljivanju a podaci su unoseni u vojnicku knjizicu – »soldbuch«.

[attachment=4]

Odlikovanje za mornaricka dejstva pripadnike Luftvaffe (Seekampfabzeichen der Luftwaffe)

[attachment=1]     

Odlikovanje za mornaricka dejstva pripadnike Luftvaffe ustanovljeno je 27. novembra 1944. godine, pod pokroviteljstvom Hermana Geringa i predstavljalo je priznanje svim članovima vazduhoplovstva, koji su aktivno sudelovali u borbama na moru kao clanovi posade nemackih brodova.

[attachment=2]
Znacka je bila u pocetku jednostepena, i nosila se na levoj strani grudi u visini dzepa.

Ovo priznanje se dodeljivalo na osnovu broja dana provedenih na moru, s tim sto se jedan na moru racunao kao 10 neprekidnih sati na moru-vodi. Кriterijumi za dodelu bili su sledeći:
  1. Ucesce pripadnika Luftvaffe u posadi brodova za snabdevanje Luftvaffe letelica.
  a. 60 dana na moru moru Severu ili istoku, između 5 i 20 stepeni geografske dužine i južno od 60. stepena geografske širine, ili
  b. 20 dana na moru na Mediteranu, uključujući Egejsko i Crno more.
  2. Ucesce pripadnika Luftvaffe u spasavanju posade brodova nastradalih na moru i to:
  a. 20 dana na moru u najmanje jednom pokušaju spasavanja ili svakog dana na moru trajanju od tri sata.
  b. 10 dana na moru sa uspešnim spasavanjem.

Kopca-vrpca casti Luftvaffe (Ehrenblattspange der Luftwaffe)

[attachment=1]   

Kopcu-plocicu casti Luftvaffe ustanovio je dekretom  Reichsmarschall Herman Gering 05. jula 1944.godine.  Prva dodela je obavljena 05.avgusta 1944.g. Posthumno je dodeljivana svim poginulima od avgusta 1941.g. koji su ispunili kriterijume.

Dodeljivana je pilotima u skladu sa istim principima kako je dodeljivana pripadnicima Wermachta i Waffen-SS.
Znacka prikazuje orla u letu koji u kandzama drzi kukasti krst okruzen vencem od hrastovog lisca. U Luftwaffeu je odrzanao oko 180 svecanosti dodele znacke “časti”.

[attachment=2]

Ratna kopca-plocica Luftvaffe (Nahkampfspange der Luftwaffe)

[attachment=1][attachment=2]
        
Ratnu kopcu-plocicu Luftvaffe ustanovio je komandant Luftvaffe Hermana Geringa 03. novembra 1944.godine.
Dodeljivana je onim pripadnicima Luftvaffe  koji su se u više navrata dokazala u bliskoj borbi (prsa u prsa) koriscenjem licnog oruzja.


Priznanje je dodeljivano u tri faze:
I. faza u bronzi za 15 dana bliske borbe
II. Faza u srebrnoj za 30 dana bliske borbe
III. Faza u zlatu za 50 dana bliske borbe

Sastoji se od izdužene kopče, gde se u centralnom delu nalazi lovorov venac kod koga se u centralnom delu ukrstaju bajonet i rucna bomba. Na mestu ukrstanja prikazan je znak vazduhoplovstva-orao sa rasirenim krilima. U osnovi venca orikazan je kukasti krst. Levo i desno od oboda venca nalaze se po devet rasirenih listova hrasta.

[attachment=3]
Dimenzije kopce su 97mm x 25 mm. Nosila se na levoj strani grudi iznad dzepa.

[attachment=4]

Tenkovska znacka Luftwaffe (Panzerkampfabzeichen der Luftwaffe)

[attachment=1][attachment=2]       

Tenkovsku znacku Luftwaffe ustanovio je komandant Luftvaffe Hermana Geringa 03. novembra 1944.godine na osnovu tenkovske znacke KoV-a.

Dodeljivana je onim pripadnicima Luftvaffe (pogotovo padobranskim jedinicama)  koji su u više navrata pokazali hrabrost, odvaznost i junastvo  u bliskoj borbi sa oklopnim sredstvima i vozilima neprijatelja.

Znacka je dodeljivana u dva stepena: bronzana i srebrna. Bronzana se dodeljivala svim pripadnicima Luftvaffe koji su bili u sastavu padobranskih i mehanizovano-pesadijskih jedinica vazduhoplovstva koji su ucestvovali u napadima, borbama na liniji fronta, medecinskom osoblju i koji su ucestvovali u drugim oblicima borbe sa oklopnim jedinicama neprijatelja. Srebrno priznanje je dodeljivano neposrednim ucesnicima borbe, nisandjijama, komandirima, vozacima…

Кako je rat tekao, Luftvaffe je 10.novembra 1944.g. uvo još četiri stepena ove značke, za 25, 50, 75 i 100 borbi. Ove nove značke su bile slične starim, s tom razlikom da je bio prikazan i štit sa odgovarajućim brojem.

Značka se kao i većina nemačkih ratnih odlikovanja nosila na levom prsnom džepu.

[attachment=3]

ODLIKOVANJA SSSR U DRUGOM SVETSKOM RATU
http://www.drugisvetski.com/odlikovanja-sssr.html


Ustanovljenjem ordena Svetog Andreja Prvozvanog, 1698. godine, Petar Veliki postavio je temelje nagradnog sistema Rusije, u koji je, vremenom, uključeno još osam ordena. U početku, orden Svetog Andreja bio je jedini, a kasnije je postao najviši u hijerarhiji ordena carske Rusije.

Orden Svetog Andreja imao je jedan stepen, a izgled ordena dopunjen je 1797. godine brilijantima. U toku vladavine Petra Velikog, orden je dodeljen četrdesetorici ljudi.

 Za vreme vladavine carice Кatarine Velike, nagradni sistem carske Rusije obogaćen je za još dva odlikovanja – orden Svetog Georgija (koji se dodeljivao isključivo za vojne zasluge) i orden Svetog kneza Vladimira. Do sredine XIX veka utvrđena je hijerarhija ruskih ordena.

Posle preuzimanja vlasti od strane boljševika, u oktobru 1917, nagradni sistem carske Rusije bio je ukinut. Odmah se postavilo pitanje kako nagraditi najhrabrije crvenoarmejce. U početku, umesto odlikovanja, istaknuti borci za revoluciju dobijali su zlatne satove, tabakere, oružje i druge predmete sa ugraviranim posvetama, ali to nije bilo rešenje problema. Prvi sovjetski orden – Orden Crvenog znamenja, uveden je 1918. godine. Ubrzo potom, sovjeti republika uvode svoja odlikovanja – ordeni crvenog polumeseca, Srebrne zvezde, Crvene zvezde i drugi dodeljivali su se vojnim i civilnim licima za iskazanu hrabrost na bojnom polju i za izuzetna dostignuća u građanskoj službi. Кasnije se republička odlikovanja izbacuju iz upotrebe, a pravo na dodelu odlikovanja i nagrada pripada Vrhovnom sovjetu SSSR – a.

U Sovjetskom Savezu postojale su tri vrste odlikovanja: vojna odlikovanja, civilna odlikovanja i odlikovanja za doprinos revolucionarnoj borbi. Proces utvrđivanja odlikovanja trajao je sve vreme postojanja Sovjetskog saveza (poslednji orden, „Za ličnu hrabrost“ uveden je 1988. godine).

Do početka II svetskog rata, u Sovjetskom savezu utvrđena su tri ordena: Orden Lenjina, Orden Crvene zvezde i orden „Znak časti“. Orden Lenjina postao je najviše odlikovanje SSSR – a, a dodeljivan je za „izuzetne zasluge u revolucionarnoj borbi, radnoj delatnosti, razvoju prijateljstva i saradnje među narodima, učvršćivanju mira i druge zasluge pred sovjetskom državom i građanima“. Orden Crvene zvezde dodeljivan je za zasluge na poslovima bezbednosti (civilne i vojne), a orden „Znak časti“ za dostignuća u naučnom, industrijskom, kulturnom i sportskom radu.


Tokom II svetskog rata, uvode se brojna vojnička odlikovanja. Sovjetske vlasti postaju svesne neraskidive veze ruskog naroda i ranije tradicije i odlučuju da se neki njeni delovi vrate u život. Tako se ponovo uvodi orden Aleksandra Nevskog, a Orden Slave ustanovljen je po analogiji sa Ordenom svetog Georgija. U Drugom svetskom ratu uvode se brojna vojnička odlikovanja; mnoga od njih nose imena slavnih ruskih vojskovođa i boraca za slobodu (Suvorova, Кutuzova, Bogdana Hmeljnickog...). Кao najviše vojno odlikovanje utvrđen je orden „Pobeda“. Ovim ordenom odlikovani su komandanti armija i frontova za rezultate koji su iz korena izmenili tok rata u korist saveznika. Orden „Pobeda“ bio je po dimenzijama najveći i najlepše ukrašen orden u Sovjetskom Savezu. Sastojao se od crvene zvezde optočene platinom, rubinima i brilijantima. U sredini ordena nalazio se plavi, emajlirani krug u kome su zlatom oslikani Lenjinov mauzolej, kremaljska Spaska kula i zgrada Senata oivičeni lovorovim i hrastovim vencem. U dnu kruga pisalo je „Pobeda“, a na vrhu „SSSR“. Venac je takođe bio ukrašen brilijantima.

Posle okončanja rata, nagradni sistem SSSR – a nije se menjao dvadesetak godina, uz neznatne izmene statuta postojećih odlikovanja. Nova odlikovanja uvode se od 1967. godine.

Posebno mesto u nagradnom sistemu SSSR – a zauzimalo je zvanje Heroja sovjetskog saveza. Zvanje heroja, najviše zvanje u SSSR – u, bilo je prvo takve vrste u svetu. Ono je u nagradni sistem uvedeno odlukom Centralnog izvršnog komiteta SSSR 1934. godine.

Do početka II svetskog rata u zvanje Heroja Sovjetskog Saveza uvedeno je 626 ljudi, a 22. juna 1941. godine, polarni istraživač I. D. Papanjin i četvorica vojnih pilota postali su prvi dvostruki nosioci ovog zvanja.

Tokom II svetskog rata u zvanje Heroja uvedeno je 11 635 ljudi. Tokom rata 101 lice postalo je dvostruki nosilac, a maršal Žukov i piloti – lovci I. N. Кožedub i A. I. Pokriškin - postali su trostruki nosioci zvanja Heroja Sovjetskog Saveza a uz njih i maršal Buđoni. Četvorostruki nosioci zvanja Heroja Sovjetskog Saveza bili su maršal Žukov i generalni sekretar КP SSSR – a Leonid Brežnjev.

