PALUBA

Raketni sistem PVO "S-200 Angara-Vega", namenjen je uništavanju ciljeva u vazdušnom prostoru, prevashodno na srednjim i velikim daljinama i visinama. Raketni sistem je u mogućnosti da efikasno dejstvuje na ciljeve na daljinama do 180 km (Angara) i do čak 240 km (Vega) i na visinama od 20 km (Angara) do 29 km (Vega).
Raketni sistem je bio formacijski organizovan kroz raketne pukove (raketni sistem), obično sastava 2 ili 3 raketna diviziona (kompleksa ) sa jednim komandnim mestom i osmatračko-akvizicijskim radarskim stanicama, tako da je omogućena višekanalnost po cilju jednog raketnog puka.
Sistem je mogao biti uvezan i u integrisan sistem PVO, a mogao je dejstvovati i autonomno kao raketni puk.

Sastav jednog 2-kanalnog raketnog puka ( sistema ) S-200 sa 2 raketna diviziona (kompleksa):

Na nivou Puka (sistema ):
- OAR velikog dometa "P-14 Oborona"
- Radar za merenje visine "PRV-17"
- Komandтa kabina Puka K-9M
- Mikrotalasna relejna veza sa IADS 5Я63

Na nivou raketnih diviziona (kompleksa) x 2 :
- Radar praćenja ciljeva i navođenjф raketa 5N62VE
- Kabina upravljanja radarom K-2V
- 6 lansera 5P72VE sa po jednom raketom na svakom lanseru
- Kabina predlansirne pripreme K-3V
- 2 vozila za dopunu raketama 5Yu24ME po lanseru, ukupno 12

 Izgled i osnovni opis komponenti radara za navođenje raketa 5N62V:

[attachment=1]

 Lansirni uređaj 5P72VE sa raketom V-880E i opis:

[attachment=2]

Radar ranog otkrivanja raketnog puka S-200, tipa "P-14 Oborona" :

[attachment=3]

Šinski punjač raketa:

[attachment=4]

Integrisani sistem PVO Senjež ME:

[attachment=5]

Nastavićemo.....

Sad vidim da se nisu svi prilozi lepo prikazali u prethodnom postu.

Dakle, ostao sam dužan sliku dvostrukog šinskog punjača raketa:

[attachment=1]

Brate mili, i šinski punjač za rakete. Pa ovo je noćna mora održavati.

Pa kažem ti....sistem nije fiksan poput S-25 "Berkut", ali gotovo kao da jeste jer je ogromna peripetija promeniti položaj....

I pretpostavljam da za njega moraš da imaš unapred pripremljen položaj, koji je naravno lako snimiti, pa neprijatelj zna otprilike gde da ga traži.

Зошто не го поставија на железничка композиција и каде што треба ако имаа железничка пруга ке се пренеси и ке стрела од таа иста композиција .
Дали ракета с-200 е рам џет движена ракета ?
и дали имаа верзија со сопствена радарска глава за наведување?

Tipičan sistem iz sedamdesetih, tada još nije bilo ni satelita a i U2 su slabo letali da bi ih otkrili.
Nije mi jasno ono da se raketa veže na cilj dok je još na zemlji, ipak je ovo dalekometni projektil.

poz.

Kod raketnog diviziona (kompleksa) "S-200", otkrivanje cilja može biti izvedeno:

- navođenjem preko integrisanog sistema ASU "Senjež-ME" kao nosioca IADS sistema
- navođenjem preko pukovskih radara OAR P-14 i PRV-13/17

Ukoliko se cilj ne otkrije nakon navođenja, pristupa se pretrazi:

- preko sopstvenog radara 5N62VE koničnim cirkularnim skeniranjem
- preko sopstvenog radara 5N62VE sektorskim pretraživanjem po programu

Otkrivanje ciljeva preko integrisanog sistema (IADS) Senjež:

[attachment=1]

Otkrivanje ciljeva sopstvenim radarom za navođenje 5N62VE, koničnim skeniranjem:

[attachment=2]

Otkrivanje ciljeva sopstvenim radarom za navođenje 5N62VE, sektorskim pretraživanjem po programu:

[attachment=3]

Kada se cilj otkrije radarom za praćenje cilja i navođenje raketa, zahvati se i počne automatsko praćenje, vrši se gađanje cilja.....

   Jeli ovaj sistrem   PVO još operativan ili je u rezervi?

Koliko je meni poznato, Rusi ga verovatno još imaju negde u nekoj strateškoj rezervi, ali ne u operativnim jedinicama.
Trenutno, sistem u operativnoj upotrebi ima Sirija, Iran i Severna Koreja. Imala je Libija, pominjalo se da je vojska maršala Haftara jednu jedinicu osposobila, ali nema neke potvrde koja bi bila dovoljno pouzdana.
Države istočne Evrope (Bugarska) su ga povukle iz naoružanja i nalazi se eventualno u rezervi. Ukrajina takođe ima sistem u rezervi, povučen je nakon incidenta sa obaranjem putničkog aviona tokom vežbovnog bojevog gađanja iznad Crnog Mora, oktobra 2001. godine....

https://web.archive.org/web/20071026005948/http://www.new-factoria.ru/missile/wobb/c200/c200.shtml

https://web.archive.org/web/20080914145704/http://pvo.guns.ru/s200/index.htm

Kada se cilj zahvati i počne automatsko praćenje, vrši se gađanje cilja.
Postoje 2 osnovna načina gađanja i to cilja do 80 km i preko 80 km. Na osnovu toga se određuju i režimi rada raketnog motora kojih ima 4, ali su u osnovi toga 2 "glavna" radna režima i to ću prikazati približno ovde.

Sistem "S-200V" je pre svega sistem velikog dometa i u skladu sa tim su i razvijena 2 osnovna načina dejstva raketama na ciljeve (uz moguće kombinacije).
Prvi način je kada se cilj nalazi da daljinama do 80 km, a drugi način je kada se cilj nalazi na daljinama većim od 80 km.
Kada se cilj nalazi na daljinama ispod 80 km, raketa sistema "S-200V", načelno, ima zahvat cilja svojom radarskom glavom za samonavođenje (RGS) još dok je na lansirnoj rampi i njen let i metoda samonavođenja po principu "Proporcionalne navigacije" je veoma slična onoj kod sistema PVO "2K12 Kub-M".

