PALUBA

Operacija 5 topovnjača ili „Šerburška afera“ kako je Izrael ukrao Francuzima brodove ispod nosa


Operacija „Pet topovnjača“ (מבצע 5 ספינות תותחים, ili na engleskom “Operation 5 gunboats” ) naziv je za tajnu operaciju koju je izvela izraelska obaveštajna služba u Francuskoj kako bi otela pet topovnjača čiju izgradnju je ugovorila izraelska ratna mornarica, a koje zbog embarga nisu sve isporučene jevrejskoj državi.

Naime Izrael je sa Francuskom još pre izbijanja junskog rata 1967 ugovorio isporuku 12 topovnjača klase Saar I. Posao je ugovoren sa firmom „Chantiers de construtctions mechaniques de Normandie“ čiji je vlasnik bio Felix Amioto, a glavni ugovarač sa izraelske strane admiral Mordecai Limon, tada vojni ataše Izraela u Parizu. Radilo se o brzim brodovima dugačkim 45, a širokim 7 m, sa 4 dizel motora „majbah“ ukupne jačine 13.500 KS, i koji su mogli nositi 8 lansera za rakete brod-brod izraelske proizvodnje tipa „Gabriel“ smeštenih u dva lansera na pramcu i 6 na krmi. Ugovorena cena po komadu iznosila je 12 miliona dolara.
[attachment=1]


 
Brodovi su bili izgrađeni u francuskom brodogradilištu Amiotu blizu Šerbura. Prvi brod isporučen je Izraelu 1967. Do uvođenja francuskog embarga na snabdevanje naoružanjem Izraela 3.juna 1967, isporučeno je 7 topovnjača, dok je u rukama Francuza ostalo još 5 brodova, koji su bili završeni, ali ne i isporučeni. Izrael je, inače na ime avansa nabavke topovnjača uplatio za brodove blizu 20 miliona franaka.
Operacija izvlačenja 5 „zarobljenih“ topovnjača je bila veoma složena i trebalo je mnogo umešnosti, zananja, veštine, organizacije i koordiniranja velikog broja učesnika, kako bi se izvlačenja topovnjača izvelo. To se nije moglo izvesti bez obmanjivanja francuskih vlasti. Tajna služba, Mosad je odlučila da se Izrael ne sme odreći ovih brodova, jer su oni neophodni RM.
Izraelci su vešto iskoristili mnoge okolnosti koje su im išle na ruke, a pre svega pripremili su posade brodova koje su u Francusku doveli kao turiste. Faktički to su bili pripadnici Ratne mornarice Izraela angažovani u ovoj operaciji. Na svakom brodu bila je posada od 6 oficira i 35 podoficira i mornara. Umešni izraelski operativci odabrali su vreme početka operacije (noć uoči Božića), a stručnjaci RM napravili su rutu plovidbe tako da bi u početku zavarali francusko obezbeđenje luke.

 [attachment=2]

Operacija je startovala odmah posle uvođenja francuskih sankcija. Kako navodi izraelska literatura početkom 1968. godine kada je operacija počela u luci Šerbur nalazila su se 34 pripadnika RM Izraela, već u decembru 1969.godine pridodato im je još 74 pripadnika, a ostatak je prispeo iz zemlje u zadnji momenat. I ova grupa je maskirana, pod vidom turista. Većina je bila smeštena u hotelu „Atlantik“ na obali, a hranili su se u obližnjem restoranu „Tuorville“, tačno preko puta luke, kako bi mogli da posmatraju svoje brodove i imaju ih stalno na oku.
Tajna služba "MOSAD" bila je odlučna da Izrael ove brodove ne sme izgubiti, pa je scenario operacije morao biti sačinjen pedantno i sistematično, sa svim detaljima i svim mogućim alternativnim potezima koji su se mogli preduzeti saglasno situaciji i u pravo vreme.
Bitno je bilo izigrati embargo francuske vlade i njima ispred nosa uzeti sopstvene brodove. MOSAD nije ništa prepuštao slučaju pa je uspostavljena veza i sa pojedinim operativcima francuske kontraobaveštajne službe SDECE, koji su bili pro izraelski nastrojeni, iako je zvanični embargo zabranjivao saradnju dve obaveštajne službe. Osim toga, a kada je za to bilo potrebno u različitim fazama operacije, angažovane su i brojne društvene veze, uključujući tu i pojedine francuske funkcionere.

