PALUBA

Да ли неко можда има податке о наоружању Српске војске у Великом рату? Такође би ми требале слике српских униформи из тог периода.  :krsta
Хвала.

Imaš odličan forto album Riste Marjanovića, na adresi http://www.rastko.org.yu/fotografija/rmarjanovic/
Propratio je dosta tako da ti može pomoći...

Слике су одличне, али би ми требале слике са више детаља и по могућности у боји. Рецимо неке из музеја.

Ovako nešto bi ti trebalo, u ovom stilu?  (iz wikija)
(http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/8/8a/Srpska_armija.jpg/420px-Srpska_armija.jpg)

Ту слику имам, али нешто тог типа ми треба. Та слика ме мело збуњује: зар униформе из времена пробоја Солунског фронта ( мислим да су добијене од Француза) нису биле плаве?

Koliko ja znam, uvek su bile zelene. U principu, teško je realno prikazati uniforme srpske vojske u I S.R., jer se vojska delila na tri poziva. U vreme izbijanja rata, 1914. čak ni prvi poziv nije bio kompletno popunjen odećom i obućom, drugi poziv je imao samo šinjele, dok treći poziv uopšte nije imao uniforme, već su se obveznici sami snalazili.  O tome imam dosta literature, pa, ako te interesuju neki specifični detalji, ti reci.   :)

Нашао сам ову слику на нету и ту су боје oчигледно другачије. Е сад: неки Рус прави мод за Blitzkrieg и у том моду би требало да се нађе и српска војска из периода Балканских ратова и Првог светског рата. Да би то све било аутентично потребне су му информације о српском наоружању и униформама из тог периода.  Зато су ми битне фотографије униформи у боји. Да ли знаш које је било стандардно пешадијско наоружање првопозиваца, како у Балканским тако и у Првом светском рату?

Standardno naoružanje I poziva narodne vojske je bila puška Mauzer 7 mm M1899, II poziv 2/3 brzometnih mauzerki i 1/3 prepravljenih starih pušaka jednometki na brzometne, a III poziv stare puške Berdanke. U prvom svetskom ratu su korišćene i zarobljene turske brzometke, Mosin-Nagan 7.62 mm M1891, a na kraju francuske Lebell 8 mm M1886/07 i u manjem obimu M1886/15

Захваљујем на информацијама! :super

ako mozes da nadjes cetiri dodatka iz kalibra vezana za najvece bitke prvog svetskog rata kod nas... tamo imas monogo slika oruzja i uniformi srpskih vojnika u periodu 1914-18!

Добро си ме подсетио!  :super Имам те бројеве али их морам потражити на тавану. ::)

Čuveni Stevan Jakovljević, pisac "Srpske Trilogije, inače jedan od 1300 kaplara,napisao je u trilogiji da su na solunskom frontu svi čudno izgledali jedni drugima jer su nove uniforme dobijene od francuza bile od svetlo plave čoje kao i da su cokule i sve ostalo od opreme napravljeno od kože bilo u boji prirodne kože.Kao npr. opasači u JNA sredinom 80-tih.Takođe navodi razočarenje pešadinaca novim francuskim puškama tipa "Lebell" koje su bile "trometke" a kojima je masovno izvršeno prenaoružavanje jer su srpske mauzerke,kokinke i ostale puške koje su preživele "Albaniju" iz navodnog razloga "neupotrebljivosti" oduzete od vojnika još prilikom ukrcavanja na albanskoj obali.Neka me neko ispravi ako grešim.Tada je vojska po prvi put dobila i čuvene šlemove tipa "Hadrijan" koji su u upotrebi ostali sve do II svetskog rata. Bilo bi zanimljivo da nam neko ko zna opiše šta je u stvari sadržao formacijski komplet opreme srpskog vojnika-oficira I poziva odnosno aktivnog sastava vojske. Izgled oficira i vojnika prikazan u jedinom domaćem igranom filmu o I sv.ratu "Marš na drinu" mi deluju dosta realno i kompletno i nažalost izgleda da ništa od tog "kostima" nije sačuvano u fundusima.U jednom interviju režiser Zdravko Šotra požalio se da su za snimanje dokumentaraca "Kad cveta limun žut" i "Poslednja audijencija" jedva skrpili po koji komad odeće iz ko zna kakvih izvora.Mala digresija, iz memoara vojvode Mišića znamo da su oficiri sami odlazili u krojačke radionice i poručivali i plaćali svoju uniformu po meri kao i da je tokom drugog penzionisanja sam vojvoda da bi preživeo, celu svoju spremu prodao, pa se kasnije po aktiviranju našao na mukama jer je ponovo sve morao da nabavi.