Zato nam je zanimljivi drugi način, kada se cilj nalazi na daljinama preko 80 km.
U tom slučaju, raketa se lansira pod konstantnim uglom od 48 stepeni i tako leti u trajanju od 30 sekundi. Pritom leti po INS putanji po pravcu (azimutu) po metodi kompatibilnoj sa "Proporcionalnom navigacijom", a to je metoda "Paralelnog zbližavanja".
Raketa dostigne visinu paralelno ili nešto iznad visine cilja, da bi zatim u fazi obrušavanja prema cilju i uz dodatnu akceleraciju, započela poluaktivno radarsko samonavođenje metodom "Proporcionalna navigacija".
Inače, ovakav profil leta rakete, imaju i ostali sistemi čije se rakete samonavode na ovaj način (Kub, Hawk, Buk), kada gađaju cilj koji obrušava-ponire ka zemlji.
Raketa sistema "S-200V" takođe ima mogućnost da bude lansirana i bez zahvata svojom RGS na lansirnoj rampi uz opciju "zahvata u vazduhu", ali nema mogućnost "ponovnog zahvata u vazduhu" ako ga tokom leta izgubi. Ipak, u toj situaciji postoji poseban radio-link koji radaru na zemlji (antena KRO) šalje informaciju da je raketa izgubila zahvat cilja tokom leta i tada se na cilj obično lansira još jedna raketa (ili više).

Gađanje cilja do 80 km:

[attachment=1]

Gađanje cilja preko 80 km:

[attachment=2]

И ракетата аим-120 напајга на сличен начин односно од повисока висина кон пониска висина.

U ruskoj terminologiji SISTEM i KOMPLEKS su različiti pojmovi. Čini mi se da se kod nas često po štampi i televiziji uzimaju kao sinonimi.



Kako utiče zakrivljenost zemljine površine kod gađanja na daljinama preko 100km?


Kako ista utiče na radare velikog dometa? Da li se sa povećanjem daljine povećava minimalna visina osmatranja?

Generalno da, ali odvisno od frekvence. Niše frekvence idu i malo iza brda.

Da, "kompleks" bi bio oznaka za osnovnu vatrenu jedinicu, a "sistem" kada se dodaju i OAR-i. Kod nekih sistema PVO se to preklapa (Kub, na primer)....
Zakrivljenost naravno utiče na minimalnu visinu otkrivanja kod osmatračkih radara. Tako na primer niskovisinac P-15 ima visinu otkrivanja od
od 100 metara na daljinama od 30 km, 1000 metara na daljinama od 85 km i 4000 metara na daljinama od 180 km.
Naravno, ovo donekle zavisi i od veličine RCS cilja.
Ipak, radar se može upotrebiti i sa antenom na posebnom metalnom stubu AMU-15 (UNŽA), kada se povećava daljina neprekidnog otkrivanja na malim visinama za oko 25%, dok se plafon neprekidnog otkrivanja ciljeva snižava do 1000 m visine.
Ovaj radar (P-15) inače formira radarski snop refleksijom od zemlje.

Što se tiče ostalih, postoje osmatračko-akvizicijski radari sa Cosec2 snopom, što znači da imaju mogućnost da otkrivaju ciljeve ispod horizonta, te se mogu postaviti na brda i otkrivati ciljeve koji lete niže. Na primer kod OAR-a "S-600" i njegove antene osmatračkog radara S-1016.
Ili kod radara domaće proizvodnje "M-61 Fruška Gora", koji danas više nije u upotrebi.
Jedno vreme je korištena i antena "MLG-7" italijanskog proizvođača "Selenia" koja isto formira snop Cosec2, a korištena je umesto antena na radarskom kompletu AN/TPS-1D i to na položajima na morskoj obali i na planinama.

Što se tiče nišanaca, nije mi poznato da mogu "anulirati" zakrivljenost zemlje, osim delimično kada se antene nišanskog radara podižu na stub, kao što imamo slučaj kod radara iz porodice "S-300P". Tada se plafon otkrivanja, praćenja i navođenja raketa "nešto spušta".

Ima li mjeston formiranja snopa kakvog uticaja osjetljivost na protivradarske rakete?

Ima, ali ne toliko presudno koliko se mislilo nekada. Sećam se da sam i sam tako mislio tokom 99-te (bio sam na dužnosti komandira odeljenja P-15M u Bateriji za upravljanje vatrom, 60. srp PVO Kub-M, Danilovgrad)...

Naime, ta refleksija snopa od zemlje 500 ili 1000 metara od radara i neprestano kruženje antene utiču u određenoj meri na preciznost navođenja i pogađanja protivradarskih raketa. I takvo iskustvo je bilo tokom rata u BiH, kada su protivradarske rakete bivale lansirane na radare P-15, ali su ih značajno promašivale. Otuda se i mislilo da je ta činjenica dovoljno bezbedna za radar.
Ipak, ustanovilo se 1999-te da rakete "HARM" ipak često i pronađu svoj put do radara P-15, a kada ga nađu, radar vrlo teško preživljava udar, zbog svoje veoma krhke konstrukcije.
Tokom rata 99-te, više radara P-15 je pogođeno sa HARM i uglavnom su uništeni ili teško oštećeni.

Sa druge strane, imaš radar P-12 ili P-18, koji takođe formiraju snop refleksijom od zemlje po gotovo istim parametrima kao i P-15, ali je ustanovoljeno tokom 99-te, da je ipak frekvencija rada presudna. Rakete HARM rade u dijapazonu 500 MHz do 26 GHz, a radne frekvencije P-12 i P-18 su od 150-170 MHz (metarske) i izvan područja rada PRR HARM. Sa druge strane P-15 radi na 830-882 MHz i u okviru je dijapazona otkrivanja HARM.

Imamo i primer gigantskog OAR "P-14" (bio na položaju u Kačarevu), dometa preko 600 km, koji takođe radi u metarskom talasnom opsegu (150-170 MHz) ali je fiksan i uništen je krstarećom raketom u prvom talasu napada.....

https://youtu.be/9f5ulVGwD2I

https://youtu.be/PDbK652vNpU

Postoji „borbeni“ domet, a postoji i „krajnji letni“ domet tokom kog raketa i dalje zadržava sposobnost da upravlja letom i napaja elektroniku.

S-200 Angara/Vega sa projektilom zemlja-vazduh 5V28 bio je efikasan u krugu od ~ 250 - 300 km. Rekordni pogodak - 357 km. Dovoljno rečeno!

S-200 Angara/Vega, legenda Hladnog rata!

https://www.youtube.com/watch?v=jb4Z4yWKMJ4

Poluaktivni radarski tragač rakete 5V28 (V-880), koji se nalazi na lansirnoj rampi, ne može da zahvati ciljeve čija je tangencijalna brzina manja od 100 metara u sekundi (cilj se briše).

Pored toga, prilikom šumnog ometanja u frekvencijskom opsegu radara za navođenje raketa kompleksa S-200VE, nije moguće odrediti daljinu do cilja. Avion-ometač može se pratiti po azimutu i nadmorskoj visini, ali ne i po daljini.
U ovim slučajevima, lansiranje rakete se izvršava u režimu zahvata cilja sa RGS (radarskom glavom za samonavođenje) rakete nakon lansiranja (zahvat u vazduhu). U K2 upravljačkoj kabini kompleksa S-200VE, prekidač „Zahvat cilja RGS“ premešten je u krajnji levi položaj - „U vazduhu, Vcr ≤ 0“, kao što vidimo na ovoj slici ispod.

