PALUBA

Градине

Градине. – Утврђења ове врсте старог су постанка, почев од неолита. Нарочито су биле бројне у бронзано и гвоздено доба а грађене су и током средњег века. Подигнута су на неприступачним и тешко проходним местима која су и по положају природна утврђења. Готово сва утврђења ове врсте у предању се приписују деспотици Јерини, која је као владарка живела у првој половини XV века и с народом делила најтеже дане наше средњевековне прошлости. Њихово оснивање је, као што је речено, из знатно старијег времена, а у време деспотице Јерине она су обнављана и утврђивана за одбрану угрожене деспотовине од учесталих турских напада. Предања о њима у ствари приказују тешке прилике, када је српски народ, без ичије помоћи, одолевао непрестаним навалама Турака. За град Јелеч казује се да је неки кулучар девет година оправљао град 'о свом круху и руху'. Тадашња утврђења била су, према предањима, довољно јака за одбрану, али су их Турци заузимали лукавствима и разним преварама, пресецањем подземне воде сведене у утврђења земљаним цевима, а коју је обично откривао жедан коњ или гуске улазећи у тајне подземне лагуме, итд . Постоје предања о рушењима утврђења, о закопаним оставама и благу у њима, о градским кључевима, о скакању витезова са женскињем с градских бедема у провалије да не би допали у руке непријатељима. Налазишта остава са егзотичним предметима (оруђе, оклопи,оружје, накит, новаци др.) појачавали су народну машту и легенде о људима који су живели у њима и о њиховим витешким подвизима у борбама. Сва предања, иако су накићена бајкама, крију у себи драгоцене податке о стварним приликама, догађајима и улози градина у прошлости. Потребна су стрпљива истраживања података о њима, макар и по предањима, да би се бар приближно проучио живот људи у опседнутим утврђењима, њихове патње и врлине, као и напади на посаду у утврђењима и тешке борбе.
Према материјалним остацима градина, без археолошких истраживања, могу се извести следећи закључци. Утврђења од дрвета и камена, опкољена рововима и бедемима, подизана су на врховима брда и на литицама, да би се таква места и као природна утврђења искористила за лакшу и успешнију одбрану. Она су редовно подигнута у пасивним крајевима, на више од1000 м надморске висине, у којима се нападачи нису могли лако снабдевати потребном храном у околини утврђених места, па је и услед тога опсада морала кратко да траје. Пошто су градине ове врсте удаљене од главнијих путева, често и од превоја на развођима, претпоставља се да је њихова посада сузбијала непријатеља на отвореном пољу, најрадије у кланцима, на превојима развођа и на местима на којима би се непријатељ појавио или приближио утврђеном граду. Непријатељ није био сигуран у успех ако иза својих леђа остави градску посаду супарника. Услед тога је био принуђен да једним делом своје војске држи посаду у граду и да на тај начин ослаби своје надирање у унутрашњост земље коју је напао. Опсадни део војске требало је да заузме и да поруши град или да под његовим зидинама буде поражен. Тој врсти утврђења припадају она која су подигнута поред значајнијих управних, трговачких и рударских насеља, у која се склањало становништво ради заштите од непријатеља.
По остацима зидина, ровова и бедема види се да су утврђења и зграде у њима подизани од ломљеног камена и блокова, местимично и од тесаног камена и од опека, заливани кречним малтером, а старија су била и од дрвета. Градски зидови дебели су окo 1 м, а на приступачнијим местима још и више. Облик обзиданог простора зависио је од природног положаја места на коме је град подизан. И распоред подизања зграда у граду зависио је од положаја простора и његове величине. Оне су подизане без нарочитог реда, даље од улаза. Күле за осматрање и одбрану подизане су код улазних врата, на истакнутијим местима, а било их је и изван утврђеног простора и имале су улогу предстража. У градском простору подизало се светилиште, касније храм, владарски двор или летњиковац, цистерне за сакупљање кишнице, бунар, у који се вода доводила помоћу земљаних цеви или је био врло дубок, копан до издани воде. Међу порушеним камењем у градини код Калудре нађени су делови разбијених камених жрвњева, који су окретани руком. Пронађени жрвњеви потврђују претпоставку да је у граду морала постојати зграда или неко веће одељење у коме се држала храна за градску посаду у миру и за трајања непријатељске опсаде. Такве зграде или одељења морали су имати и друге градине. Између главнијих зграда су подземни ходници, помоћу којих се пролазило из једне зграде у другу. Под већим зградама било је, изгледа, скривница за оставу предмета од веће вредности, затим мрачних одељења, која су, вероватно, коришћена за затварање криваца и заробљеника. Дебела градска платна служила су као тврди бедем, који је спречавао лак упад непријатеља у унутрашњост утврђеног простора, а с күлама служили су за заклон градске посаде приликом борби.
Срби су вероватно приликом насељавања Полуострва затекли и користили пређашња (не)порушена утврђења поромањеног становништва, обнављали их и подизали нова. Према М. Шуфлају, после VIII века нестали су стари римско-византијски градови, који нису добили особине насеља. Ана, кћи византијског цара Алексија Комнина (с почетка ХII века) забележила је да је на српско-ромејској граници, осим других утврђења, било и кула од дрвета. Из Жития краль срьбьскыихь познато је да је Немања у другој половини ХІІ века порушио многа ромејска утврђења по Србији 'до конца основанија' и од њих није остало 'камена на камену'. Тим податком потврђује се мишљење писаца, да су стари Срби ценили утврђења у ратним догађајима, али су им она била више од штете него од користи, па их је зато Немања у пограничним областима своје проширене земље рушио до последњег камена.

Стари градови у доњем Полимљу.

[attachment=1]

Клек на Увцу. За Клек на Увцу знамо из студије М. Динића, Земље Херцeга Светога Саве. Тврђава је спорне убикације. М. Динић сматра да се налазила између Самобора и Милешевца. Исти аутор износи мишљење да би је можда требало тражити у долини Увца, где се налазе три Клека: један у доњем и два у средњем току. Код првога према картама не виде се никакви остаци града док у близини остала два, у околини села Селишта налази се локалитет Град са рушевинама на самом Увцу, а мало узводно налази се локалитет Градина на којој су такође означене рушевине. Динић сматра да ту можда треба тражити Клек, који би затварао долину Увца.  
С. Мишић дао је убикацију да се Клек налазио на локалитету Градини у Рутошима, јер је северније село Радохиња било у поседу кнеза Лазара. Тврђава Клек у селу Рутоши налази се на оштрој окуци реке Увац, па је природно окружена се три стране реком, тако да је прилаз једино био могућ са југозападне стране. Изграђена је на заравњеном врху стене, приступачана једино једним уским усеком у стену, док се са осталих стена налазе вертикалне литице. Тврђава је обликом и величином прилагођена конфигурацији терена, односно прати његов природни издужени облик. Бедеми су откривени само на појединим местима простирања, али је видљиво да идеално прате ивицу заравни. Остаци четвороугаоне куле налазе се на самом врху, па је извесно да се радило о кули-осматрачници, изграђеној од ломљеног и притесаног камена у малтеру. На терасастим заравнима налазе се трагови мањих зграда. Ово утврђење је малих димензија, у њему је стално боравила само војна посада задужена да контролише и чува пролаз долином Увца. У подножју, на југозападној страни од узвишења на коме је град, према археолошким налазима простирало се подграђе. У близини има и других остатака утврђења непознатог имена и порекла.
Клек се помиње у три повеље. У првој – од 19. фебруара 1444. године – арагонско-напуљски краљ Алфонс V  потврђује Стефану Вукчићу његове поименица набројане поседе, између осталих и Chechnauchoy castello con lo contatto; другој од 20. јануара 1448. чини то исто 'римски краљ' Фридрих III (castrum Klekh) и трећој од 1. јуна 1454. (civitate Clech cum castris et pertinentiis suis), која такође потиче од краља Алфонса.
М. Динић име града разјашњава из назива Chechnanсhoy: 'Према томе има се Chechnanсhoy разделити у Chech – где је прво h очигледно заменило l погрешком писара или издавача – и nanсhoy, што нам је остало кад смо од Chech-nanсhoy одузели Клек, могло би се у томе случају тумачити као на Увцу'.
Велики број утврђених градова наведених у повељама из 1444., 1448. и 1454. године налази се на простору средњег и доњег Полимља. Утврђени градови са војним посадама штитили су важне путеве и пролазе, а према распореду у повељама може се сагледати организација одбрамбеног система. Већина њих има велики стратегијски значај: контролишу долину Лима или бране прилазе кроз кањоне мањих река које се на овом простору уливају у Лим. У војној организацији Стефана Косача ова утврђења су имала изузетан значај. Била су то кључна упоришта одбране од којих је зависила судбина одређених области. Чин освајања био је незамислив, без заузмања утврђеног града. Јака утврђења и системи фортификација представљали су гаранцију опстанка државе. У повељама на поменутом простору пописано је шест тврђава: Милешевац, Ковин, Оштрик, Клек, Северин и Хрсовац

[attachment=1]
Откуда име Стефана Вукчића у повељама краља Алфонса V? Наиме, после смрти босанског краља Твртка II у јесен 1443. године отпочело је раздобље непријатељства између новог краља Стефана Томаша и великог војводе Стефана Вукчића - Косача. Краљ Томаш је нашао за савезника Иваниша Павловића у Босни, а од других држава Венеција му је била најприроднија јер је била у рату са Косачама. Млечани су истиснули војводу из Доње Зете, а краљу Томашу и војводи Иванишу пришли су војвода Сладоје Семковић и Радивојевићи. Почетком јануара 1444. године овај савез постигао је велике успехе против војводе Стефана. Савезници су успели да га потисну у долину Неретве, а фебруара 1444. године Косачев Дријевски трг био је у њиховим рукама. У таквој ситуацији Стефан Вукчић је био присиљен да потражи савезника и заштитника на другој страни, и прихвати врховну власт арагонско-напуљског краља Алфонса V.

[attachment=1]

Јагад. На левој обали Лима, на врху планине Мали Бић (висинска кота 926 м), налазе се остаци града Јагада (Јагат). Град је имао неправилан четвороугаони облик, са једном кулом у којој се налазила цистерна. Друга кружна кула била је повезана дугим зидом са утврђењем. У Крушевском поменику град се наводи као Јагат, а на другом месту истог поменика као Прибон. Д. Спасић утврдио је да се ради о истом граду. Град Прибон помиње Бенедикт Курипешић у свом путопису 1530. године. Сматра се да је подигнут почетком XV века. - За више података о граду Јагаду погледајте овде. (https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,31107.msg508988.html#msg508988)

[attachment=1]
Лијепи град (Лепи град). Градина на левој обали Лима, југозападно од села Устибра. Ситуирана у углу Лима и његове притоке Сутјеске, 800 м ваздушне линије од Лима. Висинска кота 680 м. Брег на којем се налази уписан је катастарском плану онога краја (к. ч. 66. к. о. Миоче)  из 1899. под именом Градац. Име се сачувало у једном оближњем топониму, а то је пашњак Лијепи град западно од Градца и јужно од потока Прелац. По топографском смештају, изнад саставка Сутјеске са Лимом, очито је, да је Градац имао задатак да осигурава пут долином реке Сутјеске.

Северин. Град на левој обали доњег Лима у Прибојском срезу. У народу је познат као Јеринин град, а у неким специјалним картама унесен је под именом Јеленин град, што је, нема сумње, у оба случаја нетачно. Није искључено да град носи име по једном од римских царева Севера, што би само по себи говорило о старости тога здања. Град је био настањен и у средњем веку; половином XV в. био је у поседу херцега Стефана. У већ наведеним повељама краља Алфонса V  јавља се под именом castrum Serverin. Из времена херцега Стефана имамо  само један дубровачки податак о Северину. У jeдној парници крајем јануара 1449. године поменут је Dmitar Vuchosich qui stat sub Seurino in Polimie, homo domini shercech Stiepani.

[attachment=1]
Остаци Северина налазе се на врху брда Међустене (око 740 м нмв), два км југоисточно од данашњег насеља Сјеверина код Прибоја. Утврђење има основу облика неправилног троугла и покрива површину од око пола хектара. Два бедема, које чине зидови дужине 57 и око 96 м, дебљине 1,6 м, и висине од 4,5 м, сачувани су и данас. Трећа (источна) страна је провалија изнад кањона реке Сутјеске. Облик тврђаве, који је позициониран уз саму провалију, показује максимално прилагођавање терену. Зидови су зидани с обе стране од крупног камена различитих димензија. На месту где се спајају два зида налази се донжон кула кружног тлоцрта која се мањим делом уклапа у бедемске зидове, а већим делом излази изван линије бедема. Спољни обим куле је 47 м, зид је дебљине 2,4 м, а унутрашња површина око 80 м². Кула је зидана с оплатом на обе стране зида, а средину испуњава камен који је заливен малтером. У њеној унутрашњости виде се удубљења за греде (ширине око 30 cm) које су носиле спратне конструкције. Као додатну заштиту, тврђава Северин је имала и суви шанац. У југозападном делу налазила се капија.
Северин се убраја у мање познате и веома ретко посећиване трговачке караванске постаје у Полимљу. Његова улога била је да контролше пролаз кроз клисуру речице Сутјеске и да брани Дрински пут, од Горажда према Пљевљима и Пријепољу, левом обалом Лима. Не зна се када је подигнут.

[attachment=2]

Рудска Градина. На левој обали Лима, тачно према данашњем Рудом, а непосредно изнад поља, где је била главнина старог Рудог, издиже се стрмо и пошумљено брдо, местимично прошарано голом стеном, звано Градина. То је нижи огранак, подручје планинског масива Трнова (1280 м), од којег га раздваја шумом обрасла коса Храстим што се протеже у правцу северозапад-југоисток све до села Сјеверина. Испод Градине је било и нестало старо Рудо, а на западној страни локације старог Рудог уклопили су се у воћњаке и ретку шуму засеоци Бресница, Долови, Златари и на најнижој тачци Осредци.
У домаћој археологији утврђено је искуствено правило, да сва места која носе име с основом град, садрже видљиве или невидљиве остатке старих кутура, од којих на првом месту долази илирска. По томе правилу могла је и на рудској Градини некад постојати некаква људска градња. Видљивих трагова, међутим, нема.

Заграђска Градина. Утврђење на левој страни Лима, југозападно од Рудог, око сат хода од Лима. Налази се у подручју старог пута што је водио из Рудог за Чајниче, у непосредној близини села Заграђе, по којем је означена у наслову. Брдо је обрасло шумом. Има зидина. Ужу локацију и нешто шири предео народ назива Градином, а, иначе, град приписује 'проклетој Јерини'.
Овај град није идентификован у историографији. Подаци са самога места говоре, међутим, да се овде ради о граду који је био у употреби у средњем веку. У томе смислу говори, пре свега, сама локација (непосредно уз важан средњовековни пут који је из Полимља и читаве средње Србије водио баш овуда у горње Подриње и даље све до Дубровника, а потом и село Заграђе са географским именима Догања и Поддогања, која самим језичким обликом (дубровачки жаргон италијанског имена) показује да је ту била царинарница.
Постоји једна индиција о самом имену тога града. На катастарском плану околине Рудог налази се топоним Оденца као назив комплекса зиратне земље између Заграђанског потока и Стргачке реке, баш у непосредној близини заграђске градине. Није ли у том топониму сачуван назив заграђске градине, а средњовековног града, којем би име могло гласити баш тако, Оденца? Такву могућност нимало не пориче чињеница што града таквог имена нема у попису градова Стевана Вукчића, јер је могао бити напуштен пре 1444. или  једноставно није био у херцеговом поседу.

[attachment=1]

Велика Градина у Мрсову, на десној обали Лима. Лежи на стени осредње висине непосредно изнад железничке пруге, од станице Мрсово око 20 минута хода до под стену. Непосрдно пре градине, идући од станице, почиње пут и води удесно и узбрдо у село Бишчевиће. Градина је с три стране заштићена природним стенама, али јој се због релативно ниске локације, прилази од стране Бишћевића путем који према градини има пад. Данашњи назив Велика Градина, узет из народа на месту, не означава апсолутну пространост, него само величину у поређењу са суседном, мањом градином у самим Бишевићима.
У повељама Херцегових градова наводи се године 1444. Creseuac Opolimio, 1448. Hersewetz и 1954. Chrsomnam. М. Динић сва та три имена поистовећује, а оно Opolimio чита у Полимљу и град, заједно са својим претходником Талоцијем, смешта уз Лим низводно од Рудог. Сва три имена су, очито, јако искривљена. Пажњу привлачи Hersewetz као име града, на који се она два друга назначена имена, строго узевши, не морају ни односити. Имајући у виду очите писарске и преписивачке грешке у тексту тих повеља, а водећи рачуна још, посебно, о томе да је баш повеља из 1848., у којој долази облик Hersewetz, објављена у новијем пропису, што је све М. Динић изнео у уводу наведеног дела, држим да се ради о грешци у писању или читању почетног слова имена и да је то стварно 'М' замењено са 'Х', што се десило с обзиром на врло сличну рукописну графију тих великих слова. По томе аутентичан облик имена града гласио је Мersewetz, а томе одговара данашњи језички облик Мрсовац. А кад се, тако, дошло до тога облика као имена, онда, без сумње, произилази да се тако звао град, где је данас Велика Градина, јер се и данас цео онај ужи и шири крај зову именом Мрсово.

Мала Градина је уз само село Бишчевиће, такође на десној обали Лима. Од описане Велике Градине удаљена је у правцу северa око 1500 м, па отуд у народу имена Велика и Мала Градина ради идентификације и оријентације у простору. И селу и градини прилази се описаним путем поред Велике Градине. Локалитет је стеновит, али мало уздигнут и, с тога, приступачан готово са свих страна. Градина се налази на западној страни села, на брегу, изнад Таловог потока. У страни, према Таловом потоку, управо између те градине и Лима је зиратна земља звана Заградница, названа тако, разумљиво, по тој градини и по месту где се налази. На Малој Градини нема трагова зидина изнад земље. Обзиром на то, а и конфигурацију локације, која се не истиче висином, врло је вероватно да се овде ради о праисторијском утврђењу.

Рупавачка Градина. Управо у јужноме правцу Мале Градине у Бишевићима, само с друге стране Лима и око 2500 м ваздушне линије далеко од места Полимља налази се Градина, а то се име протеже и на само брдо на којем се налази. Најближе насељено место је село Рупавци, па се по њему данас у народу та градина најчешће назива именом које је дато у наслову. Испод брда Градине тече Рупавачки поток (лева притока Лима), а под самом градином је извор имена Подградина. О Руповачкој Градини нема историјских података.

