PALUBA

Звечан град


Најсјајнија сведочанства о средњевековној нашој уметности су несумњиво наши стари манастири. Ту се такмичи вредност неимарства црквених грађевина са богатством живописа у унутрашњости храмова. Мада су многи од ових споменика ишчезли, остаје их још довољно да нам помогну да створимо данас себи слику, не само обима наше старе уметности, већ и детаља целокупног живота тих древних епоха.
Остатака вароши из тих давних времена има врло мало. Најранија наша већа насеља нису до данас често ни идентификована (Дрежник, Љешник, Достаник, Међуреч и т. д.). Од неких доцнијих, која се поклапају са до данас очуваним, није међу кућама тих данашњих вароши, остало ничег значајног. Нарочито не од профаних грађевина.
Остаци владалачких двораца, по чијем би се изгледу и распореду можда дало што од тога живота реконструисати, су потпуно ишчезли. Од њих нема више ни трагова. По томе изгледа да ти дворци нису били никакве монументалне грађевине, бар не што слично средњевековним палатама западњачким и оријенталним. Ништа се није очувало ни по престоницама у варошима (Скопље, Призрен, Приштина и т. д.), ни по напуштеним местима (Рас, Брсково, Трепча, Ново Брдо и т. д.). Изгледа дакле да су стари наши владари већином живели по лако грађеним летњиковцима (низ павиљона у зеленилу) у време мира, а ваљда по тврђавицама и у логорима уз војску у бурне и несигурне дане.
Тих тврђава било је много у нашим крајевима. Више десетина (Јелеч, Бихор, Петрч, Соко, Козник, Рудник, Брвеник, Книнац, Ждрело и т. д.). Многе од њих су засновали наши претходници, још пре нашег досељавања у ове крајеве. Најимпозантнији су пак од свих остаци Звечана, Маглича, Ресаве, Голупца, Смедерева. Са мањим изузецима те су тврђаве обично на каквом гребену изнад путева и река. Поред Смедеревског града, такав би изузетак чинио и огромни Гамзиград, у равници код Зајечара. Његове остатке довршава сада и развлачи оближње становништво, употребљујући материјал за своја грађења. У нашој терминологији оне су означаване и арапским називом 'кула', који смо примили ваљда преко Византинаца.
Обично је врх гребена опасивао висок камени зид, изупчан озго заклонима за стрелце и појачан многобројним кулама (узето у данашњем значењу израза). Испред овог главног бедема било је и спољних нижих зидова. У унутрашњости појаса било је вероватно лакших зграда за посаду, коње, оставе и т. д. Међутим због лаког начина грађења оне су до данас готово свуда ишчезле. Куле су се пак боље одржале. Међу њима се по каткад истицао какав масивнији 'донжон', као на пр. онај који код Маглича брани прилаз граду са планинске стране. Под њим је гребен био пресечен дубоким ровом, преко кога се спуштао покретни мост на ланцима. Затим тзв. 'шешир кула' на Голупцу, или најзад 'деспотова кула' у Ресави. У тим релативно пространим кулама могло се по нужди и становати. Ипак властела, или евентуално владаоци, вероватније су становали у поменутим зградама у самој унутрашњости градића. Остаци једне двоспратне грађевине (велике 11 м. х 17,5 м.) са више врата и прозора, виде се још у Магличу. Можда је ту била резиденција архиепископа Данила II, јер се зна да је град њему припадао.
Најстарији и најславнији од свих тих наших градова је несумњиво Звечан. У врх пространог Косова Поља, изнад саме Косовске Митровице, Звечан затвара улазак у долину реке Ибра са горње стране, онако како то на другоме крају чини град Маглич, са доње стране. Звечан је озидан на врх једног старог вулкана 800 м. високог, оштрог и шиљатог као врх копља (интересантно је напоменути узгред да се још један наш стари споменик налази тако исто на врху једне прадавно угашене вулканске купе, то су Ђурђеви Ступови код Новог Пазара). Ово што је данас од њега остало свакако су подигли стари Срби, али оснивање самога града свакако спада још у пресловенска времена.
Звечан је био српска погранична тврђава у борби са Византинцима. Њега је држао жупан Вукан између 1085. и 1094. год. Из времена тих борби у XI веку је и први писани помен о њему: Византијски император Алексије Комнен је кажњавајући Србе први пут долазио под његове зидине 1091. год. Три године доцније, у сенци зидина старога града, потукао је византијску војску, коју је повео Алексијев синовац Јован, жупан Вукан са својим Рашанима. Затим је Звечан био сведок и крваве Пантинске битке, кад је Немања тукао Византинце под Теодором Падијатом и кад је међу овима погинуо и најстарији Немањин брат Тихомир, који је био пришао непријатељу. То је било 1172. године. У то доба бележи се и постанак цркве Св. Ђорђа, која је у граду подигнута. После овога граница Српских Земаља одмиче се и спушта преко половине Косова, а Звечан остаје иза ње да будно чува стражу према Грцима.
Нов помен је тек из XIV века. У јесен 1331. год. се у староме граду одиграва једна од најболнијих трагедија српске историје. Тада је изненадно једне ноћи долетео Душан, будући цар а онда још само млади краљ, чак од скадарских страна, где је на обали реке Дримца имао свој дворац и у њему становао, побунивши се против свога оца Дечанског. Са својим коњаницима упао је у очев летњи дворац на Косову Неродимљу, и стари краљ је имао једва времена да побегне у оближњи градић Петрч, но није више могао организовати одбрану, те се после кратке борбе морао предати. Син га је оковао и бацио у тамницу Звечана, а сам се 8. септембра исте године крунисао, у дворцу Сврчину, за самосталнога владаоца. Дечански је пак, после два месеца 11. новембра умро, заточен у Звечану, одакле је после пренет и свечано сахрањен у својој задужбини Високим Дечанима. Краљ мученик је ускоро затим проглашен за свеца. Његова је смрт вероватно била насилна. Бар тако тврди Грк Никифор Грегора, а тако је записао и, одмах после овог догађаја савременик његов, архиепископ барски Француз Гијом Адам. По њему је стари краљ био 'ванбрачно дете, тиранин и братоубица' а млади – отровом нечувене злоће – превазилази своје претходнике: он је свога оца ухватио, затворио и уморио, више него на грозан начин (Јиречек). Но ни отац Дечанског, краљ Милутин, није био много човечнији према своме сину, него што је био Душан према оцу, јер га је у младости још, због једне побуне, покушао ослепити, но у томе није потпуно успео, пошто се овоме доцније вид повратио.
Затим се Звечан помиње тек 1363. године, у време цара Уроша. Тада је челник Муса напустио овај град трампивши га за Брвеник од Војислава кнеза захумскога. Неколико година доцније бележи се Звечан као посед 'господина' Вука Бранковића. Чим су пак Турци освојили Српске Земље посели су и све градове. Тако је већ крајем XIV века седео у Звечану турски кефалија Фериз. А затим се Турци помињу и кроз цео XV век као његови поседници. Најзад, кад им више није било потребно држати стратегијске тачке у земљи, Турци су напустили полако и ове градиће, тешко приступачне и незгодне за снабдевање.
Тако је заборављен и Звечан. Остао је пуст, а време и непогоде учиниле су затим своје. Лакше грађевине у његовој унутрашњости су давно ишчезле. Сводови су пали, дрво иструлило. Држе се једино остаци масивних кула и зидова. Неки ранији путници (Ами Буе, Гиљфердинг и Ипен) нашли су још да се 'у рушевинама Звечана разазнају остаци од дворске цркве и палате, зиданих од добрих опека, с полукруглим прозорима и вретима, и са остацима од фреско-слика'.
Данас међутим ево шта се може још видети: Остаци града су мање очувани него на пр. код Маглича, а и сам град је био нешто слабије озидан од овога. То је било вероватно због тога што је камени врх, на коме је Звечан саграђен, већ сам по себи једно тешко приступачно утврђење. Тврђава је издуженога облика основе, подешенога према облику самога гребена. Исто тако, према висинским разликама терена, она је подељена на два дела: источни виши и већи, вероватно главни део, и западни нижи, мањи, улазнио део. Оба су одељена јаким зидом један од другога, тако да ако и улазни део падне непријатељу у руке, онај други, главни, може се одупрети. Све је озидано необрађеним каменом. Обимни зид утврђења је широк око 2 м. Са јужне стране је нарочито појачан кулама. Са северне то није било потребно, јер је са те стране литица готово окомита и прилаз неприступачан. Улаз је био на северо-западноме углу нижег дела града. У томе нижем делу су се очувала два засведена подземна одељења, без прозора. Вероватно магацини за храну или цистерне за воду (изнутра облепљено малтером мешаним са туцаном опеком). У целоме граду нема других трагова зграда, па ни какве цркве.
На западној, јужној и источној падини (на северној изгледа да овога, због стрмине, није било) познају се остаци једног спољног, слабијег одбрамбеног зида, са мањим кулама. Улаз у овај спољни појас разазнаје се на јужној страни. На северо-западноме углу очувана је пак једна округла кула.
У подножју купе на којој је град, са југо-источне стране, на једној већој заравни, било је подграђе, вероватно са тргом, а можда заштићено и једним лакшим зидом. Остао је само срушен материјал.
Са врха зидина старога града величанствена је панорама на све стране: југо-источно се таласа пространо Косово Поље, којим вијуга сребрна трака Ситнице. Ту на домак граду удавио се у њој, бежећи испред војника свога брата, Тихомир који је повео био византијску војску против Немање. Некада су се у измаглици даљине, тамо под шећерном главом Љуботена са Шарпланине, могли догледати краљевски дворци Неродимља, Пауни и Сврчин, а можда и мајушна силуета Грачанице. Западно, између тврдога града Јелача и замка Брњака, у коме је краљица Јелена прикупљала и обучавала младе властелинске кћери, пружа се уска долина Ибра, затворена на хоризонту плаветнилом кршева рожајскога краја. Обилазећи купу Звечана, под којом прима и себе Ситницу, Ибар скреће на север, и дуго га још може око пратити дуж зелених огранака Копаоника. С друге стране реке диже се туробан масив Рогозне. А у једноме превоју његовоме шарени се мермер фасаде манастира Бањске. Ту, између Рогозне и Копаоника, белео се некада и прастари Немањин град Галич, који му је цар Манојло поробио и спалио 1149. год. и коме данас нема више камена на камену. Одмах пак према Звечану, под првим падинама Копаоника, врвила је некада као мравињак, богата Трепча, главни извор снаге и моћи Милутинове државе. Благодарећи њеним рудницима блистао је тада српски двор у несравњеноме раскошу. Византински посланици бележе да се тада у њему служило само из сребрног и златног посуђа, док је у исто доба осиромашени Цариград знао готово само за калајно, а да је очи засењивало драго камење са свечаног одела краљевог…
У сред овог легендарног краја, чији сваки кут говори о по једноме датуму или читавоме поглављу наше старе историје, дижу се још пркосно последњи остатци некада гордога краљевског и царског града, који памте прве осниваче наше државе и прве њене непријатеље, а са чијих је падина прштало стење под аустријским  шрапнелима још и последњег Великог рата.

