Print Page - Istorija automobila marke Abarth

ISTORIJA AUTOMOBILA MARKE ABARTH

Iako u poslednje vrema malo aktivna, ova automobilska kuća je pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, stvarala istoriju, sa mnogobrojnim modelima izrađenim na bazi automobila Fiata, koji su slavu stekli kako na pisti, tako i na ulici.

Osnivač firme, Carlo Abarth, rođen je 1908.g. u Beču, u vreme Austrougarske (kasnije promenio ime u Carlo).

[attachment=1]

Još od malih nogu pokazivao je veliko interesovanje za automobilizam i mehaniku. Još sa svojih 11 godina Carlo Abarth je bio legenda u razvoju; pokrivajući drvene točkove svog skutera kožnim pojasom kako bi mogao da se kreće brže i pobedi stariju decu iz svog komšiluku. Ubrzo je postao inžinjer u Castagni u Italiji (1925–27), dizajnirajući šasije za motocikle i bicikle. Vrativsi se u Austriju, radio je za Motor Thun i Josepha Opawskog (1927–34), i vozio motocikle. Tako je pobedio u svojoj prvoj trci na James Cycle u Salzburgu 29. jula 1928.g.

[attachment=2][attachment=3]

Pet puta bi bio evropski prvak, ne napustajuci posao. Tokom trke koja se vozila u Rijeci, 1933 godine, (tada u okviru Kraljevine Jugoslavije), Carlo Abarth biva veoma ozbiljno povređen (povreda kolena) i provodi godinu dana u bolnici. Oporavljen, odlučuje da prestane sa trkama i da se posveti razvoju motora i njihovom usavršavanju i dizajniranju prikolica za motocikle (1933.). Naime, osnovni pravac razvoja je bilo usavršavanje izduvnih i usisnih sistema i Carlo je uvideo da se snaga motora može ozbiljno povećavati pod uslovom da se agregatu poboljša “disanje“. Njegov rad na ovom polju je privukao pažnju mnogih tada velikih imena iz sveta automobilizma. Tako dizajnirani motocikl omogucavao je i nagibe u krivinama. Takvom mašinom pobedio je u spektakularnoj trci kojom je uspeo da pobedi voz Orient Ekpress na deonici od 1.300 kilometara od Beča do Ostendea (1934.).

Njegovoj afirmaciji pomažu i poznanstva sa velikanima svetske automobilske industrije kao što su Ferdinand Porsche i Rudolf Hruska, koji su smatrali Abartha za genijalnog inženjera.

[attachment=4][attachment=5]

Preselio se trajno u Italiju 1934. godine, gde je upoznao zeta Ferdinanda Porschea, Antona Piecha i oženio se njegovom sekretaricom. 1939. godine, zbog trkačke nesreće u Ljubljani, Slovenija, Abarth je bio dugo hospitaliziran, nakon cega okončava svoju trkačku karijeru. Ostao je u Sloveniji (sa nekim posetama Austriji i Italiji) do završetka rata, gde je radio u fabrici Ignaza Vok-a.

Legenda o brendu Abarth započinje 31. marta 1949. kada je osnovao kompaniju Abarth & C. sa vozačem Gvidom Skaljarinijem (Guido Scagliarini) sa sedistem u Bolonji.

[attachment=1]

Iste godine Abarth & Co su se preselili u Torino. Abarth je imao zamisao da proizvodi brze automobile, a put do početnog kapitala vodio je preko projektovanja i proizvodnje izduvnih sistema. Njegovoj afirmaciji pomaže i poznanstvo sa Poršeom, Hruskom, Nuvolarijem i Dusiom koji su smatrali Abartha za genijalnog inženjera. Finansirana od strane Skaljarinijevog oca Armanda, kompanija je postala glavni dobavljač visoko-performansnih izduvnih cevi, koje su se proizvodile pod imenom Abarth.

Karlo Abart (Carlo Abarth) je kupovao delove i razvijao svoj model 1000 za trke, istovremeno proizvodeci delove za tjuning automobila, izduvnih sistemima, usisnih grana, ventila i ogibljenjima kao i ostalim potrebštinama za trke. Među njegovim klijentima bili su Ferrari, Maserati i Alfa Romeo. Pored toga, fabrika je nudila i kitove za tjuning vozila Fiat, a na trkama je učestvovala sa svojim modifikacijama. Kao i sve druge male fabrike i Abarth je pravio dodatke za automobile ali sa jednom velikom razlikom. Njegovi izduvni sistemi kao i modifikovane glave motora su davale najbolje rezultate.

Početkom 50 tih, Abarth se osmelio i počeo da predstavlja sopstvene kreacije na bazi Fiatovih modela (najčešće 1100, 1400) koji su ipak bili ozbiljni sportski automobili. Sasija je bila serijska kao i motor ali je posle iscrpnog Abarthovog tjuninga imao 10 – 20 KS više ( za ono vreme velik broj ) a karoseriju je isporučivala neka od brojnih italijanskih karoserijskih kuća ( Pinifarina, Zagato, Ghina, Touring Superlegera…). Ovo su bili skupi i malo prodavani automobili ali su predstavljali veoma ozbiljne mašine na bazi serijskih modela. Njihov prvi automobil bio je model 204 A, koji potiče od Fiata 1100.

Abarth 204A Spyder Corsa '1948-1949

Ferdinand Porsche i Carlo Abarth radili su pod režijom Piera Dusia, sve dok marka Cisitalia nije bankrotirala. Za to vreme Porsche je samostalno razvio jedan od najatraktivnijih automobilskih brendova, a Carlo Abarth je nakon bankrota dobio je proizvodnu opremu Cisitalia i 3 primerka 204A automobila. Šasija 04/08 je bila 204A Spider Corsa koju je Carlo Abarth preradio u odnosu na specifične zahteve Tazia Nuvolarija.

Automobil je ocenjen najvišom ocenom originalnosti od Abarth Co. kao prvi automobil koji je Carlo Abarth registrovao pod Abarth Co i potvrdio njegovu izuzetno važnu istorijsku vrednost i originalnost. Bio je to jedan od poslednjih automobila u kom je Ferdinand Porsche učestvovao za vreme svog rada u Cisitaliji, pre nego što je osnovao sopstvenu kompaniju i jedan od poslednjih automobila koje je Cisitalia proizvela pre nego što je Piero Dusio zatvorio legendarnu fabriku Cisitalia.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Abarth je za konstrukciju vozila iskoristio saradnju inženjera Luciana Scholza. Okvir se sastojao od dve ovalne cevi ojačane centralnim krstom. Vešanja su u prednjem delu bila sastavljena od nezavisnih točkova sa dvostrukim uzdužnim krakovima i poprečnim torzijskim šipkama (rešenje je izvedeno od Porsche-a 356), dok je vesanje zadnjeg dela bilo preko čvrstog mosta obešenog na dve polu-eliptične lisnate opruge opremljene hidrauličnim teleskopskim amortizerima. Motor, zapremine 1089 cm3 sa 4 cilindra izveden je od automobila Fiata 1100, nazvan 204A, snaga se prenosila preko četvorostepenog ručnog menjača. Menjač je takođe stigao iz Fiata.Uparen je sa dva karburatora Weber 36 DR 4 SP koji su mu omogućavali 83 KS. Sa ovom konfiguracijom, maksimalna brzina je bila 190 km/h.

Da bi se smanjila ukupna težina na 510 kg, karoserija automobila bila je izrađena od aluminijuma, dok je kočioni sistem napravljen od hidrauličkih bubanj kočnica.

Automobil je prvi put ucestvovao na auto trki GP di Vercelli 1948.g. Vozen od strane vozaca Adolfa Macchieralda 204A se pokazao vrlo konkurentnim, ali je bio prisiljen da se povuče sa trke zbog kvara.
Nakon toga, na auto trki GP di Mantova, ucestvovala su dva automobila, jedan je vozio Macchieraldo, a drugi Felice Bonetto. Ovoga puta pobeda je pripala autu koji je pripremio Abarth. Sledile su brojne druge pobede, gde je vozac bio Guido Scagliarini.

Abarth 205A Vignale Berlinetta '1950–51

Nakon što se etablirao kao talentovani inženjer, trostruki šampion motociklista Karl Abarth počeo je s konstrukcijom vlastitih automobila. Abarth je u to vreme napustio Cisitalia, ali je nastavio da vozi Cisitalijine automobilime, istovremeno razvijajući svoj. Abarth 205 bio je njegov prvi proizvodni automobil koji je ipak sledio trkački automobil 204 A.

[attachment=1]

Abarth 205A Vignale Berlinetta napravljen je 1950.godine za trku “Mille Miglia” 1950. godine, u klasi 1100 na Međuevropskom kupu održanom na trkačkoj stazi u Monci, gde ga je vozio Guido Scagliarini.

Automobil je bio opremljen četvorocilindričnim motorom od 1188 kubika, sa četvorostepenim menjačem, ojačanim Abarthovim setom za podešavanje, koji se sastojao od revidiranog usisnog razvodnika, dva Weber karburatora (Weber 32DRSP) i sportskog izduvnog sistema. Tako pripremljen, motor je davao snagu od 83 KS. Pogonski sklop postavljen je u vrlo jednostavnoj čeličnoj šasiji platforme. Alfredo Vignale dobio je zadatak da napravi lagano aluminijumsko kućište, dok je dizajn poveren Giovanni Michelottiju. Uključena su i tri otvora na prednjim blatobranima koja su bila tipična za Vignaleova tela.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Tezina automobile je 818 kg. Medjuosovinsko rastojanje 2210 mm, duzina 3495 mm, sirina 1420 mm, visina 1245 mm. Maksimalna brzina 170 km/h. Zapremina rezervoara 48 litara.

Nakon pobede u Monzi, vozilo je izloženo u Torinu, gde ga je Abarth predstavio na međunarodnom sajmu automobila. Nakon toga, do kraja 1951. godine, korišćena su i dva druga modela koja su takođe ucestvovali u trkama. Visoki tekući troškovi trkačkog tima naveli su Carla Abartha da koncentriše svoje napore na razvoj automobila a da se odrekne sportskih takmičenja.

Napravljena su ukupno 3 primerka automobila.

205-101
Prvi primerak modela. Nakon uspeha na Međuevropskom kupu u Monzi, ucestvovao je u trci u Targa Florio, gde je završio na šestom mestu u ukupnom poretku, odnosno kao drugi u svojoj klasi. Tehnički problemi automobile uslovili su njegovo povlačenje. Godine 1951. prodat je američkom kupcu, koji se takmičio Torrey Pines, ali i ovde je bila primoran da se povuče. Automobil je nakon toga bio čuvan u garaži do 1981. godine, kada ga je uništio požar. Olupinu je kupio Scott Emsley, koji ga je restaurirao, uspevši da ga vrati u prvobitno stanje za učešće na takmičenju elegancije Pebble Beach u Kaliforniji.

205-102
Drugi primerak je dovršen da bi ucestvovao u “Mille Miglia” 1950. godine, u kom je osvojio 31. mesto. Kasnije ga je kupio švajcarski vozač Helmut Fischer, koji ga je održavao u radu do 1960. godine. Tokom ovog perioda, originalni motor je zamenjen modelom od 1300 kubika izvedenim iz Alfa Romeo Giulietta. 2003. godine automobil je vraćen u prvobitno stanje i prodat novom vlasniku iz Svajcarske.

205-103
Treci primerak Abartha 205A Vignale Berlinetta je bio najluksuzniji od ova tri primerka. Carlo Abarth, ga je lično koristio, automobile je imao je dvobojnu crveno-crnu masku i nešto veći motor od ugradjenih na prethodnim primercima.

Abarth 1500 Coupe Biposto '1952

Abarth 1500 Biposto bio je eksperimentalni kupe koji je dizajnirao Franco Scaglione, a koji je u to vreme radio za Bertonea. Izložen je na Salonu automobila u Torinu 1952. godine. Nakon izložbe u Torinu, Packard ga je kupio i doveo u Detroit, gde je korišćen za inspiraciju za dizajn.

Odlikuje se futurističkim dizajnom koji se sastoji od centralnog fara, sličnog prethodnom Tucker Torpedo-u, i peraja straga. Veruje se da je dizajn otvorio put za Alfa Romeo BAT seriju konceptnih automobila.

Jedan od prvih Abarth projekata - Abarth 1500 Biposto Coupe - nije ličio na čistokrvni sportski automobil, jer u to vreme nisu imali opremu koja bi mogla da se uhvati u koštac sa liderima u segmentu sportskih automobila.

[attachment=1]

Carl Abarth je već od prvih dana pokušavao da privuče pažnju italijanskog automobilskog giganta Fijata. Imao je jedini i vrlo jasan cilj - izgraditi sportske automobile uz podršku velikog proizvođača. Želeći da pokaže svoje sposobnosti, osnivač Abarth-a predstavio je jedan od najupečatljivijih automobila tog doba 1952. godine - Abarth 1500 Biposto Coupe. Bio je to kompaktan, aerodinamični kupe sa zaista jedinstvenim dizajnom.

Sa svojim neobičnim i futurističkim oblicima, Abarth 1500 Biposto Coupe stvoren je zajedničkim naporima Carla Abarth-a i Franca Scaglione-a. Carlo Abarth jeste bio talentovani sportski vozac i inženjer, ali u to vreme se nije mogao porediti sa Francom Scaglioneom, koji je radio u Bertoneu, pa je zatrazio njegovu pomoc. Franco Scaglione je imao svoj jedinstveni stil i dobio je potpunu slobodu u dizajniranju novog Abarth-a. Pogotovu, posto su mu Carlo Abarth i rukovodioci Bertone-a rekli da pusti maštu na volju i pokaže šta može napraviti.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Izdvajajući se od novih modela koji su bili izloženi na 34. salonu automobila u Torinu 1952. godine, Abarth 1500 Biposto Coupe bio je karakterističan kupe izgrađen na osnovu mehanike Fiat 1400 koju je Abarth preradio. Prototip se izdvaja impresivnim pogledom sa prednje strane, sa trećim centralnim farom koji napreduje napred i dinamikom lukova točkova koji podvlače sportski karakter automobila. Veliko zadnje vetrobransko staklo i zanimljiv profil repnih peraja, svedoče o delovima koja savršeno funkcionisu zajedno. Automobil je imao dvostruko vesanje, sa listovima koji su bili popularni u američkoj industriji. U međuvremenu, presudnu ulogu odigrao je poboljšani Fiatov motor - 1.5-litarski motor od 75 KS koji je novom Abarth-ov modelu omogucavao maksimalnu brzinu od oko 160 km/h.

Abarth 1500 Coupe Biposto imao je karoserije sa 2 vrata, pogon na zadnje točkove, manuelni 4-stepeni menjač, benzinski motor sa zapreminom od 1480 cm3, snage 75 KS. Međuosovinsko rastojanje je bilo 2650 mm. Težina 870 kg. Maksimalna brzina 158 km/h, ubrzanje 0-100 km/h za 13.3 sekundi. Prosečna potrosnja 11.6 l na 100 km.

Međutim, niko nije obracao paznju na relativno skromne tehničke karakteristike, jer je dizajn svima zapadao za oko. Izgled je zapao za oko i glavnom dizajneru iz Packarda. Kada su Amerikanci došli na Salon automobila u Torino i videli ovaj model, postavili su cilj da ga dopreme u Packard, gde bi Abarth 1500 Biposto imao samo jednu misiju - da sluzi kao inspiracija za dizajn.

https://www.youtube.com/watch?v=54cyE721NnI

Abarthov i Bertoneov timski rad bio je od koristi obojici. Abarth je uspeo da privuče pažnju Fiat Grupe i postane punopravan partner italijanskog industrijskog giganta. U međuvremenu, Bertone je postao svetski poznt studio za dizajn automobila, čije su kreacije do danas označene kao najlepši automobili na svetu.

Ferrari 166 MM/53 Abarth Smontabile '1953

Ferrari-Abarth 166 MM/53 je takmičarski automobil koji je 1953.g. dizajnirao Carlo Abarth za vozača Giulia Musitellia. Njegovu karoseriju je dizajnirao Franco Scaglione. To je bio jedini Ferrari automobil kog je Abarth preradio.

[attachment=1]

1948. godine, novoosnovana italijanska automobilska kompanija po imenu Ferrari počela je prodavati obećavajući sportski automobil nazvan 166. Dvosed sportskog automobila imao je 12-cilindrični motor montiran napred, koji je davao preko 100 konjskih snaga na zadnje točkove. Motor je imao nešto manje od dva litra i imao je obimni zapreminu od 1660 cm3, sto je uneto i u ime modela. Proizvedeno je samo 38 primeraka. Iako je proizvodnja bila mala, rezultati su veliki, ucestvovao je u trkama LeMans, Mille Miglia i Targa Florio. 1948. godine zapremina motora modela 124 je povećana na 1995 cm3 i postao je 166.

Abarth-ov pristup prepravci Ferraria 166 MM bio je daleko od konvencionalnog. On ne samo da je smanjio veliku težinu, već je konstruisao i telo idealno za trke. Šasiju je opremio aluminijumskom karoserijamom pričvršćenom na noseći okvir. Metoda ugradnje omogućavala je brzu zamenu oštećenih ploča. Karoserija i okvir ukupno je težio samo 55 kg ! S centralnim farom, karoserija 166 MM Abarth bila je jedna od najkarakterističnijih Ferrarija tog vremena. S racionalizovanim telom i težinom od gotovo 275 kg manje od originalne 166 MM karoserije Vignale, Abarth je bio postigao veliki uspeh.

Ferrari 166 MM/53 Abarth Smontabile bila je takmičarska verzija Ferraria 166. Koristio je isti 12-cilindrični motor, ali modifikovan da bi proizveo 135 konjskih snaga. Vešanje i šasija bili su slični osnovnoj verziji Ferrari 166. Telo je bilo lagano, malo i napravljeno da podnose naporne zahteve koje trke zahtevaju.

Preradu automobila Ferrari 166 MM, šasija broj 0262M, za vozaca Giulia Musitellia, Cerlo Abarth je zavrsio 14. marta 1953.g. Prva trka na kome je vozen odrzana je 14. maja 1953. Godine. Automobil se takmičio sa brojem 28 na Guastalla Scuderia XXXVII Targa Florio, na kojoj je vozac Giulio Musitelli osvojio 21. mesto od 45 automobila koji su poceli trku i 22 automobila koji su je zavrsili.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Automobil je 26. jula iste godine učestvovao u desetčasovnoj noćnoj trci u Mesini, gde ga je vozio vozac Eugenio Castellotti, gde zauzeo prvo mesto, što je najbolji rezultat koji je automobile ostvario tokom karijere. Poslednja trka na kojoj je automobile ucestvovao bila je XXI izdanje Mille Miglia 2. maja 1954. godine, koju Ferrari 166 MM/53 Abarth Smontabile sa startnim brojem 608 nije zavrsio.

Posle ovog događaja, verovatno zbog nedostatka rezervnih delova, karoserija je zamenjena novom koju je proizvela Carrozzeria Scaglietti. Automobil je 1955.g. zavrsio u SAD 1955. godine gde je ucestvovao u trci Palm Springs Preliminaries 03. decembra 1955. godine i gde zauzeo je četvrto mesto.

https://www.youtube.com/watch?v=ZFRnKgCIeMc

2000-ih je karoserija Scaglietti ponovo zamenjena originalnom Abarthom, da bi automobil bio prodat 2007.g. tokom RM aukcije (RM Auctions), gde je i danas je izložena.

N a s t a v i c e s e !

Fiat Abarth 205A Sport '1953

1937.g. Fiat je predstavio ažuriranu verziju svog modela 508 Balilla, poznatijeg kao 508C, sa modelom 1100. Fiat 1100 je imao sličan dizajn kao Fiat 500 Topolino i 1500. Četvorocilindrični 1089 cm3 motor sa visecim ventilima davao je snagu i pogon zadnjih točkova preko četvorostepenog menjača.

Fiat 1100B je predstavljen kada je na 1100 uradjena restilizacija prednjeg dela. 1100B je dobio nadimak '1100 Musone', što znači veliki nos.

Kada se završio Drugi svetski rat, nova generacija modela 1100 brzo je uvedena. Dali su mu zakrivljeni gepek i naziv „1100E“.

Model 1100 prerađen je redizajnom 1953. godine, što je rezultiralo konfiguracijom limuzine sa četvoro vrata sa monokok karoserijom i integrisanim prednjim svetlima. Ovaj novi model nazvan je 1100/103 (103 projektni broj). Ova verzija je ponuđena u dve varijante, „ekonomica“ što znači jeftinije, i „normale“ što znači standard. Kasnije je predstavljena sportska verzija, 1100TV što znači Turismo Veloce u konfiguraciji kupea. Kasnije je dodata i verzija vagona sa petim vratima.

Ogromni troškovi trkačkih aktivnosti uveliko su opteretili kompaniju i Abarth je odlučio da je pametno prekinuti trke i fokusirati se na razvoj uspešnih izduvnih sistema u doglednoj budućnosti. Pored tri takmičarska automobile 204A, Abarth je takođe proizveo i četvrti gotovo po istim linijama, koji će se koristiti kao izložbeni automobil karoserije Ghia koji je debitovao u Torinu 1953.g.

[attachment=1]

Platforma šasije koja je prvi put korišćena na modelu 205 poslužiće kao osnova za nekoliko dodatnih automobila i na kraju trkački automobil Abarth 207 predstavljen 1955.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Abarth 205A Sport prikazan je na salonu u Torinu 1953. godine. Pojavio se na štandu Ghia pored sličnog Dodge Firearrov-a koji je Ghia ranije napravila za Chrysler. Smatra se da je dizajn karoserije delo Giovannija Michelottija s velikim uticajem Virgila Eknera i Giovannija Savonuzzija.

[attachment=5][attachment=6]

Abarth 205A Sport napravljen je na poslednjoj od četiri takmičarske šasije Abarth 205 i koristio je mehaničke komponente iz novog Fiata 1100 koji je takođe predstavljen na salonu u Torinu.

https://www.youtube.com/watch?v=k2J4IB0R5TU

Abarth 207A Boano Spyder Corsa '1955

Nakon iskustva sa modelom 205, Carlo Abarth je odlučio da napravi novi trkački automobil kako bi ponovio uspeh prvog. Automobil je počeo da se konstruiše 1954. godine.

Mario Boano dizajnirao je jedinstveno, nisko otvoreno aluminijumsko kućište za Abarth 207 A Spider. 207 bio je Abarth-ov prvi serijski trkački automobil. Izgrađena je oko čelične šasije u kutiji koja je od Fiata 1100 pozajmila neke elemente, uključujući vešanje i nadograđeni motor od modela 1100 koji je imao povećan stepen kompresije i usisni razvodnik da bi stvorio 66 KS - 30 KS vise od originala.

[attachment=1]

Automobil je kao osnovu koristio mehaniku Fiata 1100. Motor je razvijen dodavanjem dva nova Weber karburatora i novih izduvnih cevi. Ovako konfigurisan, motor je davao snagu od 66 KS. Vešanja nisu retuširana, dok je karoseriju automobila u potpunosti napravio Mario Boano, što je neobično za trkačke automobile. Izduvne cevi od nerđajućeg čelika su strcale s desne strane automobila. Snažno asimetričan, Abarth je upečatljiv primer dominantnog uticaja tema inspirisanih avionima u automobilskom dizajnu tog perioda. Istaknuće hromiranih izduvnih gasova s desne strane je jedan od mnogih zanimljivih detalja - Abarth očito nije želio da njegova zaliha u trgovini ostane neprimećena!

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Automobil je docekan aplauzom na auto-sajmu u Torinu 1955. godine. Abarth 207A Boano Spyder Corsa je bila zabavna i uzbudljiva za vožnju, sa iznenađujućim performansama trkačkog modela. Automobil je u početku bio uspešan i primio je 10 porudžbina. Iste godine 207A je svoj trkački debi imao na trci “12 Hours of Sebring” (12 sati Sebringa). Nakon punjanja goriva pri kraju trke, koje su komesari smatrali neregularnim, automobil je diskvalifikovan. Ovo je bilo nesmotreno, jer je automobil vodio u svojoj klasi. Nakon toga, automobil nije imao previše uspeha zbog prevelike težine.

[attachment=5]

Smatra se da je Abarth proizveo samo 11 primeraka, i da su svi prodati u Americi.

Abarth 209A Boano Coupe '1955

Abarth 209A Boano Coupe je model automobila koji je proizvela italijanska kompanija Abarth. Dizajn ovog automobila, sa visokim lukovima na točkovima, podesivim farovima, sportskom izduvnom cevima od nehrđajućeg čelika sa desne strane i panoramskim prozorima, prilično je egzotičan.

[attachment=1]

1954.g. Mario Felice Boano, koji je u to vreme radio u Ghia-u, želeo je da dizajnira sportski automobil za američko tržište. Da bi realizovao planove, Boano je otišao do Carla Abarth-a, sa kojim je ranije radio zajedno. Boano je automobil dizajnirao uz pomoć Giovannija Michelottija u tri stila karoserije, „Spider“, kabriolet i Coupe.

Abarth se pobrinuo za ostatak automobila, uključujući motor. Najveći deo tog pogonskog sistema pripao je Fijatu 1100, uključujući vešanje, menjač i motor zapremine 1,1 litara. Automobil je takođe dobio i delove iz kompleta koje je proizveo Abarth. To su bili rasplinjači i izduvne cevi. Automobil je imao snagu od 66 KS i maksimalna brzina od 186 km/h. Abarth je skoro udvostručio snagu motora; standardni motor u Fiatu 1100 je davao 36 KS.

[attachment=2][attachment=3]

Abarth 209A Boano Coupe je predstavljen na Sajmu automobila u Torinu 1955.g., zajedno sa 208A. Automobil u Americi je izložen na sajmu automobila u Čikagu. Abarth-ov uvoznik u SAD, Toni Pompeo, naručio je dvanaest automobila iz ove serije, medjutim nikada nije doslo do realizacije narudzbe. Jedini Abarth Boano Coup od 209A prodat je na području Čikaga. Šezdesetih godina prošlog veka automobil se pojavio na nekoliko izložbi klasičnih automobila, a kasnije je Peter Kaus automobil kupio za svoj muzej Rosso Bianco.

[attachment=4][attachment=5]

U 2010. godini svi automobili iz muzeja su predislocirani u novi muzej Louvman, uključujući i Buano Coupe 209A.

Po nekim podacima napravljen je samo jedan primerak automobila, broj šasije „006“, koji je trenutno izložen u muzeju Louvman. Ja sam u dostupnim materijala za ovaj automobile nasao podatak da je Abarth specijalno izgradio seriju od deset automobila namenjenih izvozu u Sjedinjene Države, za takmicenje u trci “12 sati Sebringa” (12 Hours of Sebring). Od deset primeraka, devet automobila bili su Roadsteri, a samo jedan Coupe, što u tom slucaju ovaj kupe čini jedinstvenim.

https://www.youtube.com/watch?v=E8UIK_ygV3U

Abarth 209A Boano Coupe, sa dvoja vrata, pokretao je Fiatov redni cetvorotaktni benzinski motor sa dva Weber 36 DCO4 karburatora, zapremine 1089 cm3, snage 66 KS. Menjac je manuelni sa 4 brzine. Dužina automobile je 3620 mm, sirina 1560 mm, visina 1350 mm. Međuosovinsko rastojanje je 2050 mm. Kapacitet rezervoara 35 litara. Tezina 650 kg.

Fiat Abarth 750 Berlina S 1955

Godina 1955 predstavlja prekretnicu za Abarth ali i za Fiat jer je tad svetlost dana ugledao čuveni Fiat 600.
Veliki tjuning potencijal koji je ovaj automobil imao, inspirisao je Abartha da već sledeće godine na Salonu automobila u Briselu prikaže svoje viđenje. Novi model je nazvan Fiat Abarth 750 Berlina S. Iza ovog dugačkog imena stajao je, spolja, skoro nepromenjeni Fića, dok su sve modifikacije bile ispod lima.

[attachment=1]

Zapremina motora je povećana na 750 cm3 a snaga na 40 KS, sto je uticalo da auto ima veću brzinu i ubrzanje. Iako, skroman, ovo je bio samo početak.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Naime, na tabli se nalazio obrtomer, četvorostepeni menjač je bio drugačije podešen, a najveće modifikacije su bile izvršene na motoru. Donji postroj i izbor guma je za civilne verzije ostao nepromenjen. U praksi, automobil je imao veću maksimalnu brzinu od 130 km/h i bolje ubrzanje. Cena mu je bila visoka i iznosila je oko 7.500 tadašnjih DEM, što je bilo čak za hiljadu više nego što je bilo potrebno izdvojiti za Opel Rekord, međutim, Fiat Abarth 750 Berlina S ipak je nalazila kupce.

https://www.youtube.com/watch?v=r_yISswOxV4

Fiat Abarth 750 Berlina S pokretao je Fiatov redni cetvorotaktni benzinski motor sa Weber 32PMP karburatorom, zapremine 747 cm3, snage 40 KS. Menjac je manuelni sa 4 brzine. Dužina automobile je 3215 mm, sirina 1380 mm, visina 1405 mm. Međuosovinsko rastojanje je 2000 mm. Kapacitet rezervoara 27 litara. Tezina 612 kg.

Fiat Abarth Record Car '1956

Karl Abarth se 1956.g. odlučio usredsrediti na izazov koji je trebao biti centralni u njegovoj svetskoj slavi: rušenju međunarodnih rekorda u brzini i izdržljivosti. I odmah je krenuo u akciju. Napravio je Fiat Abarth Record Car, automobil prvi put viđen na Salonu automobila u Torinu u aprilu 1956.godine.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Aerodinamički dizajn je delo Franca Scaglionea iz Bertonea, kao i aluminijsko kućište. Franco Scaglione dizajnirao je elegantno aluminijumsko kućište, donekle podsećajući, u svom originalnom obliku na njegov upečatljiv Alfa Romeo BAT dizajn. Jednosed je stvoren da zadivi posetioce salona automobila i pre svega da postavi nove svetske rekorde brzine i izdržljivosti u H klasi, otvorenim automobilima sa zapreminom motora od 500 do 750 cm3. Nažalost, Abarth tim je izveo brojne modifikacije u odnosu na originalni oblik (skraćeni rep, spušteni bokobrani, izbušene ploče pozadi, da bi se smanjio pritisak vazduha) koji su pokvarili čisti izgled automobila..

Automobil je bio opremljen Fiat 600 motorom „izvedenim od Abarth 750“ (747 cm3). Mnoge njegove komponente, uključujući upravljanje i vešanja, preuzete su od Fiat 600, iako je glavni cilj bio postići što lakšu težinu.

Tezina je bila samo 385 kg. Automobil je imao samo kočnice na prednjoj osovini, a menjač je imao tri brzine u naročito visokoj osi, idealnoj za održavanje stalne maksimalne brzine od preko 190 km/h.

Prvi pokušaj obaranja rekorda u brzini u trajanju od 24 sata izvršen je na brzoj stazi u Monci 17. i 18. juna 1956. godine: Remo Cattini, Umberto Maglioli, Mario Poltronieri i Alfonso Thiele prešli su 3.743.642 km prosečnom brzinom od 155.985 km/h.

[attachment=4]

Kao i mehaničari i vozači, Karl Abarth i Nuccio Bertone su takođe bili prisutni u rekordnom pokušaju na stazi u Monci 17. juna 1956. godine. To je bio prvi od 133 međunarodna rekorda koji je Abarth trebalo da postavi.

Pošto prvi pokusaj nije zadovoljio Karla Abartha, on je odlučio sledeće nedelje organizovati drugi pokušaj, pozivajući međunarodno poznate specijalne novinare da učestvuju kao vozači. Ideja se pokazala uspešnom: Belgijanac Paul Frere, Švajcarac Valter Honegger, Francuz Bernard Cahier, Englez Gordon Vilkins, Nemac Hans Vieselmann i Italijan Giovannino Lurani bili su oduševljeni učešćem i pokazali su se odličnim promoterima da svetu predstave podvizige marke Abarth.

[attachment=5]

Prvih šest sati voznje za volanom su bili novinari, da bi odabrani Abarth-ovi test vozači nastavili pokušaje obaranja rekorda tokom preostala tri planirana dana. Neverovatni Fiat Abarth Record Car
podigao je "rekord", zadivivsi javnost svojom efikasnošću i niskom potrošnjom goriva: samo 6 litara na 100 km, što znači 16,6 km po litri benzina pri brzini od 150 km/h. Upečatljiv primer uspešnog pristupa koji je Karl Abarth prihvatio prilikom izrade svojih automobila: smanjenje težine, u kombinaciji s pažljivo oblikovanom aerodinamikom omogućiti čak i automobilima sa motorom male zapremine da se kreću u rekordnim performansama.

https://www.youtube.com/watch?v=gjkycyg-Zdg

Tokom samo godinu dana, 1956. godine, automobil je korišćen za pet različitih pokušaja obaranja raznih rekorda, pri cemu je postavio ukupno 20 međunarodnih rekorda u tri različite klase.

Fiat Abarth 750GT Zagato'1956–59

Godine 1956. Abarth je već izgradio veliku reputaciju vrhunskog tjunera Fiatovih motora i oprobao se u mnogim klasama moto sporta. Njegovi konvertirani Fiat 600 dominirao je u nacionalnim takmičarskim klasama u Italiji tokom 1956. godine, u dva alternativna oblika. Prvi, skromniji, zadržao je proizvodni mini limuzinski oblik karoserije automobila, dok je drugi bio daleko sofisticiraniji i 'brzi' kupe s dvoja vrata.

Da bi se takmičio u klasi od 750 cm3 na Grand Touring Championship, Abarth je sa Carrozzeria Zagato sklopio ugovor da mu napravi namenski trkački automobile na platformi šasije i mehaničkih komponenti Fiat 600.

Zahvaljujući Zagato karoseriji za uštedu težine, prvi automobili su težili 535 kg opremljeni sa Abarth-ov podešenim motorom od 747cm3. Sa visokom kompresijskom glavom i posebno napravljenim izduvnim sistemom proizvedena snaga je bila 47 KS pri 6000 o/min. Brojni prototipovi automobila napravljeni su 1956. godine, a jedan od njih pojavio se na modelu Mille Miglia iz 1956. godine i postavljen na drugo mesto u klasi.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Zvanično predstavljanje 750 Coupe održano je na Sajmu automobila u Ženevi 1956.g., prikazan je u elegantnoj, zakrivljenoj, kompaktnoj i uravnoteženoj karoseriji, potpisanom Zagato. Proizvodna serije započela je početkom 1957. godine, a „Zagato 750 GT“ početkom 1957. Konačni dizajn uključuje dvostruke bumperete (double bumperettes) ispred, dvostruki krov Zagato i dvostruke otvore na zadnjem poklopcu motora. Krajem 1956. kupe je dobio nekoliko malih modifikacija linija, uključujući karakterističnu „dvostruku sijalicu“ krova tipičnu za sportske automobile sa milanskim karoserijom. Uključen u konkurenciju, kupe je doneo odlične rezultate, naročito one dobijene u Mille Miglia 1957. godine, gde je Alfonso Thiele pobedio u svojoj klasi od 750 kubika.Odjek ovog uspeha stigao je i do Sjedinjenih Država, gde su mnogi izvezeni GT osvojili pobede u nekoliko važnih trka.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

U julu 1957. godine, Abarth se posvetio dizajniranju automobila sa elegantnom karoserijom dizajniranom od strane Pininfarina, šasijom okvira cevi i motorom 747 cm3. Trkajući se u Monzi tokom četiri dana, automobil je uzeo 15 novih rekorda, uključujući najbržu prosečnu brzinu od 165,376 km/h tokom 72 sata.
Tokom svog postojanja, Abarth 750 Coupe Zagato imao je koristi od brojnih mehaničkih unapređenja kao što su glava cilindra sa dve bregaste osovine. Tako opremljene verzije nosile su ime "Bialbero" (dvostruko drvo).

https://www.youtube.com/watch?v=uZfhp1hyFvE

Na sajmu automobila u Parizu 1958. godine Abarth je lansirao i preimenovao „750 GT Zagato“ u „750 Record Monza Zagato“. To je učinjeno kako bi se ispoštovali rezultati postignuti godinu ranije rekordnim automobilom. Poboljšanja modela su uključivala DOHC ventil i tri četvrtine prozora.

Fiat 500 Abarth '1957–63

Abarth Fiat 500 je automobil proizveden od strane Abarth-a na mehanici Fiat Nuova 500, u varijantama i detaljima od 1957 do 1963.g.

Fiat Nuova 500 predstavljen je 1957. godine i Abarth je odmah napravio složene verzije u mehanici. Prvi "500" koji je razvio Abarth kreiran je za sajam automobila u Torinu 1957, a potom je proizveden u nekoliko primeraka.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Fiat 500 Abarth je model automobila sa dvoja vrata, benzinskim motorom zapremine 479 cm3 i snagom od 20 KS. Pogon je na zadnjim točkovima preko manuelnog 4-stepenog menjača. Dužina automobile je 2970 mm, širina 1320 mm, visina 1325 mm, međuosovinsko rastojanje: 1840 mm, osnovna težina 490 kg. Maksimalna brzina 100 km/h, ubrzanje 0- 100 km/h je 21.8 sekundu. Kapacitet rezervoara 21 litar.

Automobil razvijen korišćenjem specijalnih elemenata koje je napravio Abarth, koji zadržavaju spoljni izgled modela iz kog potiče gotovo nepromenjen.

Kao demonstracija čvrstoće motora, uprkos znatnom porastu snage, u septembru i oktobru 1958. godine organizovani su određeni testovi na trkačkoj stazi u Monzi. Abarth 500, opremljen aerodinamičnom karoserijom koju je specijalno dizajnirao Pininfarina, osvojio je 28 brzinskih rekorda na različitim daljinama, a vozili su ih vozači Giancarlo Baghetti, Mario Poltronieri i Corrado Manfredini.

U jednom od testova, automobil se kretao neprekidno tokom 7 dana, prosečnom brzinom od 111 km / h.

Abarth Fiat 750 Abarth Zagato 1957

Mali sportski trkački automobili bili su neverovatno popularni u Italiji 1950-ih. Mnogi od njih započeli su život kao skromni standardni automobili a specijalizovane kompanije su ih pretvorile u sportske aute ili reli automobile. Mnogo uspešnih mašina prošlo je kroz ruke strucnjaka kompanije Abarth i Carrozzeria Zagato, koja se specijalizovala za lagana i veoma aerodinamicna tela.

Carlo Abarth prvi se put obratio Eliou Zagatu za vreme sajma automobila u Torinu 1955. godine. Predložio je da se napravi mašina bazirana na Fiatu 600 sa njegovim mehaničkim modifikacijama i Zagato dvosedežnim kupeom. Srodni duhovi brzo su se dogovorili i tokom Sajma automobila u Ženevi, iste godine. Godine 1956. dve kompanije vec su zajedno radile na stvaranju jednog od najboljih takmičarskih automobila decenije.

U martu 1956. godine svetu je ukratko predstavljen „Fiat 600 Derivazione Abarth 750 GT Carrozzeria Zagato“ ili Fiat Abarth 750 Zagato Coupe.

[attachment=1][attachment=2]

Lansiran na ženevskoj izložbi 1955. godine, Fiat 600 imao je dubok uticaj na karijeru Carla Abarth-a. Sa svojim umanjenim četvorocilindričnim motorom od 22 KS, mali porodični auto nije izgledao kao neka baza koja bi posluzila za trkačke automobile. Abarth je prepoznao potencijal i krenuo u modifikaciju 600-ovog motora. Ugradnjom druge radilice i provrtavanjem bloka povećao je zapreminu sa 633 ccm na 747 ccm. Poboljšanom ventilacijom i povećanim stepenom kompresije, Abarth-ova verzija proizvela je impresivnih 47 KS.

U Zagatu, predstavljanje Fiata 600 takođe nije prošlo nezapaženo. Na štandu turističkih vozila iz 1955. godine u Torinu predstavili su model 600 sa elegantnim kupeom i motorom od 30 KS. Upravo je ovaj '600 TS' inspirisao je Abarth-a da se približi milanskoj kompaniji. Kombinacija Abarth motora i Zagato karoserija može pretvoriti Fiat 600 u vrhunskog kandidata za sve popularniju klasu ispod 750 cm3 koja se koristila za sve glavne domaće i međunarodne trke. Kao što je prikazano u Ženevi, 750 Zagato Coupe imao je vrlo elegantan izgled kupea. “Bulbous” oblik je bio tipičan za Zagatove dizajne i rezultirao je impresivnim figurama povlačenja. Ne samo da je Zagatov rad smanjio povlačenje, već je i smanjio težinu u odnosu na standardno telo. Tokom sezone oblik je bio fino podešen, a krajem godine automobil je dobio zaštitni znak krovnog dizajna sa dvostrukim mehurićima. Grba na krovu pružala je estetski vrlo interesantan kontrast dvostrukim otvorima za vazduh na zadnjoj palubi.

Ubrzo nakon pokretanja 750 Zagato, prve pobede postignute su u klasi od 750 cm3 u usponima u Belgiji i Italiji. Bio je to početak velikog uspeha. Među desetinama pobeda, bile pobede u Mille Miglia 1957. i Sebring 12 sati 1958. i 1959. godine.

S obzirom na dominaciju na stazi, to ne predstavlja iznenađenje što je Fiat Abarth 750 takođe postigao veliki prodajni uspeh. Veruje se da je na kraju proizvedeno više od 600 primera.

Abarth nije ograničio upotrebu motora 750 cm3 samo na sportske automobile. Zajedno s drugim poznatim trenerima, Bertoneom i Pininom Farinom, razvio je neke vrlo moćne modele koji su oborili rekorde. Abarth je osvojio mnoge trke brzom stazom Monza, postavljajući svetske rekorde. Neke od ovih vožnji trajale su i do 72 sata, prikazujući kakav je čudesan motor originalni Fiat 600 agregat.

Zahvaljujući Abarth-ovom friziranju motora i klizavim karoserijama, Abarth 750 Records postigao je brzinu veću od 200 km/h.

Fiat Abarth 750 Record Monza '1958–60

Proslavljajući uspehe u Monci, Abarth je 1959. godine lansirao Fiat Abarth 750 Record Monza Zagato Coupe.