Град у Гривину. Мало низводно од ушће Руповачког потока у Лим на левој страни Лима уз само корито реке има чудна стена и на њој још чуднији град. Стена је камени масив на осами, округластог облика у хоризонталном пресеку и пречника приближно једнаког од дна до врха. У пречнику није већа од 30 м, а у висини изнад корита Лима највише до 60 м. На самом врху је прилично заравњен плато, а на томе зараванку су субструкције зидова, у висини око 2 м, зарасле у шибље, али се још виде. У раздаљини од којих десетак метара према обали и страни је друга, нешто нижа стена, која, међутим, има компактну везу са страном у позадини, што се уздиже изнад обе те стене. Како се објекту на стени на осами не може ниодакле прићи, осим преко једне друге, ниже стене, јасно је да је та веза постојала само помоћу покретног моста, који је стезао са стене на стену, а испод њега је пуцала провалија дубока којих тридесетак метара.
Овде нема ни говора о граду као тврђави у правом смислу. То је, уствари, кула стражарске функције на старом регионалном путу, који је управо ту, под 'градом' избијао на Лим, а који је као пут пречац повезивао Чајниче са Вишеградом. Кула је штитила прелаз, брод преко Лима, који је био под самим утврђењем.
Има и једна легенда о турском освајању града у Гривину, коју је казивао Ахмо Лика, а записао Алија Бејти. Легенда каже да је турска војска нападала град и није могла дуго да га освоји. Бранила га је владарица девојка која је живела у том граду. Њезини преци који су владали тим истим градом, покопани су у Гривну под оним великим мраморовима, онамо изнад саме Лохђе.
Кад се Турска војска приближила граду, владарица девојка је војску све оком разбирала па је једном рекла: 'Ено онди су највише турске змије!' и отада се оно место, ено га изнад гробља, по томе прозвала Змијача. Кад је на крају крајева владарица видела, да се град мора предати, отвори капију једном виђеном момку јунаку, а све у таквој намери, да је онај момак  узме за љубу, и да јој спаси живот. А момак јунак како закорачио у град, тако и посекао капиџију на капији и упустио војску у град. Настала је трка и метеж, ни момак јунак ни војска нису се обазирали на владарицу. А у томе метежу владарица девојка, кад је видела да јој онај момак јунак ни мукајат није, искраде се из града, изађе сама самцата, нико је ни додирнуо није. Узела само торбицу са дукатима, просипала дукате путем, да се војска забави дукатима и да је не стигне, и окренула путем уз Лим. Кад је била, на прилику, једно хиљаду корачаја далеко од града, нешто се обазре, кад за њом у трку Циганин, што је калаисао казане турској војсци, са голом сабљом у руци. Владарица је ту клонула и закукала: 'Куку мени љуто ти ми дође.' И Циганин јој је ту живот докрајчио. Покопана је на оном истом месту испод пута, гроб јој се и данас зна, велик је, има сантрач, али нема гробних каменова. По оном кукању, место где је владарица пала, зове се данас Кукавац, а село више тога места Љутова.

Љубањ у Сетихову. Тачно према граду Гривину, а на десној страни Лима и источној периферији села Сетихово диже се висока стеновита громада, која се јужном страном готово окомито наднела над реку Лим и железничку пругу. Хридина се зове уопштеним именом Градина, али има и име Љубањ. Дели се на два дела, Велики и Мали Љубањ. На Великом Љубњу виде се остаци зидова тврђаве у већој количини, а уз Мали Љубањ уочљиви су остаци зидина у којим се назиру, рекло би се, складишта, магазе или земунице. Зидина има и на једном нижем делу, прама брду изнад Сетихова, а тај локалитет зове се карактеристичним именом Туратовац.
У околини града постоје још ови локалитети: Бараковац, Љутовац, Бјелице, Петковац и Петковци, затим Суботиње, Суботица, Суботиште, Суботни брег итд. У погледу прошлости града Љубња и околине значајна су управо сугестивна наведена имена локалитета по данима петку и суботи. Овде се, без икакве сумње, ради о језичним споменицима који изравно евоцирају на средњовековна трговишта, на којима су се недељни сајмови држали у наведеним данима, само, свакако, у две различите епохе. Постоји и аналогија у другим крајевима која то потврђује (топоними Уторковац, Уторчец, Уторковиште, па Средце, Четвртковиште, Недељиште и сл.), а појава је, иначе, позната науци. Примери уз град Љубањ показују да је град, крај чијих се зидина одвијао недељни сајам, био у своје доба важан и знаменит.

Ревањски у Брисњу. Низводно од Љубња на десној страни Лима између жел. станица Сетихово и Стрмица, али горе високо на брегу, управо уз сеоско насеље Долови, налази се градина са остацима зидова. Локалитет те градине је на јужној страни Долова, а североисточно од Бишевског брега. Иза леђа Градине је велики полустеновити и полушумски предео звани Ревање, који се протеже у југоисточном правцу готово до Љубња и Бишевића. У народу се име града не зна па се једноставно зове градином. Уствари овде се ради о средњовековном граду Ревањски, који се тако зове по крају Ревању, у којем се налази. Идентичан је са градом Revancha Uubrisinio из повеље краља Алфонса 1444. односно Rabensky из повеље краља Фридриха III 1448.

Градац код села Похаре, на левој страни Лима. Ситуиран је између речице Здрашке или Сухе реке и Радојне (Радохње), управо изнад њихових саставка, северно од села Похаре. Име Градац забележено је у катастарском плану из 1899. (к. ч. 475 у к. о. Рудо).

Градац код Омачине. Тако се зове брдо на левој обали Лима, управо у великом завоју те реке између села Долова и Доње Стрмице, која су на десној, супротној обали Лима. Ужа локација градине је изнад пута што води из села Омачине у село Стргачину, између Лима и речице Радохње. Нема остатака зидина.

Градина у Доњој Стрмици. На десној страни Лима у близини Доње Стрмице, налази се висок камени масив, чији се врх зове Градина. Прилаз преко села Доња Стрмица. Према Градини је Градац код Омачине с оне стране, леве стране Лима. Има остатака зидова.
Град се веже за царицу Јерину. Кад се ту град почео градити, дошла Јерина да надзире градњу, угледала одозго, с ону страну Лима, баш на Ћивовини човека који је износио ђубре, да ђубри њиву. Упита оне око себе, шта онај човек ради, а ови јој одговоре: 'Мити земљу да боље роди'. 'Ја, богме – рекла je Јерина – овде не могу правити града, нити му је овде место, крај је сиромашан,' и отишла у Жепу да доле негде низ Дрину направи град. Тако казује још жива легенда у селу  Стргачани, испод саме градине.

Јелића Градина. Тим именом се у народу зове градина са видљивим остацима зидова с леве стране Лима, управо изнад места где Лим утиче у Дрину. Име Јелића Градина није аутохтоно, оригинално и оно право, него је настало много касније као поближа идентификација градине заборављеног имена по првом суседном селу Јелићи у Каоштици.

Бродар на Дрини. То је познати град кнезова Раденковића односно њихових наследника Павловића. Под тим именом спомиње се у поседу те кнежевске породице неколико пута у првој половини XV века. Налази се на високој стени наспрам самог ушћа Лима у Дрину, управо изнад леве обале Дрине, у вишеградској општини.

[attachment=1]

Јеринини градови.

У књизи Милана Ђ. Милићевића Кнежевина Србија 1876 године, помиње се на много места 'проклета Јерина'. Не мораш тражити та многа места у том обимном делу, већ погледај у регистру његовом под 'проклета Јерина' па ћеш за тили час знати, шта је она све градила и саградила у српској земљи, а на име да је осим Смедерева градила Авалу, град на Сутесци, град на Девојачкој стени, град на Драгошевцу, на Островици, на Тресци, град Брвеник, град у Прилипцу, град Бован; да је зидала Словац, Кошљанске стене, Обође; да је пробила Просеку, и да је њен друм од Пожаревца до Смедерева. Тако прича народ — вели г. Милићевић — и још прича тај народ, да је и Градину у Полимљу градила Ђурђева Јерина и да је с великом муком довела воду из планине Бјеласице с оне стране Лима, доводећи је чунковима испод Лима; да је она разорила град херцега Стефана у селу Ерчегама итд.

Из путничких бележака лицејских питомаца (јестаственичког одељења) по Србији године 1863., које је саставио Коста Поповић а на свет издала уједињена омладина српска г. 1867., помиње се одмах на стр. 3. 'Јерина, жена слабога Ђурђа Смедеревца, коју народ зове 'проклетом'. А зашто проклетом? Народ је за цело имао право, што ју је тако назвао. – Женидбом наших владалаца са грчким принцезама дође најпосле и до тога да најважнији Срби у својој отаџбини нису важили ништа. Кад је Јеринина влада са грчким улизицама дошла до највећег степена, она је тада зидала градове или их поправљала па у њих метала војску да гњави и држи у стези народ. Упитај у Србији за сваку стару зидину, ко ју је зидао, свагда ће ти свако одговорити: 'проклета Јерина'. Има градова у Србији, који су далеко били пре Јерине, ал' је ово прешло тако рећи у крв од њених зала; ко хоће да зна њен карактер и њеног мужа, тај може најбоље дознати из српских народних песама (Старина Новак и кнез Богосав; Женидба Тодора од Сталаћа, и Облак Радосав.).'

Но шта вели о том чувени Милош С. Милојевић? У Путопису дела праве-старе Србије пише он у књизи I. на стр. 189.: 'Тако звана проклета Јерина сама је измишљотина, у којој је оличено тадање стање народа српског. Од ове ваља разликоваги другу историјску и праву Јерину, жену деспота Ђурђа Бранковића, поштену, честиту благу и добру душу, која за целог свога века о свом трошку једва подиже једно једито наше Смедерево.'
Милојевић каже дакле, да ваља разликовати ту праву Јерину од оне проклете Јерине, те измишљотине пучке, но г. Панта неће да двоји и одваја једну од друге и да прави те разлике, и Панта пише: Ђурађ, син Вуков, Смедеревац и његово благочастиво и христољубиво подружије — проклета Јерина итд.

А шта каже Стефан Првовенчани у својој књизи Житије светог Симеона? Ево шта каже:
'Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града по имену Средца, и разруши га и опустоши до краја. А кад се угарски краљ врати у своју државу, Свети, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Строб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у Доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се ни до данас. Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможа, и народа свога.
Придодаде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим.
Победи непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабио носећи пред очима и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у захваљивању Богу и у молитвама дан и ноћ.
Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.'

Остаци од старина у Београдском округу.

Од старина, као остатака од прошлога живота и рада на овом комаду земље, можемо поменути
Град на Авали. Неки су научници држали да је ово дело римско, и Ами Бује мисли да је баш то Mons Aureus; али како је доцније пронађеним путним таблицама од Сингидунума, до Виминацијума, доказано, да је Mons Aureus био онде где је данашње Смедерево, то се данас ни оно мишљење не може примити.
Римљани су могли имати на том вису какву своју стражару, кулу мотриљу, тако да је назовемо, али овај данашњи град на Авали, овакав какав је, биће дело из познијег доба.
Народно веровање приписује тај замак злогласној жени Ђурђа Бранковића, 'проклетој Јерини'. А има прича и да га је оправљао турски цар Махмуд II, што је могло и бити баш у оно време, кад су Маџари дежали Београд. Народна песма помиње да је и Порча од Авале био некад господар града и околине, али не вели ништа о том ко је зидао град, у ком је сила Порчина становала. Рича то једино тврди, да је Порча погинуо на Авали, где му се, гроб западно од града, и данас показује.
Код села Стојника и Баба, северозападно од Космаја, имају развалине од старога града, који се сада зове Градиште. Ту близу има јако врело Прутен, а има и остатака од топионица неких руда.
Градина на Средњем Вису, на левој страни Рипањске (Топчидерске) реке, спроћу Авале. Прича се, да су ту биле Јеринине хлебне пећи, па су јој врући лепчићи из руку у руку додавани с тог Виса горе на Авалу. Између тог Виса и Авале, сав је тај простор засејан остацима од старине. Доле, крај саме реке, где поток Пречица у њу утиче, зидине су од 'Швабине Стаклане', где се прича да је некад грађено стакло. На више под Авалу идући, место је Чаршија, па Слиште. Оба ова простора била су насељена; и где су биле куће и дућани, сад су туда или њиве или густ шипраг.
Гроцка, коју су Турци звали Хисарџик, биће стара римска поштанска станица Трикорнијум.
Испод села Вињишце, на једном чоту над Дунавом, имају остаци неке градине, али о њој ништа нисмо могли дознати.
На Космају, према селу Рогачи, има нека веома порушена градина.
У селу Бождаревцу, 6 сата на југ од Београда, има једна висораван, који се зове Гранчарица. А с десне стране Баћевачке речице, спрам Гранчарице, место једно зове се Градиште.
На десној страни Љига, мало пре његова утока у Колубару, развалине су од старог градића, које се данас зову 'Стара Градина' или 'Аниште'.
Око села Железника пуно је знакова, који сведоче да је ту био некад велики град. Прича се да се пружао чак до Остружнице све венцом поврх Макиша.

[attachment=1]

Археолози Народног музеја Топлице из Прокупља и Народног музеја из Београда наставили су археолошка истраживања у општини Куршумлија, која се спроводе сваке јесени већ пет година. Они су до сада открили 11 изгубљених градова на обронцима Копаоника и на Радан планини. За пет градова који су откривени око Луковске бање до сада се није знало. Потребна су опсежнија археолошка истраживања како би се сазнало више о њима. Ти градови нису били евидентирани на археолошкој мапи Србије. У питању су утврђени градови на врховима планинских венаца, око Луковске бање. Оно што сада можемо да претпоставимо је да ти градови имају везе са некаквом делатношћу на том простору, највероватније са рударством.
На појединим мјестима, у подножјима утврђених градова, археолози су пронашли остатке насеља, који указују да се ту живело од праисторије до средњег века. Досадашња археолошка открића на читавој територији општине Куршумлија, у потпуности мењају постојећа сазнања о историји тог краја. На пример, сада знамо да је овај крај, данашња куршумлијска села и читава околина, била далеко насељенија у односу на данас, али и много богатија. Археолози су евидентирали око 140 локалитета из различитих временских епоха. Ови локалитети откривају да су кроз куршумлијски крај водиле веома значајне саобраћајнице и много се интензивније живело.

Остаци од старина у Смедеревском округу.

Кулич, град, сад већ разваљен, на утоку Мораве у Дунаво, у дно Годоминске равнице. На Куличу је, као што вели г. Каниц, одржао победу Диоклетијан над Карином, својим супарником, 285. године, после Христа. Но ми подсећамо на развалине Кустару, у Дубравици, на левој обали Мораве, за које г. Медовић вели да је стари Магрум, и где је већа прилика насеоније и живље место, но што је Кулич, по што је Кулич изгледа тек као каква кула мањег значаја.
Градиште, на један сат и по уз Дунаво, више Смедерева, код орешачке механе. Ту с ваде старе цигље и камен из зидова. Пуно је остатака; ништа се о том не прича.
Југово, на запад од Смедерева, а југоисточно од онога Градишта, које мало час поменух, тај је простор пун неких зидова, већ сравњених са земљом, рбака од судова, и других знакова, по којима се може мислити, да је ту некад била варош.
Царина, више вароши Смедерева, заслужује да се помене за то, што је ту недевно нађен бунар, 16 хвата дубок, којега постање сви знаци мећу чак у римско доба.
У Ћириловцу има још један бунар, и других остатака од грађевина. Прича вели, да је римска варош била ту, а не где је данашње Смедерево.

Остаци од старина у Јагодинском округу.

Од старина у овом округу находе се остаци: на планини Јухору; на брду Жупањцу; на Сутесци више села Грабовца спроћу старе Осанице, баш где коса Татарина удара у Мораву; не далеко од села Сугубиште; у селу Бачини; у вароши Јагодини; на Ђурђеву Брду.

На Јухору, јужно од Јагодине, а западно од Мораве, код 'Девојачке Стене', има једна градина, о којој нисам ништа могао дознати до толико, да народ и њу, као обично, приписује Ђурђевој Јерини. У зидинама тога града, нађен је један буздован с 18 пера, који сам предао народном Музеју, у Београду.
Друга је стара градина изнад села Драгошевца. И за ову се држи да је дело Ђурђеве Јерине.
На брду Жупањцу, близу манастира Каленића, на запад од Јагодине, град је Николе Жупана.  Можда је ово онај Никола Жупан, који се помиње у земљама Царице Милице и сина јој Депота Стевана.
Град на брду више села Превешти, с десне стране каленићске реке. Ту се находе разни новци, рбаци од посуђа, и налажене су читаве тубе увијена сукна, које је поцрнело, па се распада као паучина. Народ прича, да је то био град још онда кад су доња села била под водом!
Град на Сутесци, више села Грабовца, не зна се чије је дело. Али није тешко погодити за што је грађен. Косе од Копаоника упрле су овде у Мораву с десне јој стране, а коса Татрна, која се веруга чак до Рудника, с леве, те је начињена сутеска између басена моравскога, који се пружа чак озго од Овчара и Каблара довде, и између онога који се почиње испод ове сутеске па се завршује под планином Мојсињем више Сталаћа. Овај је град бранио тај пролазак. Народно веровање приписује га Јерини, жени Ђурђа Бранковића, али ево ова прича томе се противи. Планина око града зове се Татрна. Прича се, да су некад на Левач напали Татрни (Татари), и народ се сакрио у збег у планину око овог града. Татрни их нађу и ту, и кидишу на њих. Некој мајци била заспала кћи, а она јој викала: 'Диг се, Ружо, у зао час, ето Татрна!' У том допаде Татрн на коњу, и викне: 'Татрн коња труди, да девојку буди, да јој очи љуби.' Мајку погази, а девојку узме, и одведе. Ако ова прича казује ону познату најезду Татара на Србију, онда је тај град постојао много раније од времена злогласне Деспотице Смедеревске.
Град код села Сугубине, на запад од Јагодине, такође је дело непознатих господара. И за њега се може казати, да је бранио пролазак преко Црног Врха из долине моравске у лепеничку, и из Лепенице и Груже у Мораву.
Једно полак сата више села Поточца, на једном вису од Јухора, има градина која се зове град Војводе Момчила.
У Бачини, један сат западно од Варварина, находе се неке развале, за које се прича, да су били двори Царице Милице.
На брду Главеји, више Рековца, била је прича се, некад кула Филипа Маџарина, али сад се не познаје ништа осем се северне стране пут, којим је, веле, он излазио на Главеју.
У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака.
На Ђурђеву Брду, више саме Јагодине, имају неке развалине од некаквих грађевина; мисли се да су то били двори Деспота Ђурђа, од кога је и име том брду остало.

Остаци од старина у Крагујевачком огругу.

Борач, на десној страни реке Груже, на једном камаљу, 5 ½ сата на запад од Крагујевца. Борач је некако на средини Груже, на врло живописном месту. Он је за српскога деспота био на гласу. Деспот Стеван Високи издао је на њему једну повељу Дубровчанима 6914/1406. године, за коју вели да је писана 'въ славнѣмь градѣ Борчи.' По летописима, цар га је Мурат освојио 6946/1438, кад и Раваницу.
На исток од Борча, преко реке Груже, на 2-3 сата места, на венцу који је водомеђа Гружи и Лепеници, село је Честин. Ту има неки стари град с источне стране куће г. Илије Туцаковића.
Венчац, брдо на 9-10 сата на запад од Крагујевца, има на врху своме неке старе зидине, за које народ прича да су били Бакићеви двори. У Гласнику Срп. Учен. Друштва (II, 229-231) има повећа прича о Млатишуми, и о Бакићу.
Бушиначка Кула, на десној страни речице Клочнице, на једном избрешку, испод села Љубичевца, које се пре звало Бушинци.
Голубац или Голубан, још доста добро одржан, на једном вису, на подножју планине Голубице, а на десној страни реке Раче, код села Вишеваца, 5 ½ сата на север од Крагујевца. Ништа за овај град не умем казати више, до то да је на врло лепом месту за гледање на све стране.

Остаци од старина у Рудничком округу.

