Print Page - Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије

1. Милорад Петровић

[attachment=1]
Милорад В. Петровић - Лорд, арм. ђенерал, последњи ђенерал Југословенске краљевске војске.
(Сумраковац код Зајечара, срез бољевачки, 18. април 1882. - Београд, 12. јун 1981.)
Питомац 32. 'челичне' класе Ниже и 17. кл. Више школе ВА.
Завршио ђенералштабну припрему 1912. године.

Унапређен у чин: 2. авг. 1901. потпоручник, 29. јун 1905. поручник, 1. јануар 1910. капетан II класе, 1912. капетан I класе, 1913. мајор, 1915. потпуковник, 1920. пуковник, 28. јун 1928. бригадни ђенерал, 17. децембар 1932. дивизијски ђенерал, 1. децембар 1938. армијски ђенерал.

Одликовања. Орден Карађорђеве звезде IV степена, Орден белог орла са мачевима IV и V реда, Орден Југословенске круне II и III степена, Орден белог орла са мачевима IV степена, Орден Светог Саве II, III и IV степена, Златна медаља за храброст и бројне медаље и споменице. Седам страних одликовања.

На дужностима.
- 18. август 1901. (по потреби службе) водник XV пешадијског пука 'Стевана Синђелића', у Зајечару.
- 4. октобар 1908. (по потреби службе) командир 2. чете 3. батаљона у IV пешадијског пука 'Стевана Немање', у Ужицу.
- 5. март 1909. (по молби) командир 3. чете 1. батаљона VIII пешадијског пука 'Књаза Александра', у Пожаревцу.
- 22. октобра 1910. командир 4. чете 3. батаљона XVIII пеш. пука 'Краљевића Ђорђа', у Београду.
- За време балканских ратова био је у служби у Врховној команди као официр за ђенералштабне послове. На том положају остао до краја рата. 1913 г. био је командант Скопске железничке станице. Год. 1914. за време бомбардовања Београда постављен је за команданта београдске железничке станице, а потом је премештен у Оперативно одељење Врховне команде. Доцније је на служби у штабу Прве армије, а 1915. је постављен за помоћника начелника штаба Тимочке дивизије другог позива. Од децембра 1915. године до фебруара 1916. године био је командант српских трупа у Валони, а потом помоћник начелника штаба Тимочке дивизије. Године 1917, постављен за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата био је начелник Штаба Дринске дивизије. Године 1917, постављен је за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата за начелника Штаба Дринске дивизије. Након завршетка рата учествовао је у борбама за ослобађање Корушке 1919. године.
- 4. мај 1920. начелник ђенералштаба Савске дивизијске области у Загребу.
- 6. новембар 1920. начелник штаба Треће Армијске Области у Скопљу.
- 24. новембар 1921. шеф Оперативног отсека Оперативног одељења Главног генералштаба. (Током овог службовања истовремено је предавао Тактику на Вишој школи Војне Академије од 23. јануара 1922. до 20. октобра 1923. године. )
- 17. септембар 1923. командант IX пешадијскoг пука у Пожаревцу.
- 3. март 1924. начелник Ђенералштабног Одељења Министарства Војске и Морнарице (и уредник Службеног војног листа).
- 16. септембар 1930. командант Тимочке дивизијске области у Зајечару.
- 20. април 1932. помоћник Министра Војске и Морнарице у Б.
- 4. децембар 1937. командант Прве армијске области у Новом Саду.
- 12. септембра 1940. командант града Београда.

(Почетком Априлског рата постављен за команданта Прве групе армија и на том положају је заробљен од усташа 10. априла 1941. године. Заједно са 21 генералом одведен у заробљеништво, у Немачки логор Офлаг VI Б. 28. септембра исте године пребачен у Нирнберг да би 1942. године био пребачен у Оснабрик. 22. јуна 1945. године, одазвао се позиву Југословенске војне мисије и затражио је репатријацију у Југославију. Априла 1946. године дао је изјаву о учешћу у Априлском рату, па је након тога добио генералску пензију.)

Породичне прилике. Отац Ватко, мајка Јовица; од 1922. ожењен Јованком, ћерком поч. Симе Стојанчевића, бившег касационог судије из Панчева; деца: Милица, Мирјана и Бранислав.

Извор:
Време, 4. децембар 1937.
Службени војни лист, 1901 – 1940.

2. Александар Стојановић

[attachment=1]
Биографија арм. генерала г. Александра Стојановића (1885 - 1944.)

Генерал Стојановић рођен је 1885. године у Београду и после свршених 6 разреда гимназије у Београду и Крагујевцу ступио је 1901. године у 34 класу Ниже школе Војне академије коју је после четворогодишњег течаја завршио 1905. године, када је био унапређен у чин артиљеријског потпоручника.
Свршивши прву годину Више школе Војне академије, изабран је за државног питомца и упућен на више војне студије у Париз у Вишу ратну школу L'École supérieure de guerre. Kao први наш официр на овој највишој француској школи, поручник Стојановић завршио је студије пред први Балкански рат. Командант био му је Фердинанд Фош (француски генерал и маршал из Првог светског рата), а професори г. Филип Петен, Дебне и други.
У Балканским ратовима учествовао је као официр за генералштабне послове у штабу I армије под командом престолонаследника Александра, и извршио укрцавање у Солунском пристаништу свих наших трупа упућених морем за Скадарску експедицију, а потом искрцао ове трупе и друге које су избиле преко Албаније на Јадранско море, па се после обустављања опсаде Скадра враћале преко Солуна у земљу.
У Светском рату капетан Стојановић командује батеријом у Дунавским артиљеријском пуку, и пошто је био теже рањен, служио је најпре као помоћник начелника штаба Дунавске дивизије првог позива, а потом је од стране Врховне команде одређен да приликом повлачења кроз Албанију однесе план одступања главнокомандујућем француских трупа у Солуну, генералу Морису Сарају.
При пробоју Солунског фронта био је начелник штаба Охридског одреда на левом крилу савезничког распореда, где је одред извршио пробој фронта на западној обали Охридског језера, а потом је одред дејствовао низ Дрим преко Дебра, да најзад кроз средњу Албанију освоји Тирану.
После рата служио је у Осијеку, као начелник штаба дивизије, а по свршеној припреми у Главном генералштабу и преводу у генералштабну струку 1921. године, одређен је за начелника штаба у Љубљану, а доцније у Приштину. Одатле је био упућен да командује 21. 'Чехословачким' пуком у Скопљу. Потом је био помоћник начелника штаба III армије на служби у оперативном одељењу Главног генералштаба, а 1927. године постављен је за војног изасланика у Румунији, а потом у Пољској.
Произведен је у чин бригадног генерала 1929. године, када је дошао на дужност начелника штаба I aрмијске области, одакле је после једногодишњег командовања дивизијом у Крагујевцу, одређен за инспектора земаљске одбране, а потом за првог помоћника министра војске и морнарице, на коме је положају остао три године, све до наименовања ка команданта Коњице 11. децембра 1940.

У Недићевој влади био је најпре начелник Одељења за ратне заробљенике, а касније начелник Врховног војног одељења које је водило рачуна о организацији, распореду и употреби оружаних одреда Српске владе генерала Недића.
Стрељан је (заједно са ћерком) од стране комуниста новембра 1944. године, један од 105, чија су имена објављена у Политици oд 27. новембра.

Генерал Стојановић био је носилац ордена Карађорђеве звезде са мачевима, и разних др. наших и страних ратних и мирнодопских одликовања. Писао је историјске чланке у 'Ратнику' и израдио студију о Кумановској битци на словеначком језику (дијалекту). Последњих година пред Други светски рат предавао је код генералштабних приправника предмет 'Спрема државе за рат'.

Напомена: Део биографије генерала А. Стојановића објављен је у листу Време од 1. јануара 1941. г.

3. Љубомир Дабић

[attachment=1]
Љубомир А. Дабић, судски дивизијски ђенерал (1874 - 1930).

Генерал Љубомир А. Дабић рођен је 1874. г. у селу Кули, среза пожаревачког, од оца Александра Дабића, земљорадника. У месту рођења свршио је основну школу, у Пожаревцу гимназију са матуром, а у Београду правни факултет Велике школе. После је отишао у Париз, и ту свршио лисанса права.
Кад се 1898. године вратио из Париза у земљу одмах је ступио у војску као судски поручник. Три године раније, за време школовања у Великој школи, одслужио је рок у Другом коњичком пуку 'Цара Душана' у Београду, и положио испит за рез. коњичког потпоручника.
Генерал Дабић био је на свим положајима које може заузимати судски официр. У Балканском рату као судски потпуковник био је референт судства у штабу III армије. На овај исти положај дошао је и у почетку Светског рата; потом је био заменик а и стални судија Великог војног суда и војни државни тужилац Војног суда за официре у Београду. После рата био је неколико месеци на служби код нашег војног делегата у Софији.
Поред свог редовног положаја ген. Дабић био је и професор Више школе Војне академије где је предавао Дисциплинске уредбе и Међународно ратно право, као и професор за војно судство у Нижој школи Војне академије. Више од десет година био је члан сталног правног одбора при Министарству финансија, затим потпредседник испитне комисије за чин судског мајора, а потом и председник испитне комисије за чин административног мајора судске струке. Пензионисан је по својој молби и преведен у резерву 11. априла 1930. године.
Генерал Дабић био је познат као војно-правни писац и осим Објашњења Војног казненог закона штампаног 1922. године, он је објавио читав низ чланака у Архиву за правне науке, Браничу, Гласу права, Ратнику и другим часописима. Сем тога, бавио се књижевношћу и преводилаштвом (превео је Ростановог Сирана од Бержерака).
За своје заслуге у војсци за време ратова и за време мира био је одликован орденом Св. Саве другог, трећег, четвртог и петог реда, Карађорђевом звездом петог реда, медаљом за војничке врлине и златном медаљом за ревносну службу, као и француским ратним крстом.
Ген. Дабић умро је после тешког боловања 6. маја 1930. год. у санаторијуму 'Врачар' у Београду. За собом је оставио супругу Милеву, ћерку пок. Василија Милића, војног проте из Београда, ћерку ученицу гимназије, и три сина од којих је један г. Александар студент медицине у Монпељеу, други г. Страшимир, чиновник Официрске задруге у Котору а најмлађи г. Славољуб, капетан судске струке са службом у Београду.

(У пролеће 1917. године у Солуну је одржан познати судски процес против групе најистакнутијих вођа Црне руке. Јавни тужилац у процесу био је потпуковник Љубомир Дабић. На губилишту, Дабић је прочитао пресуду Апису, Вуловићу и Малобабићу. У својим написима у Београдском дневнику (број 78 из 1919. године) Крста Цицварић наводи да је Дабиће после извршене казне над припадноцима Црне руке изјавио, 'да су га црнорукци више од 10 година гонили, да се заклео да ће им се осветити и крви напити, да је најзад дочекао да им се крви напије и да само жали што није дочекао да и остали из Црне руке дођу на колац...'
На месту извршења смртне казне, Апис је рекао Дабићу: 'Видиш ли, Љубо, шта ја доживех, а веруј ми да сам невин.' Кад му је Дабић на то одговорио да му може бити утеха да је по закону крив и да је његова смрт потребна отаџбини, Апис је казао: 'Молим те, реци мојим пријатељима, да не жалим што ћу пасти од српске пушке, јер је то за добро Велике Србије...')

4. Игњат Кирхнер

[attachment=1]
Игњат Н. Кирхнер, инжињерско-технички бригадни ђенерал.