[attachment=1][attachment=2]

Vizuelno je bio sličan originalnom 750 Zagatu, ali ispod poklopca motora bile su velike promene. Automobil je bio opremljen sa potpuno novom glavom koja je imala dve lančane bregaste osovine.

[attachment=3][attachment=4]

Ugradivši dva Weber karburatora novi motor je davao 57 KS. 750 Record Monza nastavio je tamo gde je stao njegov prethodnik. Prva pobeda ovog modela 750 bila je u Monzu tokom trke od 12 sati.

[attachment=5][attachment=6]

Za sezonu 1960. Godine, uslovi trke klase „grand touringa“ su promenjeni, i nisu bili u korist modela Abarth 750. Za međunarodne autotrke sada su to bile klase do 700 i do 1000 cm3. U nacionalnom prvenstvu auto trka to je bila klasa od 850 cm3. Abarth je odgovorio sa verzije novog tvin-cam motora zapremine 700, 850 i 1000 cm3.

Nazalost, Zagato nije mogao da proprati ovu promenu pa nije bilo novih automobila sa novom karoserijom. I pored veće i oštre konkurencije, karoserije 750-te sa novim motorima su nastavile da nizu pobede u svojim klasama u sezoni autotrka 1962.godine.

Sa stotinama pobeda u klasi, Fiat Abarth 750 Zagato Coupe ušao je u istoriju kao jedan od najuspešnijih trkačkih automobila svoje ere. Ovo ga u kombinaciji sa fantastičnim Zagato stilom čini jednim od najpoželjnijih Abarth-ovih modela automobile.

Abarth Alfa Romeo 1300 Berlinetta by Colani '1959

Abarth Alfa Romeo 1300 Berlinetta by Colani nastala je 1959.godine, kao rezultat saradnje nemačkog dizajnera Luigija 'Lutz' Colania iz Torina.

Abarth je testirao svoje teorije o aerodinamičnom dizajnu automobila u ozbiljnim i dosledno uspešnim pokušajima različitih svetskih rekorda brzine sa otorima malog kapaciteta. Njegova opsednutost ovim automobilima bila je da poboljša brzinu kretanja minimizirajuci aerodinamični otpor. Kako je uvek radio sa vrlo malim motorima - obično od 350 do 1300 ccm, a retko do 2 litra - nemacki dizajner Luigi Colani, rođen u Austriji, bio je opsednut aerodinamičkim uticajima na performanse svojih automobila.

1957. godine Carla Abarth je zatražio od Luigija Colanija da izgradi eksperimentalni aerodinamični automobil zasnovan na platformi Alfa Romeo Giulietta Spider. Nastali model je imao trenutno prepoznatljiv Colanijev oblik tela, a istovremeno je pokazao i posredne dokaze spoljnog uticaja Abarthovog iskustva. Prikaz sa dugim šiljastim nosom izgledao je kao izvedba iz Pininfarine prakse, dok je linija krova sa dvostrukim ispupcenjima karakteristično bila Abarthov motiv. Veće interesovanje izazvala su zadnja vrata koja su u to vreme verovatno bila jedinstvena, a pažnju je privuklo upravljanje protokom vazduha ispod automobila - što je u tom periodu bilo prilično neobično i sofisticirano.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Automobil se pojavio težinom od samo 780 kg i sa motorom od 1300 cm3, snage 110 KS iz Colin Abarth Alfa Romeo postizao je brzinu od 208 km/h. Takođe je prepoznat kao prvi GT automobil koji je na Nurburgringu prosao krug za manje od 10 minuta.

[attachment=5]

Nemački industrijski dizajner Luigi 'Lutz' Colani rođen je u Berlinu 1928. godine od oca Švajcarca i majke Poljakinje. Razvio je potpuno karakterističan dizajnerski „potpis“ koji sadrži fluidne organske forme koje je opisao kao „biodinamičke“. Mnogi od njegovih dizajna za male uređaje, uključujući kuhinjsku opremu, krenuli su u masovnu proizvodnju, ali je malo njegovih većih dizajna zaista urađeno.

Nakon studija skulpture u Berlinu i aerodinamike na Sorboni u Parizu 1946-48., Lutz Colani je sredinom pedesetih godina postao konsultant za stilizovanje Fiata, nakon kratke saradnje sa kalifornijskom vazduhoplovnom industrijom. Njegov Colani GT proizveden je kao kit automobil 1960. godine i tokom te decenije postigao je svetski uspeh i u dizajniranju nameštaja. 1972. godine bio je odgovoran za neobičan - ali upečatljiv - aerodinamički oblik automobila Ajfelland-mart Formule 1 koji je upravljao Rolf Stommelen, a kasnije u 70-ima predstavio je zanimljive vazduhoplovne dizajne, plus automobile, kamione i čak brodske studije koje je predstavio sa neverovatnim izgledom širom velikih industrijskih izložbi sveta.

1981. godine ostvario je rekord na svetskom nivou potrosnjom od 1,7 litara na 100 km koristeći Cirtoen 2CV modifikovan prema sopstvenim konceptima, a nakon jednog perioda rada u Japanu osnovao je Colani Design u Bernu u Švajcarskoj. Do 1995. godine Colani je ponovo osnovao firmu u Nemačkoj i dizajnira automobile, avione, flaše, pribore za čajeve i druge predmete...

Abarth 850 Coupe Scorpione '1959–60

Abarth 850 Coupe Scorpione je serija sportskih automobila firme Abarth & C. iz Torina, Italija, koji su se proizvodili u period 1959-60 godine. Automobil je koristio podnu površinu (floorpan) Fiata 600, ali je bio opremljen modifikovanim Abarth-ovim motorom. Pored automobila, koji su se prodavali kao Fiat-Abarth 850 Coupe, bilo je modela na istoj osnovi ali pod oznakom Fiat-Abarth 1000 i Abarth Monomille (1000 pushrod).

Abarth je ponudio niz karoserija od strane italijanskih proizvodjaca, najpoznatijeg Zagato, ali i Allemano kao i drugih.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Iako je zasnovan na podlozi Fiata 600, Abarth "Scorpione" izgledao je kao "beba od milion dolara" (million dollar baby) zahvaljujući elegantnom obliku tela. Dizajn iz Michellotija i adaptiran od strane Allemano-a predstavljen je u Frankfurtu 1959. Uz uzdužno postavljen motor od 833 cm3 (847 cm3 na kasnijoj verziji S) i Weberovom karburatoru, Allemano "Scorpione" imao je snagu od 52 KS (57 KS za S). To je sa laganim karoserijom, omogućilo ovom veoma retkom automobilu da dostigne brzinu od 160 km/h.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Abarth 850 Coupe Scorpione je bio kupe sa dvoja vrata (2 seater fixed-head coupé). Pogon je na zadnjim točkovima RWD (rear- wheel drive), pokretao ga je cetvorocilindricni (Line-4) benzinski motor od 833 cm3, snage 52 KS. Snaga se prenosila na zadnje tockove preko 4-stepenog manuelnog menjača. Dimenzije automobile su bile: dužina 3630 mm, širina 1400 mm, visina 1190 mm, međuosovinsko rastojanje 2000 mm. Težina automobile je bila 625 kg. Maksimalna brzina je 160km. Kapacitet rezervoara 30 litara. Prosecna potrosnja na 100 km je bila 6,3 litara.

https://www.youtube.com/watch?v=0zrE9cc_GzE

Model Allemano Coupe bio je elegantniji i komforniji od Zagatove verzije, ali teži i manje sportski. Abarth Allemano Coupe je u svoje vreme bio veoma dobro prihvaćen, ali je prodat u veoma malom broju. Tačan broj proizvedenih nije poznat, ali generalno je ukupan broj manji od 200. U knjizi Italijanskog registra automobila John de Boer-a, navedeno da je proizvedeno manje od 30 automobila od gotovo 600 automobila Abarth 850 Coupe Scorpione sa Allemano karoserijom.

Fiat Abarth 2200 Coupé '1959–61

Fiat Abarth 2200 Coupé imao je svoju osnovu u običnijoj Fiatovoj limuzini: 1800. Krajem pedesetih, Fiat je trebalo da zameni svoj model limuzine (1400/1900), koja je bila prvi novi model kompanije nakon Drugog svetskog rata.

Vrlo zaobljena karoserija modela 1400 ustupila je mesto oštrim, uspravnim formama i formalnoj liniji modela 1800. godine. Nudeci na tržištu novu marku, novi model Fiat limuzine imao je šestocilindrični motor inline konfiguracije. Predstavljen početkom 1959. godine, 1,8-litarski model davao je 75 konjskih snaga, a nadogradnja iz 1962. godine donela je 86 konja.

Ubrzo nakon debija modela 1800, trzistu je predstavljen i model 2100. Sa 2,1-litarskim motorom od 82 konjske snage, model 2100 imao je specijalnu opremu, kao i duže međuosovinsko rastojanje i vrhunski tretman prednjeg kraja. Prodaja modela 2100, međutim, bila je kratkotrajna, jer ga je 1961. godine nasledio veći model 2300.

Abarth je od svog osnivanja 1950.godine, bio nezavisni proizvođač trkačkih i klasicnih automobile, koji je favorizovao izmene Fiatovih modela, mada je pravila delove i dodatke za brojne evropske marke. Na predstavljanju modela novog Fiatov sedana Carlu Abarthu je za oko zapao model Fiata 2100. Abarth je odmah krenuo u friziranje tog modela vrseci mehaničke promene na motoru, dok je konstruisanje karoserije u verziji kupea povereno firmi Carrozzeria Allemano.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Carrozzeria Allemano je napravila elegantan oblik kupea koji je zamenio uspravne uglove modela limuzine 2100, a potom je uredila luksuznu unutrašnjost od fine kože i metala. U međuvremenu, Abarth je osetio je da bi 2,1 litarski šestocilindrični motor mogao dati više snage ako ga poveća na 2,2 litra i stavi na tri Weber 38DCOE karburatora. Zato je angažovao inzenjera za Ferrari V12 motore Aurelija Lampredija za friziranje 2,1-litarskog motora modela 2100. Zapremina je povećana za oko 100 cm3, pa je novi motor imao 2162 cm3 bio je opremljen sa tri karburatora umesto jednim. Snaga motora povećana je na 135 KS pri 3800 o/min. Snaga se prenosila na zadnje tockove preko 4-stepenog manuelnog menjača. Dimenzije automobile su bile: dužina 4610 mm, širina 1620 mm, visina 1280 mm. Težina automobile je bila 1100 kg. Maksimalna brzina je 200 km, uz ubrzanje 0-100 km/h za 9,3 sec.

https://www.youtube.com/watch?v=Ud-iDHoz8aY

Fiat Abarth 2200 Coupé ponudjen je veoma zahtevnim kupcima u Evropi. Od proizvedenih 2200 primeraka sa karoserijom Allemano napravljeno je oko 28 primeraka, dok su preostali primerci imali karoseriju drugih italijanskih proizvodjaca.

Fiat Abarth 1000 Monoposto Record '1960

Carlo Abarth je želeo da pokaže mogućnosti svoje kompanije na mnogo različitih načina. Postavljanje novih rekorda sa njegovim malim zapreminskim motorima iz Fiata bio je jedan od njih. Da bi postigao najbolje moguće rezultate, Abarth je sarađivao sa ljudima iz Bertonea i Pinina Farine kako bi stvorio što aerodinamičniji oblik karoserije. Na sajmu automobila u Torinu 1960. godine, Abarth i Pinin Farina lansirali su svoj najnoviji model sportskog automobila koji je poslužio da istakne uvođenje Abarth-ovog novog twin-cam motora i Pinin Farina nove linije zaobljenih dizajna.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Razvijen pomoću tunela na vetrotehničkom univerzitetu u Torinu, novi sportski automobil imao je dizajn niži i duži od svog prethodnika. Vrlo zaobljeno i tanko aluminijumsko kućište čvrsto je “navučeno” preko namenski izrađene jednosedne šasije klase srednjeg motora. Vesanje je bilo na oba kraja: sa poprečnom lisntom oprugom na prednjoj strani i oprugama sa zadnje strane. Kokpit je toliko kompaktan da se upravljač mogao postaviti sa samo pola oboda.

Iako je napravljen da promoviše novi Abarth od 982 cm3, twin-cam ili Bialbero četvorocilindrični motor, Pinin Farina je napravio par manjih 'Monoposto da Record' opremljen ranijim motorima od 500 i 750 cm3. Novi litarski motor imao je dve lančane pogonske osovine sa usisnim otvorima koji su postavljeni između dve bregaste osovine. Motor jr imao par Weber karburatora. Motor je, bio opremljen usisnim i ispušnim razvodnicima koji su bili Abarthova zamisao. Mali motor davao je 84 KS uparen sa četvorostepenim ručnim menjačem. Automobil je bio samo 1,2 metra, širine 1,55 metara i dugacak 4,56 metra. Telo je bilo nisko i usko da bi probiijanje kroz vazduh bilo što efikasnije.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Nakon predstavljanja na auto sajmu u Torinu, automobil je ucestvovao u Monzu na takmicenju rekordne vožnje. Automobil je pokretao jednolitarski motor. Opremljen glavom visoke kompresije, davao je zapanjujućih 108 KS. Abarth je promenio devet svojih najboljih vozača tokom 72-časovne vožnje non-stop, oborivsi rekord u 72 sata trke sa maksimalnom brzinom od oko 220 km/h.

Porsche 356B/1600GS Carrera GTL Abarth (T5) '1960–61

1959. godine, Porscheov model 356 Carrera trpi veliku konkurenciju od strane Alfa Romea i Lotusa sa motorima 'manjeg kapaciteta, što je dovelo do toga da njegova velika karoserija iskoristi novo pravilo FIA-e, omogućavajući postavljanje specijalnih karoserija sve dok težina ostane manja od 95% originalnog automobila.

Sredinom 1959. godine, zaokupljen svojim programom Formule I, još uvek željan da održi uspešan GT nastup, Porsche je potražio pomoć da održi svoj stariji GT Carrera konkurentnim.

Kompanija je od Austro-Italijana Carla Abarth-a (posrednik u projektu Porsche-Cisitalia-e pre desetak godina) zatražila da ponovo posluži kao posrednik. Bez znanja Porschea, Abarth je angažovao Franca Scaglionea, ranije Bertoneovog saradnika za projektovanje, koji je dizajnirao inovativno aerodinamične automobile, i Carrozzeriu Rocco Motto u Torinu da izgrade nove lagane aluminijumske karoserije za svih dvadeset GTL-ova. Jedan od glavnih zadataka Scaglionea bio je smanjenje frontalnog područja modela 356, što je i učinio jako impresivno. Čitav automobil bio je za oko pet centimetara niži, uži i kraći od originala, a zahvaljujući karakteristikama kao što su umetnute ručke na vratima i podesivi podmetač na zadnjem delu, koeficijent otpora vazduha je smanjio sa 0,398 na 0,365.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Nešto više od pet centimetara odsečeno je od standardne visine Porsche Carrere, malo ispod pet odsečeno je od njegove širine, dok je uklanjanje odbojnika stajalo čitavih pet centimetara od njegove ukupne dužine. Prednja površina smanjena je za 15%, a težina preko 100 kilograma.

[attachment=4]

Može se zamisliti iznenadjenje Nemaca kada se prva Carrera GTL, kako je nazvana, pojavila u Stuttgartu. Ne samo da su blatobrani bili toliko uski da su ograničavali upravljanje, sto se i motor pregrejao, vec je i unutrašnjost automobila u kombinaciji sa izuzetno niskim krovom značila da je vrlo malo inženjera moglo ući u automobil. Izvršene su popravke, uključujući dodavanje brojnih otvora na zadnjoj strani, što je karakteristika koja je postala sinonim Carrera GTL-a.

Sa cenom oko 6.200 američkih dolara, automobili su bili rasprodati i Carlo Abarth je odmah krenuo na posao. Kao što se moglo očekivati od automobila u potpunosti rucno izrađenih ranih 1960-ih, nijedna dva GTL automobila Carrera nisu ista, što je, opet, nerviralo Nemce. Bez obzira na to, njihove frustracije su bile nesputane - automobil je odmah bio jako uspešan i pokazao se kao „giant-killer“ u automobilskoj javnosti između 1960. i 1963. godine.

[attachment=5]

Lista uspeha modela 356 B Carrera GTL Abarth uključuje klasne pobede na Targa Florio - 1960. godine sa 1.6-litarskim motorom, 1961. godine sa 2-litarskim Carrera jedinicama - plus izvanrednu pobedu na reliju Lion-Charbonnieres 1960. godine kao klasne pobede u Le Man-u i titula evropskog prvaka u usponu 1960. i 1961.g.

Fiat Abarth 850 '1960–64

Fiat Abarth 850 je jedno u nizu vozila koje je proizveo italijanski proizvođač automobila Fiat tokom 1960-ih godina. Njegov neposredni prethodnik bio je Abarth 700S, a sledeći modeli uključuju Fiat 1000 Zagato. Bez obzira na to, Abarth 850 ima mnogo zajedničkog sa drugim varijantama unutar ove kategorije. Naime, 850 koristio je gotovo identičnu karoseriju koja je korištena u modelu 600. To je jedan od razloga zašto je Abarth 850 bio poznat po svojim kompaktnim dimenzijama i prilično sličnom karoserijom.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Bez obzira na malu veličinu cele Abarth-ove serije, 850 (kao i drugi) bio je poznat po prilično obilnom snabdevanju snagom. Opremljen je standardnim četverocilindričnim motorom sa impresivnih 847 kubnih centimetara zapremine. Fiat Abarth 850 težio je svega 793 kilograma, bio je i izuzetno lagan. Ovo je jedan od razloga zašto je davao takvu iznenađujuću snagu vozilu. Jedina stvarna razlika sa spoljne tačke gledišta između ovog Abarth modela i ostalih u seriji je dodavanje većeg prednjeg branika. Zanimljivo je da je ovo zapravo stvoreno za smeštaj rashladne tečnosti za motor. Zadnja ispupcenja bili su još jedna uobičajena pojava. Oni su dizajnirani tako da se po potrebi mogu ugraditi veći točkovi (na primer tokom trke ili loših vremenskih uslova). Ovaj model se na italijanskom jeziku naziva i Turismo Competizione (Touring Competition).

Ovaj model je tokom svoje proizvodnje dobio nadimak "Berlina" kao način da signalizira međunarodnu reputaciju Fiata.

Fiat Abarth 1000 GT Bialbero '1961–63

Većina projekata koje je preduzeo Abarth bili su sa Fiat vozilima i mehaničkim komponentama. Rezultati njegovog rada bili su visoko podešeni motori, lagano vozilo i okretno rukovanje. Automobili su dominirali u manjim klasama a često su bili brži od većeg, jačeg modela u drugim klasama.

Tokom 1957, 1958 i 1959 Mille Miglia, 750 Monza Coupe pojavio se pobedom u svojoj klasi. Pobede u klasi na trkama u LeMansu, Sebringu i Daitona Beachu iz 1961. godine takođe su bile među njihovim dostignućima. Ostvarili su mnogo impresivnih pobeda u mnogim tipovima trka, uključujući uspone na brda.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Motor Abartha 1000 Bialbero bio je iz Fiat 600. Korišćen je isti osnovni dizajn motora kao za Abarth 700 Bialbero. Imao je mnogo je sličnosti sa Abarthom 700, uključujući i šasiju. Glavna razlika između 700 i 1000 bila je veličina motora. 1000 je takođe imao disk kočnice, dok je 700 imao dobos.

Motor u modelu 1000 Bialbero bio je opremljen cilindričnim glavama DOHC sa hemisfernim komorama za sagorevanje i povećanim usisnim i izduvnim ventilima. “Twin cam” motor davao je nešto više od 90 konjskih snaga i nudio je impresivan odnos snage i težine.

Abarth je predstavio 1000 Bialbero na sajmu automobila u Torinu 1961. godine. Takmičio se tokom sezone 1961 i imao je mnogo uspeha u klasi 1000 cm3. Kako je sezona napredovala, na modelu su izvršena mala poboljšanja koja su povećala performanse i pouzdanost. Pred kraj sezone na prednjem delu je postavljena resetka.

Abarth je osvojio titulu prvaka proizvođača 1962. godine za klasu 'do 1000cm3' Divizije 1 klase. Za 1963. godine nastavila su se ažuriranja i modifikacije automobila, uključujući celokupni oblik. Navlaka motora je bila produžena što je povećalo stabilnost pri vecoj brzini. Ugrađen je novi petostepeni menjač koji je pomogao u postizanju maksimalne brzine. Abarth je sezonu 1963. godine završio ponovljenom pobedom u trkama Divizije 1.

https://www.youtube.com/watch?v=Dz-yh2iKino

U sezoni 1964, u kategoriji Divizija 1 je dozvoljeno takmicenje automobile sa zapreminom motora do 1300 cm3. U takvim uslovima takmicenja 1964.g. Abarth je skrenuo pažnju svojim modelom Simca s pogonom 1300 GT koji je predstavljen 1962. godine.

Abarth Simca 1300 '1961–65

Kada je Simca prvi put osnovana 1935. godine, njihov posao je bio proizvodnja Fijatovih vozila za francusko tržište. Nakon Drugog svetskog rata Simca je nastavila sa pracenjem Fijatovog dizajna, ali sada su dobili svoj jedinstveni karakter menjajući reštke i motore. Novi Simca modeli predstavljeni su tokom pedesetih godina, ali veza sa Fiatom je i dalje ostala. 1961.g. predstavljena je Simca 1000 i iako je njen dizajn bio jedinstven, u njenom stvaranju konstruktori su bili Fiatovi.

[attachment=1]

Simca je želela da proizvede bržu verziju modela 1000, ali je shvatila da joj treba spoljna pomoć kako bi uspela. Logična osoba kojoj je trebalo pristupiti bio je Carlo Abarth, čiji su automobili bazirani na Fiatu pobeđivali trke širom Evrope. Abarth je pristao da konstruiše i testira više od 1000 izvedenih prototipova. Simca bi tada odlučila koji bi prizvela. Abarth je u osnovi funkcionisao kao istraživački i razvojni centar za Simcu.

Kad je Abarth završio sa modelom 1000, vrlo malo je ostalo od Simca modela na kojem je zasnovan. Pod novim aerodinamičnim kućištem korišćeni su neki Simca delovi, ali Abarth je dodao svoje ključne elemente poput motora.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Novi model Simce konstruisao je 1961. godine Ing. Colucci, karoseriju je izgradio Carozzeria Beccaris Automobil e bio zasnovan na skraćenoj šasiji Simca 1000. Model je bio širi, duži, ali niži od Bialberoa sa sličnim karoserijom. Motor od 35 KS, zapremine 944 cm3 zamenjen je potpuno novim “twin cam” motorom zapremine 1288 cm3 koji je davao 125 KS. Motor je bio delo ing. Luciana Fochija. Suvo podmazivanje podvozja značilo je da se motor može montirati niže u šasiji radi boljeg balansa težine.

Ogibljenje i upravljanje su usvojeni od modela 1000. Kako bi se popravilo kocenje modela 1300 GT, kako će biti nazvan, disk kočnice su postavljene na sve tockove. Manji u svakom pogledu, 1300 GT težio je nešto više od 600 kg, gotovo 200 kg manje u odnosu na težinu Simce 1000. Telo je pratilo linije prethodnih Abarta kao što je Bialbero. Iskustvo Abarth-a u ispitivanjima velike brzine odrazilo se na efikasnom telu, koje je omogućilo zapanjujuću maksimalnu brzinu od 230 km/h.

https://www.youtube.com/watch?v=6gwz5AXzB-Y

U svojoj prvoj sezoni auto trka, 1962. godine, devet glavnih pobeda ostvareno je od strane Abarth Simca 1300 GT, a na kraju sezone je zabeležila je brzinu koju su postizali automobile sa motorom zapremine 2 litra! Nikada zadovoljan ostvarenim Abarth je tezio boljim modelima od Abarth Simce 1300 GT, pa uradio potpuno nove motore zapremine od 1600 cm3 i 2000 cm3 bili su spremni za sezonu 1963.g., da bi pokretali modele Abarth Simca 1600 i 2000 GT. Model Abarth Simca 1300 GT ponovo je bio uspešan 1963. sezone, zajedno sa svojom većom braćom.

Fiat Abarth Mono 1000 '1961–65
Fiat Abarth Mono 1000 GT Coupe '1963–65

Iako su mu takmičarski automobili bili izuzetno uspešni, Carlu Abarthu je nedostajao praktičan GT automobil pogodan za svakodnevnu ulicnu upotrebu. Model koji je popunio ovaj jaz u opsegu bio je Monomille (jednostruka kutija, 1.000 cm), predstavljen 1961. godine.

Ovaj novi Gran Turismo biće dostupan u dve verzije: Mono (1961-1962) čiji je nosilac bila Carozzeria Beccaris, i "pačji rep" Mono GT (1963-1965) sa telima Sibona & Basano. Zasnovan na FIAT 600D platformi i ručno izrađenom aluminijumskoj karoseriji, ovi privlačni mali kupei bili su sposobni da postignu maksimalnu brzinu od 170-180 km/h u zavisnosti od prenosa, uprkos tome što su imali motor od samo 60 KS. U ponudi su bile tri vrste Mono GT: dve ulične verzije sa odbojnicima - jedna sa izloženim farovima, a druga sa farovima pod poklopcima od pleksiglasa; i lakša takmičarska verzija sa pokrivenim farovima i bez branika.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Abarth je vec bio razvio svoju poznatu glavu cilindra sa dvostrukim bregastim osovinama (Bialbero) zasnovanu na motoru Fiata 600, zapremine 982 cm3 u početku sa 91 KS, a kasnije sa preko 100 KS. Za uličnu verziju postavljena je samo jedna bregasta osovina (mono), ali je zapremina ostala gotovo 1000 kubika - i mono je tako dobio svoj pogon. Iz mašine je izvučeno 60 KS, ali to je ipak bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 180 km/h. Što i ne čudi, jer je model imao samo 560 kilograma težine.

U periodu 1963. do 1965. godine predstavljen je Mono GT Coupe, ciju su karoseriju izgradili Sibona & Basano. Verzija Fiat Abarth Mono 1000 GT Coupe napravljena je u vrlo malom broju primeraka.

[attachment=6][attachment=7][attachment=8][attachment=9]

https://www.youtube.com/watch?v=-lQb5ISwXK4

Simca Abarth 2000 GT ''2 Mila'' '1963
Simca Abarth 2000 GT '1964–68

Carlo Abarth pored, putničkim i trkačkih automobila baziranih na Fiatu, imao je i izuzetno uspešnu saradnju sa francuskim proizvođačem automobile Simca tokom prve polovine 1960-ih. Jedan od prvih proizvoda ovog partnerstva bio je Abarth Simca 1300 GT iz 1962. godine, koji je bio zasnovan na modelu Simca 1000.

Na sajmu automobila u Ženevi 5. marta 1963. godine Abarth je prikazao ono što sledi dalje, predstavljanjem Abarth Simce 1600 GT i 2000 GT. Ovi automobili sa većim motorom koristili iste podloge od Simce kao i 1300 GT, ali su imali novorazvijene motore. Od ova dva modela, automobil sa manjim motorom iz 1600 GT nije dalje razvijen jer bi bio primoran da se vozi u istoj klasi od 1.301 do 2.000 cm3 kao i njegov veći brat.

Dizajn ''2 Mila'' (kao i druge Abarth Simca) može se pripisati dizajneru Mariu Colucciju; Tela su proizvedena u karoseriji Siboni&Basanu (ali se takođe kaže da su to sirova tela iz Beccarisa). Iako je Simca Abarth 2000 GT ''2 Mila'' s odgovarajućim stepenom prenosa postizala brzinu vise od 200 km/h, bilo je to maleno vozilo, dugačko samo 3,61 metra, širine 1,48 metara i visine 1,20 metara; međuosovinsko rastojanje bilo je 2,09 metara, službena težina je predstavljena kao 689 kilograma. Ali to je bilo tačno samo ako je ugrađen najmanji rezervoar zapremine 30 litara; na zahtev je takođe bio dostupan i rezervoar od 110 litara. Zanimljivo: vrat rezervoara je bio pričvršćen na gornji desni kraj zadnjeg stakla.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

U poređenju sa Simca izvedenim motorom, novi Tipo 236 bio je nešto duži i koristio je pet umesto tri ležaja za podršku radilice umesto tri koja su predstavljena u proizvodnom motoru. Opremljen sistemom za suvo podmazivanje i dvostrukim paljenjem, novi dvolitarski agregat davao je je 177 KS na otvorenom putu. Trkački motori su bili opremljeni karburatorima 58DCOE/3, koji su bili najveći Weber ikada napravljeni karburatori, i primenivali su se kod motora sa preko 200 KS izlazne snage.

Novi motor je uklopljen sa modifikovanim Simca menjačem, koji je Abarth povećao sa četiri na šest brzina. Čelična platforma izvedena je iz Simca 1000, kao i ogibljenje. Simca Abarth 2000 GT ili 'Due Mila' bila je opremljena najnovijom evolucijom karoserije potpisanom od Abarth-a, koja je imala podignut 'patka-rep' kako bi očistila duži motor. Takođe je poboljšano hlađenje motora i povećana radna snaga. Abarth Simca 2000 GT tezila je samo 740 kg.

Simca Abarth 2000 GT je bila u tom obliku sve do početka sezone 1964. pre nego što je dvolitarska Abarth Simca u potpunosti homologizirana za GT klasu. U planu je bila proizvodnja 100 primeraka ovog modela, ali nema pouzdanih podataka da li je proizvodnja i realizovana. Razvoj automobila je bio u kontinuitetu, a prvi 'Corsa' modeli imali su šire blatobrane i dodatne rashladne otvore. Abarth je takođe eksperimentirao i sa stakloplastikama i uoči sezone 1965.g. predstavljen je aerodinamičniji „dugi nos“ pa je težina smanjena na samo 665 kg.

https://www.youtube.com/watch?v=Om0uE9zgRzo

Suočavajući se sa posebno jakom konkurencijom Alfa Romea i Porschea, 2000 GT je bio treći u svojoj klasi Svetskog prvenstva. Blistavo brz, jedina slaba točka dvolitarske mašine bio je nezan šestostepeni menjač. Tipo 236 motor pokretao je Abarth-ove sportske automobile tokom 1970-ih.

Postojeći sporazum između Abarth-a i Simca, koji je istekao krajem 1964. godine, nije obnovljen, jer su novi američki vlasnici Chrysler imali drugačije planove za francuskog proizvođača.
Proizvodnja Abarth Simca se nastavila 1965. godine. Nakon zavrsetka trkačke karijere, mnogi Abarth Simca modeli su lišeni rezervnih delova, posebno moćnog motora, tako da je danas ostalo samo malo primeraka.

Fiat Abarth 595 (110) '1963–65

Sa svojim Fiat 500-om 595, Abarth je usvojio najisplativiju metodu za dobijanje snage iz malog motora. Dobijen je blok cilindra sa velikim provrtom koji je povećao kapacitet od 499 do 593 cm3. Klipovi sa većom kompresijom, preradjeni otvori za dovod, poklopac Abarth ventila i filtera za vazduh, poseban odeljak i izduvni sistem i veći rasplinjač pomogli su u podizanju snage sa 22 na 30 KS, iako je najveći dobitak bio obrtni moment. Rezultat ovih modifikacija bio je proizvod koji je dao maksimalnu brzinu veću od 120 km/h, uz ubrzanje od 0-100 km/h za 31,5 sec. Niže ogibljenje, širi točkovi i gume pomogli su FIAT-Abarthu da iskoristi povećane performanse. Zapremina motora od 593 cm3 bila je nešto ispod granice za evropsku trkačku limuzinu od 600 cm3.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=5]

Fiat Abarth 595 predstavljen je 1963.g. i proizveden do kraja 1971.g. u dve serije: prva serija (od '63 do '65) je imala karoseriju "500 D"; druga serija (od '65 do '71) imala je karoseriju "500 F". Abarth je dobio nepotpune automobile od FIAT-a i na njih montirao posebne delove. To su bile instrumentne table (sa specifičnim instrumentima opremljenim brzinomerom, brojačem kilometara, tahometrom, indikatorom nivoa benzina i indikatorom temperature ulja), volanom sa 3 kraka, Solex C28PBJ karburatorom montiranim na specijalnom aluminijumskom kućištu, aluminijumskoj uljnoj posudi, sistemu usisavanje i ispuštanje određenih gasova itd. Takođe je zapažen podatak da su vrata prtljažnika, koja su zatvarala motor smešten u zadnjem delu automobila, podignuta sa zaustavljanjima kako bi povećala hlađenje motora i samim tim njegovu efikasnost.

https://www.youtube.com/watch?v=g-Oi6LXQ2E8

Tehnicki podaci: dužina: 2970 mm, sirina: 1320 mm, visina: 1325 mm. Međuosovinsko rastojanje: 1840 mm. Kapacitet rezervoara je 21 litar, potrosnja goriva 6litara/100 km. Tezina vozila 570 kg. Prenos snage preko manuelnog cetvorostepenog menjaca na zadnje tockove. Motor je smesten u zadnjem delu automobila.

Fiat Abarth 695 SS (1964–1971)

Nakon godina proizvodnje elegantnih kupea i limuzina sa specijalnim karoserijama, Abarth je predstavio svoju verziju modela 695 u leto 1964. godine. Ovaj model je najbolji prikaz saradnje kompanije Abarth sa Fiatom. Proizvedeno je oko 1.000 primeraka Fiat Abarth 695 SS, a veruje se da ih danas ima samo oko150.

[attachment=1]

Abarth je svoju verziju modela 695 SS predstavio 1966. godine, nakon prethodne prezentacije 695 1964. godine. Osnova projekta je bio Fiat 500 sa motorom pozadi i pogonom na zadnje točkove. U poređenju sa proizvodnom verzijom modela 500, estetski model 695 je bio praktično identičan osim logotipa, značke na rešetki hladnjaka i grba sa obe strane automobila. Model 695 SS bio je jedina verzija koja je imala potrebu da se podigne poklopac motora radi dodatne stabilnosti i hlađenja.

Kao i svi Abarthi, razlike se nalaze u mehaničkoj nadogradnji koja je pomogla da se poveća njegova maksimalna brzina na oko 140 km/h uz ubrzanje od 0-100 km/h za 19.6 sekundi. Nadograđeni su OHV ventili po cilindru, inline motor, izduvna cev, glava i opruge ventila i ugrađeni su posebno dizajnirani klipovi i bregasto vratilo.

[attachment=2][attachment=3]

Imao je zapreminu motora od 689,5 cm3 a originalni pojedinačni rasplinjač Solex 34PBIC je povećan u veličini sa odnos kompresije od 9,8: 1 dajuci 38 KS pri 5200 o / min i 57 Nm obrtnog momenta pri 4000 o / min. Ugrađen je i Abarthov dvostruki izduvni sistem. Sistem podmazivanja je takođe modifikovan ugradnjom posebne zupčaste pumpe.

Motor je prenosio snagu na zadnje točkove (RWD) pomocu 4-stepenog ručnog menjača. Kočioni sistem podrazumevao je dobos kocnice na sva četiri točka. Međuosovinsko rastojanje je 1.840 mm.

https://www.youtube.com/watch?v=AaXjPlmS8Fs

Kada je stigao Abarth 695 SS 1966. godine, na njemu su se nalazili branik, prednji hladnjak za ulje uz mogućnost podizanja poklopca motora za dodatnu stabilnost i hlađenje. Ovi automobili nadmetali su se direktno sa motorom 750 i 850TC.

Fiat Abarth OT 850/1000/1600 '1964–68

Fiat Abarth OT 1600 (OT označava odobrenje za turizam) je prototip koji je osmislio Carlo Abarth, na osnovu Fiata 850 predstavljen od Abartha 1964. godine.

Sve je počelo sa Fiat Abart OT 850/130, izgrađenim dva meseca po debiju Fiata 850, iz koga je i proizašao. Estetski je bio vrlo sličan Fiatu 850, a snaga (42 KS) i performanse (maksimalna brzina od 130 km/h) bili su nešto veći od osnovnog modela. Međutim, finansijski troškovi bili su nesrazmerno veliki u odnosu na neznatno povećanje snage i performansi, predvidljivog povećanja potrošnje i činjenice da je Fiat predstavio 850 Super, koji je bio jeftiniji, ali koji je mogao dostići maksimalnu brzinu od 125 km/h. Procenjeno je da bi zarada sa ovi modelom bila jako mala.

Carlo Abarth, nije bio zadovoljan, pa je predložio novi asortiman sa snažnijih novih modela: OT 850/150, OT 1000 i OT 1600.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Fiat Abarth OT 1600 je bio pravi automobil iz snova, estetski je bio mnogo agresivniji od ostalih modela u ponudi. Opremljen je istim motorom kao i Abarth 1600 GT, koji je bio motor sa dvostrukim paljenjem. Takođe je imao snagu od 154 KS, mogao je da ubrza od 0 do 100 km/h za 7 sekundi i dostigne 220 km/h, za to vreme vrlo velikom brzinom, pa je čak dobio i ime "čudovište" ili "bomba" .

U početku se mislilo da je OT 1600 dizajniran da skrene pažnju na marku Abarth, a u stvari je automobil dizajniran da se takmiči na Evropskom prvenstvu u turizmu. Da bi mogao da učestvuje na prvenstvu, moralo je da bude proizvedeno najmanje hiljadu primeraka sto je bilo previše ambiciozno. Tako da je OT 1600 odbačen i proizvedeno je samo nekoliko primeraka.

[attachment=4][attachment=5]

Proizvodnja modela OT 850s i OT 1000s prestala je 1965. godine.

Fiat Abarth OT 2000 ''Mostro'' '1964

„Mostro“ na italijanskom znači čudovište: to je bio nadimak koji je Abarth dao modelu OT 2000 nastalom na osnovi Fiata 850 sa raširenim zadnjim krilima i opremljenim Abarth twin cam motorom od 1946 cm3. Abarthovi motori bili su konstrukcijski slični Alfa Romeo motorima - Giulietta i Giulia, ali bili su mnogo moćniji od originalnih trkačkih motora.

[attachment=6]

Carlo Abarth je imao velike planove za trku u novoformiranoj FIA GT sedan klasi. Tako je planirao da proizvede najmanje hiljadu vozila, ali Fiat nije pokazao nikakvo interesovanje (bolje rečeno, nisu bili voljni da vrše homologacije). Tako da je to bio samo prototip trkačkog automobila kreiranog na šasiji F 850.

Abarth je značajno promenio Fiat 850, tako da je, osim karoserije, ostalo vrlo malo originalnih delova. Model OT 2000 imao je proširene ivice, izrazito pozadi, zahvaljujući prednjem montiranom radijatoru dobio je masku i prorez na dnu, kao i široku crvenu liniju sa bočnih strana. Vesanje je ojačano. Svaki tocak je podržan sa dva Koni (ili RIV) amortizera. Felne su bile 6x13 napred i 7x13 nazad, na kojima su montirane gume Dunlop kako bi mogli svu snagu motora s dve bregaste osovine preneti na stazu. Zaustavljanje su omogućile četiri disk kočnice Girling.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Motor se, naravno, napajao karburatorom kupea sa dvostrukim grlom Weber 45 DCOE. Imao je 154 KS, u pocetku menjac sa samo četiri stepena prenosa sa mogućnošću odabira pojedinačnih odnosa. U jedan od četiri napravljena prototipa, kasnije su ugradili motor od 209 KS i šestostepeni menjač. Januara 1965. dobio je kompletno zadnje vešanje automobila 2000 SPIDER.

[attachment=5]

Teživši nešto više od 900 kilograma ubrzao je od 0 do 100 km/h za 7,3 sekunde i postizao maksimalnu brzinu od 220 km/h.

Simca Abarth 2000 GT '1964–68

Abarth Simca 2000 GT je italijanski automobil visokih performansi proizveden 1964 godina kao kolaborativni projekat kompanija Simca i Abarth iz Torina, Italija.

[attachment=1][attachment=2]

Francuska kompanija, koja je delimično bila u vlasništvu Fiata, želelaje da ostvari uticaj na mlađu populaciju na tržištu automobile i to sa sportskim imidžom, pa se obratila italijanskom gigantu za pomoć. Fiat je zahtev prosledio Abarth-u, koji je od ranije vec imao njihovo sponzorstvo. Postignut je dogovor kojim je Simca stavila Abarthu svoj model Simca 1000, koji na bazi tog modela isekao-prepravio sasija i napravio interesantna lagana aluminijumska tela.

[attachment=3][attachment=4]

Simca Abarth 2000 GT je bio kupe (sa dvoja vrata) koji pokreće četverocilindrični Abarthov Inline vodom hladjeni benzinski motor zapremine 1946,27 cm3, snage 202 KS pri 7000 o / min i maksimalni obrtni moment na 7000 o / min. Njegova maksimalna brzina je oko 270 km/h. Snaga se na put prenosila pogonom na zadnjim točkovima (RWD) sa 4-stepenim ručnim menjačem. Za zaustavljanje, kočioni sistem Simca 2000 GT Coupe podrazumevao je diskove napred i sa zadnje strane.

Ukupna dužina mu je bila 361 cm, ukupna širina 148 cm, visina 121 cm, međuosovinsko rastojanje 209 cm, prednji trag iznosio je 1,267 m. , a zadnji 1.300 m. Zapremina rezervoara za gorivo je 30 litara, mada su bili dostupni i opcioni rezervoari daleko veceg kapaciteta. Težina praznog vozila je iznosila 689 kg.

https://www.youtube.com/watch?v=Om0uE9zgRzo

Ulaz vazduha za hlađenje radijatora automobila bio je nisko postavljen ovalnog oblika u napred usmerenom nosu; nije bilo branika. Dva fara bila su postavljena pod prozirnim kruznim staklenim poklopcima. Krov automobila bio je dug i izrazito nagnut. Vetrobransko staklo je bilo pod vecim uglom od većine tada savremenih vozila. Prevrnuti deflektor vazduha postavljen je na zadnji prtljažnik. Rezervoar za gorivo punio se kroz otvor prekriven poklopcem koji se nalazio u gornjem desnom uglu gotovo ravnog zadnjeg stakla.

Abarth 1000 Coupe Speciale '1965

Na sajmu automobila u Frankfurtu 1965. godine Pininfarina je pokazala zatvorenu verziju Abarth 1000 Coupe Speciale. Vetrobransko staklo, bočni prozori i krov činili su jedinstvenu celinu i nagnuti su napred da bi omogućili pristup unutrašnjosti.