А. Дероко, Звечан град. 'Време', Београд 6-9. I. 1934.

Emisija "Zvečan, grad večan" iz RTS serijala Trag





https://youtu.be/DFSbAm4rkqY

Pogled na srednjevekovni grad Zvečan, snimljeno 1917. godine za vreme KuK okupacije.



[attachment=1]

Još jedna fotografija iz 1917. godine kao i prethodna, pogled na srednjevekovni grad Zvečan iz drugog ugla.



[attachment=1]

https://youtu.be/JJNiQ0I3X8Y

Fotografija snimljena oko 1960. godine, srednjevekovni grad Zvečan.


[attachment=1]



Uvećani detalj iste fotografije.


[attachment=2]

https://youtu.be/97WKAMYU9m0

Град Звечан (Suetzay Schloss) – према цртежу у путопису Б. Курипешића из 1530. године.

[attachment=1]

Бранислав Нушић, Звечан.

У нашим изворима Звечань, код грчких писаца Σϕϵντξανιον а у латинским писмима Sphenzanion. Развале знаменитог града Звечана леже на једном купастом брду, које као да је руком срезано, у низу оних ћувиkа што се као срп савијају у лакту Ибровом. Са источне је стране тога купастог брда сам крш. Стена се пропела на стену, камен се наднео на камени те, чини ти се, само онај највиши треба прстом померити па ће једно друго потиснути и сурвати, и читав свет џинова срушиће се у долину Иброву. На тој страни, на малом платоу под самим градом, населило се једно черкеско село међу самим каменовима. Са западне, северне и јужне стране брдо издваја чист конусни облик са правим линијама. На тим странама има и по мало ниске шумице која је закржљала те само у пролеће и лето крије под својим лишћем стеновиту подину на којој је израсла.
Са врха Звечанског је ванредно леп изглед. Утисак који се на његовим врховима стиче, не може се дуго ни заборавити ни утиском са многих других видика загладити. Гледалац се налази на врло великој висини која се самостално уздиже те оставља слободан поглед свуд у около, све до самих подножја својих. Доле се простиру живописне слике; Ибар грли брдо и савија се око њега као змија; источно се простире Косово кроз које се таласа Ситница, под ногама Митровица; с противне стране, уз Ибар, преплеће се ибарски друм и губи се у оном кланцу у ком лежи Бањска, да се опет више ове појави на врху брда са којег лагано силазе пазарски каравани.
Читав низ догађаја, и славних и тужних сахрањен је у развалинама града Звечанског, које се развале с дана на дан све више расипају. У историји се први пут помиње Звечан 1093. године, у грчких писаца који описују ратовања великог Рашког жупана Вукана са Византијским царем Алексијем I Комненом, којима је ратовима овај храбри жупан тежио да придобије цело Косово. После првог упада Вукановог у Византијске земље, када се крену велика византијска војска под управом Севастократора Јована, Вукан се затвори у Звечан и одатле се ноћу спусти у византијски табор те изврши знамениту победу на Липљану.
Близу сто година после тога, Немања се спушта са Звечана и ствара самосталну српску државу. То бива 1170. године. На Звечану је провео Немања ону знамениту ноћ у очи борбе са својом браћом. Те ноћи држана је на Звечану, у цркви Св. Ђорђа, света литургија, бденије и 'сва служба по реду' и Немања пред олтаром подигнув очи и руке своје ка небу, вапијаше Богу својему из дубине срца: 'Суди, Господе, онима који ме вређају и забрани онима који се боре са мном; узми оружја и штит и стани у помоћ мени!'
И рано изјутра, кад је обасјало сунце, отвори он капије на Звечану, сиђе међу своју војску, која је лежала код утока Ситнице у Ибар и разби непријатеље своје 'близ града глаголемаго Звечан'.
На Звечану су сахрањене и мошти Констатина, незаконитог сина краља Милутина који је Дечанскоме био такмац о краљевску круну. После смрти краља Милутина настао беше грађански рат измеђ Владислава, сина Драгутинова, и Константина, сина Милутинова. После многе проливене крви Константин допадне тешких рана, падне у руке Владиславу који заповеди те га обесе. Сахрањен је на Звечану.
Но још један тежи злочин извршен је – по традицији – на Звечану, злочин од 13. новембра 1331. године. Душан се крену у среду по поноћи и за два дана стиже и опколи двор свога оца у Петричу у коме се разлеже плач и кукњава. Оковаше Дечанског и одведоше га у град Звечан у тамницу заједно са женом. Прође мало времена и – 'краља оца су удавили у тамници' на Звечану, како прича народно предање.
Кад је један путник силазио са Звечанске горе, једном се од пратилаца му, ког је из Митровице узео, склизне коњ и стрмекне у страну. 'Ето, скапао коњ!' рече овај жалосно. 'Да, примети један из пратње, види се да Душан још дави у Звечанском граду и нама неда мира, Бог га убио!'
(Ову је причу забележио Александар Федорович Гиљфердинг. Ничега нема што даје права овој причи да јој се верује и нема сумње да ју је путописац измислио да окити путопис. На свом пространству где живи ово неколико милијуна Срба, никада ни један није клео Душана, нити је ико ма шта слично прибележио сем Гиљфердинга.)
Ову причу није чуо ни од кога писац ове књиге али је чуо другу, којом народ баца проклетство на Звечан. Осим оног причања што је Јерина зидала овај град има на њему и 'крвав камен'. Кад су нагнали народ да гради тај град, некакав отац остави код куће сина недорасла. Толико су оца на кулук задржали да су му и сина, кад је овај дорастао, дотерали да кулучи. Нити је он познао оца нити отац њега, већ се при раду заваде и отац потегне нож те закоље сина. Та се крв познаје на једном камену.
И после косовске битке још неко време одржао се Звечан у српским рукама и припадао је земљама Вуковим које су му Турци одузели и дали синовима Лазаревим а Звечан (и Јелеч) задржали за себе. Већ се 1399. године помиње Фериз-бег као кефалија Звечански.
Звечан се одржавао добро све до почетка прошлога века, када га путописац Пуквиљ назива 'старим и великим градом', но данас је већ опао. Бедеми градски једва су се до пола одржали и још по нека кула што се одважно држи на истуреној стени, над провалијом. Сношено је много камење кад су се Черкези под Звечаном насељавали и куће градили. Град је разривен доста и због тога, што га многи раскопавају тражећи новац, било што су снили да га тамо има било што се одиста по где што и нашло. 1863. године нађено је тамо доста новца.
Она црква, у којој се Немања молио Богу и о којој се у 'Житијама' вели: 'не њем же (Звечану) бијаше црквица утврждена светаго Георгија', не постоји данас, па јој ни трага нема. Одржавала се та црквица још до пре двадесет година, истина без свода али су се ликови светаца овде и онде познавали. Године 1884. прављена је касарна и мост на Ибру код Митровице, и тадашњи командант Јусуф-бег наредио је те се камење од цркве сносило за мост и касарну. Тако су данас само темељи црквени остали.