Старина има доста у Рудничком округу, ми ћемо поменути само оне знатније:
Град Рудник. У осоју Великог Штурца, на левој обали главног извора реке Јасенице, дрема и рони се мало по мало стари Град Рудник, кога постојање покрива засторак незнања. Град је озидан на четири угла. На сваком рогљу има по једна округла кула, а око свега је био ископан дубок ров, па и овај назубчен палисадом. Сва му просторија може имати до 2500 квадратних корака. Рудник се помиње у старој историји српској, али више као место рудно, где су ковани новци, и одакле су доходци сабирани. Последњи пут, кад га с сећају наши летописци, то је да онако лаконски, како они умеју, забележе у њему једно злочинство и против породице и против отаџбине.
Тожде лето 6965 конча се госпођа деспотица Јерина у Руднику, маија 3, вторник. И ва ту ношт одбеже од Рудниа к цару Мехмед-бегу на Порту Гргур и царица Мара, сестра деспота Лазара, и Тома сих ујац.
После дугога ћутања, чује се име Рудника за аустриских ратова; особито за времена Принца Јевђенија био је тај град лепо оправљен и утврђен. Године 1739. Турци су спалили варош Рудник и град освојили од Немаца.
Г. Каниц помиње како је тада (1739) некакав Мехмед-Газија, из Ужица, похитао својском да казни некакве Клименташе, насељене око Рудника, што су показивали симпатију према Аустрији. Један део тих Клименташа побегне к Сави, и јамачно, вели он, насели се после око Митровице села: Николинце и Ртковце, где живе и данас, а други се заклоне у Руднику. Мехмеду изађе за руком напасти ове ноћу, те тако све мушкиње стави под мач, а женскиње зароби и одведе у Ужице. У околини Рудника ја нисам могао ништа дознати данаске о тим Клименташима, а статистика маџарска тврди, 'да су се они Клименташи у Николинцима и Ртковцима у XIV веку из Албаније били уселили међу српске планине где су од свога вођа Клименте узели име. Од њих се један део 1337. године доселио у Срем.
Кад су Дахије завладале Србијом, онда је у Рудник дошао за заповедника Сали- Ага, брат Кучук-Алије, великога Дахије. Он је ту изашао на стидни глас својим силеџиским сладострасним животом, са чега је и прозван Руднички Бик. Кад састанак у Паланци, који су имали београдски Турци с Карађорђем, не може повратити устанике у покорност Дахијама, онда Карађорђе крене своју дружину да истера из Рудника 'Бика'. Али је у Рудник већ био дошао и ужички муселим, и довео војске у помоћ. То је било последњих дана Беле Недеље 1804. На град се врло тешко могло да напада, јер се био поледио снег, па се није човек могао никако држати на ногама у оној страни у каквој се находи тај град. Други дан од почетка опсаде, дође у помоћ Милан Обреновић, трговац из Бруснице, и доведе 60 — 70 момака. Сад Срби најпре дочекају и разбију Чолак-Алију, који је ишао из Чачка Руднику у помоћ, па онда град стегну још тешње. У очи Белих Поклада ноћу, Турци се пробију кроз српску опсаду и бусије, и побегну к Ужицу, изгубивши неколико својих другова, између којих и самог ужичког 'војводу'. У граду Руднику остану само жене и деца. Њих Срби сутра дан пусте да иду куд ко хоће, а град остане пуст. Карађорђе рекне Милану: — Кокуде, ти иди сад, те одмећи твоју нахију (јер још нису били сви устали), а он оде у Страгаре, и отуда у Врбицу. Милан, пошавши с Рудника, понео је собом, тако рећи, и средину нахиску одатле у Брусницу. Како је град Рудник тада остао без становника, тако је самотовао све до 1813. Те године се набије у њега опет нека турска посада, која га је држала до априла 1815. А тада, по што се преда Токатлић, његов заповедник, и дружину изведе, Рудник је остао пустољина коју нико већ није ни обнављао нити загревао каквим новим животом и радом.
Његове се куле осипљу мало по мало; његове капије преплећу павитњаци; његове калдрме зарастају у ливаде. Рудник је доста верна слика судбине Турака у српским земљама. За то смо му дали прво место међу старинама, за то смо и проговорили неку реч више о његовој историји.
На Руднику планини, и око њенога подножја, осем града Рудника, пуно је остатака од старога доба и живота. Ми ћемо поменути само три тачке, које нам се чине најважније са стране историске.
Прво је, дакле, тачка римска, као најважнија. Она је на југоисточној страни Великога Штурца, онде где је улазак у старе мајдане, у долини којом тече поточић, који се стаче све из самих рударских окана. Ту је била римска рударска насеобина. Ту, на ушћу те долинице, одакле је дивотан пространи поглед на чачанске и ужичке планине, био је храм богиње мајке земље (Terra mater-Tea) заштитнице рудара, где су се радници, улазећи у окна, молили за заштиту од опасности и за благослове те богиње. Тај храм обновио је цар Север у почетку III века (натпис вели: TEMPLUM TERRAE MATRIS CONLAPSUM RESTITUIT, то јест, цар је Север обновно опали храм мајке земље). Она плоча коју је отуда донео г. др Јанко Шафарик у београдски Музеј, морала је бити, по мишљењу тога поштованог археолога, над уласком у тај храм. Ову је плочу г. Шафарик пред покојним Кнезом Михаилом, на самом месту, дигао, прочитао, и протумачио.
Друго је место на југу Великог Штурца, између плужевинског потока и красојевачке реке, и код извора који се зове Гушева, где је, прича се, за српскога царства, била велика рударска варош, где је још и деспот ковао сребрне новце с натписом Pудник. Па ту су и за Карађорђа биле српске ковнице.
На Руднику се находе и развалине од цркве коју народ зове Миса. Јамачно су рудари били Саси, римске вере, па је народ задржао спомен и о њиховој богомољи.
Трећа је тачка на западној страни, где је била варош за Турака , коју су Турци снели озго због јаких ветрова који на Руднику често дувају.
Прва и друга тачка заслуживале би да се на њима копа, не би ли се богатија дата прикупила о некадашњем стању и развитку рудничких рудокопња. Желети је да се од свега Рудника начини пространа карта, која би обележавала све што је било некад важно, а и оно што обриче да ће имати од сада вредности.
Стари људи у Руднику причају да су некад биле кoвнице код извора Гушевца, и у ставама двеју река: мајданске и рудничке. Кажу да се ту свако јутро клало по 80 волова, па ко порани, тај и добије меса, а ко одоцни, остане без меса. Ту је, веле, била варош већа него икоjа данас у Србији! Још причају да и сад стоје темељи од пет разних цркава које су појале у тој околини, и то: прва у данашњем засеоку Красојевцима; друга , у Селиштима; трећа, у Рудничишту; четврта, код Саставака, под Малим и Великим Штурцем; и пета, у Номини.
Кула Орловића Павла, у селу Красојевцима, где има доста и других развалина. Народ прича да је некад Орловић Павле био заповедник над свим овим рудокопњама, па је тада и кулу ту озидао.
Друга једна кула има у месту Селишту. Народ о њој не прича ништа.
Град на Островици. Народ, као обично, приписује и овај замак 'проклетој' Јерини, а можда с онолико исто права сколико и друге такве остатке. Од тога је града сад остало још мало зидина: све је друго време већ оронило и на земљу оборило. у животу Деспота Стевана Високог помиње се како је у Островицу побегао, да би се заклонио од гњева Деспотова, бунтовник Никола Белоцрковник, па, кад се и ту није могао одржати, он се закалуђерио заједно са женом и четири ћери своје, да би се расом заклонио од владаочева суда.
У нашим летописима помиње се неколико пута Островица, али на жалост врло укратко. Тако, на прилику: 6944/1436 царь Moүрать расипя Островнцоү и манастир Раваницоу. — 6962/1454 прими царь Острьвицoү и плени до Смедерева и збегь омольски. — Мехмедь пороби Срьбле и разби Островицу. Помиње се и власт Острьовнука, и у њој село Врбава, које је и сада у врху Груже, 3-4 сата од Островице.
Све то нас је наводило да те догађаје замишљамо на овој рудничкој Островици; па смо њу узимали за постојбину и онога Мијаила Константиновића, кога је летопис штампан у XVIII Гласнику, од стр. 25—188.
Сад у најновије време, у једној нотици, јавља г. П. Срећковић да се све то тиче друге Островице, у Старој Србији. Чекамо шире обавештење о том, а дотле остајемо при овом, нарочито за то што се и све друго што летописци помињу уз Островицу, догађа у близо око ове рудничке Островице. - О Васкрсу и о Ђурђеву дне, омладина из околних села излази на Островицу и тамо игра и весели се.
Градић или кула на вису Тресци. Народ и те зидине приписује Ђурђевој Јерини. Прича се да су Турци тукли из топова овај градић с Великог Врха, који је баш према Тресци.
И на стени Соколици, у Остри, био је некад град. Сад се познају од њега зидови. За време наших устанака на Турке, ту су бивали збегови.

[attachment=1]

Остаци од старина. Ваљевски округ.

Од старина, сведока некадашњег живота на овом крају можемо поменути
Белу Стену која је ушла тешким споменом у српске летописе. Кад се иде од Ваљева к Мионици, па се пређе вода Бања (која извире у Петњици), једно 1000 метара унапред, на 80 метара у десно од пута, на брду, зидина је Бела Стена која је толико порушена да је већ сравњена са земљом, и обрасла травом. Овај градић отео је Махмуд-паша од Срба 1458. године, онда кад и Вишесаву, Голубац, и Ресаву. Кад је, пре 20 година, прокопаван пут, нађена је у Белој Стени једна костурница тако велика, да је из ње до сада испало више од 30 кола човечијих костију, и испадале су све једнако, до пре неке године. Пре неког времена, ту близу, ископали су људи на једном месту костур од човека и од коња. У околини се прича, да се на Белој Стени тукао Душан с Маџарима, који су били прешли преко Саве, и почели пљачкати српске земље. Прича вели да их је он страшно потукао на том месту, а што их је побегло из боја, то се, кажу, подавило у Сави.
Град Словац, на вису Словцу, с леве стране Колубаре, према брду Оштриковцу, које је на десној страни Колубаре. Прича се да је и тај град градила Ђурђева Јерина, па намислила, веле, да пружи од града мост преко Колубаре на Оштриковац. Али најпре отегне она кршу платна с брда на брдо, на пусти бену, да премости платном: ако бена здраво пређе, она да гради мост, а ако јој што буде, да одустане. Бена дође до над Колубару, па се стрмоглави у воду; Јерина, видевши то, одустане од своје намере.
Више Ћелиске цркве, код правог извора воде Граца, имају развалине старог града. Вук каже да се ове зидине зову Бранеговићи, а и сеоце које је ту најближе зове се Бранеговићи.

[attachment=1]
У селу Берковцу, где извире река Топлица, имају старе зидине, за које се прича да су били двори Топлице Милана. Остатке је те, кажу, рушио неки Марко Ковачевић, те себи градио кућу, као да је мало било другога камења. Начинио је, веле сељаци, добру кућу, али му није било са срећом: пострадао је, кућа му се продала, и сада је општинска кућа: што је било народно, то народно и остаје.
Велимирови двори у селу Кључу, крај реке Лепенице. То је порушена црква и једна цела кула. Прича се да је Велимир био некакав власник цара Лазара. Он је био врло богат, и имао је три сина. Један му се син удавио у Лепеници, а други је пао с коња на Божић, и погинуо. Кад то види несрећни отац, он трећег затвори у кулу, па га никуд није пуштао, него га је ту хранио и чувао, само да му се не би каква несрећа догодила. У јесен му донесе зрела грожђа, те дете по томе позна које је доба од године. Али га из грозда печи гујче, и тако и трећи син жалосном оцу остане мртав. Народ прича да га је то проклео Цар Лазар што га није лепо дочекао и угостио, кад је једном Цар доходно у Мионицу.
На уток у Граца у Колубару, била је Кула Јевте Витковића. Према тој кули, с десне стране Граца, налази се црквина и око ње шанац, где је седео Top-Мијат, арамбаша, сувременик Витковићев, који се такође пева у песмама.

Остаци од старина. Шабачки округ.   

Видин Град, на врху Видојевице, последњег западног виса церског, баш над Лешницом. Град је са свим порушен; само му се познају темељи, и около онај дубоки ров којим је био опасан. Народ прича да је Видојевицу, или Видин град, градила нека Ви да, сестра оне Ковиљке, која је зидала Град Ковиљачу. Види и Ковиљки је отац оставио велико благо да учине нешто добро са њим за свој народ, па је Вида одлучила да сазида велики град на оближњој планини, коју по њој назваше Видојевица, док се Ковиљка зауставила у подножју планине Гучево и ту одлучила са сагради велики град. Ништа се више не прича о тим женама које су могле чак и градове градити.

Град Тројан. На највишем месту Цера, баш некако на средини његове косе, стоји тај град усправо и данас. Није ништа особито по зидању, али је с њега дивотан поглед: на северо-исток на сву Мачву, Срем, и Посавину, и на југо-запад: на сву Шумадију и на Јадар. Ко је у њем седео, није остао жељан лепих предела, ако му је само било до тога. Има прича, да је у њему живео некакав цар Тројан, који је имао три главе, од којих је једна јела људе, друга стоку, а трећа рибу. Он је, веле, дањивао у свом граду на церу, а ноћивао у граду Ширину, на Сави, 5 минута пошавши од Митровице к селу Засавици. Народу се то додија, па оду светом Димитрију, који је у њега служио, и замоле га да упита Тројана: чега се он боји? — Само се бојим сунца, одговори Тројан: — а никога више под небом. Свети Димитрије, дознавши то, да коњма пуне зобнице песка место јечма, а људма закаже да сваки својим петловима повади језике, да не би певањем објавили Троjану зору. То њега омете, те се одоцни, али ипак побегне, но сунце га ухвати; он се зарије под пласт сена; али дође бик те преврне пласт, и он се растопи. Прича вели да је Тројан у том бегању оглувео на месту где је сада село Глушци; да су му отпали табани у селу Табановићу; да је ослепео у Слепчевићу; да је изгубио штит у Штитару; и највећа несрећа да му се десила у селу Десићу. Светог Димитрија, вели прича, убију пријатељи Тројанови, што је Троjану дошао главе, и баце га у Саву, а тако и слугу његовог Нестора. Доцније виде да с небеса пада луча Божја у Саву, и изваде га, а то се он сав сија. Од њега, веле, постао је светии мир, и Митровица се прозвала по његовом имену.
Ширинград (или Зидине), пет минута уза Саву, више Митровице. Осем оног што сад испричасмо, има о граду Ширину још и ово:
Живео је, вели се, у њем у неки народ, који се молио Богу сребрноме. Самосаздани Бог створи језеро Засавицу, и у њему велику аждају, којој је свака кућа морала дати по једно чељаде да га прoгута. Дође тако ред и на цареву ћер. Њу спреме и одведу на место где је аждаја долазила да узме свој оброк. На том месту стојала је јадна царева ћи и плакала. Удари на њу свети Ђорђе, и, дознавши сашта плаче, рекне јој, да се само моли Богу самосазданоме а не сребрноме, па ништа нек се не боји. Она пристане. Ту су њих двоје чекали, и свети Ђорђе јој је заспао на крилу, а она га је, веле, бискала. Јави се аждаја; она не смедне будити светитеља, него бризнe у плач. Суза падне на лице светом Ђорђу, и он се тргне. Дознавши шта је, скочи, и, убије адају, те тако народ избави од оте напасти. - За Ширин град прича се још и ово: да је у њем у седела некад некаква царска ћи која је имала од злата синију, и на њој квочку с пилићима — све од сувога злата!

Кулина. Ниже утока Засавице у Саву, на 4 сата низ воду, налазе се ове развалине које је већ Сава оплавила. Стари људи памте кад та градина није била ни два корака од наше обале, а данас је на 20 хвата у води. На њој се налазило бакарних тепсија, кутлова, и златних минђуша. Неки су ронци казивали да су доле у води божем видели шест врата с великим катанцима. - И овај град народно веровање приписује цару Троjану.
Опет низа Саву, на сат и по к Шапцу, на месту Јањићу, у Гератовића огради, има нека зидина. Прича се да је то био град Сибињанина Јанка. Још се говори да је пре 5 — 6 година Михаило Гератовић, из Дреновца, нашао ту некакав камен с потписом самога Сибињанина Јанка. Али колико је истине у тој причи, ја не могу казати.

Рибарица (Сегедин). Место, где је сада глушачка црква, на десној обали Битве, зове се Сегедин. Ту су остаци од некаквог старог града, за који веле да се звао Рибарица, и да је Видојевици слао рибу, јер су живели у пријатељству. Тај је град сатарио цар Татаран (Татархан). - Прича вели још да је од Сегедина до Бабина (2 сата места) све гредом Бубањом била једна варош у којој је радило 77 касапница, и у којој је мачка могла прећи толику даљину све с крова на кров. Да је ту да било кућа, сведоче остаци и дан дањи. - У опште је овде обала савска богата остацима од старина, али њих сваки дан нестаје; разносе их људи, а и вода их подједа и руши.

У селу Дебрцу, код Малога Дубокога, 3—4 сата низа Саву испод Капца, кажу да су се до скора познавале зидине од старога града , за који народ прича да је некад био велики, али је Сава, ронећи под њим земљу, већ и њега веома подронила. Има још и шанац, који је ишао даље у земљу. Мисли се да је овде био онај град Дабрац, у коме је седео краљ Драгутин.
Мало ниже Дебрца, на утоку Вукодражи у Саву, остаци су старога града Бељина. Зидови му и сад вире из савске обале, а иначе је до темеља порушен. У тим се зидинама находе многи стари новци из римскога доба. Ово је место некад било важно. Oкo њега су се били Маџари и Срби, који ће заповедати Мачвом.

Градић, на једном избрешку, у селу Криваји, с десне стране Добраве. Зидина већ јако порушена.

Милошева коњушница, зидина је у селу Дворишту, у осоју Цера. Она собом није знаменита, али вреди да се помене за оно што се у народу прича о том месту. Народ верује да је Милош Обилић био родом из Поцөрине. У Дворишту, вели се, да су му били двори. Ту има и један гроб с великим каменом чело главе, Срби туда веле да је то гроб Милошеве сестре која је, веле, ту плeвила пшеницу, а Милош, мислећи да је то кошута, убио је буздованом с Тројанова града.

Кад се иде из Прњавора к Новом Селу, на по са са од пута, местимице око градине Илије Самуровића, место је Подрумине; причају да је ту била некака варош.

Градовић, близу Тамнаве. На три узвишена брежуљка, прича се, да је некад био Шаренград Љутице Богдана, и да је у њега он звао Краљевића Марка 'на Загорје Шаренграду питомом'. Сад је све порушено и разнето, само се изоравају комади добро печене цигље.

Остаци од старина. Подрински округ.

Од старина се у овом округу могу поменути:
Соко, некад тврди замак у присоју Рожња, над реком Грачаницом, 2 сата на север од Дрине. Он је данас само гомила камења. До године 1862, у њему су седели и судили Турци који су били додијали свему овом округу. У јесен те године, после бомбардања Београда, и енергичног захтева пок. Кнеза Михаила, Турци су Сокољани исељени у Босну, а Соко распрскан у ваздух. Док је стојао, Турци су се поносили њиме, што га, веле, нико никад није отео од њих, како су га они првом узели од Срба. 'Београд се узима, Шабац се узима - говораше мени Хоџа Пита, Сокољанин, у мају 1862. - Семендра се узима, а Соко се не узима: њега брани светац; Соко је цура султанов.' Благодарећи Кнезу Михаилу , отворише се њима очи те видеше колико им је поуздање било у ту поноситу 'цуру'.