Abarth 1000 Coupe Speciale zasnovan je na zadnjem motoru Fiat 850 sa 1-litarskim Abarth-ovim podešenim Fiatovim motorom. Na ovaj novi model je ugrađen Fiat Abarth 1000 - 4-cilindrični motor – zapremine 982 cm3, snage 54 KS pri 5200 o/min. Kočioni sistem podrazumevao je disk kočnice Girling. Tip karoserije je sa dvoja vrata, dva sedista, RWD (pogon na zadnjim točkovima), ručni 4-stepeni menjač.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Estetski gledano automobil pokazuje veoma vitak i slab izgled: uocljiv je odnos vrlo tankog i aerodinamičnog prednjeg i zadnjeg dela, gde su smeštene mehaničke grupe. Prednji deo je mnogo nagnut napred i skladno se stapa sa blatobranima, vrlo tankog dela. Prednja svetla sa jodom, koje je isporucio Carello Co. zaštićena su prozirnim staklom koji čini jedini prednji element horizonta.

Čitav prednji kraj zaštićen je od udaraca laganim čeličnim i gumenim štitnicima odbojnika, postavljenim na kraju blatobrana. Vrlo niska i vitka strana pokazuje blagi dihedron koji daje notu posebne vitkosti.

Bočni prozori sa dva ventilaciona krila i oblik nagiba i većeg zakrivljenog vetrobranskog stakla, sa paviljonom, jedini je element koji se okreće prema napred pomoću posebnog sistema šarki, kako bi se omogućio lak ulaz u automobil. Vrlo široko zadnje staklo omogućava izvanrednu vidljivost.

Zadnji deo, gde je smeštena mehanička grupa, ima veoma široku površinu i bočno je omeđen sa dva elementa koji ulaze u blatobranima. Utor iznad blatobrana funkcioniše kao izlaz vazduha za automobil unutra i ulepsava celu konstrukciju.

Na ovom automobilu su montirani posebni točkovi od legure elektrona koji omogućavaju neverovatno smanjenje težine u poređenju sa tradicionalnim. Unutrašnjost automobila je tapacirana elastičnom kožom i sigurnosna obloga penastom gumom. Instrumenti su smešteni u veoma laganom ovalnom podmetaču umesto da se nalaze na tradicionalnoj instrument tabli, koja ne postoji u ovom automobilu.

Volan se može pomeriti u stranu kako bi se omogućio bolji položaj vožnje, pošto su sedišta vrlo niska i nagnuta unazad, tipičnom rešenju sportskih automobila.

Tezina automobile je 700 kg. Medjuosovinsko rastojanje 200 cm. Maksimalna brzina automobile je 147 km/h, ubrzanje od 0-100 km je 14,8 sekundi. Potrošnja goriva je 7,8 lit/100km.

Fiat Abarth OT 1000 Coupe '1965–68

Fiat je najčešće isporučivao karoserijske školjke ili delimično dovršene automobile, koje je Abarth modifikovao. OT 1000 je naslednik Fiat 850 Coupe-a. OT 1000 coupe iz prve serije modela 850 coupe, koji ima samo jedan par glavnih spoljnih svetala napred i pozadi. 850 Coupe bio je fantastičan uspeh za Fiatovu fabriku i nije trebalo dugo da Abarth smisli nešto novo što je bilo namenjeno onima koji su smatrali da standardni model od 47 KS nije baš nesto. Reč je o modifikovanoj verziji serijskog kupea iz porodice modela FIAT-a 850, koja se takođe nudila u Abarth-ovoj limuzini i pauk verziji.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

1966.g. lansiran je OT 1000 Coupe, sa istom Abarthovom verzijom motorom koji je pokretao Fiat 600. Fiat Abarth OT 1000 je kupe sa dvoja vrata fastback coupe. Radi se o cetvorocilindricnim benzinskim vodom hladjenim motorom od 65 KS pri 6.200 o / min, omogucujuci mu brzinu od maksimalnih 155 km/h, sa zapreminom od 982 cm3. Kasniji modeli uključuju 1300, 1600 i OT 2000, ali nijedan nije bio ponuđen za upotrebu na ulici.

Motor se nalazio nazad, prenos snage je omogucavao 4-stepeni manulni menjac. Pogon je bio na zadnjim tockovima (RWD). Tezina automobile je 670 kg. Dimenzije: duzina 3608 mm, sirina 1500 mm, visina 1300 mm. Medjuosovinsko rastojanje 2027 mm. Kapacitet rezervoara 30 litara. Potrosnja je 8 litara na 100 km. Ubrzanje od 0-100 km / h je 12,5 sec.

https://www.youtube.com/watch?v=6PtO5CDciA8

Kao što je to obično slučaj sa Abarth-om, nisu poznati pouzdani podaci o proizvodnji. Međutim, OT 1000 je izuzetno redak i proizvodio se do 1968. godine.

Fiat Abarth 695 SS Asetto Corsa '1965–69

Najpopularnija kreacija Abartha uključivala je modifikovani Fiat 500, 600 i 850. Legendarni Abarth 595 izgrađen je na tehničkim osnovama Fiata 500, njegov motor od 594 cm3 dobio je 22,1 kW i postizao je do 130 km/h zahvaljujući četvorostepenom menjaču (umesto prvobitnih 95 km/h), to je bilo 1963. godine, kada je automobil stvoren.

Kasnije je stvoren 695 SS u kom je karborator Solex 28 PBJ zamenjen sa Solex 34 PBIC sto je uticalo da je snaga skočila na 32 KS.

„ 500“ je Fiat proizvodio od 1957 do 1975. Prava je ikona na četiri točka i jedan od simbola „proizvedenih u Italiji“. Njegov jedinstven i prepoznatljiv dizajn poznat je širom sveta. Fiatov cilj je bio jednostavan: predstaviti na tržište po vrlo povoljnoj ceni novi kompaktni automobil koji je u stanju da poveća broj potencijalnih kupaca.

Na bazi klasičnog Fiata 500, koji je postigao impresivan komercijalni uspeh širom sveta, italijanski proizvođač automobila Abarth proizveo je i nekoliko specijalnih verzija koje karakteriše nepogrešiv sportski i trkački stav. 1964. godine Abarth je predstavio zanimljivu verziju razvijenu na šasiji i karoseriji Fiat Nuova 500: model Fiat Abarth 695 SS Asetto Corsa.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Fiat Abarth 695 SS Asetto Corsa je opremljen motorom od 689 cm3 i dostizao je maksimalnu brzinu od 170 Km/h. 1965. Abarth Fiat 695 SS Assetto Corsa je bila verzija sa poboljšanim performansama i karakteristikama. Automobil je opremljen proširenim blatobranima koji omogućavaju postavljanje širokih Abarth felgi, u 12 inča (135x12 ili 145x12) ili u 10 inča (165x10); dobija i kontrolnu tablu sa četiri brojača i sportski upravljač. 1969. godine, „luksuzne“ verzije uključuju dodatne cevi na odbojnicima, vetrobransko staklo i šipke zadnjeg stakla i lepljive bočne trake, kao i ukrasni škorpion, sav u crvenoj boji, na prednjem poklopcu. Hromene kratice namenjene su samo zadnjem poklopcu.

Sa svojim „5“ menjačem, težinom od 500 kg i snagom od 48 KS, ovaj automobil je dostizao 170 km/h.

Automobil se proizvodio od 1965. do 1969. godine.

Abarth OT 1300 Coupe '1966–68

Fiat-Abarth OT 1300 lansiranje u novembru 1966.godine.

Abarthov tehnički tim pod rukovodstvom Maria Coluccija razvio je konstrukciju šasije od čeličnog lima na modifikovanoj podlozi modela Simca 1000 na koju je pričvršćeno vesanje sa komponentama izvučenim od modela Fiat 850. Motor je nov konstruisan ali je bio sličan Simca 1.3-litarskom, sa kojim su ucestvovali na auto trkama prethodnih godina. Tada se pojavio Abarth OT 1300, koji je prvi put učestvovao kao prototip u septembru 1965. godine, na auto trci u Nurburgringu u kategoriji do 500 kilograma.

Fiat-Abarth OT 1300 imao je pozadi smesten motor od 1289 cm3, sa dva ventila po cilindru i koeficijentom kompresije 10,5: 1, motor je koristio dva dvostruka Veber 45DCOE9 karburatora. Prihvaćeno je suvo podmazivanje i pogonski agregat je davao pouzdanih 147 KS pri 8.800 okr/min. Ovaj motor, koji je usavršio Abarth-ov specijalista za pogonske jedinice Luciano Fochi sa pet radilica sa glavnim ležajem, koristio je petostepeni i nazad postavljeni Abarth menjač.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Međuosovinsko rastojanje OT 1300 nominalno je bilo 2015mm, prednji trag 1296 mm a zadnji 1340 mm. Proizvodnja OT 1300 počela je 15. maja 1966. i završila 30. marta 1966. godine, do tada je postignuta proizvodnja od 50 primeraka za koje je FIA zahteva homologaciju kao modela Gran Turismo.

Najznacajnija karakteristika OT 1300 Coupea, osim ogromnog međunarodnog uspeha unutar svoje klase, bilo je i njegovo usvajanje Periscopico usisnog sistema vazduha za hlađenje na zadnjem delu krova kabine. Mnogi su smatrali da periskop unosi usisani vazduh u motor pozadi, ali to nije slučaj. Kako su motor sa zadnjim polozajem i prednji hladnjak doprinosili toploti kabine, nekoliko automobila je bilo opremljeno periskopskim usisnim sistemom na krovu koji je dovodio hladan vazduh direktno u kabinu vozača. U ovoj konfiguraciji model je odgovarajuće dobio nadimak Periscopio.

Čitav automobil prekriven je elegantnim kućištem od staklenih vlakana, koje je konstruisao Mario Colucci, a koje je proizvedeno u Siboni & Basano u Torinu. Ispred je bio veliki otvor za dovod vazduha u hladnjak koji je potom izvučen na vrhu haube. I prednji i zadnji deo su bili zglobni i pružali su široki pristup voznoj opremi.

[attachment=5][attachment=6][attachment=7][attachment=8]

Vizuelno je identičan kao OTR 1000 sa širenom točkova od 2,5 inča, koristio je motor serije Fiat 124 sa zapreminom od 1289 cm3.

Automobil je dobio drugačiji karburator, podižući snagu motora na 75 KS pri 6000 o / min. Maksimalna brzina iznosila je 172 km/h, isto kao i moćan OTR 1000, ali zahvaljujući jednostavnijem motoru, automobil je bio jeftiniji i fleksibilniji pri svakodnevnoj vožnja.

1967. godine dizajn je ažuriran tako da je šasija proširena, dodavanje “lopate” na krovu koja je karburatorima davala svež vazduh uključujući veće zadnje staklo od pleksiglasa i vrlo mali spojler.

Tezina automobile je 655 kg. Dimenzije: duzina 3830 mm, sirina 1620 mm, visina 1040 mm. Medjuosovinsko rastojanje 2015 mm. Kapacitet rezervoara opciono 30 litara. Ubrzanje od 0-100 km /h bilo je 5,6 sec, a od 0-200 km/h 25 sec. Snaga motora se prenosila na zadnje tockove preko mauelnog petostepenog menjaca.

Ovaj mali automobil je osvojio mnogo značajnih pobeda za Abarth. Sve u svemu, i serija I i serija II OT 1300 bile su veoma uspešne. Osvojio je svetsko prvenstvo Grand Touring u divizijama 1966. i 1967. i prvenstvo Italije 1966., 67. i 68. grupe 4.

Abarth 1000SP '1966–70

Napredujući sve više i više prema sportskim prototipima, Abarth je lansirao 1000 SP tokom prezentacije u aprilu 1966.

Kao i prethodni trkački automobili Abarth 1000, 1000 SP je koristio poznati tvin-cam 1-litarski motor koji je izveden iz Fiat 600D i radikalno podešen za proizvodnju 105 KS. Postavljen je u šasiju sa niskim cevima i istom konstrukcijskom tehnikom koju je inženjer Mario Colucci koristio za ranije Abarth-ove trkačke automobile.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Snagu je obezbedio Abarth-ov poznati i veoma dobro proveren četverocilindrični agregat sa kapacitetom od 982 cm3. Sa odnosom kompresije od 10,5: 1 i dovodom goriva kroz dva dvostruka Veber karburatora, ovaj motor je postizao 105 KS pri 8000 okr / min. Veliko vetrobransko staklo u skladu sa savremenim FIA-ovim pravilima o sportskom prototipu i nisko ulegnuta, elegantna obloga karoserije bila je od livenog staklenog vlakna. Snaga motora od 105 KS u sportskom prototipu težine samo oko 480 kg davala je maksimalnu brzinu od nekih 220 km/h.

Ovaj motor je postavljen ispred zadnje osovine i podržan složenom šasijom. Glavna razlika između 1000SP i svih ranijih Abarths cevi sa cevima bili su dvostruki hladnjaci koji su bili postavljeni na obe strane motora i koji su dovodili vazduh sa obe strane kabine.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Telo koje je rezultiralo bilo je dramatično nisko, razlikovalo ga je spljošteni profil i vetrobransko staklo Perspek. Izrađen je od stakloplastike, a prednji i zadnji deo se mogu otvoriti za lak pristup mehanici automobila.

Debitantno je nastupio na 14. Coppa della Collina u Pistoji u maju 1966. godine. Vozilo ga je Anzio Zuccchi, automobil je zauzeo respektabilno peto mesto. Mesecima kasnije, novi motor od 1289ccm ugrađen je u sličnu šasiju i na odgovarajući način nazvan 1300 SP. Varijante od dva litra pojavile su se 1967. godine. Dok su proizvodni sportski automobili odneli najveći deo pobeda na Abarthu, 1000 SP je doneo niz pobeda u periodu od 1966. do 1971. Doneo je puno pobeda u kategoriji prototipa od 1000 kubika, uključujući i pobede u poznatim kruznim trkama kao što su Nurburgring, Mugello, Vallelunga, Monca i Targa Florio. Oni su bili upotpunjeni bezbrojnim pobedama na brdskim trkama na kojima je model često pobeđivao.

Tezina automobile je 480 kg. Dimenzije: duzina 3525 mm, sirina 1645mm, visina 975 mm. Medjuosovinsko rastojanje 2200 mm. Kapacitet rezervoara opciono 30 litara. Ubrzanje od 0-100 km /h bilo je 5,9 sec. Potrosnja na 100 km iznosila je 10,2 litra. Snaga motora se prenosila na zadnje tockove preko mauelnog petostepenog menjaca.

Fiat Abarth 2000 Sport Spider '1968

Sportski automobile Fiat Abarth 2000 Sport Spider, interno poznat kao SE010, bio je deo ambicioznog plana za dobijanje Abarth-ove homologizacije za klasu Group 4, što je zahtevalo proizvodnju najmanje 25 primeraka. Abarthova kompanija uspela je da ispuni ovaj kriterijum 01. aprila 1969.godine, tako da je novi Abarth 2000 Sport Spider sjajnim debijem pobedom u brdskoj voznji na francuskom brdu Ampus 07. aprila 1968.g. sa vozacem Peter Schetty-jem ostvario ubedljivu pobedu.

Originalni dizajn Fiat Abarth 2000 Sport Spider odlikuje „Cuneo“ ili „klin“ oblik Abarthovih sportskih prototipa. Model je nastao 1969. godine, a na njega je snažno uticao predstavljeni aerodinamički učinak gasne turbine Lotus Type 56 sa Indianapolis singe-seater Speedway cars iz 1968.g. Dizajn je uradio Abarthov provereni glavni inženjer Mario Colucci, dugogodišnji zagovornik postavljanje motora ispred linije zadnje osovine, sto je bilo u direktnom sukobu sa stavom njegovog šefa, Carla Abarth-a, koji je uvek više voleo ugradnju motora, iza zadnje osovine.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

To nije bilo uobičajeno za sportski prototip, pa je Abarth-a ova konfiguracija izazvala prilično veliku raspravu između Carla Abarth-a i glavnog inženjera Mario Colucci-a. Abarth nije popuštao uprkos podeli težine 38/62. Generalno, Abarthovi stavovi su prevladavali, i motor je bio “obešen sa leđa”.

U stvari, Colucci je taj automobil dizajnirao kao razvoj uspešne šasije za Abarth 1000SP, a zatim je istu smestio u novo-zamišljeni oblik karoserije „Cuneo“ ili „klin“. Ranije stečeno iskustvo Colucci je iskoristio, pa je novi model, kao i njegov prethodnik, imao šasiju svemirskog okvira. Napravljena je od hrom-molibdenskih cevi od 22 mm sa vecpm čvrstocom koju su davale dvostruko laminirane ploče od fiberglasa. Kako se navodi, kompletna šasija je težila 47 kilograma. Napred je SE010 (Fiat Abarth 2000 Sport Spider) imao dvostruko vesanje, dok su pozadi bile poluge sa obrnutim donjim zupčanicama i gornjim polugama.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Karoserija od stakloplastike smeštena na 2000 Sport Spider bila je potpuno nova. Nestao je krivudav dizajn i umesto njega korišćen je upečatljiv oblik klina. Nos je bio posebno prepoznatljiv po velikim ulazima i velikim pokrivenim farovima sa po dve svetlosne jedinice. Ovaj automobil je zaradio nadimak "Quattre Fari" ili četiri svetla. Dizajn je takođe imao vetrobransko staklo pune širine i odsečen rep.

Korišćeni motor bio je poslednja evolucija poznatog Tipo 236 četvorocilindraša. Snagu vozilu je davao poznati Abarth-ov 4-cilindrični 16-ventilski motor, zapremine 1946 cm3, snage 250 KS pri 8700 o/min. Kućište je izrađeno ručno u fabrici Abarth Corso Marche, pod nadzorom Giuseppea Manera. Ukupna tezina bila je svega 575kg. Nakon svog pobedničkog debija, Sport Spider 2000 nastavio je sa pobedama i bio je uspešan na autotrkama u ranim 1970-ima. Pored motora sa 16 ventila, predstavljena je i verzija sa 8 ventila koja je bila pogodnija za uspone na brda. Manji motori su ugrađivani tamo gde su terenski uslovi autotrka to zahtevali.
Prvi model Abarth-ove serije „Cuneo“ sportskih prototipa - automobila sa moćnim motorom 2000, predstavljen je početkom sezone 1969.g.

Tehnicke karakteristike: Motor je benzinski, 4-cilindrični sa po 4 ventila po cilindru, zapremine 1946 cm3, snage 256 KS. Konstrukcija i glava su od legure aluminijuma. Kompresija 11,5 : 1. Dovod goriva je preko dva karburatora Weber 58 DCO3. Pogon je na na zadnjim točkovima (RWD) preko manuelnog 5-stepenog menjaca. Karoserija sa dvoja vrata. Težina je 575 kilograma. Dužina 3.850 mm, sirina.780 mm, visina 970 mm. Međuosovinsko rastojanje 2.085 mm. Distribucija težine 38% napred / 62% pozadi. Najveća brzina 270 km/h. Ubrzanje od 0- 100 km/h je 4.1 sekunda. Potrošnja goriva 12,8 lit/100km.

Jedan od najvećih uspeha bio je 1968. godine na 500 km Nirburgringa, gde su tri modela sa 1,6-litarskim motorima uspela da postignu pobedu od prva tri mesta, vođeni od strane stručnjaka za brdske trke Edoarda Lualdija Gabardija. Čak i nakon što je Abarth predstavio nove sportske automobile sa zadnjim i srednjim motorom, SE010 je ostao konkurentan. I danas je jedan od sjajnih Abarth sportskih automobila koji je imao je veliki uspeh na stazi i brdskim trkama.

https://www.youtube.com/watch?v=-ht1zGEKGxU

Potvrdjenih podataka nema, ali se veruje da je pored prvih 25 primeraka napravljeno jos najmanje dodatnih 25 primeraka.

[attachment=7]

1970. godine se pojavio model Fiat Abarth 2000 Sport 'Entrobordo' koji je pobedio na svom međunarodnom debiju u Ricard-Castellet-u u Francuskoj, kojim je upravljao Mario Casoni.

Abarth Scorpione 1300 Corsa (Tipo 104/N) '1968–69

Abarth Scorpione 1300 Corsa se razlikuje od Abarth-ovih automobila kakve poznajemo danas, s tim da je prvi trag upravo u nazivu. Moderni Abarth modeli se ne brendira isključivo kao Abarth, već kao sub-marka za Fiat. Scorpione je poslednji automobil koji je potpuno razvio Abarth, mada se u njemu još uvek može naći dosta Fiatovih delova.

Na salonu u Torinu, oktobra 1968. godine, Abarth je predstavio Abarth Scorpione 1300 Corsa.
Automobil je prepravljena verzija tjunera Lombardi Grand Prix-a, sama po sebi prepravljena verzija zasnovana na Fiat 850 Coupe-u. Međutim, poreklo ovog vozila potice od Carrozzeria Francis Lombardi i dizajnera Pio Manzua. Abarth je ideju prilagodio svojim potrebama i ugradio je u motor iz Fiat Abarth 1300 (1280 cm3), koji je proizvodio 125 KS. Automobil je bio zanimljiv i po tome što je imao sveobuhvatno nezavisno vešanje i diskove na sva četiri točka.

Automobil je prvi put razvijen kao Lombardi 1968., a ubrzo nakon toga predstavljen je i Abarth-ov model.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Stil Scorpione-a uglavnom nije promenjen u odnosu na Grand Prix, ali je neprepoznatljiv po tome što se zasniva na Fiat 850-u. Fiat 850 je bio (vrlo) mali ekonomičan automobil vrlo “utilitarian” dizajna. Lombardi je svoj potencijal kao platformu sportskog automobila video zbog zadnjeg smestaja motora. Ipak je to vrlo mali automobil on teži 1390 kilograma. Nos nije bio tako strmo nagnut i imao je skočne farove. Kanali NACA u zadnjem delu karoserije takođe su po meri. Mnogi su smatrati ovo vrlo atraktivnim, ali to nije bilo zamišljeno da bude privlačno, već je dizajnirano da ide brzo.

[attachment=5][attachment=6]

Poimanje unutrašnjosti bilo kojeg trkačkog automobila je velikodušno i siroko, tako da i ova nije ništa drugačije. Model kupea je sa dvoja vrata. Sedišta su klasicna, a veliki centralni kablovski profil postavljen na sredinu a prisutan je uobicajen tapacirung i radio.

U raznim oblicima, Grand Prix je bio ponuđen sa nekoliko različitih motora. Originalni Lombardi je koristio motor iz Fiata 850 na kojem je zasnovan. Bio je to četvorocilindrični motor, zapremine 813 cm3, koji je proizvodio 43 konjske snage. Kako je broj konjskih snaga bio nizak, i to je bilo deo motivacije Abarth-a da napravi neke promene. Tako ga je Abarth nadogradio na 903cm3 koji je imao 52 konjske snage.

Nadogradnja ovog problema brzo je prevazidjena, pa je uskoro je stigao i „Abarth 1300 Scorpione“, sa motorom 1280 cm3 iz Fiata 124 koji je imao 75 konjskih snaga. To je opet dodatno podešeno da bi motor na kraju davao 125 konjskih snaga. Motor pokreće točkove putem 4-stepenog ručnog menjaca. Navedena težina vozila je 670 kg. Navedena maksimalna brzina je 185 km/h, a ubrzanje od 0-100 km/h za 10,5 sec.

Tehnicke karakteristike: Dovod goriva je preko karburatora Solex 32PHH. Pogon je na na zadnjim točkovima (RWD). Karoserija je sa dvoja vrata. Dužina 3.610 mm, sirina 1495 mm, visina 1050 mm. Međuosovinsko rastojanje 2.045 mm. Distribucija težine 38% napred / 62% pozadi. Najveća brzina 270 km/h. Kapacitet rezervoara opciono je 30 litara. Potrošnja goriva 9 lit/100km.

Abarth Fiat 1000 TCR Group 5 '1968–70

Model Abarth Fiat 1000 TCR Group 5 rođen je iz uobičajene Abarth-ove želje da tehničke propise podigne do krajnjih granica kako bi stvorio trkacki automobile krajnjih granica u ciljanoj kategoriji. U ovom konkretnom slučaju kategoriju je stvorila FISA početkom 1965. za turističke automobile i nazvala je „Grupa 5“ (kako je navedeno u odeljku J sportskih propisa). Osnova Grupe 5 bila je da su automobilima Grupe 1 i 2 bilo dozvoljeno da izvrše značajna poboljšanja performansi na mnogim delovima automobila uključujući motor, vesanje, širinu točkova, karoseriju itd.

Abarth je preuzeo postojeći model Berlina 1000 i izvršio neophodne modifikacije kako bi najbolje iskoristio propise grupe 5, od kojih je najznačajniji bio razvoj nove glave „Radiale“ za motor od 1000cm3. Ovaj motor je prvi put demonstriran krajem 1965. godine, glavna karakteristika je da su komore za sagorevanje „radiale“ sačinjavala dva međusobna hemisferna dela, stvarajući tako vrlo efikasno okruženje za prenos energije sagorevanja u fizičko kretanje klipa prema dole. Druga važna modifikacija bili su četiri potpuno odvojena izduvna otvora za razliku od prethodno "twined" priključaka Fiata 600/750, ova nova konfiguracija je pomogla povecanje povratnog pritiska sto je uticalo na dodatno pojačanje snage motora. Početna snaga ovog motora iznosila je 95 KS. Zahvaljujući novim propisima, položaj motora je spušten, čime je spušten centar mase i olakšano rukovanje.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Automobili grupe 5 razlikovali su se po broju „5“ prikazanom u trougaonoj crvenoj boji na zadnjem delu automobila, kao i na prednjem delu krova.

Početkom 1970. godine, FISA je ukinula Grupu 5 i umesto toga promenila tehničke zahteve za Grupu 2 omogućavajući veću slobodu za modifikacije kako bi se automobili dotadasnje grupe 5 uklopili u navedenu grupu a takođe mogli i dalje modifikovati. Nova grupa se zvala Group 2/70 (za godinu uvođenja), a Abarth je za tu sezonu (1970) predstavio poslednju generaciju modela 1000 TCR sa, mnogim izmenama, širim trakama i lukovima i većom snagom motora (sada preko 100 KS) zahvaljujući većem odnosu kompresije od 13:1 i dva dvostruka karburatora Weber 40 DCOE.

Ubrzo nakon prezentacije pojavio se fiksni aerodinamični poklopac prtljažnika od stakloplastike, ali nije trajao dugo zbog ispoljenih problema tokom eksploatacije vozila.

Model Abarth Fiat 1000 TCR Group 5 je limuzina sa 2 vrata, 4 sedista i benzinskim motorom Line-4, zapremine 982 cm3 snage 101 PS. Ubrzanje od 0 do 160 km/h 26,4 sec. Dužina 3.530 mm, sirina 1390 mm, visina 1400 mm. Međuosovinsko rastojanje 2.000 mm.

Motor pokreće točkove putem 5-stepenog ručnog menjaca. Navedena težina vozila je 583 kg. Navedena maksimalna brzina je 178 km/h, a ubrzanje od 0-100 km/h za 7,4 sec. Kapacitet rezervoara opciono je 31 litara. Potrošnja goriva 7,7 lit/100km.

Fiat Abarth OT 1000/1300 Coupe '1968–70

Abarth-ovi automobili imali su, u nacelu, standardni Fiatov karoserijski deo, sa spoljašnje strane uobicajeni, ali sa unutrašnje strane napravljeni da bi izvukli maksimalnu snagu iz najmanje količine zapremine. Jedan od njegovih najboljih modela je jedan od manje poznatih, zahvaljujući skromnoj eksterijeru. Bio je to Fiat-Abarth OT 1000 Coupe. Automobil je zasnovan na Fiat-ovom modelu 850 kupe. “OT” znači Omologato Turismo, oznaka dodeljena automobilima koji ispunjavaju homologacione zahteve za Touring automobile i UT trke.

Unutrašnjost automobila je udobna i prostorna, ali prilično spartanska. Dva velika instrumenta - brzinomer i tahometar preuzeti su od osnovnog Fiata 850, ali veći brojevi na njihovim loznakama nagoveštava potencijal motora.

Iako dizajn karoserije ne iznenađuje, prisutan je, klasičan oblik. Pripisuje se Fiatovom inženjerskom dizajnerskom timu na čelu sa Mariom Boanom, mlađim. Razlike između standardnog Fiat 850 kupea i ovog Fiat-Abarth-a uglavnom su u nosu: OT nosi oblik sa "Fiat Abarth 1000 "na obojenoj plastici okružen tankom hromiranom oblogom. Abarthov grb škorpiona nalazi se levo postavljen na traci oznake modela automobile, blize desnom faru.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Spoljašnost, koja je direktno iz fabrike „Fiat“, nema onu završnu obradu koja se očekuje. Abarth je osvojio mnoga prva mesta na trkama, iako je automobil bio gotovo potpuno originalan. Osećalo se da većina njegovih nedostataka potiče iz grubih varova koje je fabrika ostavila.

Abarthovi motori za OT seriju je započeli su sa malim agregatom iz Fiat 600, modifikovanim na zapreminu od 843 cm3, da bi mogao ucestvovati u trci klase 850. Kada je engleski Cooper izasao na trkacku stazu, Abarth je reagovao tako što je istisnuo dodatnih 150 kubnih centimetara iz istog bloka, stvarajući 1000 OT. U poređenju sa visokoremobilnim i pomalo neznim 850, motori 1000-te su bili mnogo fleksibilniji, a snaga se kretala oko 80 KS pri 7.400 o/min sa novom maksimalnom brzinom od 190 km/h.

Fiat Abarth OT 1000 Coupe imao je nezavisno vešanje poprečno postavljenim opružnim listovima napred i opružnim oprugama pozadi. Hidraulički teleskopski dvostruko delujući amortizeri i šipke protiv prevrtanja dolazili su sa prednje i zadnje strane. Standardni točkovi bili su 13 inča sa 4-1 / 2-inčnim felnama, mada su naplaci od 5 i 5-1 / 2 inča bili opcionalni. Kočnice su bile Girling diskovi napred i dobos sa zadnje strane, osim ako nije naručena opcija sa diskovima na sva četiri točka. Diferencijalne i završne pogonske jedinice ugrađene su u kućište prenosa i dostupne su u tri različita odnosa: 8,37: 1, 8,39: 1 ili 9,37: 1. Transmisija je bila četvorostepena, mada su prodajne brošure nudile opciju 5. i 6. stepena prenosa; međutim, nijedna od ovih opcija nije postojala u dostupnim automobilima.

Procene su da je model Fiat Abarth OT 1000 proizveden u oko 50 primeraka.

Pored ovog modela, 1968.g. pojavio se indenticni model, oznake Fiat Abarth OT 1300 Coupe sa jacim motorom.Rezultat direktne tržišne konkurencije bio je model sa motorom Line-4, zapremine 1280 cm3, snage 75 KS. Pogon na zadnje tockove (RWD).

Model Abarth Fiat OT 1300 Coupe spadao je u kategoriju S-C (sport coupes). Imao je dvoja vrata, 4 sedista i benzinski motor Line-4, zapremine 1280 cm3, snage 75 KS. Ubrzanje od 0 do 100 km/h 11,1 sec. Dužina 3.508 mm, sirina 1500 mm, visina 1300 mm. Međuosovinsko rastojanje 2.027 mm.

[attachment=4][attachment=5]

Motor pokreće točkove putem 4-stepenog ručnog menjaca. Navedena težina vozila je 755 kg. Navedena maksimalna brzina je 164 km/h. Kapacitet rezervoara opciono je 30 litara. Potrošnja goriva 8,8-10,5 lit/100km.

Period nastanka ovih modela za sve italijanske proizvođače automobile bio je tezak, pa i za Abarth-a. Štrajkovi rada, rastući troškovi goriva i maziva, kazneno italijansko zakonodavstvo i Fiatova rastuća ravnodušnost prema Abarth-ovim trkačkim aktivnostima doveli su do teskog stanja krajem 1970. Rezultat, Carlo Abarth predao je kontrolu nad svojom kompanijom Fiat-u u oktobru 1971, završavajući 22 godine čarobnjaštva u auto industriji.

Fiat Abarth 2000 Scorpio '1969

1968. godine, Abarth i Pininfarina su sastali i dogovorili kako bi stvorili automobil sa Abarth-ovim nadograđenim Fiat motorom. Koncept novog vozila nazvan Scorpio Fiat Abarth 2000 dizajnirao je iste (1968) godine Pininfarina prema projektu Filippo Sapinoa. Koncept nastao u ranim danima ere klina, šasijom pozajmljenom od Abarth 2000 Sport Spider SE, a zatim je Pininfarina iskoristio svoju magiju kako bi je pretvorio u umetničko delo.

Njihov rezultat je bio Škorpion 2000; suludo jednostran auto koji čak izgleda i kao škorpion. Njegovo ime nije očigledna referenca na logotip poznatog proizvođača automobila iz Torina; proizlazi iz činjenice da automobil zapravo ima profil škorpiona, njegova ispušna cev podseća na smrtonosni rep škorpiona. Ovo je definitivno jedan od najatraktivnijih automobila sa oznakom Abartha.

[attachment=1][attachment=2]

Predstavljen je na Salonu automobila u Briselu u januaru 1969.g. Najistaknutiji znak izložbenog automobila bila je ravna linija koja se protezala od nosa sve do krova, odstupajući od tradicionalnog principa nosa, kokpita i repa.

Vetrobransko staklo sa krošnjama koje obilazi kokpit (odsustvo A-stubova), nude savršen pogled iz kokpita od 180 stepeni. Tu je i centralna traka za skočna svetla sa šest odvojenih svetala, a pozadi izgleda nedovršeno, što omogućava spektakularan pogled na motor ovog monstruma. Takođe ne postoji smeštaj za konvencionalna vrata, umesto toga celo vetrobransko staklo se može podići da bi se dobio široki pristup kokpitu. Kabina je veoma minimalistička s jednostavnom komandnom tablom kojom dominira veliki obrtomer.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Pokrece ga 2,0-litarski (1946 cm3), šesnaest ventilski četvorocilindrični motor, postavljen iza zadnje osovine (uzduzno), koji je Abarth unapredio da bi proizveo snagu od 220 KS pri 8700 o/min. Kompresija 10,5: 1. Tezina automobile je samo 670 kilograma. Snaga motora i njegova tezina dovoljni su da brzinu do 100 km/h postigne za 4,2 sekunde i omogući maksimalnu brzinu od 281 km/h. Pogon je na zadnje tockove (RWD). Snaga se prenosi preko 5-to stepenog manuelnog menjaca.

Dužina / Širina / Visina: 3.780 mm / 1.780 mm / 970 mm. Međuosovinsko rastojanje je 2.085 mm. Kapacitet rezervoara za gorivo je 60 litara. Gume 4.5/8.0 x 13 / 5.0/10.0 x 13.

Napravljen je samo jedan primerak.

Uprkos konceptu, automobil je bio i jeste u potpunosti funkcionalan. 2014. godini automobil je izašao iz duže hibernacije i pojavio se u vili Concorso d'Eleganza d'Este iste godine. Okupljena publika bila zapanjena ne samo svojim neverovatnim dizajnom, već i monstruoznim zvukom koji je izašao iz tog ogromnog topa koji izgleda poput kupole tenka a što ga znamo kao izduvna cev..

https://www.youtube.com/watch?v=tvCjCII3H1o

Vlasnik primerka je japanski arhitekta Širo Kosaka. Fiat mu je dozvolio da kupi automobil ali samo ako pristane da otvori Fiat muzej. 1992. kupio je automobil, koji je sada deo njegove kolekcije Abarth u Galeriji Abarth, blizu jezera Yamanaka Lake u Japanu. Neki izvori tvrde da je trenutna cena Škorpije oko tri miliona dolara.

Fiat-Abarth 3000S SE016 Cuneo Prototype '1969

Dizajn karoserijskog sportskog prototipa u obliku “Cuneo” ili „klina“ pojavio se 1969. godine i na njega je pod velikim uticajem demonstrirani aerodinamični učinak automobila Lotus Tipe 56, gasne turbine na Indianapolis singe-seater Speedway cars 1968.godine.

[attachment=1]

Dizajn je uradio Abarth-ov glavni inženjer Mario Colucci, dugogodišnji zagovornik postavljanja centralnog motora ispred linije zadnje osovine, dok je Carl Abarth uvek insistirao na ugradnji motora iza zadnje osovine.

Fiat-Abarth 3000S SE016 Cuneo prototip, 1969.g. dizajnirao je inženjer Mario Colucci. Prototip sportskog automobila imao je V8 motor sa srednjim montiranjem.

[attachment=2][attachment=3]

Septembra 1969.g. pojavio se novi prototip “Cuneo” sa srednje ugrađenim V8 motorom, predstavljen u februaru 1970.g. Abarth je lansirao ovaj najnoviji model sportskog trkačkog automobila, koji je prvenstveno bio namenjen novim mladim, neiskusnim, vozačima koji su napravili svoje prve korake na auto trkama malih automobila ili su se takmicili u voznji kartinga, a koji su stremili ka jacim četvorotočkašima.

Predstavljen je Abarth 3000S SE016. Automobil je pogonio 4-cilindrični benzinski motor, zapremine 982 cm3, koji je bio postavljen iza zadnje osovine, a pripadajući petostepeni menjač je smesten ispred njega prema vozacevoj kabini. Ugradjeni motor je davao oko 120 KS pri 8.200 o/min. Međuosovinsko rastojanje bilo je 1950 mm, a automobili (u zavisnosti od ugradjenih materijala) su težili od 400 kg – 882 kg.

Ovi mali sportski trkački automobile brzo su dobili nadimak Abarth “Millino”.

Autobianchi A112 Abarth Prototipo '1970
Autobianchi A112 Abarth '1971–73

Autobianchi A112 je supermini proizveden od italijanskog proizvođača automobila Autobianchi. Razvijen je na bazi skraćene verzije modela Fiat 128. Mehanika Autobianchi A112 je kasnije iskoriscena pri razvoju modela Fiat 127. Autobianchi A112 predstavljen je u novembru 1969. godine, kao zamenu za modele Bianchina i Primula, a proizvodio se do 1986. godine, kada je ustupio mesto modernijom modelu Autobianchi Y10.

Preko 1,2 miliona modela A112 proizvedeno je u milanskoj fabrici Autobianchija.

Pocetkom sledece godine, po predstavljanju modela Autobianchi A112, Carlo Abarth je uradio odredjena, njemu svojstvena, podesavanja pa je tako iste (1970) nastao Autobianchi A112 Abarth Prototipo. Dva prototipa, jedan sa 63 KS sa konvencionalnom glavom cilindra i drugi sa 74 KS sa radijalnom glavom cilindra, obavili su prve testove u januaru 1971, baš kada je FIAT zaključio pregovore o saradnji sa Abarth-om. Proizvodnja je pocela u septembru 1971. godine, a iste godine, na salonu automobila u Torinu, predstavljana je finalna verzija prve generacije.

[attachment=1][attachment=2]

U oktobru iste godine, povodom Salona automobila u Torinu, predstavljena je finalna verzija prve generacije. Abarth je zapreminu motora standardnog modela Autobianchi A112 od 903 cm3 povecao na 982 cm3 produženjem hoda, umetanjem nove radilice od nitriranog čelika, povecanjem steoena kompresije 10: 1 usvajanjem oblikovanih klipova sa hromiranim segmentima, redizajniranjem bregastog vratila i sedišta ventila, modifikovanjem izduvnog sistema i usvajanjem karburatora sa dvostrukim grlom.

Kočioni sistem je takođe doživeo značajne promene sa povećanjem čeljusti na prednjim diskovima i usvajanjem kočionog pojačala. Snaga motora koja je već u fazi prototipa premašivala 60 KS, ograničena je na 58 KS kako bi se postigli očekivani nivoi elastičnosti i robusnosti.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Karoserija je ostala nepromenjena, ali sa veoma različitim enterijerom, ručno izrađena i opremljena kompletnom instrumentom, anatomskim sedištima sa naslonima za glavu i trokrakim upravljačem sa kožnom oblogom.

Promene su značajno poboljšale performanse, u poređenju sa normalnim "A112". Uprkos znatnom povećanju brzine i ubrzanja, došlo je do neznatnog povećanja kočionih puteva, uprkos poboljšanom sistemu, doslo je do smanjenja potrošnje goriva (-15%), što je bilo čudnovato !

Kod prvih proizvedenih modele registrovano se sporadično pregrevanje ulja u motoru, uprkos primeni aluminijumske posude za ulje, problem je ubrzo rešen usvajanjem malog hladnjaka za ulje u januaru 1972. godine.

Autobianchi A112 Abarth postigao je trenutni uspeh u prodaji, koji je trajao skoro tri decenije: veoma redak slučaj među sportskim automobilima proizašlim iz velike serije. U početku se model nudio samo u crvenoj ili crnoj boji, a od 1972. godine dodane su i jednobojne farbe “visone” i “salmone”, čime je zadržana nepromenjena crna presvlaka od imitacije kože.

Proizvodnja Autobianchi A112 Abarth trajala je do 1973.godine. Iz prve serije proizvedeno je 4.641 primerka.

Abarth Osella 2000 (SE021) '1971–72

Počevši od 1961. godine, Fiat i Abarth potpisali su komercijalni ugovor kojim su obezbedjene značajne novčane nagrade za svaku pobedu koju su automobili austrijskog inženjera osvojili u bilo kojoj kategoriji, gde su kao osnova bili Fiat modeli. Za deset godina ucesca u auto trkama trkačkih Abarth automobile postigli su brojne pobede, pa je 1971. godine Fiat je odlučio da kupi kompaniju kako bi izbegao tako veliki trošak novca. Regulisano je da će se Abarth usredsrediti na razvoj reli vozila i da će prestati dizajnirati automobile za druge kategorije. Pokretanje uspešnog, ali skupog prototipskog trkačkog programa povereno je Enzu Oselli. Njegova mala kompanija ranije je već bila odgovorna za pružanje korisničke podrške Abarthu.

Sav materijal predat je Vincenzu Oselli, koji je u saradnji sa dizajnerom Antoniom Tomainitoom započeo razvoj novog automobila za sezonu 1972. Na salonu automobila u Torinu u novembru predstavljen je novi Abarth Osella 2000 Prototipo za Evropsko prvenstvo u sportskim automobilima.