RGS rakete vrši pretragu ciljeva tokom leta. Prirodno, RGS zahvata cilj sa najvišim nivoom reflektovanog zračenja od radara za navođenje raketa i praćenje ciljeva 5N62V, kompleksa S-200VE.

Upravo u ovom režimu rada izraelski avion F-16I „Sufa“ oboren je u februaru 2018. godine u odlasku, od strane Sirijske posade S-200VE.
U narednom događaju, kod greške i obaranja ruskog Il-20, u snopu osvetljenja kompleksa radara za navođenje raketa sirijskog S-200VE, pored izraelskog F-16I „Sufa“, nalazio se i ruski Il-20  i njegov signal sa najvišim nivoom reflektovane snage od radara za praćenje ciljeva I navođenje raketa sa zemlje je bio zahvaćen sa RGS rakete u letu.

Slika 1: U Kabini upravljanja, prekidač „Zahvat cilja RGS“ premešten je u krajnji levi položaj - „U vazduhu, Vcr ≤ 0“:

[attachment=1]

Nikada mi nije bila jasna filozofija maskirnog bojenja lansera ali ne i raketa?

Mi smo tokom 1999-te koristili kamuflažno bojenje i "prljanje" raketa da bi se maskiralo njihovo prisustvo na terenu....
Kod sistema Kub to se uglavnom radilo samo na "novijim" raketama sa belim vrhom, pa se taj vrh koji se baš "ističe" kamuflirao.
Kod Neve je u pitanju bila cela raketa.

Naravno, radilo se i maskiranje sa granama, žbunjem i sl.

Zašto NATO mrzi sovjetski raketni sistem PVO S-200?

Američki časopis Military Watch objavio je članak „Zašto NATO mrzi S-200-najdalekometniji sistem PVO Hladnog rata“

Autor podseća da je ovaj protivvazduhoplovni raketni sistem igrao centralnu ulogu u sovjetskoj protivvazduhoplovnoj odbrani tokom većeg dela Hladnog rata, a 1982. godine Sovjetski Savez ga je počeo izvoziti širom sveta - u mnogim zemljama je i danas u upotrebi. Trenutno ga i dalje koriste Severna Koreja, Sirija, Iran, Poljska i Bugarska. Te zemlje su nabavile raketne sisteme 1980 -ih i 1990 -ih. Pored navedenog, S-200 u svom arsenalu ima Uzbekistan, Kazahstan, Turkmenistan koji su ih nasledili nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Sistem je dizajniran da štiti od svih vrsta vazdušnih ciljeva kao savršeniji i dalekometniji analog kompleksa S-75.
Prvi S-200 su ušli u upotrebu 1966. godine i ostali su u službi do 1996. godine, kada su mnogi od njih povučeni iz upotrebe.
Rakete sistema S-200 navode se na cilj uz pomoć sopstvenih poluaktivnih glava za samonavođenje. Kada se pogodi cilj, u njegovoj blizini eksplodira ili visokoeksplozivna fragmentaciona bojeva glava ili taktička nuklearna glava, a poslednja se može aktivirati samo po posebnoj komandi sa zemlje.
Razlika u performansama između S-200 proizvedenih 1980-ih i originalnih 1960-ih je veoma značajna. Najnovija varijanta S-200D Dubna ima domet od 300 km, u poređenju sa 175 km originalnog S-200A Angara.

Kasnije varijante imaju viši plafon leta - do 40 km, svestranije su, imaju odličan potencijal protiv balističkih projektila i mnogo veću verovatnoću pogađanja ciljeva. Oni mogu da eliminišu ciljeve koji se kreću “nižim” hipersoničnim brzinama do 6 Maha, imaju domet detekcije do 600 km i mogu da traže ciljeve na nadmorskoj visini iznad 45.000 m - ove sposobnosti su idealne za zaštitu od balističkih projektila.

Svaki divizion S-200 koristi 6 lansera sap o 1 raketom i radar za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Sistem je dizajniran za gađanje balističkih projektila i bombardera, ali može ugroziti i lovce i jurišne avione, čak i na velikim daljinama. Tako je u rukama Sirijaca S-200 Vega obarao avione A-4 američke mornarice i F-16 izraelskog ratnog vazduhoplovstva.

Tokom Hladnog rata, nijedan zapadni konkurent nije nadmašio S-200 u dometu. Uprkos impresivnim mogućnostima, međutim, on ima jedan značajan nedostatak - nije mobilan. Sistem se može postaviti samo na stacionarnim položajima. Stoga je neprijatelju laka meta.

Ipak, S-200 ostaje relevantan do danas. Iran, koji u svom naoružanju ima i savremenije sisteme poput S-300PMU-2, ulaže velika sredstva u modernizaciju sistema i namerava da ga učini mobilnim.

Kompleks je i dalje dovoljno pouzdana zaštita od balističkih raketa i izviđačkih aviona velikih brzina, sumira autor časopisa Military Watch, koji citira Rusku Gazetu.


[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

S-200 "u akciji"!


https://www.youtube.com/watch?v=Pv81RzVWYHo

Ogromna raketa!
Interesantne su krive kape (opstrujnici) na startnim motorima. Zašto su tako krivo nasađeni?

Punjenje marševskog motora pogonskim komponentama (O i G) se vrši na isti način i identičnom opremom kao kod mornaričkih raketa P-20/21/22.

Radikalna poboljšanja za najveću svetsku mrežu protivvazduhoplovnih sistema S-200, dok Iran modernizuje sovjetske sisteme

Ulazeći u službu u sovjetskim snagama protivvazduhoplovne odbrane od 1966. godine, raketni sistem zemlja-vazduh S-200 imao je najduži domet od bilo koje platforme u Hladnom ratu sa vrhunskom varijantom S-200D proizvedenom 1980-ih godina, dizajniranom da gađa ciljeve udaljene 300 km. Ovo je ostalo bez premca na globalnom nivou za sisteme koji su sposobni da gađaju avione sve dok ruska vojska nije uvela raketu 40N6 dometa 400 km u upotrebu za svoje baterije S-400 i 9M82MD za S-300V4 (prim. Kubovac), što se navodno dogodilo tek 2018. S-200 je činio kičmu sovjetske protivvazduhoplovne odbrane dugog dometa 1980-ih, sa raspoređenim brojem od ogromnih 130 lokacija i 2.030 lansera, a prvi put je izvezena 1982. u Siriju gde je ubrzo usledila akcija kojom su navodno oborena tri borbena aviona američke mornarice iznad Libana.