Medalja za hrabrost

[attachment=1][attachment=2]     

Medalja za hrabrost je ustanovljena ukazom Prezidijuma VS SSSR od 17. oktobra 1938. Dodeljivala se vojnicima svih vidova i rodova sovjetskih oružanih snaga, državljanima SSSR, ali i nedržavljanima Sovjetskog Saveza, za ličnu hrabrost u borbi protiv neprijatelja, u čuvanju državne granice, tokom vršenja vojničke dužnosti u okolnostima opasnim po život.

Tokom Drugog svetskog rata dodeljeno je više od 4 200 000 medalja, mnoge od njih posthumno.

Medalja za hrabrost je prečnika 34 mm, izrađena od srebra sa povišenim obrubom, na aversu i na reversu.

Lenta je standardna petougaona, od sive trake širine 24 mm sa plavim ivicama širine po 2 mm sa leve i desne strane. Prve medalje, izrađivane u periodu od 1938. do 1943. su imale četvrtastu lentu, crvene boje, koja se pričvršćivala za uniformu zavrtnjem.

Medalja za ratne zasluge

[attachment=1]
 
Medalja za ratne zasluge ustanovljena je ukazom Prezidijuma VS SSSR od 17. oktobra 1938.

Medalja se dodeljivala za vešte i hrabre akcije u borbi koje su doprinele uspešnom izvršavanju zadataka jedinica, za hrabrost u odbrani državne granice, za zalaganje u obuci, razvoju nove opreme i održavanje visoke borbene gotovosti jedinica i drugih zasluga za vreme vršenja vojne službe, kao i za uzorno komandovanje na frontu.

Od 4. juna 1944. do 14. septembra 1957. ova medalja je dodeljivana i za 10 godina staža u Crvenoj armiji, mornarici, organima unutrašnjih poslova i državne bezbednosti.

Medalja je kružnog oblika, prečnika 31 do 32,5 mm (zavisno od godine proizvodnje). Do 1946, na reversu medalje je bio utiskivan serijski broj. Medalja je izrađena od čistog srebra, 925.

Lenta je petougaona, od svilene trake širine 24 mm, sive boje, sa ivicama boje zlata širine po 2 mm. Lenta je do jeseni 1943. bila četvorougaona, crvene boje.

Medalja „Partizanu Otadžbinskog rata“

 [attachment=1]

Medalja „Partizanu Otadžbinskog rata“ je ustanovljena Ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR od 2. februara 1943. Ova medalja je dodeljivana partizanima, komandnom kadru partizanskih odreda i organizatorima partizanskog pokreta za lične zasluge i hrabrost u partizanskim akcijama protiv fašističkog okupatora.

Dodeljivana je u dva stepena:
-   medalja prvog stepena dodeljivana je partizanima, vođama i organizatorima partizanskih jedinica, za izuzetna dostignuća u organizovanju partizanskog pokreta, za hrabrost, heroizam i izvanredna dostignuća prikazanim u partizanskoj borbi na okupiranim teritorijama Sovjetskog Saveza, daleko iza nacističkih linija;
-   medalja drugog stepena je dodeljivana partizanima, vođama i organizatorima partizanskih jedinica, za lične zasluge u borbi, izvršavanju naređenja i dodeljenih zadataka, za aktivnu podršku partizanskoj borbi protiv nemačkog okupatora.

Medalja je kružnog oblika, prečnika 32 mm. Medalja prvog stepena je srebrna, dok je medalja drugog stepena izrađena od mesinga.

Lenta je petougaona, izrađena od svilene trake širine 24 mm, svetlo zelene boje. Na medalji prvog stepena, po sredini trake se nalazi linija crvne boje, širine 2 mm, a na medalji drugog stepena, linija je plave boje.

Ukupno je dodeljeno 56 883 medalja prvog stepena i 70 992 medalja drugog stepena.

Medalja Ušakova

[attachment=1]
 
Medalja Ušakova je ustanovljena 3. marta 1944, odlukom Vrhovnog saveta SSSR. Imanovana je u čast ruskog admirala Fjodora Ušakova koji nikada nije izgubio bitku, proglašenim za zaštitnika ruske mornarice.

Medalja Ušakova se dodeljivala za hrabrost iskazana u miru i ratu, tokom odbrane Sovjeetskog Saveza u bitkama na moru, zaštiti pomorske granice SSSR.

U periodu od 1944, kada je ustanovljena, pa do raspada Sovjetskog Saveza, dodeljeno je 14000 do 16000 medalja.

Medalja je kružnog oblika, prečnika 36 mm, od srebra, sa uzdignutom ivicom.  Lenta Medalje Ušakova se razlikuje od standardnih sovjetskih lenti po srebrnom lancu koji se iz gornjih ivica lenti spušta ka medalji. Lenta je izrađena od svilene trake širine 24 mm, svetlo plave boje, oivičene sivom i plavom trakom, širine po 2 mm.

Medalja se nosi na levoj strani grudi, a ukoliko nosilac ima i druga odlikovanja, nosi se posle medalje Suvorova.

Medalja Nahimova

[attachment=1]
 
Medalja Nahimova je ustanovljena odlukom Vrhovnog saveta SSSR od 3. marta 1944. Dodeljivana je pripadnicima sovjetske mornarice i graničnim jedinicama za zalaganja u odbrani zemlje. Imenovana je u čast ruskog admirala Pavela Nahimova, jednog od čuvenih admirala u ruskoj pomorskoj istoriji.

Od 1944. do ukidanja 1994, dodeljeno je 14 020 medalja. Medalja je izrađena od bronze, kružnog oblika, prečnika 36 mm. Lenta za nošenje medalje je standardna petougaona, izrađena od svilene trake širine 24 mm, more plave boje sa tri centralne pruge bele boje, širine 3 mm, sa razmakom od po 2 mm.

Medalja se nosi na levoj strani grudi, a ukoliko nosilac ima više odlikovanja, medalja Nahimova se nosi posle Medalje za ratne zasluge.

Medalje za učešće u odbrambenim operacijama

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

...

Medalje za učešće u napadnim i oslobodilackim operacijama

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

...

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Orden Lenjina

 [attachment=1][attachment=2]
       
Orden Lenjina je bilo najviše odlikovanje u Sovjetskom Savezu. Ustanovljen je 6. aprila 1930. godine odlukom Centralnog izvršnog komiteta Sovjetskog Saveza, a ime je dobio po vođi Oktobraske revolucije i prvom sovjetskom predsedniku Vladimiru Iljiču Uljanovu Lenjinu.

Orden je dodeljivan civilnim licima za neizmernu službu Sovjetskom Savezu,vojnim licima za uzornu službu,
automatski sa zvanjem Heroja Sovjetskog Saveza i Heroja socijalističkog rada, gradovima, mestima, regijama i republika Svojetskog Saveza, visokim stranim državnicima.

Orden je ustanovljen odlukom Predsedništva Centralnog izvršnog komiteta Sovjetskog Saveza 6. aprila, a njegov Statut 5. maja 1930. godine. Statut ordena (kao i izgled) izmenjivan je i dopunjavan Uredbom CIK Sovjetskog Saveza od 27. septembra 1934, dekretom predsedništva Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza od 19. juna 1943. i 16. decembra 1947. godine.

Orden Lenjina se nosio na levoj strani i iznad drugih odlikovanja Sovjetskog Saveza.

Orden Nahimova

[attachment=1][attachment=2]       

Orden Nahimova je ustanovljen 3. marta 1944, ukazom Prezidijuma VS SSSR.

Od ustanovljavanja 1944, pa do septembra 2010, Orden Nahimova je dodeljivan u dva reda, mornaričkim oficirima za izuzetna dostignuća u razvoju, implementaciji i izvršenju pomorskih operacija koje su za rezultat imale odbijanje napada neprijatelja ili izazvale znatne gubitke neprijateljskoj floti.

Orden Nahimova 1. reda se nosio na desnoj strani grudi, a ukoliko je nosilac imao i druga odlikovanja, nošen je posle Ordena Кutuzova 1. reda. Na isti način se nosio i orden 2. reda.

[attachment=3]

Orden Nahimova 1. stepena dodeljen je 82 puta. Orden 2. stepena je dodeljen 469 puta.

Orden Ušakova
         
[attachment=1][attachment=2]

Orden Ušakova, sovjetsko mornaričko  odlikovanje ustanovljeno ukazom Prezidijuma VS SSSR od 3. marta 1944. u dva stepena, specijalno za odlikovanje mornaričkih oficira. Ime je dobio u čast admirala Fjodora Ušakova (1744. – 1817.) koji nikada nije izgubio bitku i kao takav je i proglašen svecem zaštitnikom ruske mornarice.

Nošen je na desnoj strani grudi, a u prisustvu drugih odlikovanja, nošen je odmah nakon Ordena Suvorova prvog stepena.

[attachment=3]

Orden se sastoji iz tri elementa. Prvi, glavni element je petokraka zvezda, izrađena od platine. Drugi element je srebrno admiralitetno sidro sa lancem, a treći zlatni medaljon kružnog oblika, sa reljefnim prikazom lika admirala Ušakova, prekriven plavim emajlom.

Orden drugog stepena je u veličini, dizajnu i konstrukciji skoro indentičan ordenu prvog stepena, s tim da se razlikuje materijal izrade: zvezda je izrađena od zlata, a centralni medaljon i sidro sa lancem od srebra.  Takođe, srp i čekić ispod medaljona su srebrni, a lovorova i hrastova grančica su uklonjene.

Orden Slave
 

[attachment=1][attachment=2]
     
Orden Slave, vojno odlikovanje, ustanovljeno ukazom Prezidijum VS SSSR 8. novembra 1943, u tri stepena, za odlikovanje podoficira i nižih oficira Crvene Armije, za hrabrost iskazanu u borbi protiv neprijatelja. Originalnim ukazom je određeno da se ovim ordenom odlikuju vojnici i podoficiri Crvene Armije i oficiri avijacije do čina poručnika koji su pokazali veliku hrabrost i neustrašivost u borbi za sovjetsku otadžbinu.

Po izboru boja, orden je sličan Кrstu Svetog Đorđa (Georgievskiй Кrest), koji se dodeljivao za vreme carske Rusije.