По наређењу Врховне команде Српске војске од 4. августа 1914. године, комитске чете Србије формиране су у два одреда: Банатски, којим је командовао војвода Танасије Донић, који је имао да брани десну обалу Дунава, и Сремски, којим је командовао Игњат Кирхнер, који је упућен на Аду Циганлију. У биткама које су наступиле, име команданта Сремског добровољачког одреда, Игњата Кирхнера, остало је записано у историји Београда, као име команданта велике личне храбрости и неустрашивости. Његов Одред починио је чуда од јунаштва, борећи се са много надмоћнијим непријатељем, а сам командант два пута је рањен.
Ко је био Игњат Кирхнер, који у то доба 1914. године, није знао ни да говори (добро) српски?
Родио се у Малом Бечкереку, селу близу Темишвара, у Румунији, 30. маја 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха Немца који га је усвојио. Завршио је Војну академију у Бечу и као поручник (Leutnant) аустро-угарске војске седам година службовао у Винковцима.
У лето 1914. год. напустио је аустроугарску војску и прешао у Краљевину Србију. Причало се да је препливао Саву и донео вест о томе да се аустро-угарска влада спрема да објави рат Србији без обзира на одговор на јулски ултиматум. По другој причи, пребегао је срећно из војске царско-краљевске, пошто је претходно убио надређеног официра, који је увредљиво говорио о Србима.
У почетку Великог рата Кирхнер је ратовао као редов-четник. Био је крупан као џин и увек је са одврнутим бомбама јуришао десетину метара испред свих четника. Униформа српског војника стајала му је очајно – баш као правоме Шваби. Шајкача натучена на главу, без дотеривања својственог нашим војницима - кицошима, корпоран и чакшире изгужвани још у магацину. Српски је знао врло мало, а све што је говорио, изговарао је погрешно. Са својих петнаестак четника, којико је његова чета бројала у то доба, крстарио је стално по непријатељском терену. У акцији заузимања аустријске карауле, на левој обали Саве, рањен у десну ногу.
30. јула 1915. указом престолонаследника Александра (у име краља Петра I) примљен у Нашу војску са чином рез. пешадијског поручника.
У току одбране Београда, у јесен 1915. био је поново рањен. Сремски добровољачки одред, којим је командовао, без мало је цео изгинуо. Били су то дечаци и момчићи разних годишта, из Срема и Баната, али и из Београда и унутрашњости, који су дошли у Београд желећи да се прикључе српској војсци. Kако су били премлади прикључили су се добровољцима. Кирхнер је све те дечаке из милоште звао 'једно мангупарија', безмерно их је волео и њима се поносио. Главне Кирхнерове врлине биле су храброст и доброта. Оне су га довеле до чина официра и команданта одреда. Строг али правичан, стекао је оданост и љубав 'моје луди'.
Кирхнер је лечен Нишкој окружној болници (соба број 5.), а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. За све то време о њему се са пуно пожртвовања бринула добровољна болничарка Босиљка Чајкановић.
Са Крфа, Кирхнер је упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања остао инвалид. У Француској је завршио Електротехнички факултет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао дужности у инжињерско-техничком одељењу Министарства Војске и Морнарице. У активну службу, са чином капетана I класе, преведен је 22. августа 1922. Напредовао је до чина бригадног ђенерала (1. април 1939.). Неко време био је председник Удружења београдских браниоца 1914-1915. На свој захтев, пензионисан је 28. септембра 1940. год. Год. 1941. одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади генерала Милана Недића. Нажалост, погинуо је на Крвави Васкрс 17. априла 1944. од Британо-америчког бомбардовања.
Породичне прилике: Оженио се својом болничарком из ратних дана Босом Чајкановић (фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Имали су троје деце.

5. Радисав Станојловић

[attachment=1]
Радисав Ј. Станојловић, арм. генерал.

Рођен је 14. фебруара 1873. године у селу Вукосавцима, у срезу јасеничком, округу крагујевачком. Основну школу завршио је у родном месту а шест раз. Гимназије у Крагујевцу. По тадашњим прописима у Србији, после шестог разреда гимназије могло се ступити у Војну академију, што је Радисав и учинио 16. септембра 1892. године (25.класа). Године 1895. 2. августа, постао је инжењерски потпоручник, пошто је академију свршио са одличним успехом. Од педесет другог био је четврти у рангу.

Год. 1898. поручник; 2. авг. 1901. капетан II класе; 29. јуна 1904. капетан I класе; 27. август 1908. мајор; ? потпуковник; 1. октобар 1915. пуковник; ? бригадни генерал; 21. октобар 1923 дивиз. генерал; 17. децембар 1930. армијски генерал.

Год. 1900. Станојловић је завршио, исто тако са одличним успехом, и Вишу школу ВА, а 1905. завршио је и припрему за генералштабну струку. После те припреме одређиван је за разне генералштабне послове у штабу дивизије, Министарству војном и Главном генералштабу. Пред рат постао је командант инжењерског батаљона, а у рату био је командант дивизијске инжењерије, затим на служби у арм. штабу, и најзад командант армијске инжењерије и начелник саобраћаја прве армије.
После рата био је командант дивиз. области, начелник одељења за ваздухопловство, председник сталне испитне комисије за чин мајоре, командант ваздухопловства и најзад командант инжењерије.

Армијски генерал Радисав Станојловић био је један од најспремнијих и највише цењених наших официра. Са урођеним најлепшим особинама карактера и ума правог Шумадинца, он је прошао кроз живот светао и чист. Вредан и предан послу (nomen est omen), веома омиљен међу друговима, био је скроз природан, а уз то ретко честит човек. У ратовима се одликовао беспримерним пожртвовањем, најсвеснијим вршењем дужности и никад непомућеном тачношћу. Служио је верно Краљу и Отаџбини. Као инжењерски официр показао је велико стручно знање. Све положаје, које је заузимао, Станојловић је добијао по спреми и заслузи. Служио је увек као примет и оставио најлепше успомене. Неуморан на послу, он је доследно и завршио: умро је на службеном путу у Марибору 27. 8. 1931. године. Иза њега је остало троје деце: синови, Бошко мајор – пилот, Ђорђе, артиљеријски капетан (погинуо у Априлском рату), и ћерка Мила. Супруга Даница,+5. септ. 1930. г.

6. Тодор Милићевић

[attachment=1]
Тодор К. Милићевић, генералштабни бригадни генерал.

У штампи Краљевине Југославије између два рата, у извештајима са дипломатских пријема у нашим амбасадама у Бечу, Будимпешти, Прагу, Варшави, често су објављиване фотографије на којима се појављивао сувоњав официр, нижег раста, са наочарима и увек утегнут у елегантну униформу, на којој су блистала највиша југословенска и страна одликовања. Тридесетих година прошлог века он је често био војни аташе а важио је за једног од најелитнијих официра југословенске војске. Озбиљан човек, тихе нарави, пажљив и учтив према свакоме, задобијао је поштовање свих који су га познавали. Био је то Тодор Милићевић, ратник из Топлице, чији је животни пут достојан да се опише у неком пустоловном роману.
Тодор је рођен 28. фебруара 1890. године у Азбресници у општини Мерошина, округ топлички. Очигледно је, да је рођен у имућној сеоској породици, јер је дат на школовање. После основне школе, завршио је реалку а затим и два раз. више Гимназије у Прокупљу. У Војну академију, у 42. класу, ступио је у јесен 1909. године. Кад је почео I Балкански рат, против Турске, он је, као питомац наредник, ступио у 14. пеш. пук (књажевачки) из Тимочке дивизије I позива, која је преко бугарске територије, у сарадњи са бугарском Рилском дивизијом, оперисала, од Ћустендила, преко Кратова ка Овчем Пољу, а потом била упућена као помоћ бугарској војсци за опсаду Једрена.
18. новембра 1912. питомци 42. класе били су произведени за официре и призната им је као свршена Војна академија, на дан када је после велике победе код Битоља била завршена војничка операција против Турака у Македонији.
У том рату, Тодор се показао као талентован командир и храбар официр, па је зарадио прву од три медаље за храброст. Како је кренуо у ратове, ратовао је такорећи без предаха. Само што је завршен рат са Турцима, а већ је почетком 1913. избила тзв. Арбанашка побуна, коју је српска војска морала да сузбија. Тодор Милићевић са својим пуком учествује у гушењу те побуне, истиче се храброшћу и умешним командовањем. Храбро се борио и у следећем II Балканском рату са Бугарима, који је почео те исте, 1913. године, и заслужио је и другу медаљу за храброст. Учествовао је у борбама на Пиротском правцу у долини Нишаве.
А затим је дошао Велики рат. Тодор се бори на Церу и Колубари, где је био рањен. Убрзо се враћа у своју јединицу и учествује у борбама све до албанске Голготе и острва Крфа. После реорганизације српске војске и преласка на Солунски фронт, учествовао је у борбама 1916. год. 1917. за време борбе рањен по други пут и опет се вратио у своју јединицу да би учествовао у пробоју Солунског фронта 1918. г. као поручник.
Тодор је одлично говорио немачки језик а на Солунском фронту је добро савладао француски и енглески, тако да је имао могућности за широку комуникативност. Био је прилично ретка појава у српској војсци – лудо храбар и вешт командир, који у предасима између борби чита француску и енглеску белетристику да би усавршио знање језика. За време краткотрајних одсуства са фронта, која су други официри користили да се у Солуну добро 'истутње', Тодор је користио за контакте и разговоре са страним официрима.
После свршеног рата као капетан служио је 1920. г. у I пешадијској подофицирској школи и у 7. пешадијском пуку у Новом Саду. У јесен 1921. упућен је на даље усавршавање, на Вишу школу Војне академије, и као мајор је исту завршио 1923. г. па је ступио на ђенералштабну припрему, коју је завршио крајем 1925. г. Почетком 1926. преведен је у ђенералштабну струку и унапређен у чин потпуковника.
Као потпуковник ђенералштабне струке, командовао је пуком у Штипу, у време када се војска свакодневно ангажовала у сукобима са терористима ВМРО-а, убациваним из Бугарске. Као награда за показане резултате у командовању, следило је унапређење у чин пуковника. Затим је редом био начелник штабова у Зетској, Шумадиској и Дравској дивизији. Пошто се на тим дужностима добро показао, пребачен је на рад у Генералштаб.
И на дужности шефа оперативног одсека ђенералштабног одељења Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије, показао се изврсно, па је неколико пута слат на усавршавање у савезничким армијама. Био је на усавршавању у Паризу и Лондону и, изгледа, да се посебно спремао за послове обавештајног карактера. Као војни изасланик у Мађарској и Аустрији, у државама где је била јака усташка емиграција, активно је радио на њиховом превентивном сузбијању. Био је обавештајац првог ранга, замаскиран иза улоге војног изасланика.
Непосредно пред Априлски рат унапређен је у бригадног генерала и постављен за начелника штаба I армије, која се могла сматрати унапред жртвованом армијом. Са само једном дивизијом и шест пукова, као и нешто коњице, ова армија је имала немогући задатак да одбрани Војводину задржавајући немачке и мађарске трупе на границама према Мађарској и Румунији. Као и остале армије југословенске војске, ова је попустила пред навалом немачких оклопних дивизија у спрези са ефикасном немачком авијацијом.
После капитулације 17. априла 1941. године, генерал Тодор Милићевић је заробљен у Босни и спроведен у официрски заробљенички логор у Нирнбергу а затим у Хамелбург и ту је дочекао слом Немачке и ослобођење 1945. године. За то време био је врло активан у раду на успостављању војничког реда и дисциплине међу заробљеницима, и један од вођа опозиције ђенералу Живку Станисављевићу, који је био под утицајем комуниста и њихових симпатизера.
После ослобођења из заробљеништва одбио је да се врати у Југославију и до 1948. остао је у прихватном логору у месту Сент Понгау у Аустрији, као помоћник армијског ђенерала Илије Браншића, где је организовао школу за изучавање војних и других наука, за младе избегле четничке борце.
Захваљујући својим предратним везама, прихваћен је од Француза и 1948. г. прелази у Париз. Ту је руководио обавештајном организацијом под називом 'Службени сервис' а која је радила за интересе краља Петра II Карађорђевића. Од 1954. године је лични ађутант краља Петра и шеф његове канцеларије у егзилу. Одан династији Карађорђевића, зналац страних језика и дипломатског протокола, са провереним и чврстим везама са обавештајним службама Енглеске, Француске и САД, учинио је многе услуге свргнутом монарху у емиграцији.
До разлаза са краљем Петром је дошло због различитог односа према расколу у Српској православној цркви, када је део СПЦ у иностранству одбио да призна Свети Синод у Београду и патријарха Германа, називајући их слугама комуниста. Краљ Петар је подржао тај раскол, док је генерал Милићевић сматрао да је сваки раскол међу Србима штетан по опште националне интересе. Било како било, 1967. године, у 77. години живота, стари обавештајац напушта краља Петра и одлази у Швајцарску, где се наставио да живи као политички емугрант.
Писао је за новине, за предавања и за часописе, а 1969. заједно са ђенералштабним пуковником Стојаном Миленковићем, који је такође живео у Берну, написао је књигу 'Пробој Солунског фронта и Балкански маневар', која је била стручно написана и врло запажена. Велики број дописа ђенерала Милићевића штампан је у Билтену Српског националног културног клуба, у Швајцарској. У позним годинама, написао је једну опсежну студију о узроцима пропасти југословенске војске у Априлском рату. Без увида у југословенске архиве, само на основу грађе у немачким, енглеским и америчким архивама, и наравно, на основу личних сазнања из обавештајног рада, написао је дело које многи истраживачи и данас користе и цитирају.
Умро је у Берну, у Швајцарској 30. јуна 1980. године, у 90. години живота, а сахрањен је на гробљу Бертемгартен.
Ђенерал Тодор Милићевић је за своје јунаштво у рату и за своју ревносну и примерну службу био одликован са преко 20 разних српских и савезничких одликовањима, и то:
Сребрна и две златне медаље за храброст, Карађорђева звезда IV реда са мачевима, Орден Белога орла V и IV степена са мачевима, Француски Ратни Крст (Croix de guerre) са палмом, орден Полониа Реститута II реда, Орден Малтешког реда – велики крст и орден од Занте – велики крст, Југословенска круна IV, III и II степена, Албанска Споменица и др.