Varijante iz 1980-ih imale su impresivne performanse, uključujući plafone leta do 40 km, superiorne mogućnosti protiv balističkih projektila i mnogo veću verovatnoću za pogađanje ciljeva. Bili su u stanju da gađaju hipersonične rakete od 6 maha. Sistem je ipak naglo povučen iz upotrebe tokom 1990-ih, kako zbog oštrog smanjenja snaga protivvazduhoplovne odbrane post-sovjetske Rusije, tako i zbog mnogo većeg naglaska koji je stavljen na mobilnost, što je bila najveća slabost S-200 kao teškog fiksnog sistema. Ulazak S-300PM u upotrebu od 1992. godine bio je glavni faktor za to, jer je sistem bio veoma kompaktan i mobilan i, iako je imao slabije senzore i kraći domet od S-200D, i dalje je imao respektabilnih 200 km (150 km za PM Volhov-6M, izvozna oznaka PMU-1 i 200 km za kasniji PM Favorit, izvozna oznaka PMU-2, prim. Kubovac) dometa i visoku svest o situaciji u VaP-u.
Iako više nije u ruskoj službi, S-200 se i dalje koristi u inostranstvu, posebno u Poljskoj, Severnoj Koreji, Siriji i Iranu. Iran je bio njegov najznačajniji operater i bio je poslednji izvozni klijent za sistem, pošto je kupio 10 kompleksa tokom 1990-ih, koje su dve decenije bile njegov jedini relativno moderan kopneni PVO sistem. Zemlja je ranije bila prinuđena da se u velikoj meri oslanja na svoje lovce F-14 Tomcat, naoružane raketama dugog dometa AIM-54 za protivvazduhoplovnu odbranu tokom iransko-iračkog rata, koji je neutralisao više iračkih aviona nego sva druga iranska sredstva zajedno, uključujući oba kopnene sisteme odbrane i lovačke avione.

Pošto je iranska flota F-14 ostala relativno mala tokom 1990-ih i 2000-ih zbog nestašice rezervnih delova, S-200 je dao veoma značajan doprinos inače zanemarljivim sposobnostima protivvazduhoplovne odbrane dugog dometa zemlje. Oslanjanje na S-200 se samo povećalo pošto je Rusija prestala da potpisuje nove izvozne ugovore na pet godina od 1995. zbog sporazuma Gore-Černomirdin sa Sjedinjenim Državama, nakon čega je Rusija glasala za podršku embarga UN na oružje 2007. Moskva je kasnije poništila svoj ugovor o isporuci sistema S-300PMU-1 Iranu 2009. godine pod pritiskom Zapada, uprkos tome što na ovaj sistem nije uticao embargo UN.

Iran je od tada investirao u modernizaciju svojih jedinica S-200 u zemlji, na osnovu svog značajnog iskustva u modernizaciji i obrnutom inženjeringu američkih baterija MIM-23 Hawk i proizvodnji kineskih sistema HQ-2 (S-75, prim. Kubovac) po licenci. Sovjetski sistem je, međutim, bio znatno sofisticiraniji, što je otežalo zadatak njegove modernizacije, posebno s obzirom na to koliko su iranski planovi bili ambiciozni. Uvid u program dao je komandant baze protivvazduhoplovne odbrane Khatam Al Anbia, brigadni general Farzad Esmaieeli, koji je najavio da je iranski odbrambeni sektor bez presedana razvio mobilni lanser za sistem, kao i da je poboljšao svoje senzore kako bi smanjio detekciju ispaljivanja I skratio vreme praćenja.

„Dali smo mobilnost raketnom sistemu S-200, a isti plan je da se omogući mobilnost svih artiljerijskih i raketnih sistema je na dnevnom redu PVO“, rekao je on, prateći ruske stope, ali su to postigli kroz modernizaciju starijih platformi umesto nabavke novih.

Iran je takođe ranije integrisao nove autohtone rakete u sistem S-200, posebno Sayad 2 i Sayad 3, poslednji koji su ušli u proizvodnju 2011. Izgledalo je da je projektil poboljšana reverzno projektovana verzija V-880 S-200, iako nije bilo naznaka da li je došlo do poboljšanja mobilnosti. Ove investicije ukazuju na to da Iran namerava da nastavi da koristi S-200 još neko vreme, i da bi mogao postati poslednji operater sistema kasnije u deceniji, jer se očekuje da će ih drugi, poput Poljske i Severne Koreje, zameniti.

Dopunjujući ove napore, Iran je takođe krenuo da poboljša svoju protivvazduhoplovnu odbranu sa domaćim sistemima dugog dometa Khordad 15 i Bavar-373 za koje se procenjuje da imaju domet od 200 km (za Bavar-373 navodi se i do 300 km, prim Kubovac). Modernizacija S-200 može se posmatrati kao jeftinija alternativa kupovini najnovijih sistema iz Severne Koreje, Kine ili Rusije, a paket za nadogradnju bi potencijalno mogao da se plasira u inostranstvo drugim operaterima S-200, posebno u Siriji.

Izvor: https://militarywatchmagazine.com/article/upgrades-s200-iran-modernising-a2ad

[attachment=1]

Jedna "crtica" iz prošlosti....

Tokom zadnjih godina hladnog rata, a pre početka raspoređivanja jedinica S-300PS (PMU) u istočnoj Evropi, Varšavski pakt je na zapadnim granicama "Gvozdene zavese" prema državama NATO saveza, stacionirao ukupno 8 raketnih sistema S-200V, sa ukupno 18 raketnih diviziona-vatrenih kanala.

Od toga:

DDR - 4 sistema - 8 diviziona
Poljska - 1 sistem - 3 diviziona
ČSSR - 2 sistema - 5 diviziona
Mađarska - 1 sistem - 2 diviziona

[attachment=1]

U sklopu taktička vežbe Bugarske vojske: Formiranje protivvazduhoplovnog protiv-dejstva na realne pretnje, Vojna formacija 34420 - Kostinbrod, iz sastava Vazduhoplovstva izvela je taktičku vežbu, težišno koristeći raketni sistem PVO velikog dometa S-200V.  Jedinica je ispunila je širok spektar zadataka koji proizlaze iz savremenih pretnji snagama protivvazduhoplovne odbrane.

Foto album:

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=6]

Neposrednu zaštitu jedinice  S-200V, činile su jedinice LPRS Strela-2M. Na jednoj od slika vidimo i radar za merenje visine PRV-17:

[attachment=7]

[attachment=8]

Mete za raketaše, bile su i bespilotne letelice-mete Vazduhoplovstva Bugarske:

[attachment=9]

Ukrajinci sa projektilom sistema PVO S-200V gađali ruske ciljeve na zemlji?

Trenutak pada ukrajinske protivvazduhoplovne rakete 5V28 iz sastava raketnog sistema PVO S-200V, adaptirane za napad na kopnene ciljeve, na pilanu u selu Bitoš, Brjanska oblast.

Na snimku se jasno vidi karakterističan oblik rakete 5V28 (ili njene ranije varijante). Na drugim projektilima, poput britanske Storm Shadow, oblik rakete je potpuno drugačiji.

Takođe, treba potpuno isključiti dron Tu-141 Striž, koji je takođe potpuno drugačijeg izgleda.