Горе, на граду, одржале су се добро две цистерне зидане на свод, које су служиле за воду. Обе су у земљи а само свод им је под земљом. Данас се не познаје траг како су ове цистерне биле везане за места са којих се вода доносила. Силазећи са Звечана, његовом северном страном, има место које се зове Заграђе. То је извор у коме има и данас доста воде а који је ограђен зидом који чини квадрат са 2 метра по страни. Овај је квадратни простор био затворен сводом, но су га Турци разбили да виде има ли што у њему. Сад долазе тамо болесни те се умивају и пију воду ради здравља, а и вода је ванредо лака и питка. Народна песма каже:
Што нам вришти Дамњанов зеленко
Ал' је гладан шенице белице
Ал' је жедан воде са Звечана.
Овај је извор везан једним дугим тамником са градом Звечанским и извесно и са оним цистернама у њему. Многи су улазили у тај ходник али веле, на 30 до 40 метара дубине пречи пут једна велика плоча која изгледа као да је пала доцније, те се не може даље ићи. Висина је овог лагума од прилике за висину једног човека а ширина му је 60 до 70 снтм.
Источно од Заграђе, на једно 10 минути, налази се још један сличан, озидан извор, који је пре четири пет година порушен. И у њему има воде а народ овај извор зове Јамбула. Ова се Јамбула помиње и у Светостефанској Хрисовуљи (в. Споменик IV. 2 и 3.) при одређивању међа појединих дарованих села.
Са Звечана и дан данас сносе се по где које старине. Прича се да су пре неколико година Черкези нашли неки крст те је услед тога и сама власт излазила и испитивала развалине. У једног бега Бошњака, у Митровици, налази се једна икона која је 1894. године горе нађена. У кући једног Черкеза у Митровици, узидан је у подруму један камен који је он са Звечана снео и на коме је грчки натпис који се односи на сам град а врло лако је могуће да казује што и о оснивању Звечана. Но камен је тако незгодно положен и натпис мало сачуван, те једва је могуће само једну највише две речи прочитати. (Кад сам једном био у Митровици са г. Љ. Ковачевићем он је покушавао свакојако да што прочита, али није успео.) Још се и у авлији некога аге у Митровици налази један камен, који он не дозвољава да се види а на коме има неки латински запис.
Ма колико да је Звечан расут и рујиниран, положај сам му остаје увек од вредности. Један писац описујући Звечан са војничког гледишта, вели: Звечан некада бејаше кључ Ибарско-Ситничке долине и јака тврђава. Још и данас је Митровица стратегијски важна тачка, која би се могла лако утврдити.
(1893. г.)

Град Звечан у путопису Евлије Челебије.

[attachment=1]

Историја Звечана.
Писани извори о Звечану су у односу на друге српске средњевековне градове релативно бројни, али се и поред тога у познавању његове прошлости сусрећемо са периодима недовољно осветљеним. О времену постанка Звечана и његовим оснивачима извори не пружају податке, па ова питања до сада нису решавана. Приче путописаца  које налазимо у литератури, претстављају углавном народно предање и немају историјског основа. Описујући своје путовање на Исток 1573. године Philippe du Fresne-Canaye помиње Звечан као стару тврђаву којом је некад господарио босански краљ на његовој граници према Србији. Године 1582, Jean Palerne Foresien на путу од Софије за Дубровник прошао поред Звечана за који каже да је замак Мила Комнена (Милоша Обилића?) и да га је овај држао све до своје смрти. У дневнику о походу дубровачког посланства за Цариград 1792. године, забележена је народна традиција по којој је Звечан дала саградити 'Јеrina žena Đurđa Despota'. Средином 19. века И. Ф. Јукић пише да je Звечан подигла 'punica srbskog kralja Milutina, carica Irene'. Исти податак касније понављају П. Матковић и редaктор другог издања Курипешићевог путописа Е. Ламберг-Шварценберг.
Јеринин град је назив који је српски народ давао старим градовима и рушевинама непознатог порекла повезујући га са легендом о 'проклетој Јерини' и њеном зидању Смедерева. С обзиром на то да се и у звечанском крају може чути прича о 'проклетој Јерини' (како народ назива Ирину Бранковић – Кантакузен) као оснивачу градова, у овом случају и Звечана, очигледно је да је Јукићев податак потекао из овог веома раширеног предања. На први мах необичан, овај податак би се могао објаснити тиме што је Јукић Јерину из народног предања идентификовао са Ирином Монфератском, женом Андроника II Палеолога и таштом краља Милутина и то вероватно због тога што му је Ирина Монфератска као историјска личност била познатија од деспотице Јерине а можда за ову последњу и није знао.
У своме путопису Евлија Челебија (превод Х. Шабановић) казује да је 'високи град Митровицу' подигао 'један од српских краљева, краљ Селешти'. Челебија је ту свакако мислио на Звечан јер пише да је из Бањске 'кренуо даље и дошао у високи град Митровицу а потом у касабу Звечан, напредно место у којем има три стотине кућа покривених ћеремитом, једна џамија, хан, хамам, и неколико дућана.' Како је Челебија дошао до необичног имена краља Селештија – кога Х. Шабановић не сматра историјском личношћу – не зна се.
Према преводу Д. Чохаџића (Путопис Евлије Челебије о српским земљама у XVII веку, Споменик СКА, XLII, Београд 1905.), Митровачку горњу тврђавицу, т. ј. Звечан, подигао је српски краљ Милош, а освојио је лично Гази Худавендићар т. ј. Султан Мурад I., син Орхана Газије. Доцније за време косовског боја, где је сасечено седам пута сто хиљада неверника, док је он на једном месту крај реке прао мученички погинуле муслимане, 'из војске неверничке изађе један неверник по имену Милош Кобљак и Његово Величанство Султана Мурата учини шехидом' (из контекста произилази да је краљ Селешти, уствари Милош Обилић).
Б. Нушић помиње један камени напис са Звечана који нажалост тада није протумачен те је његова садржина остала непозната. Он о томе каже следеће: 'У кући једног Черкеза, у Митровици, узидан је у подруму један камен који је он са Звечана снео и на коме је грчки натпис који се односи на сам град и врло лако је могуће да казује што о оснивању Звечана. Но камен је тако незгодно положен и натпис мало сачуван, те једва је могуће само једну највише две речи прочитати. Још се и у авлији неког аге, у Митровици, налази један камен који он не дозвољава да се види а на коме има неки латински запис.' Није познато где се ови натписи данас налазе. Музеј у К. Митровици предузимао је трагање за њима али без позитивног
резултата. (Наставиће се.)