Izvinjavam se na digresiji


Neću da proveravam, ali koliko me sećanje služi, S.Jakovljević je u rat ušao kao potporučnik.

"1300 kaplara" su u borbe prvi put uvedeni na Kolubari i Suvoboru. Do tada je Jakovljević već bio prekaljen artiljerijski oficir.

preoruzanje je izvrseno na krfu. a jakovljevic je u komandu stigao kao podnarednik ali sa polozenim cinom za oficira. mrzi me sada da trazim da li je dobio cin potporucnika i kad, a nije ni bitno. nije bio u "1300 kaplara"

Verovatno me je zbunilo to što Jakovljević navodi da je mobilizacijski poziv dobio kao đak velike škole koji je tek stigao na ferije u rodno mesto, tad je već bio podnarednik pa sam zbog toga zaključio da je pripadao čuvenim "kaplarima", koliko se sećam tokom rata je bio narednik, vršeći dužnost vodnika u artiljerijskoj bateriji je i položio za oficirski čin, verovatno je rat završio kao potporučnik ali i ja nemam vremena da to sad potražim.Inaće u srpskoj vojsci je "vodnik" bila položajna dužnost a ne čin, kao npr. komandir odeljenja kasnije u JNA,da ne bude zabune.

Što se ostalog naoružanja tiče:

Mitraljez 7 mm Maksim M.09 (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=13575.0)

i

Srpska artiljerija (https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=16187.0)

Zna li iko šta su oficiri dužili kao lično naoružanje revolver Gaser ili nešto od pištolja.Na svim slikama se vide uglavnom sekcija za kartu,dvogled i sablja?

Што се тиче револвера, официри су тада задуживали револвер Нижан (Nagant) M1895 у калибру 7,62 mm Nagant (7,62x38 mm R). Gasser револвери су купљени од стране краљевине Црне Горе и били су у калибру 11 милиметара Гасер.

Тако је, чини ми се писало у неком старом броју Војног гласника који сам давно читао. Разлог у толикој разлици међу калибрима које су револвери војски Србије и Црне Горе користили, а који сам упамтио, има везе са тактиком истих. Док је у Србији револвер имао поприлично секундарни значај, у Црногорској војсци, слабијој по људству, више је одговарао Гасер, јер је њихов "приступ" био више герилски, па је револвер морао имати снагу да једним хицем сигурно избаци противничког војника из строја.

Извињавам се на овако баналном објашњењу, у журби сам, па не могу да све ово мало лепше срочим. Сигурно неко међу старијима може ово потанко да образложи. Ако не, онда ћу ја ових дана кад стигнем.

Поздрав

korekcija, oficiri srpske vojske nisu zaduzivali, vec kupovali revolver za rodjene pare. u pocetku je kupovao ko je sta hteo, a onda je nearedjeno (zaboravio sam tacno kad) da svi moraju kupovati nagan. medjutim, vrlo cesto se u srbiji javljao i browning m1910. koji je bio mnogo laksi za nosenje, ali nije usao u zvanicno naoruzanje.

crnogorci su kupili gasere u vreme dok je jos crni barut bio na snazi. drugi revolveri nisu bili toliko popularni jer su gaseri bili glomazni, "muski", i sluzili su kao statusni simbol pored ostalog. najcesce su, zavisno od finansijske moci vlasnika, bili iskiceni, tj okovani srebrom. crnogorci su ih dosta koristili i to prilicno dobro. ne mogu sad da se setim je li to bila drzavna nabavka, ili svako nabavljao o svom trosku ali po naredjenju.

Стеван Јаковљевић није био један од "1300" каплара. Треба само прочитати почетак "Српске трилогије" где се јасно види да пише у првом лицу једнине (о себи) и биће вам јасно да је у 1. светски рат ушао са чином поднаредника ("ђака") односно официрског кандидата јер је положио официрски испит. У рату је и унапређен у официра.