Dok ne dobijemo potvrdu, postaviću snimak koji kruži internetom, kao i dve fotografije.

Na slici broj 1, vidite originalnu sliku projektila koji je pao u Brijansk i njegovo poređenje sa 5V28 projektilom. Ipak, kako se autor tog poređenja nije potrudio da ukloni bustere sa projektila 5V28, to sam učinio ja (onoliko koliko sam mogao) i to vidite na slici broj 2. Ovaj "središnji" buster, nisam sklanjao jer nam on ne "igra ulogu" u utvrđivanju porekla projektila!

Projektil 5V28 iz sistema S-200V, ima kosi domet kod gađanja ciljeva u vazduhu do 240 km, a imali smo priliku da vidimo tokom tekućih povremenih sukoba na relaciji Izrael-Sirija, da ti projektili kada promaše metu u vazduhu, mogu balistički odleteti i pasti na zemlju na daljinu preko 250 km od mesta lansiranja.

https://files.paluba.info/Kubovac/snimci/S-200%20u%20Briansk.mp4

Slika 1, autor nije "skinuo" bustere koji se otkačinju nakon nakon nekoliko sekundi leta:

[attachment=1]

Slika 2, pokušao sam da "sklonim" bustere sa strane. Središnji nam ne smeta. Sada se može kvalitetnije upoređivati:

[attachment=2]

Stigla i potvrda ruskog MO....

Jedna od raketa S-200 koje je ispalio Kijev bila je usmerena na Krimski most

Jedna od raketa S-200 koje je Kijev ispalio u nedelju, 9. jula preko teritorije Rusije, usmerena je ka Krimskom mostu. Ovo je u ponedeljak, 10. jula, saopštio načelnik Glavnog štaba Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) Ruske Federacije general-pukovnik Viktor Afzalov.

Sistem PVO uništio je dve rakete koje su napale transportni prelaz Kerč i aerodrom Morozovsk“, rekao je on u izveštaju načelniku Generalštaba Oružanih snaga (OS) Ruske Federacije Valeriju Gerasimovu.

Nema žrtava i razaranja, rekao je Afzalov.

Kijev je sa još dve rakete pokušao da udari na aerodrom Šajkovka u Kaluškoj oblasti. Oni su odbijeni putem sredstava elektronskog ratovanja (EW) i pali su u rejonu sela Bitoš, saopštilo je Ministarstvo odbrane.

Gerasimov je dao instrukcije Visokoj komandi Vazdušno-kosmičkih snaga da zajedno sa Glavnom upravom Generalštaba Oružanih snaga RF nastave sistematski rad na identifikaciji mesta za skladištenje i lansiranje raketa S-200 i drugog neprijateljskog naoružanja i planiraju njihovu preventivno uništenje.

Izvor (https://iz.ru/1541951/2023-07-10/odna-iz-vypushchennykh-kievom-raket-s-200-byla-natcelena-na-krymskii-most)

Deveti dan jula meseca ove godine iznenadio nas je informacijama i snimcima sa društvenih mreža na kojima se vidi dejstvo ukrajinskih raketa iz sastava raketnog sistema PVO S-200V po ciljevima na zemlji.

Mogli smo da vidimo trenutak pada ukrajinske PVO rakete 5V28, dela raketnog sistema PVO S-200V, prilagođene za napad na kopnene ciljeve, na pilanu u selu Bitoš, Brjanska oblast, nekih 170 kilometara u dubini teritorije Ruske Federacije.

Kakav je istorijat upotrebe S-200 u Ukrajinskoj vojsci, kakve su karakteristike sistema i što je najvažnije, kakve su mogućnosti za gađanje ciljeva na zemlji?

Više u mojoj novoj kolumni na vazduhoplovnom portalu Tango Six!  :super :super


[ANALIZA] Mogu li Ukrajinci raketnim sistemom PVO S-200 dejstvovati po ciljevima na zemlji? (https://tangosix.rs/2023/13/07/analiza-mogu-li-ukrajinci-raketnim-sistemom-pvo-s-200-dejstvovati-po-ciljevima-na-zemlji/comment-page-1/?unapproved=384906&moderation-hash=3f2e2ce1382cbb6ab74c4621101db2fe#comment-384906)

Neprecizno i uz civilne žrtve, ali se nastavlja ukrajinska upotreba raketa Z-V sistema PVO S-200V po ciljevima na zemlji u Rusiji....

Ruska Federacija saopštila da Ukrajina ponovo gađa raketama iz sistema PVO S-200: na udaru su Taganrog i Azov

Oba grada dele zajedničko to što imaju luke, dok je u Taganrogu raketa pala samo 2 km od nje

Nakon što je nepoznata raketa pala u centar Taganroga, Ministarstvo odbrane Ruske Federacije saopštilo je da je Ukrajina upotrebila rakete iz protivvazduhoplovnog raketnog kompleksa S-200 za gađanje kopnenih ciljeva. Istovremeno, druga raketa je korišćena za gađenje objekta u blizini naselja Azov.

Istovremeno, raketa koja je pala u Taganrogu stvorila je procep, oštetila zgrade, a kao rezultat udara ima više od 10 žrtava, štaviše, postoji snimak leta neidentifikovane rakete, u Moskvi su javljali o njihovom uspešnom otkrivanju i presretanju sredstvima PVO.

Što se tiče rakete u Taganrogu, postoji snimak sa auto-rekordera koji je zabeležio let same rakete.

Što se tiče naselja Azov, tamo je zaista zabeleženo dejstvo protivvazduhoplovnih raketnih sistema, ali su lokalni stanovnici snimili eksploziju rakete, koja je, najverovatnije, bila usmerena na lučku infrastrukturu.

Istovremeno, nameće se prilično logičan zaključak da bi moguće mete udara mogle biti luke. Konkretno, postoji luka u Taganrogu, koja se nalazi dva kilometra od mesta gde je pala raketa i koja od 2021. godine ima promet od 2,9 miliona tona.

Što se tiče Azova, postoji prilično moćna luka sa pokazateljima od 4,5 miliona tona za istu godinu. Istovremeno, vrednost poslednjeg je mnogo veća, jer se nalazi na ušću Dona i podaci o pomorskom saobraćaju pokazuju dovoljno visoku aktivnost luke.

I iako očigledno ovi raketni udari nisu stigli do cilja, važno je da se oba objekta nalaze u zoni oštećenja do 300 km od hipotetički mogućih lansirnih područja udaljenih od linije fronta. Štaviše, brojne druge važne luke Ruske Federacije, posebno sam Rostov na Donu, nalaze se u istoj pogođenoj oblasti.

Naravno, domet od 300 km je više nego uslovan, jer prema proračunima samih ruskih analitičara, konvertovana raketa sistema PVO S-200 tipa 5V28 ima potencijalni domet od čak 600 km.