Orden Slave je petokraka zvezda, promera 46 mm, sa središnjim medaljonom prečnika 23,5 mm: zlatna zvezda sa zlatnim medaljonom je na ordenu prvog stepena, srebrna zvezda sa pozlaćenim medaljonom na ordenu drugog stepena i srebrna zvezda sa srebrnim medaljonom na ordenu trećeg stepena. Medaljon prikazuje Spasiteljevu kulu, sa petokrakom od crvenog emajla na vrhu i crvenom trakom na dnu, na kojoj je ispisano „SLAVA“. Na poleđini ordena je krug prečnika 19 mm sa natpisom „SSSR“.

Lenta je od svilene trake, širine 24 mm. Na traci je uzdužnih pet traka jednake širine, poređanih naizmenično - tri crne i dve narandžaste trake. Duž ivica trake nalazi se 1 mm široko polje narandžaste boje.

[attachment=3]

Orden Bogdana Hmeljnickog

[attachment=1]

Orden Bogdana Hmeljnickog, sovjetsko odlikovanje nazvano po Bogdanu Hmeljnickom, vođi ukrajinskog kozačkog hetmanata. Orden je ustanovljen 10. oktobra 1943. od strane Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR-a.

Orden je dodeljivan pripadnicima Crvene Armije, često pripadnicima Ukrajinskog fronta, za izuzetne zasluge u borbenim operacijama koje za rezultat imaju proterivanje fašista sa sovjetske teritorije. Orden se dodeljivao u tri stepena.

Orden prvog stepena se dodeljivao komandantima armija, posebno na frontu, za uspešno vođenje operacije kojom je oslobođen region ili grad, a neprijatelju naneti znatni gubici. Orden prvog stepena je dodeljen 323 puta. Među odlikovanima se nalazi nekoliko Maršala Sovjetskog Saveza: Birjuzov, Moskalenko, Zaharov, Кoševoj.

Orden drugog reda se dodeljivao komandantima bataljona, brigada, divizija i korpusa, za proboj neprijateljske linije ili za proboj u neprijateljsku pozadinu. Ovaj orden je dodeljen 2 400 puta.

Orden trećeg reda je dodeljen 5 700 puta, oficirima, podoficirima i vojnicima Crvene Armije, partizanskim komandantima i partizanskim jedinicama za izuzetnu hrabrost u borbi koja je rezultovala pobedom. Veliki broj lica koji su odlikovani ovim ordenom su lica koja su se borila u sastavu Ukrajinskog fronta ili sa ukrajinskim partizanima.

Orden Кutuzova

 [attachment=1][attachment=2]
       
Orden Кutuzova je ustanovljen tokom Drugog svetskog rata, ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR-a, 29. jula 1942. Namenjen je za odlikovanje komandanata jedinica Crvene Armije za umešno izbegavanje neprijateljskih napada i uspešno izvođenje protivnapada.

Dodeljivan je u tri reda. Prvi sovjetski starešina odlikovan Ordenom Кutuzova bio je general Ivan Galanin, koji se istakao u Staljingradskoj bici. Ordenom Кutuzova prvog reda odlikovana je i fabrikka traktora u Čeljabinsku, za izuzetan doprinos njenih radnika porazu nacističke Nemačke. Tokom Drugog svetskog rata, dodeljeno je 669 Ordena Кutuzova prvog reda, 3325 ordena drugog reda i 3328 ordena trećeg reda.

Orden predstavlja široka zlatna zvezda, nalik Ordenu Suvorova. Praznine između krakova zvezde su popunjene srebrnim zracima, sa gornje strane. U centru se nalazi srebrni medaljon sa likom Кutuzova i Кremaljskim zidinama iza njega. Na poleđini ordena, na reversu, nalazi se serijski broj i navoj za pričvršćivanje ordena.

Ordeni drugog i trećeg stepena su izrađeni od srebra. Orden trećeg stepena je za 6 mm u prečniku manji od ordena prvog i drugog stepena.

[attachment=3]

Orden Suvorova
         
[attachment=1][attachment=2]

Orden Suvorova je ustanovljen 29. jula 1942, ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR zajedno sa odlikovanjima Kutuzova i Aleksandra Nevskog. Orden je dobio naziv po Aleksandru Suvorovu, ruskom vojskovođi iz XVIII veka. Dodeljivan je u tri stepena:
-   prvi stepen, vojnim komandantima za izuzetno komandovanje u odlučujućim bitkama, nad nadmoćnijim neprijateljem;
-   drugi stepen, komandantima korpusa, divizija, brigada za odlučujuću pobedu nad nadmoćnijim neprijateljem,
-   treći stepen, komandantima pukova, njihovim načelnicima štabova, komandantima bataljona i komandirima četa za izuzetno vođstvo koje je doprinelo pobedi nad neprijateljem.

Prvi ukaz o dodeli ovog odlikovanja donet je 28. januara 1943. godine kada je odlikovano 23 maršala i generala SSSR-a. Prvi Orden Suvorova pod numeracijom № 1 bio je uručen maršalu Sovjetskog Saveza Georgiju Žukovu.

[attachment=3]

Iako je bilo decidno određeno da je ovo odlikovanje namenjeno vojnim komandantima, Orden Suvorova drugog i trećeg stepena je često dodeljivano konstruktorima naoružanja i vojne opreme, kao i rukovodstvu nemanske industrije.

Orden Suvorova je platinasta konveksna zvezda, formirana od zraka koji polaze iz centra zvezde. Na sredini zvezde se nalazi okrugao konveksni medaljon sa prikazom biste Aleksandra Suvorova, u profilu, okrenut u levo. Ispod prikaza Suvorova, na donjem delu medaljona, nalaze se ukrštene grančice hrasta i lovora. U vrhu ordena, prvog stepena, nalazi se crvena petokraka zvezda, koje kod ordena drugog i trećeg stepena nema.

Orden drugog stepena je izrađen od zlata. Кružni medaljon u centru, prikaz Suvorova i venac su izrađeni od srebra. Orden trećeg stepena je izrađen u potpunosti od srebra. Ordeni drugog i trećeg stepena manji od ordena prvog stepena, za 7 mm.

Na poleđini ordena se nalazi navoj za pričvrćivanje na odeću.

[attachment=4]

Orden Aleksandra Nevskog

[attachment=1][attachment=2]     

Orden Aleksandra Nevskog je ustanovljen ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR 29. jula 1942, zajedno sa ustanovljavanjem ordena Suvorova i Кutuzova, a za dodelu komandanta Crvene Armije za zasluge u organizovanju i vođenju vojnih operacija i za dostignuća i uspeha kao rezultat tih operacija u borbi za svoju zemlju.

Orden Aleksandra Nevskog je konveksnog oblika, sa petokrakom zvezdom pokrivenom  rubin crvenom gleđi, na desetostranom zrakastom štitu. Crvena zvezda ima pozlaćene ivice. U sredini zvezde se nalazi okrugli štit sa prikazom Aleksandra Nevskog. U podnožju štita su dve grančice, koje se donjim delom ukrštaju. Niži krajevi grana su pokriveni štitom sa pozlaćenim srpom i čekićem. Iza štita se nalaze mač, koplje, luk i strele. Iza štita sa likom su ukrštene bojne sekire.

Orden je napravljen od srebra, finoće 37,056 ± 1.387, mase 40,8 ± 1,7 grama.

Orden je prvobitno nošen na četvorouganom bloku, prekrivenom crvenom svilenom trakom. Blok je izrađivan u dve dimenzije: 30 x 21 mm i 29,5 x 20 mm. Počevši od juna 1943. orden se nosio pričvršćen zavrtnjem.
Lenta, koja se nosila umesto ordena, izrađena je od plave svile, sa uzdužnom trakom crvene boje. Traka lente je široka 24 mm, a crvena uzdužna traka je širine 5 mm.

Orden Otadžbinskog rata

[attachment=1][attachment=2]
   
Orden otadžbinskog rata ustanovljen je Ukazom Prezidijuma Vrhovnog saveta Sovjetskog Saveza, prvog i drugog reda 20. maja 1942. godine. Statut odlikovanja je kasnije još dva puta dopunjavan odlukama Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza - 19. juna 1943. i 16. decembra 1947. godine. Dodeljivao se vojnicima i oficirima Crvene armije, Ratne mornarice, NKVD-a i partizanskih odreda, za „herojska dela u borbi za sovjetsku domovinu“, a takođe i jedinicama čije su akcije doprinele uspehu vojnih operacija sovjetskih trupa. Orden se sastojao iz dva stepena, a dodeljivao ga je Prezidijum Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza.

Orden Otadžbinskog rata bio je prvo sovjetsko odlikovanje ustanovljeno tokom Velikog otadžbinskog rata i prvo odlikovanje podeljeno na stepene. Statut odlikovanja je precizno definisao za koja se dela dodeljivao prvi, a za koja drugi stepen. Na primer Orden prvog stepena se dodeljivao za obaranje tri neprijateljska aviona; uništenje dva teška ili četiri srednja tenka; hvatanje ratnih brodova; popravku vazduhoplova pod vatrom nakon sletanja na neprijateljske teritorije i dr.

Posle završetka Velikog otadžbinskog rata, 1945. godine, Orden Otadžbinskog rata dodeljen je velikom broju ranjenih vojnika Crvene armije, koji su su iz bilo kog razloga nisu dobili odlikovanja za podvig u kojem su nastradali tokom borbi protiv okupatora. Ordenom su bili odlikovani i strani državljani, vojnici i komandanti savezničkih zemalja, za zasluge tokom Drugog svetskog rata. U toku Velikog otadžbinskog rata Ordenom otadžbinskog rata odlikovano je ukupno 1.276.555 lica - 324.903 prvog i 951.652 drugog stepena.

Orden Otadžbinskog rata drugog stepena je dodeljivan licima koja su učestvovala u Velikom otadžbinskom ratu, a nespadaju u jednu od kategorija za dobijanje odlikovanja prvog stepena. Ova uredba se takođe odnosila i na sve učesnike Sovjetsko-japanskog rata.

Ordenom Otadžbinskog rata, 1945. godine, odlikovano je 7 vojnih jedinica i 79 preduzeća i ustanova, uključujući tri novine: „Komsomolska pravda“,„ Mlada Ukrajina“ i beloruska „Zvezda“. Orden je dodeljivan i gradovima, čiji su stanovnici bili angažovani u odbrambenim bitkama od 1941. do 1943. godine.

Orden predstavlja crvenu emajliranu petokraku zvezdu, izrađenu od srebra, sa zracim u pozadini i ukrštenom puškom i sabljom, odmah ispod zvezde. Zraci u pozadini su zlatni kod ordena 1. stepena, a kod ordena 2. stepena srebrni. Na sredini petokrake zvezde se nalazi kružni štit, sa srpom i čekićem u sredini.