 [attachment=3]

MOSAD je zamislio da operacija startuje tako što je operativcima na terenu dat zadatak da krenu u potragu za funkcionerima, političarima i drugim uticajnim ljudima kako bi se što bolje izigrao embargo. Nakon uspostavljanja embarga, francuska vlada je naložila brodovlasniku da povrati primljeni avans poručiocu.
Posle konsultacija oko toka operacije, iskristalisala se ideja, da se neisporučeni brodovi prodaju fiktivno nekoj stranoj zainteresovanoj firmi uz tobožnju saglasnost poručioca što je odmah uneto u plan operacije.
Kao najpouzdanija, odabrana je kompanija „Akers“ iz Osla sa direktorom Ole Martin Sijemom, pouzdanim osloncem izraelske obaveštajne službe. Sa njim je ugovoren modalitet kako da se posao obavi. Firma “Akers” se javila kao posrednik u kupovini pet brodova za račun kompanije „Star Boat Oil Company“ u kojoj je MOSAD imao svoje ljude, a koji su pripremali originalnu dokumentaciju kako bi se potvrdila Akersonova namera.
Naredni potez sastojao se u pregovorima sa brodovlasnikom koji se radovao skorom odmrzavanju kapitala, ukolko bi posao bio ugovoren. Firma Akers je u pregovorima priložila pismo panamske kompanije koja je bila zainteresovana za kupovinu brodova, jer im trebaju baš takva brza plovila, kakva su građena za Izrael i Grčku te kako bi se isti, koristili za petrolejska istraživanja. Jedan od uzroka hitnosti realizacije ugovora, je bio taj, da su im brodovi potrebni jer bi se na njima trebala izvršiti značajna prepravka. Čak je, kao dokaz priložen i nacrt prepravke.
Sledeća stepenica bila je da se potpisani ugovor koji je zaključen 3. decembra 1969. mora dostaviti francuskoj vladi na odobrenje, a komisija Ministarstva dobrane mora doneti rešenje. I tu su izraelski operativci imali uspeha. Uspeli su da obezbede dve veze, dva francuska generala koji su ubrzali da se posao što pre reši. Jedan od generala Bernan Kazal, je čak na brzinu formirao komisiju u kojoj je imao dva svoja čoveka. Komisija po kratkom postupku donosi rešenje o prodaji brodova.
Finale Operacije topovnjače
Završni čin operacije startovao je odmah po dobijanju zelenog svetla francuskog Ministarstva odbrane. Poslednja grupa mornara je stigla iz Izraela veoma brzo, a u javnosti su predstavljeni kao turisti. Grupa je do polovine decembra bila kompletirana. Oni su legalno stavljeni kupcu na raspolaganje pod maskom da su iznajmljeni honorarno od strane kupca. Tako se sada oni sasvim legalno pripremaju za isplovljenje, kupuju se velike količine hrane i druge opreme u bescarninskim prodavnicama, potrebne za dugu plovidbu. Plate se redovno siplaćuju, kao i troškovi smeštaja posade po hotelima. Konačno, sve se završava 22.decembra 1969. godine kada Lučka kapetanija i carina izdaju dozvolu za isplovljenje iz luke prema Severnom moru, s tim da će konkretan datum i čas isplovljenja biti naknadno upisan, što je odgovaralo operativicma.
[attachment=4]
 