[attachment=1][attachment=2]

Abarth Osella 2000, zasnovan je na rešetkastom okviru od čeličnih cevi prekrivenih aerodinamičkim kućištem od stakloplastike koje je integrisalo obimno zadnje krilo dizajnirano za povećanje prianjanja. Motor je bio četvorocilindrični 2.0 8V, upravljan je petostepenim ručnim menjačem i kombinovan sa pogonom na prednje točkove.

[attachment=3][attachment=5][attachment=4]
Sposoban da proizvede snagu od 270 KS, motor je uspeo da postigne maksimalnu brzinu od 300 km/h. Prvenstvo je bilo podeljeno u devet različitih trka, a legendarni Arturo Merzario istakao se među vozačima koji su vozili Abarth Osella 2000 te godine. Uprkos žestokoj konkurenciji Chevron automobila, uspeo je da osvoji prvenstvo vozača, osvojivši tri pobede u Dijonu, Silverstoneu i Pergusa Grand Prix
i treće mesto u Barseloni.

Preuzimanje kompanije Abarth od strane Fiata

Počevši od 1961. godine, Fiat i Abarth potpisali su komercijalni ugovor koji je Carlu Abarthu obezbedjivao finansijska sredstva za svaku pobedu koju su njegovi automobili osvojili u bilo kojoj kategoriji, gde su kao osnova bili Fiat modeli. Za deset godina ucesca u auto trkama Abarth automobili postigli su brojne pobede, pa je 1971. godine Fiat je, kako bi izbegao veliki trošak novca, odlučio da kupi kompaniju.

Carlo Abarth prodao je kompaniju Fiatu 31. jula 1971. godine. Preuzimanje je objavljeno do 15. oktobra.
Poslednji automobil s kojim će Abarth aktivno učestvovati na trkama bio je Autobianchi A112 Abarth, sa kojim je uživao u svom takmičarskom uspehu u relijima i jednonamenskoj seriji, a koji je ostao u proizvodnji do 1986. godine.

Kako Fiat nije bio preterano zainteresovan za dotadasnje trkačke operacije kompanije Abarth, potpuno joj menja proizvodnu filozofiju. Abarth će od tada funkcionisati kao podrska za pripremu relija. Vodjenje dosadasnjeg sportskog programa povereno je Vincenzu Oselli.

[attachment=1]

Osella 1963. godine se zaposlio kod Carla Abartha, a vodio je i moto-sportski tim. Osella je radio za Abartha kao test vozač, stekavši uvid u aspekte šasije i proizvodnje motora i podešavanje. Radio je i kao mehaničar i vozački nadzornik za Abarth trkački tim.

Vicenzo Osella preuzima automobile, rezervne delove, tehničare i vozače nastavljajuci trkačku aktivnost osnivajući trkački tim Osella. Tako za Abarth prestaje proizvodnja modela baziranih na Fići ili Fiatu 600 D.

Ucesce na relijima se nastavilo 1973, '74 i '75.g. osvajanjem drugog mesta i istorijskim završetkom na reliju Portugala 1974.g. gde su modeli Fiat Abarth 124 Rally zauzeli prva tri mesta. Fiat 131 Ralli osvojio je 1976. godine, prva mesta na ostrvu Elba Island (Elba Island Rally) i 1000 Lakes Rally u Finskoj, a takmičio se do 1980. godine, osvojivsi tri titule svetskog prvaka konstruktora.

Carlo Abarth se posle prodaje svoje kompanije povlaci u Bec, gde je prebolevši tešku bolest umro 23. oktobra 1979, u 71 godini. Njegova smrt, poput njegovog rođenja, dogodila se u znaku Škorpiona. Iza sebe je ostavio zadivljujuću zaostavštinu od 10 svetskih rekorda, 133 međunarodna rekorda i preko 10.000 pobeda na auto stazama.

Od početka 80-tih godina, Fiat se povukao sa međunarodne trkačke scene, i raspustio je svoj Abarth tim. Od tada, ime Abarth je obično služilo samo za svrhu marketinga.

Osamdesetih godina prošlog veka ime Abarth se uglavnom koristilo za obeležavanje automobila performansi, kao što je Fiat Ritmo Abarth 125/130 TC. U 2000-ima, Fiat je koristio marku Abarth za označavanje nivoa trim / modela, kao u Fiat Stilo Abarth.

Abarth pod patronatom Fiata

Fiat Abarth 124 Spider '1972–75

Fiat 124 Sport Spider je kabriolet sportskog automobila koji je Fiat plasirao u periodu 1966-1985.g.

FIAT 124 Sport Spider predstavljen je na sajmu automobila u Torinu 1966.g, vrlo simpatičan automobil zasnovan na platformi 124 limuzine. Dizajniran i izgrađen u Carrozzeria Pininfarina a stilski oblikovao Tom Tjaarda, postao je jedan od najuspešnijih italijanskih sportskih automobila sa više od 200.000 primera izgrađenih do kraja 1984. godine, nakon 18 godina proizvodnje. Tom Tjaard je izjavio da mu je prilikom dizajniranja automobila inspiracija za prednji kraj bila savremeni Ferari i fenomenalna Corvette Rondine za zadnji.

FIAT 124 Sport Spider je bio monokok, prednji motor, zadnji pogon. Prvobitno je model bio opremljen skromnim motorima zapremine od 1400 cm3 i 1600 cm3.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

1971.g. stvari su postale mnogo ozbiljnije integracijom Abarth-a i fuzije sa Fiat Racing Team-om. Marco Colucci, glavni inženjer Abarth-a, odmah je počeo redizajnirati automobil i pretvoriti ga u odgovarajuću mašinu za takmičenja. Do 1972.g. kapacitet motora je povećan na 1756 cm3, sto se pokazalo uspesno, pa je automobil pobedio na Costa Brava rally, a Fiat 124 Spider osvojio jedanaest trka od dvadeset i jednog starta.

Čitava priča o Fiatovom pauku preuzela je mnogo ozbiljniji zaokret kada je u decembru 1972, Fiat za homologaciju u grupi 4, pustio u proizvodnju «Abarth Spider». Ovo je sada bio sasvim drugačiji automobil sa motorom od 1756 cm3 pri 6000 o/min, nezavisnim zadnjim vesanjem, aluminijumskim vratima i 5-stepenim menjačem. To je omogućilo FIAT-u da za sezonu 1973 razvije visoko unapređenu verziju automobila sa 1839 cm3 i 185 KS koja je ucestvovala na WRC i završila na odličnom drugom mestu u kategoriji proizvođača.

1974.g. došlo je do još jedne nadogradnje na automobilima koji su na kraju sezone koristili potpuno novi motor sa 4 ventila, koji je davao snagu od 210 KS. Pobedili su u velikom stilu na Portuguese rally (zauzevsi prva tri mesta) i ponovo završivsi na 2. mestu u WRC prvenstvu proizvođača.

1975.g. Fiat Abarth 124 Spider je poslednji put ucestvovao na WRC-u gde je zahvaljujući svojim karakteristikama i pouzdanosti po treći put zauzeo drugo mesto u klasi WRC proizvodjaca. Tokom ove 3 sezone na najvišem nivou, Fiat 124 Abarth Group 4 pokazao se kao izuzetno harizmatičan auto i jedan od najuspešnijih rally automobila 70-ih godina.

Tehnicke karakteristike: karburator twin-choke Weber 34 DMS, duzina 3971 mm, sirina 1613 mm, visina mm, medjuosovinsko rastojanje 2280 mm. Tezina 960 kg. Maksimalna brzina 185 km/h.

https://www.youtube.com/watch?v=wFvjePLknEQ

Kasnije je Fiat prodao automobil kao Spider 2000 (1979-1982). Nakon što ga je FIAT povukao iz proizvodnje, Pininfarina je nastavila proizvodnju modela pod sopstvenim brendom kao Pininfarina Spider Azzura za tržište Severne Amerike i Pininfarina Spidereuropa za evropsko tržište još tri godine, od 1983. do 1985.g.

Fiat Abarth 124 Rally '1972–75

Fiat 124 Abarth Rally je bio vrhunski sprtski automobil zasnovan na 124 Sport Spider-u. Prvi put je predstavljen 1966. na izložbi u Torinu, zasnovan na skraćenoj podlozi od modela Fiat 124 i voznoj opremi. Prodalo ih je preko 200 000 pre nego što je proizvodnja završena 1982. godine.

Fiat Abarth Rally je prvi put bio dostupan u novembru 1972, pošto je prethodno viđen u prototipu na Zenevskom salonu. Izuzetno revidiran, Abarth Rally je imao nezavisno zadnje vesanje McPhersonovim nosačima, šire felne od lakih legura, ravne točkove, kućište od stakloplastike, 5-stepeni menjač, ograničeni klizni diferencijal, unutrašnju preklopnu traku, kruti tvrdi vrh, takmičarska sedišta i revidiranu komandnu tablu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Motor je bio cetvorocilindricni, zapremine 1.756 ccm, koji je u standardnoj varijanti davao 128 KS, a 170 KS u Abarthovoj modifikacija. Homologizovan u početku u Grupi 2, modifikovani Abarth 124 Rally tokom 1973. godine i postigao jednu pobedu na Svetskom prvenstvu. Ponovno homologizovan u Grupu 3 za 1974, Abarth Rally ostvario je još jednu pobedu na Svetskom prvenstvu i nekoliko pobeda u završnoj fazi, ali njegov najveci uspeh došao je 1975. kada je, takmičeći se u 4. grupi, Maurizio Verini osvojio Evropsko prvenstvo u reliju (European Rally Championship) vozeci model Fiat 124 Abarth Rally sa 16 ventila.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Model Fiat 124 Abarth Rally sa 16 ventila napravljen je u seriji od pet (označenih brojevima 69744/45/46/47/48) u leto 1974. Oni su bili prvi u koje su ugrađeni novi motori grupe 16 sa 16 ventila koji su davali snagu od proizvodi 210 KS. Model Fiat 124 Abarth Rally sa 16 ventila debitovao je na RAC Rally-u u novembru 1974.g.sa vozacem Alcidom Paganellijem.

Tehnicke karakteristike: 2 x karburator twin-choke Weber 44 IDF, duzina 3914 mm, sirina 1630 mm, visina __ mm, medjuosovinsko rastojanje 2280 mm. Tezina 938 kg. Maksimalna brzina 190 km/h.

https://www.youtube.com/watch?v=GtztAgFB6gk

Abarth Osella PA1 '1973

Krajem 1971. godine Fiat je preuzeo ukupnu kontrolu nad sportskom kompanijom Abarth iz Torina, sa kojom su dugi niz godina bili sportski partneri. Fiat, međutim, nije bio zainteresovan da nastavi sa proizvodnjom sportskih automobila, vec je radije investira u organizaciju auto mitinge, pa su za 1972.g. sklopili sporazum sa Enzom Osellom da preuzme sportski program Abartha. Njegova mala kompanija ranije je već bila ukljucena u posao za pružanje korisničke podrške za potrebe Abartha.

Sav materijal predat je Vincenzu Oselli, koji je u saradnji sa dizajnerom Antoniom Tomainitoom na bazi dotadasnjih Abartovih ideja i planova razvio nov sportski automobil za sezonu 1972.g. Tako je nastao novi Abarth Osella 2000 Prototipo za Evropsko prvenstvo u sportskim automobilima. Uprkos organizacionim promenama, Abartov preplavljeni Osello 2000 odneo je pet od deset pobeda tokom takmicenja u evropskom prvenstvu sportskim automobilima do 2 litre 1972. godine.

Drugi proizvođači sportskih automobile iz navedene klase, poput Chevron-a i Lole su kontinuirano razvijajli svoje nove automobile za dalja takmicenja. Enzo Osella se nije mogao osloniti na stvarenje novog automobile ba Abarthovoj osnovi za još jednu sezonu. Umesto toga, proširio je posao i razvio “svoj” prvi sportski prototip uoči sezone 1973.g.

Pod uticajem razvoja Abarth SE021, novi 'Abarth-Osella' nazvan je PA1. Oznaka PA1 znacila je 'Prototipo Alberto' u čast inženjera Alberta Guerrata, koji je radio ranije kod Abartha i Oselle. Ime Abarth zadržalo se kao referenca na motor koji je ugradjen a takođe je kupcima pružio i osećaj kontinuiteta.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Novi PA1 bio je potpuno konvencionalnog dizajna, šasija je izradjena od aluminijumskog lima u formi “monocoque” (monokok). Vesanje sa dvostrukom vrpcom na prednjem delu pričvršćeno je direktno na kadu. Sa zadnje strane je cevasti podokvir koricen da preuzme opterećenje višelisnatog vešanja. Na sva četiri oslanjanja korišćene su opruge postavljene oko amortizera i ventiliranih diskova, dok su prednji i zadnji deo imali cevi protiv prevrtanja.

Enzo Osella se i dalje oslanjao na namenski ugrađeni četverocilindrični Abarth motor. U svojoj novoj specifikaciji, Abarth motor je davao snagu oko 270 KS pri 8.700 o / min. Prvobitno je bio povezan sa Hewland FT 200 menjačem, ali pokazalo se da nije dovoljno pouzdan, pa je umesto njega ugradjen čvršći FG 400.

Telo korišćeno na PA1 bila je suptilna evolucija dizajna koji je tako uspešno korišćen prethodne sezone. Glavna promena bila je u repu, koji je 1972. godine još uvek koristio zasebno zadnje krilo. U svom protipnom obliku, glatki dizajn je imao dva mala spojlera integrisana u levi i desni ugao repa. Medjutim, konačna verzija, sadržala je aerofor (aerofoil) u celoj dužini koji je postavljen kao sastavni deo karoserije.

[attachment=5]

Tehnicke karakteristike: Auto je pokretao četverocilindrični Abarth motor, zapremine 1981 cm3, snage 270 KS pri 8700 o/min, uzduzno montiran. Kompresija 11.5: 1. Snaga se prenosila na zadnje tockove pomocu petostepenog manuelnog menjač HeWland FG 400. Kuciste je od fiberglasa, sasija aluminijumski monokok sa čeličnim cevastim zadnjim okvirom. Kocnice su ventilirajuci diskovi. Težina 575 kilograma. Međuosovinsko rastojanje 2.090 mm. Gume (np/nz) 4,5 / 10 - 13 / 6,0 / 14,0 – 13.

Oslanjajući se na uspeh prethodne sezone, Enzo Osella uspeo je da proizvede deset primeraka PA1. Takmicarska sezona 1973.g. nije najbolje krenula, ali na kraju su vozaci Vittorio Brambilla i Arturo Merzario uspeli da postignu pobede na osmom evropskom prvenstvu. Ma kraju sezone u kategoriji proizvođača sportsih automobila, Abarth-Osella ostvario je treće mesto iza Lole (pet pobeda) i Chevrona (jedna pobeda).

https://www.youtube.com/watch?v=e_a3vnsZU_4

Uoči sezone 1974, Osella je razvila novi Abarth-Osella PA2, koji je imao još sportskije telo. Bio je to poslednji sportski prototip koji je nosio ime Abarth, jer je naišao je na jako protivljenje i kritiku zbog koriscenja Abarthovog imena. Osella je samostalno nastavio proizvodnju sportskih automobila i pojedinačnih setova koristeći širok izbor motora. PA1 ostaje poslednji sportski automobil sa znakom Škorpiona koji je osvojio pobedu na Evropskom prvenstvu.

Fiat X1/9 Abarth Prototipo (128) '1973–74

Prototipo Fiat Abarth X1/9 napravio je kratak, ali upečatljiv nastup na Svetskom reliju tokom 1970-ih, ali čim je postao konkurentan, postao je žrtva Fiatove politike. Istorija prototipa Fiat Abarth X1/9 započela je krajem '73. godine, kada je Fiatovo odeljenje za takmičenje u reliju započelo rad na projektu koji će zameniti 124 Abarth Rally.

Odeljenje za takmičenje su cinili Renzo Avidano, Abarth-ov direktor, Giulio Lampredi, dizajner motora, Mario Colucci, stručnjak za šasije, Giorgio Pianta, test vozač i Gino Macaluso, jedan od najboljih vozača Fiat Rally Team-a i budući Fiat sportski direktor.

Prvi automobil korišćen za projekat bio je Šasija 128 AS 0000133, na kom Mario Colucci izmenio motorni prostor tako da je u njega bilo moguće ugraditi 2-litarski Lancia Beta Montecarlo motor.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Automobil je opremljen svom potrebnom takmičarskom opremom, uključujući trkačka sedišta, sigurnosni pojas i polugom ručne kočnice. Šasija je ojačana i opremljena dodacima lukova točkova, prednjim i zadnjim spojlerima i velikim usisnikom za vazduh u stilu F1 koji su dizajnirani da obezbedjuju karburatore hladnim vazduhom iznad krova automobila. Ugrađene su poboljšane kočnice i modifikovano je vesanje. Motor i menjač nabavljeni su iz Lancia Beta Coupe grupe 4. Svi X1/9 Prototipo takmicili su se u tradicionalnoj Abarth belo-zeleno/žutoj i narandžasto/ružičastoj boji.

Nakon nekog testiranja od Giorgia Pianta, prototipo X1/9 ucestovao je na (Rally di Sicilia) reliju Sicilija koji je započeo 29. marta 1974. Automobil su vozili Giorgio Pianta i Bruno Scabini u takmicarskoj grupi 5. Automobil je bio opremljen motorom Abarth Type 232, 16-ventilski agregat, zapremine 1756 cm3 koji je normalno montiran na 124 Abarth Rally za takmicenje u Group 4. Motor, napajan od strane dva Weber 44IDF karburatora, mogao je da postigne snagu od 180-190 KS. Prvi „prototipo“, šasija 128 AS 0000133 je automobil koji je prvi put koristio poklopac sa periskopskim usisom. Tokom trke, „proto“ se borio za vođstvo, ali tokom druge faze probio je treću i četvrtu brzinu. Velika isporuka snage na zadnje točkove pregrejala je menjač, pa je automobil trku završio posle samo 50 metara.

Tokom leta Abarth je za predstojeca takmicenja pripremio pet novih primeraka (128 AS 0023001 - 128 AS 0023005). Uprava Abartha odlučila je da se prva dva automobila (23001, 23002) koriste na takmicenjima, dok će 23003 biti razvojni automobil, "muletto".

[attachment=4][attachment=5]

Na Tour de France Abarth je ucestvovao sa tri automobila, a svaki automobil je bio opremljen različitim motorom. Vozilo 23002, koristio je motor 'Type 232' zapremine 1756 cm3 sa 16 ventila. Vozilo 23003 bilo je opremljeno motorom sa 8 ventila zapremine 1756 cm3. Prva dva automobila su napajani Weber 44 IDF karburatorima, a snaga se kretala od 170 do 190 KS pri 8000 o/min. Treći automobile opremljen je motorom 'Type 232G', sa 16 ventila zapremine 1839 cm3. Ovaj motor se napajao Kugelfisher-ovim ubrizgavanjem i isporucivao je snagu od 205-210 KS pri 8000 o/min.
Tokom trke X1/9 prototipo je pokazao da je veoma konkurentan automobil i bio je tako brz da se borio sa 3,0-litarskim Porsche 911 Carrera. Nažalost, automobil 23003 se pokvario je motor tokom deonice Deuville-Troies, dok je treci bio prisiljen da se zaustavi zbog loma zupčanika tokom deonice Magni-Cours. Jedino je vozilo 23002 završilo kompletnu trku na osmoj poziciji.

Nakon Tour de France, Fiat je odlučio da se prijavi za homologaciju modela X1/9 u grupi 4. Da bi automobilu dao snažni promotivni publicitet, Fiat je odlučio da ucestvuje sa dva automobila na trci “Giro d'Italia”. Automobili su bili opremljeni motorom zapremine 1756 cm3 i dvogrlim karburatorima Weber 44 IDF. Nazalost oba automobila su tokom trke doziveli kvarove motora.

https://www.youtube.com/watch?v=tHsYeaupAsA

26. i 27. oktobra 1973.g. Fiat Abarth X1/9 osvojio je svoju prvu pobedu na reliju “Rally dei 1000 Laghi”.
Ovo je bio značajan rezultat za Abarth, a bio je to i srećan dan za Gina Macalusoa, koji je debitovao na novom poslu kao „Sportski direktor“. Nekoliko nedelja kasnije, 30. novembra i 1. decembra, Fiat X1/9 Abarth Prototipo učestvovao je na poslednjoj trci na italijanskim ulicama. Ucestvovala su dva automobila. Jedan je pobedio u trci a drugi se povukao sa oštećenim menjačem.

Prva sezona takmicenja je završena i Fiat Abarth X1/9 Prototipo je odradio dobar posao. Automobil je bio jako dobar, brz, stabilan, lak za vožnju. Fiat Abarth X1/9 Prototipo su u to vreme bili konkurentniji, lakši za vožnju i brži od Stratosa. Bilo mu je potrebno fino podešavanje, ali u to vreme X1/9 je bio spreman za nadmetanje i mogao je da pruži zadovoljavaljuci uspeh. Fiat Abarth Rally Team je završio uspešnu sezonu, a na Fiatovoj upravi ostalo je samo da dovrši potrebnu administraciju za dobijanje homologacije u grupi 4. U međuvremenu, Bertone je vršio pripreme za početak proizvodnje šasije da bi se kvalifikovao za homologaciju; homologirani X1/9 bio bi spreman do kraja februara 1974.g.

U decembru 1974, tri automobila su pozajmljena Fiat France-u kako bi učestvovali u skupovima koji su prihvatili automobile klase prototipa grupe 5. Ova strategija imala je za cilj da dodatno pokaže sposobnosti X1/9 i otvori joj put homologaciji u Grupi 4.
Gino Macaluso i Giulio Lampredi su već uradili homologacioni list koji je omogucavao ucesce u trkama Grupe 4 od 1. aprila 1975. Nažalost, u poslednjem trenutku, umesto da predaju dokument na homologaciju, menadžeri Fiata odlučili su da zaustave projekat i da u narednim WRC-ovima koriste FIAT131 Abarth, odnosno '31' kako su ga prozvali.

Nakon što je tim primio ove loše vesti, Fiat-ov sportski direktor, Gino Macaluso, podneo je ostavku izvršnom direktoru Fiata i vratio se profesiji arhitekte. S vremenom su, međutim, Abarthovi ljudi razvili Fiat 131 Abarth ...

Abarth 2000 SE027 (SE027-001) '1974

Abarth 2000 SE027 bio je potpuno novi projekat koji je razvijen u Corso Marcheu, a osmislio ga je Mario Colucci, uz podršku samog Carla Abarth-a. 2.0-litarski sportski prototip obučen je u lako kućište od fiberglasa koje je dizajnirano u saradnji sa Pininfarinom u njihovom novoizgrađenom postrojenju za vetrove. To istraživanje i testiranje dovelo je do krivudavijeg oblika SE 027, u poređenju s dizajnom klinastog oblika iz prošlosti. Prednji kraj novog prototipa imao je prekrivač koji se dramatično naginjao prema gore pravokutnim farovima i vodio do širokog, ravnog zadnjeg kraja, sa velikim krilom. Složeni bočni profil imao je velike NACA kanale sa obe strane koji su usmeravali vazduh u prostor za motor.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Ispod svestrane aerodinamične karoserije smesten je linijski DOHC četvorocilindrični motor sa 16 ventila i Lucasovim indirektnim ubrizgavanjem goriva. Zapremina motora je bila 1986 cm3, a izlazna snaga 280 KS pri 9000 o/min. Snaga se na zadnje pogonske tockove prenosila preko petostepenog menjača Hewland FG400. Sasija je bila monocoque (monokok), prednje i zadnje nezavisno vešanje sa zadnjim ručicama, stabilizacionim šipkama i opružnim oprugama sa hidrauličnim prigušivačima, i kočnice sa hidrauličnim diskom na sva četiri točka. Međuosovinsko rastojanje je 2.300 mm. Automobil je težio svega 575 kilograma, što je omogućavalo impresivnu maksimalnu brzinu od 318 km/h.

Abarth 2000 SE027 je od izgrađen u tri primerka. Zvanično je debitovao na Sajmu automobila u Ženevi 14. marta 1974., gde je izložen na štandu Pininfarina kako bi demonstrirao svoj napredni inženjering i aerodinamiku. Carlo Abarth je tada dobio zaduzenje testiranja svog novog sportskog prototipa, koje je obavljeno na Campo Volo-u u Torinu, Italija, da bi se zatim sledeća ispitivanja obavila na trkačkoj stazi Misano u drugoj polovini marta iste godine.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

U kasnu jesen te godine napravljena je druga verzija SE 027 koja je imala inline šesterocilindrični motor i nešto duže međuosovinsko rastojanje. Nažalost, nakon što je uloženo mnogo vremena i novca, dalji razvoj SE 027 je napušten krajem godine, a program je na kraju otkazan pre nego što je ova verzija automobila uopste ucestvovao na nekom takmičenju.

Kada se razvoj modela završio, Abarth je automobil SE027-001 prodao gospodinu Chiavacci-ju 1976. godine, zajedno sa drugom verzijom (SE 027-002), sa kojim je Chiavacci uspesno učestvovao u trkama između 1977 i 1981.godine. Šasija verzije 001 je 1980.g.prodata u Kaliforniju, SAD. Auto se kasnije vratio u Italiju, gde je i ostao.

Jedinstven sam po sebi, Abarth 2000 SE027 sportski prototip predstavlja fascinantnu saradnju između Abarth-a i Pininfarina i sigurno bi ostvorio uspeh da je ucestvovao na bilo kom prihvatljivom auto takmičenju.

Abarth SE030 '1974

Kada je Fiat odlučio da napravi sportski automobil sa srednjim motorom, zatrazili su predloge Bertonea i Pininfarina. Za proizvodnju je izabran jeftiniji Bertone X1/9, dok je Pininfarinin veći X1/ 8 bio stavljen u “ad acta”. Međutim, par godina kasnije, Fiat je ipak odlučio ima malo veći model srednjeg motora u paleti proizvoda. X1/8 je rekonfigurisan kao X1/20 i postaće prvi automobil koji je kompanija Pininfarina u potpunosti razvila i izgradila.

Torinski salon automobile krajem oktobra 1974.g. bio je planiran kao datum predstavljanja proizvodne verzije, ali pre nego što je javno predstavljen Fiat je želeo takmičarsku varijantu kao potencijalnu zamenu za Abarth 124. Fiat je kupio Abarth 1971. godine i naredio im da sarađuju sa Pininfarinom na odgovarajuće unapređenom protokolu X1/20 za model koji bi ucestvovao na “Giro d'Italia” koji bi se odrzao između 15. i 20. oktobra.

Projektom bi rukovodio tehnički direktor Mario Collucci, a nadgledao Abarth-ov menadžer, Aurelio Lampredi. Kako je predvidjeno da se novi automobil takmiči u klasi Grupe 5, to Abartha nisu previse ogranicavali doneti propisi za tu klasu, ali je Fiat želeo da iskoriste što veći broj postojećih delova za novi model.

Radi ustede na vremenu, Pininfarina je Abarthu isporučio dve čelične karoserije X/ 20. One su bile napravljene od medjusobno nezavisnih ploča, a zatim povezane i ojačane.

Od tog trenutka rad na realizaciji projekta SE 030 u Abarthu je konkretno počeo.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

MacPhersonovo vesanje je ojačano i opremljeno potpuno podesivim jedinicama opruga/amortizera. Šipke protiv prevrtanja instalirane su na oba kraja, a veće disk kočnice su postavljene na svaki tocak. Novi točkovi bili su prečnika 13 inča, napred širine 9 inča a 12 inča nazaf. Trag je u skladu sa tim povećan; za 104 mm napred i 141 mm nazad.

U proizvodni automobil predvidjena je ugradnja četvorocilindričnog motora od dva litra, ali Abarth je želeo nešto snažnije za SE 030. Odlučili su se za motor Fiat 130; 3,2-litarski V6, sa glavom od livenog gvožđa i glavama od po dva ventila od lakih legura. Nosaci, osovine i bregasto vratilo su podignuti i postavljeni u velike glave ventila. Motor je opremljen sa tri dvostruka karburatora Veber 48 IDF.

U standardnoj konfiguraciji, motor Fiat 130 je imao zapreminu od 3235 cm3. Zahvaljujući provrtu i hodu od 102mm, odnosno 66mm, Abarth je za SE 030 zapreminu motora povecao za dodatnih 246 cm3. Kapacitet je sada bio 3481 cm3 sa maksimalnom snagom od 285 KS pri 6000 o/min. Za poređenje, standardni motor je imao 163 KS pri 5600 o/min. Motor je postavljen poprečno u odnosu na šasiju automobila, povezan sa sinhronizovanim petostepenim ZF 5DS-25 menjačem sa diferencijalom sa ograničenim proklizavanjem.

[attachment=4][attachment=5]

Vizuelno SE 030 je pretrpeo velike promene. Osim profila i vrata kabine, sve ostalo je temeljno prepravljeno. Skraćeni su otvori i postavljeni blatobrani. Svi spoljni paneli su oblikovani od lagane plastike ojačane staklom (GRP). Bočni i zadnji prozori prebačeni su na pleksiglas.

Napred su postavljena dva svetla sa obe strane ogromnog otvora za hladnjak. Konvencionalni farovi koji su se koristili u proizvodnoj verziji zadržani su, ali je središnji deo prednjeg poklopca dramatično spušten. Na vrhu prednjeg blatobrana bio je poklopac rezervoara za gorivo i veliki kanal NACA presečen sa suprotne strane. Više rešenja za hladjenje je postavljeno niz bočne strane, a na poklopcu motora je montiran airbox (vazdušni sandučić). Sva četiri tocka su jako naglasena, a repna fascija se otvorila za dodatno hlađenje. Dve izduvne cevi iskakale su sa zadnje strane automobila.

Kokpit je bio potpuno izbacen. Abarth je ugradio kavez sa rollbarom, trkačka sedišta i sigurnosne pojaseve, takmičarsku tablu i volan sa tri kraka. Težina je iznosila 910 kilograma, a najveća procenjena brzina je 170 km/h.

Izgrađena su dva automobila; brojevi šasije su bili 300 i 301. Jedan je predvidjen za auto takmicenja, a drugi je zadržan kao razvojni model.

Poput “Tour de France”, i “Giro d'Italia” je bila kombinacija trkačkih staza i brdskih uspona povezanih sa pravim deonicama puta. Niko na “Giro d'Italia” nije očekivao puno od “malog i čudnog” Abartha. Pored Abarth SE030 za trku je prijavljen i prototip X1/9. Oba automobila su prikazana u poznatoj Abarthovoj crvenoj i žutoj boji.

[attachment=6]

Trka je počela 15. oktobra sa pet dana napornih deonica. Staza je uključivala osam kruznih trka, četiri uspona i 2015 km javnih deonica puta. Prvi dan je obuhvatio 575 km vožnje. Drugi dan su bile trke u Imoli i Mugello sa 248 km deonica puta koje bi učesnike odvele u Misano. Trećeg dana održane su trke u Misanu i Magione koje su zahtevale savladjivanje uspona Pieve Santo Stefano i 353 km deonice puta. U toku cetvrtog dana odrzana je trka u Vallelungi, odakle je karavan automobila putovao 505 km do Parme sa usponima na Castellanu i Chianti. Poslednji dan je obuhvatao trku u Varanu i putovanje 334 km do Monce. U ukupnom plasmanu pobedila je Lancia Stratos Turbo, dok je Abarth SE030 zauzeo drugo mesto.

https://www.youtube.com/watch?v=_OhKnKGm4_g
https://www.youtube.com/watch?v=ehzWnl_n5Dk

Automobil je potom je predstavljen na Salonu automobila u Torinu '74. godine kao Fiat Abarth 030. Automobil je zatim proizveden u putnickoj verziji i ponudjen na tržište od 1975. godine, pod znakom Lancia (još jedna marka torinske grupe) i pod imenom Beta Monte Karlo. Razvoj 030 se nastavio, razvijajući se 1980. godine u Abarth SE 037 model, koji je početkom 80-ih transformisan u višestruki pobednički Lancia Rally 037.

Fiat Abarth 131 Mirafiori "Evoluzione" (SE031) '1975

Fiat Abarth 131 Mirafiori "Evoluzione" je verzija koju je Abarth razvio iz modela Fiat 131 limuzine, koja se proizvodila između 1976. i 1978. godine.

" Fiat 131 Abarth Rally" nastao je iz potrebe da se zameni zastareli "Fiat 124 Abarth Rally". U početku su aktivnosti za novi rally automobil bilie fokusirane na izradi prototipa na osnovu modela Fiat X1/9. Kada je stigla naredba za zaustavljanje projekta, Bertone je bio spreman da proizvede 500 primeraka potrebnih za takmicenje u Grupi 4, ali rukovodstvo FIAT-a je odlučilo da se fokusira na evoluciju „131“, kako bi promovisao svoju novu srednju limuzinu na međunarodnom tržištu.

[attachment=1]

S prototipom nazvanim SE031 - FIAT 131 3500 V6, Fiat je želeo dati sportski imidž modelu 131, s tim da ga Abarth učini trkačkim automobilom za Giro d'Italia iz 1975.g.

Fiat Abarth 131 Mirafiori "Evoluzione" (SE031), osim karoserijskih linija, ima jako malo veze sa standardnim modelom 131. Motor je, u poređenju sa SE030, revidiran (3,2 V6 od 130) sa povećanim kapacitetom na 3,481 cm³, a pokreću ga tri Weber karburatora; snaga dostiže oko 300 KS, što omogućava da 031 postigne brzinu od 260 km/h, a menjač je ZF petostepeni. Nakon prvih testova, opremljen je suvim rezervoarom (carter secco), jer je smanjena visina haube motora 131 nametala smanjenje visine korita za ulje. Automobil je opremljen hladnjacima ulja iza maske, hladnjaci vode su u seriji i postavljeni u zadnjim blatobranima, krilo je preuzeto od modela SE027. Dizajnom je rukovodio Capone Bertone Stile Center.

[attachment=2]

Tehnicke karakteristike: Sedan model sa dva vrata i dva sedišta. Auto je pokretao V6 Abarth motor, zapremine 3480,6 cm3, snage 304 KS pri 6400 o/min, uzduzno montiran, sa po 4 ventila po cilindru 2 usisna + 2 izduvna. Kompresija 10,9: 1. Snaga se prenosila na zadnje tockove pomocu petostepenog manuelnog menjača, suvo kvačilo sa tri ploče Fictel & Sach. Maksimalna brzina 305 km/h. Maksimalni obrtni moment je 35 kgm pri 4850 o/min. Auspuh je bio posebni tip izrađen u Abarthu. Kocnice su diskovi. Međuosovinsko rastojanje 2496 mm. Visina 1382 mm, dužina 4425 mm, sirina 1965 mm. Kapacitet rezervoara 100 litara. Prtljažnik je imao kapacitet 135 litara.

[attachment=3][attachment=4]

Ovaj prototip je pobedio na Giro d'Italia 1975. godine, a iskustvo stečeno na njemu biće od suštinskog značaja za razvoj budućeg 131 Abarth Rally-a.

Autobianchi A112 Abarth '1975–77

Autobianchi A112 je supermini automobil proizveden od italijanskog proizvođača automobila Autobianchi. Razvijen je korištenjem smanjene verzije savremene Fiat 128 platforme. Mehanika A112 je bila iz modela Fiat 127. Predstavljen je u novembru 1969. godine, kao zamena za model Bianchina i Primula, a proizvodio se do 1986. godine, kada je ustupio mesto modernijem modelu Autobianchi Y10 (brendovanim na većini izvoznih tržišta kao Lancia Y10).

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Autobianchi A112 je bio dostupan samo sa troja vrata. Pogonio ga je OHV motor od 903 cm3 iz Fiata 850 koji je davao 42 KS. Autobianchi je predstavio pojavljivanje ovog motora u konfiguraciji sa prednjim motorom, konfiguracijom pogona na prednje točkove, koja će kasnije postati poznata širokom spektru vozača. Navedena snaga povećana je na 197 KS tokom 1971, ali bez ikakvih mehaničkih promena I promena performansi.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]
Najzanimljivija verzija je bila Autobianchi A112 Abarth, predstavljena septembra 1971.godine. Pripremio ga je moto-moto odsek Fiat grupe, prvo sa motorom zapremine 982 cm3, snage 52 KS, dobijenim povećanjem hoda, spojenim sa sportskim izduvnim gasom, karburatorima sa dva blindirača i drugim bregastim vratilom. 1975. godine, zapremina je porasla na 1.050 cm3, a snaga se popela na 70 KS pri 6600 o/min, sa težinom od samo 700 kg. Dve verzije motora su bile paralelno u ponudi sve dok proizvodnja manje jedinice nije završena krajem 1976.g. Model iz 1975 je prvi A112 koji je koristio (opciono) petostepeni ručni menjač. Ove promene pretvorile su A112 u nervoznu mašinu kojoj su se divili mladi ljubitelji automobilizma.

[attachment=7]

Snaga se prenosila pogonom na prednje točkove (FWD) sa 5-stepenim ručnim menjačem. Dimenzije guma su 155/70 na 13 inčnim felnama napred i pozadi. Za zaustavljanje, kočioni sistem A 112 Abartha podrazumevao je diskove na prednjim i dobos kocnice na zadnjim tockovima. Ubrzanje do 100 km/h iznosilo je 13,6 sekundi s maksimalnom brzinom od 155 km/h. Tip karoserije je hatchback sa troja vrata.

Potrošnja goriva zavisila je od uslova voznje: urbana 5.3 L/100 km, autoput 7,7 L/100 km, grad: 9.1 L/100 km. Kapacitet rezervoara za gorivo iznosio je 30 litara. Međuosovinsko rastojanje je 203,8 cm, dužina 326,8 cm, sirina 148 cm a visina 136 cm.

Automobil je učestvovao na raznim mitinzima širom Evrope, čak je pokrenuo takmicenje Campionato A112 Abarth koje je obuhvatilo je osam sezona, od 1977. do 1984., i usvojivsi pravila grupe 1.

Sve veća popularnost Autobianchi A112 na moto skupovima i sajmovima dovela je do ponovnog uvođenja takmicenja sa jednim modelom, nazvanog Trofeo A112 Abarth, 2010.godine. Abarthi su često vodili teške živote, a preferirali su ih mladi vlasnici sa agresivnim stilovima vožnje.

Počevši od 1982. godine, ovaj automobil je označen kao Lancia A112 na nekim tržištima van Italije.

Fiat Abarth 131 Rally '1976–78

Iskustvo stečeno prethodnih godina na razvoju Fiat Abartha 131 Mirafiori "Evoluzione" (SE031) posluzilo je inženjerima kompanije Abarth da rade na Fiat 131 limuzini sa 2 vrata.

Dizajn i konstrukcija karoserije povereni su Bertone Style Centre. Za razvoj 131 Abarth-a zaslužan je tim na celu sa Cesare Fioriom koji je naporno radio na stvaranju uspešnog reli automobila. Fiberglas i aluminijum korišćeni su za pravljenje lakog automobila koji je ličio na Fiat 131 Mirafiori ali u verziji sa dvoja vrata. Za smanjenje težine, Fiat 131 Abarth Rally je bio opremljen poklopcima od smole, kao I branicima, te aluminijumskim vratima. Zatim su dodani veći lukovi i spojleri na točkovima kako bi se obezbedila potrebna snaga. Izuzetno veliki dinamički usisi vazduha na levoj strani poklopca i na bočnim stranama olakšali su hlađenje mehaničkih delova.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Pogon automobila odradili su Abarthovi tehničari. U model Fiat Abarth 131 Rally ugradjen je četverocilindrični motor zapremine 1.995 cm3 sa glavom od lakih legura, dvostrukom bregastom osovinom, 16 ventila i Kugelfischer mehaničkim ubrizgavanjem. Trkacka verzija, sa Weber karburatorom sa dva grla, davala je nominalno 140 konjskih snaga, ali je ubrizgavanjem dostigla 225 KS, kasnije porasla na 245 KS. Mehanicki menjač je sa pet stepeni prenosa sa prednjim kvačilom, a ZF samoblokirajući diferencijal (samo u trkačkoj verziji) prenosio je snagu na niskoprofilne Pirelli P7 gume. Ostale promene odnosile su se na nekoliko promena na paketu vešanja, kao i nekoliko drugih detalja koji su mu omogućili dominaciju na međunarodnoj sceni do 1980.g.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Maksimalna brzina je bila oko 190 km/h. Tezina vozila je od 950-1020 kg.

U periodu između 1976. i 1978., proizvedeno je 400 primerka - minimalni broj koji je u skladu sa FIA- propisima o trkama grupe 4 - nakon čega se model Fiat 131 Abarth Ralli Gr.4 brzo nametnuo na takmičenjima širom sveta.

Fiat 131 Abarth bio je veoma uspešan reli automobil; tri puta je osvajao Svetsko prvenstvo u reliju, 1977, 1978 i 1980.g.

https://www.youtube.com/watch?v=ZDsuiMig0o8

Nakon dve pobede na trkama Trabucchi i Valli Piacentine rally-ima, na prvenstvu Italije 1976., Rally Fiat 131 Abarth trijumfovao je u svojoj debitantskoj trci Evropskog prvenstva 1976., reliju Elba Island. 1976. godine takođe je osvojila reli za 1000 jezera u Finskoj, ovog puta u okviru Svetskog prvenstva. Za ovaj uspeh zasluzan je finski as vozac Markku Alen, koji je na 1000 jezera četiri puta vozio 131, tri puta uzastopno. Isti vozač osvojio je i poslednji uspeh 131 Abarth-a, na mitingu Portugala 1980. godine.

Fiat 128 Abarth DE-spec '1977–78

Krajem '60-ih godina prošlog veka u Torinu su spremali naslednika Fiata 1100. U to vreme, od strane pojednih evropskih proizvodjaca pojavilo se nekoliko novih modela u segmentu ekonomičnih automobile koji su za kupce bili jako primamljivi. Vozila su bila udobnija, prostranija, boljih performansi i modernog dizajna. U takvoj situaciji, Italijani su se bacili na posao razvoja automobila koji će biti konkurentan i doneti novine na polju dizajna i tehničkih rešenja.

Kao osnova za novi model poslužila su iskustva Fiatovog dizajnera Dante Giacosea, pri izradi prototipa modela Autobianchi Primula – kompaktnog automobila sa motorom zapremine 1100 kubika postavljenog poprečno, sa prednjim pogonom i nezavisnim zadnjim vešanjem.