[attachment=1]
Ковиљача. Стара градина испод села Ковиљаче, а више Смрданбаре, недалеко од Дрине. Онде народ прича да су биле две сестре: Вида и Ковиљка; па Вида градила Видојевицу више Лешнице, а Ковиљка Ковиљачу. Доцније, веле, људи су засули Ковиљачу земљом, кад су пошли на неку војску. Године 1804.  Ђорђе Ћурчија имао је шанац баш на Ковиљачи, па једно јутро каже људима, да је он чуо још у Немачкој, да је Ковиљачки град био већи и од Шапца и од Зворника, па су Срби, пре него што ће Турци овладати овом земљом, натрпали у њега пушака и топова, и барута и олова, и сабаља и ножева и свакојаког оружја, па озго засули земљом, него да се то сад откопа: и копали су два три дана, али ударе Турци, и то се копање прекине. Мисли се да је Ћурчија ово радио, да да војсци посла.

У селу Доњој Трешњици, повише Црвених Стена, на левој страни реке, на једном камену, био је градић, не велики, и већ јако порушен. За њега се ништа не зна у околини: ни чиј је, ни кадашњи је. Само му се још виде темељи који сведоче некадашњу нечију силу, и нечију муку.

На север од Рожња и Сокола, на једном каменом чоту, који се зове и Петрина Стијена, има стари већ порушени градић Петру, Петрац или просто: Петрина Стијена. - По једном писму, у Петрацу је било Турака године 1806, јер, у другој поли јула те године, пред бој мишарски, Карађорђе је попалио Петрац, те тако поразио Хаџибега Сребрничког.

На вису Костајнику има град Костајник, а над селом Милином Косановац. Има прича, да су опет три сестре: Сока, Петра, и Коса, зидале ове градове: Сока — Соко; Петра — Петрац, Коса — Костајнак и Косановац, изнад села Милине у Јадру. Пада у очи што се овде оваке огромне грађевине све женама приписују.

А и у Толисавцу, 4 сата од Крупња, имају некаке развалине старе, али нисам дознао да се што за њих прича.

На брду Немићу има стара градина.

На Буримској стени, на левој страни реке Љубовиће, 2 сата уз воду од школе, развалине су од некаквог старог града.

На Кошљанским стенама, с обе стране реке Трешњице, имају зидине, које се приписују Проклетој Јерини.

Ниже Лознице, у пољу, има остатака као од какве големе вароши. Да не буде овде стојао римски Гензис (Gensis), за који г. Каниц вели да је био на месту данашње Лознице?

Рађев Камен. У Рађеву Пољу, у срезу рађевском (између Лознице и Сокола) има ударен у земљу камен око дванаест педи у висину и око аршина и по у ширину. Ништа на камену нема записано.

Остаци од старина. Ужички округ.

Козјак, испод Рогачице, недалеко од Дрине, на једном вису стари град, који је сада јако порушен.

Вишесава, виc над самом Дрином, између Рогачице и Бајине Баште. Ту је стари град, а био је и шанац за времена Кара-Ђорђева. У летописима се помиње град Вишесава који је oтeo Maxмуд-паша 1459, заједно с Голупцем, Жрновом, Ресавом, и Белом Стеном. Али по једном запису на јеванђељу из доба Деспота Стевана и Ђурђа, изгледа да је град Вишесав или Вишегава био негде у Звижду или Хомољу, тек не далеко од Голупца.

Солотник, у селу Солотуши, 1 сат од Дрине, у срез у рачанском. Прича се, да је ту некад вађена со; а у том граду седео је, веле, онај чија су била сољана окна.

Равна Стијена, стари град, на западној страни Рзава. Прича се да је племић тога града био отишао на војску, оставивши у граду жену коју му прељуби његов слуга. Враћајући се племић у свој град, удари путем од Ивице низ Невољан, али не могне проћи, јер му је пут био засечен. Стога се планина та прозове Невољан. Он удари другом косом, али је жена била наредила те се и ту засекла гора па ватром потпалила. За то се та коса сада зове Опшјек (опсјек), и гола је и данас како је, веле, тада сагорела; човек удари низ трећу косу, која је била опет заломљена гором. И ова се прозове Полом. Жена, видећи да он већ продре, обеси се о једном дрену који је био никао на граду, а племић дође, запали сам своје дворе, и оде у свет.

[attachment=1]
Кремна, Поникве, Шљивовица  имају свако по једну стару градину, о којима се ништа не прича. Само се говори да је у граду у Шљивовици човек један, пре неколико година, ископао сав ковачки халат, који је био лепо смештен на зазидан.

Градина, више Мачката, 4—5 сата југозападно од Ужица, стари порушени град, о коме се ништа не прича. А на Мачкату је много великог гробног камења римског.

Кућишта, по сата од реке Увца , стара градина, којој се ни име не зна.

Даље, у Селишту, опет по сата од Увца, има стара градина.

Мучањ, велико брдо као природни град, на југ од Пожеге, а на северозапад од Јавора. На Мучњу кажу, да је била Кула Страхињића Бана. У присоју Мучња имају такође неке развалине.

Херчеге, село у моравичком срезу, 6—7 сата на југ од Ивањице. Ту има стари град Херцега Стјепана. Од Херцега је и село добило данашње своје име.

Градина, на десној страни Моравице, према манастиру Клисури, на каменитом чоту, стара градина, за коју нисам чуо никакву причу.

Косјерић, на Црнокоси, изнад села Косјерића, стари град коме се платна још добро држе. Никакве приче.

Субјел, на североисток од Косјерића, стари град на брду Субјелу, где се често находе стари новци.

Злостуи, стара градина у селу Тубићу.

Дрмановина, на север од Ужица 3 — 4 сата, стари град кога се заповедник, веле сељаци, звао Pван, па би требало, мисле они, и брдо и град да се зову Pвановини а не Дрмановина. и српске су се војске ту утврђивале за Карађорђа и Кнеза Милоша.

У кратко да кажемо, ужички округ је врло богат остацима од старине, сведоцима некадашњега живота и рада у овом крају; али то све још чека зналца, који ће га проучити, и одгонетнути његов тајнени језик, који ми, обични смртни, не можемо ни да разумемо, а камо ли њиме да говоримо.

Остаци од старина. Чачански округ.

Маглич, стари већ прилично обрушени град, на десној обали Ибра, око 2 ½ , сата на југозапад од Карановца. Град је овај на једној узаној косици која се спушта са Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га с две стране Ибар, с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте к Ибру.  Замак је овај јемачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку, по што је сва прилика да је стари пут ишао долином Ибра, а не онуда куда се вере данашњи. Маглич некако много личи на град Смедерево, а да ли су та два града и постала у једно време — не могу казати.

Брвеник, јако порушени град на уток у речице Брвенице у Ибар, на левој страни Ибровој. И овај се град приписује 'Проклетој Јерини'. Пад његов свезује се срамом за њено име. 'Непријатељ - вели прича - дотера под Брвеник много кириџиских коња, који су носили некакве сандуке. Вођ кириџија био је момак угледан, и још он удеси тако да госпођи од града оде за њега врло добра препорука. Она га позове к себи; он опет замоли да му се и коњи пусте у град, да не ноће на равни. Госпођа допусти. Кад сви буду у граду, онда из оних сандука на коњима поискачу војници, побију посаду, и освоје град Брвеник'.

[attachment=1]
На Јелици, више Плоче, лево од пута кад се иде од Чачка у Драгачево, имају развалине од старога града, који је јако порушен. Не разабрах му ни за име ни за доба постања.

У селу Прилипцу, на десној страни Мораве, некако према Пожези, под брдом Крстaцем, има стара градина, за коју се опет вели да је дело Ђурђеве Јерине, и више ништа.

Јанок, место једно на левој обали Ибра, 1 сат од Карановца пошав уз Ибар, на путу ка Студеници. Прича се да је некад ту била варош, и има остатака који то потврђују. Само је Ибар досад већ то место подјео и готово све оборио.

Остаци од старина. Крушевачки округ.

Старинама је крушевачки округ један између најбогатијих у Србији. Да почнемо онима који најпре падају у очи, и постањем су јамачно старији.

Козник град, на север од Нерађе, на десној страни речице Расине, али високо над њом, на једном омчастом чоту, коме се само с једне стране може лашње прићи, озидан је овај чудни градић. За њега ее прича: да се на козама вукао камен, кад је он грађен, и да је у кози јаре провречало од тешка терета. Друга опет прича казује да су они који су га опсађивали, намазали некаким горивом козама рогове, запалили их, па пустили козе уза страну, те се опсађеници од тога поплашили, и предали се. - Чот, на коме је Козник, висок је 2725 стопа, по Ами Бују. Кознику се још одржао зид врло добро; стоје му врата за улазак, и пет четвртастих кула са стране. Унутрашњост му је доста пространа, али неравна због стена на којима је. - С Козника је дивотан поглед на све стране докле само очи могу догледати. Кажу да су и наши оцеви, за свога ратовања за слободу, ту држали своју стражу мотриљу, која је пазила на кртање непријатеља. О свему овом врло је интересно прочитати красни и једри састав Дра Панчића, 'Копаоник и његово подгорје', у Београду, 1864 стр. 1- 23.

Обође, на јошаничкој Клисури, између Бање и Јелакаца, на левој страни реке Јошанице, налазе се ове зидине старога града, које се тако зову, и које се опет приписују Ђурђевој Јерини.

Испод Козника, у равни крај Расине, многе су закопине; изоравају се рбаци од судова, гвоздене алатљике, и по који новац. Све показује да је некад било кућа и подрума на том месту. Ту је сада село Будиловина. Да ли није овде било оно старо Будимље, које Дечански даје у својој књизи заветници Дечанима? јер ево како он вели .... мегю Плавомь и Боудимлoмь конь Козівга Хрьбьта у локвоу, и т. д.

Градац или Сребрница. На 4 сата западно од манастира Велува, на једном вису, коме је ода свуда тешко приступити, находи се градић, испод кога извире поток Сребрница. Многи, с тога, и зидину не зову Градац него Сребрница. - Народ прича да су овај град зидали Латини, и ту им је била ливница сребра, на реци, неколико хвата од подножја градског, где и сад имају неке развалине. Тај град освојили су, вели се, Срби од Латина. А била је некака хала, која је Србима доносила жито и сваки берићет. Латини ухвате ту халу и закују у Жељину, па тада ударе низ косу на 'Велики поглед', сиђу у Градац (Сребрницу) и град запале, војску сву, која није била побегла, потуку. Војвода у Градцу затвори подземни подрум, а у подруму су три казана блага, и на њима спава змија; још ту има три петачке љуте ракије, и много других драгоцених ствари! Мисли се да то све стоји и данас, само се не зна где су подруму врата. - Кажу да је, пре 5-6 година, неки сељак нашао код Градца једну као јабуку од злата, и продао је неком златару у Крушевцу. Још се ту находе неке гвоздене и тучане ствари.

Кула Тодора од Сталаћа. Над ставама источне и западне Мораве, у брегу, стоји и сада јако опала зидина, коју народ зове 'Кула Тодора од Сталаћа'. Три зида: источни, северни, и западни, стоје још усправо, само су један од другог отпојени, а јужни је са свим из темеља искорутан, до куле пак, где је била капија, стоји - зид са сводом. На северном дувару куле има под сами врх прозор, и у њему се познаје моловање још од онога доба. Ово је врло важно за познавање изнутрица у дворовима наших старих великаша. Сталаћ је село; или боље рећи два су села: једно под Кулом, на левој страни источне Мораве, а друго на њеном десном брегу, у алексиначком округу.
Ми не ћемо помињати овде песму о женидби Тодора од Сталаћа, јер и она показује каква је недела и злочинства гледало Смедерево већ под крај своје столичне владе; али не можемо да не поменемо песму: 'Смрт војводе Пријезде', у којој се удружује родољубље с витештвом срца - Српкињина. - А у Житију Деспота Стевана Високог, под годином 1413, казује се како је турски цар Мусија освојио градове: Соколац, Бован, Липовац, па се за Сталаћ додаје ово : 'Подобьно жє и Сталакь разгравлѥнь бисть. Вь коүлѣ жє oүдрьжа се, градь сьблюдаѥн благородьнь нѣкыи можь сы, доньдѣжє сь коулою сьгорѣ, и ть ѥлнко кьтo oть дрєвьиниxь доблѥсткокавь'.

Кула Цара Лазара у Крушевцу. Од које се сада још држи нешто мало зида, а иначе је јако порушена.

Остаци од старина. Алексиначки округ.

Старина су пуне нарочито ивице бањске моравичке падине. На свим местима, куда се у њу може ући, стоје развалине од градића и неких утврђења која су очевидно дизана да затварају те проласке. Најбоље се, од свију, одржао до сада град
Соко или Соколац, ¼ сата више Бање, на једној сутесци, кроз коју се пробија Моравица. Сутеска је веома тесна, јер стене с леве стране, где је град, и стене с десне стране Моравице готово су удариле једне у друге. У опште се мисли да је градић тај из римскога доба, али г. Каниц уверава да је он дело српско. Што се у њем у налази римских цигаља, то је, вели он, могло бити унето доцније у презиђивању. - У Животу Десиота Стевана Високог, помиње се у околини Сврљига град Соколници, а и Соколац. Веројетно је да је то баш овај градић над Бањом.

Врмџа. Сат и по на северозапад од Бање, на једној кречној стени, у селу Врмџи, имају зидине од старога града Врмџе. Зидине су те јако порушене.  О постању и паду овога града задржала се по нека и нека реч у народа у околини. Говори се да су га зидали Латини, тако, да је све човек до човека стајао и додавао камење један другом до горе на врх.

Готово на југ од Врмце, а на запад од Бање, на десној страни Моравице, баш над садашњом клисурском механом, имају опет на једном чоту развалине од старог градишта, које се зову Брестанско Градиште. Прича се да је то била кула Дели-Радивоја, брата Старине Новика. Ту је, веле, он седео и чувао да не продpy Турци у бањску долину.

На југ од Бање, куда иде пут уз Озрен, помињана је речица Градашница, на којој је водопад. Око извора ове воде имају остаци од некака града; у стењу има некаква зидина, али се ништа о том није могло чути да се прича.

На изласку из клисуре, кад већ хоће да се рашири раван к Мозгову и к селу Бовану, на левој страни Моравице, стоје опет зидине од градића Болвана, који се, као и толики други, са свим непутно приписује 'Проклетој Јерини'.  Прича се још и данас да је Бован био, у старо време, велика вароши и да се чак и сад у Стамболу пише Град Бован  и Паланка Алексинац. Бован је доиста био у старо време живо трговно место. Царица Милица са својим синовима, 1395, наређује, да се 'от Больвана всѣко годищє по петь сьть кроушац соли' даје манастиру Св. Пантелије у Св. Гори. Године пак 1413. опсео га је турски цар Мусија и принудио на предају.

Од Нерића хана, пошав к Алексинцу, десно од друма, кажу да имају остаци од неке старе вароши, али их ја нисам собом разгледао.

На десној страни речице Турије, код села Кулине, имају развалине од некаког градића.

На левој страни Јовановачке (Шупељачке) реке, баш према мосту којим иде пут алексиначко-београдски, на једном врху, има стара градина која се зове Градац.

Остаци од старина. Књажевачки округ.

Кнежевачки је округ пун остатака од старина; међу њима има их доста који су везани за догађаје или личности из славнога доба српске историје. Да почнемо Сврљигом.
Град је Сврљиг на левој обали тако названога Сврљишког Тимока, на самој омчастој ивици онога веома интереснога теснаца кроз који је пробила та речица, почињући од села Нишеваца па до села Подвиса. Од градског подножја па доле до воде Тимока са свим је стрмен одсек, а висина му може имати неколике десетине хвата, и с друге стране исто је тако и стрмена и каменита обала. Теснац тај траје, мислим, 5—6 сата. С њим се може упоредити, колико ја знам, само Дервента, више Раче на Дрини, и, у малом, клисура горњокаменичка, коју је пролокала река репушничко-папратска. Од града Сврљига стоје данас само две куле: једна обла, а једна четвртаста. Град је дугачак 100, а широк 43 корака. Грађевина изгледа да је мешавина римскога и доцнијега наимарства. - Одломци Сврљишког Јеванђеља доказују да је ту некад било и живље врело духовнога живота, да су писане књиге, које су ширило видело и љубав међу људима! Данас све то дремље у развалама и, као сувоврхо дрво, чека да из жила избије изданак, доказ новога живота и трајања. - Сврљиг је од Кнежевца 4 сата идући на југозапад; а од њега до Ниша биће 5 сата идући на југ.

Град Равни. Од овога града леже сад пусте развале недалеко од села Равне, на левој обали Тимока, испод Кнежевца, близу Новога Хана. Он је био дугуљаст четвероугаоник; дужина му је 120, а ширина 75 корака. На сваком углу била је по кула, и на сваком платну по две, међу којима су јамачно била врата. Многи знаци тврде да су овде боравили још стари Римљани. Од овога града ишао је пут тимочком долином на север кроз Вратарницу к Дунаву, а други се одвајао на исток кроз Кадибогаз у садашњу Ашчар-Паланку. - У овом граду Равном састао се Стеван Првовенчани с маџарским краљем Андријом, измирио се с њим, и веселили су се ту 12 дана. Ту су они даривали један другога чашама скупоценима, и коњма чуднима, који су били 'обложени и утворени златним браздама, што су се сијале као сунце', и т. д. Првовенчани прича, како се на њега био дигао грчки цар да му отме што од земаља, али га он затвори тако да се није могао вратити, и тек на молбе краља Андрије остави га да иде с миром.

Кожељ. На северозапад од Кнежевца, око 3 сата хода, на једној кречној коси од Тунижнице, развалине су старога града Кожеља, који је сада веома порушен. Ништа особито није остало од старог његовог живота. Само под градом има село које се зове Кожељ.

Градиште, до села Градишта, 3 ½  сата на исток од Кнежевца, на једној кречној стени, има стари градић, за који се не зна ни чиј је ни кадашњи је. Ту је један сељак изорао хаљине, које су биле све сребрним токама искићене; још су изоравани неки суди, све од самог сребра.

Јаношица, у ошљанском атару, североисточно од Кнежевца, стари разваљени градић.

Ветрен, на исток од Новог Хана, 2 ½ сата даљине, стари градић.

Венац, брдо више манастира Суводола, на ком је такође био некакав градић, који је сада порушен.

Градина још има: у Доњој Каменици, на Грнчару, у Бучју, у селу Преконогама, Кулишту, и т. д.; али се ни о којој ништа не прича.

Остаци од старина. Црноречки округ.

Гамзиград. На западној страни од Зајечара, непуна 2 сата даљине, на једном повишем брдоравњу, крај Црнога Тимока, стоје развалине од старога римскога града Гамзиграда. Гамзиград је већи од свих градића које смо досад помињали. Он и место другојачије заузима: није то кула на каквој стени, као какво орлово гњиздо, него тврди град, на једном брдоравњу, град којем у су платна необично дебела (имају више од хвата дебљине). Озидан је у четврт. На сваком углу има по једна округла пространа кула, и на сваком платну опет по њих неколико тако да их свега има 18. Зидови нису високи сада, а као да нису ни били много виши. Око града, подаље, било је других кула и бојница које су град заклањале. Све показује да је Гамзиград био глава, најјачи међу оволиким градићима и кулама, којих остатке видимо и сад у црноречком округу. Пада у очи доиста, што у самој Црној Реци има више старих градова, него можда у половини Шумадије? Ако би се на ово и шаљиво одговорило, да је онамо много камена, кога у неким окрузима Шумадије нема изобилно, опет нам није јасно: за што је овако красна и богата земља – Шумадија — сиромашнија у остацима старине од долине тимочке која је често засута у камен ?