7. Милорад Радовић

[attachment=1]
Милорад М. Радовић, дивизијски генерал (Београд, 10. децембар 1888. – Лондон 12. фебруар 1970.), питомац 39. кл. Ниже и 25. кл. Више школе Војне академије. Завршио генералштабну припрему. Говорио француски, руски и енглески.

По завршетку потребног гимназијског школовања 1. септембра 1906. године ступа у Нижу школу ВА, у њену 39. класу, која ће се прославити на свим бојним пољима за уједињење Српства. После четворогодишњег школовања, унапређен је у чин пешадијског потпоручника и распоређен за водника 8. пешадијског пука у Београду. У рату 1912. године учествује у свим биткама и бојевима које је водио његов пук, на Куманову, Прилепу и Битољу. За заслуге и показану личну храброст 14. јануара 1913. године произведен је у чин поручника и одликован сребрном медаљом 'Обилића'. Рат са Бугарима 1913. године затиче га у истом пуку и учествује у бици на Брегалници. Исто тако учествује у борбама на Рајчанском Риду – Великом Говедарнику – Криволаку – Рујену – Царевом Врху – Киселици – Чупином Брду - Калиманској висоравни и многим чукама на којима је његов пук водио борбе.
У рат 1914. године улази са истим пуком, учествује у бици на Церу, код Шапца и на Колубари, у бојевима на Гучеву и Мачковом камену. За стечене заслуге и показану храброст на бојном пољу, унапређен је у чин капетана II класе 14. јуна 1915. године и одликован златном медаљом 'Обилића'.
На острву Крфу, после реорганизације српске војске, капетан Радовић је распоређен у новоформирану Вардарску дивизију, у 21. пешадијски пук, као командир митраљеског одељења. Почетком августа 1916. године, пребачен је са Крфа на Солунски фронт са задатком да затвори главни правац немачко-бугарске војске и спречи заузимање Солуна. Српске дивизије улазиле су у борбу из маршевског поретка. У свим овим борбама учествовао је и капетан Радовић са својим митраљеским одељењем. У овим борбама Српска војска имала је 25.000 губитака, што значи 25% од својих борачких снага. Таква се јединица повлачи на одмор и попуну, али то није био случај са српском војском и о томе није нико мислио. Она је и даље остала на положајима и продужила борбу. Због великих губитака Врховна Команда морала је да расформира Вардарску дивизију и са пристиглим добровољцима из Русије и Америке формира Југословенску дивизију. У ту нову дивизију, у 1. југословенски пук, улази и капетан Радовић. Са том јединицом учествује у пробоју Солунског фронта и у бици за Србију, која је трајала од 1. септембра до 3. новембра 1918. године.
Ђенерал Радовић, скоро све чинове нижег официра, добио је у ратовима. Унапређен je у чин: мајора 28. јуна 1920; потпуковника 4. октобра 1924; пуковника 18. маја 1929; бригадног генерала 31. децембра 1936; дивизијског генерала 31. децембар 1940.
Зa време мира заузимао је важне и одговорне положаје. Био је на служби у Министарству војске, у Војној академији, Командант планинског пука, Ађутант Њ. В. Краља Александра, а после погибије Краља био је командант пешадијског пука Краљеве Гарде. Са овог положаја одређен је за војног изасланика у Лондон, на којој је дужности остао до краја рата. После рата одбио је да се врати у отаџбину.
Одликован је, поред две медаље за храброст, Белим орлом са мачевима V и IV степена, Карађорђевом звездом IV степена, и др. домаћим и страним одликовањима.
Породичне прилике: од 1919. ожењен гђицом Агнесом, кћерком Џона Финдлеја, поседника из Енглеске. Ујак ђенерала Радовића био је секретар Народне одбране и удружења 'Уједињење или смрт', чувени мајор Милан Васић, који је славно погинуо у бици на Брегалници 1913.

8. Војислав Томић

[attachment=1]
Војислав Н. Томић, армијски генерал.

Рођен је 24. октобра 1878. године у Крагујевцу, у кући сиромашних родитеља Никодија Томића, трговца, и мајке Симке из познате крагујевачке породице Туцаковић. То је завршио основну школу и 6 разреда гимназије.
Ступио је у Војну академију 1. септембра 1895. из које је изашао као пешад. потпоручник, 19-ти у рангу, 2. августа 1898. год.
Произведен је за армијског генерала 17. децембра 1930.
Војислав Томић, био је један од оних из плејаде српских официра, који је цео живот посветио добру свога народа и за кога су постојали и коме су били 'Краљ и Отаџбина' изнад свега, пре свакога и над свима. Био је честит човек и велики војник: Као човек – миран, скроман, отворен и искрен, добар друг. Као војник, још у првим годинама службе истакао се као одличан официр, веома дисциплинован, савестан, озбиљан, а у рату спреман, храбар и енергичан, хладнокрван и присебан, строг и правичан.
Провео је у војсци 42 године – стално у трупи, стално у строју, стално у борби. Никада кажњаван, никада ни опоменут. Увек само истицан и похваљиван.
Од 1. јануара до 1. септембра 1907. године био је ордонанс официр Њ. В. Краља, а потом до 2. априла 1912. командир чете у пешадији и на служби у штабу пука у пешадији, до почетка Првог балканског рата 1912. год. командант батаљона у пешадији.
За време ратова: У Балканским ратовима – првом и другом рату 1912/1913., командовао је батаљоном у 12 пешад. пуку и био командант I комбинованог Шумадиско-албанског одреда, који је оперисао ка Јадранском Мору у правцу Драча и Св. Јована Медуанског преко Призрена. Заступао је извесно време и начелника штаба тог одреда.
У Светском рату, 1914—1918. године, командовао је у почетку батаљоном 12 пешад. пука, а потом постаје командант 11 пешад. пука 'Вожда Карађорђа' с којим остаје стално све до 1. априла 1919. год. до дана саме мобилизације, када се са својим 11 пешад. пуком 'Вожда Карађорђа', борио против аустроугарске војске, коју је победио код: Шапца, код Лескића Механе, на реци Добрави. — О чему стоји написано и у ратним дневницима 6, 44 и 84 пешад. пука IV будимпештанског корпуса аустро-угарске војске.
6. септембра 1914 год. прелази на чамцима са пуком Саву код Подгоричке Аде, разбија 32 аустроугар. ландвер пук и преко Обрежа стиже код села Попинаца и Пећинаца — где води огорчену борбу. Ту наноси тешке губитке непријатељу (само претходница 92 аустроугар. пешад. пука губи 14 официра и 501 војника), па се са својим пуком враћа у Мачву, где код села Причиновића наставља борбу дању и ноћу од 19/6. октобра до краја окт. 1914. год.
Бори се у повлачењу новембра 1914 год. на Мишару (код Шапца), на Церићу, код Уба, код Степојевца, где наноси аустроугарској војсци тешке губитке. Када је отпочела контраофанзива Српске војске 20. октобра/ 3. децембра 1914 год. као на крилима лети са својим 11 пешад. пуком 'Вожда Карађорђа' с положаја на положај. Тада буде и рањен. Год. 1915. на челу свога 11 пешад. пука 'Вожда Карађорђа' са северног фронта Србије послат је на јужни фронт према Бугарима. Одатле га са пуком враћа од Пирота преко Књажевца и Ниша у помоћ трупама, које воде борбу код Смедерева. На Врановом Брду 13/1. октобра 1915 год. у 16 ч. са својим пуком смењује 5 пешад. пук I позива и већ сутра дан 14/1. октобра 1915 год. води борбу, у којој огромна надмоћност непријатеља у артиљерији и у митраљезима ствара пустош у редовима његовога пука. Борба се водила цео дан на живот и смрт, где су борци показали чудо од храбрости. Ту је борбу описао Ралф Бате аустроугар. официр овако:
'Док је трајала јака припремна артиљеријска ватра, код непријатеља је владала мртва тишина. Ни једног пуцња, знака живота — ништа. Али у тренутку кад су Бранденбуржани прешли на јуриш, са српске стране настаде паклена ватра, која покоси читаве редове пренцлавских мускетара. До 400 метара наше чете у бесним скоковима приближише се српској пешадији, али, ту на брисаном простору, под најтежим губитцима, беху присиљене да легну. И 24 пешад. пук који удари с леђа, би заустављен ватром и потражи заклон. Понова батерије сручише ватрени талас на српске положаје. У сумрак, потпуковник Еделбител затруби сигнал: 'Нож на пушку!' Као један човек, цео 64 пешад. пук диже се на јуриш. Истовремено пређе на јуриш 24 пешад. пук и делови 20 пешад. пука. Српска ватра из највеће близине проређује наше редове, али више нема куд. Уз писку труба и са громогласним 'Ура!', огорчени мускетари ускачу у непријатељске ровове. У самим рововима разви се једна мучна убилачка борба. Хладнокрвно, као да су од камена, српски пешаци из 11 и 19 пешад. пука са отстојања од неколико метара сасипају куршуме у лице насртљивом непријатељу. Онда, не узмичући ни за корак, као да су им ноге заковане у земљу, дограбише хладно оружје. У овој борби није се знало за милост. Бајонет и кундак, секира и будак претворише се у страховито оружје немилосрдне борбе прса у прса. Три четврт сата трајало је бесомучно гушање, док јуначки противник — Српска Војска, не би потиснут са положаја. Пут у долину Мораве био је отворен. Скупо је плаћена ова победа. 64 пешад. пук остави на бојишту 24 официра и 609 војника. 'Мон' и 'Ваји', најогорченије борбе 6 дивизије на западном фронту избледеше пред Врановим Брдом.'
Код Врбовца, после Вранова Брда, 19/6. октобра 1915 год. јуначки дочекује са својим 11 пешад. пуком 'Вожда Карађорђа' непријатељски јуриш и у гушању с непријатељем губи 892 официра и војника. Води борбе по том у повлачењу 1915 год. код Стражевице (испред Паланке), код Радовања, код Лапова, код Багрдана, код Гиља, код Јастрепца, код Блаца.
Год. 1915 год. победници са Куманова, Брегалнице, Цера, Рудника, Колубаре погнуте главе, тешка срца повлаче се преко Албаније и Црне Горе, те и 11 пеш. пук 'Вожда Карађорђа' са својим командантом укрцава се у Валони на Јадранском Мору, прелази на Крф. На Крфу 1916 год. сва се Српска војска прикупља и реорганизује. Ту је и 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' са својим командантом. Кад Српска војска 1916 год. прелази на Солуиски фронт, тада 11 пешад. пук под командом свога сталног команданта стиже 27/14. јула 1916 год. у Моглену, где 16/3 августа 1916 год. као резерва Шумадиске дивизије помаже 12 пешад. пуку 'Цара Лазара' у борби код Ветреника, а 22 августа/9. септ. 1916 год. у огорченој борби спасава тешку артиљерију Српске војске на Голој Рудини, те и 27. септембра/ 11. окт. 1916 год. смењује на положају 12 пешад. пук 'Цара Лазара'. За време борби на Кајмакчалану његов 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' одлично се држао, те на Ветренику стојички борио са бројно знатно јачим непријатељем.
'Ни близина непријатеља, ни даноноћни фијук његових зрна, граната, шрапнела и минофрљачки, ни његови бесни налети, ни рђаво време, ни страховито незгодно земљиште пресечено са безброј препречних средстава нису могли ни тренутка да поколебају храбре борце 11 пешад. пука 'Вожда Карађорђа'. Њима командује пуковник Воја Томић, јунак без страха, у кога они имају вере и који их стално обилази, саветује, теши и храбри'. Чак су га запазили и Бугари... Тако он остаје
стално на положају Ветренику, ниједном није у Солун сишао, све до почетка офанзиве са Солунског фронта 1918 год.
Кад је отпочела општа офанзива са Солунског фронта, после артиљер. припреме 1. септембра 1918. год., тада 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' врши општи напад 2. септембра у 5.30 ч. када силином лавине, која се обара и руши десеткује 32 и 80 пешад. непријатељски пук, који у бегству оставља све своје велике и мале мерзере (10), митраљезе (8.), мале бацаче бомби (12), брдски топ (1), велики број пушака, разноврсни ратни материјал, пуне магацике муниције, велики број заробљеника. Тада 11 пешад. пук 'Вожда Карађорђа' отвара фронт од реке Сушице до реке Парашнице (око 5 км.). Маршује по том преко Пороја, Топлице, Драчевице, Неготина, Штипа и Кочана; избија на Царев Врх, Рујан, Божидарицу и Деве-Баир, када 30(17) септембра 1918 год. ослобађа Криву Паланку, одакле преко Куманова, Скопља, Качаника, Урошевца, Липљана, Приштине, Вучитрна, Кос. Митровице, Рашке, Краљева и Чачка стиже 3. новембра/21. октобра 1918 год. у Крагујевац.
После Светског рата постаје 1. априла 1919. год. помоћник команданта IV жандармериске бригаде. Мења неколико важних положаја. Септембра 1923. постаје командант целокупне жандармерије, а 1929 командант Београда. Витешки Краљ Александар I Ујединитељ својим тестаментом, отвореним 9. октобра 1934. год. после његове трагичне смрти у Марсеју, одређује га за замененика Првог Краљевског Намесника Кнеза Павла.
Армиски генерал Војислав Н. Томић, одликован као ретко који официр (са три Карађорђеве звезде с мачевима — једна о врату, III реда, и две четвртог реда). Имао је ленте ордена Југословенске круне и Св. Саве и др. наша и страна висока одликовања.
Извршио је самоубиство 10. новембра 1937. године.
Породичне прилике: супруга Ружа и двоје деце.