Tako je 1969.g. predstavljen Fiat 128. Bio je to trenutak kada je došlo do kompletnog raskida sa prošlošću na polju mehanike. Dotadašnji „fijat 1100“, koji se smatrao uspešnim modelom, zamenjen je „128“. Razlika je bila ogromna. Iako je zadržan kockasti dizajn koji je bio aktuelan u to vreme, tehnički je predstavljao revoluciju.

[attachment=1]

Bio je to prvi kompaktni auto na svetu sa prednjim pogonom koji je objedinio poprečno postavljen motor pogonjen zupčastim kaišem sa ventilima bez klackalica, bregasto vratilo u aluminijumskoj glavi motora, Mekferson vesanje napred sa disk kočnicama a pozadi trougaona. U startu su bila predviđena dva motora, zapremine 1116 i 1290 kubika. Snaga se razlikovala od verzije do verzije, tako da se kretala u rasponu od 50 KS za 1,1 do 75 “konja” za 1,3.

“Fiat 128” je praktično predstavljao revoluciju u kompakt klasi sa mnogobrojnim verzijama. Ni jedan drugi auto do tada nije imao toliko različitih karoserija – sedan sa dvoje i četvoro vrata, kupe, karavan, hečbek sa dvoje i četvoro vrata (“zastava 101”), pa čak i roudster varijantu u vidu “Fiata X 1/9”, koji je imao centralno postavljen motor i zadnji pogon. Mnogobrojni karoseristi su na bazi “128” stvarali svoje kreacije, kao što su Moreti i Bertone.
Kada se pojavio na tržištu, 1969, FIAT 128 je odmah uvršten u evropski auto reli sport gde je postao favorit, lak za friziranje, i jako upravljiv u svim uslovima. Bio je jako popularan kao sportski auto da je klasična Berlina (limuzina) frizirana u više dizajnerskih kuća i rađena serijski. Sve takve serije su krasili dodaci u smislu instrument tabli sa integrisanim obrtomerom i dodatnim kontorlama parametara motora, sportskim volanima, markantnim felnama od lake legure, specijalno tapaciranim sedištima i spuštenim, ojačanim, sportskim vešanjima.

Dostupne su bile razne verzije: Rally – motor od 1290 cm3 sa 65/73 KS, Moretti – sa istim motorom, ali estetski dorađeni, Giannini NP (1116 cm3 sa 66KS), Giannini NP – S (1116 cm3 sa 76KS sa dva karburatora Weber 40 DCNF), Giannini NP – Rally (1290 cm3 i 81.57KS), Giannini NP – Rally 1600 (1580 cm3 i 93KS).

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Među poslednjim serijama nasao se i FIAT 128 ABARTH sa 1290 cm3 od 73KS (oznaka FIAT 128 AC 000) i felnama Cromodora Abarth CD 57..
Motor je imao jedan zupčanik (single overhead) sa ventilima bregastog vratila, 4 cilindra i 2 ventila po cilindru. Motor je prenosio snagu na prednje točkove putem 4-stepenog ručnog menjača. Težina vozila je 850 kg. Tvrdi se da je Fiat 128 Abarth postizao maksimalnu brzinu vise od 150 km/h.

https://www.youtube.com/watch?v=aDEEJFNxAxo

Autobianchi A112 Abarth '1977–79

U novembru 1977. predstavljena je nova serija Autobianchi A112 pod oznakom „Nuova A112“ (nova A112): Najočitija razlika je malo viši krov, sa obeleženim ivicama oko strana. Ovo je značajno poboljšalo unutrašnjost auta. Autobianchi je takođe u to vreme modifikovao motor koji sada ima zapreminu od 965 cm3, snagu od 48 KS i poboljšani obrtni moment. Zadnja svetla četvrte serije bila su stepenastog izgleda, viša prema spoljnoj strani automobila i uži prema centru, da bi krajem 1979 bila izmenjena.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Autobianchi A112 se sve vreme se proizvodio isključivo u verziji karoserije sa troja vrata, sa uglavnom kozmetičkim promenama, motori bili različiti, Počevši od četvorocilindričnog OHV motora sa 903 kubika i 42 konjske snage koji je pozajmljen od Fiata 850, kubikaže su rasle na 965 i 982 kubna centimetra, dok je Abarth verzija dobila motor od 1.049 kubika i 69 KS (obrtni moment 85,5 Nm) kao i sportske elemente enterijera poput volana i sedišta.

[attachment=5]

Takmičarski model je težio oko 700 kilograma, što ga je činilo prilično živahnim. Pogon je na prednjim točkovima (FWD), ručni 4-stepeni menjač.

Međuosovinsko rastojanje je 2038 mm, dužina: 3231 mm, širina: 1480 mm, visina: 1360 mm. Ubrzanje 0-100 km/h je 11.4 sekundi. Maksimalna brzina 160 km/h. Potrosnja 9 litara na 100 km, kapacitet rezervoara 30 litara. Karburator Weber 32DMTR38/250, kompresija 10,4 : 1. Pneumatici 135SR13.

Fiat Ritmo Abarth Group 2 (138) '1978–82

Fiat je napravio bum sa modelom 128, koji je posebno bio atraktivan u sportskim verzijama Sport Coupe i 3P. U aprilu 1978. u Torinu je službeno predstavljen njegov naslednik Fiat Ritmo. Poceo je da se radi pod kodnim imenom 138 i u stampi se nagadjalo, da ce to ime i ostati, medjutim Fiat je umesto trocifrenog broja, ovaj model nazvala Ritmo. Ono što je bitno u tom autu je da je (gotovo) izvrsnu koncepciju Fiata 128 upakovao u futuristički dizajn.

Dužinom 3937 mm, širinom 1650 mm, visinom 1400 i međuosovinskim razmakom od 2448 mm dodatno je naglašena prostrana unutrašnjost. Dobar utisak naglašen je prtljažnikom zapremine 330 litara, koji se uz preklapanje sedista mogao povećati na 1100 litara. Koncepcija, ali i sve bitne komponente, preuzete iz Fiata 128, bile su snažan adut. Bio je to je mali porodicni automobil s avangardnim dizajnom. Za Englesko govorno podrucje Ritmo je poznat pod imenom "Strada".

[attachment=1][attachment=2]

Napred i pozadi bilo je nezavisno vešanje, napred je bio MacPherson, s poprečnim ramenima i ‘nosećom’ balansštangom, a pozadi su poprečna ramena stajala na poprečno postavljenoj lisnatoj opruzi. Nezavisno vesanje i relativno nisko težište nudili su odličnu stabilnost, kočioni sistem izveden je s diskovima napred i dobos pozadi.

Redni 4-cilindricni motor sa blokom od sivog liva i glavom od aluminijuma imao je bregasto vratilo u glavi, pokretan zupčastim kaišom. Notor je imao zapreminu od 1116 cm3, sa tada respektabilnih 55 KS snage. Dokazao se pouzdanošću i izdržljivošću.
Ritmo je imao i “razbušenu” verziju tog motora, povećanog provrta na 86,4 mm, pa je sa snagom od 65 KS i postizao tada uvažavajuće performanse (ubrzanje do 100 km/h za 15,3 sekunde i maksimalnu brzinu od 150 km/h).
Taj je motor 1980. pojačan na 75 KS, a 1981. stiže verzija verzija zapremine 1498 cm3, sa 85 KS (ubrzanje do 100 km/h za 12,3 sekunde i maksimalna brzina od 163 km/h), te sportska verzija 105 TC, s dva bregasta vratila, što je već davalo ubrzanje do 100 km/h za 9,5 sekundi i maksimalnu brzinu od 180 km/h.

1982.g., predstavljen je ultrasportski Abarth 125 TC za zapanjujucih 8,0 sekundi ubrzanja i maksimalnom brzinom od 190 km/h.

Na salonu u Ženevi 1980. godine predstavljen je Fiat Ritmo D sa 1.7-litrenim dizelašem od 55 KS, koji je dolazio isključivo u 5-vratnoj izvedbi karoserije. Premda su kupci bili zadovoljni performansama i štedljivošću, Fiat Ritmo D osetno je unazadio izvrstan utisak stabilnosti benzinskih modela. Masivan dizelaš poremetio je raspored mase pa je čak 65,5 posto ukupne mase vozila bilo na prednjoj osovini.

Za razliku od prethodnika Fiata 128, koji je imao metalne branike, ovaj model je imao siroke plasticne koji su mogli bez ostecenja da upiju manje udarce.

1981. godine, pokrenuta je i sportska verzija "Ritmo 105TC" (TC= twin cam) sa troja vrata i DOHC motorom od 1585 cm3, snage 105 KS, koji se jos koristio u modelima 131 i 132.

Na sajmu automobila u Frankfurtu 1981.g. Fiat je prikazao i sportsku verziju Ritma (za takmicenje u grupi 2) sa Abartovim modifikovanim motorom od 105TC-a i odgovarajucim modifikacijama na vesanju, kocionom sistemu i prenosu snage. Model je imao oznaku Ritmo 125TC Abarth.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6]

125TC je izmenjena i poboljsana verzija 105TC sa DOHC motorom zapremine od 1.995cm3 (snage 125 KS). Ritmo 125TC Abarth je imao je ventilirajuce prednje diskove, nov 5-brzinski ZF manuelni menjac, izmenjen i ojacan trap. Spolja se 125TC jako malo razlikovao od modela Ritmo 105TC.

Radjeno je ukupno 3 serije sa malim modifikacijama. Prva serija je pocela 1978, druga 1982, a treca 1985. godine.

Autobianchi A112 Abarth '1979–82

U julu 1979.g. dotadasnja verzija Autobianchi A112 pretrpela je modifikaciju dotadasnjeg stila, pri čemu je dobila veliku crnu plastičnu oblogu sa zadnje strane, koja okružuje nova zadnja svetla, kao i nove bočne obloge i odbojnike. Rešetka je takođe bila nova, a postojale su crne plastične lajsne za povezivanje svih plastičnih delova.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Otvori za izbacivanje vazduha iza zadnjih bočnih prozora sada su bili veći, od crne plastike i omotani su oko stuba. Što se tiče prenosa, petostepeni menjač, koji su bili ugradjeni na automobilima za neka tržišta sada je bio dostupan i na ostalim modelima. Peta brzina bila je prekomerna brzina, dok su odnosi četiri niže brzine i konačnog stepena prenosa ostali nepromenjeni. Prednji pokazivači pravca su pomereni sa prednjeg dela branika na mesto ispred vodeće ivice vrata, dok se na starom mestu pokazivača pojavila mala značka koja označava nivo opreme.

Što se tiče nivoa opreme unutar vozila, bilo je vrlo malih modifikacija unutrašnjosti. Veliki platneni krov postao je dostupan na I na osnovnom modelu Junior, a brisač zadnjeg stakla postao je opcioni u svim rasponima opreme.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Izlazna snaga ostala je na 42, 48 i 70 KS. Abarth verzija je dobila novi petostepeni menjač, nove alu felne i svetla za maglu kao standard. Autobianchi A112 Abarth (1979) pokretao je preko prednjeg (FWD) pogona nešto veći 1049 cm3 motor sa 70 KS, što je u kombinaciji s malom tezinom (700 kg) i karoserijom sa troja vrata osiguravalo sportske performanse u vožnji. Maksimalna brzina se kretala do 160 km/h. Dužina 3240 mm. Širina 1490 mm. Visina 1300 mm. Međuosovinsko rastojanje 2040 mm.

https://www.youtube.com/watch?v=XpFEJLvO03M

Felber Rubis 112 '1979–82

Sezdesetih godina, proslog veka, kompaniju sa sedištem u Morgesu pored Lozane na Ženevskom jezeru osnovao je švajcarski biznismen Vili Felber (Willy Felber). U početku je Felber uspešno poslovao pod imenom "Haute Performance Morges" prodajom skupih marki automobila kao što su Rolls-Roice i Ferrari.

[attachment=1]

1974. godine, na zahtev kupca, Felber je predstavio svoj prvi samostalni automobil, roadster u klasičnom stilu, zasnovan na kupeu Ferrari. Čitav niz drugih vozila usledio je narednih godina a fokus aktivnosti je bio na individualnom unutrašnjem dizajnu. Felber se od sredine 1970-ih uvelike bavio ponudom vizuelno modifikovanih verzija raznih vozila velike serije. S uglavnom nepromenjenom karoserijom, vozila su unapređena, posebno u unutrašnjosti. Izuzetak su modeli Ekcellence i Oasis, koji su sa spoljne strane modifikovani. Felber se uglavnom takmičio sa kompanijom Monteverdi sa sedištem u Bazelu. Dok je Peter Monteverdi bio u stanju da realizuje serijske proizvodnje, Felber se ograničio na proizvodnju jedinstvenih automobila po narudzbi kupaca u malim serijama.

Na sajmu automobila u Ženevi 1979. godine švajcarski biznismen Willy Felber predstavio je modifikovani Autobianchi A112 Abarth pod nazivom Felber Rubis 112.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Felberove promene Autobianchi A112 Abartha, odnosno Rubija su samo na izgled, ali ne i sustinske. Modifikacije su vise vizuelne prirode: vinilni krov, ovalni zadnji prozor (u stvari, vinil prekriva klasicno zadnje staklo), tipična Felber rešetka na prednjem delu… Karakteristicno je malo pravougaono bočno staklo umesto normalnog stakla, kao i „stilizovani“ ukrasi iza bocnog zadnjeg stakla kovani u obliku slova "S" (tzv. "landau").

To estetsko rešenje je prvobitno usvojeno na konjskim kolima, da bi ponovo bilo otkriveno i kasnije korišćeno na luksuznim automobilima proizvedenim tokom 20-ih i 30-ih godina, u cilju navodno boljeg pročišćavanja vazduha i pricvrscivanja krova, kao i na pogrebnim automobilima Američke proizvodnje tokom 70-ih (!) Ovo jedinstveno stilsko rešenje imalo je vrlo malo veze sa utilitarističkim duhom automobila.

Unutra je navodno enterijer bio luksuzno uradjen. Ideja je bila dobra, ali nije nužna za trzisni uspeh. Nije dovoljno imati ideju, već se mora izvesti i sa ukusom, što kod Rubija nije bio slučaj.

Modeli su modifikovani na osnovu verzije Abarth, što im je garantovalo vrlo malo paznje na italijanskom trzistu. Po nekim dostupnim podacima, napravljeno je samo tri primerka (bele, crne i sive boje).

Treba dodati i to, da je ustvari ovaj “nazovi tvorac automobila” tokom karijere stekao određenu paznju među proizvodjacima automobila upravo zbog zbunjenosti i čuđenja što su izazvala njegova ponekad upitna i ekscentrična stilska rešenja.

Felber Rubis 112 je ostao u proizvodnji do 1982. godine,

1984. godine proizvodnja V.H. Felber Automobiles SA prestaje. Glavni razlog bile su strože odredbe o odobrenju upotrebe tako modifikovanih vozila u Švajcarskoj i Evropi, što je otežalo distribuciju pojedinih modela malih proizvođača kao što su Felber i Monteverdi. Nakon toga, Felber se bavio prodajom i servisom uvezenih marki i do tada proizvedenih sopstvenih vozila. The V.H. Felber Automobiles SA konačno je likvidiran i izbrisan iz trgovačkog registra u aprilu 1991. godine. Villi Felber umro je u decembru 2002.g.

Abarth Lancia SE037 '1980-89

Lancia SE037 (Tipo 151, poznata kao Lancia Rally 037, Lancia 037 ili Lancia-Abarth # 037 od Abarth projektnog broja SE037) bio je sportski automobil i rally automobil srednje klase, koji je Lancia proizvela početkom 1980-ih da bi se takmičila u FIA Group B World Rally Championship. U sezoni 1983.g. pobedila je u kategoriji svetskog prvenstva proizvođača automobila (World Rally Championship Manufacturers' Championship (WMC). Bio je to poslednji automobil sa zadnjim pogonom koji je osvojio WRC.

1980.g. Lancia je započela razvoj modela 037 kako bi se uklopila u nove propise FIA grupe B koji su omogućavali automobilima da se takmice na relijima sa relativno malo homologacijskih modela. Kako je ime projekta bilo broj 037, to je na kraju i postalo ime po kojem je automobil bio poznat. Abarth, koji je sada bio član porodice Lancia-Fiat, radio je većinu dizajnerskih poslova, primenjujuci neka resenja iz nekih svojih poznatih trkačkih automobila 1950-ih i 1960-ih, kao što je linija dvostrukog krova.

Automobil je razvijen u saradnji Pininfarine, Abarth-a, Dallara-e i rukovodioca projekta, inženjera Sergija Limonea.

[attachment=1]

Pre prvog učešća na svetskom prvenstvu u reliju 1982. godine (1982 World Rally Championship season), proizvedeno je 200 primeraka koji su bili u skladu sa propisima grupe B. Samo nekih 150 primeraka su se pojavili kao putnicki automobili.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Abarth Lancia SE037 bio je dvosed coupé, sa snažnim vezama sa Lancia Monte Carlo iz grupe 5 koji je osvojio Svjetsko prvenstvo u izdržljivosti 1981. godine. Njegov četverocilindrični motor, zapremine 2.111 cm3, izveden je iz Aurelio Lampredija dizajniranog 2,0-litarskog motora Fiata 131, koji je Abarth znatno preradio i izlio od lake legure, 16-ventilskom glavom i super-punjačem Weber 40 DCN VH 15/250. Kasnije je zamenjen elektronskim ubrizgavanjem.

[attachment=6]

Motor je davao snagu od 325 KS pri 7000 o / min, koja se prenosila preko ZF petostepenog mjenjača. Za paljenje je bila zadužena Magnetti Marelli AEI 200 jedinica zajedno sa Champion N2G svećicama. Abarth je takođe razvio složeni multi-cevasti prednji i zadnji produžetak karoserije na jedinstvenom telu/šasiji, koji je imao nezavisno vesanje tipa paralelograma i disk kočnice Brembo na svim tockovima.

Za podmazivanje, korišćene su tri pumpe za ulje, a hladnjak je korišćen za održavanje temperature ulja. Hladjenje motora za pogon u optimalnom stanju obezbedjivao je električni ventilator, a distribucija tečnosti je obezbeđena pomoću cirkulacione pumpe. Izduvni gasovi su izlazili iz četiri prilagođena izlaza kroz par prigušivača kroz jedan terminal koji se nalazio s desne strane.

Šasija sa međuosovinskim rastojanjem od 2.445 mm sastojala se od aluminijumskih cevi, čelični pod je bio pricvrscen zakovicama, izrađenim od lakih legura. Resenje je preuzeto od Lancia Montecarlo, a spojen je napred i nazad pomoću pomoćnih okvira napravljenih od čelika i hrom-molibdenskih cevi promera 25-30 mm.

Gorivo je bilo u paru rezervoara od 35 litara, a cilindre je napajala pumpa niskog pritiska. Automobil je imao felne Speedline 16.0 × 8.0” napred i 16.0 × 9.0” pozadi i pneumatike Pirelli P7 Corsa 205/55 VR 16 i 225/50 VR 16. Razmak prednjih točkova je 1.502 mm, dok je razmak zadnjih bio širi: 1.508 mm.

Automobil je imao laganu karoseriju napravljenu od laminata i stakloplastike.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Poklopac je nagnut prema napred i unutra je bio prostor za rezervni točak (navedeni prostor tesko bi se mogao koristili kao prostora za prtljag). Poklopac motora otvorio se nagore sa blatobranima radi lakšeg održavanje tokom takmičenja. Dimenzije auta su 3.915 × 1.850 × 1.245 mm. Tezina 1.170 kg. Uprkos svojim zadivljujućim performansama, ubrzanje do 100 km/h bilo je do šest sekundi a maksimalna brzina do 225 km/h. Dodatna promena stalnog menjača povecaka je maksimalnu brzinu do 258 km/h.

[attachment=5][attachment=6]

Abarth Lancia SE037 imala je spartansku unutrašnjost, ali ništa značajno nije nedostajalo. Vozac je sedeo za volanom dvokrakog upravljača, na kom je umesto logotipa Lancia, bio amblem škorpiona, kako bi se naglasilo ko je zapravo napravio projekat modela. Sportska sedišta bila su prekrivena antilopom. Uobičajeni uređaji na komandnoj table bili su dopunjeni drugim važnim instrumentima: manometrom za ulje, termometrom rashladne tečnosti i nanometrom, čije se pozadinsko osvetljenje moglo regulisati. Zvučna izolacija je bila minimalna, tako da je buka motora bila jako prisutna, iako je staklo i nešto izolacije stitilo kabinu vozaca od buke.

Prvi primerci modela Abarth Lancia SE037, bili su proizvedeni u fabrici Dallara u Varanu septembra 1980. godine, Gian Paolo Dallarova kompanija odabrana je zbog svog iskustva u proizvodnji Lancia Monte Carlo Turbo sportskih vozila. Testiranje je zapocelo na autodromu Campovolo, Abarthovom omiljenom mestu za testiranje, u decembru 1980. godine. Dana 26. januara 1981.g. automobil je upućen u Pininfarina na aerodinamičko ispitivanje da bi intenzivno testiranje obavljeno na Pirellijevoj test stazi na Vizzoli. Prve fotografije modela Abarth Lancia SE037 koji je prošao testiranje pojavile su se 12. marta u britanskom časopisu Autosport magazine i Autosprint u Italiji.

U decembru 1981. godine, menadžment Lancia zvanično je predstavio svog kandidata za takmicenje u grupi B, kao model matične kompanije FIAT, na La Mandria test stazi, uz svog novog sponzora (Martini) Martinija.

[attachment=7]

Automobil je debitovao na reliju Costa Smeralda (Rally Costa Smeralda) 1982. godine u Italiji, gde su ucestvovala dva automobila, ali su oba povučena zbog problema sa menjačem. Do kraja takmicenja u reli sezoni 1982. godine model Abarth Lancia SE037 nije ucestvovao, ali su novi automobile u sezoni za 1983.godinu ostvarili nekoliko pobeda, uključujući i svoju prvu pobedu na reliju Pace ( Pace Rally ) u Velikoj Britaniji. Lancia je preuzela titulu u kategoriji svetskog prvenstva proizvođača automobila, uprkos ozbiljnoj konkurenciji 4WD Audi Quattro.

Fiat 131 Supermirafiori "Volumetrico Abarth" '1981–82

Kada je 1978. godine, na tržištu prodato svih 400 „civilnih“ modela, Fiat 131 Abarth Rally je nestao iz Fiatovog kataloga ponude. Pronaći Fiat 131 sa logotipom škorpiona u prodaji narednih godina bilo je gotovo nemoguce.

Imajuci to u vidu, 1981. godine, Fiat je odlučio da na tržište izbaciti dva modela ograničene serije:
- Fiat 131 Racing Volumetrico Abarth, zasnovan na vratima Fiat 131 Racing 2000 / TC 2 druge serije, i
- Fiat 131 Supermirafiori Volumetrico Abarth zasnovan na Fiat 131 Supermirafiori 2000 / TC četvoro vrata treće serije.

Oba modela su koristila superpunjač, rešenje koje je Fiat forsirao i više voleo od turbopunjača. U poređenju sa „proizvodnim modelom“, modifikacije su izvrsene kod motora, menjača, kočnica i vesanja kako bi auto dobio dodatnu snagu. Uz ove modifikacije, Abarth je ponudio i novi komplet za oznacavanje imena na zadnjoj strani i dizajn naplataka-felni od lakih legura sa Abarth logotipom. Unutrašnjost je takođe modifikovana.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Najvažnije mehaničke i estetske modifikacije su:

Motor sa nižom kompresijom (7,6: 1 umesto 9: 1), zadnji diferencijal 10:39 umesto 12:43 za brže ubrzanje. Specifični menjač Abarth. Drugaciji filter za vazduh i kućište filtera za vazduh kao i filtera za ulje. Izduvni sistem sa ovalnom hromiranom izduvnom cevi. Veći ventilirani prednji kočioni diskovi. Spušteno vešanje za sportskiju verziju. Električna benzinska pumpa montirana u blizini rezervoara za benzin. Grafika komandne table u zelenoj boji. Tri dodatna instrumenta postavljena na mestu radio prijemnika sa zelenom grafikom. Aluminijumske felne Pirelli sa gumama Pirelli P6 185/60 HR 14 Volumetrijski logo sa plastičnim štitom Abarth na zadnjoj ploči na kome je montiran amblem Supermirafiori. Volumetrijski logo sa metalnim Abarth štitom na levom prednjem krilu. Rezervoar za gorivo je povećan za tri litre, zapremine 53 litra u Americi;

[attachment=5][attachment=6][attachment=7][attachment=8]

Glavna prednost ovog automobila je 2-litarski motor (zapremina 1995 cm3) koji razvija 140 KS pri 5500 o/min, maksimalne brzine 190 km/h.

[attachment=9]

Abarth volumetrijski kompresor korišćen za ovaj motor razlikuje se od Volumex uređaja koji je Lancia koristila po većem protoku i pumpi za podmazivanje koja je integrisana u telo samog kompresora, a ne sa spoljašnje strane.

Fiat 131 Supermirafiori Volumetrico Abarth je ima karoseriju sa 4 vrata. Interesovanje za ovu vrstu automobila bilo je veliko zbog primenjenih zanimljivih inženjerskih rešenja.

https://www.youtube.com/watch?v=SgxNrEeLL5o

Za godinu dana proizvodnje, trzistu je ponudjeno oko 200 primeraka, (mada sam naisao na podatak da je proizvedeno tacno 188 primeraka). Svi automobili su proizvedeni u srebrno sivoj boji.

Autobianchi A112 Abarth '1982–84

Kada se tokom 1955. godine najstarija italijanska kompanija za proizvodnju bicikala F.I.V. Edoardo Bianchi S.p.A udružila sa proizvođačem guma Pirelli i čuvenim Fiatom, nastala je nova automobilska firma Autobianchi. Dugo godina Autobianchi je služio Fiatu za testiranje nove tehnologije, ali nije bila retkost da kompanija predstavi i neke uspešne proizvode. Među njima je svakako najpoznatiji hečbek Autobianchi A112 koji je nešto kasnije postao poznat i kao trkački automobil. Nastao je 1969. godine na skraćenoj platformi Fiata 128, pravljen je isključivo u verziji sa troja vrata i inicijalno je imao motor zapremine 903 cm3, snage 42 konjske snage iz Fiata 850.

A112 svakako nije bio sportski automobil, ali je uskoro dobio svog velikana – Abarth. Pored mehaničkih problema, A112 Abarth je dobio modifikovano ogibljenje, veće kočnice, menjač sa kraćim prenosnim odnosima i na kraju sportska sedišta. Ova oprema je povećala težinu za oko 20 kg, ali sa ubrzanjem do 100 km/h za 12 sekundi i maksimalnom brzinom od 150 km/h, A112 Abarth je bio jedan od najbržih automobila u klasi.

Iako će ovaj automobil biti osvežavan vise puta kroz svoju istoriju, većina dizajnerskih linija se nije menjala. Model je prošao sedam serija kroz koje je uglavnom preživljavao manje ili veće redizajne, od kozmetičkih promena do blagih povećanja karoserije radi većeg komfora.

Početkom 1976. godine je debitovala i nova opcija sa Abarth 70 oznakom, a ona je pružala veći motor sa zapremine 1050 cm3, snage 70 KS sa težinom od 700 kg. To je smanjilo ubrzanje do 100 km/h ispod 11 sekundi i povećalo maksimalnu brzinu na 160 km/h. Petostepeni manuelni menjač je postao opcija nakon tri godine, kada je A112 i zvanično osvežen.

Sto se tice Abarthovih tjuninga, on je uglavnom od 1976.g. pa nadalje, zadrzao svoje karakteristike od 1976.g. Vizuelno se model menjao kroz kozmeticke prepravke ali je motor, prenos, vesanje i menjac ostao isti.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Verzija Autobianchi A112 Abarth, koja se pojavila 1982.g. bila je sesta po redu serija Autobianchi-ja A112.
Mnogo plastičnih delova iz pete serije promenjeno je u šestoj seriji, koja je predstavljena u jesen 1982.g. Novi glatkiji odbojnici, skidanje bocnih obloga i manje teška rešetka vratili su deo originalne elegancije A112, dok je unutrašnjost potpuno renovirana. Nova verzija, oznake LX, pored vece udobnosti sadržavala je zatamnjena stakla, baršunasto oblozena sedišta, električne prozore, metalik boju i digitalni sat. Mehanički, model LX je bio sa petostepenim menjačem i motorom od 965 cm3.

Šesta serija je dobila nove otvore za telo karoserije na C stubu, a prednja ugaona svetla su bila ugrađena u vrh branika. Ovo je prvi A112 koji je na tržištu predstavljen sa Lancia značkom, prvobitno samo u Švedskoj i Švicarskoj.

Fiat Ritmo Abarth 130 TC (138) '1983–85

Juna 1983 godine lansiran je Fiat Ritmo Abarth 130TC kao zamena za 125TC. Abarthove izmene vesanja i motora dale su ovom automobilu brojne karakteristike kako ubrzanja tako i upravljanja.

Ritmo Abarth 130 TC je zasnovan na 125 TC, ali pokretao ga je motor od 1995 cm3 sa izlaznom snagom od 130 KS. Ovo je postignuto zamenom jednog Weberovog karburatora koji se koristi na modelu 125 TC dvostrukim Solex/Weber karburatorima i poboljšanim profilima brega. Ritmo Abarth 130 TC imao je maksimalnu brzinu od 195 km/h.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

U V.Britaniji Ritmo Abarth 130 TC je bio opremljen sedištima Recaro dok je to u Evropi bilo opciono. Vreme paljenja se kontrolisalo elektronskim putem. Iako je spolja sličan modelu 105 TC sa donjim oblogama na vratima i tockovima, 130 TC se razlikovao po sjajnim četvorougaonim felnama od legure (nastavljeno sa prethodnog 125 TC), aerodinamičnim deflektorima vetra na prednjim vratima i donjim hatchbackom spojlerom. Petostepeni ZF ručni menjač i imao je vrhunske performanse u odnosu na svoje tadasnje rivale.

Ritmo 130TC razvijao je 130 KS pri 5900 o/min i mogao je da ubrza do 100 km/h za samo 7,8 sekundi.

Dimenzije vozila su dužina 4014 mm, sirina 1663 mm, visina 1363 mm. Međuosovinsko rastojanje je 2444 mm. Kapacitet rezervoara za gorivo je 55 litara. Potrosnja 8,9 litara na 100 km. Tezina 950 kg.
U proleće 1984. godine došlo je do male promene koja se uglavnom sastojala od nove hijerarhije raspona. Dosadasnje nesportske verzije sa troja vrata i četvorostepenim menjacem „L“ sada su imali petostepene ručne menjače i karoseriju sa petoro vrata.

Ritmo je opremljen felnama marke Pirelli od 14 inča sa Michelin gumama.

Fiat Ritmo Abarth 130 TC (138) '1985–88

1985. Ritmo dozivljava poslednji face-lifting, a prepoznatljiv je pre svega po ruckama na vratima koje su okruglog oblika (umesto kvadratnog). Modeli od 1985.g. neki su ih nazivali “oznaka 2 ili serija 2”, bila je kozmetička nadogradnja sa različitim točkovima i unutrašnjim enterijerom (sedista su sada crna sa crvenim uzorkom Fijat insignije sa 5 traka). Prednja maska koja je korišcena sada je bila standardna verzija Super Strade sa dvostrukim prednjim svetlima - (sa glatkom plastičnom maskom izvan farova).

Takodje lansiran je i tzv. "Supercabrio" sa motorom od 105 KS. A 1986 je osvezen i diesel motor koji sada ima 1929 cm3 sa turbopunjenjem i snagom od 80 KS.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Karakteristike modela Fiat Ritmo Abarth 130 TC iz 1985.g. su dobro vesanje, dobro prijanjanje automobila pri vecim brzinama na podlogu, lagana konstrukcija koja daje dobre rezultate pri ubrzanju i motor, koji je kvalitetan...

Nešto lakši od 125TC koji je zamenio, 130TC je imao jače kvačilo i poboljšane profile što mu je dalo bolje performance i veću ekonomičnost goriva. Spolja se odlikuju povrsinama od crne plastične obloge, odbojnicima sa prednjim svetlima za vožnju i produženjima crnog luka.

Karakteristike: Motor 138 AR2.000, 4 cilindra u liniji, zapremine 1995 cm3, snage 130 KS pri 5900 o/min, kompresija 9,4:1. Karburacija 2xWeber 40 DCOE ili Solex C40 ADDHE. Elektronsko paljenje Digiplek/Marelli. Kapacitet rezervoara za gorivo 12,1 gal. Menjač 5 brzina sve sinhro ZF, kvačilo: jednostruko suva ploča. Prednje vesanje: McPherson tip amortizera, opružne opruge, pozadi: nezavisni oblik s poprečnom oprugom listova. Prednje kočnice: disk, Zadnje: dobos-bubanj. Težina 950 kg. Točkovi / gume 14” 185/60 Pirelli P6 / P60 Pilelli Plus One.

[attachment=5][attachment=6][attachment=7]

Fiat Ritmo Abarth 130 TC bila je poslednja i najnaprednija sportska verzija napravljena na osnovu besmrtnog Torino Berlinetta. Takođe i poslednji proizvodni Fiat koji je sastavljen na zasebnoj proizvodnoj liniji Abarth - poslednjoj od pravih Abartha. Fiat Ritmo Abarth 130 TC jedan je od najcenjenijih i najtrazenijih sportskih auta.

Specijalitet vezan za ovaj automobil je i taj da je cuvena Lancia Delta Integrale konstruisana na bazi Fiata Ritmo.

Fiat Strada Abarth 130 TC UK-spec (138) '1983–88

Fiat Ritmo se na britanskom tržištu prodavao kao Strada od jeseni 1978.g. dok ga nije zamenio model Fiat Tipo u julu 1988.g. Tokom 1980-ih su se prodavali vrlo sporo, verovatno su Britanci bili iznenađeni njegovim nekonvencionalnim stilom. Ubrzo ga je zasenio niz novih modela auta koji su proizvodili sami ili uvozili Britanci. Fiatov ukupni tržišni udeo u Velikoj Britaniji naglo porastao tokom druge polovine 1980-ih zbog ogromnog uspeha manjeg modela Uno.

Iako je unutrašnjost automobila bila neverovatno prostorna, Strada nije uspela da ubedi kupce da zaborave na pitanja pouzdanosti iz ranijih modela.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Za ovaj neobičnog izgleda automobil, s neobično dizajniranim naplatcima točkova i obučenim u ogromne količine sive plastike, tvrdilo se da je futuristički ali za kratko vreme nakon predstavljanja postalo je vidljivo da je ovaj novi Fiat nerazvijen, loše napravljen, sklon hrđi i nepouzdan. U pokušaju da malo začini stvari, Fiat je 1983. godine predstavio zadnji redizajn Strade kako bi se poklopio sa lansiranjem modela Una. Nudio je konvencionalniji izgled nosa, zategnut dizajn zadnjeg dela i znatno poboljšanu masku. Predstavljena je i Strada ES - bio je to hrabar, ali neuspešan koncept uštede energije.

Sa 130 KS Fiat Strada 130 TC Abarth je najubojitiji sportski udar na sportski segmenat auta od svih britanskih rivala jer je imao vecu zapreminu i snagu motora. Kod britanskih auta u tom segment u to vreme snaga je maksimalno iznosila 110 KS. Bio je daleko najbolje performansiran automobil u svojoj klasi, sa ubrzanjem do 100 km/h od vrtoglavih 7,7 sekundi.mKočenje se poboljšava upotrebom 9.5 “ ventilirajucih diskova na prednjim tockovia, sa zadnje strane bile su dobos kocnice. Osim nizeg vesanja, tu su bile velike gume: 185/60 14 alu felne Pirelli P600, ali i duboki prednji spojler sa Abarth značkom. Recaro-ova takmičarska sedišta dominiraju iznutra, udobnija su nego što izgledaju i pružaju vrhunsku bočnu podršku, nešto što je od vitalne važnosti u ovom autu. Upravljanje je lako, snažno hvata ubrzanje..

[attachment=4][attachment=5]

Fiat Strada Abarth 130 TC je „hatchback“ sa pogonom na prednje točkove, sa motorom koji je postavljen napred. Njegov motor zapremine 1995 cm3, snage 130 KS pri 5900 o/min imao je maksimalni obrtni moment od 176 Nm pri 3600 o / min. Motor prenosi svoju snagu na točkove putem 5-stepenog ručnog menjača. Njegova težina je 950 kg. Najveća tmaksimalna brzina je 196 km/h.

https://www.youtube.com/watch?v=Y1oSMMi4GxA

Ipak, Fiat Strada Abarth 130 TC nikada nije imala velike šanse u Velikoj Britaniji. Ovo je bio šokantan udarac za Fiat, s obzirom na sav novac uložen u automobil, ali nije bila samo Strada imala los plasman i prodaju. Regata je išla bolje, ali i znatno ispod očekivanja u pogledu prodanih jedinica. Ni Croma nije uspela da napravi veci uticaj, uprkos tome što je automobil bio znatno bolje izrađen od bilo kojeg Fiata pre.

U Severnoj Americi je Fiat Strada predstavljena u januaru 1979.g.da bi zamenila Fiat 128. Dostupan sa tri ili pet vrata, koristio je 1.5-litarski SOHC motor kao i kupe X1/9 (koji je davao 69 KS) i standardni petostepeni ručni menjač. Volkswagen motor sa tri brzine bio je dodatna oprema. Motor je za 1981. godinu ubrizgao gorivo za sve države, pa je snaga porasla na 75 KS.

Uprkos prostranoj unutrašnjosti i udobnoj vožnji, Strada nije uspela da ubedi dovoljno kupaca da zaborave na pitanja pouzdanosti iz prethodnih Fijatovih modela, pa je model 1982.g. povučen iz Severne Amerike.

Strogi severnoamerički standardi sudara rezultirali su u Stradi koja sadrži proširene plastične šipke odbojnika.

Lancia Delta S4 Group B (SE038) '1986

Lancia Delta S4 je reli automobil grupe B proizveden od automobilske kompanije Lancia, za takmičenje na svetskom reli prvenstvu 1985. i 1986.godine.

[attachment=1]

Nakon što je prošao kroz teško razdoblje 1970-ih godina zbog raznih kriza sa gorivom, međunarodni moto-sport se ponovo vratio 1980-tih. Različite tehničke inovacije dovele su do razvoja nekih najnevjerovatnijih trkačkih automobila. Za sezonu 1982.g., Međunarodna automobilska federacija, FIA (International Automobile Federation), formirala je nove grupe za takmicenje u auto moto sportu i preusmerila različite dotadasnje klase: grupa A trkački automobili velike proizvodnje; grupa C prototipovi trkačkih automobila. Svetsko prvenstvo u reliju biće održano za automobile grupe B, koja je obuhvatala trkačke automobile grupe 4 prethodnih sezona.

Ove promene pravila inspirisale su kompaniju Lanciu da se vrati auto sportu, u kojem su ranije dominirali sa svojim modelima Fulvia i Stratos. U tom cilju, za ucesce u takmicenju u grupi B, bilo je potrebno ispuniti zahtev za homologacijom koji je podrazumevao proizvodnju od najmanje 200 primerka modela i cija minimalna težina je morala biti 820 kg za grupu do 2000 cm3, i 1100 kg za grupu do 4000 cm3. Lancia je pravila doslovno shvatila i dizajnirala novi reli automobil od temelja. Da bi ispunili i zahteve za homologaciju, javnosti ce biti dostupno 200 primeraka proizvodne verzije.

Pošto su propisi grupe B ogromno povećali popularnost, Lancia je odlučila da novi automobil treba da se zasniva na Delti. U marketinške svrhe, novi rally automobil donekle je sledio linije nedavno lansirane Delte, dizajnirane od strane Giugiara. Delta je bila automobil sa pogonom na prednje točkove koji nije imao gotovo ništa zajedničko sa finalnim modelom Delta S4 osim rešetke i prednjeg vetrobranskog stakla. Lancia inženjeri su odlucili da pocnu od nule, jer je svaki deo 'Delta S4' bio napravljen prema namenu. Naglasak bio na lakoći pristupa kako bi se omogućile brze popravke. To je bio uslov koji je često tražen. Neki od uslova pristupačnosti bili su žrtvovani kada su se dizajneri odlučili za sistem pogona na sva četiri točka.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Da bi upotpunio novi dizajn, Abarth je odlučio da stvori novi motor koji je inspirisan tehnologijom Formule 1. Nakon lekcija naučenih iz proizvodnje rally automobila Stratos i putničkog Beta, za novi automobil
je odabran srednji motor. Izabran je dvolitarski motor iz uspešnog Fiat Abarta 131, koji je za tu priliku doradjen. Abarth je odlučio da motoru omoguci dodatno punjenje (poznato i kao „dvostruko punjenje“ - “double supercharging” ili „dvostruko punjenje“ - “twin-charging”) kako bi poboljšao pristup obrtnom momentu kroz raspon obrtaja i dao automobilu veću snagu. Pored toga, dvostruko punjenje je pomoglo da se smanji turbo zaostajanje pri malim obrtajima i pruži bolji odziv leptira za gas na napornim reli etapama.
Motor sa turbopunjenjem i super-punjenjem od 1759 cm3 razvijao je snagu od blizu 600 KS pri 8400 o/min. Ovaj motor uparen sa težinom od 980 kilograma, automobilu je omogućavao veliko ubrzanje i okretno upravljanje. Iako je pružao odličnu snagu, motoru je nedostajalo snage na najvišem broju obrtaja. Da bi rešili taj problem, Lancia/Abarth inženjeri su odlučili da koriste Volumex supercharger i KKK turbo. Ovaj sistem je učinio čudo za Lanciju. Sistem je funkcionisao izvanredno dobro i tokom svoje relly karijere retko je bilo kvarova u radu motora.

[attachment=5]

Kako elektronski upravljački sistemi nisu bili dovoljno napredan za tako složen sistem, Abarth se morao osloniti na pneumatske pogone i ventile za oslobađanje. Abarth je uspeo da dovrši prototip verzije motora „233 ATR 18S“ pre nego što je prva šasija Delta S4 bila još kompletna. Iz tog razloga, Abarthovi inženjeri su modifikovali zadnji deo automobila kako bi se prilagodio prototipu motora. Prototip Lancia Delta S4 bio je pomalo čudovište i dobio je naziv "Mazinga" po japanskom crtanom liku.