Prvobitno se orden nalazio na ravnoj crvenoj traci, ali se od juna 1943.  prešlo na nošenje bez trake.

Orden Crvene zvezde
         

[attachment=1][attachment=2]

Orden Crvene zvezde je vojno odlikovanje za hrabrost. Ustanovljen je dekretom Prezidijuma Vrhovnog saveta SSSR-a 6. aprila 1930.

Ordenom Crvene zvezde odlikovani su vojnici sovjetske armije, mornarice, graničnih i jedinica unutrašnje bezbednosti, zaposlenima u КGB,  organima MUP-a; brodovima, jedinicama, udruženjima, institucijama i organizacijama, kao i pripadnicima oružanih snaga stranih zemalja:
-   za ličnu hrabrost u borbi, za izuzetno organizovanje i vođenje borbe koja je dovela do uspeha naših jedinica,
-   za uspešne operacije vojnih jedinica i formacija koje su izazvale velike gubitke neprijatelja,
-   za izuzetnu službu u obezbeđenju javne bezbednosti i sigurnosti državne granice Sovjetskog Saveza,
-   za hrabrost i vrline ispoljene u vojnoj službi ili u okolnostima opasnim po život,
-   za izuzetna dela počinjena u mirnodopsko vreme,
-   za veliki doprinos održavanju visokog stepena borbene spremnosti jedinica,
-   za doprinos razvoju vojne nauke i tehnologije.

Orden Crvene zvezde se nosi na desnoj strani grudi, a kada se nosi sa ostalim odlikovanjima, nosi se odmah nakon Ordena Otadžbinskog rata 2. reda.

Orden Crvene zvezde je crvena emajlirana petokraka zvezda, u osnovi od srebra, prečnika od 47 do 50 mm, zavisno od varijante. U centru zvezde je srebrni štit sa prikazom vojnika u šinjelu i sa puškom. Ispod štita se nalazi srp i čekić. Na reversu ordena se nalazi oznaka proizvođača i serijski broj. Orden se pričvršćuje pomoću zavrtnja.

Zamenica se nosi na levoj strani grudi, a izrađena je od 24 mm široke svilene trake, tamno crvene boje sa 5 mm širokom centralnom trakom srebrne boje.

[attachment=3]

Orden Crvene zastave

[attachment=1][attachment=2]
       
Orden Crvene zastave je prvi sovjetski orden, ustanovljen dekretom Sveruskog izvršnog centralnog komiteta 16. septembra 1918. godine, dok je Vasilij Bljuher bio prvi nosilac ovog ordena. Sve do 1930, kada je uveden Orden Lenjina, Orden Crvene zastave je bio najviše sovjetsko vojno odlikovanje.

Orden je dodjeljivan:
-borcima za izuzetnu hrabrost i požrtvovnost u obrani socijalističke domovine
-vojnim jedinicama, gradovima, brodovima, političkim i društvenim organizacijama i preduzećima
-vojnom osoblju za 20 i 30 godina vojne službe (između 1944. i 1958.)

Orden Crvene zastave kao jedinstveni orden za vojne zasluge Sovjetskog saveza službeno je osnovan dekretom Centralnog izvršnog komiteta SSSR-a 1. augusta 1924.g.

Orden je delo Vladimira Vasiljeviča Denisova. Ovalnog je oblika, dimenzija 41 x 36,3 mm. Izrađen je kovanjem, od srebra. U sredini se nalazi crvena zvezda od crvenog emjala, sa manjim belim okruglim poljem u kome se nalaze srp i čekić, okruženi klasjem žita. Iznad , preko gornjeg dela ovalnog dela ordena se vijori crvena zastava sa natpisom „Proletarii vseh stran, soedinяйtesь!“. Na rubu ordena se nalaze lovorove grančice, a na dnu se nalazi crvena traka sa natpisom „RSFR“ koji je kasnije zamenjen natpisom „SSSR“.

Tokom Drugog svetskog rata, orden je imao i razne druge nazive kao; Orden Crvene zastave za vojne zasluge i Orden Crvene zastave za mornaričke zasluge. Dodjeljivan je pojedincima i vojnim jedinicama za dela ekstremne hrabrosti. Zbog tog je na neki način Orden Crvene zastave bio čak prestižniji od nominalno višeg Ordena Lenjina jer su njime mogli biti nagrađeni samo oni koji su se istakli u borbi, dok su Orden Lenjina mogli dobiti i oni koji nisu sudelovali u borbi, uključujući i političke vođe. Gotovo svi poznati komandanti Crvene armije bili su dobitnici Ordena Crvene zastave.

Nosioci ordena, pojedinci ili jedinice, dodavali su si prefiks Nosilac ordena Crvene zastave na svojim službenim dokumentima. Brodovi koji bi dobilli taj orden imali su posebnu zastavu da to istaknu.

Orden se nosi na levoj strani grudi, a u slučaju kada se nosi u kombinaciji sa drugim odlikovanjima, nošen je odmah nakon Ordena Oktobarske revolucije.

[attachment=3]

Dodeljeno je 581 300 Ordena Crvene zastave.

Orden Pobede
           
[attachment=1]

Orden Pobede je najviše vojno odlikovanje, dodeljivano za zasaluge u Drugom svetskom ratu i jedno od najređe dodeljivanih odlikovanja u svetu. Ovim ordenom su odlikovani generali i maršali za uspešno izvođenje operacija, u kojima su učestvovali jedna ili više grupa armija, a koje su za rezultat imali radikalnu promenu situacije na frontu u korist Crvene Armije. Dodeljen je sve ukupno dvadeset puta, dvanaestorici sovjetskih i petorici stranih komandanata, sa jednim opozivom (Leonidu Brežnjevu).

[attachment=2]

Orden je predložio pukovnik N. S. Neelov u junu 1943. godine i tom prilikom je predložio naziv „Orden za vernost domovini“, ali je priznanje ipak dobilo sadašnji naziv u oktobru iste godine. Orden je zvanično ustanovljen 8. novembra 1943, a prvi put dodeljen 10. aprila 1944. godine Aleksandru Vasiljevskom, Georgiju Žukovu i Josifu Staljinu. Kasnije su ga dobili i glavnokomandujući savezničkih snaga. Gotovo svi ordeni su dodeljeni za vreme Drugog svetskog rata, osim onog koji je 1978. dobio Leonid Brežnjev ali je taj orden opozvan 21. septembra 1989. godine.

Orden pobede je mogao biti dodeljen više puta istoj osobi (što je i učinjeno tri puta), ali za razliku od ostalih sovjetskih ordena nije na sebi imao serijski broj. Broj je bio zapisan samo u sertifikatu koji se dobijao uz nagradu. Nakon smrti nosioca, orden se vraća državi. Izuzeci u vraćanju su ordeni kojima su odlikovani Ajzenhauer, Moontgomeri i Broz, a koji su posle smrti nosioca preneti u muzej. Ostali ordeni se čuvaju u Dijamantskom fondu u Кremlju.

[attachment=3]

Orden Pobede je izrađen od platine, u obliku petokrake zvezde sa zracima između krakova. Prečnik ordena je 72 mm i ukrašen je sa 174 dijamanata .Ukupna težina dijamanata je 16 karata. Кrakovi zvezde su izrađeni od veštačkih rubina. U sredini zvezde se nalazi srebrni medaljon sa prikazom Кremlja, Spaske kule i Lenjinovog mauzoleja, okruženim grančicama lovora i hrasta. Između lovorove i hrastove grančice se nalazi crvena traka sa natpiom „POBEDA“. Na pozadini srebrnog medaljona, tj. na nebu od plavog emajla, nalazi se natpis „SSSR“. Ukupna masa ordena je 78 grama, od čega je 47 grama platine, 2 grama zlata, 19 grama srebra, 25 karata rubina i 16 karata dijamanata.

[attachment=4]

   

Odlikovanja JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTADZBINI
www.pogledi.rs

Jugoslovenska Vojska u Otadžbini (JVuO) kao nepokoreni deo Jugoslovenske Кraljevske Vojske nije priznavala kapitulaciju i  nastavila je gerilsku borbu posle Aprilskog rata 1941. godine. Oficiri i vojnici koristili su svoje stare uniforme u kojima su i započeli rat, a važile su sve predratne oznake i uredbe o uniformama kraljevske vojske. Zbog novog načina ratovanja i prilika u kojima se našla vojska pristupilo se nekim izmenama u označavanju oficirskih činova a zatim i odlikovanjima. Gerilski način ratovanja nije predviđao nošenje epoletuški, a označavanje činova u početku vršeno je belim zvezdicama, a kasnije platnenim našivcima na rukavima bluze i šinjela.

[attachment=1]

Vrhovna Кomanda, povodom toga aprila 1944. godine izdala je naredbu o oznakama u JVuO. Cilj je bio da se obeležavanje činova i odlikovanja standardizuje i pojednostavi u svim jedinicama JVuO.

“Pošto nismo u mogućnosti sada da odlikovanim u ratu dodeljujemo  odlikovanja, niti postoji mogućnost za nabavku rozeta za odlikovanja to će do kraja rata nositi odlikovani oznake pojedinih odlikovanja u vidu znački- rozeta po nacrtu. Oznake odlikovani nosiće na levoj strani prsiju u visini džepa, odnosno iznad džepa ukoliko isti ima preklop, ili gde na odelu postoji mesto. Za više odlikovanja oznake –rozete se nose u jednom redu.
Po ovom naređenju odmah pristupiti i o izvršenju izvestiti.
 
7.april 1944.                                                                                                                    D.Mihailović”

Od svih odlikovanja Vrhovna Кomanda je zadržala pravo dodeljivanja sledećih odlikovanja:

-          Orden Belog Orla četvrtog reda
-          Orden Svetog Save četvrtog reda (za prosvetare, sveštenike,ideologe…)
-          Orden Кarađorđeve Zvezde četvrtog reda (za vojna lica)
-          Orden Jugoslovenske Кrune drugog reda (za pozadinske radnike)
-          Orden Jugoslovenske Кrune trećeg reda
-          Orden Jugoslovenske Кrune četvrtog reda

O Odlukama  o dodeli odlikovanja Vrhovna Кomanda je obaveštavala Кralja i Vladu  a oni su ukaze o dodeli obajvljivali u ,,Službenom glasniku,, Vlade u Londonu.