Podsetimo i da je upotreba ovih raketa u Ruskoj Federaciji na nivou načelnika Generalštaba RF Gerasimova prijavljena sredinom juna ove godine. Ali u stvarnosti, konverzija ove rakete na tečno gorivo, dugačke 10,8 metara i težine 7,1 tona i fragmentovane bojeve glave težine 220 kg, smatra se izuzetno teškom operacijom.

Lansiranje rakete sistema S-200, arhivski snimak:

[attachment=1]

Taganrog i Azov, amaterski snimak:

[attachment=2]

Taganrog, geolokacija mesta udara:

[attachment=3]


Izvor (https://defence-ua.com/army_and_war/u_rf_zajavili_scho_ukrajina_znovu_bje_raketami_vid_zrk_s_200_pid_udarami_buv_taganrog_ta_azov-12351.html)

"Mesto sećanja i moći"

Komandant Baltičke flote viceadmiral Viktor Vorobjov učestvovao je u otvaranju spomenika vojnicima PVO u Kalinjingradu, dana 24/07/2023. godine.

Na postamentu, sa potpisom "Zaštitnicima otadžbine", postavljene su rakete iz sastava raketnog sistema PVO S-200, kako u celoj svojoj dužini (bez bustera, krila i upravljačkih kormila) na centralnom delu postamenta, tako i samo sa izloženim prednjim radarskim kupolama na čijim vrhovima su postavljene lampe koje svetle u noćnim satima....

Između raketa je postavljena granitna gromada sa tamnim tablom: „Poslužiocima PVO koji su poginuli za otadžbinu tokom Specijalne vojne operacije 2022 - ...“. Ovo je spomenik sa otvorenim datumom, drugi broj će biti ispisan na njemu nakon naše pobede ..."

Kod kamena prekrivenog belim platnom nalazi se počasna straža. U blizini su portreti palih boraca. U formaciji PVO stacioniranoj u Kalinjingradu nisu čekali da neko podigne spomenik njihovim kolegama koji se nisu vratili sa ratišta, već su preuzeli inicijativu u svoje ruke, kaže zamenik komandanta vojne formacije.

Komandant jedinice PVO, u svom govoru je spomenik podignut na teritoriji jedinice nazvao mestom moći. Mesto gde možete crpiti energiju za borbu i za miran život.


[attachment=1]


Izvor (http://redstar.ru/mesto-pamyati-i-sily/)

Na društvenim mrežama pojavio se prvi snimak lansiranja rakete 5V28 iz sastava raketnog sistema S-200V na, kako se tvrdi, zemaljski cilj.
Napominje se da je ovo snimak lansiranja rakete adaptirane za dejstvo na ciljeve na zemlji.

Na žalost, mi iz ovog snimka ne možemo ništa konkretno zaključiti, osim da se radi o "standardnom" lansiranju rakete, kao za ciljeve u VaP-u.

Ipak vredi postaviti prvi takav snimak.

A o tome mogu li Ukrajinci i sa kakvom preciznošću da dejstvuju na ciljeve na zemlji raketama iz sastava raketnog sistema PVO dugog dometa S-200V, možete pročitati (i podsetiti se) iz moje ranije kolumne na vazduhoplovnom portalu Tango Six.

Link: [ANALIZA] Mogu li Ukrajinci raketnim sistemom PVO S-200 dejstvovati po ciljevima na zemlji? (https://tangosix.rs/2023/13/07/analiza-mogu-li-ukrajinci-raketnim-sistemom-pvo-s-200-dejstvovati-po-ciljevima-na-zemlji/)

https://files.paluba.info/Kubovac/snimci/S-200%20launch%20in%20Ukraine.mp4

Ово оде у пропињање ко зна ђе...

Odgovorni za čisto nebo - Viša komandna škola PVO "Engels"

Kadeti PVO uvežbavaju se na sistemu S-200 u Višoj komandnoj školi za raketne sisteme zemlja-vazduh "Engels", 1987. godine.
Ovde će dobiti rigoroznu obuku iz fizike, matematike i inženjerstva neophodnu za rukovanje tako složenim sistemima, pored osnovne borbene obuke.

Škola "Engels" kola je bila jedna od 8 Viših komandnih škola PVO u sovjetsko vreme. Raspuštena je 1994. zajedno sa još 6 škola. Jedina koja je i danas ostala je škola u Jaroslavlju.

https://files.paluba.info/Kubovac/snimci/S-200%20u%c4%8denje%201.mp4

https://files.paluba.info/Kubovac/snimci/S-200%20u%c4%8denje%202.mp4

https://files.paluba.info/Kubovac/snimci/S-200%20u%c4%8denje%203.mp4

Kako su Rusi napravili hipersonični „Kholod” na bazi S-200 i šta su dobili od njega

Ova priča može biti zanimljiva ne samo zbog improvizovane upotrebe ovakvog sistema PVO

Biografija protivvazduhoplovnog raketnog sistema S-200 uključuje, posebno, trenutak kada su ga Rusi koristili kao deo "leteću laboratoriju" Kholod za razvoj hipersoničnih tehnologija početkom 1990-ih. Ova priča privlači pažnju bar zbog neobičnosti tehnološkog koncepta.

Ukratko, priča je izgledala ovako. U navedenom periodu ruski „Centralni institut za projektovanje avijacijskih motora“ je vodio radove na razvoju tehnologija za hipersonične mlazne motore (GPPRD). Početkom 1991. godine ova ustanova je već napravila eksperimentalni model takvog motora, a već se postavljalo pitanje potrebe za „letećom laboratorijom“ ili nosačem koji bi omogućio odradu svih režima rada GPPRD.

Na kraju, izbor za projekat „Kholod” pao je na protivvazduhoplovnu raketu 5V28 iz protivvazduhoplovnog raketnog kompleksa S-200, a ovaj izbor je objašnjen sa dva motiva – putanja leta ove rakete je ispunjavala sve neophodne uslove za funkcionisanje eksperimentalnog protivvazduhoplovnog raketnog odbrambenog sistema, a ova raketa je bila jeftina, jer je već u tom trenutku povučena iz oružanih snaga.

Kao što vidimo sa fotografije iz javnih izvora, na vrh rakete 5V28 postavljen je uzorak eksperimentalnog GPPRD-a, a za lansiranje je korišćen standardni lanser iz kompleksa S-200.

Rusi se žale da je raspad SSSR-a omeo potpuno testiranje projekta hipersonične "leteće laboratorije" Kholod. A pri tom tvrde da je između novembra 1991. i oktobra 1998. godine izvršeno ukupno 8 lansiranja „leteće laboratorije” na bazi S-200, čime je navodno dokazana efikasnost eksperimentalnog hipersoničnog motora.

Istovremeno, kako pišu isti Rusi, tokom ovih probnih lansiranja bilo je moguće postići maksimalnu brzinu leta do 6,5 maha, a maksimalno trajanje rada hipersoničnog motora iznosilo je 41 sekundu.