(Овај текст или један његов део је преузет из Београдских општинских новина, новембар 1937. год.)

10. Александар Стојшић

[attachment=1]
Александар К. Стојшић, дивиз. генерал, јунак са Кајмакчалана.

Рођен је 12. децембра 1874. године у Ваљеву. Гимназију је учио у своме родном месту и Београду. У Војну академију ступио је 12. септ. 1892. године са двадесет и петом класом из које је 2. августа 1895. године изишао као пешадиски потпоручник. Капетан прве класе постао је 1904. године, мајор 1908, потпуковник 1913, пуковник 1915, дивизиски генерал 1923. Пензионисан је и преведен у резерву 1931. године.
По завршеној Војној академији, постао је водник у пешадији, са службом у Ваљеву. 1899. године вршио је дужност командира чете, а од 1900 – 1902. био је слушалац Више школе Војне академије. Касније је службовао у Крагујевцу а од 1903 – 1905. у Београду. Те године постављен је за ађутанта Дринске дивизијске области у Ваљеву, а 1907. за команданта батаљона у 17 пешадијском пуку, такође у своме родном месту. Шеф ађутантског отсека Министарства војног постао је 1910. године, а од 1912. до августа 1913. био је на служби у ађутантском одељењу Врховне команде. Затим се вратио на положај шефа ађутантског отсека у в. Министарству. У мају 1914. постављен је за команданта 17 пука у Дринској дивизији првог позива.
У год. 1914. са својим пуком борио се у западној Србији, на Јадру, Дрини и Колубари. 1915. пук је одвојен од своје дивизије и придодат одреду на Власини, којим је командовао пуковник Милован Плазина, и тамо је започео борбу са Бугарима. Кад је пак био принуђен да се одатле повуче у долину Јужне Мораве, ушао је у састав новоформиране команде јужноморавских трупа и заједно са овом и другом армијом одступио је ка Приштини, пробијајући се код Медвеђе. Од Пећи одступао је, по директиви Врх. команде, преко Плава и Гусиња, штитећи леви бок армија које су се повлачиле кроз Црну Гору за албанско приморје.
По завршеној реорганизацији наше војске на Крфу, опет је на челу свог 17 пука и са њиме, у току 1916. године, даје отпор офанзиви бугарског генерала Бојаџијева на положају Малка Ниџе, а потом узима учешћа у освајању Кајмакчалана. У овим борбама је тешко рањен.
По оздрављењу постављен је 12. августа 1917. године за команданта Прве Вардарске пешадијске бригаде, која је припадала саставу Југословенске дивизије, и у том својству узима видног удела при пробоју Солунског фронта с јесени 1918.
После рата био је командант Прве и Друге пешадијске бригаде Дринске дивизије. Од 3. јула 1919. године службовао је у штабу Вардарске дивизијске области, а затим је годину дана командовао пуковском окружном командом у Љубљани. 1920. постављен је за команданта Прве пешадиске бригаде Јадранске дивизиске области у Невесињу и Мостару. Касније је командовао Зетском дивизијском облашћу, а 1925. постављен је за помоћника команданта Друге армијске области у Сарајеву. Од априла 1929. године до пензионисања био је помоћник команданта Четврте армијске области у Загребу. Умро је у Београду 27. маја 1937. године.
Генерал Стојшић био је носилац високих ратних одликовања. Имао је два ордена Карађорђеве звезде трећег реда с мачевима и један четвртог реда, исто тако с мачевима. Одликован је орденом Белог Орла трећег, четвртог и петог реда. Остала његова одликовања су: орден Југословенске круне другог и трећег реда, лента и звезда ордена Светог Саве, а од страних одликовања Француска Легија части, руски официрски орден Светог Ђорђа, орден Италијанске круне, пољски орден Виртути милитари и др.

11. Милан Туцаковић

[attachment=1]
Милан Т. Туцаковић, армијски генерал.

Генерал Туцаковић рођен је у Крагујевцу 26. маја 1871. године у старој и врло угледној шумадијској породици. Син је Тодора Туцаковића, дугогодишњег народног посланика и председника Народне скупштине. У своме родном месту завршио је пуну гимназију а затим је августа 1888. године, ступио у Војну академију са 21 класом. После три године постао је коњички потпоручник. Унапређен је за капетана крајем 1897. год. а 1906. преведен је у генералштабну струку, у којој је 1913. постао пуковник. За генерала је унапређен 1918. године, за армијског генерала 1923. год. а у пензију је стављен 6. јуна 1925.

Као млади коњички официр био је водник у коњици и Краљевој гарди, а од 1897. до 1899. године, налазио се на Вишој школи Војне академије. Завршивши Вишу школу, био је три године командир ескадрона у Краљевој гарди, а затим се до 1905. припремао за генералштабну струку. Године 1905. и 1906. заузимао је положај помоћника команданта коњичког пука, а касније – помоћника и начелника штаба Тимочке дивизијске области. Год. 1907. постао је шеф унутрашњег одељења Главног генералштаба. У циљу усавршавања провео је дуже време у француској пешадији, у 131 Орлеанском пуку. 1908. и 1909. године учествовао је у комисији Министарства војног за израду војних закона. Од 1909 до 1912. командовао је Осамнестим пешадијским пуком
У рату 1912. и 1913. Милан Туцаковић је био начелник штаба Дринске дивизијске области и начелник штаба коњичке дивизије. У Светском рату, до маја 1914. године, заузимао је положај начелника штаба коњичке дивизије а затим је, до новембра исте год. командовао другом коњичком бригадом. Крајем те године заступао је команданта ојачане Моравске дивизије првог позива. Скоро целе 1915. године командант је јужно-моравских трупа. Касније, на Солунском фронту, командовао Вардарском и Југословенском дивизијом.
По завршетку рата био је делегат Врховне команде и Владе у Софији, командант Вардарске и Савске дивизије, помоћник начелника Главног генералштаба и командант Четврте армијске области, на коме је положају и пензионисан. После пензионисања живео је у потпуној повучености, без икакве имовине. Умро је у Београду 26. децембра 1936. године.

Генерал Туцаковић цењен је као официр високих способности и спреме. Савршено је говорио више језика. У данима борби за Ослобођење и Уједињење највише времена провео је у оперативној војсци, као одличан командант, коме су храброст и примерно вршење службе донели висока ратна одликовања. И у миру, веома тактичан, спреман и образован, стекао је заслужена признања. Међу нашим официрима претставља један редак случај, јер је трипут одликован Карађорђевом звездом са мачевима, Једну од њих добио је на самом положају, када му је регент Александар прикачио орден са својих прса. Тако исто носио је и ове ордене: Белог орла другог и трећег реда с мачевима, исти орден четвртог и петог реда; Југословенску круну другог реда; Орден Светог Саве првог реда. Од страних одличја имао је француску Легију части, енглеска, грчка и пољска одликовања.

12. Никола Цоловић

[attachment=1]
Никола Ст. Цоловић, коњички бригадни генерал.