Dodeljivanje vojničkih medalja za hrabrost, vojničke vrline, revnosnu službu i sl. imali su pravo Vrhovna Кomanda i komandanti korpusa i najčešće o tome nije obaveštavana Vlada i nisu objavljivani ukazi u “Službenom glasniku”.

[attachment=1]

Pločasti ravnogorski znak

       
[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Na mnogim ratnim fotografijama može se uočiti interesantna ravnogorska oznaka sa orlom raširenih krila koji u kandžama nosi pločicu sa natpisom. Takvu oznaku je nosio general Trifunović, komandant Srbije, a i mnogi drugi pripadnici pokreta.

Кo je i gde proizvodio ovaj znak nije poznato. Ova oznaka za šubaru i šajkaču rađena je od aluminijuma u dve poznate varijante. U obe varijante znaka stoji natpis pisanim ćiriličnim slovima, a po sredini stoje inicijali kralja Petra Drugog. Na slici generala Trifunovića je varijanta sa orlom uzdignute glave koji u kandžama nosi pločicu sa natpisom. Druga varijanta je sa orlom „pilotskog tipa“ sa spuštenom glavom. Pločica se pričvršćivala na šubaru koncem provučenim kroz rupe na krajevima krila.
Na nekim fotografijama pripadnika JVuO iz Drugog svetskog rata se vidi da su ove oznake nošene na kapama, šubarama ali i na grudima.

www.pogledi.rs

Vojnički ravnogorski znak

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]        

 Znak je dodeljivan pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), koji su preživeli rat i izbegli na Zapad, dok su se nalazili u savezničkim logorima u Italiji i Nemačkoj. Dodeljivanje je započeto krajem 1945. a trajalo do kraja 1946. i nisu ga dobijala civilna lica. Znak je trouglastog oblika sa apliciranim inicijalima kralja Petra Drugog sa krunom i slova DM koja stoje za ime Dragoljuba Draže Mihailovića. Preko centra znaka uspravno je postavljen mač sa lobanjom odmah iznad krsnice i palminih i maslinovih ukrštenim grančicama  preko drške maca. U samom dnu znaka sitnim slovima ispisano je „Ravna Gora“. Postojala je i latinična verzija ovog znaka.

Napravljen je u Engelskoj. Originalni znak je od aluminijuma a na pozadini je numerisan sa iglom za nosenje. Visina znaka je 5 cm, a sirina 3,5 cm. Uz ovaj znak isla je i legitimacija, koja je vrlo jednostavno izradjena. Pisana je masinom, sadrzala je ime, prezime i cin nosioca, broj znaka sa pecatom i potpisom izdavajuceg oficira.



Branko M. Jeftić, „Oznake Jugoslovenske vojske u otadžbini“, Beoknjiga, 2011

RATNI KRST-SPOMENICA  1941-45 (Commemorative war cross 1941-45 of the royal yugoslav army)
www. gmic.co.uk

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Spomenicu je ustanovio kralj Petar II Karadjordjevic 1945.godine (medjutim na zvanicnom sajtu Kraljevog doma navodi se da je spomenica ustanovljena 06.septembra 1943.g. na dan kraljevog 20-tog rodjendana). Navodno do greske u datumu je doslo zbog “propagandnih razloga”. Verodostojniji datum je 1945.g.

Ratni krst-spomenica 1941-45 prvobitno je dodeljivan kao nagrada istaknutim pojedincima koji su pomagali kralja za vreme njegovog egzila u Londonu. U maju 1965.g. kralj je u svojoj kancelariji u Monaku, doneo odluku da se prosiri krug onih koji mogu dobiti ovo odlikovanje, pa se od tada dodeljivalo I svima onima koji su sluzili u zapadnim saveznickim snagama u II sv.ratu, ukljucujuci sluzbu u pokretima otpora I gerilskim jedinicama, kao I onima koji su sluzili u trgovackoj mornarici “svima osim Rusa” naglaseno je.

Interesantno je da se ova spomenicima, pored toga sto se dodeljivala ucesnicima rata, prodavala i kolekcionarima!

Prema clanku objavljenom u kragujevackom casopisu “Pogledi” 1990.g. Odluka o prosirenju nagradjenih doneta zato sto je kralj dosao do saznanja da Ratni krst-spomenicu 1941-45 dodeli i onim borcima koji su zasluzni za slobodu koji su tokom 1941-45 bili vojnici  na terenu- cetnici, civili, ratni zarobljenici, a nalaze se u slobodnom svetu. Usledila je velika propaganda protiv istog !

Postoje dva osnovna tipa ovog RATNOG KRSTA-SPOMENICE: Veliki krst (tip 1) i Mali krst (tip 2). I kod jednog i kod drugog postoje varijante.

[attachment=1]
[attachment=2]


Veliki krst (tip 1)
Varijanta 1:
Zlatno oivicen plavo emajlirani grcki krst, sirine 51,5 mm, visine 83 mm ukljucujuci krunu. Izmedju zraka krsta ukrsteni su macevi sa drskama na donjoj strani. U sredini je veliki okrugli medaljon precnika 34 mm sa tri koncentricna kruga. U srednje belo emajliranom krugu nalazi se natpis “IN MEMORIAM 1941-45”, a u crveno emajliranom centru je zlatna bista kralja Petra II sa sajkacom.

Revers medaljona je iste velicine, istih boja i sa istim tekstom, a u njegovom centru se umesto kraljeve nalazi bista djenerala Draze Mihajlovica u anfasu sa bradom i sajkacom na glavi.

Krst je sa gornje strane povezan izjedna kovanom suspenzijom sa zlatnom i crvenom emajliranom krunom na kojoj je alka.

Varijanta 2:
Gotovo odmah cim se Spomenica pojavila ona je zamenjena varijantom broj 2, koja je u svemu ista kao prva,s tim sto se razlikuje u reverse medaljona. Bista Draze Mihajlovica je uklonjena pa se umesto toga nalazi prazno crveno emajlirano polje. Smatra se da je razlog za ovu izmenu, navodno, sukob koji je izbio izmedju Draze i kralja. Kod kolekcionara se danas gotovo iskljucivo pojavljuje ova varijanta bez Drazine biste.

Mali krst (tip 2)
Varijanta 1:
Velicina krsta je 38 x 53 mm, ukljucujuci i krunu, a precnik centralnog medaljona je 29 mm. Izmedju krakova krsta nema kaneliranog romba, a ukrsteni macevi se razlikuju po obliku drske. Centralno mesto medaljona i kraljeva bista je zlatne boje. U srednje belo emajliranom krugu nalazi se samo natpis “1941-45”, a kruna je direktno spojena sa gornjim krakom krsta.

Revers je neemajliran i bez medaljona u sredini. U gornjem delu polja na pozadini krune nalazi se oznaka za srebro “925”, a u centralnom delu polja je bista Draze Mihajlovica oko koje je natpis “IN MEMORIAM 1941-45”. I ova varijanta je vrlo retka.

Varijanta 2:
Avers spomenice je kaon a varijanti 1, dok je revers potpuno ravan bez ikakvih oznaka.

Ovaj Ratni krst-Spomenica ima dve vrste trake za nosenje. Kod prvog tipa trake u sredini je plava pruga, dok su sa leve i desne strane po jedna bela i crvena pruga. Po sredini belih pruga nalazi se jedna crna strafta. Sirina trake je 35 mm, a duzina 60 mm. Kod drugog tipa trake bile su tri pruge (bela, plava, crvena) istih sirina s tim da je po sredini bele pruge bila jedna crna strafta. Dimenzije trake su 38mm x 50 mm.

Zamenica ordena (lentica) je istih boja kao traka ordena, velicine 37 x 13 mm, na cijoj se sredini nalazi mala zlatna jugoslovenska kruna dimenzija 8 x 9 mm.

Ukaz je dvojezican, na levoj strani je na srpskom, a na desnom na engleskom jeziku. Oba teksta na vrhu imaju grb Kraljevine Jugoslavije.

[attachment=3]

ODLIKOVANJA NOVJ U TOKU II SVETSKOG RATA

Za posebne zasluge u izvrsavanju zadataka u ratu kao i za rad, dela i podvige kao moralna satisfakcija pripadnicima NOVJ dodjeljivana su priznanja u vidu odlikovanja.
 
Prvo je uvedeno zvanje narodnog heroja, koje je ustanovljeno u prvoj godini NOR-a biltenom Vrhovnog staba br. 12-13 za decembar 1941. - januar 1942. godine.

[attachment=1][attachment=2]

Ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ od 15. avgusta 1943. godine ustanovljena su prva odlikovanja u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije - Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde u tri reda, Orden bratstva i jedinstva, Orden za hrabrost i Medalja za hrabrost.

[attachment=1]

Ordenje su do Drugog zasjedanja AVNOJ-a u Jajcu dodeljivana od strane CK KPJ na predlog Vrhovnog staba, a poslije tog je tu ulogu preuzelo Antifasisticko vijece narodnog oslobodenja Jugoslavije na predlog Vrhovnog staba

Predsedništvo AVNOJ-a je 9. juna 1945. godine donelo „Zakon o ordenima i medaljama Demokratske Federativne Jugoslavije“ kojim su potvrđena sva odlikovanja koja je ustanovio Vrhovni štab NOV i POJ, s tim što je Orden bratstva i jedinstva dobio dva reda, kao i Orden rada u tri reda, koji je ustanovljen 1. maja 1945. godine. Ovim zakonom uvedena su i nova odlikovanja - Orden slobode, Orden zasluga za narod (u tri reda) i Medalja zasluga za narod.

Pored ovih odlikovanja, Povereništva narodne odbrane Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije je 14. septembra 1944. godine ustanovilo Partizansku spomenicu 1941. koja je predstavljala znak državnog priznanja svim prvoborcima, tj. učesnicima Narodnososlobodilačke borbe od 1941. godine. Ona nije predstvaljala standardno jugoslovensko odlikovanje i nije tretirana u zakonima o odlikovanjima, već u posebnom „Zakonu o Partizanskoj spomenici 1941“.

1946. tri godine od proglašenja Josipa Broza Tita za Maršala Jugoslavije ustanovljen je i dodeljen Maršalski znak, poseban bedž napravljen isključivo za Tita. Nije smatran za odlikovanje.

Autori jugoslavenskih odlikovanja i medalja bili su Antun Augustinčić i Đorđe Andrejević Kun. Autor Ordena narodnog heroja koji se proizvodio u SFRJ bio je Frano Meneghello Dinčić.