Nas poslednjem dogovoru operativne gupe, za čas isplovljenja navedena je noć 24/25. decembar tačno u 3 časa izjutra. Ovo je bila mudra odluka, jer su operativci znali, da će u noć uoči božića luka biti u veselom raspoloženju, a veliki broj mornara na pijanci. Posadi brodova je izdato naređenje da se nečujno okupljaju i bez ikakve buke krenu prema usidrenim brodovima. Zvaničnim vlastima prethodno je data informacija da će isplovljenje krenuti posle božićnih praznika kada se smire vremenske nepogode, a koje su zaista postojale. Niko nije ni verovao da će brodovi isploviti po olujnoj noći.
Poslednji potez bio je utvrđivanje rute plovidbe i trase kojom će se brodovi kretati od unutrašnjeg dela luke do spoljašnjeg dela. Brodovi su bili usidreni u unutrašnjoj luci iz koje su mogli isploviti dvema rutama.
Prva je bila normalni pravac ka spoljnjoj luci, između lučkih dokova, zatim pored lanca obalskih utvrda, a odatle pravo u kanal La Manš. Tom rutom obično plove svi brodovi pri isplovljenju. Međutim ta ruta je izložena stalnom osmatranju osmatračnica obalske artiljerije koja je tu bila locirana.

 [attachment=5]

Druga ruta je bila teža i neuobičajena. Ona je vodila iz unutrašnje luke pored tvrđave i ostrvskih stena sa desne strane. Taj prolaz je bio mnogo uži i označen kao opasan jer dubina na dva mesta je bila minimalna za normalnu plovidbu, označen kao zabranjena ruta sa preporukom da je navigatori moraju izbegavati.
Stoga je iz Izraela odlučeno da ranije u Francusku doputuje stručnjak, inače, zamenik načelnika štaba Izraelske ratne mornarice, kontradmiral Beni Talem. Za njega je pripremljen fiktivni ugovor, da vodi suprugu na pregled u Lion. On bi u pauzi pregleda, kao našao malo slobodnog vremena da kao skokne u Šerbrur. Njegov zadatak je bio, da kao odličan poznavalac luke pomogne u određivanju rute plovidbe prilikom isplovljenja.
Odluku o korišćenju težeg puta doneo je vojni ataše Izraela u francuskoj, admiral Limon koji se u noći isplovljenja takođe pojavio u Šerbruru. Njegovoj odluci su se suprotstavili neki oficiri koji su tu rutu smatrali rizčnijom i opasnijom. Admiral je ostao uporan, a kao razlog zašto ostaje pri toj odluci, je naveo veći stepen tajnosti isplovljenja kako niko ne bi pomislio da će brodovi krenuti tuda. Značajno je, da se admiral pribojavao, da bi neko mogao opšti pravac prema severnom moru, da kontroliše posebno, u slučaju da neko dostavi vladi u Parizu zabranu isplovljavanja iz luke. Takođe, imao je na umu, da je čitava operacija zasnovana na obmani i prevari. Posle isplovljenja admiral Limon se normalno vratio u Pariz.
Planeri operacije su predvideli, da im je od momenta isplovljenja potrebno dva dana da pređu 3.000 nautičkih milja do luke u Haifi i da tek po pristizanju obelodane uspeh.

[attachment=6]