Snaga se prenosila na zadnje točkove pošto su Lancia inženjeri smatrali da je Audijev predstavljeni pogon na sva četiri točka bio previše složen. Jednostavnost pristupa bila je jedan od ključnih stavki dizajna; menjač u autu se mogao zameniti za dvanaest minuta. Lancia upravljivost bila je neuporediva sa drugim modelima, ali nedostatak pogona na sva četiri točka i nedostatak snage motora sa super-punjačem bili su joj veliki nedostaci. Ipak, od 1982. do 1985. postignute su mnoge pobede, a Lancia je 1983.g. osvojila krunu konstruktora (Constructor's crown).

[attachment=6]

U poređenju sa savremenim F1 automobilima, cifra možda ne zvuče impresivno, ali ovi motori su mogli biti pokrenuti bez spoljne pomoći u arktičkim uslovima i preživeti stalnu upotrebu na najtežim terenima. Motor je postavljen uzdužno iza putničkog prostora u čeličnom kućištu “svemirskog” okvira (spaceframe chassis). Menjač i prenosno kućište za pogon na sva četiri točka postavljeni su ispred motora, tako da je sva težina bila koncentrisana između dve osovine.

Lancia je imala velikih problema sa uvodjenjem sistema pogona na sva četiri točka, što je dovelo do odlaganja uvođenja Delta S4 u takmicenje do skoro samog kraja trkacke sezone. Prvo ucesce Lancia Delta S4 bilo je na portugalskom prvenstvu, gde je morala rano da se povuče zbog mehaničkih problema. Debi na Svetskom prvenstvu u automobilizmu (World Championship) bio je na finalu sezone, RAC rally Velike Britanije. Do tada su svi nedostaci bili otklonjeni pa su dva automobile Lancia Delta S4 završili na prvoj i drugoj poziciji.

Uspeh je ponovljen na otvaranju sezone 1986. Godine, na Monte Carlo Rally, uprkos tome što je jedan automobil teško oštetecen između dve specijalne etape. Lancia mehaničari su uspeli da saniraju oštećenu šasiju jednostavnim rezanjem oštećenih cevi i zamenjivanjem novih i sve to za manje od 30 minuta. Na sledećem takmicenju u Švedskoj, Lancia Delta S4 je opet diktirala tempo, ali jedan automobil zbog kvara nije zavrsio trku, dok je drugi zauzeo drugo mesto.

[attachment=7][attachment=8]

Nakon Švedske, sve je pošlo lose za B grupu i Lanciu posebno. Prvog dana sledećeg takmicenja u Portugaliji, lokalni vozač Joakuim Santos sleteo je s puta u Ford RS200 usmrtivši troje gledalaca i povredivši još nekoliko desetina. Miting je otkazan a FIA je izvrsila reorganizaciju takmicenja za 1987.g. Tako je sada za homologaciju bilo potrebno samo deset primeraka automobila. Na reliju Tour de Corse doslo je do sudara u kom je ucestvovala Lancia Delta S4, gde je njen vozac Henri Toivonen smrtno nastradao . To je bio poslednji udarac za grupu B, Audi se odmah povukao nakon toga, a FIA je najavila da će se Svetsko prvenstvo 1987.g. održati samo za automobile grupe. Grupa B je raspuštena a automobilima je na kraju zabranjeno u potpunosti takmičenje od strane evropskog tela FIA.

Iako je Lancia Delta S4 još uvek bio nov automobile za takmicenje, inženjeri u Lanciji videli su priliku da tehnicki jos vise unaprede isti, pa je posao na tome krenuo odmah početkom 1986.g. Iznenađujuće da rad na projekatu nije napušten ni kada je takmicenje u grupi B otkazano.

Lancia Delta HF 4WD Group A (SE043) '1987

Lancia Delta HF 4WD je sportski automobil grupe A, koji je Lancia napravila za takmičenje u svetskom reli šampionatu. Baziran je na putnom automobilu Lancia Delta i zamenio je Lancia Delta S4.

Nakon gasenja grupe B 1986. godine, FISA je uvela novi paket pravila za sezonu 1987.g., ograničavajući količinu modifikacija dostupnih standardnih putnickih automobilima. Nagla promena pravila ostavila je mnoge proizvođače bez odgovarajućeg automobila za takmicenje, uz delimični izuzetak Lancie.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Zasnovana na porodičnom hečbeku po imenu Delta, sportska HF (High Fidelity) Turbo verzija Delte, sa 4WD sistemom i tehnologijom naučenom iz Delte S4, rođena je Delta HF 4WD (SE043). Predstavljena je na Salonu automobila u Torinu 1986. godine. Opremljena turbo-motorom, dvolitarskim i pogonom na sve točkove, zadovoljavajuci stroge zahteve homologacije kategorije, Delta HF 4WD je bio automobil koji je bio najprikladniji za takmicenje u grupi A. Njena unutrasnjost je potpuno ispomerana i unapređena do neprepoznatljivosti. Sa dvolitarskim turbo- motorom automobil je bio konkurentan od samog početka.

Razvoj Lancia Delta HF 4WD, kodnog naziva SE043, poveren je matičnoj kompaniji Fiat, specijalnom odeljenju Abarth. Dok je Delta S4 efektivno napravljena kao reli automobil od temelja, mnogo stroži propisi Grupe A predviđali su da homologirani putni automobil bude osnova za nove takmičarske automobile. Osnovni oblik i dimenzije su morali da se zadrže, kao i unutrašnje komponente kao što su ploče vrata i komandna tabla. To je značilo da je, na primer, veličina točkova i guma bila ograničena prostorom za točkove koji se koriste na proizvodnim putnickim automobilima. Tamo gde je to dozvoljavalo, unutrašnjost je uklonjena da bi se automobil doveo do minimalne dozvoljene težine uz ugradjivanje roll kaveza. Pristup ključnim unutrasnjim komponentama za servis je bio ograničen kompaktnom veličinom automobila i poprečnim motorom, nedostatkom koji kasniji razvoj nije mogao u potpunosti otkloniti.

Motor zasnovan na proizvodnji bloka od livenog gvožđa i aluminijumske, dvostruke glave sa dva ventila po cilindru. Ugradjen cetvorocilndricni motor je Fiat Twin Cam (Lambredi), postavljen poprecno napred sa prednjim nagibom od 18 stepeni. Zapremina motora je 1995 cm3, opremljen jednim turbo-punjačem, motor je davao oko 240 KS. Stepen kompresije je 7,5: 1 - 7,75: 1. Putem petostepenog menjača, ova snaga je preneta na sva četiri točka. Spojka-kvacilo je suvo, jednostruki disk prečnika 230 mm sa hidrauličkim komandnim sistemom. Rashladni sistem sa vodenim hlađenjem je sa pumpom, radijatorom, ventilatorom i termostatom. Podmazivanje iz rezervoara za ulje kapaciteta 5,5 litara sa hladnjakom ulja.

[attachment=4]

Šasija je monokok sa zadnjim podokvirom za ogibljenje. Čelična karoserija je sa 5 vrata sa čeličnim prednjim/zadnjim poklopcima, čeličnim prednjim/zadnjim vratima i plastičnim prednjim/zadnjim branicima. Prednje vešanje je Mac Pherson sa nižim 'A' krakovima, spiralnim oprugama, teleskopskim gasnim amortizerima i šipkom protiv prevrtanja. Zadnje ogibljenje je Mac Pherson sa donjim poprečnim krakom, donjim krakom za vuču, spiranim oprugama, teleskopskim gasnim amortizerima i šipkom protiv prevrtanja. Kočnice: napred ventilirani diskovi promera 257 mm sa klipom od livenog gvožđa, nazad: diskovi promera 227 mm.

Dimenzije: dužina 3.895 m, širina 1.620 m, visina 1.360 m, međuosovinsko rastojanje: 2.475 m. Težina 1200 - 1150 kg napred-nazad. Rezervoar za gorivo kapaciteta 80 litara.

Napravljene u poznatim Martini radnim bojama, tri potpuno nove fabričke Lancia Delte HF 4WD postrojene su na otvaranju sezone Monte Carlo Rally. Pored toga, privatni timovi poput Jolly Cluba takođe su prešli na model Delta. Lancia Delte HF 4WD postigla je debitantsku pobedu i to je bila prva od devet pobeda na Svetskom prvenstvu 1987. za Deltu od potencijalnih 13.

[attachment=5][attachment=6]

Lancia Delta HF 4WD korišćena je za postizanje još dve pobede u uvodnim kolu relly sezone 1988.g. Potom ju je zamenila Delta HF Integrale (SE044), koja je zasnovana na novoj homologiranoj verziji Delta putnickog automobila.

Lancia Delta HF Integrale Group A (SE044) '1988–89

Posle dve pobede u uvodnim relijima sezone 1988.g. Lancia Deltu HF 4WD zamenila je Delta HF Integrale, koji je zasnovan na novo homologiranoj verziji Delta putnickog automobila.

[attachment=1]

Lancia Delta HF Integrale (SE044) je imala mnogo ažuriranja i poboljšanja u odnosu na odlazeći Delta 4WD zahvaljujući radu tima Claudija Lombardija u Abarthu. Tri su glavna područja poboljšanja, veći turbo-punjač Garrett T3 koji daje 185 KS, ugradnja efikasnijeg i bolje postavljenog interkulera i uvećani lukovi točkova, što omogućava šire i veće točkove, a time i veće kočione diskove. Epiklički središnji diferencijal razdvaja obrtni moment 56 odsto na prednju osovinu, 44 odsto na zadnju, a Fergusonova viskozna spojnica podelila je obrtni moment sto je dovelo do izvanredne stabilnosti. Takođe je sadržala reviziju sistema sa pogonom na sve točkove.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Motor je cetvorocilndricni Fiat Twin Cam (Lambredi), postavljen poprecno napred sa prednjim nagibom od 18 stepeni. Zapremina motora je 1995 cm3, opremljen turbo-punjač Garrett T3, koji je davao oko 185 KS. Stepen kompresije je 7,5: 1. Putem sestostepenog menjača, ova snaga je preneta na sva četiri točka. Spojka-kvacilo je suvo, jednostruki/dvostruki disk prečnika 230 mm elektronski kontrolisan. Rashladni sistem sa vodenim hlađenjem je sa pumpom, radijatorom, ventilatorom i termostatom. Šasija je monokok sa zadnjim okvirom za vesanje. Čelična karoserija je sa 5 vrata. Prednje vešanje je Mac Pherson sa nižim 'A' krakovima, spiralnim oprugama, teleskopskim gasnim amortizerima i šipkom protiv prevrtanja. Zadnje ogibljenje je Mac Pherson sa donjim poprečnim krakom, donjim krakom za vuču, spiranim oprugama, teleskopskim gasnim amortizerima i šipkom protiv prevrtanja. Kočnice: napred ventilirani diskovi promera 284 mm, nazad: diskovi promera 227 mm.

[attachment=5][attachment=6]

Dimenzije: dužina 3.900 m, širina 1.700 m, visina 1.360 m, međuosovinsko rastojanje: 2.480 m. Težina 1120. Rezervoar za gorivo kapaciteta 120 litara.

Početkom 1988.g. Lancia je prešla sa italijanskog proizvodjača guma Pirelli, na najnoviju Michelin tehnologiju sto je izazvalo veliku polemiku u italijanskim medijima. Učinkovitiji intercooler omogućio je značajno povećanje snage u odnosu na 4WD, iako su u Lancii, bili oprezni prema svojim navodnim podacima o snazi. Veći lukovi točkova omogućavali su veliko napredovanje vesanja, omogućavajući znatno šire felne od 16 inča, za razliku od prethodno užih od 15 ”. Veći prečnik je omogućavao i velike kočnice, koje su činile automobil još bržim, posebno na asfaltnim stazama. Lancia Delta HF Integrale (SE044) je bila i prva Delta HF koja je koristila šestostepeni menjač koji je dizajnirao Abarth sa proizvodnjom zupčanika od Brena i kućištem od Teksida.

Svi automobili Delta Integrale su automobili sa levim volanom, iako se mogu uspešno pretvoriti u modele desne vožnje.

[attachment=7][attachment=8]

Lancia Delta HF Integrale (SE044) je nastupila u trećem kolu relija u Portugaliji. Tom prilikom je napomenuto da će veći točkovi, veće kočnice, poboljšano vesanje i veća snaga motora automobil učiniti konkurentnijim na asfaltu, iako je na šljunku predstavljalo relativno malo poboljšanje u odnosu na 4WD. Novi i jači šestostepeni menjač već je bio u razvoju i predstavljen je za sledeći događaj. Lancia je tada dominirala u ostatku sezone. Do kraja sezone Lancia je osvojila deset od jedanaest trka koje su se računale u kategoriji proizvođača, a Lancijin vozac Mikki Biasion je bio svetski šampion vozača (drivers’ World Champion), osvojivši titulu u pretposlednjem kolu.

Rane Lancia Delta HF Integrale su bile poznate po problemima korozije, ali kako se Lancia neprestano borila sa tim problemom, kasniji modeli poput Integrale su se poboljšavali. Međutim, postojala su problematična područja kao sto su prednji stubovi oko vetrobranskog stakla koji su imali tendenciju korozije (što na kraju ugrožava krutost), kao i zadnja vrata prtljažnika sklona rđanju. Ivice prednjih vrata kao i lukovi zadnjih točkova takodje su imali problem korozije ili loše popravke.

Lancia Delta HF Integrale 16v Group A (SE045) '1989–91

Lancia sportski tim suočio sa prvom pravom konkurencijom 1989. godine dolaskom Toyota Celica GT-Four ST165. Medjutim, i pored toga Delta HF Integrale je i dalje dominirala na relijima.

[attachment=1]

Na reliju u San Remu, krajem sezone, tim je predstavio novu Lancia Delta HF Integrale 16v (SE045). Kao što ime sugerise, ovaj auto je imao 16-ventilski motor, s pogonski odnos izmenjen u korist zadnjih točkova (47 procenata na prednje i 53 procenata na zadnje naspram 56:44 u 4WD i 8v verzijama). Motor sa 16 ventila davao je snagu više od 300 KS. Pored toga, nadgradnja je ukljucivala revidirani punjač Garrett Turbo, šire točkove i gume i menjač sa petostepenim ili šestostepenim prenosom.

Lancia Delta HF Integrale 16v je osvojila „samo“ pet relija te godine. Osvojivši titule proizvođača i vozača treću godinu zaredom, Lancia je odbila da se takmiči u finalnom kolu sezone, RAC relly-ja.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Lancia je nastavila da koristi HF integrale 16v tokom čitave sezone 1990.g. Auto je pobedio na Monte Carlo Rally, Tour de Corse i reliju u Portugalu, čime je Lancia obezbedila prednost koju je zadržala do kraja sezone. Na kraju je Lancia ostvarila šest pobeda i četvrti put osvojila titulu proizvođača.

Sezona 1991. godine nastavljena je nadmetanjem između Toyote i Lancie. Bilo je predsezonskih spekulacija da je Delta prestigla Celicu, a utisak je pojačan pobedom u uvodnom kolu, Monte Karlo. Međutim, Delta je odnela pobede u Keniji, Argentini, Finskoj i Australiji, kao i na Sanremu, što je Lancii donelo titulu proizvođača rekordno peti put.

[attachment=6][attachment=7][attachment=8][attachment=9]

Karakteristike Lancia Delta HF Integrale 16v su: Karoserija Hatchback 5 vrata/4 sedista. Težina 1340 kg, dužina 3900 mm, visina 1365 mm, međuosovinsko rastojanje 2480 mm. Lokacija motora napred. Pogon na svim točkovima. Zapremina motora 1995 cm3. Kompresijski odnos 8:01. Tockovi 7.5J x 15 / 7.5J x 15, pneumatici 205/50 ZR 15 / 205/50 ZR 15. Kapacitet rezervoara 57 litara, potrosnja: gradska voznja 14,6 l, na otvorenom putu 8 l, kombinovana voznja 10,4 l na 100 km.

Do još većeg uspeha doslo je kada je 'Evo' verzija Delta HF Integrale homologirana. Nova konstruktorska resenja omogucavala su joj još veće točkove i kočnice. Motor je takođe dodatno revidiran kako bi proizveo snagu od čak 365 KS.

Lancia Delta HF Integrale Evoluzione Group A (SE050) '1992–93

Osvrćući se na osvajanje svoje 5. pobede vozača i konstruktora, Lancia je na Salonu automobila u Frankfurtu 1991. godine predstavila revidiranu Delta HF, poznatu kao HF Integrale „Evoluzione“.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Delta HF integrale "Evoluzione" (Abarth SE050), ponekad nazivana "Deltona" ili "Super Delta", debitovala je na reliju Monte Carlu 1992. godine. To je bio prvi automobil koji je pretrpeo konverziju sa 16V na HF Evoluzione specifikacije brenda CECOMP Spa, oficijalnog partnera kompanije Lancia Abarth u to vreme. Modifikacije koje su kreirane učinile su upravljanje boljim na svim podlogama.

Uz povećanje snage karakterisali su je širi trag točkova sa pet vijaka istog dizajna kao i reli automobile, kočnice, praćan redizajniranim blatobranima, novi branici, redizajnirana i funkcionalnija prednja maska i hauba, podesivi krovni spojler iznad vrata prtljažnika, poboljšano vesanje i aerodinamika. Enterijer presvučen u sivu alkantra kožu i satovi inspirisani borbenim avionima su pak ostali nepromenjeni. Motor je bio sa 16-ventilskom verzijom turbo- motora od 1.995 cm3, dajuci 210 KS pri 5.750 o/min u uličnim uslovima.
Za ovu poslednju evoluciju auta, rečeno je da je za 5-6% brži od automobila sa 16 V. Međutim, stvarnost je pokazala da je to najviše što se moglo izvući iz dizajna koji je u osnovi vec zastareo,

[attachment=5][attachment=6][attachment=7][attachment=8]

Bez planiranog naslednika, Lancia se službeno povukao sa skupa krajem 1991. Tokom sledeće dve sezone automobili će upravljati poluprivatan Jolly Club tim, iako u početku uz stalnu podršku fabrike nisu ostvarene dalje pobede na svetskom prvenstvu.

Automobil je dominirao je na Svetskom reli šampionatu, ostvarujući 46 pobeda WRC-a i osvojivsi šampionsko prvenstvo konstruktora rekordno šest puta zaredom, od 1987. do 1992. godine, čime je Lancia najuspešnija marka u istoriji WRC-a, a Delta najuspešniji automobil.

Alfa Romeo 164 Pro-Car (SE046) '1988

BMW M1 Procar Championship je jednonamenska trkačka serija iz 1979. godine koja je služila kao jedna od trka za podršku Formule 1 u sezoni. BMW ju je zamislio kao odskočnu dasku gde bi se njegovi automobili mogli pripremiti i testirati za potencijalni ulazak u trke grupe 4. Medjutim, tokom 1980. godine, organizatori trke nisu se uklopili sa kalendarom Formule F1, a jedna trećina trka odvijala se na događajima koji nisu bili povezani sa trkama Formule 1.
Nakon homologacije BMW-a M1 za Grupu 4, za koju je bilo potrebno proizvesti i prodati 400 primeraka automobila da bi se moglo ući u nju, serija trka Procar Championship je otkazana.

1985,g, Alfa je odlučila da se vrati na takmicenje F1 pa su razvili novi motor, 3.5 V10. Taj motor je trebao biti ugradjen u francuskog Ligiera, medjutim kasnije, kada je Fiat vec kupio kompaniju Alfa Romeo, prekinuo je saradnju sa Ligierom pa je ovaj motor jedno vreme proveo u skladistu Alfa Romea.

1988. godine, Alfa Romea je, kupio britanski Motor Racing Developments, kompaniju koja stoji iza tima Brabham Formula 1. Alfa Romeo je želeo da pruži drugu šansu Procar-ovoj seriji automoto takmicenja, pa je sa svojom novom podružnicom Brabham dogovorio da pripremi prototip automobila za to takmicenje. (Auta za Pro-Car takmicenje izvana treba da izgledaju kao obicni automobili za ulicu ali da su ispod ''lima'' nalaze elementi formule 1, uključujući motore). Alfa Romeo je zahtevao da karoserija automobila bude takva da automobil izgleda kao standardna putncka limuzina 164 sa motorom V-10, koji je proizveo Alfa Romeo.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Alfa Romeo i Motor Racing Developments su zajedno razvili monokok šasiju od ugljeničnih vlakana, a u sredinu su postavili 3.5L V10-motor. Vesanje automobila je pozajmljeno od tada popularnih prototipova grupe C. Iz tog razloga, vozač je sedeo na desnoj strani, karakteristika preuzeta iz Le Man-ovih prototipa kako bi se poboljšalo raspoređivanje težine kod skretanja udesno Circuit de La Sarthe.

[attachment=4]

Motor je sa svojih originalnih 630 konjskih snaga smanjen na 605 kako bi se povećala pouzdanost. Uprkos tome, motor je dostizao vrtoglavih 12.100 obrtaja/min kako bi proizveo svoju najveću snagu, a svojih 373 Nm obrtnog momenta postizao je pri 8300 obrtaja/min. Snaga je povezana sa Hewland-ovim šestostepenim ručnim menjačem, koji je pokretao zadnje točkove. Šasija je u marketinške svrhe “obučena” u fiberglas staklo Alfinog novog vodećeg modela, Alfa Romeo 164. Automobil je težio samo 750 kg.

Karakteristike Alfa Romeo 164 Pro-Car su bile sledece:
-Motor: Konfiguracija: Alfa Corse 72º V 10. Pozicija motora: Centralna, uzduzno postavljen. Zapremina: 3.5 litra. 4 ventila po cilindru, DOHC.
-Pogon: Sasija/Karoserija: karbonska, monokok. Vesanje (naprijed/nazad): dupla poprecna ramena, spiralne opruge, balans stangla. Kocnince: ventilirajuci diskovi. Menjac: Hewland 6 brzina manuelni. Zadnja vuca.
-Mere: Tezina: 750 kg. Duzina / Sirina / Visina: 4555 mm / N/A / N/A. Medjuosovinsko rastojanje: 2660 mm.
-Performanse: Snaga: 600 KS pri 12000 o/min. Maks. brzina: 340 km/h. Ubrzanje: 402m za 9.7 sekundi.

Spoljnom posmatraču Alfa Romeo 164 ProCar je izgledao prilično putnicki. Osim nesto duzeg zadnjeg krila, automobil je otkrivao vrlo malo o motoru koji se nalazio između zadnjih vrata. Nije bilo širokih lukova na točkovima, masivni razvodnici, džinovski usisi ili veliki točkovii. Čak i nakon ulaska kroz veoma uobičajena vrata, prosečnom vozacu je bilo teško da primeti bilo koji znak ProCar-ove grozne namene. Alfa Romeo je čak pokušao da montira deo zadnjeg sedišta zajedno sa naslonima za glavu iznad vrištećeg motora V10. Ali čim bi se motor pokrenuo, zadnja sedista bi se raspala!

Zbog svoje male težine i velike snage, oskudni automobil bio je zapravo brži od automobila Formule 1 u pravoj liniji. Automobil je uz pomoć aerodinamične karoserije dostizao brzinu veću od 340 k/ h. Standardno ubrzanje od 0-100 km/h trajao je samo dve sekunde, a četvrtina milje bila je gotova za 9,7. Svi sistemi su prošli na šampionatu ProCar, što je dovelo do toga da je Alfa Romeo predstavio jedan od dva test automobila na Grand Prix Italije 1988. godine u Monci.

[attachment=5]

Iza volana je bio talijanski F1-veteran, Ricardo Patrese. Iako je Patrese tada bio u Williams-u, pristao je da napravi kratku demonstraciju u vođstvu do Grand Prixa.

https://www.youtube.com/watch?v=ciskwEWXe7M

Sve su oči su bile uprte u Alfa Romeo 164 ProCar dok se skretao na stazi. Auto je izgledao sjajno, zvučao je biblijski, a iznad svega, bio je pravi Alfa. Patrese je dao sve od sebe tokom tih nekoliko krugova, što je dovelo do zabeležene maksimalne brzine od 350 km/h. Za poređenje, svemogući McLaren MP4/4 Airtona Sene (Ayrton Senna) postizao je samo 309 km/h.

Namera je bila da se oživi specijalnu seriju auto takmicenja kao podršku Grand Prix Formule 1. Medjutim, osim Alfa Romea, nijedan drugi proizvođač nije ušao u FIA-in navodni multi-brend šampionat. Drugi proizvođači automobile nisu bili voljni da prave takve automobile, pošto se BMW Procar šampionat oslanjao na mali broj ne-fabričkih timova za pripremu vozila.
Italijani su jedini koji su uložili vreme, trud i sredstva da naprave vozilo prilagođeno klasi koja nikada nije postojala. Kompanija je po treći put zaredom napravila nešto sa čime se nigde nije takmicila.

Alfa Romeo 164 ProCar bio je odličan rezultat očaja legendarnog proizvođača. Trudeći se da nađe povratak u formu F1 i oporavi od loših poslovnih ugovora i promene menadžmenta, Alfa Romeo se okrenuo obećavajućem prvenstvu za proizvodnju automobila kako bi izbegao još jednu losu investiciju. Na kraju su njihovi napori bili u velikoj meri kontraproduktivni. Uprkos uspešnom prikazivanju svog spektakularnog automobila, ostavljen bez druge mogućnosti, ProCar program je tiho ugasen. Budući da nijedan drugi proizvođač nije uzeo ucesca, prvenstvo produkcijskih automobila nikada nije krenulo više od koncepta.

Alfa Romeo 155 GTA Superturismo (SE051) '1992

Alfa Romeo 155 je kompaktni automobil koji je proizvodio Alfa Romeo između 1992. i 1997. godine. Predstavljen je u januaru 1992. u Barseloni, a prvo javno predstavljanje bilo je u martu 1992., na sajmu automobila u Ženevi.

Napravljena je da zameni model 75 i zasnovana je na matičnoj platformi Fiat grupe Type Three, kao i Fiat Tempra i Lanča Dedra. Bila je nešto veća po dimenzijama od 75-ice. Alfu 155 je dizajnirala italijanska dizajnerska kuća I.DE.A Institute.

Iako je bila uglastog dizajna, bila je prilično aerodinamična. Dizajnom karoserije je postignut koeficijent otpora vazduha od 0,29. Funkcionalna unutrašnjost je pratila tadašnje trendove, a međuosovinsko rastojanje od 2540 mm nudilo je solidnu prostranost. To se odnosilo i na veliki prtljažni prostor od 525 litara. Najznačajnija tehnička promena u odnosu na prethodnika bila je promena u rasporedu pogona na prednje točkove.

18. decembra 1991. godine, Fiat je zvanično najavio povlačenje Lancia iz WRC-a, a uspešna ekipa Lancia, koju je predvodio inženjer Sergio Limone, premeštena je u Alfa Romeo trkački odsek Alfa Rorse, na čelu sa Giorgio Piantom, koji je tada dobio zadatak da pokrene Alfa Romeo 155 Q4 kao trkačku verziju.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Tim saradnika Serđia Limonea se latio posla i kao rezultat napornog rada Limoneovog tima bila je Alfa Romeo 155 GTA Superturismo. Ova nova mašina dizajnirana je brzo krajem 1991. godine, pre službenog predstavljanja putničkog automobila 155, sa ciljem da učestvuje i pobedi na italijanskom prvenstvu u superturismu 1992. godine. Automobil sa oznakom 155 GTA je baziran na modelu Alfa Romeo 155 Q4, ali je zapravo više sličnog imao sa Lancia Delta Integrale. Njegov agregat je urađen po specifikacijama za takmičenje u Grupi N, te je i karoserija imala nešto agresivniju aerodinamiku. U čast šampiona GTA auto je dobio veće branike, šira krila i viši zadnji spojler. Unpaređeno je i vešanje, ali i enterijer. Kompletno vešanje je pozajmljeno sa Delta Integrale Evoluzione II dok su enterijer odlikovala kožna sedišta i crna koža.

155 GTA se uvelike razlikovala od normalnih 155: koristila je veliku upotrebu karbonskih vlakana i drugih lakših materijala, imala je zaobljene lukove točkova i krila, a 2,0-litarski turbopunjeni inline-4 motor podešen je na 400 KS. Pored toga, distribucija težine je uveliko revidirana, a torzijska čvrstoća šasije je znatno poboljšana.

GTA je odredjena za ucesce na italijanskom prvenstvu u superturismu 1992. godine. Ulog je bio veliki: Alfa mora da pobedi i to brzo.
Osnovan je tim od četiri vozila Alfa Romeo 155 GTA: dva su poverena vozacima iz nedavne prošlosti F1, Alessandru Nanniniju i Nicoli Lariniju; a druga dva vozacima iz Jolly Cluba, sponzorisani od strane Totipa, Giorgiu Franciu i Antoniu Tamburiniju. Već na prvoj trci, u Monci 21.-22. marta, Alfe 155 GTA, još uvek u fazi tehničkog razvoja, pokazuju svoje sposobnosti uzbudljivim performansama. Dva auta GTA-a zauzimaju prvi red na takmicenju gde su se kvalifikovali sa prosečnom brzinom kruga od 191 km/h: za poređenje, prethodne nedelje, u trci za Granturismo, Ferrari F40 je zauzeo pol poziciju sa prosekom od samo 171 km/h.

[attachment=4][attachment=5]

Od tada pa nadalje, Superturismo prvenstvo 1992. godine oznacio je trijumfalni pohod za Alfa Romeo 155 GTA: Larini osvaja titulu prvenstva ispred ostala tri vozila Alfa Romeo 155 GTA Superturismo, što je rezultat 17 pobeda koje su vozači tima postigli u 20 kola prvenstva.

https://www.youtube.com/watch?v=ERDwxobnpi8

Alfa Romeo 155 GTA Superturismo je ostvario svoj cilj, stigao je do pobede u prvenstvu 1992.g. Medjutim bila je to njegova kratka, ali uspešna karijera: od 1993.g. pa nadalje, automobilima sa turbo punjenjem zabranjeno je ucesce na prvenstvu u Superturismu Italije. Pobeda Superturismo 1992. godine, međutim, nije bila ništa drugo do zagrevanje za istinski cilj Alfa Romea: DTM Championship 1993.g….

Proizvedeno je 7 primeraka Alfa Romeo 155 GTA Superturisma.

Alfa Romeo 155 GTA Concept (SE053) '03.1992

Nakon prvih pobeda od 155 GTA na CIVT Championship 1992. godine, odlučeno je da se redizajnira i proda ograničena verzija 155 sa karakteristikama trkačkog automobila a sve kako bi bili konkurencija BMW M3 i Mercedesu 2.5-16, kako na autp stazama tako i na putu. Pored motora, izvršene su izmene na zadnjem vesanju, gde je zatezni krak zamenjen McPherson-om, rešenjem koje se koristi u Lancia Delti i koje će se ubuduće koristiti nepromenjeno kod modela Alfa 156.

Pod rukovodstvom Abarthovog konstruktora Sergia Limonea, prototip Alfe koja bi pobedila Nemce i na putu je krenuo pod nazivom code SE053 155 GTA Stradale, a kao osnova je poslužio serijski model 155 Q4 koji je u stvari koristio kompletnu tehnologiju Lancije Delte Integrale.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Motor za 155 GTA je dorađen po specifikacijama grupe N, a izmene je doživeo i izgled s agresivnije oblikovani aerodinamičkim dodacima, unutrašnjost kao i oslanjanje. Kada je auto 1993. godine predstavljen šefovima Fiata oni nisu bili zadovoljni. Naime, smatrali su da motor ispod 200KS nije dovoljno snažan i da bi ispod poklopca trebalo da bude V6 Busso kao i u 490 KS snažnom trkačkom bolidu, ali to nije bilo moguće izvesti s obzirom na to da motor V6 Busso nikako nije mogao da se uklopi sa oslanjanjem Delte Integrale u 155 Stradale.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Na kraju je projekat odbačen jer bi svaka izmena izazvala velike troškove. Auto je jednom prilikom bio izložen na Salonu automobila u Bolonji, da bi četiri godine stajao u Abarthovoj fabrici i povremeno bio korišćen kao bolničko vozilo na raznim događajima, kao sto je Velika nagrada u Monci 1994. godine, pa je prodat Fiatovom dileru iz Milana. Zatim je preko Nemačke i Monaka ponovo završio u Italiji gde je doveden do stanja kada je bio nov.

Alfa Romeo 155 Q4 Gr. N (SE056) '1993

Nakon što je Fiat preuzeo marku Alfa Romeo od italijanske vlade, počeo je da obnavlja svoju slavu. Kako je zastareli Alfa Romeo 75 bio sa sistemom pogona na zadnje točkove, moralo je da dođe moderno vozilo, sa pogonom na prednje točkove. 1992.g. predstavili su Alfa Romeo 155.

Platformu je delila sa Lancia Delta i Fiat Tempra. Mada, uglastog dizajna, bila je prilično aerodinamična. Koeficijent otpora vazduha je bio 0.29 sto je dobar rezultat. Funkcionalna unutrašnjost dobro je pratila tadašnje trendove, a međuosovinsko rastojanje od 254 cm nudilo je vrlo dobru prostranost. Prtljažnik je imao zapreminu od 525 litara.

Pogon su davali benzinski motori zapremine od 1.7 do 2.5 litra, snage 115 do 190KS, kao i dizel modeli 2.0 sa 90 i 2.5 sa 125KS.

A onda se 1993.godine pojavila verzija Alfa Romeo 155 Q4. Alfa Romeo 155 Q4 je sportska verzija sa pogonom na sve točkove koji je zamenio Alfa Romeo Milano Quadrifoglio Verde. Doneo je razne tehnologije iz Lancia Delta HF Integrale Evo kao što su turbo punjenje i sistem sa pogonom na sve točkove.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Verzija Q4 je bila sa 2.0 litarskim turbo benzincem i stalnim pogonom na sva četiri točka, pozajmljenim iz ''kraljice relija'' Lancije Delte HF Integrale. Bila je to praktična limuzina sa četvoro vrata. Kutni izgled vozila bio je u trendu kada je model predstavljen na Sajam automobila u Ženevi.

Sta oznaka Q4 označava: „Q“ znači quadrifoglio – italijanska oznaka za detelinu sa četiri lista - i primenjena je na modele Alfa Romea visokih performansi, dok „4“ označava pogon na sva četiri točka. Jednostavno.

[attachment=4]

Uzak prednji kraj sa Alfa Romeo znakom u sredini ispružen preko haube izgledao je sveže i moderno. Sportski izgled kasnije je poboljšan uvođenjem šireg tela. Unutar kabine nalazio se dugačak spisak sadržaja. Auto je imao klimatsku kontrolu, električne prozore i učvršćena sedišta. Uostalom, to je bio sportski brend.

[attachment=5][attachment=6]

Alfa Romeo 155 Q4 je koristio tri različita stepena prenosa (normalni napred, epiciklični u sredini (uključujući Ferguson viskoznu spojnicu) i torsen samoosiguravanje sa zadnje strane). Model je bio dostupan sa elektronski podesivim vesanjem sa dva podešavanja amortizera (automatskim i sportskim).

Pošto se Alfa Romeo 155 Q4 zasniva na Fiatovoj platformi sa pogonom na prednje točkove, 155 Q4 ima opterećenje prednje težine od 61%, čime je izgubila na skoro neutralnoj raspodeli težine Milano QV-a. Međutim, sistem sa pogonom na sve točkove omogućavao je 155 Q4 vece ubrzanje i superiornije prianjanje na asfaltnim putevima u odnosu na prethodnika.

[attachment=8]

Alfa Romeo 155 Q4 pokreće 2-litarski turbo-motor (1995 cm3), snage 190 KS pri 6000 o/min. Obrtni moment je 297 Nm. Maksimalna brzina je bila oko 225 km/h, a ubrzanje od 0-100 km/h iznosilo je 7 sekundi. Snaga se na pogonske tockove prenosila preko 5-stepenog manuelnog menjaca. Dimenzije su: duzina 4443 mm, sirina 1699 mm, visina 1440 mm. Medjuosovinsko rastojanje 2540 mm. Tezina 1445 kg. Potrosnja goriva na 100 km: grad 13,4 litra, otvoreni put 7,7 litara, kombinovano 9,9 litara. Kapacitet rezervoara 60 litara.

Redizajn je obavljen 1995. kada je, između ostalog, proširen trag točkova, unapređen upravljački sistem, rešen određen broj manjih tehnickih problema, a u ponudu su se nasli i 1,8 i 2,0-litarski motori sa 16 ventila.

https://www.youtube.com/watch?v=ko8znLvoWkQ

Proizvodnja je prekinuta 1998. godine, kada je Alfa Romeo 155 zamenjena modelom 156 koji je bio masivan skok napred u pogledu kvaliteta i rafiniranosti i konačno se odmaknuo od klinastog stila što znači da je 155 bila vrhunac tog konkretnog dizajnerskog toka koji datira iz 1977.g.

Alfa Romeo 155 V6 TI DTM (SE052) '1993

Godine 1992, Alfa Romeo 155 GTA pobedila je na italijanskom prvenstvu u superturismu (sampionat turistickih automobile) i postavila sebi novi izazov: pripremiti automobil za ucesce na DTM (Deutsche Tourenwagen Meisterschaft) šampionatu u Nemačkoj.

Devedesetih godina prošlog veka Deutsche Tourenvagen Meisterschaft (nemački šampionat za turističke automobile - DTM), koji je uvek izazivao veliko interesovanje javnosti, imao je veoma blaga pravila o ispunjavanju uslova za automobile na takmicenju, koja su dozvolila timovima da uđu u radikalno modifikovane verzije proizvodnih modela. Jedini neprokosnoveni uslov je bio zapremina motora i materijal korišćen za blok motora. Novo pravilo uvedeno 1993.g. za klasu D1 je ograničilo motore na najviše šest cilindara i zapreminu od 2,5 litara.

Pod upravom Giorgio Pianta, Alfa Corse tim je dizajnirao i napravio sportski automobil na osnovu 2,5 litarskog V6 motora i proizvodnom modelu Alfa Romeo 155 sa monoblok konstrukcijom i aluminijumskom glavom cilindra. Sve ostalo je izmenjeno i rođen je 155 2.5 V6 TI.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Predstavljen 1993. godine, 155 V6 TI estetski je imao gotovo istu spoljašnju liniju kao i standardna Alfa Romeo 155, i ako je u stvarnosti to bio pravi prototip u kojem su mehanika i karoserija duboko revidirani za upotrebu na takmičenjima. Okvir je bio cevastog tipa, koji se sastojao od složene konstrukcije rešetkastih čeličnih cevi, unutar koje je motor postavljen u prednji položaj.

Motor je postavljen u uzdužni položaj da bi vozilo imalo pogon na sva četiri točka. Napravljena je nova magnezijumova radilica, šestostepeni menjač, prednji diferencijal i centralni epiklički diferencijal, sto je omogucilo raspodelu obrtnog momenta 33% napred i 67% pozadi. Automobil je imao ulazne ventile od titanijuma, podmazivanje suvim sistemom i elektronski sistem koji je komunicirao sa dva trosmerna katalitička pretvarača za kontrolu emisije gasova. Tezina motora je bila 110 kg i davao snagu od 420 KS pri 11.800 o/min. Delom zahvaljujući masi od karbonskih vlakana, automobil je težio samo 1040 kg.

[attachment=5][attachment=6]

Prenos je obezbeđen sekvencijalnim 6-stepenim elektro-hidrauličkim poluautomatskim menjačem kojim se upravljalo rukama polugama na volanu. Kočioni sistem bio je opremljen sofisticiranim ABS-om koji je isporučio Bosch, diskovi su izrađeni od čelika sa samo-ventilacijom, kocione čeljusti koje je isporučivao Brembo bili su od bolida F1.

Najnaprednija i istovremeno najskuplja komponenta bila je elektronika, toliko da je predstavljala polovinu vrednosti automobila koja se u to vreme procenjivala na 900 miliona lira; automobil je opremljen sa tri glavne elektronske upravljačke jedinice, svaka specifična za motor, menjač i ABS, koji su morali da rade u savršenoj harmoniji kako bi omogucile maksimalne performanse. Propisana težina bila je 1060 kg, performanse su bile: maksimalna brzina 300 km/h, a ubrzanje od 0 do 100 km/h za 2,5 sekunde (koje je moglo da ostvori Formula 1 tog vremena zahvaljujući sofisticiranom pogonu na svim točkovima).

Izbor pogona na sva četiri točka se pokazao kao pobednička odluka. Debi Alfa Romea 155 bio je briljantan. Vozački tandem fabričkog tima Alfa korse činili su bivši F1 vozaci Alesandro Nanini i Nikola Larini. Na prvoj DTM rundi 1993, na belgijskom Zolderu, 155 V6 Ti i Nikolo Larini osvojili su obe trke. U sličnom tonu se i nastavilo –, Sveukupno je Alfa Romeo 155 2.5 V6 TI osvojila je 12 od 20 trka 1993.g. na Deutsche Tourenvagen Meisterschaftu. Alfa Romeo je na kraju sezone osvojio proizvođačku, a Larini vozačku titulu. Larini je sezonu završio sa 261 bodom prednosti ispred Rolanda Ascha sa 206, koji je vozio AMG-Mercedes 190E.

[attachment=7][attachment=8]

Nemački konkurenti bili su istinski šokirani i morali su da se pomire s činjenicom da su Italijani u DTM-u 1993. osvojili sve što se moglo osvojiti, i to u prvom pokušaju. Alfina proizvođačka titula do danas je jedina u istoriji DTM serije koja nije pripala nemačkom brendu.

Od sledeće sezone (1994), pojavom elektronike, Alfa Romeo 155 je, iako je pokazala superiorne performanse rivalskim konkurentima, počela da ima problema sa pouzdanošću koji su je koštali poslednje pobede u šampionatu u više navrata.

DTM avantura za 155 trajala je do 1995. godine, a 1996. se pretvorila u ITC (International Touring Car Championship).