Никола Цоловић рођен је године 1874. августа 28. у Зајечару, где је завршо 7 разреда гимназије, а потом Нижу (26 класу) и Вишу школу Војне академије у Београду. У чин инжињеријског потпоручника произведен је 2. августа 1896. године, а две год. касније преведен је у коњицу. У чин мајора унапређен је 28. јуна 1909. а у чин генерала 23. септембра 1923. године.
У своме командовању у коњици генерал Цоловић видно се истицао још за време мира. Његов ескадрон у обуци био је увек први. У решавању тактичких задатака његово мишљење и решење сматрало се за одлично. У изради нових коњичких егзерцирних правила, био je један од највреднијих чланова комисије чији је председник био генерал Лаза Лазаревић. Али, способност и спрема генерала Цоловића као коњичког официра и команданта показала се у току ратова 1912. до 1918. у којима је учествовао као командант коњичког пука и коњичке бригаде, од првог до последњег дана без и једног дана осуства или боловања.

Рат противу Турака 1912. г. затекао је Цоловића у чину мајора и као команданта Дунавског коњичког пука. За време Кумановске битке 10. и 11. октобра (по ст. к.) његов пук имао је видног учешћа у борбама Дунавске дивизије првог позива; првог дана на десном а другог на левом крилу. Кад су Турци одбијени, он гони непријатеља, долази први на Овче Поље и осваја варошицу Св. Никола. У овом брзом гоњењу мајор Цоловић је са својим пуком заробио велики број Турских војника, а код села Орашца 12 октобра цео артиљеријски пук Битољске редифске дивизије са 24 пољска топа.
По паду Овчег Поља и заузећу Штипа и Велеса када је Прва армија окренула на запад преко Вардара и пошла на Прилеп и Битољ, мајор Цоловић добио је у Штипу 20. октобра задатак да са својим коњичким пуком избије на јужни излаз Демир-капијског теснаца и да га одржи до доласка наше пешадије, а потом да извиђа патролама у правцу Солуна.
Пошто је Демир капија била поседнута једним турским батаљоном мајор Цоловић je, после трочасовне борбе и једним вештим маневром, овладао целим теснацом – око 25 км. а по излазу на јужни крај, одсудним нападом разбио је цео батаљон заробивши преко 200 турских војника, па и самог турског команданта. Даље гоњење и извиђање са целим пуком Цоловић врши по својој иницијативи низ Вардар преко Дорјана и Ђевђелије где заробљава један турски батаљон и осваја вароши Дорјан и Ђевђелију. У даљем наступању низ Вардар стиже пред Солун који је био поседнут са три турске дивизије. Истог дана 26. октобра, пред Солун стижу и Грци преко Топшина са 4 дивизије и својом флотом.
После капитулације Турске солунске војске, мајор Цоловић улази са српском војском у Солун; потом са својим пуком брзим маршевима враћа се за 4 дана, стиже своју Дунавску дивизију пред саму Битољску битку 2. новембра увече и узима учешћа у борбама за освајање Битоља и гоњењу Турака делом ка Лерину, делом ка Охриду до Елбасана.
Овај подвиг подвиг мајора Цоловића у пробијању и извиђању непријатеља на простору: Штип – Демир Капија – Солун, узео је за јединствен пример у својој Тактици немачки генерал фон Балк.

Рат са Бугарима 1913. г. вођен је одсудно на Брегалници и Злетовској реци. Мајор Цоловић са својим пуком био је одређен у резерву на Страцину. Извештен да на Злетовској реци још није стигла Моравска дивизија другог позива а да Бугари надиру, јурнуо је са својим коњичким пуком по личној иницијативи и ухватио се у коштац са целом Бугарском другом здруженом бригадом 4 преславске дивизије. Борба је вођена целог дана 17. јуна на подножју Плавице планине. Дунавски коњички пук претрпео је огромне губитке, изгубио је 5 официра и преко 120 коњаника погинулих и рањених, али Бугари нису успели да дођу до положаја на Плавици планини.

За време побуне и навале Арнаута 1913. године у наше новоослобођене крајеве, мајор Цоловић, као ново одређен командант 3 коњичког пука прима команду у Скопљу и истог часа полази за Гостивар и Дебар. Улази затим у састав комбиноване Подримске дивизије а пред Дебром разбија и гони непријатеља до Везировог Моста и даље преко Дрима. У борби са Арнаутима Цоловић преотима наша 4 брдска топа и ослобађа у Дебру наших 234 заробљених војника, неискусних регрута, који су нечијим нехатом послани на албанску границу.

У Велики рат 1914-1918. Цоловић је ушао као потпуковник и командант 3 коњичког пука. Истиче се у Мачви још од првог дана рата. Његов дочек, код Скакалишта на подножју Цера, Прве бригаде 21 ландверске дивизије са три батерије, и удар у чело, био је тако силовит, да је цела бригада из наступног марша прешла у бегство назад ка Дрини. У гоњењу ове бригаде 3 коњички пук отишао је 3. и 4. августа чак до села Прњавора на Дрини. Враћајући се са 320 заробљених непријатељских војника и 4 пољска топа, ка селу Бојићу у састав своје коњичке дивизије, потпуковник Цоловић био је код с. Липолиста нападнут једновремено са више страна – опкољен непријатељском пешадијом и коњицом. Само великом дрскошћу и неустрашивошћу, потпуковник Цоловић је око поноћи 4-5 августа провео свој пук кроз непријатељске редове без опаљене пушке и зором дошао у састав своје дивизије код с. Бојића. За овај подвиг у Мачви Цоловић је предложен и постављен за команданта Прве коњичке бригаде.
(наставак следи)

(Г. Никола Цоловић - наставак)
29 новембра, у завршном периоду Колубарске битке, када се непријатељ у своме повлачењу задржао и утврдио на Мислођинском вису на десној обали Колубаре, потпуковник Цоловић искористио је густу маглу и поплављену долину Колубаре, и извршио обилазак непријатељског десног крила, појавио се у позадини непријатеља и разбио му и поробио све резерве на тзв. Мислођинском Раскрсу, после кога је пао цео положај и непријатељ се бегством повукао до пред сами Београд, где је гоњен у стопу оставио силан плен.
Год. 1915. за време повлачења наше војске од Дунава до Јадрана, потпотпуковник Цоловић са својом Првом коњичком бригадом у саставу коњичке дивизије борио се долином Мораве до близу Ниша, час на левој час на десној обали њеној.
Најтежа ситуација била је код села Крљева и Трноваче од 7-9 септембра, када је Прва коњичка бригада водила борбу за добитак у времену, да Шумадијска дивизија изврши прелаз на десну обалу реке Јасенице. У овој дводневној борби, коњичка бригада издржала је и одбила четири напада целе немачке 11 баварске пешачке дивизије са њеном страховитом тешком артиљеријом. Разношени су читави водови коњаника и коња, али су положаји одржани до краја. Потпуковник Цоловић показао је и овде са својом бригадом чудо од пожртвовања и храбрости. За све време повлачења од Дунава до Призрена потпуковник Цоловић са својом бригадом био је стално у заштитници наше армије. Он је био стожер операција коњичке дивизије, јер је друга коњичка бригада имала свега један коњички пук који је најчешће бивао у резерви.
Године 1916. после повлачења преко Албаније на острво Крф, где је извршена реорганизација целе наше војске, Цоловић је остао и даље командант Прве коњичке бригаде. У прво време пешке, а по доласку у Солун Прва коњичка бригада добија коње и у јесењим операцијама према Битољу, била је ојачана и седмим француским шасерским пуком потпуковника Марела. И ако су операције трајале кратко време, до пада Битоља 5. новембра, ипак је коњичка бригада потпуковника Цоливића, као једина јача коњичка јединица на Солунском фронту, имала неколико значајних борби: код села Борешнице; Брода, Биљаника и пред самим Битољем 5. новембра. У свима овим борбама умешност и одлучност потпуковника Цоловића у вођењу коњице, задивила је Французе, како српска коњица лако улази у борбу, како се даноноћно бори раме уз раме са пешадијом и како дуготрајно издржава у ватри.
Године 1817. бригада потпуковника Цоловића била је у саставу коњичке дивизије као једина резерва Врховне команде на Солунском фронту, и како покретне операције нису извођене, то је и бригада за све време остала у резерви код села Ж.
Најзад, године 1918. која је била завршна и најтежа, али и одлучна у победи, потпуковник Цоловић са својом бригадом био је једнако на мучном послу. Још почетком године због одласка Руса и ширења фронта, наша коњичка дивизија морала је да поседне један део фронта у рововима у завоју Црне Реке тзв. Морихову. За поседање овог фронта у дужини од 3 км. образован је био један нарочити одред, комбинован од српских и француских трупа: четири батаљона српске пешадије и коњице са три групе француске пољске брдске артиљерије.
Због тешке ситуације на западном фронту, јер Немци беху пошли на Париз, као и због неповољног стања на Солунском фронту, нарочито код српске војске, која је место да скраћује фронт морала сада да га шири и то на најопаснијем месту, - било је врло тешко наћи погодног команданта за тај део фронта нарочито због самог састава одреда. Војвода Мишић реши то питање избором за команданта Прилепског одреда потпуковника Цоловића. Колико је тада био омиљен потпуковник Цоловић као командант нека послужи чињеница, што су у састав тог одреда ушли и добровољно се као старији потчинили млађем генералштабни пуковник Петар Марковић као начелник штаба одреда и арт. пуковник Младен Богићевић као командант дивизијске артиљерије.
Под најтежим околностима, по снегу и цичи зими формиран је Прилепски одред на подножју Кајмакчалана ноћу између 13. и 14. марта и посео фронт у завоју Црне Реке. Пуних 5 месеци издржао је овај одред јуначки на своме месту не попустивши ни педаљ терена немачко-бугарским трупама, које су даноноћно нападале и засипале га артиљеријском и пешачком ватром.
Све су трупе повремено се мењале ради одмора и српске и француске, чак је и Прва коњичка бригада била замењена другом, само је остао један једини без смене одред потпуковника Цоловића, јер се у њему много вере имало.
Дошло је најзад време општем нападу и пробоју Солунског фронта у којима је наша коњичка дивизија имала своју нарочиту улогу. И, тако рећи пред сами почетак напада на дан 14. августа 1918. године расформиран је Прилепски одред и замењен француско-грчким трупама на фронту, а потпуковник Цоловић прима команду своје Прве коњичке бригаде у селу Сетини позади нападног фронта.
Пробој Солунског фронта, велика офанзива и гоњење прво Бугарске а потом Немачке војске кроз Србију донеле су Цоловићу као команданту бригаде нову славу. Коњичку дивизију водио је у овој офанзиви генерал Ђока Ђорђевић командант широких погледа и велике енергије. Он је Цоловићу дао још шире поље рада за највеће иницијативе. Налети прве коњичке бригаде 6. и 7. септембра у гоњењу Бугарских трупа пред Кавадаром и садејство са Југословенском дивизијом као и ноћно гоњење Бугара ка Неготину после заузећа Кавадара и избијање на Вардар и освајање Криволака са огромним пленом били су сјајни резултати једно добро вођене коњичке бригаде.
(наставак следи)

14. Михаило Љ. Јовановић

[attachment=1]
Михаило Љ. Јовановић, дивизијски генерал.