Костолац, град, испод Зајечара. На ¼ сата од вароши, испод утока Црнога Тимока у Бели, стоји стари градић тога имена који се баш сад раскопава. Од тога града находе се тамници до воде самога Тимока, а неки оловни олуци находе се у земљи чак близу Вел. Извора. Костолац је дело римско. Народ прича да је у потоње време седела ту некаква краљица. А кад су је непријатељи опколили у томе граду, она покупи све своје благо и драго камење, па се узмакне на брдо јужно од Зајечара. Ту се крила неко време са својим благом. Опазивши да ће је потера и ту наћи, закопа код неке водице све своје благо, а сама штукне некуд уневрат. Од тога случај, кажу, прозвало се то брдо 'Краљевица', те се и данас зове тако.

У пољу испод села Рготине, 2 сата на север од Зајечара, више села Вражогрнца, имају развалине од некаког старог града, које се зову Градиште. Сад су туда њиве и ливаде.

Више села Рготине, на брду Кривој Коси, има други градић, који је већ јако порушен.

Више села Злота, на 6 сата западно од Зајечара, на једном каменом вису, имају развалине од старог градића који се просто зове 'сеоски крш'.

На брду Микуљи, више Злота, стари је град; а тако исто и у Сатули, и у старом Манастиру. Ништа се више не зна о овим развалинама.

У Лукову, на левој обали Тимока, баш према Ртњу, старо је Градиште, коме се не зна ни постање ни историја.

Испод села Ласова, на југозапад од Зајечара, где се река ласовска пробија кроз камену клисуру, имају две старе развалине од традића, које народ зове Латинске куле.

Латински град. На северној страни села Јабланице, северно од Ртња, а западно од Зајечара, око 8 сата места, развалине су овога старога градића. Он је на једном великом брду које је на левој страни радовањске реке, а на десној реке средње. Испод града се познаје велики пут, који је већ зарастао, а био је пробијен кроз једну грдну велику стену. Око тога града, и доле под њим, находе се грдне велике цигље, које сведоче римско доба. Осем самих градских зидова, има ту много других зидина које су сада већ веома порушене.
Прича се да су Турци тукли тај град с места које се зове Селина. Народ се био повукао уз радовањску реку у збег код њенога врела. Заклоњен уз реку клисуром, где је био шанац, а с друге стране планином Мустабашом, народ је мислио да је у тим збеговима безбедан. Турци ухвате некаку бабу, и туре је на муке да им каже, откуд се може ближе приhи ка граду. Баба на мукама пристане и поведе их преко манастирског потока, обиђе око великог брда, и дође да места Ивице, одакле се у град могло пушком дотурити. Турци одатле почну пуцати из топова, и за неколико сата град разруше, а баби — вођу своме — за награду, одсеку главу на месту које се отада прозове 'Бабља пад'. Кажу, да је тако велика погибија била, да је текла крв низа стене разваљеног града.
Пошто освоје град, пешаци се спусте низ брдо и дођу до извора радовањске реке те стану сећи збег; од сече река потече крвава, и тада тек они, који су чували пролаз на клисури, опазе да је збег страдао. Али Турци ударе и на њих, те и њих побију и растерају.
Да је град Латински тучен тоновима, сведоче ђулад која се туда налазе, а кад је то било, не зна нико. Људи из окон их села и сад тврдо верују да у подруму, у граду, стоји градска каса и стакло вина од 8—9 ока само с два прста што је усахнуло. и кад би им се допустило, копали би, и мисле да би нашли благо!

На врху Вршке Чуке био је стари градић коме се не зна ни постање ни историја, а ни име које је носио док је био пун народа.

На подножју брда Рудине, 4 часа десно од пута , близу извора Борбороша , код села Грљана на Тимоку, има развалина као од неке куле. Ни шта се не зна о њој: ни чија је ни кадашња је.

На источној страни села Бора, на Црвеном Брду, имају развалине од старога градића. Ту се налази, у сред града, једна рупа, тако дубока, да се нико од становника не усуђује у њу да уђе.

Људи овде причају, да је и на Столу и на оном Кривелском Кршу био по један град. С овога се града оба друга виде а тако и са свакога оба остала. Прича нема никаквих. Само се у овоме у Бору находе римски новци.

Као што се види, у овом је округу пуно старих градића и кула. Није беспутно поменути овде још и народну причу, по којој је и Љутица Богдан, војвода загорски, седео у Кули, 2 сата од границе, а добра је своја имао у Тимоку, испод села Вражограда, у равни Татарни.

Још стари помињу да је у овом крају било доста тврдиња.  Каниц вади из Манерта ова имена старих градића: Burgus Altus, Gombes, Longiniana, Ponteserium, и др. Где су сад та места, или која су то од ових што се још за њих зна, ја не могу казати. Множина ових градића и кула из незапамћена доба сведочи да је у црноречком округу било живота, и велика интереса за тај живот, још у најдаљој прошлости, само је штета што ми о том не можемо ни шта да кажемо.

Остаци од старина. Крајински округ.

Остатака од старога доба највише има дуж Дунава. За то ћемо их и ми помињати држећи се најпре обале дунавске.
Испод вароши Доњега Милановца, на по сата низ Дунаво идући, наспрам реке Папренице, имају зидине од два стара града, које сељаци зову Мали Градац, и Велики Градац. Мали има око себе опкоп, и познају се на њему места као табље за топове. Мештани мисле да је ту био прелаз преко Дунава, и овај град да је био за обрану тога прелаза. А прича се да је ту била најпре стара и велика варош Пореч, па је тек после пресељена на острово с ког је 1832. враћена на десну обалу дунавску, где се находи и сада под именом Милановац.

На уток у Поречке Реке у Дунаво, на левој њеној обали, под висом Главицом, има зидина дугачка на 80 хвати, која се зове Стража.

На десном брегу пак према Стражи има друга зидина која се зове Кула, и још се доста добро држи.

Још више на брегу има стара Градина, већа од Куле. Ништа се за њу не прича.

Најпосле, наврх планине Мироча има град који неки зову Мироч, а неки опет рекну и Латински град на Мирочу. Град је на овој преседли, куда пролази пут који води преко ове планине из Поречке Реке у тимочку долину. (Говорећи о Мирочу, не можемо да не поменемо, како су имена двојице јунака српских: Марка Краљевића и Милоша Обилића, много уплетена у Мирочке планине. Њих два језде преко Мироча, по песми (Књ. II. 215) и вила Милоша устрељује; у Поречкој Реци Милошева је кула; западно од Мајданпека, Маркова је крчма; још на северозапад, манастир је Туман који се приписује Милошу Обилићу, а на завршетку источних мирочких коса има прича да је и укопан Марко.)

Од села Голубиња па до близу Текије, Дунаво се пробија кроз такав каменити теснац, каквих је ваљда у свету мало. С једне и с друге стране воде дижу се у небо стене неколико десетине хвата високе. Не само да оне нису устурене даље од воде него би човек рекао, да су се негде горњим крајем још наднеле над воду. И туда су опет имали Римљани свој суви пут. Десном обалом дунавском познају се и сад у стени рупе, у које су биле углављене греде моштанице које су држале мост, кога се једна страна ослањала на кораће у води, а друга је била тако припета уза стене на обали. На једној стрејастој стени у обали има и запис од онога који је смислио и начинио тај џиновски мост. Запис тај зове се Тројанова табла. Место је нађено у стени удесно, и изрезано је све вешто. Кад највећа вода дође, опет је запис два хвата више у камену. Ево самога записа:
IMP. CAESAR. DIVI. NERVAE. NEVRA TRAIANUS AVG. GERM. PONTIF. MAXIMUS. TRIB. POT. IIII.
PATER PATRIAE COS IIII MONTIBUS EXCISIS AN CONIBUS SUBLАTIS VIA ....F.... (што ће рећи: Император Цезар блаженога Нерве син, Нерва Трајан богодани, победилац германски, врховни свештеник, заступник народа по четврти пут, отац отачаства, консул четврти пут — (савладавши стене брега и теснац, просекао је и саградио овај пут — ово је од прилике било даље).

Испод Текије, према Адакалу, на десној обали дунавској, леже сада распрскани дебели зидови недавно срушеног Кастела, који су држали Турци све до 1867, па су га тада морали распрскати у ваздух, пошто су најпре дигли из њега своју посаду.

Баш према томе Кастелу, на острву у сред Дунава, озидали су Аустријанци од 1717. до 1739. тврди град, који сада држе Турци, и који се обично зове Адакале. У Адакалу је 25. јула 1804, српски војвода Миленко, договорно с Ибраим-агом, заповедником адакалским a cтрицем познатога Реџеп-аге, опколио она четири Дахије: Кучук-Алију, Фочићa, Аганлију, и Мула-Јусуфа, и побио их све. Фочића су затекли још жива, кад су продрли у собу, те су га ту дотукли и свој четворици главе одсекли. Њихове главе даду Циганину да их опере од крви, а он — црник — Аганлину испусти у Дунаво. Турци му за то ударе 500 штапа по табанима! Оне три донесе Миленко на Врачар у логор српски.

Ниже Доњега Ђердапа, у острову које Турци зову Чиплак-ада, а Власи словенском речју острв-гол, имају зидине од великог града.

Црна Стена или Караташ, град на самој обали дунавској, на узвишеној стени, пола сата на северозапад од села Џеџерца. Град је јако порушен. Ништа се о њему не зна у околини. Унутра у граду била је једна камена гробница с неким натписом, али је однета и узидана у кладушничку цркву. Град је четвртаст, а могао је имати простора 100 - 120 хвата. Град је овај на једно полак сата низ Дунаво испод села Сипа и Великог Ђердапа.

Иза овога долази град Фетислам који ће бити описан кад дође ред да се говори о вароши Кладову.
Подвршка, на југоисток од Кладова, 2 сата даљине. На вису, који се зове Чука, имају развалине веома опалога старога града. Туда се сада тражи мајдан од соли.

Малко ниже, за 7—8 хвата, остаци су као од некакога градића који има у четврт око 40 хвата. Одатле је пут морао ићи на Брзу Паланку, или управо уз Реку, па преко Мироча на Голубиње уз Дунаво, а други се упућивао даље к југу долином Тимока.

На пола сата ниже, опет поред Дунава, испод села Врбице, налази се на песку нека зидина.

Град у Корбову који Власи зову Чатаће; то је усред села, на обали дунавској.

Код села Вајуге, на 4 сата испод Корбова, на једном брегу, крај Дунава, опет има стари градић који Власи зову Задина, (од зидина).

У Брзој Паланци има више остатака од старине; али ћемо ми онима рећи коју реч, кад узговоримо о томе месту, као о варошици.

Праово, на обали дунавској, 1 сат на северозапад од Неготина, данас село, а некад је било јак град. Држи се да је то град Децебалум који је зидао дар Трајан пошто је победио Децебала, владаоца дакискога, на крају првога века, после Христа. Град је обрушен јако, али се ипак распознаје да је био четвероугласт, и да је имао двојна платна. Тамошњи га људи зову сада Деч (зар од Децебал). Ту се налазе многе старине. Г. А. Ивановић нашао је у Праову 1848. једну пребијену плочу с полу натписа који би по његовом мишљењу цео овако гласио :
IMP. G. S. AVG. NERVA TRAIANUS.

Кобишнички вис, који се подиже у средини оне равни која је пукла међу Дунавом, Тимоком, и венцем брда која с југозапада окружују Неготин. На том брдоравњу имају на три места остаци од старих зидина. Влашки се зову те зидине: Велико Четаћe, (вел. град), Мало Четаће (м. град), и Капуђалулуј. На сва три места били су и у новије време опкопи, јер и јесу то тачке стратегиски веома важне.

Више села Видровца, на једном узвишеном обрешку, одакле је дивотан поглед на све стране, имају зидине од некаквог старог града. Г. А. Ивановић мисли да су ту морали бити летњи двори цара Трајана.

О градићу Неготину биће реч кад и о вароши тога имена.

Милошева Кула, стара, мала зидина, баш на оном чоту под којим се састају црнајска река и Шашка, пошто ова последња малко пре прими с десне своје стране реку Љубаву. Одмах испод те куле, кад се Шашка и црнајска река састану, вода се та зове Поречка Река све до Дунава, као што је то напред казано. Милошева кула једва ако има 4 хвата у четврт шупљине, а била је ограђена и ровом око зида.

На Тимоку, на једном брегу, западно од села Табаковца, а јужно од Брусника, има порушени градић, за који се држи, да је дело римскога наимарства. Ништа се више не зна о њему.

Обала је дунавска, као што се види, била начичкана градићима нарочито од Голубца до Радујевца. У једној народној песми пева се:

Колико је низ Дунав градова –
Седамдесет и седам градова;
У сваком сам нојцу преноћио,
И у сваком…

Чудновато је да певац тврди оно што и историци. Г. А. Бланкије каже: 'Од Београда до Црнога мора, од ушћа Саве до ушћа Дунава, беше подигнуто више од осамдесет јаких градова за одбрану ове веклике реке.' Што наш певац вели седамдесет и седам, то је само да се послужи бројем који песма особито милује.

Остаци од старина. Пожаревачки округ.

Голубац је град који се одржао најбоље од свих старина у овом округу. Голубац је на Дунаву, готово према Мудави. Он је баш на ушћу онога теснаца у који улази Дунав кад већ прође банатску равницу па удари у планине десно — српске, а лево ердељске. Сва је прилика да је та зидина још из римскога доба. За српске државе, био је то важан град, а доцније су га држали некад Маџари а некад Турци. Летопис помиње да се године 1428. 'Одвргао Јеремија у Голубцу, и дао се Турком,' те су они 'пленили Браничево'. На Голупцу је 1428. пало много крви и турске и хришћанске, кад се покушавало да се он поврати од Турака; али је све било узалуд. У њему су Туци живели до пре двеста година или нешто мање, па су га после напустили.
Град има осам дебелих округлих кула које су везане једна за другу зупчастим зидовима, који се веругају по стрменитим стенама на којима стоје куле. Доле има три куле, и зид за топове; у среди су две, а на врху су три, од којих се једна зове Шеширкула. Оне су на одсеку од 216 стопа висине. Врло је тешко успети се до у град, јер је стари пут сав које ороњен, које засут, а које зарастао у трње. Ту се находе комади од стрела којима се служило у боју пре барута. У дољи, са запада, откуда се долази Голупцу, била је једна џамија и један турски хамам, па је то обоје порушено по наредби Кнеза Милоша.
За једно по сата на запад од града Голупца, на обали дунавској, село је Голубац, све на зидинама некаке старе вароши, у којој се налазе врло многе старе ствари, а особито оне чувене камене антике за прстење.

Испод града Голупца опет, у дољи, на обали Дунава, на Ливадици, зове се Градац, и зидине се познају и данас.

Ниже још низ Дунаво, стари је град Чезава, из кога је један камен донесен у народни музеј, у Београду.

На добринском салдуму има зидина која се такође зове Градац.

Од Голупца на више уз Дунаво, код Градишта, имају остаци од неког старинског града, али је то све време већ јако порушило. Г. Медовић држи да је ту била римска Талијата.

Град Рам, на једном каменитом чоту мало више Базјаша, доста је добро очуван, само је строваљена једна кула у којој веле да се некад запалио барут. Ово мисли г. Медовић да је римски град Нови на Дунаву. Око града је данас село Рам до самога Дунава. Ту је скела и превоз преко Дунава у Банат.

Костолац, на утоку Млаве у Дунаво. и на десној страни, у красној равници, и на левој у брду, ниже данашњег села Костоца, пуно је остатака од старога големога града Браничева, који су Римљани звали Виминацијум. Пре четрест година нашао је неки Степан Катић у својој ливади један велики водовод, који полази чак од села Великог Црнића па иде до самога Костолца. Овај водовод примао је све изворе који теку с косе Лицоваче, и сводио их или у велику варош Виминацијум, или их је разливао по усевима у пространој стишкој равни повише тога града. У тој равни се често виде пластови од земље које народ зове умке, а негде и могиле. Говори се да су на тим умкама седели стражари који су чували све то засејано поље. Има ту и 'царево гувно' велико од прилике 2 хиљаде квадратних хвата. Ту се, веле, врло царско жито које му је народ давао место порезе у новцу. Све ово пишемо онако како се тамо прича.
у Костоцу се ваде тако многе старе римско цигље, да данас и најдаљи крајеви пожаревачкога округа често патошу своје куће старом римском цигљом коју већ зову костолачка. Између града на десној и онога на левој обали Млаве био је преко ове реке мост, од кога се, кажу, и сада, кад вода осане, познају стубови. На десној страни Млаве, чак до села Дрина, находе се гробнице и други остаци од некадашњег великог града и живота људског. Многи су се путници археолози устављали на Костоцу, али као да још није све осветљено што вреди знати за ово знаменито место.

Кустар, развалине од старога града, у селу Дубравици, на десној страни Мораве, недалеко од утова њеног у Дунаво. Г. Медовић мисли да је ту био римски Маргум. И доиста, ако се већ мора претпоставком одређивати место римском Margum-y и Contra-Magrum-у: онда нигде није више веројетности за та два места него у Куличу с леве и у Кустару с десне стране Мораве, где већ она пада у Дунаво.

Градац, четвртаст град, 60 хвата дуг, а 50 широк. Находи се на десној страни речице Бусура, уза сами 'Јеринин друм' који је радио до пре 40 - 50 година од Пожаревца к Цариграду. У Грацу се том находе цигље, стари новци, грдно велики jексери, и разне гвожђушине.

Градац, више села Каљишта, близу утока Витовнице, стари градић, који је већ јако порушен. Прича се да га је градио цар Костадин, а Кнез Лазар да га је порушио због неког одметника, војводе својега. Даље прича вели да је Јерина наредила, те је с тог градића и из Ждрела свет носио камен за смедеревски град. 'Све је, веле, стојао човек до човека, па додавао један другоме камен из руке у руку. За 12 година, додаје прича, нико није смео јајце појести, него се сва јајца морала носити мајсторима, те су их они лупали у малтер смедеревског града!' Јерину и овде страшно сликају, као и свуда.

Кула, село, крај реке Витовнице, и ту имају развалине од старог градића, а тако и у селу Боневцу, мало даље на североисток.

Ждрело Браничевско, које ми данас обично зовемо: Горњачка Клисура, начичкано је остацима од старих утврђења: на вису Вукану је градић, на Узенгији градић, на противној страни, на Јежевцу, стражара мотриља с које се види сав предео чак до Београда, доле до воде зидане капије које су затворале и овај једини мучни пролаз у Хомоље.

Кучајна, град код мајдана Кучајне. Барон Хердер мисли да је тај град грађен као тврђа где су чувани драгоцени метали, кад је ту рудокопња била у цвету. Да ли ово не буде старо Кучево које г. Драгашевић ставља уравницу између Крушевице и Нереснице у садашњем Звижду?

Каона, село на левој страни реке Пека, под једним брдом има  некакав градић.

А Радослав Живописац из времена Деспота Стевана Високог и Ђурђа Смедеревца, причајући како је дошао из Свете горе у Србију, на позив Деспота Стевана Високог, да му пише књиге, помиње град Вишесаву. Али где је град Вишесав(а)? Нисам могао никако дознати.