„Imali smo dozvolu da napustimo luku u Šerburu i mi smo je napustili tri sata ujutro i niko nas u tome nije sprečio“, rekao je komandant eskadre, kapetan fregate Ezra. On je dodao da su se brodovi tokom putovanja do Haife gorivom snabdevali na otvorenom moru, po unapred predviđenom dogovoru i mestima gde su brodovi trgovačke mornarice čekali i dopunjavali ih gorivom. Posebna priča je, kako su prošli Giblartaski prolaz.
Za to vreme u Šerbru, prvog dana Božića kada je otkriveno da su brodovi nestali, nastao je prava uzbuna i međusobne optužbe, a sve je eksplodiralo kada se saznalo za prevaru i da su brodovi završili u Izraelu.
Zvanična Francuska se osetila prevarenom, a predsednik Pompidu, koji je zamenio De Gola na čelu Francuske, naredio je istragu i smenjivanje svih upletenih u ovu operaciju. Iz Francuske je proteran i admiral Limon.
U arapskom svetu, vest o „krađi pet topovnjača“ je odjeknula kao bomba, a saudijski kralj Fejsal je, među svima, bio najoštriji, optužujući Francusku, da je sve znala, za kompletnu operaciju pa da ju je čak i pomogla. Optužbe su išle do toga, da se govorilo i o izneverenoj ljubavi prema arapskoj naciji, zatim da je Francuska napravila konkretne tajne dgovore prema Izraelu, i da će se zbog toga suočiti sa gnevom. Naravno od toga nije bilo ništa, a pristigle topovnjače posle opremanja uzele su aktivnu ulogu u Četvrtom arapskom-izraelskom ratu protiv RM Egipta i Sirije.

 [attachment=7]

Napomena:

Možda ova priča pokazuje i koliko je potapanje razarača INS Eilat ( 21.oktobra 1967., “Battle of Baltim”) od strane egipatskog raketnog čamca Komar-clas sa raketama Styx (SS-N-2), uticalo na preorijentaciju mornarice Izraela da sa razarača pređe na raketne čamce (topovnjače).
Vezano za naoružavanje Izraela francuskim oružjem i tehnologijom, postoje još dva događaja, koja su imala pažnju svetske javnosti.
Prvi je uspeh Izraela sa pribavljanjem tehničke dokumentacije lovca Mirage IIIC, od kojeg je kasnije nastao Dagger, Nesher i na kraju Kfire.
Drugi je neuspeh, sa nabavkom lovca-bombardera (jurišnika) Mirage 5. No o tome u sedećim prilozima.


AUTORI: Andrej Mlakar i Generalštabni pukovnik Ljubomir Savić

Interesantna priča, priznajem da prvi put čujem za ovo.
Isto tako, ovako na prvu, djeluje mi kao namještaljka da se Izraelu isporuče završeni i plaćeni brodovi.
Ali ko zna. Sve je moguće.

poz.

Ovom plovidbom od Šerbura do Izraela su francuski Combattante II brodovi pokazali odlična maritimna svojstva i veliki doplov. Ispravka, iako su građeni u Šerburu, projekat je lurssenov.

Sjajno! Evo dve fotke tih brodova.

[attachment=1]

[attachment=2]

Prvi put čujem za ovu priču!

Svaka čast MOSAD-u, ali ispada da su svi slepi i glupi, samo oni mudri, lukavi i vešti.
Verujem da operacija ne bi uspela bez gomile para, kojima su potplaćeni svi nadležni u Francuskoj, koji su mogli uticati (i pozitivno i negativno) na ovako smeo poduhvat.

Dva su prodata Čileu 1988., a poslednji iz sastava izraelske mornarice povučeni su 1994.

[attachment=1]

Љуба

Druga i treća modernizacija osnovne klase SAAR
[attachment=1]

Љуба

Zamislite kolki bi belaj bio da su Rusi tako apili Mistrale :D

Nije to niti prvi, niti zadnji put da je nesto tako "nabavljeno" od Francuske, na slicni nacin je nabavljena dokumentacija za Mirage III (cela dva slepera sa dokumentima), samo sto je taj put prebacivanje vrseno preko Svajcarske, a suska se nesto da su tako nabavljeni i neki planovi i materijali za izraelski nuklearni program.

Ili je franciska bezbednosna struktura veeeeooomaaaa suplja (u sto mnogo sumljam), ili je sve ovo uradjeno uz znanje i suglasnost francuske vlade i njenih bezbednosnih struktura.