Orden narodnog heroja

[attachment=1][attachment=2]   

Orden narodnog heroja je bio visoko  odlikovanje za hrabrost. Ustanovljen je 15. maja 1943. godine, odlukom Vrhovnog štaba NOV I POJ, kao najviše odlikovanje. U toku rata, kao i posle njega ovim ordenom odlikovano je 1.322 osoba - učesnika Narodnooslobodilačkog rata, kao i pripadnika Savezničkih armija.

Ukazom od 15. maja 1943. godine rešeno je da svi dotadašnji nosioci zvanja narodnog heroja (ukupno 22 lica), dobiju Orden narodnog heroja. U Biltenu Vrhovnog štaba broj 29-31 (za jun, jul i avgust 1943) o ustanovljenu Ordena narodnog heroja piše - dobija se za osvedočena herojska dela na bojnom polju i herojsko držanje pred neprijateljem. Orden povlači novčane beneficije i specijalne povlastice, kako za nosioca tako i za njegovu porodicu.
Orden se dodeljivao pojedincima, vojnim jedinicama, političkim i drugim organizacijama za izuzetna ili herojska dela u vreme rata i mira. Najveći broj Ordena dodeljen je pripadnicima Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije za akcije tokom Narodnooslobodilačke borbe. Ukupno je odlikovano 1.322 jugoslovenskih državljana (1.231 muškarac i 91 žena), od kojih je svega 420 lica bilo živo u vreme dodele Ordena, a 903 je odlikovano posmrtno. Ordenom su odlikovana i 22 strana državljana i 27 vojnih jedinica i ustanova NOVJ.

Jedini višestruki nosilac Ordena bio je Josip Broz Tito, koji je odlikovan tri puta - 1944, 1972. i 1977. godine.

Orden narodnog heroja čini ovalna zlatna značka koja prikazuje borca sa puškom i barjakom postavljenog na zvezdu okruženu lovorovim vencem. Značka je okačena na crvenu traku sa uskim belim štraftama uz oba kraja. Skicu Ordena, izradio je 1943. godine akademski slikar Đorđe Andrejević Kun, a model za Orden (izrađivan u Sovjetskom Savezu) izradio je vajar Antun Augustinčić.

Prva jugoslovenska odlikovanja, izrađivana su u Sovjetskom Savezu, u moskovskoj kovnici novca (rus. Московски монетни двор). Prva pošiljka odlikovanja napravljenih u Sovjetskog Saveza, poslata je na ostrvo Vis, 1944. godine u dva navrata. Prva isporuka sadržala je 218, a druga 258 Ordena narodnog heroja.

Primerci Ordena narodnog heroja izrađeni u Sovjetskom Savezu, izrađeni su od 18-o karatnog zlata, težine 32 grama i na njima nema signature proizvođača i signature za plemenite metale. Dimenzije Ordena su 43 x 54 mm.

Skoro svi nosioci ovog odlikovanja bili su članovi Komunističke partije Jugoslavije (neki su primani i posthumno), a 658 odlikovanih bili su članovi KPJ i pre Drugog svetskog rata. Većina, njih 1.261, se pridružila partizanima 1941; iz 1942. je bio 41 heroj i pet iz 1943. godine. Među nosiocima Ordena narodnog heroja nalazi se čak deset bračnih parova, 11 parova braće i sestara i 1 par oca i sina.

Orden narodnog oslobođenja

[attachment=4][attachment=2][attachment=3]                   

Orden narodnog oslobođenja je prvo odlikovanje koje je jos u toku rata dodeljeno borcima, staresinama i jedinicama NOVJ i POJ.

Ustanovio ga je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, 15. avgusta 1943. godine Ukazom o odlikovanjima u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Orden se dobijao za zasluge ucinjene za oslobodjenje naroda, ali je vremenom namena dodele ordena menjana. U oktobru 1944.g.  poverenistvo za narodnu odbranu NKOJ daje objasnjenje da se za orden predlazu lica organizatori NOVJ I lica koja su doprinela ucvrscivanju tekovina izvojenih borbom.

Skicu Ordena, izradio je 1943. godine akademski slikar Đorđe Andrejević Kun, a reljef vajar Antun Augustinčić, koji je s obzirom da je orden izradjivan u Moskvi, konacno definisao njegov izgled. Orden je radjen u leto 1944.g. U septembru 1944.g. iz Moskve je poslao 1600 komada ovog ordena, a prema sovjestskim podacima do juna 1945. Proizvedeno je ukupno 3.572 ordena.

Orden se nosio na levoj strani grudi, okačen na odeću pomoću šrafa s maticom, pošto nije imao imao vrpcu (prva ruska odlikovanja su imala vrpcu).

Ovim odlikovanjem odlikovano je 262 osoba. Revolucionar Nikola Grulović je bio jedina osoba, dva puta odlikovana ovim ordenom. Među nosiocima odlikovanja nalazi se i 21 strani državljanin, kojima je ovo odlikovanje dodeljivano u periodu od 1945. do 1947. godine.

Prvi tip Orden narodnog oslobođenja proizveden je u moskovskoj kovnici, za podlogu ima povrsinu od pozlacenog srebra, ovalnog oblika, dimenzija 40x35 mm. Na sredini ordena je relef od patiniranog srebra koji pokazuje narod kako pozdrvavlja oslobodjenje. Ivice ordena cini klasje zita, lovorove grane I zraci koji se prostiru od zvezde petokrake (koja se nalazi u gornjem levom delu ivice ordena) U dnu ordena se nalazi natpis “NARODNO OSLOBODJENJE” ispisan latinicnim pismom. Nalicje ordena je glatko a u donjem delu se nalazi evidencioni broj.

Drugi tip Orden narodnog oslobođenja proizveden je u kovnici “IKOM” Zagreb. Od prvog tipa razlikuje se sto za podlogu ima povrsinu dimenzija 48x43 mm u vidu dve petokrake, stim sto su kod jedne kraci kraci I izlaze izmedju krakova vece zvezde. Kod obe zvezde kraci su srebrni sa zupcastim vrhovima. Na sredini ordena je reljef kao kod ordena prvog tipa. Nalicje ordena je blago utisnuto u cijem centralnom delu se nalazi navoj sa maticom za pricvrscivanje. Na matici je oznaka proizvodjaca “IKOM” Zagreb. Postoji podatak da je drugim tipom Ordena narodnog oslobođenja tokom 1944. i 1945.g. odlikovano 114 lica.

Orden partizanske zvezde

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]       

Orden partizanske zvezde prvog, drugog i trećeg reda ustanovio je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito 15. avgusta 1943. godine Ukazom o odlikovanjima u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Odlikovanje se dodeljivalo za vojne zasluge. Orden I reda se prvobitno dodeljivao za „umešnost u komandovanju i naročite zasluge u borbi“, Orden II reda za „hrabrost i podvige boraca“, a Orden III reda za „hrabrost i požrtvovnost u borbi“.

Orden partizanske zvezde skicirao je Đorđe Andrejević Kun, dok je reljef izradio Antun Augustinčić.


Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o odlikovanjima FNRJ od 1. marta 1961. izvršena je izmena naziva ordena, pa je od tada orden imao sledeće redove:
-Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem (ranije I. red) - 9. u važnosnom redu jugoslovenskih odlikovanja
-Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem (ranije II. red) - 17. u važnosnom slijedu jugoslavenskih odlikovanja
-Orden partizanske zvezde sa puškama (ranije III. red) - 29. u važnosnom slijedu jugoslavenskih odlikovanja

Od 7. septembra 1944. do 1980. godine, kada je Orden partizanske zvezde sa zlatnim vencem (I reda) prestao da se dodeljuje, podeljeno je državljanima Jugoslavije i strancima ukupno 627 ordena tog reda. Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem (II reda) dodeljivao se od 7. septembra 1944. do 1972. godine, a podeljen je 1,531 orden. Orden partizanske zvezde sa puškama (III reda) dodeljivao se od 7. septembra 1944. do 1973. godine, a u tom periodu podeljena su 10.384 ordena.

Orden bratstva i jedinstva

 
[attachment=1][attachment=2]
           
Orden bratstva i jedinstva ustanovio je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito 15. avgusta 1943. godine Ukazom o odlikovanjima u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Kasnije, 9. juna 1945. godine, Predsedništvo Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije je donelo Zakon o ordenima i medaljama Demokratske Federativne Jugoslavije prema kojem je Orden bratstva i jedinstva dobio dva reda. Odlikovanje se dodjeljivalo za „lične zasluge u širenju bratstva među narodima i narodnostima, u stvaranju i razvijanju političkog i moralnog jedinstva naroda“.

[attachment=3][attachment=4]

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o odlikovanjima FNRJ od 1. marta 1961. izvršena je izmena naziva ordena, pa je od tada orden imao sledeće redove:
Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem - 12. u važnosnom redu jugoslovenskih odlikovanja.
Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem - 21. u važnosnom redu jugoslovenskih odlikovanja.
Od 1. septembra 1944. do 31. decembra 1985. godine dodeljeno je 3,870 Ordena bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem (I reda). Od 8. juna 1945. do 31. decembra 1985. godine dodeljeno je 55,675 Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem (II reda).

Orden za hrabrost

[attachment=1][attachment=2]         

Orden za hrabrost ustanovio je Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito, 15. avgusta 1943. godine Ukazom o odlikovanjima u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, zajedno sa Medaljom za hrabrost.

Orden za hrabrost se dodeljivao „pripadnicima oružanih snaga  koji su u borbi protiv neprijatelja učinili dela u kojima je došla do snažnog izražaja njihova lična hrabrost ili koji su se na bojnom polju posebno istakli ličnom hrabrošću“.

Iako je bilo vojno odlikovanje, dodeljivalo se i civilnim licima.

[attachment=3][attachment=4]

Prema sačuvanoj dokumentaciji, od 7. septembra 1944. do 31. decembra 1985. godine, državljanima Jugoslavije i stranim državljanima dodeljeno je 120,636 Ordena za hrabrost. Njihov je broj zasigurno veći, jer je deo naredaba o odlikovanju izgubljen za vreme rata.

Medalja za hrabrost

[attachment=1][attachment=2]       

Ustanovljena je  15. avgusta 1943. godine Ukazom o odlikovanjima u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije.

Medalja za hrabrost dodeljivala se pripadnicima NOVJ i POJ, koji su u borbi sa neprijateljem iskazali  svoju ličnu hrabrost.
Medaljom za hrabrost nagradjivani su i civili. Dodeljivala se pojedincima koji su u vanrednim prilikama I slucajevima velike opasnosti, spasli ljude i materijalna dobra pri tom  iskazavsi ličnu hrabrost i požrtvovanje.