Кучево. На десној страни реке Пека, између Крушевице и Нереснице, у оној лепој равни, имају развалине од некакве старе вароши. Т. Драгашевић узима да је то стари град Кучево. Ја ово само помињем , не узимајући на се ни да потврдим нити да одречем мишљење поштованога нашег географа.

Остаци од старина. Ћупријски округ.

Маћија, брдо више Манасије, на североисток од манастира. На врху су развале од некаквог старог градића које су јако опале.

Пасторак, друго брдо до Манасије, на левој страни реке Ресаве; и на овом је вису био градић, од кога се сад тек познају зидови.

Манасија, град и манастир, на десној обали реке Ресаве, међу брдима Маћијом и Пасторком, на 4-5 сата источно од Свилајинца.

Качан или Качер, градић, на један пушкомет од села Медвеђе у Ресави. Сад се од тога града познају само темељи. Прича се да су га градили Јелини. Покрај града има и стари насип који долази однекуда од Мораве а упућује се онамо преко реке Peсаве. Кажу да је водио у кучајнске мајдане. Пут овај сада не ради, али је начињен тако да се оном који га је градио не може одрећи знање таквих послова. У Качан у се находе стари новци и друге старинске ствари.

Град Орловића Павла. На врху брда Бабе, више села Лешја, има стари градић који је већ скоро до темеља порушен. Прича вели да је њега градио Орловић Павле баш према граду Тодора од Сталаћа који смо ми поменули у крушевачком округу.

Град или Чукар, четврт сата од села Мутнице, код Беле воде, стара градина за коју ништа нисам могао дознати.

Остаци од старина. Нишки округ.

Град Ниш, на десној обали реке Нишаве, између Виника са севера и Горице с југа, не толико по старини свога постојања колико по важности својега станка, заслуживао би да се помене међу остацима од старина. Али пошто ће о њему, као о месту насељеном, бити нарочити говор, то ми за овај мах прелазимо на друге старине за које смо могли штогод сазнати.

Курвинград, на 12.042 метра на југ од Ниша, на десној страни Мораве, на последњем чоту од планине Селичевице, која се од Кутине пружа на запад до Мораве. Град се тај доста добро одржао. Према Курвинграду, на левом моравском брегу, имају развалине од некакве старе цркве, коју сељаци зову Комига. Прича се да је та Комига била богомоља некаквој царици од Курвинграда. У Комиги је служио калуђер, врло угодан царици с Курвинграда. Да би могла чешће и лашње прелазити из свога града на Комигу, на богомољу, и на пријатељске разговоре, царица је paзaпињала платно с једнога брда на друго, и тим је платном прелазила. Тако каже прича. А пословица једна вели: 'Цар царује у Цариграду, а чеврљуга у Курвинграду.' Смисао јој је: свак је госа на своме огњишту. Кад је пак, и рашта постала та пословица, није се могло сазнати.
По најновијем осветљењу г. Руварца, стари град Копријан није ништа друго, него овај данашњи Курвинград. И ако је одиста то стари Копријан (а ми ћемо се на то вратити, кад буде реч о Градишту, у топличком округу, онда при његову имену ваља да се сетимо још и овога: Бесни султан Муса, у пролеће 1413, опседе Копријан, и, после крваве борбе, оте га, па војску његову и становнике нешто исече а нешто расели. Те исте године, по смрти Мусиној, која би 10. јуна 1413, Копријан, заједно са Знепољем, враћен би, као земља српска, Деспоту Стеван у Лазаревићу.
Године 1441. Турци беху притисли сву Србију. Ђурађ Бранковић, у савезу с Маџарима, 1443. потисну их, и узби чак иза Софије! Сегединским миром, који би углављен месеца јуна 1444, Ђурђу су враћени сви српски градови, међу којима су: Копријан, Лесковац, Зелени Град, и Ново Брдо.

Вишеград. На исток од села Сићева, на брду које се зове Слабица, има стара јако порушена градина коју сељаци из околних села зову Вишеград. Никаква се прича није о том сазнала до сад.

Градац. На запад од села Сићева, на брду које се и само зове Градац, стоје остаци од неког старог градића, коме се ни име није запамтило.

Латински град на Карличком Камену, на Сувој Планини, у хатару села Доње Студене. Од града се познају само околни зидови. Тај је град чувао Латински пут, који је, у старо време, ишао од Ниша туда на Белу Паланку. Тај је пут преваљивао Суву Планину баш на Карличком Камену.

Кулина. На врху стене у чукљеничком ждрелу, има стара зидина која се зове Кулина. На другој страни ждрела, спроћу те Кулине, на врху друге стене, ископано је у камену некакво корито. Оздо до корита усечени су у камен као ступњи за пењање. Сељаци веле да је и онај град, и то корито градио некакав латински цар; али имена томе цару нико не зна и не помиње.

Градић, више Кнез-Села, на једном вису, стара зидина коју сељаци зову Латински Градић.

Градац, у хатару села Малче, на брду више села Вpeжине, стара опала градина.

Више Нишке Бање, на десној страни пута идући к Пироту, имају неке рушевине, као да је расут некакав градић. Турци су туда много прекопавали, тражећи благо Цара Константина (тако веле овде место што у Крајини кажу Цара Радована), и свуда су наилазили на некакве празне подруме и тавнике под земљом.

Железник, кула, и око ње сада већ порушени град, на десној страни реке Топонице.

У хатару села Мажовца, на левој страни Топонице био је други један градић, који је сада порушен, и зове се Градиште. Ова два града држала су пролазак из Мораве у Сврљиг. У околини и града нађе се по који старински новац. Тако данас има један у Сибина Аранђеловића из Миљковца, на коме пише: деспо; оно друго се не може да прочита.

Остатовица, стари градић у присоју Суве Планине. Тај је градић, по свој прилици, чувао пролазак између Заплања и Лужнице.

Модри Камен, сутеска између Љуберажде и Ликовштице. По Модром Камену има много кулица које су сада готово све порушене. И ту се (међу рушевинама тих кула) често находе стари римски новци.

Хисар. На западној страни вароши Лесковца, на брду које се наднело над саму вароши, познају се остаци од некаквих старих зидина. Лесковчани то брдо зову Хисар, и веле да су ту били двори Југ-Богданови. Сад је сав Хисар засађен виноградима.

Градац. Испод Власотинаца, на десном брегу реке Власине, код конопничке цркве, има брег, као каква дивовска хумка. Тај се брег зове Градац. На врху тога Граца ваде се многе старе опеке (тугле) и креч.

Пазариште. У селу Дединој Бари, на десној страни Мораве, више Грдилице, до Козарске Реке, има место које се зове Пазариште. Ту се данас изоравају опеке, малтер, и зидине од кућа. А прича се да је ту некад била велика варош.

Грдилица. На излазу из грдиличке сутеске у лесковачку ширину, на десној обали Моравиној, на вису стари је град који мештани зову Латински. С јужне стране виса, на ком је град, тече Рупска Река. Преко реке, у хатару села Дедине Баре, има место Пазариште, које поменусмо сад пред Грдилицом.

Кула Краљевића Марка. Више села Мирошевца, на брду које се зове Хумац, има једна стара градина која се зове Кула Краљевића Марка. Кула је озидина у самом камену, и врата јој се, веле, ни данас не могу да отворе.

Град Николе Скобаљевића.  Више села Вучја, између овога села и Збежишта (у срезу лесковачком), на једном вису, има градић од камена. За тај градић народ каже да га је зидао Никола Скобаљевић.

Градиште. На једном вису, у шуми, не далеко од манастира Црковнице, има један стари градић, доста порушен, који сељаци зову просто Градиште. Никаквих прича за овај мах нисам могао сазнати о томе градићу.

Остаци од старина. Врањски округ.

Старине, до сад виђене у врањском округу, ово су:
Марково Кале, изнад Врање, међу Плачевицом и Крстиловицом, куда је пролазио стари пут од Лесковца преко Иногошта у Врању. Прича се да је то био град Краљевића Марка. За то се и зове Марков Град (кале је реч турска, и значи град). Неки додају да се тај град звао Голубиње; али ово треба узимати с предохраном до бољега објашњења.

Старо Градиште, у Грахову, у Клисури. У селу Прибоју на једном вису између врхова који се зову Уши и Велика Борча находи се то Старо Градиште.

Стража, друго градиште, на вису изнад манастира Кацапуна.

Градиште, треће на број. Између села Власине и Битврђе имају остаци од старога града. Сељаци причају да од тога градишта има тавник кроза земљу који изводи чак на планину Чемерник.

Романов Град. Под Вардеником, у селу Доњем Романовцу, имају остаци од старога великога града. А испод тога града, прича се, да је била велика варош.

Краљева кућа, село 2 ½ часа од Врање, има старих зидина, а близу је и село Карадник.

[attachment=1]
Романов град. Остаци бедема на јужној капији града. Снимио Раде Весовић.

Остаци од старина. Пиротски округ.

Пиротски или Момчилов Град, утврђење крај Нишаве у данашњем Пироту. Подигнуто је за владавине кнеза Лазара. Османлије су успеле да га заузму, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије, што је био један од повода за Косовску битку 1389. године.

Темац, стари градић, на десној страни реке Темштице, по часа више манастира Светога Ђорђа. Тај градић је јако порушен.

Градиште. Један час јужно од села Темске, у кључу између Нишаве и Темштице, изнад Бегова Моста, на једној греди која је висока око 30 метара, имају остаци од старога градића. Прича се да је испод тога градића до Темштице и Нишаве била велика варош. По остацима би се могло рећи да је та варош била римска.

Темска, које је Цар Мусулман био отео од српског деспота Стевана Високог, па се после правдао да је то учинио само за то што другојачије није могао проћи са својом војском.

Градиште, већ срушено, на десној страни Царибродске реке, на које удара граница српско-бугарска идући од села Гојина Дола на Паску Шију (Милојковац).

Славе, брдо и остаци од старог градића, у хатару села Росомачи, на десној страни реке Височнице.

Градиште на брду код села Рсовца ¼ часа лево од реке Височнице.

Градиште у хатару села Паклешнице, у срезу височком, на левој страни реке Височнице.

Атанас, зидине од старог града, у селу Горњем Крупцу више Пирота.

Кула, испод брда које се зове Добро Јутро, у загорској (сада бугарској) страни.

Горња Здравчиница, стари велики град, у округу берковачком, код места Прелесја, ½ часа више границе.

Градиште, на једном вису код села Градишта, испод Беле Паланке. Остаци од града познају се и сад.

Шупљи Камен, на левом брегу реке Нишаве, спрам села Врандола. Ту се познају остаци од некаких старих градова. Народ прича да је ту шупљину пробио Краљевић Марко топузином својом!

Градиште. Један час јужно од села Темске, у кључу између Нишаве и Темштице, изнад Бегова Моста, на једној греди која је висока око 30 метара, имају остаци од старог градића.

На Малом Курилову, више Беле Паланке, према Мокрој, имају две зидине, као да су биле куле. За време кримског рата Турци су распитивали сељаке где су те зидине. Сељаци, бојећи се каква кулучења, нису им хтели казати где су.

Остаци од старина. Топлички округ.

…Силне развалине, које ти казују стару насељеност, стари живот и напоре за одбрану живота, стоје у рушевинама; оне су неме, и не умеју ти ништа рећи ни о себи ни о својим старим господарима. Старе тврђаве, које туда беху, време је оборило, а земља је својим сурим и тешким плаштом застрла на многим местима остатке њихове. Тешки је плашт крунио старе већ изнемогле остатке старога доба. Кроз продерани земљин плашт, још на неким местима вире: поломљени, онакажени и већ трошни савременици прошлости. Подићи плашт од земље, и завирити под његово тешко покривало, нити је брз, нити лак посао.
Па и традиција је о тим сведоцима минулог живота мртва. Још те на некадање живовање подсећају једино силне њене развалине, којима садањи становник Топлице, дошљак из далека, ни имена честито не зна. Чудновате мисли обузимају човека, кад се попне на какво разваљено и порушено, често усамљено и пусто градиште. У њему се буде успомене на прошлост, на некадање господаре градске, на њихов живот и напоре, на њихове борбе и весеља. Доста сам пута стајао на градиштима и у мислима обнављао прошлост. Сведоци прошлости буде дух, да о прошлости размишља, и ствара слике. Са градишта човек чисто очима тражи места, где су гозбе биле, где се војска за бој спремала, где су били мегдани и витешке игре, у којима је многи јунак окушао своју снагу, опробао своју моћ; тражи места, где су непријатељи на град нападали и т. д. Пред очи ти излази представа господске трпезе за којом господар наздравља пријатељима и господи, све по реду и по старешинству, и труди се да у двору господскоме свак буде задовољан и весео. Или ти се чини да са града видиш витешку борбу, или трку, или утакмицу; чини ти се да градско поље оживљује и сија сјајем силне госпоштине, а ти не знаш, у шта ћеш пре погледати: или у јунаке, или у коње, или у светло, бојно оружје, или у дела, која ти витезови пред очи изводе. Поред себе, на бедему градском, чини ти се да видиш дичне госпе старога времена, чије су очи управљене у градско поље, да се чуде чуду од јунаштва. А јунаци распаљени њиховим погледима, занесени славом, а ношени частољубљем, купају се у зноју и напору, а њихове коње спопадају пене беле и крваве. — Или ти се покаже другојача слика. Искрсавају мутни дани озбиљне прилике. Не чујеш ловачки рог, занеми песма и весеље, умукне весели грохот на двору војводином, заћути војвода и преко чела му прелећу тешки облаци. И кад залупају бубњи, и кад одјекне рог или труба, не чине се сад припреме за, лов и весеље, већ се из подграђа, из села, заселака, и катуна, подижу војници из својих клетишта, да их војвода поведе онамо, куда господар земље захте, да му делом покажу ваљаност и оданост своју.
Топлица обилује оваквим утисцима.
Али ћеш узалуд ишчекивати, да ти ту народ прича доживљаје својих градова и војвода. Народ овде не зна граду подграђа, не зна му трга, не зна потецишта, не зна ништа. Не зна ни имање старих господара, не зна им ни баштина ни купљеница. Он зна толико исто колико и ти, што радознао обилавиш градишта, и жељан си да ти се о њима што каже.
А од куд би то народ и могао знати. Садањи становник Топлице није заменио на овом земљишту онога, који је оно, од чега се остаци виде, подизао, већ онога, ко је то порушио и гледао, да му и последњи траг уништи; да би са трагом нестало и последњег подсећаја на правог господара, чију стечевину уграби; јер би га траг подсећао на отмицу, на онога чије је, и можда још на што!
Али је ипак остало упорнога трага, и то оног српског чувеног трага, који се не глади, већ дуго остаје, и намеће ти се данас, да га потражиш и нађеш!
Зар за време Турака Арнаутима насељена села, у којима ни живе душе српске не беше: Речица, Драгуша, Блаце, Житни Поток и т. д. не подсећају својим именима на српска села? Зар Плочник не буди никаквих успомена? Зар силне црквине, и по какав траг на њима, не казује пређашње српско живовање на тим местима? Зар све ово не казује да су Арнаути на тим местима Србе наследили? Зар најзад српска народна песма није ознаменила места око Топлице именима својих јунака:

На Прокупљу граду бијеломе
Онде бјеше стари Југ Богдане
С девет сина, девет Југовића,
На бијелом граду Куршумлији
Онде бјеше Бановић Страхиња,
На Топлици на води студеној,
Онде бјеше Топлица Милане,
А на оној равној Косаници
Онде бјеше Косанчић Иване.

Но нису Срби први, који својим животом оживеше ова места. И творевине старије од Срба имају овде својих трагова. Често су на њима, или од њих, Срби справљали своје потребе. И римски остаци нису овде ретки. Човек се чисто чуди множини остатака, који казују некадању насељеност овог краја и некадању важност његову.
Још да је домаћин остао на своме огњишту, можда би он у причи, предаваној од колена колену, представљао и свој и туђ живот, и оживљавао мртво камење старих, онакажених грађевинских трагова. Али господар оде, други га замени. Кад заменика одагнаше, сродници правог господара дођоше, да по трошним погаженим мрвама са старе трпезе закључују о оном, што некад на трпези беше, да нему стену порушена огњишта питају о њеном домаћину и живовању његову и његових старијих.
Па и слаби траг већ угашене приче, и хладни камен, и разлупана цигла морају давати одговора, морају сведочити, јер су једини који што знају. Ми их скупљамо, и захвални смо им, тим изнемоглим сведоцима. Ништа ми друго не остајаше, но да уз пут уочим и забележим по што год, што би имало ма какве интересности, не надајући се нимало, да мој посао буде исцрпан и потпун. Залуд ћеш у овим белешкама тражити великог реда и системе. Тога нити има, нити може бити у узгредним путним белешкама, у којима се, поред другог главног посла, бележи само оно што човеку уз пут у очи падне. Ја сам гледао, да по што шта и разберем, али мој разбор не могаше бити задовољен, јер не могах отићи свуда где чега има, већ се морадох задовољити означењем, белешком где што видех или чух, да бих бар упозорио онога, ко буде путовао ради исцрпнијег и савршенијег бележења. Бележих и друге ствари, које ми се учинише вредне да се забележе.

Међу старинама у топличком округу било би у реду најпре поменути Хисар, стари град, на чоту поврх Прокупља, на левој страни реке Топлице, баш у сутесци која раздваја Горњу Топлицу од Топлице Доње, али о томе граду биће говора кад дођемо на варош Прокупље. За сад да поменемо друге остатке од старих утврђених места.

Злата, село у лепој питомој дољи, које има остатке од некаких зидина, као од некака града. Међу зидинама имају и остаци од неке цркве која није окренута право на исток, него на југоисток. За тим има стари зид, к југу окренут, који пресеца река од села Житнога Потока. До реке има зида 12 метара, а широк је 2 метра. Све је од саме старе цигље без камена. У самој реци има одломак од зида 2 м висок и 3 м широк. Њега прекида речица. За тим опет настаје, у истоме правцу, зид 16 дугачак а 10 м висок! Село је то 1878 било опустело.
Мисли се да је онај зид преко реке био устава којом је зајажавана вода, па је морала отицати само кроз отоку, која је била високо у зиду, а све, што је вода собом снела, морало је у том кориту остати, па наравно и златни песак, који је вода из Мачинске речице доносила. По што би вода отекла, тај би се песак копао и препирао. Према свему, изгледа да је Злата била главно место за испирање злата. Има и прича: да је ту седела некака краљица Злата.