Vrlo zanimljivo!

-----

cit.:
"Planeri operacije su predvideli, da im je od momenta isplovljenja potrebno dva dana da pređu 3.000 nautičkih milja do luke u Haifi i da tek po pristizanju obelodane uspeh."

Vjerojatno greska - znacilo bi da je prosjecna brzina preko 60 milja na sat.

Vidite kako je to @Jadran izveo na način da to nikoga  ne omalovaži a ipak je ukazao na grešku.Bilo bi dobro da i drugi moderatori se ponešta "ugledaju".
Da se vidi da i ja pratim interesantan topik,u tekstu je navedeno da je prolaz kroz Gibraltar "posebna" priča,da će biti kasnije navedena.Pa evo podsjećam na to.

Poz.

The Israeli boats sailed a total of 3,145 nmi (5,825 km; 3,619 mi), beginning in the English Channel, and arriving at the Kishon Shipyard port[11] in Haifa bay on 31 December.

Sto daje vrlo dobru prosjecnu brzinu od 20 cvorova, racunajuci lose vrijeme i vrijeme za tankiranje.

I da dodam,pogrešno je navedeno u "naznačenoj" rječenici,da je put trebao biti dva dana umjesto 5-6 dana.

Poz.

Prvo:
Zadovoljstvo mi je da primetim da se ove teme prate sa zanimanjem.
Poštujem iskusne analitičare;

Drugo:
Evo nekih pojašnjenja: isplovili su 24/25.decembra iz Šerbura i uplovili u Haifu 31.decembra. Što čini vreme trajanja puta od 7 dana. Biće da je pogrešno prevedeno, a ja se baš nisam potrudio da to proverim i napisano je kako je napisano. Oprostite na omašci;
Epizoda sa prolaskom kroz Giblartar, kao i ne izvršenje naređenja francuskih genela o opotapanju brodova, su priča za sebe.
Tu odakle je "Jadran 2" uzeo podatak o maršruti, opsani su ti događaji, ali u sledećoj objavi, spomenućemo i te detalje.
Trpe nije pročitao "Napomenu"  :D, sledi tema o "Miražima".

Još jednom, zahvaljujem na praćenju ovih tema, i uvažite naše izvinjenje.


Љуба

Ljubo :super

Ima i knjiga na tu temu: The Boats of Cherbourg: The Navy That Stole Its Own Boats and Revolutionized Naval Warfare  autora Abraham Rabinovich.

https://www.amazon.com/Boats-Cherbourg-Stole-Revolutionized-Warfare-ebook/dp/B00CJC77SA

Мi koji smo malo stariji,rado se sjećamo epizode da 5 ratnih brodova isplovi iz RATNE luke pod kontrolom NATO-a,prođe dobar dio Atlansog oceana pa preko Gibraltara,celog Sredozemnog mora do Haife,dakle plovni put pod kontrolom kako lokalnih RM,a još više VI flote SAD i brojnih struktura NATO.
Ovo govorim jer su svi ''glumili'' iznenađenje,da nekažem ''ludilo''kad su se brodovi našli u Haifi.A ono ''rado'' jer se pokazalo da se sve može kad se hoće i kad su u pitanju nacionalni interesi a sa druge strane novac i uticaj.Ovo govorim jer sigurno je da je bila obavještena CiA a i ''neki'' prijatelji na visokim položajima u NATO.
Što se Francuske tiče,kod njih ovakvih afera ima ih pun kofer jer znaju da novac i moral nisu uvjek na istoj strani :udri

Sjajna je priča i sa uživanjem sam je pročitao.
Ipak mi djeluje nerealno da sve nije urađeno po prethodnom dogovoru sa Francuskom i uz znanje ostalih važnijih država Zapada (prvenstveno mislim na SAD).
 

Da opišemo to putovanje, jer smatramo da ima i interesovanja kao i opravdanog razloga da se dopuni članak.