Dalje, posle 1998. godine, „izgubljeni“ su tragovi projekta „Kholod“. Ali u javnim dokumentima možete pronaći publikaciju da je 2021. godine jedna od raketa 5V28 prodata na jednoj od aukcija za samo 27.000 evra, koja je pretvorena u „leteću laboratoriju“ za razvoj tehnologija za GPPRD.

„Leteća laboratorija“ zasnovana na raketi 5V28 sistema PVO S-200, koja je korišćena za projekat „Kholod“ za razvoj hipersoničnih tehnologija, arhivska fotografija iz otvorenih izvora:

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=5]

Principijena šema projekta "Kholod":

[attachment=4]


Izvor (https://defence-ua.com/weapon_and_tech/jak_rosijani_robili_giperzvukovij_holod_na_bazi_s_200_i_scho_v_nih_vijshlo-14552.html)

Radio-stanica odvraćanja protivradarskih raketa PRS ili skraćeno ROS

Naime i sistem S-200V je imao sistem koji bi mogli nazvati "imitator radarskog zračenja" ili u punom nazivu "Radio stanica odvraćanja protivradarskih projektila" ili skraćeno ROS (радио станции отвлечения снарадов ПРС).

Sistem se sastojao od:

1. predajnog sistema
2. uređaja za povezivanje sa RPC i sistema daljinskog upravljanja
Stavke pod 1. i 2. su deo Kabine sa aparaturom 5U24 (K4)
3. antensko-fiderni uređaj
4. stabilizator napona 5E59M, 3 x 220V, 50 Hz
5. komplet kablova za spajanje sa kabinom K-2V
6. komplet rezervnih delova i alata

[attachment=1]

Sistem ROS se razmeštao na odstojanu od 350 +/- 50 metara od radara za navođenje raketa 5N62VE i njegove kabine upravljanja K-2V, odakle se daljinski upravljalo sa sistemom ROS.

Komponente sistema ROS su smeštene na prostoru 50 x 50 metara, kvadratnog oblika, a na uglovima se nalazi po jedna predajna antena Ka-411 (ukupno 4), a antene su talasovodnim traktom povezane sa Kabinom sa aparaturom 5U24 (koja se sastoji od predajnog sistema i uređaja za povezivanje sa RPC i sistemom daljinskog upravljanja).

Do Kabine sa aparaturom 5U24 nalazi se Stabilizator napona 5E59M, 3X220 V, 50 Hz.

[attachment=2]

ROS je mogao emitovati sa bilo koje od antena u frekventnim opsezima i svim tipovima frekventno-modulisanih signala koje je emitovao radar za navođenje raketa 5N62V. Prelaz sa zračenja jedne na zračenje druge antene iznosi najmanje 0,5 - 1 sekunda.
U slučaju oštećenja jedne od antena od strane protivradarske rakete (na primer), za zamenu antene bilo je potrebno (ne manje od) 15 minuta.

Antenski sistemi obezbeđuju zračenje u krugu od 360 stepeni, pod mesnim uglovima od 5 do 50 stepeni.

Kabina sa aparaturom 5U24 (K4), unutrašnjost kabine:

[attachment=3]

Kabina sa aparaturom K4:

[attachment=4]

Stabilizator napona 5E59M:

[attachment=5]

Rakete sistema S-200 sa specijalnim (nuklearnim) bojevim glavama

*Uvod

Uprkos kontinuiranom razvoju borbene tehnologije i intenzivnom istraživačko-razvojnom radu na kasnijim, sve naprednijim raketnim sistemima, uvidelo se da se čak i najefikasniji sistemi PVO mogu pokazati nemoćnim protiv masovnih napada grupa neprijateljskih aviona na strateške objekte. U SSSR-u je odlučeno da se ovaj problem reši razvojem protivvazduhoplovnih raketa sa nuklearnim bojevim glavama koje mogu da unište grupne vazduhoplovne ciljeve koji lete u bliskoj borbenoj formaciji. Tako su stvorene rakete sa specijalnim punjenjem za sledeće tipove protivvazduhoplovnih raketnih sistema koji su delovali u PVO SSSR-a: S-25, S-75 i S-200. U slučaju sistema S-200 to su bile rakete V-870, V-880N i V-880MN.

*Istorija konstruisanja

Prvobitni dizajn rakete za raketni sistem PVO S-200A Angara u verziji 5V21 (V-860) sa konvencionalnom bojevom glavom od 217 kilograma predstavio je OKB-2 krajem decembra 1959. Parametri rakete 5V21 su bili nezadovoljavajući - njene karakteristike su bile lošije od onih kod sistema Nike-Hercules koji je već usvojila američka vojska, kao i od onih raketa 5V11 domaćeg sistema Dalj.

Dakle, odlukom Komisije za vojno-industrijske poslove broj 136 od 12. septembra 1960. godine, za rakete novog sistema S-200 utvrđeni su sledeći minimalni zahtevi: sposobnost borbe protiv vazduhoplovnih ciljeva koji se kreću nadzvučnim brzinama na daljinama od 110-120 km, a protiv onih koji lete podzvučnim brzinama - na daljinama od 160-180 km (koristeći pasivni deo leta rakete nakon iscrpljivanja raketnog goriva).

Uvedene su potrebne korekcije i 1962. godine počela su terenska ispitivanja modifikovane rakete 5V21A (V-860P), koja je ispunjavala gore navedene uslove, koja je konačno usvojena za sistem PVO 1967. godine. Proizvodnju raketa je preduzela fabrika br. 272 Severnij zavod u Lenjingradu.

Otprilike u isto vreme, naredbom Centralnog komiteta KPSS i Saveta ministara SSSR br. 308-130 od 4. aprila 1961., tim V. A. Fedulova, konstruktora odgovornog za V-860, započeo je radove na raketi V-870 - opremljenoj specijalnim nosivim opterećenjem, odnosno nuklearnom bojevom glavom razorne sile od 25 kT TNT. Terenski testovi – u skladu sa rezolucijom Centralnog komiteta KPSS – bili su planirani za drugi kvartal 1963. godine. Verzija rakete V-870 nije se značajno razlikovala u pogledu dizajna od V-860; osnovna razlika je bila nedostatak blizinskog upaljača (bojevo punjenje je trebalo da se aktivira pomoću radio signala). Planirano je da se radarske baterije jedinica koje upravljaju sa V-870 dopune dodatnom stanicom, namenjenom isključivo za navođenje projektila sa posebnim nosivim opterećenjem (komandnim metodom, preko radio komandi). Projekat je dostavljen OKB-2 na odobrenje 20. decembra 1961. godine, ali – prema rečima Mihaila Lazareviča Borodulina, oficira PVO, a kasnije službenika 4. Glavne direkcije Ministarstva odbrane SSSR-a - verzija rakete V-870 nikada nije ugledala svetlost dana. Takođe nije dobila očekivanu oznaku 5V21N .