Alfa Romeo 155 V6 TI DTM (SE057) '1994

Prvi automobil Alfa Romeo 155 V6 TI DTM sa oznakom SE057 za prvenstvo 1994. godine, započeo je kao testni automobil za zimske testove 1993/94.g. Nicola Larini i Giorgio Francia bili su ti koji su sedeli u njenom sedištu za potrebe testova pre početka njegovog prvenstva '94.g. Automobil je namenjen za ucesce na prvenstvu 1994.g.na DTM (Deutsche Tourenwagen Meisterschaft) šampionatu u Nemačkoj.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Na poslednjoj trci u Alemanenringu, u prvoj trci Nanini, u pokušaju da zauzme sto bolju poziciju, po kisnom vremenu, udara u zaštitni zid trkacke staze, usled čega gubi spojler a nakon nekog vremena i haubu na svom autu. Nakon drugog zaustavljanja, prisiljen je da odustane. Drugi Alfin vozac Larini pobeđuje, a Alfa Romeo se plasira medju prvih 5.

U drugoj trci Nannini uzima automobil Giorga Francia (vozač Schubel Inženjeringa) i započinje trku iz poslednjeg reda starta. I u ovoj trci dozivljava udes i odustaje..

Automobil Alfa Romeo 155 V6 TI DTM sa oznakom SE057 učestvovao je samo u trkama 1994. godine, i nikada nije zvanicno „promovisan“ u SE057E (Step 1/1994 “Evo”), a ono što ga čini posebnim je ručni menjač, za razliku od sekvencijalnog elektro-hidrauličkog poluautomatskog menjača na modelu iz 1993.g.

1994. godine, Alfa Romeo V6 TI je u evoluiranoj verziji u odnosu na prethodnu godinu ostvario većinu pobeda (11 od 20) u DTM šampionatu, ali ipak nije uspeo da osvoji titulu koja je pripala Mercedes-Benzu sa novom C-klasom. Mercedesov vozac Klaus Ludwig pokazao se boljim na svakoj trci.

U klasi D2 FIA, obaveza takmicenja turistickih automobile se proširila sa italijanskog prvenstva na britanski British Touring Car Championship - BTCC i na španski, CET. Zahvaljujući homologaciji posebnog serijskog modela, nazvanog Silverstone u čast ucesca na BTCC, opremljenog podesivim aerodinamičkim dodacima, Alfa Romeo 155 D2 uspeo je da iskoristi prednosti ovog rešenja. Ostali proizvođači turistickih automobile su se prvobitno pokušali suprotstaviti pimeni ovih resenja, da bi ga kasnije prihvatili i primenili kod svojih modela.

Na kraju godine, Gabriele Tarkuini postao je prvak na British Touring Car Championship – BTCC-u sa 8 pobeda, dok je u spanskom CET-u pobedu odneo Adrián Campos Suñer sa 4 pobede. Alfin vozac Antonio Tamburini je na polugodišnjem italijanskom prvenstvu završio na drugom mestu u italijanskom prvenstvu (6 pobeda).

Alfa Romeo 155 2.0 TS D2 Silverstone (SE058) '1994

Posle postignutih rezultata i osvajanja sampionata za turističke automobile u Italiji, Nemackoj i Spaniji, Fiat/Alfa Romeo je odlucio da se oproba u šampionatu Velike Britanije, na British Touring Car Championship-u (BTCC) Britanskom prvenstvu turističkih automobila.

Za ucesce na BTCC-u, po nekim informacijama, fabrickom timu Alfa Romea je dodeljeno šest miliona funti. Ovo je trebao biti ozbiljan napad na BTCC titulu nakon uspeh u evropskoj seriji.

Za ucesce na Britanskom prvenstvu turističkih automobila (BTCC), Alfa je morala homologizirati 2500 putnickih automobila sto bi im bila osnova za trkački automobil. Godine 1994., na izložbi u Milanu predstavljena je posebna varijanta vozila, kao osnova trkackog automobila za ucesce na BTCC-u, pod nazivom Alfa Romeo 155 Tvin Spark 1.8 Silverstone. Nakon nekoliko nedelja posle prezentacije, putnicka varijanta bila je dostupna kupcima na trzistu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Alfa Romeo 155 Tvin Spark 1.8 Silverstone je u osnovi bila lakša verzija standardnog automobil sa ugrađenim prednjim razvodnikom vazduha i zadnjim spojlerom; i ako je verovati glasinama, zadnji spojler je bio predvidjen za samogradnju, pa je se je sa svom pratecom opremom za to, prilikom kupovine auta nalazio u prtljažniku! Nejasno je i zasto je Alfa odabrala homologaciju 1.8 umesto 2.0 ? Jedno od mogućih objašnjenje je da je motor od 1.8 postizao veći broj obrtaja i vecu kompresiju motora, cime bi auto dobio prednost prianjanja i vuče.

Alfa Romeo 155 Ts 1.8 Silverstone imala je sledece karakteristike: to je putnički automobil, limuzina sa 5 sedista koju pokrece benzinski motor 1.8 Tvin Spark R4 8V (93 kW) sa pogonom na prednje točkove. Snaga se na pogonske tockove prenosi preko manuelnog 5-stepenog menjaca.Kapacitet rezervoara za gorivo je 65 litara. Potrošnja goriva u gradu 10 lit /100 km, a na autoputu 7 lit /100 km. Maksimalna brzina je bila oko 205 k/ h, a ubrzanje pd 0-100 km/h 9 sekundi.

Od opreme auto je imao servo kozom oblozen podesivi volan, centralno zaključavanje (sa daljinskom komandom), ABS kočnice, Air bag, alarmni sistem protiv krađe, električne prozore i podesiva (grejana) ogledala. Unutrasnjost od polu kože, sportska sedišta, auto stereo (MP3), felne od lakih legura, ksenonske farove, svetla za maglu (prednja, zadnja), grejanje zadnjeg prozora, podešavanje dometa prednjih svetla, prikaz spoljne temperature…

Na osnovu Alfa Romeo 155 Ts 1.8 Silverstone-a, specijalnog putnickog automobila proizvedenog u 2.500 jedinica, za ucesce na britanskom BTCC šampionatu u klasi D2 pripremljen je derivat Alfa Romeo 155 2.0 TS D2 Silverstone.

https://en.wikipedia.org/wiki/1994_British_Touring_Car_Championship
https://www.touringcartimes.com/2009/03/15/road-cars-of-touring-car-racing-alfa-romeo-155/

British Touring Car Championship-u (BTCC) Britanskom prvenstvu turističkih automobile 1994.godine, pored postojecih ucesnika pridruzila su se dva nova proizvodjaca automobile. Volvo, švedski proizvođač koji je odlučio da ucestvuje sa novom verzijom svog modela 850. Alfa Romeo je drugi proizvođač koji se pridružio; sportski tim Alfa Corse odlucio je da ucestvuje na BTCC-u sa dva automobila koji bi vozili Gabriele Tarkuini i Giampiero Simoni.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Alfa Romeo 155 2.0 TS D2 Silverstone trebao je da izvrši revoluciju u trkama Super Touringa. U pravilima je navedeno da se mogu koristiti aerodinamička krila pod uslovom da su montirana na ograničeni broj putnih automobila. Zbog toga su Peugeot, Ford i Toyota u prethodnim godinama ucestvovavali sa automobilima sa zadnjim spojlerima. Renault i BMW su takodje nakon proizvodnje ograničenih izdanja svojih automobila, homologizirali Lagunu Airflow, odnosno BMW 318is.

Za takmicenje Alfa Romeo je prijavila sportski tim “Prodrive” svog britanskog partnera. Podaci govore da je britanski partner (zapravo odeljenje Alfa Romea) nastalo u Torinu. Tokom službenih predsezonskih testiranja tim Alfa Romea je zadržao svoja aerodinamička pomagala (prednji razvodnik vazduha i zadnji spojler) u prtljazniku automobila, predstavljajuci ih tek prilikom pregleda automobila pre starta prvog kruga takmicenja u sezoni u Thruxtonu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Vozac sportskog tima “Prodrive” britanskog partnera Alfa Romea, Gabriele Tarkuini dominirao je svaki trening pre trke i vodio je trku od početka do kraja. Početak sezone pokazao je da Alfa Romeo imao značajnu prednost nad svojim protivnicima jer je Gabriele Tarkuini dominirao, osvojivsi prvih pet pobeda u sezoni.

Nekoliko proizvođača podneli su žalbe, pritužbe i proteste FIA-I zbog koriscenja aerodinamickih dodatka vozila Alfa Romeo. Reagujuci na zalbe FIA je izdala „pojašnjenje“ u kojem je navedeno da svake dodatne komponente ugrađene u automobil moraju biti ugradjene na proizvodnoj liniji proizvođača. RAC (Royal Automobile Club Motor Sports Association) upravljačko telo moto sporta u Velikoj Britaniji, odmah je usvojila direktivu i nalozilo timu Alfa Romea da se od trke u Oulton Parku, pa nadalje, njihovi automobile mogu takmiciti iskljucivo bez ugrađenih aerodinamičkih pomagala.

Alfa je odbila zahtev i napustila takmicenje u znak protesta, dozvolivši Renaultu da osvoji prvu pobedu u sezoni. Nastala je zategnuta situacija, da bi problem na kraju bio resen tako da se Alfa vratila daljem takmicenju ali sa spuštenim spojlerima. Bodovi, sa eventualno osvojene pobede, na trci iz Oulton Parka bili su izgubljeni. Čak i sa spuštenim spojlerima, Tarkuini je uspeo da zadrži veći deo svoje dotadasnje ostvarene prednosti.

[attachment=5][attachment=6]

Do kraja takmicenja i drugi proizvođači automobile iskoristili su priliku da bi u svoje automobile dodali aerodinamička pomagala. To je znatno izjednačilo mogucnosti i omogućilo Joachim Winkelhocku da sa Volvom ostvari pobede, pretekavši Tarkuinija i pobedivši u trci. Tarkuini je završio na drugom mestu u šampionatu a Simoni na petom mestu.

Alfa Romeo 155 2.0 TS D2 Evoluzione (SE063) '1995

U naredne tri godine, 1995., 1996. i 1997. godine, usledile su još tri promene politike, svaka u različitim pravcima. Alfa Romeo je nastavio sa službenim programima 1995. godine, godine u kojoj je došlo do značajnog povratka klasicnim trkackim automobilima, gde spojleri nisu bili obavezni a ni zabranjeni, ali su mogli biti dizajnirani ad hoc određenih mera.

[attachment=1][attachment=2]

Sezone 1995.g. i sledeće Alfa Romeo155 je bio uskracen jer je koristio 16-ventilski Fiat motor koji je davao oko 20 KS manje od svojih konkurenata. U 1996. i 1997., međutim, kada je Alfa napustila trke, razvoj je poveren pojedincima, koje kuća još uvek podržava. Nakon 1996. godine ekipa “Cremona” vratila se trkama sa potpuno novim projektom, ojačanim autom upotrebom novog motora Alfa Romeo 16 V Tvin Spark koji je isporučivao preko 320 KS. Sa Fabriziom Giovanardijem tim je ponovo osvojio titulu na CET-u, pored garancije da će sledeće godine biti deo zvaničnog programa, dolaskom novog 156.

Tokom godina takmicenja Alfa Romeo 155 TS je bio opremljen različitim motorima, sva 4 cilindra linijska 2,0 litra, često neefikasna; s druge strane, zbog agresivne prirode trkačkih trka, odabrani motori su, kao standard, imali samo osnovu: agresivna takmičenja, kratkog trajanja, ali velikog intenziteta, učinila je potrebnim da se uvecavaju performanse kako bi se mogla iskoristiti svaka konjska snaga. To se pokazuje činjenicom da se praktično proizvodni motor okretao na preko 8.500 o / min, brzinom koja je znatno veća od granice putnickog automobila.

Menjač je strogo povezan sa pogonom na prednje točkove, poveren 6-stepenom Hewland sekvencijalnom menjaču, sa samoblokirajućim diferencijalom.

Sistem vešanja bio je napred, McPherson raspored sa Bilstein amortizerima, oprugama i rolo prugama, dok je na zadnjim nezavisnim točkovima jednostrano vesanje i šipka stabilizatora. Kočnice sa 4 klipa Brembo. U narednim godinama automobil je nekoliko puta modifikovan ali može se reći da su najviše pogođeni aerodinamika i motor.

Ipak, brojni ostvareni rezultati, pokazuju kako je 155 TS bio svestran i pobednički automobil.

Fiat Cinquecento Sporting Abarth (170) '1995–98

Fiat Cinquecento (tip 170) je gradski putnicki automobile sa pogonom na prednje točkove sa prednjim motorom, troja vrata, hatchback, koji se proizvodio u Fiatu od 1991–1998.g,.

Proizvodnja Cinquecento završena je 1998. godine, predstavljanjem Fiata Seicento.

Cinquecento je bio dostupan u jednom stilu karoserije, malom, ugaonom hečbeku sa troja vrata, sa povoljnim koeficijentom vuče od samo 0,33. Predstavljao je napredak u odnosu na starije gradske automobile Fiat, uključujući nezavisno vešanje i prednje i zadnje, kočnice prednjeg diska, bočne udarne šipke zajedno sa zgužvanim zonama ugrađenim u dizajn i pocinkovane karoserijske ploče da bi se izbegla korozija.

Upravljanje je bilo uz pomoć nosača i zupčanika, a iako se servo upravljač nikada nije ponudio, automobil se može naručiti sa nizom dodataka, uključujući centralno zaključavanje, električne prozore, krov (ili uvlačni platneni krov u celoj dužini u verziji Soleil).

1995. godine, Fiat je predstavio Cinquecento Sporting koji je imao motor od 1.1 l Ohc FIRE snage 54 KS, 13-inčne alu felne kao standard, branik kodirani odbojnici i ogledala i brojčanik tahometra. Sportski model je osvojio trofeje u verziji grupe A Kit-Car version.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Fiat je iz fabrike ponudio opcione dodatke koji su obeleženi sa imenom Abarth. Abarth dodaci za Cinquecento sastojali su se samo od kozmetičkih promena: prednja maska sa ugrađenim svetlima za maglu, zadnja maska, bočni lukovi i zadnji spojler sa ugrađenim trećim lampicama kočnice. Dostupan je i set od 13 "brzih felgi od pet žica, umesto standardnih Sporting legura.

Za razliku od pravih Abarth modela, fabrički nije bilo dostupnih nadogradjenih motora i automobil se nije mogao kupiti kao potpuno odvojeni model. Abarth delovi su se naknadno ugradjivali u auto nakon naručivanja kupca, otuda je uobičajeno bilo videti automobil sa samo nekim Abarth dodacima.

Fiat Seicento Sporting Abarth UK-spec je lansiran u junu 1998. na britansko tržište koje se postepeno navikavalo na modernu supermini klasu, prateći modele kao sto su Ford Ka i Seat Arosa. Fiat Cinquecento je bio u prodaji vec pet godina i uspeo je da napravi trsiste za sebe, a Fiat Seicento je imao za cilj da stvori jos veću potraznju za mini automobilima koju su Ford i Seat uspešno postigli.

Asortiman se u početku sastojao od S i SX modela koji su opremljeni motorom od 899 cm3, snage 39 KS. Osnovni model 'S' bio je sa crnim odbojnicima i spartanskom opremom. Model 'SX' je bio sa neznatnom nadogradnjom u odnosu na 'S' i podrazumevao je odbojnike u raznim bojama, električne prozore, centralno zaključavanje i krov.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Juna 1998.g. trzistu je predstavljen model pod nazivom Fiat Seicento Sporting. 'Sporting' je bio sa sa većim motorom FIAT FIRE serijom od 1108 cm3 i snagom od 54 KS pri 5000 o/min, 20 mm nižim vesanjem-ogibljenjem i anti-roll trakama. Kozmetički, ova verzija je dobila felne od 13 inca i sportska sedišta.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Uz ovaj model, kupcima je bio dostupan i Abarth stilski set koji se sastojao od karoserije sa opcionim Abarth 14" felnama. Takođe su dostupni i menjač u bliskom razmeru, pločice sa pragom (sill kick plates), vezeni nasloni za glavu, kožna ručica menjača i volan, obojena pozadina u odbojnicima, bočni lukovi i spojler , kao i mogućnost radio/kasetofona ili CD plejera. I „Sporting“ i „Abarth“ bili su dostupni sa ABS-om, klima uređajem i servo upravljačem. Metalik boja u tamnoj ili čelično sivoj boji bila je opcija, ali većina kupaca odlučila se za signalne boje Starter Red, Crnu ili svetlo zutu. Za zaustavljanje snage, kočioni sistem Seicento Sporting i Fiat Seicento Sporting Abarth uključuje diskove napred i dobose sa zadnje strane. Zbog relativno visokih troškova nije baš mnogo vlasnika preuzelo Abarthov stilski set.

Snaga motora se na pogonske prednje tockove prenosila putem 5-stepenog ručnog menjača. Sa masom od 735 kg, Fiat Seicento Sporting je imao ubrzanje od 0-100 km/h za 13,8 sekundi a postizao je maksimalnu brzinu od 143 km/h.

Abarth Stola Monotipo Concept '1998

Abarth Stola Monotipo Concept 98 je prototip automobila koji je napravila italijanska kompanija Stola, predstavljen na Sajmu automobila u Torinu 1998. godine. Projekat automobila nastao je dve godine pre predstavljanja, a ime je trebalo da bude sećanje na Karla Abartha. Model automobila je dizajnirao Pininfarinov dizajner Aldo Brovarone.

[attachment=1]

Automobil ima oblik karoserije sa dvoja vrata koja se otvaraju uvis. Šasija potiče od modela Fiat Barchetta. Celo telo je napravljeno od kompozitnih materijala, uključujući karbonska vlakna što jasno pokazuje sposobnost Stole da rukuje sa ovim egzotičnim materijalom. Još impresivniji je savršen završetak karoserija. Svi providni delovi nisu izrađeni od stakla, već od polikarbonata Isoclima, koji se koristi u vazduhoplovnoj industriji.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

U malo rastegnutu šasiju Barchette prvobitno je razmotreno rešenje postavljanje centralnog 2,4-litarskog turbo-5-cilindričnog motora, ali je na kraju ugradjen 2-litarski, 16-ventilski, 4-cilindrični motor iz Lancia Delta Integrale montiran u poprečni prednji položaj. Motor (zapremine 1995 cm3) davao je snagu od 330 KS, pri 6.500 o/min. Tezina automobila je 880 kg. Prototip, zahvaljujući posebno povoljnom odnosu težine i snage, posedovao je respektabilne performanse. Snagu na sva cetri tocka prenosio je 5-stepeni manuelni menjac. Maksimalna brzina iznosila je 290 km/h, a ubrzanje od 0-100 km/h je 4,9 sekundi.

[attachment=6][attachment=7][attachment=8]

Da bi se nosio sa velikim brzinama za koje je sposoban, Monotipo je opremljen kočnim Brembo diskovima znatno težih (i bržih) Ferrarija F50.

Dimenzije automobile: duzina 4450 mm, sirina 1880 mm, visina 1200 mm. Medjuosovinsko rastojanje 2290 mm. Sirina traga prednjih tockova 1510 mm, zadnjih 1580 mm. Pneumatici Goodyear Eagle F1 265/35x18.

Iako se većina konceptnih vozila skladišti ili rastavlja nakon obavljanja zadataka na sajmu automobila, monotipo Stola je imao vrlo aktivan život. Nakon raznih testova na putevima za časopise, kompanija Stola je automobil koristila na najrazličitijim događajima poput relija Supercar 2002.

Početkom 2006. godine, smešten je u novootvorenoj američkoj kancelariji kompanije Stola u Dearbornu, sa namerom prikazivanja na raznim manifestacijama u Detroitu narednih godina.

https://www.youtube.com/watch?v=w73sROkFzM8

Fiat Multipla Abarth Look UK-spec '2000–02

Fiat Multipla (Tipe 186) je kompaktni MPV (Miniven) auto koji je proizvodio Fiat od 1998. do 2010. godine. Na osnovu Brave, Multipla je bila kraća i šira od svojih konkurenata. Imala je dva reda sa tri sedišta.

Prodaja je započeta u Italiji u novembru 1998. godine. Multipla je bila kraća od Fiat Bravo sa troje vrata na kojem je zasnovan, istovremeno nudeći povećan prostor sedenja i tereta. Za razliku od mnogih drugih modernih automobila, Multipla je ponovo koristila naziv ranijeg vozila, u ovom slučaju „Multipla“ varijantu Fiata 600 proizvedenu tokom 1950-ih i 1960-ih.

Multipla se dobro prodavala kod italijanskih kupaca, ali prodaja na drugim mestima bila je manje uspešna.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

2000.godine, Fiat Multipla je predstavljena na trsitu UK (Ujedinjenog kraljevstva). Kada je prvi put predstavljena, originalna Fiat Multipla smatrana je čudnom zbog svog jedinstvenog stila. Prvi model je ponudio dve opcije motora: benzinski 1.6 16v sa 103 KS i odličnim malim 1.9-litarskim JTD turbo dizelom, plus dve mogućnosti opreme: SX ili ELX. Multipla SX je bila osnovni model dostupan sa benzinskim ili dizel motorima. Model Multipla ELX imala je dodatni klima uređaj, Twin Electric krovne poklopce, alu felne i električna zadnja stakla, kao i posebni brisači sa čistim jarkim bojama.

Tri Multipla konfiguracije za sedenje omogućavaju podešavanje prednjih sedišta i uklanjanje i premeštanje zadnjih sedišta u više formata. Takođe nudi veliki prtljažni prostor od 430 litara, koji se može povećati na 1.900 litara prostora, a zadnja tri sedišta su uklonjena iz vozila. Automobil se vrlo dobro snalazi tokom voznje, a najnoviji, ojačani dizel snage od 120 KS, prilično je živahan. To, u kombinaciji s visokim položajem za sedenje, čini ga udobnim za vožnju.

Fiat Multipla je takođe bila dostupna (u limitirajucem broju) kao „ Multipla Abarth Look“. Takva Multipla je bila opremljena sa Abarthovim stilskim setom. Set je sadrzao delove koji su vise uticali na kozmeticki utisak jer tehničkih poboljšanja u odnosu na osnovnu Fiat Multiplu nije bilo.

2000. godine Fiat Multipla osvojio je nagradu “Top Gear's Car of the year”, ali 10 godina kasnije proizvodnja je prekinuta. Najnoviji modeli nudili su revidirane nivoe opreme, uključujući nove Dinamic, Dinamic Plus i Eleganzu i novi 1.9 litarski Multijet dizelski motor.

Fiat Punto HGT Abarth (188) '2000–03

Fiat Punto je supermini automobil kojeg je Fiat proizvodio od 1993. do 2018. godine, a obuhvata tri generacije. U prvoj generaciji Punto napravljeno je 3,429 miliona jedinica, drugoj generaciji 2,96 miliona jedinica, a trećoj 2,67 miliona jedinica. Treća generacija automobila plasirana je kao Grande Punto, između 2005. i 2009., kao i Punto Evo, između 2009. i 2012., kada je samo ime Punto ponovo predstavljeno.

Ponuđene su dve sportske verzije. Sportski model 1.2 16 ventila sa ručnim šestostepenim motorom i 1.8 HGT koji je mogao dostići skoro 210 km/h. Model 1.2 16V je ima Speedgear CVT opremljenu varijantu (sa sekvencijalnim načinom manuelnog menjanja koji se sastojala od šest stepena prenosa, sedam za Sporting model). 1,8 HGT je ubrzava0 od 0 do 100 km/h za 8,0 sekundi. Punto druge generacije takođe je prihvatio Dualdrive električni servo upravljač sa dva načina rada, koristeći elektromotor, a ne hidrauličnu pumpu koju pokreće motor.

[attachment=5]

HGT je takođe bio dostupan (u ograničenom broju) kao „HGT Abarth“ koji je imao sire odbojnike, zadnji spojler, bočne lukove, nove felne od legure i izmenjenu unutrašnjost enterijera. HGT Abarth nije imao tehnička poboljšanja u odnosu na redovni HGT.

[attachment=6][attachment=7]

Fiat Punto HGT Abarth (projekat br. 188) evolucija je HGT verzije, koju je FIAT proizveo od 2000. do 2003. godine i nudi estetska i aerodinamička poboljšanja u poređenju sa HGT-om iz koga je izveden.
Estetska oprema podrazumevala je: dublje i redizajnirane odbojnike (kod HGT verzije odbojnici su odgovarali onima sa originalnog Punta da troja vrata), specifični spojler, specifične bočne lukove sa Abarth logotipom (na HGT su ugrađene tradicionalni bočni lukovi); točkove od specijalnih legura (HGT je imao tradicionalne 15” točkove), sportski završeci iznutra.

[attachment=8]

Motor je ostao nepromenjen u poređenju sa HGT-om, dobro poznatim VFD-om od 1747 cm³, koji se već koristio u ostalim modelima Fijatove grupe, kao što su Barchetta od 130 KS i Punto HGT iz kojeg potiče. Menjač je ručni sa 5 stepena prenosa, a opciono se mogao ugraditi Speedgear CVT menjač, koji takođe omogućava sekvencijalni način manuelnog menjanja brzina koji se sastojao od šest stepena prenosa.

[attachment=9]

Kao i HGT, i HGT Abarth je bio dostupan samo sa 3 vrata. Prtljažnik je ostao nepromenjen, zapremine 264 litra, odnosno, i 1080 litara sa preklopljenom zadnjom klupom.

Početkom 2003. godine, Punto HGT Abarth izlazi iz proizvodnje, posle skoro 3 godine proizvodnje. Nikada nije postojao Abarth HGT zasnovan na Punto post-faceliftu iz 2003. godine.

https://www.youtube.com/watch?v=XIFxX1skxWs

Fiat Punto HGT Abarth '00 je ucestvovao kao sportski automobil na Gran Turismo 4, Gran Turismo PSP, Gran Turismo 5 i Gran Turismo 6.

Fiat Stilo Abarth 3/5-door Worldwide (192) '2001–04

Fiat Stilo (Tipe 192) je mali porodični automobil tip hatchback sa troja i petoro vrata. Stilo je predstavljen u novembru 2001. godine, na sajmu automobila u Bolonji, kako bi zamenio Fiat Bravo/Brava, a Stilo MultiWagon januara 2003. godine.

Stil ovog auta dobio je mešovite kritike, pri čemu su ga mnogi novinari i entuzijasti kritikovali kao previše bezobrazan i preterano nemački izgled, a ti isti novinari su stil prethodnih Bravo i Brava kritikovali da su previše "italijanski". Kritičari su napali prekomernu težinu automobila i njegovo polu-nezavisno zadnje vešanje, iako je to bio isti sistem koji je tadašnji vodeći Volkswagen Golf koristio. Neki su videli torzijsku gredu korak unazad od priznatog potpuno nezavisnog zadnjeg vešanja korišćenog u Bravo/Brava i Fiat Coupe.

Paleta motora, posebno 1,2-litarski benzinski, takođe je generalno kritikovana zbog potrošnje. Potrošnja goriva u automobilu je bila loša za svoju klasu, što je posledica težine automobila.

Druga poanta kritike bio je Selespeed-ov menjač prilagođen verziji Abarth, što se smatralo previše sporim u reakcijama i posebno neprikladnim za ovu verziju sa visokim pogonom.

Da ne bude sve crno, automobil je dobio pohvale zbog visokog nivoa prianjanja (potpomognutog neobično širokim gumama) i kočnicama. Stilo je bio drugi automobil u svetu koji je koristio TRW Column-Drive Electric Power Assisted Steering (EPS) nakon druge generacije Fiat Punto.

Ulaz bez ključa, nazvan „Easy Go“, pokretanje pritiskom na dugme takođe je bila dostupna opcija. 2004.g., motor od 1242 ccm je zamenjen sa Punto1.4 L agregatom, povećavajući snagu automobila na 95 KS, opet u kombinaciji sa šestostepenim menjačem. Takođe, zadnja svetla su izmenjena, a Abarth verzija je dobila ručni menjač, umesto Selespeed-a.

U septembru 2005. godine, Stilo je osvežen novom prednjom rešetkom, drugačijom tkaninom sedišta, premeštanjem električnih ogledala sa kontrolne konzole prozora na odmah iza ručice podesavanja. Uklonjen je srednji naslon za ruku (koji je u položaju dole sprečio adekvatnu upotrebu ručne kočnice) i zadnji ventilacioni otvor.

Fiat Stilo je na kraju bio razočaranje prodaje. Opsežna reklamna kampanja nije pomogla u prodaji automobila. U oktobru 2013. godine, The Economist je Stilo uvrstio u izveštaj o najvećim automobilima u Evropi sa najvećim gubicima (Europe's Biggest Loss Making Cars).

Abarth je automobil Fiat Stilo 3-door razvio da se takmiči u trofeju koji se zvao Trofeo Stilo Abarth, a koji se u Italiji održavao od 2002. do 2005. godine.

Automobil Fiat Stilo Abarth 3/5-door Worldwide je predstavljen u novembru 2001. godine na Salonu automobila u Bolonji. Automobil je izveden iz verzije Stilo 1.8 16v i revidiran je tako da ispunjava međunarodne standarde FIA grupe N. Revidiranjem je snaga motora povećana je sa 133 KS na 157 KS, da bi 2003. godine snaga povecana na 180 KS.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Snaga motora od 1747 cm3 povećana je sa 133 KS na 157 KS, razvijenih pri 6900 o / min i maksimalnim obrtnim momentom od 221 Nm pri 3500 o / min. Motor je bio smesten napred. Prenosni sistem se sastojao od jednostrukog metalno-keramičkog kvačila, dok je menjač bio standardni 5-stepeni, sa dodatkom prednjeg zahvata i bližih odnosa. Pogon je na prednjim tockovima. Laminarni diferencijal je samoblokirajući.

[attachment=5]

Vešanje je takođe modifikovano u nekim delovima pa se isporučivalo u dve konfiguracije: jedna za asfalt a druga za neprilagođene puteve. Bilstein amortizeri i Eibach opruge sa prednje strane podesivim visinama prilagođavane su svakoj trci.

Točkovi od lakih legura su 7x17 "(za asfalt) i 6x15" (za neasfaltirane puteve).

Kočioni sistem se sastoji od samoventilirajućih prednjih diskova i standardnih zadnjih diskova sa regulatorom pritiska kojim je upravljao vozač. Ručna kočnica je hidraulična.

Telo Fiat Stilo Abarth 3/5-door Worldwide dolazilo je sa roll-barom i homologisanim FIA kavezom, sistemom za gašenje požara, trkačkim sedištima, sigurnosnim pojasevima sa 5 tačaka i prekidacem (disconnector) baterije. Sve komponente ispunjavale su tadasnje zahteve za trkačke trke.

Slično Italijanskom takmičenju održano je i u Ujedinjenom Kraljevstvu od 2004. do 2005. godine, a nazivalo se Fiat Stilo Rally Cup.

[attachment=6][attachment=7][attachment=8]

Dimenzije automobila su: duzina 4182 mm, sirina 1784 mm, visina 1475 mm. Medjuosovinsko rastojanje 2600 mm. Težina je 1340 kg. Kapacitet rezervoara za gorivo 58 litara. Prosečnu potrošnju goriva je 9,7 litara /100 km. Odnos kompresije 10,5 : 1. Ubrzanje od 0-100 km/h je 8,5 sekundi. Maksimalna brzina mu je 215 km/h. Pneumatici 205/55 R 16 91W.

Pocetkom 2007.godine, novi šef Fiat-a Sergio Marchionne rešio je da stvar promeni, odnosno da Abarth vrati tamo gde mu je mesto.

[attachment=1]

Dana 01. februara 2007.g. Abarth je ponovno postavljen kao nezavisna jedinica pod nazivom Abarth & C. S.p.a, u potpunom vlasništvu kompanije Fiat Group Automobiles S.p.A. Ponovo je oformljen Abarth tim, okupljeni su inžinjeri, dobili su svoje posebne prostorije.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Za zvrsnog direktora Abarth & C. S.p.A postavljen je Luce De Meo. Nova kompanija Abarth & C. S.p.A. pokrivala je tri oblasti delovanja: poslovne operacije, inženjerske i proizvodne operacije i trkačke operacije.

[attachment=5]

Prvu diviziju, predvodio je Antonino Labate.

[attachment=6]

Prva divizija imala je zadatak da dizajnira proizvode i usluge za prilagođavanje i podešavanje standardnih sportskih automobila, organizuje mrežu prodaje i servisa i upravlja Abarth-ovim operacijama prodaje i licenciranja.

Drugo područje, Inženjering i proizvodne operacije, vodio je Paolo Ollino.

[attachment=7]

Paolo Ollino bio je odgovoran je za tehnički razvoj i proizvodnju, zajedno sa podešavanjem i servisiranjem takmičarskih automobila, i razvojem proizvoda za prilagođavanje i podešavanje automobila. Divizija je radila u partnerstvu sa odeljenjem za inženjering i dizajn kompanije Fiat Group Automobiles.

Trece podrucje, odeljenje za trkačke operacije, predvodio je Claudio Berro.

[attachment=8]

On je ima zadatak da koordinira prijavljivanje vozila Abarth na nacionalnim i međunarodnim takmičenjima u moto-sportu, organizuje prvenstva rezervisana za privatne kupce i upravlja odnosima sa trkačkim i reli klijentima i sponzorima.

Nakon postignutog tržišnog uspeha sa modelom Grande Punto, i ostvarene zarade koja je uticala na pozitivno poslovanje cele fabrike, Fiat se usmerio na izradu Abarth verzije tog uspešnog modela.

Predstavljena su dva nova modela i to Grande Punto Abarth i Grande Punto Abarth S2000.

Otkako je ponovo predstavljen, Abarth je doživeo poboljšanu prodaju, što je rezultiralo ekspanzijom na međunarodna tržišta. Pored uspeha u prodajnom delu, Abarth je postigao i značajne rezultate u moto sportu - u disciplinama van puteva i na putevima, dokazujući svoju vrednost kao istinski kandidat za sve trke.

Abarth Grande Punto (199) '2007–10

Grande Punto je automobil koji je Fiat proizvodio od 2005. do 2018.godine, a predstavljen je na Salonu automobila u Frankfurtu. Dizajniran od strane Giorgetto Giugiaro-a automobil je zasnovan na GM Fiat Small platformi. Iako model deli svoje ime sa prethodnim Puntom, veliki broj njegovih komponenti je nov, uključujući novu šasiju i kućište karoserije. Motori su Fiat 1.2 8v Fire (65 KS), novi 1.4 8v Fire (77 KS) i 1.4 16v StarJet (95 KS). Na raspolaganju su i četiri MultiJet dizelska motora: dva agregata od 1.3 16 V od 55 KS i 90 KS. Svi motori su Euro IV. U 2007. godini, dostupan je postao novi 1,4-litrarskiT-Jet benzinski motor sa 120 KS.

Na Sajmu automobila u Frankfurtu 2007, Fiat je predstavio verziju Abarth od 155 KS (114 kV) od Abarth & C S.p.A .. Nos, farovi i prednja resetka automobila podsećaju na Maserati Coupe. Markirana je kao Abarth, a ne Fiat, pa nije imala Fiat oznaku. Umesto toga, na nosu je imao žuto-crveni Abarthov štit ukrašen tradicionalnim crnim škorpionom. To je još jedan dokaz o vraćanju slavnoj tradiciji, jer kao i nekada, Abarth automobili ponovo imaju svoju značku...ali ne samo iz marketinških razloga stavljenu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

U početku je Abarth Grande Punto predstavljen sa 1,4 (1368 cm3) turbo motorom od 155 KS pri 5500 o/min. Kao i svi moderni turbo motori, i ovaj 1.4 T-Jet je bio živahan sa dosta obrtnog momenta i na malom broju obrtaja. Pritiskom na ''Sport Boost'' taster dobija se još brži odziv na gas, još dodatnog obrtnog momenta na 3.000 obrtaja, sto ga je cinilo izuzetno lakim za preticanje. Ubrzanje do 100 Km/h je 8,2 sek, a maksimalna brzina je preko 200 Km/h. Menjač je sa 6 stepeni prenosa.

Grande Punto Abarth se vizuelno razlikovao po novoj saćastoj masci hladnjaka, agresivnijim branicima sa većim otvorima za vazduh i integrisanim spojlerom, novim svetlima za maglu, proširenim blatobranima (dodatno oivičenim crnom bojom) i širem tragu točkova (za 6 mm), moćnijim pragovima i duplom završetku izduvnog sistema.

Vesanje je spušteno za 10 mm u odnosu na standardni Grande Punto, sa dodavanjem čvršćih opruga dok su se u unutrasnjosti nudila sportska sedišta kožni volan i ručicu menjača (prošiveni crvenim koncem), kao i par dekorativnih detalja. Na prednjoj strani su povećani usisnici za vazduh, retrovizori su ofarbani u crvenu boju, a duž cele strane je urađena posebna Abarth grafika. Tu su i nove 17-ce felne specijalno osmišljene za ovaj model, a pozadi je dupli izduv i diskretan crni spojler da upotpuni sportski utisak...

Tehnicki podaci: radijus okretanja 11 metara, kapacitet rezervoara za gorivo 45 litara. Dimenzije: dužina 4030 mm, širina 1687 mm, vizina 1490 mm, međuosovinsko rastojanje 2510 mm, širina prednje staze 1473 mm, širina zadnje staze 1466 mm. Tezina vozila 1130 kg. Kapacitet prtljaznika 275/1020 litara. Potrosnja: gradska voznja 9,6 l/100km, na otvorenom putu 5,3 l/100 km, kombinovana potrosnja 6,9 litara/100 km.

Pored osnovnog modela, Fiat je na salonu u Frankfurtu promovisao i snažniju verziju Grande Punta Abarth, nazvanu Grande Punto Abarth SS (Super Sport).

Ovaj model karakteriše Airfield Grey boja karoserije (tipična za Abarth trkačke automobile), 1.4 litarski turbo benzinski motor od 180KS i 272 Nm obrtnog momenta u paru sa manuelnim 6-stepenim manuelnim menjačem, alu točkovi od 18 inča (gume 215/40 R18), novi izduvni sistem sa odgovarajućim sportskim zvukom, sportska kožna sedišta ("Abarth Corsa by Sabelt"), navigacioni sistem...

[attachment=6][attachment=7][attachment=8]

U odnosu na standardni Fiat Grande Punto, Abarthov model Grande Punto Abarth SS ima i doterano i spušteno vesanje (za 20 mm), aerodinamički kit, direktnije upravljanje, jače kočnice, saćastu masku hladnjaka, agresivnije branike sa većim otvorima za vazduh i integrisanim spojlerom, nova svetla za maglu, proširenja blatobrana (dodatno oivičeni crnom bojom), zadnji krovni spojler, moćnije pragovi i znak škorpije na nekoliko mesta na karoseriji i u kabini.

Abarth Grande Punto Super Sport od 0 do 100 km/h ubrzava za 7.5 sekundi, a maksimalna brzina je 215 km/h.

Abarth Grande Punto S2000 (199) '2007–10

Abarth Grande Punto S2000 je sportski automobil, zasnovan na Abarth Grande Puntu, posebno dizajniran za učešće na relly takmičenjima rezervisanim za automobile Super 2000.

[attachment=1]

Razvijen za reli automobile sa ciljem takmicenja u l'Intercontinental Rally Challenge (IRC), sportsko odeljenje Fiata (Fiat Racing Department) nastupilo je u italijanskom reli šampionatu 2006. godine sa posadom Giandomenico Basso i Mitia Dotta. Na međunarodnoj sceni Abarth S2000 u IRC šampionatu nastupao je sa posadama Andrea Navarra i Guido D”Amore, te Umberto Scandola i Anton Alen.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Osnova je Abarth Grande Punto, od koga je zadržana samo šasija drumske verzije, koja je zatim modifikovana i ojačana, dokazujući da trkački automobil u pogledu komponenata, tehnologije i konstrukcije nema nikakve veze sa bilo kojim automobilom na tržištu vec da je stvoren isključivo za takmičenja i uz znatne troškove.

Spoljasnji izgled se značajno razlikuje od standardne verzije Grande Punta. Karoserija je proširena na 1800 mm (oko 5 cm više od originala) i sa regulatornim krilom (spojlerom) za povećanje aerodinamičnog opterećenja automobila, proširenim prednjim i zadnjim blatobranima, obezbeđuje veću i dodatnu stabilnost pri velikim brzinama.

Motor nema nikakve veze sa verzijom na putu, tu je linijski četvorocilindrični agregat od 1997 kubika, poprečno postavljen napred potpuno razvijen od strane FPT (kompanije Fiat Powertrain Technologies). Ovaj motor regulacijom razvija maksimalnu snagu od oko 275 KS pri 8250 o/min, a najveći obrtni momenat je 222 Nm pri 6.500 o / min.

[attachment=6]

Što se tiče mehanike, prenosom upravlja 6-stepeni sekvencijalni menjač sa prednjim uključivanjem (nema pedale kvačila), podesivi mehanički diferencijali napred, u sredini i pozadi (u stvari automobil ima pogon na sva četiri točka), pogonske osovine i specifično vratilo za prenos, vesanje tipa McPherson sa specifičnim poprečnim nosačima i podesivi amortizeri marke Ohlins.

Prednji, središnji i zadnji diferencijal (mehanički sa rampama i kvačilima za promenu procenta zaključavanja) obezbeđuju pravilno vuču. Najveća maksimalna brzina je 190 km/h.

Sto se kocnica tice, tu su Brembo brendirane 4-klipne čeljusti, sa 355 mm kočionim diskovima za trke na asfaltu i 300 mm za terenske trke, dok se pozadi prečnik od 300 mm ne menja u zavisnosti od vrsta podloga. Što se tiče sektora točkova, ista podela prema terenu se dešava i pri izboru naplataka, jer se na asfaltu koriste felne od 18 inča sa kanalom od 8 inča, a na zemljanim putevima od 15 inča sa kanalom od 6,5 inča.

[attachment=5]

Grande Punto S2000 osvojio je Evropsko prvenstvo u reliju 4 puta, u 2006, 2009, 2010 i 2011.godini. Između učešća u prvoj trci 2006. i povlačenja 2011. Punto S2000 je pobedio u više od 100 relija na raznim regionalnim, nacionalnim i međunarodnim prvenstvima.

https://www.youtube.com/watch?v=qm53POqwFpc

Fiat Grande Punto R3D Trofeo Abarth (199) '2007–10

U odnosu na moto sport kojim upravlja Federation Internationale de l'Automobile (FIA), Grupa R se pozivala na niz propisa koji regulisu takmicenje vozila izvedenih iz proizvodnje za reli takmičenja. Propisi o grupi R nastali su 2008. godine kao postepena zamena za reli automobile grupe A i grupe N. Da bi se pridržavao propisa grupe R, automobil mora biti homologiran u grupi A (ili u nekim slučajevima grupi N) i dobiti jedno ili više VR dodataka. Svako VR proširenje je skup homologiranih delova i modifikacija koje je proizvođač dizajnirao i prodao (kao komplet ili kao kompletan automobil).