[attachment=1]

Dakle, brodovi su pobegli na Badnje veče 24/25.decembar 1967.godine. Uoči bekstva, legalna ekipa nastavila je da održava čamce, dok se deo posade, koji je došao da ih ojača, sakrio u potpalublju. Izraelci su se ozbiljno pribojavali, da bi brodovi mogli potonuti dok plove kroz Biskajski zaliv u teškim zimskim uslovima. Grupa je imala čak svog meteorologa osposobljenog za praćenje svih britanskih, francuskih i španskih institucija koje se bave vremenskom prognozom. Uprkos predviđanju obilne kiše sa jugozapada, posadama je naređeno da isplove u 20:30 časova. Od 19:30 sve ekipe su bile na brodu. Tada se vreme znatno pogoršalo, snaga oluje je dostigla cifru 9 (Beaufort force 9) u noći bekstva. Pa kako se vreme pogoršalo, to je odlazak promeren za 22:30. Međutim, isplovljenje je ponovo odloženo zbog stalne složene meteo situacije. Kapetan Hadar Kimhi je tada dobio hitne kodirane poruke iz Izraela, sa naređenjem da isplovi uprkos aktuelnoj vremenskoj situaciji, ali je on ipak odlučio da još sačeka. U ponoć je meteorolog pokupio sa BBC poslednji izveštaj, koji ukazuje da će oluja prestati za dva sata. U 2:30 časova, brodovi su napustili Šerbur i krenuli polako na otvoreno more.

Francuzi nisu u početku bili svesni, da su izraelski brodovi napustili luku, a njihovo odsustvo je primetio reporter koji je posetio luku oko 2 sata po ponoći i video da su svi brodovi nestali. On je prijavio ovo novo stanje svom uredništvu BBC i to skoro 12 sata nakon bekstva, pa su francuske vlasti saznali za nestanak čamaca iz emisije “ BBC”. Prazne vezove i odsustvo brodova bez bilo kakve najave, predstavljalo je “raskid embarga” što je odmah izazvalo spekulacije da je Izrael uzeo svoje čamce. Timovi televizijskih novosti, su poleteli prema pučini Severnog mora ne bi li ustanovili, da li brodovi idu prema Norveškoj, gde su navodno prodati, dok su ostale novinarske ekipe krenule prema lukama u Portugalu i Mediteranu. Brodovi prošli Biskajski zaliv (Bay of Biscay) i krenuli na jug radi prelaska u Mediteran. Pre prolaska Gibraltara su imali susret za sa izraelskim brodom za logističku podršku “MV Lea”. Tokom susreta, jedan od izraelskih članova posade je greškom priključio crevo za pretakanje vode u rezervoare za gorivo na čamcu “INS Hetz” (Arrow). Nije bilo u početku poznato da li je voda morska (jer bi ona mogla da ošteti motore). Komandant Rinat je naredio posadi da “probaju” tu vodu, i izveste da li je slana ili ne. Nakon što je utvrđeno da nije morska vodu, tenkovi su ispražnjeni i napunjeni gorivom.


 
Kako su brodovi prošli Gibraltar

Po ulasku u Mediteran, britanska stanica za praćenje (kao naš OSOJ) je primila signal o neidentifikovanim plovilima, i odmah je zahtevala da se čamci identifikuju. Brodovi su poslali signalni odgovor, a patrolni helikopter je počeo da kruži iznad njih kako bi otkrio zastave ili matične brojeva. Britansko osoblje, je već iz medija saznalo o nestanku izraelskih brodova iz Šerbura, pa je tačno pretpostavilo nacionalnost brodova i njihovu pravu destinaciju, a zatim su im uputili signal "Bon Voyage". (kako je ovo pozajmljeni francuski izraz za englesko “have a nice trip" ili "safe journey”) Izraelci su to shvatili kao “Srećan put”, i nastavili plovidbu. Brodove je konačno primetila i jedna televizijska ekipa na patroli u Mediteranu, i konstatovala da brodovi ubrzavaju i prilaze severnoj obali Afrike.
[attachment=2]