Царичина (Царичин град). Ниже села Мијалнице, а више Прекопчелице, река прекопчеличка обилази једну висораван, и окружује је као како полуострво. Површина те висоравни може имати 10 хектара, или до 15 дана орања. Ова је опкопана малим шанцем. То се место зове Царичина (неки веле: Старичина). Ту се сачувало платно од неке куле, високо 3, а широко 2 метра, зидано старинском четвртастом опеком (цигљом). Говори се да тота зида има далеко у наоколо. Има прича да су Злату, Царичину, и Курвинград градиле три рођене сестре!
Цео је крај богат старинама, па у народу постоје многа предања и веровања о њима. Једно од најинтересантнијих је предање о постанку имена појединих села у околини, које сам чуо од г. Николе Димитријевића, свештеника из Прекопчелице. У старо доба, у Царичином Граду, живео је један цар, који је имао врло лепу кћep. Њу су просили многи просци, али цар објави да ће је дати ономе који успе да у град, што је на једном вису, спроведе воду. Многи су покушавали али нису успели. Али један свињар,који је живео у подножју тог града, успе да из Петрове Горе, преко Дели Воде и Теразија, спроведе воду у Царичин Град. По њему се то село и назове Свињарица. Царева се ћерка заљуби у свињара, јер је био врло леп. Цар, који је био у неком рату, није хтео да се ороди са свињарем и пошље једног свог војводу да свињара убије. Царева ћерка и свињар дочују за то па се реше да беже. Седну у кола и нагну у бег. Али, на једном месту, из кола им испадне тулац по коме се назове данашње село Штулац. Како је потера била близу, бежали су даље и на једном месту кола се стану гегати, по чему се назове село Гегља. Бежећи даље низ косу према Јабланици, на једном месту кола се стану кривити и отуда име селу Кривача. Они продуже даље, и на једном месту им се оштећени точак распадне и сав леб који су имали испадне. Место где се ово десило назове се Лебане (леба не). Ипак они наставе бежање. На једном месту им од умора падну коњи и то се место назове Коњина. И, најзад, недалеко одатле долети царски војвода до свињара, замане сабљом, и свињару жде(оде) глава. Због тога се то место назове Ждeглав.

Иванова Кула. На десној страни Велике Косанице, једно пет часова хода од њенога ушћа у Топлицу, на једном чоту од рта који се одваја од планине Бака, има стари градић, који су Арнаути звали Иван-Кула, Турци просто: Куласи, а Срби: Иванова Кула, или и они Иван-Кула.
Чот на ком је Иванова Кула биће висок (над морском површином) 881.0 м. Од Иванове Куле, билом планинским, може се отићи на Бак, а одатле опет билом на Пасјачу, па, поред Латинске цркве, сићи на Топлицу на мост код Прокупља. Кула је на дивном месту, с кога је милина погледати на све стране. Кула је зидана у четврт; стране су јој широке по 7 м, а у висину има је сада 11 м. Зидана је врло солидно каменом и малтером. Што је од зидова још остало, то се држи врло добро. Поред куле, на северној и североисточној страни, било је још неких зграда, и дубоких врло солидно зиданих подрума. То је све сада срушено; само стоје гомиле камења. На јужној страни нема трагова од каких зграда.
Чот је према Великој Косаници врло стрмен. Од става двеју Косаница (Велике и Мале) до Иванове Куле биће скоро час хода. Од Иванове Куле до града Новога Брда биће 8-10 часова. Најпоузданије би било ићи од Иванове Куле на Сикирачу, преко брда Брвеника, села Прпора, Браљине, планине Грапашнице, села Прапаштице, па к Новоме Брду. Туда се може отићи на коњу за 8 часова.
Сва је прилика да је римски пут ишао од Топлице уз Косаницу до става, а одатле уз Малу Косаницу на Мрдар; јер је туда земљиште врло повољно за колски пут. Туда су Турци били трасовали железничку пругу. У том случају Иванова је Кула остајала за један час на страни од тога пута. Прича се да је један пут водио од Прокупља за Приштину преко Пасјаче, Mpљака, Статовца, па испод планине Балка на село Заграђу (до Иванове liyлe), и спуштао се у Велику Kocaницу, а одатле се пео на Трпезу (Цара Лазара), па преко Мачије Стене и Хртице слазио ка Приштини. И на Пасјачи и на Трпези има трагова од некаквог великог крченика. За Трпезу Арнаути чак причају да је ту била она Косовска Вечера у очи славе Цара Лазара (15. јуна 1389.)! За то се, веле они, и зове та висораван Трпеза. Село Кула (са 3 — 5 кућа) врло је близу Ивановој Кули, а тако и Заграђе, које има 15 кућа.
По зидинама Иванове Куле има доста отровних змија — шарана. Испод Куле, на преслапу, кључа извор лепе воде. Воћа има и доста и лепога. А за неке крупне орахе причају да им је семе остало још од Иван-Бега. Крупне горе око Иванове Куле нема толико колико би требало да има у том планинском крају. Прича се да су Арнаути штедили Иванову Кулу, и нису давали ником да је руши. Они пак Арнаути, који су живели у селу Ивановој Кули, говорили су да су ту од Косова, и да су божем наследници тога имања још од Иван-Бега!

Градиште. На левој страни реке Мораве, за 2 ½  до 3 километра од Мрамора, а за 1 ½ до 2 километра од Мораве, село је Градиште. На ђенералштабној аустриској карти то је место забележено. Находи се у потоку Крајковачком, који тече с Јастребца (На карти пише Мерашина- Merašina, али га у месту слабо зову такo). То је село готово састављено с другим селом које се зове Балајинци (на карти погрешно Balasince). Сељаци из Градишта тај поток зову само: Река; када се пак почну питати: која река? онда неки кажу Крајковачка Река, а неки — Мерошинска Река, јер долази од села Мерошине (није Мерешине, као што стоји на карти).

Над самим селом Градиштем има један стари градић, који се зове Кулина. Лева страна Крајковачке Реке блага је стрмен, која се поступно спушта к реци, без икакве теренске промене. Десна пак страна, одмах од саме реке, стрмена је, и диже се у вис у облику врхова, главица са преслацима између виса и виса. На једном од ових врхова или главица, над самим селом Градиштем, био је стари град, за који један стари човек причаше ово: 'Кад сам ја био млад, и кад сам ишао за стоком, овај град је био онако висок као и Курвинград. Па једном дође заповест од Турака, те су сељаци раскопавали зидове, и камен и цигљу носили у Ниш, где су се онда зидале неке џамије, и друге неке грађевине. На том граду било је много оне старе лепе четвртасте цигље. Тада је цео тај град порушен до земље, и еве су цигље однесене у Ниш. Онда - наставља тај сељак - кад су сељаци разваљивали тај град, и носили цигље у Ниш по турској заповести, бејаше у нашем селу неки Чича Никола, врло стар човек. Тај Чича Никола причаше, како је он слушао од старих људи, да је од Курвинграда и Комиге (оне црквине на левом моравском брегу, према Курвинграду) свуда овим венцем био град до града. Од Мерошине до Комиге према Курвинграду могла је прећи мачка све с ћерамиде на ћерамиду. А сад је остала само ова једна Кулина.'
Из тога старога града, више села Градишта, прича се да је извађен некакав сто из некакве цркве, и однесен је у Ниш; али та црква није била унутра у граду, већ венцу на боку кад се слази ва Градишту. Сељаци уверавају да је на том месту био велики град, и да је јужно од града била врло велика варош. И доиста се туда, свуда где се закопа, находе темељи од кућа и велике четвртасте римске цигље.

Градиште бресничко. Више села Бреснице, у општини крушарској, имају развалине од старога града које сељаци зову Градиште. Оно је на ушћу двеју река које теку од старе границе Кнежевине Србије. Од тога Градишта до Мораве биће један час хода и нешто јаче.

Копра. У селу Сечаници, по часа од Мораве, има брдо које се зове Копра; а неки та зову и: Коприна Чукара. Кажу да је пре 50 – 60 година некакав Стеван Копра био господар томе брду. Отуда је месту остало име Копра. Никаквих зидина нема на Копри.
На ½ часа од Плочника, у селу Точанима, била је нека зидина коју народ зове Jeринина Кула.

Облачина. Зидина на стотину корака испод Биљешке Чуке, западно од села Биљега. Ту је нађено и нешто људских костију. Изгледа ми да је ова зидина остатак од Римљана. Колико простора захвата, и шта је некад била, можда би се сазнало тек онда кад би се више откопавало.

Крњи Град, између Доње Бреснице и Прекопуца. Народ држи да је ту у старо време била велика варош. Обрадом земље, нестали су трагови некадашњег насеља.

Утврђења у сливу реке Студенице.

Студеница је река у Србији. Извире на планини Голији, на месту званом Одвраћеница, на висини од 1615 м. Код Ушћа утиче у реку Ибар, као његова лева притока. Дуга је 57,6 км, а њен слив има површину 582 км².
Према подацима који су прикупљени током рекогносцирања подручја слива реке Студенице, са пуно основа ce може говорити ο читавом систему утврђења на овом простору. Ланац утврђења ce може пратити узводно од манастира Студенице: Градачко брдо (село Засад), Градина (село Баково), Градина (село Савово), Градина (Јеринин град, село Придворица), Ћелије (село Придворица) и Градина (село Остатија). Сва ова утврђења су пажљиво изабраних локација. Најчешће тешко приступачна места - гребени или каменити врхови -увек су високо изнад реке, тако да доминирају кањоном Студенице и ушћем неке њене притоке. Градина y Ђакову ce налази над ушћем Савошнице y Студеницу, па ce из овог утврђења контролишу два кањона; Градина y Придворици доминира над ушћем Брадуљичке реке, с једне стране и Склапљевца, с друге стране. Веома важна чињеница, вероватно и одлучујућа за избор места, je визуелна веза међу утврђењима. Наиме, из манастира ce добро види Градачко брдо, са њега ce сагледавају манастир и следеће утврђење y низу, Градина y Ђакову; са ове Градине ce добро виде и Градина y Савову и, испод ње, Горња испосница; из њих ce виде и Градина y Придворици и, низводно, Градина y Ђакову; са Градине y Придворици (Јеринин град) виде ce Ћелије y Придворици и, низводно, Градина y Савову и Горња испосница; из утврђења Ћeлије ce види црква y Придворици. Прекид оваквог ланца ce јавља само између Градине у Придворици и Градине y Остатији, у горњем делу тока реке Студенице.
Облик утврђења je одређен условима које пружа само место, тј. конфигурацијом терена. Градачко брдо je било утврђење неправилног полигоналног облика основе, код Градине y Ђакову ce y терену запажају кружне форме, док су Ћелије имале готово правилан осносиметричан петоугао уоснови. Градина (Јеринин град) код Придворице развија ce y основи у сочиваст облик, пружајући ce око два врха брда. Сасвим посебне међу утврђењима у кањону Студенице јесу Горња испосница, која користи изузетне особине локације на којој je настала и постаје сигурно и лако брањено место са само два кратка зида са капијама, и манастир Студеница, са својим готово савршеним кружним обликом бедемског зида.
Може ce само претпоставити да су облик и величина утврђења резултат више чинилаца. Сем услова које je наметало само место, стратегијски значај je свакако био одлучујући. Величина студеничких утврђења креће ce од двадесет метара у пречнику - дакле само једна већа кула (Градина y Ђакову), до читавих 110 метара дужине (Градина - Јеринин град y Придворици).
Тешко ce може говорити ο томе да ли су сва ова утврђења у кањону Студенице била истовремено коришћена, или су y разним периодима поједина рушена и напуштана, a друга обнављана или грађена. До данас нису обављена никаква истраживања ових локалитета, па нису ни снимљени нити на други начин документовани. Међутим, по извесним појединостима око материјала и технике зидања, рекло би ce да су поједина утврђења била савременици Немањине Студенице. Важност студеничког подручја у средњем веку (рударство, близина средишта српске државе, путеви, па и сам манастир), свакако je била разлог да ce оно на одговарајући начин обезбеди. Сем војностратегијског значаја, систем утврђења у кањону Студенице представља и пример вештог макроурбаног планирања. - Група аутора: Срђан Ђурић, Светлана Пејић, Божидар Крстановић и Синиша Темерински.

Ђаково - Градина. На мањој узвишици којом ce завршава гребен, над ушћем реке Савошнице y Студеницу постоје трагови куле или мањег утврђења. Положај je такав да ce успешно контролишу два кањона. Конфигурација терена и велике количине ломљеног камена указују на концентричне кружне, степенасте форме зидова. Ширина сада уочљивих облика je око 20 метара. Тек археолошким сондирањима дошло би ce до више података, a чишћењем круна зидова свакако и до тачних облика овог утврђења. Са овог места виде ce на југоистоку манастир Студеница и утврђење на Градачком брду, a на југозападу Градина (Јеринин град) код Придворице, Градина у Савову, село Савово и делом Горња испосница. Такође je важан податак да je преко Ђакова ишао турски пут Београд - Призрен, вероватно пратећи трасу средњовековног пута.

[attachment=1]

Засад – Градачко Брдо. Oстаци утврђења налазе се на локалитету Градачко брдо, недалеко од манастира. То je стеновит врх на левој обали реке Студенице, са ког ce лако надзире пролаз кањоном. Зараван на врху je уском превлаком одвојена од падине. Од утврђења, које je сасвим порушено, данас ce запажа камен и малтер и може ce само делимично пратити траса зидова. Са северне стране, према падини, запажа ce и нека елипсаста форма, вероватно ојачање зида или кула. Према траговима, дужина овог утврђења je била 70—80 метара, a ширина око 20 м. Тек би археолошка сондирања утврдила тачне границе утврђења и дала више података ο овом локалитету. Са овог места ce виде манастир Студеница, Градина y Ђакову, Градина у Савову и Горња испосница.

[attachment=1]

Остатија – Градина. На брду што ce стрмо уздиже изнад цркве y Остатији има остатака зидова од ломљеног камена, који би, заједно са топонимом Градина и одликама саме локације, могли говорити y прилог постојања утврђења.

Придворица – Јеринин град. Брдо Градина ce налази северно од цркве Преображења и доминира околином на ушћу реке Брадуљице y Студеницу. Данас врло мало мештана зна да на брду постоје било какви трагови утврђења, али ce врх брда ипак зове Јеринин град. Уским, дугим гребеном ce са јужне стране прилази врху који ce састоји од два узвишења постављена управцу север—југ. Растојање између ових узвишења je 80 метара, a на оба ce могу видети трагови двеју грађевина, вероватно кула, кружног облика. Зидови утврђења су данас или сасвим срушени или засути, али je донекле могуће пратити трасу зидова, чији je габарит био вероватно издуженог облика којиje пратио конфигурацију терена. Археолошким сондирањем би ce сигурно дошло до више података ο овом локалитету. Зидови су израђени ломљеним каменом y кречном малтеру. Северозападно од јужне куле ce у терену уочава потпуно засути објекат. Утврђење je било већих димензија (око 110 м дужине) и сигурно je имало значајну улогу y своје време. Из Јерининог Града виде ce други локалитети: Градина код Придворице и Градина y Савову, па и сама Горња Савина испосница.

Савово – Градина. На врху Градина изнад испосница постоје остаци зидова, a у конфигурацији терена ce опажају њихове трасe. С овог места ce добро виде и утврђење на брду Градина y селу Ђакову и Градина y Придворици.

Придворица – Ћелије. На десној обали реке Студенице, источно од цркве Преображења je место звано Ћелије.То je гребен који од брда Црепуљника пада ка реци. Западна и источна страна гребена су веома стрме и на њиховом су дну два потока који имају исто име —Ћелијски поток. Остаци мањег утврђења су очувани у толикој мери да јасно оцртавају габарит петоуганог облика и равних страна. Дужина целог утврђења je око 27 м, a ширина 18—20 м. Зидови су очувани до висине од 1,5—2 м, ширине око 70 цм, a грађени су ломљеним каменом. Кречни малтер je справљан са ситним шљунком као агрегатом, a лица зидова су дерсована истовремено са зидањем. Западни и источни зид су ојачани по једним пиластром, димензија 90/40 цм. Према конфигурацији терена унутар зидова утврђења може ce претпоставити да има засутих објеката, што би ce са сигурношћу утврдило археолошким сондирањем. Источни зид je делимично срушен изградњом сеоског пута, a лице зидова ce одваја и руши на више места. Из овог утврђења ce на североистоку види брдо Градина, односно утврђење Јеринин град, што je свакако значајно y стратегијском погледу.

[attachment=1]

https://youtu.be/e4mBKb_SJ3A

https://youtu.be/NzZ122GSEZ4

https://youtu.be/dll2XEdYD18

https://youtu.be/79mKftD2zso

https://youtu.be/7EPJC9JUN7I

https://youtu.be/EbuRwgMChIg

https://youtu.be/V3usSe56Q_w

Jerinin grad u Trsteniku.



https://youtu.be/cGDXT05JOxU

https://youtu.be/MqXfaHFymtE

https://youtu.be/P0LKjAS6Oik

Градине у Рашкој области

Достиник. - Према К. Јиречеку, сада се не могу поуздано одредити положаји старим српским градским утврђењима Достинику и Црном Бүчу. По Порфирогениту, рашки жупан Мутимир протерао је из Рашке жупана Клонимира, оца жупана Часлава, који се склонио у Бугарску. Око 896. године Клонимир је напао рашког жупана Петра Гојниковића и заузео му 'главну тврђаву Достинику', али је у тим борбама погинуо. У једном свом раду К. Јиречек је саопштио, да Достиник треба тражити у околини Сјенице и Пријепоља, у којима су се у XIII и XIV веку често задржавали српски 'регенти'. Ако је византијски цар Манојло 1149. године долазећи из Далмације, најпре уз пүт заузео Достиник, па онда Рас, Достиник заиста треба тражити негде западно од данашњег Новог Пазара. Јиречеков положај Достиника западно од града Раса прихватио је Ст. Станојевић, који је на карти Часлављеве државе његов положај означио у околини Сјенице. И по Ф. Шишићу 'Достиникон стајао је јамачно недалеко од бугарске границе, јер га цар (Порфирогенит) помиње још и другом приликом, кад пише о српско-бугарском рату у време српског архонта Петра Гојниковића. Град се зацело српски звао Дъс(т)ъница или Дъс(т)ъник, па онда, неочекивано закључује, да га треба тражити око данашње Сјенице.
Према Ст. Новаковићу, Достиник је морао бити негде источно од града Раса. Али је Новаковић ово своје старије и, како се чини, поузданије мишљење променио, па, свакако по Јиречеку, положај Достиника ставља негде западно од града Раса. Положај Достиника одређиван је тако што су Јиречек и Новаковић били мишљења да су Достиник и Црно бучје били утврђена насеља, јер су,и према Порфирогениту, оба утврђења насељена. Али Порфирогенитов податак треба схватити тако да су оба града била утврђења са сталном посадом, а не градови као насеља, као што је био град Рас. По називу Црно бучје дознаје се да је тај град, а и Достиник, имао теже приступачан положај, онако какав имају утврђења Јелеч на Рогозни, Звечан у Бањској, Велика кула код Калудре и друга. Њихови тешко приступачни положаји на врховима купастих үзвишења и литица у пасивним крајевима, са апсолутном висином већом од 1000м, нису никако били погодни за подизање ни мањих насеља, нити би становништво у њима могло да опстане, јер су сва та утврђења у крајевима пасивним за опстанак. Према томе, Достиник, Црно бүчје, Градина код Калудре, Градина код Меденовца, Јелеч, Звечан и други били су само утврђења, тврђаве средњовековног типа, у којима је стално или повремено становала посада, која је штитила главни град Рас и жупску житницу у његовој ближој околини од непријатељских напада. На утврђења са сталним посадама мислио је и Порфирогенит када је писао о српским градовима Достинику и Црном бүчју, а не на утврђена насеља.
Достиник, као значајну тврђаву српских жупана пре Немањића, за коју је знао и Порфирогенит, треба тражити на оној страни престоног града Раса с које су и град и велики жупан били највише угрожени од непријатеља. Он је морао бити источно или југоисточно од града Раса, управо на заштитном месту од напада Бүгара, Византинаца и њихових штићеника. А да је Достиник био на тој страни потврђује и наведени Порфирогенитов податак о нападу бугарског штићеника Клонимира на рашког жупана Петра Гојниковића. Долазећи из Бугарске, Клонимир је упао у Рашку негде на њеној источној страни. У том походу био је принуђен да, пре напада на град Рас, нападне и заузме утврђени Достиник, који му је био препрека на путу са истока или југоистока према Расу. Остаци утврђења на месту Градини, која је код чесме Меденовца на Рогозни, упућују на то да се на том месту тражи Достиник. Градина је на купастој Главици 1309м апсолутне висине, на развођима Избичке реке и Трнавске реке, с једне стране, и Бањске реке, Вуче и Гркајске реке, с друге, југоисточне стране. Њен висински положај доминира над пет долина, чији је правац пружања претежно од југоистока према северозападу, којима се могло најлакше проћи од југоистока према граду Расу. Утврђење на том месту морало је бити значајније у времену најстаријих рашких жупана. Приступ Градини је с југоисточне стране, а с других страна је могућан само пешаку уз веће напоре. На приступачној страни био је улаз у град. Простор међу градским платнима је око 80м x 36м. Дебљина зида на градском платну износи око 1м. Оно је зидано ломљеним каменом, понегде и тесаним, заливени малтером. Готово на целој западној страни одржао се зид платна, а на другим странама познаје се само темељ. У северном делу унутрашњег простора одржали су се темељи зграда: 1) темељи порушене црквице површине пода 7м x 3м; 2) остатак зида некакве зграде у дужини од 1м; 3) добро очуване зидине солидно грађене зграде , вероватно жупанског двора или летњиковца, површине 8м x 3м, улазом на источној страни и полукружним североисточним углом; 4) источно од претходне зграде је природни камени блок у облику грубог саркофага, 2м x 1м; 5) између блока и градског платна је мали закоп или природна увала, вероватније затрпан бунар; у средишном простору су: 6) бeдeмaсто узвишење лучног облика и кружни закоп пречника 3м, а источно од бедема је мала падина; 7) између падине и бунара је плитка увала; 8 ) закоп са очүваним западним темељом лучног облика; у југоисточном делу простора су: 9) остатак темеља зграде која је имала подземни ходник; 10) остаци зидина у кружном закопу пречника 5м и са улазом на источној страни; 11) остатак темеља некакве дугачке уске зграде површине пода 29м x 6м и са главним вратима на источној страни; 12) подземни ходник или цистерна; 13) дводелна зграда с ниским зидинама; 14) улаз у град је на југоисточној страни (в. скицу плана градине).