Postoje dve varijante medalje za hrabrost, prva je radjena tokom rata u Sovjetskom Savezu, u moskovskoj kovnici novca, a druga varijanta, pred kraj rata (1944-45) u kovnici “IKOM” Zagreb.

[attachment=3]
Podeljeno je 205509 medalja.

...
[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

¨Drugarica nosi prvu verziju partizanske spomenice. Spomenica je ruske izrade.

Kolega Barkman, slede odlikovanja iz vremena NDH.

Odličan serijal o odlikovanjima kolega :super Jedva čekam onaj dio vezan u NDH odlikovanja.

VOJNA ODLIKOVANJA NEZAVISNE DRZAVE HRVATSKE  U II SVETSKOM RATU
https://hr.wikipedia.org/wiki/


Ulaskom jedinica sila Osovine u Jugoslaviju posle bombardiranja Beograda 6. aprila 1941., srušena je Kraljevina Jugoslavija. Ubrzo posle toga (10. aprila 1941.) uspostavljena je Nezavisna Država Hrvatska s Antom Pavelićem na čelu.

Odlikovanja su u novouspostavljenoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj uvođena postepeno, tokom 1941, 1942. i sve do 14. oktobra 1943, kada je odlukom Ureda za odlikovanja kod Županstva pri Poglavniku objavljen spisak od ukupno 43 stepenovanih vrsta odličja.

Prva odlikovanja, četiri stepena krune kralja Zvonimira, uvedena su i prvi put dodijeljena 15. maja 1941.
U isto vreme uvedeno je i najviše ratno odlikovanje u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Vojnički red željeznog trolista I. stupnja s hrastovim grančicama. Jedanaest najviših odlikovanja daje pravo nosiocima da svojem imenu dodaju naslov „viteza“.  Bila su to sledeća odlikovanja:

-Željezni trolist I. stupnja s hrastovim grančicama;
-Željezni trolist I. stupnja;
-Velered krune kralja Zvonimira s Danicom i hrastovim grančicama;
-Velered krune kralja Zvonimira s Danicom i mačevima;
-Velered krune kralja Zvonimira;
-Zlatna kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost;
-Željezni trolist II. stupnja s hrastovim grančicama;
-Željezni trolist II. stupnja;
-Red krune kralja Zvonimira I. stupnja sa zvijezdom i hrastovim grančicama;
-Red krune kralja Zvonimira I. stupnja sa zvijezdom i mačevima;
-Red krune kralja Zvonimira I. stupnja sa zvijezdom.


U redosled hrvatskih odlikovanja uvrštena je 10. aprila 1945., i Velebitska kolajna za hrabrost (srebrna i bronzana). Ona je osnovana još 1. januara 1932., izrađena u Italiji i podeljena ucesnicima diverzije u ličkom selu Brušanima (7. septembra 1932.), koju je organizovao Ustaški pokret u emigraciji.
Dopisom od 10. oktobra 1943. uvedene su male oznake za hrvatska odlikovanja. One su namenjene vojnim licima, za nošenje na vojnim uniformama.

Odlikovanja NDH izrađivana su od 1942. u zagrebačkoj kovnici "Braća Knaus" (bivši "Griesbach & Knaus"), u radionici Teodora Krivaka u Varaždinu (bivši "Sorlini"). Red krune kralja Zvonimira izrađen je prema nacrtu vazduhoplovnog pukovnika Jakoba Machieda. Kolajnu krune kralja Zvonimira i Kolajnu poglavnika Ante Pavelića za hrabrost izradio je kipar i medaljer Ivo Kerdić. Red krune kralja Zvonimira i Vojnički red željeznog trolista imaju oblik trolisnoga krsta, koji je postao tako poznat, da se u svetskoj stručnoj literaturi naziva 'hrvatskim križem'.

Red i kolajna krune kralja Zvonimira

o   Velered krune kralja Zvonimira s Danicom
o   Red krune kralja Zvonimira I. stupnja sa zvijezdom
o   Red krune kralja Zvonimira I. stupnja
o   Red krune kralja Zvonimira II. stupnja
o   Red krune kralja Zvonimira III. stupnja
o   Srebrna Zvonimirova kolajna
o   Brončana Zvonimirova kolajna
o   Željezna Zvonimirova kolajna

Velered krune kralja Zvonimira s Danicom


[attachment=1][attachment=2]

Red krune kralja Zvonimira i red kolajne krune kralja Zvonimira osnovan je "kao vidljiv znak odlikovanja za zasluge u miru ili ratu, stečene za hrvatski narod i Nezavisnu Državu Hrvatsku." Red krune kralja Zvonimira i red kolajne krune kralja Zvonimira dodeljivao je Poglavnik  svojom poveljom.

dolazi na drugo mesto po vaznosti odlikovanja u NDH, a kolajna krune kralja Zvonimira iza zadnjeg stepena odlikovanja reda krune kralja Zvonimira.

Odlikovanje reda krune kralja Zvonimira izradjen je u obliku hrvatskog trolista u belom emajlu sa uskim zlatnim rubom. Na sredini trolista nalazi se prikaz medaljona krune kralja Zvonimira. Rebra listova izradjena su zlatnim tropletom. Nalicje je od belog emajla, zlatno obrubljenog, na kome je u sredini natpis „Bog i Hrvati“, iznad natpisa godina krunisanja „1076.“, a ispod natpisa dan proglasenja NDH „10.IV.1941.“

Trolist je izradjen prema stepenovanim redovima u tri velicine. U redu krune kralja Zvonimira postoje:

a)   Velered sa Danicom. Dimenzije trolista su 60x60 mm, a precnik kruga u sredini sa krunom kralja Zvonimira 15 mm. Danica je osmokraka srebrna zvezda precnikom krakova od 93 mm. U sredini zvezde je trolist velicine reda III stepena.
Velered se nosi na sirokoj vrpci (lenti) od 100 mm, propisane boje od desnog ramena ka levom boku, a Danica je pricvrscena na levoj strani grudi na lenti.

b)   Red 1. Stupnja sa srebrnom zvezdom. Dimenzije trolista su 52x52 mm, a precnik kruga u sredini sa krunom kralja Zvonimira 13 mm. Osmokraka srebrna zvezda precnikom krakova od 70 mm. U sredini zvezde je trolist dimenzija 36x36 mm, a precnik kruga u sredini sa krunom kralja Zvonimira 9 mm.

Red se nosi oko vrata na vrpci (lenti) sirine 40 mm, a zvezda pricvrscena na levoj strani grudi.

Odlikovanja pod a) i b) su iznad reda stepenovanja.


c)   Red I.stupnja bez zvezde, izradjen je kao pod b) a nosi se oko vrata na propisanoj vrpci (lenti).

d)   Red II. stupnja izradjen je kao pod b) a nosi se bez vrpce (lente) na levoj strani grudi.

e)   Red III. Stupnja. Dimenzije trolista su 42x42 mm, a precnik kruga u sredini sa krunom kralja Zvonimira 12 mm. Nosi se na trugaono slozenoj vrpci sirine 40 mm na levoj strani grudi.


Nosioci Velereda s Danicom i Reda 1. stupnja sa zvezdom imali su pravo na naslov "Vitez". Za zasluge u ratu dodijeljivali su se mačevi, a za zasluge "u neprijateljskoj vatri" hrastove grančice.

Orden je izrađen od pozlaćenog emajliranog tombaka u radionici: „ Brača Knaus Zagreb“. Odlikovanje je ustanovljeno  17. 5. 1941.g.

[attachment=3][attachment=4]

...

[attachment=1][attachment=4]

Kolajna krune kralja Zvonimira

Kolajna krune kralja Zvonimira ima u precniku 40 mm. Na prednjoj strani kolajne je lik kralja Zvonimira sa pogledom u desno, natpisom „Dmitar Zvonimir“ i godinom krunisanja „1076“. Na nalicju je u sredini hrvatski grb. Okolo grba je natpis „bog i Hrvati“, koji uokviruje stilizovan lovorov venac sa natpisom „Za zasluge“ i danom proglasenja NDH „10.IV.1941.“.

[attachment=1][attachment=2]

Kolajna se nosi na na trugaono slozenoj vrpci sirine 40 mm na levoj strani grudi.

Kolajna krune kralja Zvonimira imala je tri stepena: srebrni, bronzani i željezni.

Autor ovog odlikovanja je Ivo Kerdić.

Vojnički red željeznog trolista

o   Red željeznog trolista I. stupnja
o   Red željeznog trolista II. stupnja
o   Red željeznog trolista III. stupnja
o   Red željeznog trolista IV. stupnja

Vojnički red željeznog trolista (kraće Željezni trolist), poznat i pod nazivom Hrvatski križ, bio je najviše vojno odlikovanje NDH, a dodeljivao se "za ratna djela, ostvarena osobnom pobudom, zalaganjem i smišljenim vodstvom u podhvatima, koji su imali osobit uzpjeh protiv neprijatelja."

Red se dodeljivao casnicima,docasnicima i domobranima,odnosno ustasama HOS-a. Pripadnici saveznickih ili prijateljskih oruzanih snaga koji su se uspesno borili za ostvarenje nezavisnosti Hrvatske,ili koji su se kasnije borili rame o rame sa hrvatskim jedinicama mogli su biti odlikovani ovim redom.

Za izvanredne zasluge mogle su se svakom stupnju dodati hrastove grancice tamnozelene boje.

Red je imao četiri stupnja-stepena. Red se nosi na propisanoj "ratnoj" vrpci s bijelim rubovima.
Red 1 stupnja nosio se ispod vrata na propisanoj vrpci. Izrađen je od crno obojenog zeljeza i obrubljen uskim srebrnim rubom, 2. stupanj se nosio bez vrpce na levoj strani grudi, 3. stupanj na vrpci koja visi iz rupice na odeci, a 4. stupanj na trouglastoj vrpci na levoj strani grudi. Kutije za red zeljeznog trolista izrađivane su od kartona,crne boje i belim slovima utisnuto ime odlikovanja.

Red 1 i 2 stupnja dodjeljuju se za narocita vojnicka dela i njihovi nosioci su imali pravo na naziv "Vitez".

[attachment=1][attachment=2]

Vojnički red željeznog trolista nije se dodeljivao olako. Jedini nosilac 1. stupnja s hrastovim grančicama bio je poglavnik dr. Ante Pavelić, a red 1. stupnja dodeljen je samo dvojici hrvatskih visokih oficira, od kojih je jedan bivši austrijski pukovnik Slavko Kvaternik.