Рођен је у Београду 22. јануара 1877. године. По завршеном шестом разреду гимназије ступио је 10. октобра 1893. године, у Нижу школу Војне академије, са двадесет шестом класом. За артиљериjског потпоручника унапређен је 14. августа 1896. године, за поручника 1899. године, за капетана друге класе 1903, за капетана прве класе 1905, за мајора 1908, за потпуковника 1913, за пуковника 1915, за генерала 1923.
Вишу школу војне академије завршио је са осмом класом. У августу 1905. преведен је из артиљеријске у генералштабну струку. До 1898. био је водник у пољској артиљерији, а 1900, по свршеној Вишој школи, водник у Артиљериској подофицирској школи. 1901. командовао је пољском батеријом, а затим је до 1903. године био приправник за генералштабну струку. Две године је провео на усавршавању у Француској. После тога заузимао је положај ађутанта начелника Главног генералштаба. Командовао је затим четом у пешадији и био на служби у генералштабу Моравске дивизијске области. 1909. и 1910. мајор Мих. Јовановић налазио се на челу генералштаба Тимочке дивизијске области. Са тог положаја постављен је за Краљевог ађутанта. Тада је почела и његова наставничка делатност у Војној академији. Предавао је историју ратне вештине и тактику.
1913. године био је начелник генералштаба Дунавске дивизије и шеф генералштабног одсека у Министарству војном. После ослобођења заузимао је две године положај начелника Опште војног одељења у Министарству. Био је војни изасланик у Италији, до средине новембра 1921. године. Командовао је две године Савском дивизијском облашћу, са кога је положаја постављен за помоћника начелника Главног генералштаба. У априлу 1927. године постављен је за војног изасланика у Паризу, a крајем те године одређан је на дужност војног изасланика у Лондону. Пензионисан је 11. априла 1929. године.
У рату 1912 – 1913. године налазио се на служби у штабу Прве армије, за генералштабне послове. У Светском рату заузимао је до средине августа 1914. године положај шефа Генералштабног одељења Министарства војног, а касније је заузимао положаје: помоћника начелника штаба Прве армије, начелника генералштаба Шумадијске дивизије првог позива, у Опште војном одељењу Министарства војног, начелника штаба Треће армије, у Оперативном одељењу Врховне команде, шефа Обавештајног одсека Oперативног одељења Врховне команде, начелника штаба Друге армије.
Био је носилац великог броја наших и страних одликовања. Имао је Орден Карађорђеве звезде трећег степена са мачевима и две Карађорђеве звезде четвртог реда (једна са мачевима). Исто тако четири ордена Белог орла, од којих су два, трећег и четвртог степена, била са мачевима. Поред ових одликовања и ленте ордена Светог Саве, био је одликован и другим нашим орденима, медаљама и споменицама. Од страних одликовања имао је енглески Орден за изванредне заслуге, Орден Св. Михаила и Ђорђа, француски Орден Легије части, грчка одликовања Светог Спаситеља и Грчке круне, италијански Орден Св. Мауриција и Лазара.
Генерал Михајло Јовановић бавио се и војном књижевношћу. Његове војне студије објављиване су у Ратнику. Умро је у Београду 23. марта 1939. године
Породичне прилике. Био је ожењен Даницом, кћерком Владислава Павловића, инжењера Министарства народне привреде; кћерка Марија, удата за коњ. капетана I кл. Николу Н. Милићевића († 10. јануар 1927.).

Извор: Правда, 25. март 1939.

15. Драгош Ђелошевић

[attachment=1]
Драгош М. Ђелошевић, инжењерски бригадни ђенерал
(Књажевац, 29. октобар 1884. – Београд, 6. март 1935.)
Питомац 34. класе Ниже и 23. кл. Више школе ВА.
Унапређен у чин: 27. август 1905. пешадијски потпоручник, 22. децембaр 1909. инжењерски поручник, 1914. капетан II класе, 14. јануар 1915. капетан I класе, 16. октобар 1918. мајор, 1923. потпуковник, 1928. пуковник, 8. децембар 1934. бригадни ђенерал.

Био је један од ретких инжењеријских официра који је почев од 1912. год. па до завршетка Првог св. рата учествовао као борац на свим бојиштима: као командир чете и као командант батаљона и пука. Једини је инжењеријски официр који је носио Карађорђеву звезду са мачевима. Поред овог одликовања носио је: орден Белог Орла, Св. Саве, Југословенске круне и три златне медаље за храброст, медаљу за ревносну службу и друга наша и страна одликовања.
У књизи ђенерала Добросава Миленковића 'Улога и рад 19. пешадијског пука првог позива ', његови подвизи упоређени су са подвизима легендарних јунака. У борби на Годомину, Ђелошевић је имао 200 војника и један одред коњице, снабдевених са по четири пушчана метка и бомбама. Са ово мало муниције пуна четири часа он је, са својим војницима, зауставио четврти корпус немачког фелдмаршала Кронвелда, борећи се прса у прса, док му није, после четири сата херојске борбе, стигао у помоћ 19 пешадјски пук, кад је 4 немачки корпус сломљен и пребачен с Годомина преко Дунава код Смедерева. Вративши се после рата у своју отаџбину, поменути немачки фелдмаршал је о операцији његовог корпуса у својој књизи записао, да је херојство српског команданта одлучило битку, признавши, да га је овај херој са 150-200 војника, пуна четири часа задржао на Годомину, а после пребацио преко Дунава.
Ђелошевић се истакао и у борбама које су вођене на Гучеву, по Мачви, око Шапца и Смедерева, на Соколу, Кравици и Добром пољу. У борбама у Мачви читав месец дана није тренуо, прелазећи из борбе у борбу, а у једној од борби успео је да врати у бој растројени батаљон пешадијског пука, да му се стави на чело и сузбије непријатеља. Са истим војницима преко ноћи је утврђивао положаје, да би их сутрадан бранио до последњег даха. Ђенерал Јосиф Костић дивио се његовој издржљивости: 'Драгоше, рекао му је тада, ти чиниш више него што можеш и ја се чудим откуда ти толика енергија.' Генерал Крста Смиљанић, као командант Дринске дивизије, дао је о Ђелошевићу овакву оцену: 'Официр челичног здравља и гвозденог карактера.'
Рано детињство провео је у Лесковцу, а основну школу и гимназију завршио је у Нишу. Прве године службовања провео је у Књажевцу, Зајечару и Нишу, као водник у пешадији и инжењерији. После рата био је командант 4. пионирског батаљона (Карловац), начелник инжењерије Дравске дивизијске области (Љубљана), шеф Грађевинског одсека инжењеријско-техничког одељења Министарства Војске и Морнарице, начелник Наставног одељења Команде инжењерије, командант железничке команде и командант саобраћајне команде. Био је наставник ниже и више школе Војне академије, управник Инжењерске официрске школе и дугогодишњи члан испитне комисије за мајорске испите, и сарадник свих наших стручних војних листова и часописа. Издао је књигу 'Пољска фортификација у најновијој примени', а остало му је незавршено дело 'Стратегијске фортификација и улога железнице у будућем рату'. Његовим уџбеницима служиле су се многе генерације у нижој и вишој школи Војне академије.
Породичне прилике. Отац Миладин, учитељ, мајка Лепосава. Према подацима објављеним у 'Сл. Војном Листу' Ђелошевићу је одобрена женидба коначно три пута. 3. 10. 1910. године, са госпођицом Маром, ћерком г-ђе Агне, удове почив. Ђорђа Смиљковића, бившег трговца из Лесковца; 1. јуна 1923. године са госпођом Милицом удовом Симић из Стапара; 16. маја 1928. године, са г-цом Софијом, ћерком Љубице и Ђуре Владисављевића, трговца из Вршца. У браку са Софијом имао је кћи Мирославу и сина Милана.
Инжењерски бригадни ћенерал Ђелошевић М. Драгош, умро 6. марта 1935. године у железничком вагону на путу Београд-Земун.

16. Коста Адамовић

[attachment=1]
Коста Адамовић,генералштабни бригадни генерал.
(Јагодина, 18. јул 1886 – Београд, 1955.)

Завршио шест разреда гимназије у Крагујевцу. Ступио у 36 кл. Ниже школе Војне академије 1. октобра 1903. г. и завршио је као трећи у рангу 1907. год. Слушалац Више школе Војне академије од 1911-1912 и 1920-21. У чин инжињереског потпоручника произведен 27. августа 1907, поручника, 5 маја 1911, капетана II класе 6. априла 1913, капетана I кл. 6. априла 1915, мајора 20. априла. 1919, потпуковника 30. априла, 1923, пуковника 17. децембра 1927, и бригадног генерала 3. априла 1935. год. Као инжињерски поручник и капетан II класе, био је ађутант железничке команде од 17. септембра 1912. до 20. јуна 1913. год. Од 20. јуна 1913. до 1. августа исте године командир 10 чете пиониреког полубатаљона Дунавске дивизије II позива, као капетан II класе, и на том је положају остао и као капетан I класе, све до реорганизације наше војске на Крфу. Од реорганизације до 1. октобра 1916. г. био је командир 1 чете дунавcког пионирског полубатаљона као инж. кап. I кл. Од 1. октобра 1916. г. до демобилизације 1920, био је командант I пионирcког батаљона, као инжињерски мајор. 5. Маја 1920. постављен је за команданта I техничког батаљона железничке команде. Од 1. децембра 1920. до 1. децембра 1921. био је на Вишој школи Војне академије. 1921. приправник за генералштабну cлужбу у Главном генералштабу. Од 6. марта 1923. до 10. новембра 1925. на служби у Гекералштабном одељењу Министарства војске и морнарице. Од 1925-1928. био је начелник штаба команде Дравске дивизиске области. 1928. постављен је за шефа оперативног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице а, 1931. за команданта 56 пешад. пука, 15. јула 1932. постављен је за шефа I отcека I одељења, на ком положају је остао до 31. јануара 1933, када је постављен за вршиоца дужности начелника штаба у инспекцији Земаљске одбране. Налазио се на положају начелника Генералштабног одељења Министарства. војске и морнарице. Учествовао је у ратовима од 1912. до ослобођења где је показао видне вoничке способности као инжињерски орицир. Одликован је: Сребрном медаљом за ревносну службу, Златном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине, Белим орлом са мачевима V реда (2 пута), орденом св. Саве IV и III реда, орденом белгиске Круне официрског реда, Полониа Реститута официрског и командирског реда, орденом Белог лава III степена и Румунском круном III степена.

17. Миливоје Николајевић

[attachment=1]
Миливоје Николајевић рођен је 21. јула 1861. године у Београду. По свршетку целе гимназије у Бг., ступио је у Војну академију 1. септембра 1880. г. За коњичког потпоручника произведен је 2. августа 1885., за капетана 2. августа 1893., а као мајор преведен је у ђенералштабну струку. Пензионисан је 1908. а 1912. је реактивиран и произведен за пуковника. Дивизијски генерал постао је 21. октобра 1923. Поново је пензионисам 13. фебруара 1924. г. У години 1886. био је ордонанс официр Њ. В. Краља; 1887. до 1888. био је државни питомац на Ратној академији у Бечу, а 1889. до 1892. године водник у коњици. 1892. до 1894. био је командир ескадрона у коњици. Тада је узео видног учешћа у догађајима од 1. априла 1893. године.
Као приправник за ђенералштабну струку провео је од 1894. до 1896. Шеф отсека и начелник одељења у Главном ђенералштабу био је од 1896. до 1900. године. Ађутант Њ. В. Краља био је 1900. а 1903. маршал Двора. Од 1918. до 1919. био је војни изасланик у Белгији. Управник Војне академије био је од 20. јула 1921. до 13. фебруара 1924. године. Заузимао је положај професора Војне академије 1889., када је предавао коњичка правила и од 1893. до 1900., када је предавао географију, стратегију и статистику.
У рату 1885. до 1886. био је ордонанс официр Дунавске дивизије и Нишавске војске. У рату 1912. био је командант десне колоне Ибарске војске, здружене бригаде и командант главнине Ибарске војске. У рату 1913. био је до 30. априла заступник команданта Шумадијске дивизије. У рату 1914. и 1918. био је војни изасланик у Лондону.
Поред многих чланака и расправа поглавито из области војне географије, оригиналних и превода (са француског, немачког, руског и бугарског) штампаних већином у 'Ратнику', написао је и штампао Новија географска картографска књижевност Балканског Полуострва, О задатку војне географије и методама њеног научавања итд. Од превода засебно је штампано дело Константима Фотијадиса, Пробој немачко-бугарског фронта (превод с француског).
Умро је у Београду 19. јануара 1936. године.