Koncept rakete sa nuklearnom bojevom glavom za S-200 vraćen je kada je sistem modernizovan sa verzije S-200V Vega (koja se pojavila ubrzo nakon S-200A Angara) na verziju S-200VM Vega-M. Kako podseća Borodulin, rezolucijom CK KPSS i Saveta ministara SSSR usvojena je jedinstvena kodna oznaka (V-880) za rakete konvencionalne i nuklearnog nosivosti, dok su rakete sa specijalnim bojevim glavama dodatno označene oznakom slovo N, odnosno V-880N. Verzija 5V28 (V-880) sistema S-200VM Vega-M - u poređenju sa verzijom 5V21V (V-860PV) za S-200V Vega koja se koristi u PVO od 1969. - trebalo je da bude okarakterisana čvršćom strukturom, povećanim dometom i efikasnijim korišćenjem opreme na projektilu. Zadatak je poveren MKB Fakel. Radovi na projektovanju počeli su 1966. godine, prva probna lansiranja su izvršena 1971. godine, a tri godine kasnije 5V28 je primljen u upotrebu – zajedno sa modernizovanim sistemom S-200VM Vega-M. Proizvodnju rakete vršio je Lenjingradski pogon br.272.

Iste godine – 1974. – PVO SSSR-a je takođe primio rakete 5V28N (V-880N) naoružane nuklearnim punjenjem TA-18 razorne snage 25 kT TNT. Osnova za uvođenje raketa 5V28 i 5V28N u arsenal raketnih pukova PVO bila je odluka CK KPSS i Saveta ministara SSSR br. 115-45 od 11. februara 1974. godine i naredba ministra narodne odbrane SSSR-a broj 0038 od 29. aprila 1974. godine. Vredi shvatiti da su bojeve glave TA-18 imale više snage nego atomske bombe bačene na Hirošimu 1945. (13-15 kT TNT prema različitim izvorima) i Nagasaki (20-23 kT TNT). Takođe su bile jače od bojevih glava raketa V-760 sistema S-75M Volhov (15 kT TNT) korišćenih u to vreme. Rakete V-880 i V-880N imale su domet od 240-255 km i maksimalni plafon od 40 km. One su bile nekompatibilne sa starijim raketnim sistemima, što znači da ih nisu mogle koristiti jedinice opremljene starijim verzijama sistema S-200 (S-200A Angara i S-200V Vega.

Vizuelizacija raketnih odeljaka br.3: 5V28 sa klasičnim bojevim punjenjem 5B14S (levo) i 5V28N sa specijalnim punjenjem TA-18 (desno):

[attachment=2]

Raketa V-880N je, naravno, zasnovana na raketi V-880, međutim, u ovom slučaju su korišćeni elementi opreme sa povećanom pouzdanošću razvijeni posebno za verziju N, odnosno GSN 5G24N, 5E23AN računarski uređaj, 5A43N autopilot blok, radio-upravljani osigurači 5E50N i ugrađeno napajanje (BIP) 5I47N. Rakete 5V28N nisu imale radio osigurač, a bojeevo punjenje se iniciralo komandom prenošenom radio signalom sa stanice za navođenje.

Rakete V-880N, sistema S-200VM Vega-M, na lansirnim rampama:

[attachment=1]

Sledeća varijanta rakete sa nuklearnim punjenjem od 25 kT TNT - označena kao 5V28MN (V-880MN) - nastala je zajedno sa sledećom modernizacijom sistema S-200 na verziju S-200D Dubna. Važna novina pojavila se u verziji S-200D - rakete su bile potpuno objedinjene, rakete V-880M (sa konvencionalnim teretom) i V-880MN (sa nuklearnom bojevom glavom) su bile strukturno identične (osim bojevog tereta, naravno ); štaviše, bilo je moguće zameniti konvencionalnu bojevu glavu nuklearnom (i obrnuto). Kao i u slučaju 5V28N, i u verziji 5V28MN bojevo punjenje je inicirano komandom prenošenom radio vezom, a raketa nije imala blizinski osigurač. Ponovo je poboljšan rad sopstvenih izvora napajanja rakete (BIP), čime je produženo vreme rada raketne opreme u pasivnom delu leta. Dalja granica vatrene zone za rakete V-880M/MN povećana je na 280 km (u „idealnim“ uslovima čak i do 300 km).

Radove na modernizaciji zajednički su izveli konstruktori MKB Fakel i OKB Lenjingradskog pogona br. 272. Ispitivanja sistema S-200D Dubna sa raketama 5V28M (V-880M) počela su 1983. godine, a završena su četiri godine kasnije. Serijska proizvodnja je prekinuta početkom 1990-ih. Do tada je 15 diviziona sistema S-200D uvedeno u jedinice PVO SSSR-a i proizvedeno je oko 150 raketa obe verzije (5V28M i 5V28MN).

Rakete sa specijalnim (nuklearnim) bojevim glavama kod sistema PVO S-200 SSSR-a, rezime:

[attachment=3]

Prvo prikazivanje raketnog sistema PVO S-200 na sovjetskoj televiziji

Sistem PVO S-200 je prvi put prikazan na nekom sovjetskom televizijskom programu 1989. godine

Tokom 80-tih godina prošlog veka, više zemalja tadašnjeg Varšavskog ugovora, Bliskog istoka i severne Afrike i Azije, nabavile su raketne sisteme S-200VE.

Prema podacima koji su dostupni, Bugarska i nekadašnji DDR su prvi dobili ove raketne sisteme i to 1 sistem sa 2 vatrena kanala, 1984. godine. Iste godine je i Sirija dobila 2 sistema sa 4 vatrena kanala.
1985. godine je DDR dobio još 1 sistem sa 2 vatrena kanala, a Čehoslovačka 1 sistem sa 3 vatrena kanala, dok je Libija dobila 2 sistema sa 4 vatrena kanala.
Naredne, 1986. godine, Poljska i Mađarska su dobile po 1 sistem sa 2 vatrena kanala.
Severna Koreja je jedina koja je ove sisteme dobila 1987. godine i to 1 sistem sa 2 vatrena kanala.
1988. godine Sirija je dobila još 2 sistema sa 4 vatrena kanala.
Naredno pojačanja od 1 sistema sa 2 vatrena kanala dobila je Čehoslovačka 1989. godine, kao i Libija sa 2 sistema i 4 vatrena kanala.
Severna Koreja je dobila još jedno pojačanje od 1 sistema sa 2 vatrena kanala 1989 godine.
Iran je potpisao sa SSSR-om Ugovor 1989. godine, da bi za tim u intervalu od 1990 - 1995. godine u svoje naoružanje primio 1 sistema sa 3 vatrena kanala, a zatim u drugoj polovini 90-tih godina još i 1 sistem sa 2 vatrena kanala.

Prvo prikazivanje sistema S-200V na nekoj od televizija u tadašnjem SSSR-u:

https://files.paluba.info/Kubovac/snimci/S-200V%20na%20sssr%20tv.mp4