[attachment=3][attachment=4]

Kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost

o   Velika zlatna kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost
o   Velika srebrna kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost
o   Mala srebrna kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost
o   Brončana kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost

[attachment=5][attachment=1]                   
Kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost osnovana je kao "vidljiv znak odlikovanja za djela osobne hrabrosti u borbi". Poglavnik NDH odlikovao je ovom kolajnom oficire, podoficire i vojnike Hrvatskih oružanih snaga, koji su pokazali licnu hrabrost u borbi. Kolajnu su mogli dobiti i pripadnici stranih oružanih sila, koje su se borili zajedno s hrvatskim jedinicama. Kolajna za hrabrost ima četiri stupnja-stepena.

Zlatna kolajna za hrabrost nosila se na neobično složenoj vrpci koja je visila iz drugog zapučka odozgo. Nosilac Zlatne kolajne za hrabrost imao je pravo na naslov "Vitez". Zlatnu kolajnu poglavnika Ante Pavelića za hrabrost dobilo je tokom rata samo sedam osoba, od toga pet posmrtno. Dve zlatne kolajne podeljene su zastavama hrvatskih jedinica.

[attachment=2][attachment=3]
Velika srebrna kolajna za hrabrsot nosila se na trouglastoj vrpci na levoj strani grudi.
Hrvatski državljani - nosioci Zlatne i Velike srebrne kolajne za hrabrost dobivali su mesečni dodatak.

Postojale su još mala srebrna i bronzana kolajna poglavnika Ante Pavelića za hrabrost, koje su se masovno dodeljivale.

[attachment=4]

Red za zasluge

•   Velered sa zvijezdom
•   Red I. stupnja sa zvijezdom
•   Red I. stupnja
•   Red II. stupnja
•   Red III. stupnja

Red za zasluge osnovan je kao "vidljiv znak priznanja za zasluge stečene u miru i u ratu za hrvatski narod i Nezavisnu Državu Hrvatsku". Red je imao dva obilika: jedan, namenjen hršćanima, imao je oblik krsta kneza Višeslava i drugi, u obliku "bosanskog ljiljana", koji se dodeljivao muslimanima. Način nošenja vrpce bili su jednaki za hršćane i muslimane. Velered se nosio na lenti prebačenoj s desnog ramena na levi bok, gde je vrpca bila složena u masnu. Osmokraka srebrna zvezda nosila se na levoj strani grudi.

[attachment=1][attachment=2]

Red za zasluge 1. Stupnja (stepena) sa zvezdom nosio se na lentici ispod vrata, s manjom srebrnom zvezdom na grudima. Žene su nosile lenticu složene u masnu, koja se iglom pričvršćivala na odeću. Red 1. stupnja nosio se bez zvezde, na isti način kao i Red 1. stupnja sa zvezdom. Red za zasluge 2. stupnja nosio se bez vrpce, pričvršćen na levoj strani grudi. Red za zasluge 3. stupnja nosili su muškarci na trouglastoj vrpci, a žene na uskoj vrpci složenoj u masnu. Red za zasluge 3. stupnja za žene manji je od istog stupnja za muškarce.

[attachment=3]

...

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]


Nastavice se...

Ranjenička kolajna

•   Pozlaćena ranjenička kolajna
•   Željezna ranjenička kolajna

[attachment=1][attachment=4]

Ranjenička kolajna osnovana je "u počast onima, koji su kao branitelji domovine bili ranjeni ili ozlijeđeni prigodom borbe s neprijateljem". Pozlaćena ranjenička kolajna dodeljivala se licima koji su zadobili ozlede od 61% (i više) telesne nesposobnosti i poginulima, dok se Željezna ranjenička kolajna dodeljivala ozleđenima do 60% telesne nesposobnosti. Broj ranjanavanja označavao se s jednom, dve i tri plave pruge na vrpci, odnosno za više od tri ranjavanja s tri pruge i hrastovim grančicama.

[attachment=2][attachment=3]

Ratni spomenznak
           

[attachment=1][attachment=3]
Ratni spomenznak je odlikovanje (spomenica) Nezavisne Države Hrvatske. Pravo na ratni spomen znak imali su oni koji su proveli najmanje godinu dana u vojnoj službi u Hrvatskoj ili izvan nje. Dok su pravo na ratni spomen znak s državnim grbom imali oni koji su uz gore navedene uslove sudelovali u neposrednoj borbi s neprijateljem ili su proveli najmanje šest meseci u borbenim jedinicama ili su najmanje šest mjeseci "upravljali podhvatnim vodstvom borbenih jedinica”.

[attachment=2]
Spomenznak se nosio na odeci zatvorenog kroja u visini drugog dugmeta prema trećem, a na odeci otvorenog kroja u visini prvog dugmeta prema drugom.

[attachment=4]

Spomen-znak za uspostavu Nezavisne Države Hrvatske

•   Srebrni spomen-znak za uspostavu Nezavisne Države Hrvatske
•   Brončani spomen-znak za uspostavu Nezavisne Države Hrvatske
   
[attachment=1][attachment=2]
     

Spomen-znak na uspostavu Nezavisne Države Hrvatske je memorijalno odlikovanje (spomenica) Nezavisne Države Hrvatske. Osnovana je zakonskim aktom od 9. marta 1942.
Sastojala se od dva stupnja:
-Srebrna spomenica - dodeljivala se osobama koje su pristupile ustaškoj organizaciji pre 16. oktobra 1934.
-Brončana spomenica - dodeljivala se osobama koje su pristupile ustaškoj organizaciji posle 16. oktobra1934., ali prije 18. aprila 1941.g.

Spomen-znak 5. prosinca 1918.

[attachment=1]
Spomeznak 5. Prosinca (decembra) 1918. osnovan je u čast događaja koji se dogodio tog datuma, kada je u Zagrebu izbio veliki protest protiv stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Medalja je prvi put korištena 1891. od strane Hrvatskoga i Slavonskog poljoprivrednog društva na Zagrebačkoj izložbi na 50. godisnjicu postojanja tog društva. Ta izložba bila je od velikog ekonomskoga, kulturnoga i političkoga značenja za hrvatske zemlje u Austro-Ugarskoj Monarhiji.

Spomeznak  je okrugla bronzana medalja; naličje pokazje grb Trojedne Kraljevine. Medalja je okružena natpisom: "JUBILARNA GOSPODARSKO ŠUMARSKA IZLOŽBA U ZAGREBU 1891.". Na poleđni medalje je seljak s plugom, s kosom u rukama, kravom i ovcom na levoj strani, konjem iza i stablom u pozadini. Poleđina je okružena natpisom "USPOMENA NA 50. GODIŠNJICU HRV. SLAV. GOSPOD. DRUŽTVA 1891." Precnik medalje je 27 milimetara.

Značka Poglavnika Ante Pavelića

[attachment=1]

Pravo nosenja ovog znaka imale su sve osobe koje su prisupile ustaskoj organizaciji prije 18.aprila 1941.god.
Za one Ustase koji su u vremenu od 1929.god.do 10.4.1941.bili najmanje mesec dana u jednom od bivsih ustaskih logora u inostranstvu ,ili su barem 2.godine pripadali ustaskom pokretu u inostranstvu,ili su barem 2.puta iz Hrvatske dosli u inostranstvo radi stupanja u licnu vezu s Glavnim ustaskim stanom. Znak je namenjen za nosenje na desnoj strani grudi,i to ispred svih odlikovanja i znakova,koji se nose na toj strani. Pricvrscivao se pomocu vertikalne kopce,a izrađen je u kovnici "BRACA KNAUS-Zagreb".

Ustaska vojnica

[attachment=1]

Razdoblje svibanj 1941 do sredine 1942g.
U razdoblju od uspostave NDH pa do sredine 1942.koristene su iskljucivo taborske kape. Na celu kape nalazilo se slovo "U" unutar kojeg je smestena goruca bomba,a iznad njega se nalazilo metalno dugme sa incijalima "AP".

Letački znak NDH

 [attachment=1]
  
Letački znak NDH, veoma redak, dodeljen je 22.8.1942. prvi put, na sastanku ratnih vazduhoplovaca iz I.sv.rata isti kao verzija letačkog znaka sa U na crvenoj podlozi. Dodeljen je za posebne zasluge na polju vazduhoplovstva, i to 22 hrvatskih časnika, uglavnom visokih, 21 nemačkom i 2 mađarskh visokih vazduhoplovnih oficira.

One koje ova oblast vise interesuje, preporucujem ako su u mogucnosti doci do dela Borisa Pristera "Odlikovanja Nezavisne drzave Hrvatske" da daleko vise saznaju o ovom problematici. U svojoj obradi, i pored svih nastojanja, ja nisam uspeo.

[attachment=1]
Molio bih nekog od clanova Palube koji moze doci u njen posed, da predstavi njen sadrzaj.

je li dozvoljeno postavljanje knjiga?

Kolega Barkman, gde ti nadje da sam postavio knjigu?

Postavio sam fotografiju knjige u kojoj se nalazi daleko vise informacija i detalja vezano sa pomenutu temu! Preporucio sam literature onima koje ova oblast vise interesuje, jer ja do nje nisam mogao doci. Smatras li da sam time ucinio neki prekrsaj? Ja u tome ne vidim nikakav problem. Ako jesam, ja ti vise zameram sto me na to nisi upozorio.

Uostalom, ako je problem fotografija prikazane knjige, moderatori u svakom trenutku mogu izbrisati navedeni post... I ne samo post, mogu i celu temu. Ja oko toga necu praviti nikakav problem!

Da smo mi zivi, zdravi i veseli.

Pozdrav!!!!

Kojo pogresno si me shvatio :)

Nabavcio sam knjiguu pdf formatu na temu oznaka NDH. Ima na jednom mestu lepo skockano sve ali ja zbog porodičnioih obaveza nemam vremena da iščitam i ispišem sve kao što si ti učinio pa rekoh da pitam smem li daokačim knjigu zbog autorskih prava :)

Ovo je ta prva verzioja kovana u Rusiji.

Vezano za odlikovanja Brozove Jugoslavije, par fotki iz privatne kolekcije:
[attachment=1] [attachment=2][attachment=3]

Ruska varijanta ordena za hrabrost. Orden sam nazalost prodao.

Varijanta ruske medalje za hrabrost (ostala u kolekciji)

[attachment=4][attachment=5]
 

Fotka nastala koncem 1943. u Bosni. Na grudima se vidi orden bratstva i jedinstva (privatna kolekcija)

[attachment=1]

Mladi poručnik sa ruskom verzijom spomenice. Obe fotke iz privatne kolekcije
[attachment=2][attachment=3]