Blizu Krita, pojavili su se, avioni Izraelskog vazduhoplovstva (Zroa HaAvir VeHahalal) F-4 Phantom II, i organizovali njihovu pratnju do uplovljenja u luku Haifa. Lovci su leteli u niskom letu oko brodova i smenjivali se u patroliranju. Iz Izraela je u Mediteran bio upućen i putnički brod “Dan off Malta.”, kao još jedan od brodova raspoređenih da podrže ovu plovidbu.


Situacija u Francuskoj

Francuski ministar odbrane Mišel Debre odmah je naredio vazdušni napad, za zadatkom potapanja brodova. Međutim, Načelnici štabova, vidova, odbili su da se povinuju naredbi i najavili ostavke ukoliko se ne povuče izdato naređenje. Naređenje je opozvano od premijera Jackues Chaban-Delmas. Tako je sprečena dalja eskalacija, iako je francuska vlada besnela, mada su bili svesni, da se malo šta može uraditi, jer su brodovi već bili na pučini, kada je otkrivena ova varka. Francuski ministar spoljnih poslova Moris Šuman upozorio je vrh države, da ako se brodovi pojave u Izraelu, "posledice će biti veoma teške" ("the consequences will be very grave indeed").

Izraelski brodovi preplovili su ukupno 3.145 nmi (5.825 km; 3.619 mi), sa početkom u Lamanšu do dolaska u Kišon (Kishon Shipyard port) u Haifi. Dolaskom brodova postignuto je javno oduševljenje cele nacije, kao još jedna pobeda.

AUTORI: Andrej Mlakar i Generalštabni pukovnik Ljubomir Savić

U celoj ovoj priči jedino ima dosta nejasnoća. Napr. kako je veliki broj ljudi, stranaca - posade brodova mogli da se uvuku u ratnu luku i ukrcaju na brodove?

Samo putovanje u principu nije problem: čim brodovi napuste teritorijalne vode, više im niko ništa ne može, ali ukrcaj posada i napuštanje luke i teritorijalnih voda Francuske, bez obzira na praznike, zaista je nejasno!
Maskiranje da navodno plove u Norvešku, nije dovoljno u dobro čuvanoj luci!

No, verujem da su izraelci, osim dobro osmišljene i dobro pripremljene akcije - imali jako puno sreće.

Šta bi se desilo, da su Francuzi primetili beg, uzbunili svoju flotu, krenuli u poteru i pripucali na brodove, koji su najverovatnije mili bez municije?

Dobro primjecuje Lovac.

U cijelom kolopletu trazenja Izraela da se isporuce brodovi, plati kompenzacija za neisporuku, pojavljuje se u "pravi trenutak" Norvezanin i poznati brodovlasnik Ole Martin Siem
[attachment=1]
koji nudi Francuzima otkup brodova u visini koja prelazi izraelsko trazenje kompenzacije za 5%. Brodovi mu trebaju za odrzavanje naftnih busotina na offshornim busotinama na Aljasci.
Francuzi pristaju i dolaze sluzbeno "mornari" koji ispituju i turiraju motore.
Dolaze i izraelski turisti.

Ostalo je poznato.

Izraelci su imali dobre operativce, majstorske "turiste" i mnogo, mnogo sreće.

Kako reče "Jadran2": dobro si ti ovo primetio, da ne kažem "ulovio".

Љуба

Bogme, da sam pazljivo citao Ljubin tekst oko angaziranja gosp. Siema, ne bih ovako napisao.

Ljubo, samo naprijed u iznalazenju ovakvih tema i njihovoj obradi koja se cita u jednom dahu.

Ni ja ni Lovac nismo imali nista lose na umu.

lp