У вези са целим овим питањем важно је истаћи да је град Звечан по свом садашњем изгледу типично средњoвековна грађевина те би његов постанак с обзиром на област у којој се налази најпре требало везати за Србе мада није искључена могућност да су га саградили Грци илити Ромејци. Уколико је на врху брега постојала праисторијска градина или сличан објект, њему се подизањем средњовековног града изгубио траг. По народном предању које је забележио М. Гвоздић, град је сазидан са крша изнад оближњег села Рударе с тим што је камен ланчаним системом из руке у руку преношен на градилиште. Мишљење Драгашевића (Археологијско-геометријска истраживања, Гласниг Српског ученог друштва XLI, 1877, 71.) да се средњовековни Звечан налази на римском локалитету Vicianum који је убележен на Табули Појтингеријани на путу Naissus-Scupi, не може се прихватити. Звечан је, пре свега, доста удаљен од ове комуникације која се, према испитивањима М. Мирковића (Римски пут Naissus-Scupi и станице Ad Fines, Жива Антика, X, св. 1-2, Скопље 1960, 249-256), од Ниша пружала се долином Топлице, Косанице и Лаба а затим Косовом и Качаником до Скопља. Извесна звучна сличност између топонима Vicianum и Звечан (или Sphenzanion) на основу које Драгашевић идентификује ода два локалитета случајна је. Најзад, супротно Драгашевићевом мишљењу, на Звечану нема никаквих остатака римске архитектуре.
Звечан се први пут помиње у Алексијади Ане Комнине где се назива Σϕϵντξανιον. Чини се да би баш овај податак могао да допринесе решавању нејасног питања његовог постанка. Упоредимо ли наиме српско име града које је свакако словенског порекла и грчки назив Σϕϵντξανιον, морамо констатовати да грчки назив уствари представља транскрипцију словенског топонима што значи да је словенско односно српско име старије. Грци су дакле, немајући свој аутентични назив за Звечан прилагодили његово српско име своме изговору и језику. На основу тога могао би се извести закључак да је Звечан као утврђење подигнут од стране Срба. У прилог томе говори и сама природа земљишта овог краја. Звечан се налази на југоисточном рубу Динарских планина од којег према југу и југоистоку настаје другачији рељеф и другачије поднебље. Према томе, он се својим положајем органски везује за територију рашке земље и њене тадашње становнике.
Ако се прихвати српско порекло Звечана проблем његовог датирања донекле се упрошћује, За terminus antequem подизања града располажемо податком из Алексијаде – 1091. годином, док је terminus postquem теже одредити. Требало би га, највероватније тражити такође у XI веку у периоду када су Срби отпочели организованију борбу против византиске врховне власти и када су своје југоисточне државне границе проширили до Косова. У тренутку када су Срби завладали прибрежним подручјем око северозападних рубова Косова Поља са намером да се ту одрже, наметнула се потреба за стварањем утврђења. Тада је, претпостављамо, најпре могло доћи до подизања зграда изнад састава Ибра и Ситнице, на купастом брегу Звечану који представља стратешки најзгоднију тачку на овом терену. Можда би овај догађај требало довести у везу са Бодиновим жупаном Вуканом од чије појаве у Рашкој Косово постаје ратна позорница. Из Аниних вести јасно се види да је Звечан крајем XI века српски градић смештен у близини српско- византинске границе. Наиме, гранични појас који Ана назива Ζυγός протезао се на овом подручју од Липљана до Звечана. Липљан се налазио 'у подножју Зигоса' и у византинским рукама а Звечан 'на врху Зигоса' и на српској територији тако да се сама гранична линија протезала негде на простору између ова два места. Из Немањине биографије Стефана Првовенчаног зна се да се у области Косова у трећој четвртини XII српско-византиска граница налазила код места Пантино. Могуће је да се она у једном дужем периоду није мењала и да се на истом месту налазила већ у XI веку. (Наставиће се.)

Да ли је Звечан крајем XI века представљао само истурену, усамљену тврђаву или је као нека врста централног утврђења био стратешки повезан са неким мањим суседним фортификацијама не зна се. Чињеница је да из ове епохе немамо писаних података ни о каквим другим сличним споменицима који су могли припадати Србима. Ако су они и постојали морали су бити мањих размера. Не треба заборавити да је добар део тадашњих утврђења био грађен од дрвета и да се, према томе, таквим објектима временом изгубио сваки траг. О византијским утврђењима са тог подручја говори Ана Комнина хвалећи Алексија I који је у горовитом пределу пуном гудура дао саградити куле и утврђења и ископати јарке да би заштитио границу од честих српских провала.
Доба из којег потичу прве вести о Звечану испуњено је сукобима између Србије и Византије. Из догађаја које спомињу извори види се да Звечан није штитио само српску границу већ је убрзо послужио и као база за експанзију рашких жупана у правцу југоистока. Према казивању Ане Комнине жупан Вукан је између 1901. и 1094. године три пута морао долазити на границу. Први пут (лета 1091.) он је лично прегледао византинску пограничну линију, али се због унутрашњих немира није могао упуштати у борбу. Кад је Вукан извршио нови упад и спалио Липљан, цар је опет кренуо према српској граници. Сазнавши за његов долазак, Вукан стигне у Звечан. Кад је Алексије дошао у Скопље, Вукан му упути посланике да преговарају о миру и да га оправдају од одговорности за последња непријатељства за које је жупан окривио ромејске сатрапе. Он је обећао таоце и даљу лојалност. Цар је пристао на мир и пошто је наредио да се порушене вароши поново подигну и приме таоци, вратио се у престоницу.
Вукан је, међутим, одуговлачио са предајом талаца из дана у дан и после непуне две године почео поново да пустоши ромејску територију. Он се није одазвао на неколико царевих писама којима га је овај потсећао на његове обавезе па је Алексије 1093. године, после једне српске провале, упутио на нападаче драчког намесника и свог синовца Јована Комнина који са знатном војском пређе реку Ситницу која протиче поред Липљана и утабори се у подножју Зигоса, према Звечану. Вукан је ступио у преговоре са Јованом обећавајући му мир и таоце мада је уствари супротно смерао и наоружавајући се очекивао прилику да што лакше савлада противника. То му је и успело. Једним ноћним препадом Срби нанеше византинској војсци тежак пораз; велики број Грка био је убијен у шаторима док се многи утопише у Ситници. Они који су били храбрији окупили су се око Јовановог шатора и после борбе успело им је да се повуку преко реке и стигну у Липљан који је одавде био удаљен дванаест стадија (један стадиј износи око 133 м.) На основу податка Ане Комнине, поприште ове битке налазило би се на око 1400 м, удаљености од Липљана и то у правцу северозапада или севера. Међутим, ову убикацију тешко је прихватити због сувише велике близине Липљана па је вероватније да се Јованов табор налазио још даље у поменутом правцу, али не под самим Звечаном. Како због губитка већине људства није могао да настави борбу, Јован је кренуо за престоницу. Рашки жупан је после битке окупио своје људе и попео се на Звечан где се утаборио. Срби су искористили ову победу и опустошили пределе око Врања и Скопља као и полошку котлину. Било је потребно да цар Алексије I по трећи пут крене на српску границу (у фебруару 1094.) па да се Вукан, увидевши озбиљност ситуације, најзад покори. Он је убрзо стигао у царски логор праћен сродницима и најугледнијим жупанима. Алексије I је због неочекиване најезде Кумана радо прихватио Вуканове понуде и примио двадесет талаца међу којима и два синовца великог жупана.
Мир на Косову потрајао је до 1106. године када је Вукан обновио нападе. Он је још једном потукао намесника Јована Комнина али је, сазнавши за царев долазак у Струмицу, пожурио да опет понуди таоце и постигне мир. У овом последњем сукобу Звечан се не помиње па се не зна да ли је у њему играо ранију улогу. (Наставиће се.)