22. Илија Брашић

[attachment=1]
Илија Брашић, дивиз. ђенерал.

Кућа чика Дине Брашића, из села Опарића, у Левчу, стара је и угледна шумадиска кућа, надалеко знана са својег угледа, гостопримљивости и онога релативног сеоског богаства које је нашој земљи давало њен најачи ослонац у сталном културном и економском напретку. У тој старој, патријархалној кући, чељад рано леже и рано устаје, јер ко рано рани две среће граби; млађи старијем чини измет и одаје сваку част, старији млађем онај блистави наш породични и морални начин васпитања, који прави истинске људе и лепе карактере. И тако, с колена на колено, остварује се у тим породицама исти, онај нама добро познати, истина патријархални, тип нашег човека који одржава везу са земљом јер зна да је она мати хранитељка. Такве куће дале су нам, између осталих других, Вука Караџића и Илију Гарашанина, Стојана Новаковића и Јована Цвијића, Војводе Степу Степановића и Живојина Мишића, и много друге најугледније личности целокупног нашег јавног живота за последњих стотину и више година, и њима се има захвалити онај снажни прилив интелектуалних снага који се осетио нарочито снажно после увођења претставничког режима у Србији.
У тој и таквој кући рођен је 16. октобра 1882 и Илија Брашић. После свршених седам разреда гимназије у Крагујевцу, где је показао примеран успех, млади гимназиста хтео је да иде у војнике, што је била тешко изводљива жеља многих његових другова из тога времена; сви су хтели да свете Косово, а мали број могао је бити примљен у Војну академију. На раздобљу дакле два столећа, 1900. млади Брашић ступио је у Нижу школу Војне академије у Београду, коју је свршио са 33 класом. За пешадијског потпоручника произведен је 1903, па је као водник додељен на службу XV пешадијском пуку који је тада био у Зајечару. Командант батаљона у коме је служио био је тада веома чувени, савесни и строги официр, мајор Риста Сандал, који је у успомени официра који су с њим служили оставио најлепша сећања, и који је, у једној бици, на челу својих војника часно пао сав изрешетан куршумима, нашавши ретко јуначку смрт.
Истакавши се у служби у трупи, са добром предспремом, ђенерал Брашић био је убрзо затим одабран за Вишу школу Војне академије, коју је свршио некако пред сам Балкански рат, поставши 1911. капетан II класе. За време рата 1912 – 1913. био је ађутант у штабу Дунавске дивизије II позива, а затим командир чете. То својство имао је и када је 1914. избио светски рат, да одмах за тим добије команду над батаљоном. Тако је у току од 1914 - 1918 био командант батаљона, а затим начелник штаба Пешачке бригаде Дринске дивизије, на служби у Врховној команди. Пролазећи ове претходне ступње војничке каријере могао је на тај начин да осети и ватрени дах борбе, и да се упозна са психологијом оних који су му поверени и које треба да води у борбу.
По завршетку Светског рата, из кога је изашао у чину мајора, убрзо је одређен за ђенералштабну струку, у чину ђенералштабног потпуковника. После тога до краја 1923. служио је као начелник штаба II коњичке дивизије, када је именован најпре за начелника штаба Битољске, а потом Вардарске дивизијске области, на којој је дужности провео до октобра 1927. Како је на неколико узастопних година провео на служби у нашим јужним крајевима, имао је прилику да их све прође, разуме се по стручним пословима, и да се с њима детаљно упозна, што је за ђенералштабне официре и више командовање од велике важности. 1924. произведен је за ђенералштабног пуковника, а 1929. за ђенералштабног бригадног ђенерала.
У октобру 1927 г. Брашић је био постављен за команданта 46 пешадијског пука, али је убрзо био одређен на рад у Главном ђенералштабу. Ту је заузео положај помоћника начелника Оперативног одељења, на коме је остао све до половине 1929, када је био именован за начелника Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. Убрзо затим постао је командант Осечке дивизијске области, али се још исте године поново вратио на положај начелника Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. После извесног времена постављен је за другог помоћника начелника Главног ђенералштаба. 1933. године именован је за дивизијског ђенерала и постављен за команданта дивизије, са кога је положаја у септембру 1939. постављен за вршиоца дужности Команданта III армије у Скопљу.
Непосредно пред Други светски рат, постаје армијски ђенерал 1940. године.
У време немачког напада 1941. године, III армија је имала задатак да елиминише Италијане из Албаније. Међутим, немачки напад је био толико муњевит, да је Краљевина Југославија капитулирала и уместо у Албанији, у борби са Италијанима, г. Илија Брашић је заробљен и интерниран у логор Онсабрик код Нирнберга. Подржавао је Недића у борби против комуниста и потписник је Нирнбершке декларације. Други светски рат провео у заробљеништву, а по ослобођењу, емигрирао у Сједињене Америчке Државе. Умро је 13. марта 1951. у Милвокију, Минесота. Сахрањен на гробљу Манастира Светог Саве у Либертивилу.

25. Љубомир Марић

[attachment=1]
Љубомир Марић, армијки генерл.

Љубомир Марић је рођен 29. јануара 1878. у земљорадничкој породици, у селу Галовић код Косјерића. Ваљевску гимназију завршио је 1897. када ступа на Војну академију као питомац 30. класе. У наредним годинама служећи у пешадији и артиљерији, од пешадијског потпоручника (1899), капетана (1905), генералштабног официра (1909), дошао је до начелника штаба Моравске дивизијске области (1910). Усавршавао се у Орлеану при француској војсци до почетка Балканских ратова. Доласком на ратиште прво је био помоћник начелника штаба Моравске дивизије другог позива, а од средине 1913. постаје начелник штаба. Ослобођењем јужних крајева постао је начелник Брегалничке дивизијске области и на том важном положају затекао га је Први светски рат. Заједно са овом дивизијом истакао се у одбрани земље и у борбама на Качанику. Доласком југословенске војске на Крф, Марић је премештен у Врховну команду. На томе положају, као пуковник (1915), остао је до почетка офанзиве 1918., када је постављен за начелника штаба Дринске дивизије. Са овом дивизијом учествовао је у пробоју Солунског фронта и међу првима ушао у Велес. После Првог светског рата, након уједињења и стварања Краљевине СХС, био је на челу Корушког одреда уз границу са Аустријом. Затим је био начелник Генералштаба Друге армијске области (1920), начелник оперативног одељења Главног генералштаба (1923). Као армијски генерал 1930. постављен је за команданта Четврте армијске области у Загребу, а 1935. за начелника Главног генералштаба. У влади Милана Стојадиновића био је министар Војске и морнарице Краљевине Југославије (8. март 1936 – 25. август 1938). Пензионисан је (1939), убрзо после одласка са те дужности.
Поред војничких дужности, Марић је био врсан педагог и војни писац. Предавао је географију на Нижој школи војне академије (1919) и стратегију на Вишој школи војне академије (1923). Из војне теорије објавио је Стратегију (1925), Из мог командовања Корушким одредом (1927), Основи стратегије (1928), Брегалничка дивизија првог позива у рату 1915–1916. године (1931).
У листу Ратник објавио је велики број стручних чланака, расправа и критика из области војне вештине. Као и професионални, војска му је обележила и приватни живот. Године 1906. оженио се Љубицом, ћерком генерала Павла Бошковића. Имали су петоро деце. Син Александар је био питомац 57. класе и после рата је радио као инжењер. Ћерка Радмила се удала за капетана I класе Драгутина С. Мишковића, а Вера за пешадијског поручника Виктора А. Баћа.
Г. Марић је умро 11. августа 1960. у Београду.

26. Данило Белимарковић

[attachment=1]
Данило Белимарковић, пешадиски бригадни ђенерал.

Данило Белимарковић (син Константина Бели-Марковића, окружног начелника и синовац генерала и намесника Јована Белимарковића) рођен је 2. августа 1882. г. у Београду. Нижу школу Војне академије (31 класа) учио од 5 септембра. 1898. г. до 2. августа 1900 г. У чин потпоручника произведен је 2. августа 1900. г., поручника 29. јуна 1905. г., капетана II кл. 29. јуна 1909. г., капетана. I кл. 29. јуна 1911. г., мајора октобра 1913 г., потпуковника 1. октобра 1915. г., пуковника 14. октобра 1920. г., бригадног ђенерала 1927. г.
Од 25. августа 1900. до 1909. г. био је водник у 8 пешадиском пуку, па затим у чети Краљеве гарде. Од 1909. г. до 1913. командир чете и заступник команданта батаљона у III пешадиjском пуку; од 15. јула 1914. г. до 26. априла 1919. г. командант батаљона 8 пешадиjског пука првог позива, од 20. априла 1920. г. до 6. априла 1925 г. командант 42 пешадијског пука, од 6. априла 1925. г. до 10. фебруара 1927. г. у ђенералштабном оделењу IV армиске области; од 10. фебруара 1927. г. до 31. октобра. 1928. г. командант пешадије Вардарске дивизиске области; од 25. октобра 1930. г. до 30. априла 1931. г. заступник команданта Савске дивизиске области; од 5. децембра 1932. г. до 4. јануара 1935. г. помоћник команданта Врбаске дивизијске области. 1935. г. пензионисан.
Учествовао је у свима ратовима од 1912. до 1918. г. Спада, свакако, у ред најбољих и најхрабријих српских официра. Рањен је 1914. г. код Сурчина у Срему и 1918. г. код Црне Реке. Одликован је Споменицом Краља, Петра, Медаљом за војничке врлине, Златном медаљом за храброст, Орденом Белог орла V степена, Карађорђевом звездом са мачевима IV ст. Св. Савом III ст., Југословенском круном III степена, Белим орлом IV ст. са мачевима, Орденом Југословенске круне II стeпена, Албанском и свим осталим ратним споменицама. Од страних одликовања има: Руски св. Станислав III степена са мачевима, француски Ратни крcт са палмом, Ратни крcт са златном звездом и италијански Орден круне IV степенa.
Био је ожењен Катарином кћерком др. Михаила Јовановића из Пирота. Имали су две кћерке Мирјану и Јелену. Мирјана Бели-Марковић удала се 1935. за капетана Милорада С. Тодоровића. Јелена Бели-Марковић удала се 1937. за ваздухопловног поручника Константина А. Јермакова. Умро је 21. јула 1940. у Варадинској војној болници и сахрањен у Новом Саду.

28. Живојин Бабић

[attachment=1]
Живојин Бабић, бригадни ђенерал.