Grupa R se sastoji od šest klasa, označenih kao R1, R2, R3, R4, R5 i R-GT; neke od ovih grupa sadrže svoje podgrupe, a automobili se dodeljuju svakoj grupi na osnovu njihove težine, veličine motora i pogonskog sklopa. Prva serija pravila koja su uvedena 2008. godine predstavljala je klase R1, R2 i R3. Klase su bile ograničene na automobile sa pogonom na dva točka, sa motorima zapremine do 2000 cm3. Motori sa kompresorom bili su dozvoljeni samo u podklasama R3T (benzin) i R3D (dizel).

Grande Punto R3D je razvio i napravio Abarth za R3D kategoriju, klasu posebno za dizelaše.

Pored znatno poboljšanog JTD motora, uključujući veći turbo i interkuler, automobil je ima sekvencijalni menjač Sadev, poboljšano vesanje i debele kočnice od Bremba.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Karakteristike Grande Punto R3D su: cetvorocilindricni motor u liniji, zapremine 1910 cm3 JTD, izlazne snage 175 KS pri pri približno 4500 o/min. Vrsni obrtni momenat: 36 Nm pri 1500 o/min. Prenos snage na prednje tockove preko 6-stepenog menjač sa sekvencijalnom kontrolom i dvopločnog metalno-keramičkog kvačila, prečnika 200 mm. Vešanje MacPherson napred uz dvostrano podesive amortizere napred i pozadi.

Kocnica su napred Brembo 4-klipne čeljusti, precnika 300 mm i kočionim pločicama DS3000. Zadnje kočnice: Brembo čeljusti sa dve posude sa perforiranim diskovima od 250 mm i kočionim pločicama DS3000. Pneumatici 19/63-17. Maksimalna brzina od 200km/h, sa ubrzanjem od 0-100 za 9.5s i prosečnom potrošnjom od oko 5.7 litara na 100 pređenih kilometara. Dužina 4030 mm, sirina 1687 mm, visina 1490 mm. Međuosovinsko rastojanje 2510 mm. Težina 1080 kg.

Abarth 500 Opening Edition '2008

Fiat 500 je gradski automobil A-segmenta sa dvoja vrata, prostora za četvoro putnika, poprečnim prednjim motorom i pogonom na prednje točkove, koji se prodaje od 2007. godine. Dostupan je u hatchback-kupe i fiksnom profilu kabriolet karoserije. Model Fiat 500 je interno označen kao tip 312.

Pored standardnog Fiata 500, koji je javnosti predstavljen 2008.g. na salonu automobila u Ženevi, Fiat je najavio Abarth verziju koja će se proizvoditi u ultra ekskluzivnoj seriji od samo 100 automobila za italijansko tržište. Novi model je nazvan „500 Abarth Opening Edition“.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Dok obični 500 Abarth iz 1.4 litarskog turbo motora izvlači 135KS, Opening Edition iz njegove modifikovane varijante dobija 160 KS pri 5750 o/min i 240Nm obrtnog momenta pri 3000 o/min. (u paru sa manuelnim petostepenim menjačem). Zahvaljujući turbopunjaču IHI RHF3 sa fiksnom geometrijom ubrzanje od 0 do 100 km/h je samo 7,4 sekunde a maksimalna brzina 211 km/h (standardni 500 Abarth do stotke stiže za 7,9 sekundi i brzine od 205 km/h).

[attachment=5]

Razlike Opening Editiona u odnosu na običan 500 Abarth se ogledaju i u pojačnim kočnicama, posebnom BMC filteru za vazduh, novim oprugama, aluminijumskim točkovima od 17 inča (sa gumama 205/40 R16 ZR 17 Pirelli Pzero Nero), zatamnjenim staklima, kožnim sedištima, pločicom sa serijskim brojem u unutrašnjosti i kožnom ručicom menjača sa crvenim koncem (prvih 100 kupaca nili su u prilici da biraju između sive ili bele boje karoserije).

[attachment=6][attachment=7]

Ostalo je isto kao i na standardnom Fiatu 500 Abarth, odnosno karakterišu ga veliki otvori za vazduh u prednjem braniku i maski, novi spojleri, proširenja blatobrana, izraženi pragovi, zadnji krovni spojler, modifikovan zadnji branik sa donjim delom u obliku difuzora i sa dva velika hromirana završetka izduvnog sistema, spušteno ogibljenje, jače kočnice, crvena traka sa natpisom Abarth na bokovima, a tu su i detalji u vidu kočionih klešta i retrovizora u crvenoj boji (škorpija, zaštitni znak Abartha se nalazi napred, pozadi, na bokovima i točkovima).

Automobil je opremljen sa 7 vazdušnih jastuka, svetlima za maglu, ABS-om sa EBD (elektronska raspodela kočnica), ESP-om (elektronski program stabilnosti) sa ASR (regulacija protiv klizanja) i držačem uzbrdo pored potpuno nove kontrole prenosa obrtnog momenta. Tu je jos automatski sistem za kontrolu klime, radio sa CD-om i MP3-om, sofisticirani Hi-Fi sistem zvuka Interscope i Blue & MeTM Mapa satelitskog navigacionog sistema (posebna verzija Abarth). Ovaj niz opreme upotpunjuju električno kontrolisani prednji prozori i retrovizori sa volanom i sedištima podesivim po visini.

Ostale posebne karakteristike za izdanje 500 Abarth Opening Edition uključuju sivu ili belu kapicu goriva i poklopac ključa. Automobil se isporučuje sa ceradom za pokrivanje automobila koja nosi dizajn Abarth 595.

Abarth 500 Assetto Corse '2008–15

Fiat je na 26. izdanju „Mille Miglia 2008“ (15. do 18. maja 2008.g.) iskoristio tradicionalno okupljanje u Breši da publici premijerno pokaže novi takmicaski Abarth 500 Assetto Corse, koji je napravljen u seriji od samo 49 primeraka (prototip u Breši imao je pločicu sa brojem 00/49). Abarth 500 Assetto Corse predvidjen je za ucesce na evropskim takmicenjima 2009. godine.

[attachment=1]

https://www.youtube.com/watch?v=k06rinDdKPw

Abarth 500 Assetto Corse osmislio je Fijatov interni stajling centar, a zatim su ga sastavili inženjeri kompanije Abarth. Mali, ali doterani, Fiat 500 dobija zvanični sertifikat o ucescu na trkama od strane Abarth-a.

Da bi Fiat 500 dobio sertifikat za takmicenje, bile su potrebne brojne promena. Proširenje staze za bolje upravljanje automobilom, specijalni lagani trkački točkovi od 17 inča u kombinaciji sa spuštenim vesanjem i sportska ogledala promenila su Fiatu 500 njegov klasican izgled. Široki prednji branik sa mrežicom u obliku saća, aerodinamični krovni spojler i zadnji branik sa istaknutim difuzorom isticu snagu Abartha 500 Assetto Corse.

[attachment=2][attachment=3]

Abarth je čak pronašao prostor na malom poklopcu motora da stane u dva usisnika za vazduh, a tu su i dve hromirane izduvne cevi. Na jednom od usisnika je odštampan Abarthov znak - škorpion. Crvena pruga odnosi se na Abarth 850TC iz 1960-ih. Asscetto Corse je težak 180 kg manje od uobičajene ulične verzije (težina ovog Abartha iznosi 930 kg).Da bi se što više uštedelo na težini, montirani nosač je šupalj iznutra. Vrata su napravljena od karbona. Trkačka sedišta i sportski volan čine Fiat 500 pravim mini trkačkim automobilom.

Opremljen modifikovanom verzijom putnickog Abarth 500 1,4-litarski turbo motor (1368 cm3) uz pomoć Garrett turbo punjača (GT 1446) isporucuje snagu od 200KS pri 6500 o/min i obrtni moment od 300Nm pri 3000 o/min. Maksimalna brzina je 225 km/h, a ubrzanje od 0-100 km/h iznosi oko 7,5 sekundi.

[attachment=4]

Abarth 500 Assetto Corse dobija kompletnu trkačku opremu koja uključuje šire staze, bele ultralake aluminijumske točkove od 17 inča sa gumama 205/50ZR17, spušteno vešanje, šire branike, prednji i zadnji spojler, sportske trkačke retrovizore i mesto za bočni broj. Pored klasičnih kopči na poklopcu motora, na poklopcu su vec napomenuta dva usisnika za vazduh koji nose logotip Abarth scorpiona. U paketu je podešavajuće trkačko vesanje, Brembo kočnice sa diskovima od 305 x 28 mm napred, odnosno 264 x 11 mm nazad.

[attachment=5][attachment=6]

Unutrasnjost je „ Abarth 500Assetto Corse“ lišena svih pogodnosti koje pomažu da se ukupna težina automobila smanji za 180 kg. Kabina ima rol-bar, odobren za trke, anatomska sedišta, karbonske obloge vrata i poseban volan trkačkog tipa.

https://www.youtube.com/watch?v=R15dgbUkHQQ

Svaki potencijalni kupac Abartha 500 Assetto Corse dobijao je svoj specijalni kombinezon, rukavice i cipele nakon kupovine sve brendirano sa ultra novim logotipom „Assetto Corse“. Sve ovo je bilo uredno upakovano u originalnu kožnu torbu Abarth. Sva dodatna oprema vidljivo je označena fabrickim brojem proizvodnje Abartha 500 Assetto Corse.

Abarth 500 UK-spec '2009–16

Fijatov podbrend performansi prvi put se vratio u Veliku Britaniju 2008. godine, a Abarth 500 drži se formule dva prethodna modela kompanije, Punto Evo i 500 supermini.

Promene u odnosu na standardni automobil uključuju širok spektar sportskih podešavanja stajlinga, živahni 1,4-litarski MultiAir motor od 140 konjskih snaga i spušteno, ukrućeno vesanje.

Abarth 500 UK-spec koristi isti motor sa turbopunjačem kao i Abarth 500 koji proizvodi 135 konjskih snaga i 206 Nm obrtnog momenta. To znači da ima ubrzanje od 0 do 100 km/h za 8,1 sekundu i maksimalnu brzinu od 208 km/h.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Postoje dva različita načina vožnje - normalni i sportski - pri čemu ovaj drugi omogućava brži odziv gasa i teže upravljanje. Čvrsto vešanje činilo je prilično čvrstu vožnju, dobru kontrolu karoserije i brze promene pravca. Standardni petostepeni automatski menjač „Competizione“ sporije je reagovao pa je ručni bio lakši za upotrebu.

Kupci su mogli da biraju između brojnih svetlih kontrastnih boja i sportske dodatke poput dvostruko hromiranih izduvnih gasova, 16-inčnih aluminijumskih felni i zadnjeg difuzora. Opciono su dostupni veći točkovi, sa pojačanim sportskim sedištima, kožnim volanom sa debelim okvirom i mnogim značkama Scorpion.

Kompaktne dimenzije značile su da će Abarth imati problema za udobni smeštaj četiri odrasle osobe, sa malim prostorom za noge i glave na zadnjim sedištima. Napred nema tog problema, ali C-stub i glomazan krov mogu da ograniče vidljivost pozadi. Prtljažnik ima zapreminu od 182 litara, pa je bilo preporucljivo da se zadnja sedišta koristite za dodatno odlaganje prtljaga na dužim putovanjima.

Abarth 500 esseesse '2008–16

U skladu sa filozofijom koja Abarth odlikuje pola veka - da svoje trkačko iskustvo iznese na tržište putnickih automobila i otvori svet automobilskog sporta - Abarth 500 sa kompletom „esseesse“ je još jedan važan deo slagalica u ionako ambicioznom projektu automobila Fiat Group.

Veran tradiciji Abarth, komplet „esseesse” se nudi u elegantnom drvenom kućištu a mogu ga prodati i instalirati samo radionice i distributeri kompanije Fiat Abarth koji garantuju novu homologaciju i ažuriranje sertifikata o registraciji, garantujući usaglašenost sa najvišim standardima ispitivanja i bezbednosti.

[attachment=1][attachment=2]

Abarth 500 esseesse predstavljen je na salonu automobila u Parizu.

https://www.youtube.com/watch?v=wzyOUkIWn5M

Esseesse je mnogo agresivnije stilizovan od modela Abarth 500 koji ima veće jedinstvene aluminijumske felne i redizajnirani zadnji branik, u kompletu sa integrisanim difuzorom vazduha.

[attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Komplet „esseesse” (Kit esseesse) omogućava 1.4 16v Turbo T-Jet motoru da postigne maksimalnu snagu od 160 KS pri 5750 g / min sa vršnim obrtnim momentom od 230 Nm pri 3000 o/min za „Sport Mode”. Rezultat toga je maksimalna brzina od 211 km / h, uz ubrzanje od 0-100 km / h za samo 7,4 sekunde.

Vesanja su modifikovana zamenom serijskih opruga spuštenim oprugama Eibach. U skladu sa Abarth konceptom pripreme, komplet "esseesse" koristi perforirane i ventilirane prednje kočione diskove (prečnik 284 mm x 22 mm), perforirane zadnje kočne diskove (prečnik 240 mm x 11 mm, prednje kočione pločice Brembo HP1000 visokih performansi i aluminijumske felne Abarth “esseesse” dimenzija 7 x 17” ET35, izrađenim u beloj ili titanovoj boji, sparenim sa gumama 205/40 ZR 17 Pirelli Pzero.

Komplet 500 Abarth "esseesse" dopunjavaju specifični vazdušni filter koji pokreće BMC, četiri senzora pritiska u gumama, "esseesse" značke za poklopac motora i vrata prtljažnika, kao i posebno dizajniran, originalan poklopac za ključeve.

[attachment=7][attachment=8]

Tehničke Karakteristike Abartha 500 “Esseesse”: Motor Turbo T-Jet, 4 cilindra u liniji, 4 ventila po cilindru, zapremina 1368 cm3. IHI RHF3 turbopunjač sa fiksnom geometrijom. Prenos snage preko 5-stepenog manuelnog menjaca C510. Vazdušni filter BMC. Upravljanje je električnim servo upravljačem sa „sportskim režimom“. Vesanje: napred: je McPherson sa zaštitnom šipkom, pozadi: međusobno povezane šipke sa torzionom gredom.

Potrošnja goriva: gradska voznja 8,5 litara na 100 km, voznja na otvorenom putu (autoput) 5,4 litara na 100 km, kombinovana voznja 6,5 litara na 100 km.

Specifičnosti: senzori pritiska u gumama i logotip „esseesse“ na zadnjim vratima i haubi motora,

[attachment=9][attachment=10]

https://www.youtube.com/watch?v=H58EoLSYe6M

Kit esseesse je zamenio Kit esseesse Koni, Kit Abarth Elaborazione 595 i Kit Abarth 695 Brembo Koni 6,7.

Abarth 500 by Karl Schnorr '2009

Fiat 500 Abarth je prilagođeni model Fiata 500 dizajniran u partnerstvu između Fiata i Abarth-a. Dve kompanije su modifikovale većinu komponenata automobila, uključujući elemente motora i dizajna kao što su prednji branik i maska, točkovi i spoljni retrovizori. Što se tiče performansi, 500 Abarth pokreće 1.4 16V benzinski motor sa turbopunjačem, sposoban da razvije maksimalnu snagu od 135 KS pri 5.000 o/min u kombinaciji sa obrtnim momentom od 206 Nm pri 3.000 o / min.

Generalno, Fiat 500 Abarth je najsportskija verzija serije 500, ali, kao što se zna, veliki broj tuning house mogle su 1,4-litarski motor podesiti izvan svojih granica. Jedan od takvih primera je izum tjunera Karla Schnorra Kraftfahrzeugea koji je razvio dva nivoa snage za italijanski model.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Prvi nivo snage (Power Level I) podrazumeva nadogradnju 1,4-litarskog motor sa standardnih 135 konjskih snaga na 163 konjske snage i obrtni moment od 251 Nm. (Nezvanicno, cena ovog nivoa je 950 evra).

[attachment=5]

Drugi nivo snage (Power Level II) podrazumevao je još veću snagu, otuda i veću cenu - 5.050 evra. Prilagođeni Fiat 500 Abarth sa ovim nivoom bio je u stanju da razvije maksimalnu snagu od 200 konjskih snaga, uglavnom zahvaljujući većem turbopunjaču, novom sportskom izduvnom sistemu i reprogramiranju elektronike motora.

[attachment=6]

Što se tiče spoljašnjeg izgleda, automobil se nudio sa kompletom OZ Racing aluminijumskim točkovima od 17 inča u Seria Rossa crvenoj boji kao i modifikovano i spušteno vesanje kako bi automobil imao bolje držanje na putu.

Abarth 500 R3T '2009

Abarth je nastavio tradiciju proizvodnje pristupačnih takmičarskih modela predstavljanjem novog reli automobila Abarth 500 R3T na 51. reliju Sanremo (24.-26.09.2009.). Abarthov novi automobil predstavljao je povratak disciplini u kojoj je prisutan više od 30 godina.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Abarth 500 reli automobil je homologizovan u grupi R3T, kategoriji rezervisanoj za automobile sa turbo punjačem i maksimalnom zapreminom do 1600 kubika.

[attachment=4][attachment=5][attachment=6]

Sem moćnijeg izgleda, Abarth 500 R3T pažnju je privukao svojim 1,4 litarskim četvorocilindričnim motorom (zapremine 1368 cm3), iz koga je uz pomoć Garrett GT 1446 turbo punjača sa fiksnom geometrijom izvučeno 180KS pri 5500 o/min i 300 Nm obrtnog momenta pri 3000 o/min.

[attachment=7]

Menjač je sekvencijalni, prednji mrežasti spoj sa 6 brzina i uključuje višepločni samoblokirajući diferencijal, dvostruku kvačilo i posebne poluosovine.

[attachment=8]

Pored ovoga modelu je modifikovano ogibljenje-vesanje. Uložene su velike mere kako bi se osiguralo da se ogibljenje može prilagoditi tako da se postigne vožnja prilagođena individualnom stilu vožnje svakog vozača. Amortizeri su podesivi, sa koaksijalnom oprugom i točkom za promenu razmaka od tla, plus specijalni podlošci za podešavanje tockova i nagiba.

[attachment=9]

Ugradjene su Brembo kočnice sa diskovima, napred ventilirajuce sa 4 čeljusti od 295 x 28 mm, dok su zadnji diskovi sa distributerom i regulatorom kočnica dimenzija 240 x 11 mm. Ručna kočnica je hidraulična. OZ Racing aluminijumski točkovi su 7x17 inča sa gumama 19/62-17.

Abarth 500 R3T opremljen je specijalnim zavarenim nosačem koji je integrisan sa telom, potrebnim sigurnosnim uređajima i sedištima odobrenim od strane FIA sa 6 tačaka učvršćenja sigurnosnih pojaseva.

[attachment=10]

Abarth 500 R3T je dugačak 3657 mm, širok 1627 mm, a međuosovinsko rastojanje iznosi 2300 mm. Tezina je 1080 kg.

Fiat 500 Abarth 595 "Competizione" '2009

Sigurno nijedan automobil u protekloj deceniji nije tretiran sa toliko reinkarnacija kao moderni Fiat 500.

Kako god bilo, daleki predak rođen je 1963. godine, tako što je Carlo Abarth do tada pravio posebne izduvne sisteme za FIAT, a onda na Salonu automobila u Torinu, predstavio i prvi model 595. Ova dorađena verzija „Fiće“ gotovo odmah je postigla neverovatnu popularnost, tako da ga je FIAT odmah čvrsto „prigrlio“.

Trijumfalno se preporodivši 2007. godine, pola veka nakon što je Nuova 500 sa zadnjim motorom Dantea Giacose zauzela Italiju, automobil je prvi put preuređen u Abarthu godinu dana kasnije. Osnovni model (Abarth 500) se prodavao od jula 2008. Godine, da bi posle njega ponudio „esseesse“ model od novembra 2008. godine.

2009. godine Abarth je izložio novu porodicu automobila zasnovanu na modelu Abarth 500, nazvanu Abarth 595, ime koje podseća na istoimene istorijske automobile razvijene na bazi 500. Ovom posebnom serijom kompanija je želela da predstavi koncept „izvođenja“ osnovnih modela, glavne karakteristike brenda koji je osnovao Karl Abarth.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Abarth 595 Competizione posvećen je onima koji vole sportske senzacije. Nakon izmena osnovnog modela 500, Abarth 595 Competizione predstavljen je sa drugačijim svetlosnim grupama napred i pozadi i masivnim branicima. No, kompletan izgled spoljašnjosti, sa svim spojlerima, velikim uvodnicima vazduha koji bi trebalo da za čak 18% poboljšaju hlađenje, spliterima i difuzorima, pragovima, pa velikim točkovima i širokim gumama, kao i sama kombinacija boja i šara, nesumnjivo je govorila da je reč o automobilu koji je povezan sa sportom.

Model je sa zaobljenom linijom tela i napred ima jedinstvenu rešetku hladnjaka i perforirani deo za usis vazduha, uz koji stoji nekoliko svetla za maglu. Njegov atraktivni bočni profil sadrži elegantan set aluminijumskih felni kao i sportske bočne lukove. Na zadnjem delu se nalaze stilski odbojnik, zadnja svetla i krovni integrisani spojler. Standardna oprema uključuje i četiri izduvna terminala pod nazivom Record Monza, koji je razvio Magneti Marelli.

[attachment=4][attachment=5]

Unutrasnjost izgleda prilično moderno sa naprednom opremom poput odzivnog volana, osvetljene instrument table i Infotainment sistema. Sva sedišta Sabelt su integrisana sa naslonima za glavu što nudi maksimalnu podršku i udobnost. Hromirana povrsina na nekoliko aspekata poput kvake na vratima i volana dodatno mu nudi bogatu privlačnost. Uz sve ovo, uključuje i kutiju za rukavice, džepove na oblogama vrata, kao i otvore za vazduh, prednje štitnike za sunce, ručnu kontrolu klime i još nekoliko aspekata koji poboljšavaju nivo udobnosti. Rucica menjača, papučice i prag vrata su od brušenog aluminijuma.

[attachment=6]

Izraziti lukovi točkova opremljeni su modernim setom od lakih legura od 17 inča koji su pokriveni gumama veličine Pirelli Pzero 205/40.

[attachment=7]
Ispod poklopca motora nalazi se 1,4-litarski T-Jet benzinski motor čija ukupna zapremina iznosi 1368 kubika. Motor ima četiri cilindra, 16 ventila i zasnovan je na dvostrukoj konfiguraciji gornjeg bregastog vratila. Snaga motora povećana, u poređenju sa Abarthom 500, sa 140 na 160 KS pri 5500 o/min sa izlaznim momentom od 230 Nm, zahvaljujući kompresoru koji proizvodi turbopunjač IHI RHF3-P. Performanse su izvanredne (sa petostepenim ručnim menjačem): dostiže maksimalnu brzinu od 211 km / h, a od 0 do 100 km / h treba 7,4 sekunde. Dostupne su dve vrste opcija menjača: ručni sa pet brzina ili MTA automatski / sekvencijalni sa komandama na upravljaču.

[attachment=8]

Kočioni sistem je prilično pouzdan, pri čemu su prednji i zadnji točkovi opremljeni perforiranim i samoventilirajućim "esseesse" disk kočnicama sa četiri klipne čeljusti. Pored njih, izuzetno odzivni upravljač pomaže u lakoj upravljivosti u bilo kom stanju na putu.

Što se tiče bezbednosti, ima sistem protiv blokiranja kotača, centralno zaključavanje vrata, sigurnosne pojaseve za sve putnike, zadnje parking senzore i vazdušne jastuke, što osigurava dobru zaštitu putnika. Pored toga auto poseduje naprednu elektronsku raspodelu kočione sile, antiblokirnog kočni sistem, kao i elektronski klizni diferencijalni sistem.

Što se tiče dimenzija, dužina je 3657 mm, visina 1485 mm, širinom 1627 mm. Međuosovinsko rastojanje iznosi 2300 mm. Kapacitet rezervoara je 45 litara. Potrosnja 6,6 l/100 km.Tezina 1155 kg. Zapremina prtljaznika 185 litara.

Abarth 500 "Da 0 A 100" (312) '2009

Fiatova kreacija Abarth 500 "Da 0 A 100" (it. Da zero a cento) zasnovana je na sportskom Abarthu 500 i proizvedena je da obeleži stogodišnjicu Karla Abartha.

Ova posebna verzija opremljena je modifikovanim 1,4-litarskim turbo motorom koji isporučuje 160 konjskih snaga pri 5750 o/min i obrtni moment od 230 Nm pri 3000 o/min. Ubrzanje od 0 do 100 km/h je 7,3 sek. Najveća brzina „DA 0 A 100’s“ je 211 km/h.

[attachment=1]

Abarthovi inženjeri poboljšali su zaustavnu snagu Abarth 500 dodavanjem perforiranih disk kočnica napred i pozadi i prednjih kočionih pločica visokih performansi. Ostale modifikacije uključuju novi vazdušni filter „pogonjen BMC-om“, specijalne niske opruge i nove aluminijumske felne od 17” sa hromiranim poklopcima glavčine i reljefnim logom Scorpiona u kompletu sa gumama Pirelli PZero Nero 205/40 R16 ZR 17.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Spolja se Abarth 500 "Da 0 A 100" izdvaja po karoseriji Nuvolari Grey, dopunjenoj bočnom trakom sa efektom tona u ton, hromiranim identifikacionim značkama i kućištima retrovizora, kao i sa 4 izduvne cevi sa specijalnim promenljivim izduvnim sistemom za povratni pritisak.

Unutrašnjost modela Abarth 500 "Da 0 A 100" ima isti specijalna kožna sedišta u boji „hide-sakrij“ sa srebrnim šavovima. Oslonci za palceve na volanu (centar je ukrašen italijanskom zastavom) takođe su prekriveni kožom u boji, dok je rukohvat ručice menjača označen specijalnim „da 0 a 100”. Pločice sa brojem automobila su sve aluminijumske. Ista oznaka „da 0 a 100“ može se naći na poklopcu rezervoara za gorivo, ključu za paljenje i poklopcu automobila.

Takav ekskluzivni stil uravnotežen je raskošnim nizom standardne opreme: u bezbednosnom smislu automobil je opremljen sa 7 vazdušnih jastuka, svetlima za maglu, ABS-om u kompletu sa EBD (Electronic Brake Distribution) sistemom, ESP (Electronic Stabiliti Program) sa ASR (Protivklizajuci sistem) i držačem na uzbrdici, kao i kontrolom prenosa obrtnog momenta. Tu je jos automatski klimatski sistem, radio sa CD-om i MP3 uređajem, sofisticirano Hi-Fi ozvučenje Interscope i satelitski navigator Blue & Me Map (određena verzija Abarth-a). Opremu dopunjuju električni prednji prozori i retrovizori, kao i upravljač i sedišta podesivi po visini.

Model Abarth 500 "Da 0 A 100" proizvedena je u limitiranoj seriji od 101 primerka.

Romeo Ferraris Abarth 500 Monza '2009

Legendarni italijanski vlasnik tjunera i trkačkog tima Romeo Ferraris predstavio je proizvodnju specijalnog Fiat 500 Abarth snage 260 KS pod nazivom "500 Monza".

[attachment=2]

Ferraris je poznat po proizvodnji pobedničkih trkačkih automobila više od 40 godina. Njegova stručnost obuhvata širok spektar proizvođača kao što su BMW, Ford, Alfa Romeo, Ferrari, Renault i naravno Fiat i Abarth.

[attachment=1][attachment=3][attachment=4]

Proizveden u samo 10 primeraka za proslavu 50. godišnjice Romea Ferrarisa, 500 „Monza“ predstavlja vrhunac dorade modela Fiat 500. „Polazna tačka“ je Abarth 500, koji je mehanički revidiran da bi postigao neverovatnu snagu od 260 KS, opremljen novim aerodinamičnim kompletom i potpuno novim enterijerom, napravljenim od fine kože Alcantare, u bojama čuvene „Italian racing circuit“.

Glavna boja modela Romeo Ferraris Abarth 500 Monza je Ledena bela (Icy White), uz zvanične boje Autodromo Nazionale Monza (dve crvene i plava pruga) na haubi i na zadnjoj strani automobila. Tačno u sredini bočnih pruga ističe se aluminijumska značka Abartha koja podvlači ekskluzivnost ovog automobila, takođe opremljenog okvirima tamnog svetla i lucidnom crnom školjkom ogledala i ručicama vrata.

Da bi povećao dovod svežeg vazduha prepravljenom motoru, Romeo Ferraris odlučio je da na poklopac stavi usisnik tipa Naca, izveden iz verzija Trofeo. Prednji odbojnik dobio je ojačanje (sečivo) od karbonskih vlakana, dok je zadnji deo Monze opremljen difuzorom koji zatvara centralni izduvni sistem.

[attachment=5][attachment=6]

Sto se unutrasnjosti kabine tice, prvoklasna koža i bela alkantara dominiraju u „Monzinim“ enterijerima, koji se koriste za presvlačenje svakog dela kabine, od potpuno novih sportskih sedišta do unutrašnje povrsine krova. Plave i crvene pruge pojavljuju se i u unutrašnjosti na naslonu sedišta, na kojima je izvezen logo Monza.

Jedinstvenost svakog uzorka naglašava mesingana pločica na kojoj je ime vlasnika. Vlasnik će dobiti i sve potvrde o autentičnosti i serijski broj, koji su takođe označeni na rucici menjača automobila.

[attachment=7][attachment=8]

Za zahtevne kupce Romeo Ferraris je zajedno sa Aznom (http://www.aznom.it/) razvio posebnu tasnu-kovčeg od kože i vozačko odelo.

Dizajn, tehnologija i pažnja na detalje su primarni elementi filozofije Aznoma, koju je Romeo Ferraris izabrao kao tehničkog partnera za svoju posebnu verziju. Automobil se ističe svojom sportskom aktivnošću, a da se ne odriče udobnosti i ekskluzivnosti zahvaljujući izboru dragocenih materijala.

Najbolji deo ovog automobila je motor. Snaga motora ispod haube je dva puta veća od originalne, sa 135 povecana je na 260 KS. 1,4 litarski motor je preradila komapnija Opera pa auto sa novim turbo punjačem, reprogramiranom elektronikom motora, sportskim filterom za vazduh i novim izduvnim sistemom (sa centralno smeštenim duplim završetkom), sada razvija pomenutih 260KS.

[attachment=10]

Snaga motora Abarth 500 Monza prenosi se preko novog menjača sa 6 sekvencijalnih brzina, koji garantuje menjanje brzina brzinom kao kod trkačkih automobila uz zavidnu preciznost. S obzirom na to da vozač ima toliko snage i obrtnog momenta, ugrađen je i diferencijal ograničenog klizanja, kalibrisan prema specifikacijama Romea Ferrarisa, kako bi voznja bila ugodna a automobil bezbedan i siguran u vožnji.

Za više konjskih snaga potrebne su moćne kočnice. Zato su u auto ugradjene Brembo kočnice sa diskovima od 280 mm i 4 klipne čeljusti sa kojima Abarth 500 Monza može provesti intenzivan ceo dan na stazi bez ikakvog hlađenja i bezbedno se zaustaviti u bilo kom trenutku.

Najbolje performanse postižu se zahvaljujući novom kompletu vesanja, napravljenom od trkačkih komponenata, koji garantuju odlican balans i zabavu, bez smanjenja udobnosti u svakodnevnoj upotrebi. Fabricke gume zamenjene su sa 205/40 R17 Yokohama Parada (tehnički partner Romeo Ferrarisa) postavljene na posebno napravljenim felnama od strane Romea Ferrarisa.

https://www.youtube.com/watch?v=CHFoEXD1Vy0

Romeo Ferraris Abarth 500 Monza prvi put predstavljene na 60.-tom Gran Premio d'Italia u septembru 2009.g. Tada istaknuta cena modela je bila 60.000 evra !

Rinspeed E2 '03.2009

Rinspeed Inc. je inovativan švajcarski proizvođač koncept automobila i vizionar mobilnosti.

[attachment=2]

Od 1991. godine dizajniraju egzotične koncepte i posebna vozila za CES u Las Vegasu, salon automobila u Ženevi i druge sajmove automobila svake godine, ali ne ulaze u proizvodnju. Rinspeed Inc. je 1979. osnovao Frank M. Rinderknecht. Kompanija sarađuje sa mnogim dobavljačima prvog i drugog nivoa kao što su Harman, Osram, ZF, SAP, Borbet, Dekra, Harting i mnogi drugi.

Njihov konceptni automobil pod nazivom Rinspeed E2 predstavljen je 03.03.2009.g. na 79. salonu automobila u Ženevi. Rinspeed E2 zasnovan je na Fiat Abarth 500.

Rinspeed je u Ženevi predstavio svoj „zeleni“ Abarth zasnovan E2 koncept. Ovaj konceptni automobile izveden je na bazi Fiat Abarth 500, podešenom da istisne i dodatnu snagu i dodatnu ekonomičnost zahvaljujući dual-mode sistemu upravljanja motorom ali kod kog nije uradjeno samo podešavanje već tehničke studije.

[attachment=1][attachment=3][attachment=4]

Inženjeri švajcarske kompanije nastojali su da optimiziraju potrošnju automobila što je više moguće, u zavisnosti od vrste upotrebe. Stoga se Rinspeed E2 odlikuje dvostrukim režimom rada i mogućnošću prilagodjenja motora istim. Jednostavan pritisak na dugme smešteno u kokpitu omogućava podešavanje upravljanja motorom i na taj način povećanje njegove snage sa 60 na 160 konjskih snaga! Podešavanje parametara moguće je zahvaljujući radu na mapiranju motora.

Rinspeed E2 započinje sa vrućom verzijom Abarth umesto sa standardnim Cinkuecentom, podešenom da istisne i dodatnu snagu i dodatnu ekonomičnost zahvaljujući dual-mode sistemu upravljanja motorom.

Standardni režim, idealan za gradska putovanja, ograničiće motor na 60 KS i, u stvari, omogućiće automobilu da u proseku troši samo 4 litre/100 km. Suprotno tome, Sport režim biće zastupljen na dugim putovanjima autoputem. Izborom Sport rezima motor ce imati snagu od 160 KS, povećane performanse i neizbežno veću prosečnu potrošnju od 7 litara/100 km.

https://www.youtube.com/watch?v=cw0gYRcwDKI

U okviru realizovanih promena na standardnom modelu Fiat Abarth 500, Rinspeed je promenio dizajn pa je auto predstavljen sa novom rešetkom i specifičnim felnama.

Hamann Abarth 500 Esseesse '2010

Nemački tjuner Hamann-Motorsport sa sedištem u Laupheimu, realizovao je set nadogradnji performansi za Abarth 500 esseesse. Nadogradnje su predstavljene u fazama, dajuci snagu motora od maksimalnih 275 KS i obrtni momenat do 380 Nm.

To je impresivan napredak, s obzirom da Abarth 500 sa 1,4-litarskim motorom dostiže do 135 KS, a 500 esseessse maksimalnih 160 KS i 230 Nm.

Tjuning kuca Hamann nadogradjeni model Abarth 500 esseesse predstavila je na Salonu automobila u Ženevi 2010.godine.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Hamannovi modovi se isporučuju u pet različitih nivoa:
-Nivo 1 je nazvan HS I, snaga je podignuta sa 135 na 160 KS i 285 Nm promena u elektronici motora.
-Drugi nivo je HS II koji podize snagu na 180 KS i 295 Nm, zahvaljujuci softverskom podešavanju, modifikovanom turbo punjaču izduvnih gasova, optimizovanom kućištu filtra za vazduh sa sportskim filterom za vazduh, kao i dvocevnom prigušivaču.
-Treći nivo je HS III, sa turbo punjačem manje geometrije, novim napajanjem goriva i optimizovanom elektronikom motora, isti daje 210 KS i 310 Nm.
-Cetvrti nivo HS RACE dodaje kovane klipove, poboljšane klipnjače, modifikovani turbo punjač sa hladnjakom napunjenog vazduha, trkačko kvačilo sa jednodomnim zamajcem optimizovanim za težinu i novu upravljačku elektroniku. Rezultat je impresivnih 240 KS i 330 Nm.
-Peti nivo HS RACE CINQUECENTO 575 nudi čak 275KS i 380 Nm zahvaljujući prerađenoj glavi cilindra sa podešenom bregastom osovinom, dva hladnjaka za punjeni vazduh, i samoblokirajućem diferencijalu.

Veći kočioni diskovi sa četvoro-klipnim čeljustima montirani su iza mat ili sjajnih crnih felni od 18 inča. Dostupan je i samoblokirajući diferencijal.

[attachment=5][attachment=6]

Pored toga, Hamann nudi modifikovani menjač: isti ima duži peti stepen prenosa, koji smanjuje broj obrtaja motora za 500 o/min, omogućavajući veću maksimalnu brzinu.

Da bi odgovarao nadogradnjama i naglasio agresivniji spoljašnji izgled Hamann dodaje set aerodinamike koji podrazumeva novi aero body kit napravljen od laganih kompozitnih materijala (drugačiji prednji branik sa spojlerom i integrisanim LED svetlima, pragovi, zadnji difuzor i krovni spojler), prošireni blatobrani (napred za 30 mm, pozadi za 35 mm), kao i alu felne od 18 inča (8.0 x 18 sa gumama 215/35 ZR18 napred i 9.0 x 18 sa gumama 225/35 ZR18 pozadi), spušteno vesanje i izduvni sistem sa četiri završetka.

https://www.youtube.com/watch?v=ZTFZHJPXtO4

Novitec Abarth 500 '2010–pr.

Novitec, smešten u Stettenu, Bavarska, je nemacka tjuner kompanija specijalizovana za modifikacije italijanskih marki kao što su Ferrari, Fiat i Alfa Romeo. Novitec modifikacije su uglavnom usredsređene na delove koji poboljsavaju performanse auta u oblasti eksploatacije, ubrzavanja i kočenja.

[attachment=1]

Obimne programe za podešavanje Noviteca odlikuju najkvalitetniji proizvodi, napravljeni precizno i vrhunski izrađeni. Njihovu reputaciju oblikovala je posvećenost performansama i izvanredan dizajn.

2004. godine Novitec je predstavio svoj prvi projekat: Ferrari 360 sa dvostrukim punjenjem.

Novitec u Nemačkoj, koji obično stoje iza modifikacija Ferrarija, osmislio je paket kako bi ionako oštri Fiat 500 Abarth pretvorili u ekstremni sporski automobil.

Dok standardni Fiat 500 razvija oko 100 KS, Abarth je uspeo da malo podesi motor hečbeka da bi povećao ovu snagu na 135 KS. Ovo je bilo prilično dobro pojačanje, ali u rukama drugog tjunera ovaj izlaz bi i dalje mogao biti poboljšan. Na scenu je stupio Novitec koji je hečbek kupeu dao malo preuređenja, nudeci neka ažuriranja motora i nekoliko spoljnih modifikacija.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4]

Modifikacija podrazumeva vizuelnu nadogradnju u odnosu na standardni Fiat 500, uključujući karoseriju koja se istice na putu (poput novog prednjeg spojlera i bočno okrenutih crno zatamnjenih pokazivača), crne detalje i NOVITEC N10 jednodelne, lagane aluminijumske felne od 18 inča. Automobil takođe ima Novitec vesanje koji spušta automobil za 35 mm.

Najistaknutije nadogradnje nalaze se ispod poklopca motora. Specijalisti za motore NOVITEC-a razvili su različite komplete performansi za Abarth 500 koji pojačavaju snagu u različitim fazama od 164 KS do 212 KS, oslobađajuci snagu 1,4-litarskog četvorocilindričnog T-Jet motora bez ugrožavanja izdržljivosti.

Fiat 500 Abarth za koji se ranije znalo da nude snagu od 135 KS, može se kroz prvi komplet Novitec NT4-CORSE premium paket nadograditi kako bi se snaga pojačala na 164 KS. Novitec je to postigao dodavanjem posebnog turbopunjača sa efikasnijim dovodom vazduha koji ga hladi. Motoru pomažu veće mlaznice za ubrizgavanje i posebna kontrola pritiska goriva. Tu je i optimizovana kutija za prečišćivač vazduha sa uloškom za sportski vazdušni filter i Novitec CORSE izduvni sistem visokih performansi za zaokruživanje kompleta. Pored toga, elektronika motora je nadograđena pomoćnom upravljačkom jedinicom NOVITEC POVERJET 2.

Drugi komplet Noviteca je set za podešavanje pod nazivom NT4-CORSE. Ovaj paket obezbeđuje pojačanu snagu do 212 KS uz upotrebu sportskih prigušivača od nerđajućeg čelika i izduvnih sistema visokih performansi, dostupnih sa jednom ili dve izduvne cevi u različitim oblicima dajuci Abarthu 500 uzbudljiviji zadnji izgled, snažniji zvuk motora i optimizovane performanse..

[attachment=5]

Maksimalni obrtni momenat raste sa standardnih 206 na 325 Nm pri 3.400 o/min. Tako opremljen i podešen Abarth 500 do 100 km/h ubrzaće za 6,8 sekundi i postići maksimalnu brzinu od 223 km/h.

Uz pojačanje motora, Novitec za Abarth 500 nudi i sportske opruge, sportsko vešanje podesivo po visini od nerđajućeg čelika, felne od lakih legura od 17 ili 18 inča i ugljenik usnica prednjeg spojlera.

[attachment=6]

Na točkove 7.5Jx17 mogu se ugraditi niskoprofilni gume velicine 215/40 R 17 napred i pozadi. Točkovi su opcionalno dostupni u verziji sa poliranom srebrnom ili mat crnom bojom.

Možda ne zvuči previše, ali treba imati na umu da ovaj automobil ima samo 1035 kg.

PALUBA

Ostalo => Nastanak i razvoj automobilskih brendova => Topic started by: vitez koja on February 17, 2021, 01:26:16 pm