У следећем периоду који траје преко шест деценија, о судбини Звечана нема података. Да ли су га Срби и даље држали или се у њему налазила византинска посада – није познато. Чини се да је он и даље остао у српским рукама. Ако је то тачно, очекивало би се да је он као погранични град играо знатну улогу у ратним сукобима са Византијом који у овом раздобљу нису били ретки. Међутим, одсуство ма каквог податка о Звечану у тадашњим изворима, нарочито код Јована Кинама (I. Cinnamus) који у оквиру угарско-византинских ратова пише о походима Јована II и Манојла I Комнина на побуњене Србе, као да умањује Звечану онај значај који је он имао за време жупана Вукана. Вести којима располажемо заиста показују да се ратна позорница средином XII века налази даље од Звечана и то углавном у унутрашњости Рашке. Да би унели више светлости у разматрање овог питања изнећемо Кинамове податке који се односе на поход Манојла I Комнина против Срба када су се ови под великим жупаном Урошем II побунили против византиске врховне власти.
Према Кинамовом излагању цар је ујесен 1149. године провалио у Србију, порушио тврђаву Рас и опустошио све што му је било успут. Затим је пошао на покрајину Никаву  (Љ. Ковачевић идентификовао је Никаву са жупом Пнуће, док Ст. Новаковић тврди да је Никава старије име Ибарског Колашина.), освојио је, а потом на град Галич који му се предао после тродневне опсаде. После тога цар се вратио у Рас где је дознао од свога војсковође Константина Анђела, кога је једним делом војске тамо оставио, да је Урош II користећи царево одсуство поново почео нападати и да се већ сукобио са Грцима. Манојло I је тада кренуо у противнапад потискујући Србе у планине. Успело му је да спали један од двораца великог жупана али га је пре коначне победе јака зима приморала на повратак.

[attachment=1]
У прилично опширном излагању Ј. Кинама Звечан се не помиње што на први мах изгледа необично, нарочито кад се има у виду његова релативна близина у односу на Галич. Да су трупе Манојла I Комнина ступиле у Рашку са Косова Поља тј. са југоистока, требало би очекивати да су се прве борбе са Србима заметнуле у близини Звечана који је у стратешком погледу представљао кључ за улаз у ибарску долину, односно рашку земљу, са те стране. Међутим, из редоследа догађаја које Кинам описује, јасно се види да су византиске трупе проваливши у Рашку најпре освојиле Рас а потом Никаву и Галич из чега произилази да правац њиховог наступања није водио од југоистока већ са друге стране. Наиме, не смемо заборавити да су у ово доба периодичне борбе са Србима за Византију представљале само повремене операције вођене у оквиру ратова против Угарске. Иако у овом случају разлог царевог похода није лежао у угарским нападима на византиску пограничну територију на Дунаву већ у побуни Срба, врло је вероватно да се војска Манојла I и овог пута као и у неким ранијим походима на Угре, кретала преко Средца, Ниша и долином Мораве, као најпогоднијим комуникацијама и да је продрла у Рашку са североистока. На тај начин Звечан је остао по страни. Зашто по заузећа Раса и Галича Манојло I није ипак кренуо и на Звечан који је од Галича удаљен само нешто више од двадесет километара, уз Ибар, не знамо. Да ли је он већ у Галичу, а не тек у Расу – како наводи Кинам – могао бити обавештен о новим акцијама Уроша II, што га је приморавало да се врати у Рас и одустане од напада на Звечан, или му се после постигнутих успеха освајање још једне непријатељске тврђаве чинило излишним, тешко је рећи. Морамо имати на уму да се због приближавања зиме цару свакако журило да што пре оконча овај поход и врати у престоницу и да овај моменат такође може бити разлог за ненападање Звечана. (Наставиће се.)

Описујући други поход Манојла I Комнина против Срба, 1150. године, Кинам између осталог каже да је цар у Нишу сазнао да Србима иде у помоћ угарска војска. Да би пресекле пут Угрима и онемогућиле њихово спајање са Србима, византинске трупе су кренуле ка западу и пошто су прешле област Лугомира, приближивши се Сави стигле су до Дрине и Таре где су ступиле у борбе са непријатељем. Ово Кинамово излагање јасно показује да је најкраћи пут при доласку византинске царске војске у Рашку водио са североистока.
Из целог овог разматрања могао би се извести закључак да се Звечан у византинским изворима о српско-византиским борбама у XII веку не помиње због тога што у време византиске војне експедиције под Манојлом I Комнином (1149. и 1150. године), а вероватно и под Јованом II Комнином (1126. године), вођене у оквиру византиско-угарских ратова, нису продирале у Србију са границе коју је Звечан бранио, већ са североистока. Према томе, ово утврђење се тада налазило ван подручја оних главних операција о којима говоре извори и самим тим није могло имати значај као у време жупана Вукана. То наравно не искључује могућност да су се око Звечана у току ових шест деценија водили мањи погранични сукоби чији одјек није могао бити забележен.
Следеће вести о Звечану потичу тек из времена борбе Стефана Немање за независност Рашке. Око 1170. године Немања је код места Пантино, недалеко од Звечана, разбио византинску војску којом је командовао Георгије Падијат а која је била ојачана француским и турским најамницима. На противничкој страни налазила су се и Немањина браћа од којих је један (свакако Тихомир) том приликом изгубио живот удавивши се у Ситници. Према казивању Стефана Првовенчаног, Немања је пролазећи поред Звечана, пре ове битке, послао у град једног од својих јереја да тамо, у црквици св. Георгија, обави молитве за срећен исход предстојећег боја. (Наставиће се.)