[attachment=1]

Црно бучје. – С мање поузданошћу може се говорити о положају Порфирогенитова градског утврђења Црног бучја ( Црнобуча). Његов положај покушали су да одреде П. J. Шафарик и Ст. Новаковић. Новаковић признаје да није успео да га локализује, али је мишљења да га треба тражити у Рашкој или у њеној најближој околини. Приликом истраживања топонима у области Рашке посебна пажња посвећена је истраживању старих српских назива да би се открило Порфирогенитово Црно бүчје. Међутим, нигде није откривен тај назив у вези са утврђењем, односно градином. Места са именом Бучје или Бүче има доста, па и два насеља имају назив Буче ( засеоци Тењкова и Белих Вода у Подгору). Наведени топоними својим голим називима једва задовољавају могућну претпоставку да је међу њима могло бити и старо утврђење Црно бучје. Чини се највероватнијим да је старо Црно бучје - данашња планина Црни врх у западном делу Рогозне, са шумовитим врхом (1504м апсолутне висине), с језером под самим врхом. На његовом северном огранку Великом кршу налазе се остаци зидина града Јелеча, чије је име забележено тек средином ХII века . То име је млађег постанка, вероватно постало по личном имену у времену Немањића, а пре њих се звао Црно бучје ( Буче) по главичастом и шумовитом врху, који је касније назван Црни врх, као пандан старом називу Црно бучје. Претпоставка се може поткрепити називима других градова у области Рашке. По Бањској повељи поменуто је пет градина, од којих се само Јелеч, као најмлађа, названа по личном имену. Римски град Бело код новопазарске Баље, Звечан у Бањској, Калудра повише Паресија нису хомоними, док су млађи називи од њих: Јелеч из XII века, Рељина градина из XIV итд.

Градина Велика кула је повише села Калудре у горњој Дежеви. Назив села је постао од назива 'кале' за порушену градину, чију су се остаци одржали на купастим врховима Велике куле и Мале күле, на апсолутној висини већој од 1000 м. Од видних остатака сада има: две округле градске куле (једна на западној страни, друга на источној од града), три порушене зграде на северној страни, црквина на западној и бунар готово у средини градског простора. Све зграде, са закопима ('избама') и темељима, који су зидани од ломљеног камена у малтеру, опасани су градским платном, које је порушено скоро до темеља. Око темеља лежи порушено камење, разбацано на све стране. Пречник простора између градских зидина од запада према истоку износи око 100 м. Приступ граду је био са западне стране, а друге стране су окомите, тешко приступачне и пешаку. На приступачној страни морао је бити улаз у град. Он је био осигуран мањим утврђењем, који се сада назива Мала кула. Њене рушевине и закоп се добро познају.
У југозападном простору Велике куле су закоп и темељи 'црквине' . Пошто су закоп и темељи окренути својом дужином у правцу север-југ, то је вероватније да се на том месту налазила џамија, која је служила турској посади у граду. Међу рушевинама 'црквине' налази се тесана сига, а међу рушевинама градског платна има делова од камених жрвњева. Кад настану веће кише, вода почне да подвире у градском бунару. Простор код Мале куле назива се Крвави лаз, а Преседло је код Велике куле. Остаци градског гробља нису видни.
Градина код Калудре нигде се не помиње, нити је археолошки испитана. Њени последњи остаци руше се и нестају. Величина и видни остаци показују да је она морала бити значајније утврђење из наше прошлости . Њену улогу користили су и Турци (остаци џамије). Византијски цар Манојло је 1149. године заузео српску престоницу Рас и градска утврђења Галич и Никаву. Остаци града Галича су у потесу села Сочанице, на десној страни Ибра, северно од Звечана, а Никава је, по Љ. Ковачевићу, искварено име Пнућа. За сада се може само претпоставити да је град Никава, или Пнућа, био на местима градских рушевина код села Постења, ниже Новог Пазара или градине код Калудре. Старац Милановић, из дежевског Алуловића, саопштио је 1930. године да је слушао казивање старијих људи, да је Немањин Рас био на месту градине у Калудри. Тешко се може поверовати народном предању да је Немањина престоница могла бити у пасивном крају и на висини већој од 1000 м. Може се само претпоставити да је град код Калудре у ХІІ веку могао служити као прибежиште и заштита становништва из насеља Раса у време непријатељских похода на престоницу. Без археолошких и упоредних истраживања не може се говорити о старини и улози градине код Калудре.

Градина у Кузмичеву. - На врху купастог брда Велике градине у Күзмичеву, у горњој Дежеви, има видних остатака темеља градског утврђења, које је зидано ломљеним каменом у малтеру. Земљани бедем, који је окружавао град, добро се познаје. Улаз у град био је на северној страни, управо према путу који је везивао стара насеља Страдова и Кузмичева. Са обе стране пута познају се закопи, који су служили за сливнике . Поред пута има неколико старих храстова, који као да су засађени у правом и подједнаком одстојању. Источно од Велике градине је брдо Мала градина . На њему сада нема никаквих видних остатака од утврђења. Обе градине предање приписује Милошу Обилићу.

Подбиеље. - Старијим градинама области Рашке припада и она која је била на Отковском брду, између Новог Пазара и Бање. Према Прокопију, средином VI века обновљене су многе византијске тврђаве, међу којима је била и 'Била'. Та тврђава оставила је трага само у називу насеља Подбиеља код новопазарске Бање. Насеље се тако назвало што је било под рушевинама градских зидина Била, па отуда Подбиеле, Подбиеље. И по барском родословцу на том месту било је старо римско утврђење Бело. Пошто се град не помиње у историјским догађајима у средњем веку, то је, по свој прилици, давно порушен, вероватно још приликом насељавања српских племена у области Рашке. Његове камене рушевине искоришћене су за подизање насеља, а затим и за градско утврђење у Новом Пазару средином XV века.
Град Бело био је на незнатној апсолутној висини (658 м) према висинама брда јужно и источно од њега. Очигледно је да је Бело имало другу улогу од улоге утврђења на положајима већим од 1000 м апсолутне висине. Купасти врх Отковског брда био је најближи и најповољнији природни положај за одбрану становништва неког старог насеља код Бање. То насеље могла је бити римска Арса, или Арза, а после насељавања српских племена и град Рас. С насељавањем Срба насеље у предрграђу Бела, за које се претпоставља да је било у саставу града Раса, добило је већи значај јер је постало седиште великог жупана, најпре жупе, а касније и државе Рашке. Премештањем престонице из Раса на Косово крајем XIII века, град Бело је изгубио улогу градског утврђења и зато се не помиње у старим писаним изворима.
Према E. Челебији, град на Отковском брду био је средином XVII века у рушевинама. Челебија казује да је из Новог Пазара пошао на пут и 'пошто удесно остависмо тврђавицу Крлер, стиго смо, после осам часова путовања, у тврђавицу Илица Бањска'. Стари пут из Новог Пазара за Бањску водио је за новопазарску Бању, па долином Избичке реке избијао на развође на коме је Градина код чесме Меденовца и даље за Бањску, Челебијина тврђавица, с називом Крлер, могућно обновљена почетком XVII века и добила турски назив, може да буде само утврђење на Отковском брду. Као град Бијело постојао је и крајем XVII века. Дубровчанин Никола Бошковић, који је неко време трговао у Новом Пазару, крајем XVII века, казује у свом спису: 'Крај села Подбијело Кршова на узвисини једној срушен град Бијело о којем народ прича, да га је с црквом Св. Петра саградио Павлимир Бело'
Уочава се нека сличност Челебијина писања имена Крлер за тврђавицу и Бошковићева Кршова. Није познато да ли је Челебија добро записао назив, а Бошковић га је записао у Дубровнику, по сећању, па је делимично погрешан . Оба назива се односе на исто утврђење. Бело су сасвим порушили Турци 1689. године управо онда кад су у области Рашке порушили и друга утврђења, многе цркве и манастире. Његове последње камене остатке однели су и узидали у градску тврђаву у Новом Пазару крајем прве четвртине XVIII века. Тада су Турци утврђивали новопазарску тврђаву. Последње камење, уколико је остало, повадили су бегови Грбовићи из Новог Пазара, и под врхом Отковског брда подигли беговску кулу. Од старог града и Грбовића күле на том месту сада нема никаквих видних остатакa.

Peљина градина. - Између села Варева и Шавца, повише Hoвог Пазара, једно место на рту косе која се спушта од брда Шанца према ушћу Људске назива се у народу Рељина градина. На том месту има порушених зидина, а на падини косе су закопи од зграда, зидане каменом. По предању, ту је било градско утврђење Реље од Пазара, који је позната личност народних песама. Реља је живео средином XIV века, умро пре косовске битке и сахрањен у цркви Никољачи, код Кончулића на Ибру, у којој се одржала његова гробница с непотпуним натписом. Турци су средином XV века порушили утврђење, па су камен употребни за подизање насеља Трговиште, прозваног Пазаришта, код ушћа Људске. Последње остатке градског утврђења употребили су неимари приликом подизања цркве св. Варваре, задужбине рашког епископа Симеона, почетком XVI века, па се сада не може утврдити место старом граду. Лефевр спомиње 1611. године у свом дневнику само цркву у селу које се тада звало Лука (сада Лукоцрево).
Северно од црквине, на месту које је од ње удаљено око 50 м, налазе се три округла закопа на главичастој ледини, с пречницима од приближно 3 м, са остацима темеља који су зидани тесаним каменом у кречном малтеру. Из најнижег закопа повађено је отесано камење, набацано на гомилу, припремљено да се однесе . На северозападној страни постоји још један такав закоп. По свој прилици на тим местима су биле күле порушене градине. На јужној страни од црквине има два закопа, повезани ровом. У њима нема зидина. По казивању мештана то су војнички ровови из 1912. године.

[attachment=1]

Главоч је купасто брдо између горње и доње Дежеве. На његову заравњеном врху било је старо градско утврђење, од кога је остао само назив врха Градина. По свој прилици та градина је била старо српско жупско утврђење. Градске остатке на Главочу не памте ни најстарији људи у овом крају. На врху брда подигли су Турци, после разграничавања Србије и Турске 1834. године, пограничнү караулу, ровове и бедеме око ње. Том приликом су порушили остатке старог утврђења, а камен употребили за зидање карауле. У караули је била турска посада до 1912. године. Народ се, по неком старом обичају, скупљао 'на сабор' на врх Главоча о св . Илији. Тада су младићи доносили турским војницима дуван, а од њих добијали пушчани прах за пушке каписларе.

Губавац је купаста главица код села Супња, недалеко од ушћа Рашке. На врху главице познају се рововска утврђења. По свој прилици она су коришћена у средњем веку, јер око главице има неколико затрпаних 'подрумина' (старих рударских окана). Као да је земљано утврђење на Губавцу служило у праисторији и за време Римљана као заштита становништва у насељу, које је било на падини ниже Губавца. Стара рововска утврђења оштетили су Турци 1834. године, кад су на врху главице као и на Главочу, подигли пограничну караулу, која је срушена 1912.

Велика градина код Постења на Рашкој. - Тако се назива купаста серпентинска главица на десној страни реке Рашке. Врх Градине је издужена раван, правца пружања север - југ. Местимично по ободу равни има старих бедема и темеља од градског платна, зидано од ломљеног камена у малтеру. Раван је изровљена. По њеној средини, на самом развођу, одржао се кривудави војнички ров из 1912. године. Вpx Градине доминира долином Рашке ниже Новог Пазара и Петрове цркве. Видних остатака од градских зграда нема. У шљунку распаднутог серпентина, који се осипа с врха Градине у долину потока налазе се парчад црвене керамике, танких и дебелих зидова, који су се радили на лончарском колу римске старости. С доста вероватности може се претпоставити да је Градина била заштитно утврђење римског града Арзе, касније града Раса, који су били око ушћа Дежевке и Избичке реке. На Малој градини сада нема видних остатака градског утврђења. Ту је вероватно била кула осматрачница Велике градине.

[attachment=1]

Градина на Крстцу код Цоковића. - На врху купастог брда Крстца, североисточно и недалеко од Новог Пазара, одржали су се земљани бедеми и ров који, готово кружно, опкољавају зараван на врху брда. Крстац доминира долином Рашке ниже Новог Пазара. Положај места и начин утврђивања брдског врха указују на то да је на том месту било праисторијско утврђење, које су утврђивали и Римљани, јер је било близу града Арзе, а затим и Срби ради заштите свог престоног града Раса. Кад је Рас изгубио престону улогу крајем XIII века, напуштено је и утврђење на Крстцу. Оно је било напуштено и под Турцима. Тек у XVIII веку, после догађаја од 1690. и 1739. године, Турци су га утврђивали, нарочито после српског покушаја да заузму Нови Пазар 1806. године. Рововско утврђење је своју последњу улогу одиграло 1912. године, кад су Турци копали и чистили ров за војничку посаду, која је бранила Нови Пазар. На тај начин су се стари ров и бедем знатно оштетили и изменили своје првобитне облике.

Градина на Дубљу повише Петрове цркве. - Око врха брда Дубља добро је очуван готово кружни бедем и ров. Простор у кружном рову је прилично изровљен војничким рововима у ратовима 1912. и тако се знатно изменио изглед старог земљаног утврђења на Дубљу.

[attachment=1]

Градина код цркве Никољаче на Ибру. - На күпастој главици од гранита код цркве села Кончүлића добро се познају остаци прастарог утврђења. Од њега су се очували темељи само на западном ободу градине. Град је зидан ломљеним гранитом у малтеру, у коме има и танких, добро печених опека римске старости. Око града су била два рова: горњи, с бедемом на спољашњој страни, а ниже њега је доњи ров, удаљен од горњег око 30 м, такође с бедемом на спољашњој страни. Ровови су засути земљом и каменом и имају изглед кружне терасе. Приступ граду био је са западне стране, па је с те стране био и улаз у град, који се сада не познаје на површини земље.

Градац код ибарског села Гркаје. - У потесу села Гркаје, на брду Градцу, које је на левој страни Гркајске реке, има код Мрждола две брдске главице. На врху западне главице постоји шест левкастих закопа и неколико изобличених мањих, који су засути земљом и камењем с порушеног утврђења. Око већих закопа има мноштво ломљеног камена, које је разбацано у нереду на све стране. Сада нема видних остатака од градских зидина. Закопи су распоређени дуж развођа, удаљени један од другог око 5 м. Најдубљи закоп је око 3 м дубине, пречника око 7 м. Да је на том месту било неко утврђење показује назив Градац, који се помиње и у Бањској повељи око 1316. године, заједно с Бировом, крајем Гркаје.

Остале градине у Рашкој. - Градина с видним остацима закопа и бедема има у Панојевићу, Носољину, Мрмоњама, на врху Малога кома, у Вұчој, на врху Турјака, у подгорском Кознику, дежевској Брезовици, Локви код Берберишта, на Боровњаку код јошаничког Крушева, повише Јабланице. Многе градине су без икаквих видних остатака, али се о њима зна по називима који су постали у време када су постојали и њихови остаци: Градина повише села Бањске Реке; друга између Пркача и Злог потока под Рогозном; две у селу Чабри, једна је на брду, а друга поред порушеног моста на Ибру; Мала градина у Кузмичеву; Тепе на врху брда у ибарској Јошаници; Градац код насеља Ниша; Јеринина градина између Мухова и Радаљице; Тепе (кота 647 м између Новог Пазара и Бараковца; Тепе повише Кнежевића; Градина код села Белог Поља; Курвинград код саставака потока у Жуњевићу; Градина на Остром врху код Глухавице ; Градина код Пожежине; Градина повише Кашља; Градина код Одвраћенице на Голији; Градина код Жарева на Рогозни.

Улога градина као утврђења у области Рашке била је значајна током целог средњег века, а најзначајнија крајем XIV и у првој половини XV века. Под Турцима њихова улога је била краткотрајна; престала је онда кад су Турци своју војну снагу пренели у Босну и у земље северно од Саве и Дунава. Затим су градине оживеле крајем XVII века приликом повлачења Турака из српских области. Турска посада у граду Звечану упорно се и са успехом бранила 1689. године од узалудних аустријских напада. О напуштеним градским утврђењима у области Рашке у другој половини XVII века дознаје се по Н. Бошковићу, који казује да у њој има још по неки град (утврђење ). Старији начин ратовања хладним оружјем постепено је замењиван ватреним. Употребом топова и разорних зрна нестала је свака улога градских утврђења. У току XIX века оне су у области Рашке готово сасвим запустеле. Отада време и људи постепено руше градске зидине, утврђења постају градишта у рушевинама или их сасвим нестаје на површини земље. Некада врло значајна утврђења, сада њихови остаци, леже укорову и шибљу. Улогу градина у прошлости и њихово садашње стање запазио је и народ и истакао у овој изреци: 'Време куле гради, време разваљује'. Изреком је окарактерисана улога утврђења: у ратним приликама подизане су куле и друга утврђења за заштиту и одбрану, а по завршеним немирима и ратовима они су сасвим напуштани да их временске непогоде руше . Према томе, многе старе градине нису претрпеле paзaрaњa само од непријатеља него су напуштане после престанка њихове улоге, па су их рушили време и људи. - Петар Ж. Петровић, Рашка, антропогеогафска проучавања, 1984.

[attachment=1]