Рођен је 12. септембра 1869. г. у Београду, у угледној чиновничкој породици. Свршио је у Београду најпре шест разреда гимназије, а затим Нижу (деветнаеста класа) и Вишу школу Војне академије у Београду, а 1894-95. г. Коњичку школу у Сомиру – Француска. По повратку у отаџбину био је водник и командир у Краљевој гарди.
У чин потпоручника је произведен 1. септембра 1889 г., поручника 2. августа 1893. г., капетана II кл. 2. августа 1896., капетана I класе 1898. год., мајора 2. августа 1901. г., потпуковника 29. јуна 1907. г., пуковника 20. октобра, 1912. г., бригадног ђенерала 21. октобра 1923. г.
Заузимао је положаје: од 1889-1900. г. као нижи официр, водника, ађутанта и командира; као виши официр, од 1901. г. у штабу III коњичког пука; од 1901-1906. г. ађутант Министра војног; 1906-1907. г. командант II коњичког пука; од 1907-1910. г. референт коњице Шумадиске дивизиске области; од 1910. до 1911. г. командант III коњичког пука; 1911. г. у штабу Моравске дивизиске области; 1912 г. у Београдској месној команди. 1912-1913. г. ађутант команданта I армије; 1914. г. командант I коњичке бригаде; 1915. г. помоћник команданта Коњичке дивизије; од 15. августа 1915. г. до 18. јула 1917. г. на служби Њ. В. Краља Николе I, затим председник Суда за официре у Солуну - члан Интернационалне комисије за констатовање бугарских зверстава у Источној (грчкој) Македонији. Од 19. октобра 1920. г. као шеф Бироа за разграничење у Председништву Мин. Савета и делегат у Интерминистеријелном комитету.
Светски рат је генерала Бабића затекао као команданта Прве коњичке бригаде. Био је послан у Срем да сузбије непријатеља. У том периоду времена се нижу његове највеће ратне заслуге. Код Крњевца је према добијеним наређењима и поред велике непријатељске надмоћи, успео да задржи поверене му положаје све до мрака, када је могла да буде завршена евакуација наших трупа. Нешто касније добио је поред осталих и велико одличје Карађорђеву звезду са мачевима зато што је са својим одредима улетео у најснажнији непријатељски центар код Грушића у Срему. Овај подвиг храброг официра збунио је непријатеља што је у главном и учинио да наше трупе 7. августа 1914. године однесу победе код Војке и Грушића.
Кад је наступио мир поверена му је Ибарска дивизијска област. Извесно време Бабић је провео и као члан испитне мајорске комисије. Одатле је био наименован за члана Државног савета пошто је пребачен као бригадни генерал у резерву.
Умро је 30. априла 1938. У Београду и сахрањен на Новом гробљу.
Одликован је Карађорђевом звездом са и без мачева IV степена, Белим орлом IV реда, Таковским крстом V реда, Споменицом Краља Петра I, Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом за војничке врлине, Орденом Карађорђеве звезде III реда, Црногорcким орденом Данила Првог реда, Румунском круном III реда, Румунском круном са мачевима IV реда, Грчким орденом Ђорђи Првог III реда, Француским орденом Почасне Легије IV реда (официрским), Аустриском Гвозденом круном III реда, Грчким орденом Ђорђа Првог II реда са звездама и Италијанском круном II реда. са звездама.

30. Ђурађ Јосифовић

[attachment=1]
Ђурађ Јосифовић, пеш. бригадни генерал

Рођен је у Панчеву 23. априла 1868. године од оца Петра и мајке Христине. У Београду је завршио основну и средњу школу као и 21. класу Ниже школе Војне академије у периоду 1887-1891. и затим произведен у чин потпоручника. Усавршавао се у Штетину у Немачкој 1896. године. Чин капетана је добио 1901. године, чин пуковника јуна 1913. године, а пешадијског бригадног генерала октобра 1923. године.
Био је командант 2. батаљона 8. пешадијског пука у Београду од 1898. године, као и старешина класе на Војној академији од 1898. године. Од маја 1906. године био је ађутант краља Петра I Карађорђевића и командир чете Краљеве гарде Од октобра 1907. године био је командант Краљеве гарде. Са краљем Петром је 1910. путовао у посету руском цару у Петроград, затим у Цариград и у манастир Хиландар о чему је оставио записане белешке. Током Балканских ратова 1912. и 1913. године био је командант Гарде и в. д. ађутанта краља. У периоду после Другог балканког рата био је командант 12. пешадијског пука у Скопљу, а потом ађутант краља.
Током Првог светског рата од августа 1914. до 1916. године био је командант 6. пешадијског пука Дринске дивизије 2. позива. Са овом јединицом је учествовао у биткама на Дрини и Колубари.
По доласку на острво Крф 1916. године дошло је до реорганизације Српске војске, па је група официра добила задатак да организује додбровољце у бробене јединице. Налазио се у овој групи официра и од августа 1916. је командовао 1. бригадом 1. српске добровољачке дизвизије у Русији. Ова јединица је учествовала у борбама у Добруџи. После Октобарске револуције дошао је са добровољцима на Солунски фронт. У јануару 1918. је постао командант 1. југословенске бригаде, док је у јесен исте године постављен за помоћника команданта Југословенске дивизије. Ова дивизија је запосела Косово и Метохију, Скадар и Боку Которску. Од новембра 1918. године био је командант Команде ратне луке Бока Которска.
Након демобилизације постављен је априла 1920. године за команданта Косовске дивизијске области у Приштини. За време краљевског венчања јуна 1922. године именован је за ађутанта краљице Марије Карађорђевић. Исте године постављен је за првог помоћника управника Војне академије у Београду. Пензионисан је 28. јуна 1927. године.
Носилац је више одликовања међу којима су српска Карађорђева звезда са мачевима четвртог реда, француска Легија части и руски Орден Свете Ане.
Био је ожењен Љубицом, ћерком почасног генерала Љубивоја Перишића. Имали су четворо деце. Био је дугогодишњи председник београдског Гајрета. Преминуо је у Београду 1. априла 1941. године од срчаног удара.

Петар Косић

[attachment=1]
Петар Косић, aрмијски генерал

Рођен је 13. маја 1881. године у селу Бујачић надомак Ваљева, од оца Вићентија, земљорадника и мајке Миленије. Након завршетка гимназије у Ваљеву, ступио је војску 1898, као питомац 31. класе ниже школе Војне Академије. По завршетку школовања произведен у чин артиљеријског потпоручника. Даље школовање је наставио као питомац 14. класе више школе Војне академије коју је завршио 1906. године. Стажирао је у Француској и Немачкој до 1908. године.
По завршетку школовања, првим распоредом одређен је 10. октобра 1906. године за водника у 8. пешадијском пуку да би за мање од месец дана, 7. новембра 1906. био премештен на место водника у Пешадијској подофицирској школи. Од 30. марта 1907. године био је командир 4. чете 3. батаљона 2. пешадијског пука, а од 16. новембра 1908. је командир 3. чете 2. батаљона 16. пешадијског пука. На овој позицији се налазио до почетка Балканских ратова. У Балканским ратовима био је на положајима команданта железничких станица у Прибоју, Пироту и Врању па ађутант команданта Друге армије и ађутант у Штабу македонско-косовских трупа. У Првом светском рату 1914 - 1918. постављен је за помоћника начелника Штаба Битољске дивизије I позива. Након тога постављен је за референта у Штабу II армије да би већ 8. септембра 1914. године, после неуспеха на Чеврнтији, био постављен за начелника Штаба Тимочке дивизије I позива. На тој функцији дочекао је завршетак рата.
После завршетка Првог светског рата у новоформираној војсци био је у периоду од 26. октобра 1919. до 29. новембра 1921. године, професор тактике на Нижој школи Војне академије. Паралено са професуром био је од 4. маја 1920. шеф Оперативног одсека Оперативног одељења Главног генералштаба а од 24. новембра 1921. помоћник начелника Генералштаба Прве армијске области. Функцију вршиоца дужности начелника Генералштаба Друге армијске области обављао је кратко да био на месту начелника био потврђен 11. априла 1923. године. Дана 10. новембра 1925. године премештен за вршиоца дужности команданта Дравске пешадијске бригаде а затим од 10. фебруара 1927. године постављен за начелника Генералштаба Треће армијске области. Од 11. априла 1929. године, именован је вршиоцом дужности команданта 2. коњичке дивизије. Дана 16. новембра 1930. године, именован је првим помоћником начелника Главног генералштаба. Делегиран за члана југословенске делегације на конференцији о разоружавању у Женеви у периоду 1932/1933. Вршилац дужности команданта прве армијске области био је од 6. септембра 1936. године, да би већ следеће године од 18. новембра 1937. био на положају команданта града Београда. За начелника Главног генералштаба и гувернера краља, именован је 3. јануара 1940. године.
Војним пучем 27. марта 1941. године, уклоњен је са дужности начелника Главног генералштаба и превремено пензионисан. Током Другог светског рата агитовао је у иностранству против Народноослободилачког покрета. При повратку у Београд ухапшен је 15. фебруара 1949. године у групи са Александром Цинцар-Марковићем, Ивом Перовићем, Миланом Антићем и другима. У затвору у знак протеста ступио у штрајк глађу. Преминуо је 18. маја 1949. године, од последица штрајковања.
Унапређен је у чин: артиљеријског потпоручника 1900; капетана прве класе 1911; мајора 1913; потпуковника 1913; пуковника 14. октобра 1920; бригадног генерала 1. децембра 1925; дивизијског генерала 6. септембра 1930. и армијског генерала 6. септембра 1937.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима II и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом белог орла са мачевима III и IV степена, Орденом белог орла V степена, Орденом Светог Саве I, II и III степена, Орденом Југословенске круне II и III степена и бројним споменицама, медаљама и страним одликовањима.
Оженио се 1920. године, Олгом кћерком професора Стевана Ловчевића директора гимназије, начелника у Министарству просвете и наставника краља. Кумови на венчању су му били генерал Милан Пешић и Павле Матић трговац. Деце није имао.

32. Мирослав Милисављевић

[attachment=1]
Мирослав Милисављевић, армијски генерал

Рођен је 1868. године у Књажевцу и 1885. до 1886. као питомац Војне Академије учеcтвовао је у српско-бугарском рату, немајући још ни пуних 17 година.
1888. године произведен је у чин артиљеријског потпоручника и отпочео је своју војничку каријеру у крагујевачком гарнизону. Као један од наших најбољих артиљеријских официра Милисављевић је упућен у Русију где је имао да се специјализира у артиљеријској струци, пошто је код нас већ био свршио вишу школу Војне Академије. По повратку из Русије Милисављевић је постављен за управника тек отворене артиљеријске школе гађања. Србија је тада била тек увела француске пољске топове од 75 мм и наши артиљеријски официри имали су да се упознају у руковању са њима. Велики број наших младих артиљеријских официра, који су касније дали углед нашој артиљерији за време ратовања, прошао је кроз школу г. Милисављевића и добио ту основна знања која су се после у пракси тако сјајно показала. У балканском рату Милисављевић је био командант наше тешке артиљерије са којом се нарочито одликовао при опсади Једрена. У рату са Аустро-Угарском Милисављевић, који је тада био у чину пуковника, командовао је тимочком дивизијом коју је провео за време нашег одступања кроз Албанију. Изврстан артиљеријски официр и организатор Милисављевић је при реорганизацији наше војске на Крфу постављен за начелника артиљерије при Врховној Команди. За читаво време нашег бављења на Солунском фронту он је остао на овоме положају за које је време успео да умањени број наших трупа замени све већим бројем артиљеријских оруђа, извршивши изврсно снабдевање и опремање наше војске у погледу артиљеријског наоружања. Са Солунског фронта г. Милисављеиић вратио се као генерал и до 1925. године командовао је редом са све четири армијске области. Од 1925. године био је члан војног савета а потом командант Београда.
За време своје дуге и сјајне војничке каријере Мирко Милисављевић је добио сва наша ратна одликовања и то: Карађорђеву звезду са мачевима трећег реда и две Карађорђеве звезде четвртог реда, које је добио за време српско-турског рата као и за време светског рата, даље орден Белог Орла првог и другог реда, орден Св. Саве првог реда, Легију Части другога реда, орден Купатила трећег реда, орден Леополдов другога реда и орден Св. Владимира са мачевима четвртог реда, пољско одликовање орден Полоније Реституте првог реда којом га је председник пољске републике одликовао.
Преминуо је 30. јула 1929. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

PALUBA

Vojna istorija => Ličnosti => Topic started by: JASON on August 29, 2017, 10:24:54 am