[attachment=1]

За историју Звечана у периоду који обухвата крај XII, цео XIII и почетак XIV века, немамо писаних података. Може се претпоставити да је град, услед померања државне границе са Косова Поља према југоистоку, изгубио некадашњи стратешки значај. Тиме су истина били створени повољни услови за развитак подграђа, но о томе немамо податке. Тек се почетком треће деценије XIV века Звечан поново јавља на историјској сцени. У немирима који су после смрти краља Милутина избили око престола, један од претендената – Константин, пошто је изгубио битку против свога полубрата и такмаца, другог Милутиновог сина Стефана, потоњег Уроша III Дечанског, - био је убијен у покушају бекства и потом сахрањен на Звечанском граду. (Према А. Поповићу, битка се одиграла на Димитријевом пољу, код Звечана.)
Следећи податак из историје града односи се такође на Стефана Дечанског. Године 1331., непуну деценију од претходног догађаја, млади краљ Стефан Душан устао је да преотме власт од свог оца Стефана Дечанског. Пошто је из Зете изненада стигао на Косово, Душан је успео да Дечанског зароби у дворцу Петричу где се овај склонио после бекства из Неродимља. После тога, син је, по савету властеле, заточио оца у Звечану где је стари краљ убрзо умро, изгледа насилном смрћу. Тако је још један сукоб династа добио свој епилог међу зидинама Звечанског града.
Захваљујући натпису на порталу цркве св. Николе у Љуботену, у Скопској Црној Гори, сазнајемо да је Звечаном око 1337. године господарио млади син властелинке Даницe, ктиторке овог храма.
Шездесетих година XIV град и жупа звечанска налазили су се у поседу челника Мусе. Муса их је – по одобрењу цара Уроша – уступио кнезу Војиславу Војиновићу у замену за град и жупу Брвеник на доњем Ибру. Кнез Војислав је у том тренутку био најмоћнији великаш у рашком делу Српског царства и добијањем Звечана је заокружио своју област. Саму размену потврдио је повељом цар Урош (1355—1371), а као један од сведока на њој, јавља се и Лазар Хребељановић, са титулом ставиоца, која се, у хијерархијском погледу, налазила испод титуле челника, коју у повељи има Муса.
После смрти кнеза Војислава (1363.) његовом облашћу па према томе и градом Звечаном управља његова удовица Гојислава. М. Динић сматра да приликом њеног уклањања 1368. године, Никола Алтомановић, који је тада завладао Војислављевим областима, није заузео Звечан. Никола је био син Алтомана Војиновића, рођеног брата Војислава. Није познато где се простирала његова област у првим годинама владавине. У историјским изворима се први пут појављује новембра 1366. године. Јула следеће године господари Рудником. Био је веома млад; имао је око 19 година. Настојао је да прошири своју област што му је и успело и то за врло кратко време. Прва на удару нашла се Гојислава. Њој није могао да помогне ни цар Урош, а ни бан Твртко Котроманић који се суочавао са побуном у Босни коју је предводио његов брат Вук. Балшићи су били заузети борбама у Албанији против Карла Топије. Мавро Орбин, у свом делу Краљевство Словена, пише да је жупан Никола Алтомановић бацио стрину и њена два сина, Добривоја и Стефана, у тамницу, где су помрли након седам година. По другој верзији коју такође саопштава Орбин, Никола их је отровао после кратког времена. Истина је другачија. Дубровчани су 20. новембра 1368. године, дакле управо када је Алтомановић освојио Гојиславине територије, одлучили да 'племениту госпођу', која се склонила у Дубровник, превезу у Албанију. У пратњи 'племените госпође' налазио се и Твртков посланик. Дубровчани су превезли Гојиславу у Албанију вероватно због тога што је она потицала из тих крајева.
Године 1370. Звечан је био у власти челника Милоша Повића. Како је Милош две године касније пао у ропство Степоша Степановића, човека жупана Николе Алтомановића, руднички жупан је, према томе, био са њим у сукобу па не би било искључено да је тада привремено завладао звечанским градом. После пораза Алтомановићевог 1373. године, звечански крај припао је Вуку Бранковићу. (Наставиће се.)

Датум пада Звечана у Турске руке није утврђен. На основу народног предања (песма о Бановић Страхињи и др.) и неких летописа и белешки, сматра се да су Турци Бањску и Звечан заузели још пре косовског боја. А Поповић (Горњи ибар средњег века, 165) истог је мишљења и претпоставља да се то догодило због тога што сви ибровци нису бранили овај град који није припадао њиховој политичкој области, док су рашани били касно обавештени о опасности. Наиме Поповић верује да је крајем XIV века жупа Горњег Ибра, која је дотле представљала јединствену целину, била подељена на три дела: југоисточни са Трепчом у држави Вука Бранковића, северни са Копорићем као важним рударским местом, у области кнегиње Милице и њених синова док је југозападни део са Звечаном и Бањском чинио нову жупу. М. Гвоздић забележио је народно предање о томе како су Турци на лукав начин заузели град. Турци су, наиме, за неког свог великодостојника испросили ћерку неког звечанског властелина. Кад је дошао уговорени дан свадбе, Турци су дошли у град са оноликим бројем људи колико је било предвиђено споразумом а довели су и известан број мазги са сандуцима за девојачки тал. Кад је свадбена гозба била у највећем јеку а Срби били загрејани пићем, Турци су поотварали сандуке из којих су изашли наоружани Арапи и тако на превару заузели град.
М. Динић верује да га је Вук Бранковић држао до 1396. године када се најзад морао покорити Турцима и када је највећи део његових поседа био предат Стефану Лазаревићу док су Турци узели Звечан, Јелач и неке друге градове. Турски кефалија Фериз јавља се на Звечану први пут 1399. године. Погодан стратешки положај звечана Турци су веома ценили и користили за своју експанзију, нарочито у правцу Босне, те су у граду и надаље задржали своју посаду. После великог турског пораза код Ангоре 1402. године, његов положај остао је непромењен. За разлику од Стефана Лазаревића који се тада привремено ослободио зависности од Турака, Бранковићи су и даље остали турски вазали па се мишљење Ст. Новаковића и А. Поповића, према којем је Звечан у то време био ослобођен и враћен Србији, не би могло усвојити. (Ст. Новаковић, ослањајући се на вести Константина Филозофа, сматра да је тада деспот Стефан истерао Турке из градова по Србији па су се 'и Звечан и Бањска без сумње опростили Турака.'
Неколико докумената из XV века садржи извесне, веома оскудне, податке у вези са Звечаном који ћемо изнети у недостатку подробнијих вести. Године 1415. Турци су у Звечан довели заробљенике после победе над угарском војском у Босни. Из једне тужбе поднете дубровачком суду сазнајемо да су Турци, 1438. године, пред Звечаном опљачкали товар сребра неких дубровачких трговаца. Нешто касније, 1444. године, Турци су из Звечана опет напали и опљачкали друге дубровачке трговце. Још један помен Звечана из овог времена налазимо код Л. Халкокондила који бележи да се Јанко Хуњади, после пораза угарских трупа на Косову 1448. године, бежећи према Дунаву прошао поред Звечана 'града царевог' тј. султановог.
Више података о Звечану и околној области добиће се када турски дефтер вилајета Звечана, Јелача и неких других градова буде објављен у целини. Пошто је дефтер писан у времену од 9. до 18. Маја 1455. године, види се да су Турци посели ту област нешто пре коначног пада Новог Брда 1. јуна 1455. године. (Наставиће се.)

Негде од половине XV века, нарочито од пропасти српске деспотовине и босанске краљевине, Звечан почиње да губи војни значај и све ређе се помиње. Међутим, у граду ће и даље остати турска посада. У то време на обали Ибра, јужно од тврђаве, дошло је до развоја нове насеобине, назване по оближњој цркви св. Димитрија (чији је траг изгубљен) – Димитровице. Нова насеобина је по свом лако приступачном положају у равници више одговарала Турцима од предграђа звечанског града па је ускоро прерасла у трговачки и привредни центар околног подручја.
О судбини Звечана у каснијим вековима мало се зна. Једини помен из XVI столећа потиче од Б. Курипешића који је забележио да су Звечан и Јелеч 'крајински градови где хришћани кад још Босна бијаше у њиховим рукама, јуначки се борише с Турцима и жестоко их бранише.' За Звечан каже да се 'јуришем узети не може.' Курипешић је овај текст илустровао једним цртежом звечанске тврђаве (дрворез Ј. Brue-a млађег) који се и поред несумњиве хипотетичности ипак може употребитим као ликовни извор. Француски путник Жан Палери Форезјен, саопштава 1582. године, да се на Звечану налази стража од тридесет војника. После Евлије Челебије који је половином XVII века пролазио овим крајем – о чему је раније било речи – Звечан је 1684. године видео скопски надбискуп Петар Богдани. Он бележи да се у тврђави налази само један јаничер (?) који пази на кретање путника у равници и да је ово место 'Најважније у целој Србији'. У Аустро-турском рату, 1689. године, Турци су град упорно бранили. Зна се да је тада генерал Пиколомини послао пуковника Strassera-a са три батаљона и осам топова да заузме Звечан, који је, благодарећи свом тешко приступачном положају, остао неосвојен. На одјек ових борби наилазимо у дневнику дубровачког поклисара Маројице Качана на путу за Цариград, записао је да је то једина тврђава која се одржала пред ћесаровом војском. У дневнику дубровачког посланства које је 1792. године, на путу за Цариград, такође прошло поред Звечана, забележено је да је тај град пуст.
О изгледу Звечана током XIX века, сазвајемо из бележница познатих путописаца: А. Буеа, А. Гиљфердинга и Т. Ипена, који су показали доста интересовања за његове напуштене рушевине. Занимљиво је да они Звечан називају краљевском градом-замком и наводе да се у њему налазила владарска палата на основу чега би се могло помислити да је град представљао једну од дворских резиденција Немањића. Међутим, према расположивим писаним и археолошким подацима Звечан би тешко могли сврстати међу оне градове у којима су наши владаоци редовно или повремено боравили и у њима, према томе, имали и дворове. Да ли је Звечан заиста био 'краљевски град' у овом смислу, вероватно би нам о томе извори пружили неки податак. Мишљења о дворском карактеру града настала су, по свој прилици, у вези са заточењем Дечанског и, евентуално, и, евентуално, вешћу о сахрани Константина на Звечану.
Почетком XX века Б. Нушић је, обишавши Звечан, забележио неколико интересантних података о којима је већ било говора. Према његовом казивању, црква у граду је нарочити страдала 1884. године када је, по наређењу Јусуф-бега, команданта гарнизона у К. Митровици, камење са ове грађевине пренето у Митровицу за зидање моста на Ибру. Турска касарна у Митровици такође је подигнута од камена са звечанског града. Камење са тврђаве одношено је и приликом израдње черкеских кућа под Звечаном.
И после ослобођења од Турака 1912. године, пропадање Звечана није престало. Приликом постављања ибарске пруге 1928. године, делови североисточног обимног зида цитаделе рушени су и ваљани низ падину брега, до Ибра. За време изградње колоније рудника Трепча у северозападном подножју звечанске купе, на тзв. Лисич Пољу, отворен је каменолом на високом платоу западне стране брега који је претио да сасвим измени изглед овог простора. Међутим, експлоатација камена је убрзо била обустављена па је силуета звечанског града остала сачувана.
У таквом, оронулом стању, одавно напуштен и заборављен, Звечан је дочекао своје прве испитиваче. 1962/63. су на граду вршена археолошко-конзерваторска испитивања са циљем да се његови преостали делови проуче, сачувају од уништења и учине приступачним најширој публици. На тај начин Звечан ће не само у науци већ и у савременом животу добити оно место које му је одредила његова бурна историја.

Опис града.

[attachment=1]
Град Звечан састоји се из три главна дела: цитаделе на врху брега, једног ниже постављеног заштитног појаса (D), који се може пратити на горњим падинама брега и зида (Е) који је штитио трг у подграђу. Иако смештене на различитим висинама, све три фортификације биле су у конструктивној вези чинећи јединствену стратешку целину. Посебно место у комплексу тврђаве заузимају рушевине двеју грађевина на северној односно североисточној падини брега, изван градских зидина. Једна с налази на извору 'Јамбулина' а друга на извору 'Заграђе'. Њихова намена није сасвим јасна.
Мада су сви главни делови тврђаве грађени на начин какав је у Средњем веку код нас био уобичајен за овакву врсту објекта (ломљен и притесан камен и малтер од негашеног креча) услед чега им се зидови изгледом не разликују, мало је вероватно да су они могли настати једновремено. Већ смо истакли да Ана Комнина, почетком XII века Звечан назива 'градићем', термином који се не би могао односити на цео комплекс фортификације које чине Звечан, једним од наших већих средњовековних градова, већ по свој прилици – само на цитаделу. Ако назив Ане Комнине 'градић' прихватимо као адекватан, Звечан би се у доба жупана Вукана састојао само од цитаделе на врху брега. Сигурно да цитадела постоји пре 1091. године и да представља најстарији део градског комплекса. Захваљујући своме тешко приступачном положају она је остала најбоље сачувани  део града.
Да је насеље у подграђу било заштићено показују трагови обимног зида (Е) који се запажа на терену југозападно, јужно и југоисточно од цитаделе и њеног нижег одбрамбеног појаса. Они се могу пратити скоро искључиво по конфигурацији земљишта. Својим северозападним и североисточним крацима овај зид се спајао са нижим заштитним појасом цитаделе чинећи највећи саставни део целокупног комплекс звечанске тврђаве. Северозападни крак овог зида полазио је од југоисточног дела нижег заштитног појаса цитаделе (од места означеног тачком L₁, на сл. 1.) и спуштао са падином брега до превоја који раздваја звечански брег од каменитог брда Мали Звечан. Одатле се пео и даље у правцу југоистока, све до врха Малог Звечана да би нагло скренуо ка југозападу спуштајући се до данашњег пута који повезује рударску колонију Звечан са селом Мали Звечан (раније звано 'Черкези'). Од пута, зид скреће ка северозападу и његови трагови могу се јасно пратити идући уз хрбат гребена који се пење а затим спушта до Дола где се трагови губе. Зид се поново јавља на југозападној падини брега, што показује да се он пео у правцу североистока, вероватно све до нижег заштитног зида цитаделе са којом се, по свој прилици, спајао у близини места означеног тачком L₂ (сл. 1.). Каква је била конструкција овог зида, да ли је можда био утврђен кулама – није познато. Судећи по његовим остацима на месту означеном тачком Р (сл. 1.), могли ви претпоставити да је рађен у истој техници као и остали делови града. Земљиште подграђа претставља долину (тзв. Дол) и данас је већим делом обрађено. Пошто је у Долу ерозија током векова наносила земљу са суседних падина и мењала конфигурацију терена, не може се ништа поуздано рећи о постојању остатака насеља односно трга, његовој величини и карактеру. Велика површина земљишта у подграђу указује на могућност да је један његов део био обделован. Тачан положај самог насеља и трга није утврђен. За сада, њихов једини видљиви траг представља једна грађевина која се, међутим, не налази у Долу већ на превоју између цитаделе и брда Мали Звечан (сл. 1., F). Остатке њених зидова оцртава конфигурација земљишта. Морамо водити рачуна о томе да је већина стамбених зграда у подграђу рађена од лаког материјала и да због тога недостају остаци архиректуре на овом простору.

[attachment=2]
За сада први познати писани податак о постојању трга под Звечаном јавља се у Светостефанској повељи при одређивању граница селима на левој обали Ибра, око Бањске. Мада подаци из повеље – састављене 1315. године – не омогућују тачније одређивање положаја трга у подграђу Звечана, они сигурно показују да трг постоји већ у другој деценији XIV века. Недостатак других писаних података наводи на помисао да трг и поред погодног положаја града и пространог земљишта у подграђу није био нарочито развијен – бар не до тридесетих година XIV века. Неки догађаји као да поткрепљују оваку претпоставку. Тако, на пример, избор тамнице Стефану Дечанском показује изузетан положај Звечана у односу на суседне градове. Поставља се питање: зашто је баш овај град одређен за место заточења свргнутог владара? Чини се да разлоге за то не би требало тражити искључиво у повољном положају и одбрамбеном особинама његове цитаделе или у пуној лојалности посаде према младом краљу већ и у карактеру тадашњег градског трга који је морао одговарати оваквој намени тврђаве. Томе у прилог говори један дубровачки документ од 30. јула 1326. године из кога сазнајемо да је Стефан Дечански намеравао затворити властелина Браноја Бранивојевића у Звечан. Наиме, сва је вероватноћа да би постојање већег трга у подграђу условило велики промет путника чиме би се умањила изолованост тамнице и сигурност затвореника, нарочито у данима унутрашњих политичких превирања. Насупрот томе, усамљена тврђава са мањим тргом у подграђу које није имало карактер развијеног насеља пре би одговарала циљевима узурпатора. У каснијим годинама, када се Звечан налазио у поседу моћне властеле, могло је лако доћи до проширења трга. Мишљење А. Соловјева да Звечан приликом размене 1363. године између кнеза Војислава и челника Мусе није представљао богат трговачки град изнето је без образложења. Са више поузданих података о тргу располагаћемо када буду извршена археолошка испитивања звечанског подграђа. Војислав Јовановић, Средњевековни град Звечан, Старинар 13-14/ 1963.

П. Балкански, Кроз гробље: опажања и белешке приликом путовања кроз Српску Земљу под Турском 1892. године, Дело II, Београд 1894, стр. 60 – 62.

Још одмах кaд сам био оставио Вучитрн, ја сам према северу угледао био брдо, које ми је и издвојеношћу и обликом својим нарочито привлачило погледе. Изгледало ми је, да га је неко нарочито ту поставио, тако је одвојено од осталих планина које се око њега нижу, а, бешумно како је, сунцем озарено, учинило ми се као да је све од корала. То је Звечанско брдо, које се налази одмах више Митровице и, кад сам му ближе пришао, могао сам, између оног голог крша, уочити развалине града Звечана, у којем је одиграна она крвава трагедија између оца и сина. Тамо сам отишао из Митровице. Прешавши мост, што се на Ибру налази, и који сам ти мало час поменуо, у брзо сам се дохватио самог брда, и, скоро по козјем путу, испео се за сахат и четврт на врх му, где се налазе остаци Звечана. Преда мном се указа Вучитрн и све Косово, преко којег пратим беласкаву Ситницу, чије ставе с Ибром угледах ту одмах испод брда. Шар ми је облацима заклоњен; исто тако и Копаоник.
Општи утисак, који су на мене звечански остаци учинили, казао ми је, да је то био некада велики град. Зидине, које су се још одржале времену и људима, говориле су ми да је он био страховит и снагом и величином својом. На једном делу платна познају се и данас три зида један поред другог; први од цигаља, друга два од камена, укупно од прилике три метра дебљине. Поред мене налази се један бунар, скоро са свим затрпан, да му се једва траг познаје. Дечак, који се онде нашао рече ми: 'ту је удављен Свети Стеван'. На највишем врху брда угледах остатке као неких подрума, на броју их је два. На једном су сводови, кojи су га покривали, са свим разрушени, а на другом остали су за једну четвртину. Једни ми рекоше да су то биле апсане, а друга два Митровичанина да да су биле цркве, и уверавали су ме да су се на зидовима им, до пре неколико година, видели натписи и живопис. Сад од свега нема ни трага. Поглед ми се отима доле, скоро средини Звечанског брда, на прилично одржане остатке једне куле. То је једини остатак који ми је могао дати појма о облику и обиму грађевине иза које је остао. Кула је облика потпуно округлог, и, по мом рачуну, зидови што су јој остали имаће висине 4.5—5 метара. Морала је имати више спратова, јер се и данас виде у зидовима греде, које су, бесумње, делиле спратове. Улаз у њу још се познаје, само су до врха пропали сводови који су га засвођавали. У пречнику кула мери 7 корака, и на једном од спратова још се виде три прозора, у којима се такође налазе добро одржане греде. Она даје нарочити декор свима већ растуреним остацима града Звечана, и дуго су ми се очи задржале на њој, нарочито кад сам на врху јој угледао неколико чобана, Арнаута, чије су велике силуете изазивале у мени осећања и пустоши и дивљине, у којима сам се находио, и жалости на данашње стање тврђаве, у којој је наставао наш најсилнији цар.
У рушевинама ових зидина ретко сам где уочио цигљу; свуда је сам камен. Кажу да су некада, не тако давно, сви зидови били много већи, па су их порушили, вадећи из њих цигље за зидање касарне и других зграда у Митровици. Ово, што је још остало, порушиће време; нестаће трага и оном бунару, у којем је, како предање казује, удављен слепи Краљ, а, ако се над Звечаном не разведри небо, више је него cигурно да није далек дан, кад ми, у чијим ће земљама он остати, неће умети ништа рећи о Светитељу, који је овде провео последње тренутке свог живота, уз проклињање часа и кад му га је Бог даровао.
Цело Звечанско брдо морало је некада бити опасано зидом. јер се трагови његови свуда виде, сем на оним потпуно неприступачним местима, која су била довољна заштита становницима старог града Звечана, чији је наследник зар данашња Митровица. То ће рећи сваки Митровичанин, али ми ни један није умео казати никакво предање, из којег бих могао смишљати о потребама или невољама. које су становнике му нагониле прећи на другу обалу Ибра. Можда ће врло простране мисли о томе нагонити остаци добро одржаних греда, које сам видео и у оној кули, а и у појединим зидинама градским.
Управо северно од Звечана показали су ми неугледно село Рударе, знаменито с тога, што га већ трећа година бије гром и пали га. Становници му мисле да ће тому бити узрок састав ових планина, у којима има много руде, и која околност, сигурно, није без значаја и за само име овог села.
Силазећи с Звечанског брда, другим путем к северу а не оним којим сам дошао, сагледао сам кладенац с врло хладном водом, за коју се верује да лечи од грознице. На то ме је, у осталом, подсетило и дрвеће око њега, на којем се налази безброј завезаних и остављених белега. Кладенац ће имати у површини око 4 до 5 квадратних метара; од свода, којим је покривен и сад је приличан део порушен, и жедни ове лековите воде сад у њ ускачу кроз разваљени део свода, пошто вода не протиче више кроз отворе нарочито за то саграђене, и који се још виде. Одмах од кладенца настаје горе према брду мали лагум, којим би се четвороношке могло ићи. То је, вероватно, канал, којим је вода спроведена у кладенац, ну народ верује да је то лагум, кроз који се могло некада пролазити у град. То би и данас, кажу, могло, да не сметају нека гвоздена врата, која се, на 20—30 метара даље од кладенца, у лагуму налазе. Један Митровичанин рече ми, да је он улазио у лагум и дошао био до ових врата. Није их, душа ваља, видео, јер му се свећа угасила баш кад је до њих дошао, али су. на његове ударе руком, одјекивала као да би била гвоздена. Даље од овог кладенца, идући к вароши, наиђох на остатке другог сличног овом, само већег од њега. То место зову рекоше ми, Јамболи, и ништа ми више о њему нису умели рећи.

Zvečan ...



https://youtu.be/fu0B-mA4Qv8

Banjska i Zvečan - 3d rekonstrukcija - Igor Bjelić



https://youtu.be/K2Nv9sDE_pg



Deo sa Zvečanom počinje od linka ispod


https://youtu.be/K2Nv9sDE_pg?t=117

Pogled na Zvečan.



[attachment=1]

Ovog puta samo snimak rekonstukcije Zvečana.



https://youtu.be/FnbzJ9x_8Lc

https://youtu.be/ATJahhoJJNk