Ово је цитат из књиге. Кога занима ево могућности да преузме ПДФ верзију првог дела књиге који говори о борбама српске војске 1914.године:

http://svisrbisveta.org/wp-content/uploads/2012/01/Stevan-Jakovljevic-Srpska-trilogija-I.pdf

Preuzeo sam i vec citam. Dosad nisam imao prilike...Hvala DZUMBA!

Trilogiju sam čitao davno kao klinac, na početku pogrešno sam povezao činjenice đak-student. Nije pripadao čuvenim kaplarima to sad shvatam.Ali mislim da nisam pogresio kad sam naveo da je direktno sa studentskih ferija otišao na mobilizaciju,inače studirao je biologiju, bio je univerzitetski profesor i rođeni brat čuvene MirJam.

Slem "M15 Adrian"
 
je prvi borbeni slem francuske armije. Uveden je u upotrebu 1915. godine kada je hiljade vojnika
bilo u rovovima. Bio je prvi moderni celicni slem, i sluzio je u raznim vojskama do pocetka 40tih
godina. Bilo je kasnije i varijanti za konjicu i posade borbenih kola. Novija verzija, M26 je
koriscena i u Drugom Svetskom ratu.
Na pocetku Prvog Svetskog rata vojnici u francuskoj vojsci su nosili kepi, kapu koja nije pruzala
zastitu. Na pocetku rovovskih borbi je dokazano da bi zastita glave dovela do manje smrtnosti medju
vojnicima na prvoj liniji. Francuski generalstab je narucio izradu metalnih slemova koji bi
zastitili glave vojnika od srapnela eksplodirajucih artiljerijskih zrna. Kako su vojnici u rovovima
bili izlozeni eksploziji srapnela iznad glava, ojacana kresta je dodata na vrhu slema. Suprotno
rasprostranjenom misljenju, slem nije konstruisan da zastiti od direktnog udara puscanog ili
mitraljeskog zrna.
Slem usvojen za vojsku je napravljen od mekog celika, i tezio je samo 0,765 kg, i bio je laksi od
engleskog Brodie i nemackog Stahlhelma, mada je pruzao slabiju zastitu od ova dva navedena. Do kraja
Prvog Svetskog rata, dodeljen je skoro svim pesadijskim jedinicama francuske vojske. Koristili su ga
i Amerikanci u Francuskoj, kao i Poljaci Helerove Plave Armije.
Helmet se pokazao sasvim efikasnim protiv srapnela i bio je jeftin i lak za proizvodnju. Vise od 3
miliona primeraka je proizvedeno, i prodato Belgiji, Brazilu, Kini, Grckoj, Italiji, Japanu,
Luksemburgu, Meksiku, Maroku, Peruu, Poljskoj, Rumuniji, Rusiji, Srbiji, Sijamu, SAD, SSSR i
Jugoslaviji. Svaka od ovih drzava je dodala svoj grb na celu.
Zasto sto je pruzao nedovoljnu zastitu protiv metkova, primeceno je da su oni prva oprema koju
vojnici bacaju na bojnom polju. Takodje je otkriveno da grb na celu slema steti slemu, sto je
nateralo neke armije da grb skinu. Slemovi su prvobitno bili obojeni u plavo za Francuze, i kaki za
kolonijalne trupe. Oni napravljeni posle 1935. su uglavnom farbani u kaki, jer su se postepeno
uvodile kamuflazne boje.
1926. Adrian slem je modifikovan i konstruisan od jaceg celika i uproscen tako sto se telo slema
pravilo iz jednog dela. Rupa za ventilaciju sa ranijih modela je zamenjena sa vise manjih rupa. U
periodu izmedju rata, Belgija je sama proizvodila svoje verzije M26 Adrian i izvozila ih sirom
planete. Razlika izmedju belgijskih i francuskih je u tome sto belgijski imaju drugaciju krestu i
siri obod. U drugim drzavama Adrian slemovi su korisceni od strane vatrogasaca, cuvara pruga, i
marinaca. (Wikipedia)

Iz bečkog muzeja, piše da je M39

[attachment=1]

Službeni revolver SV je bio Nagant M1891 kalibra 7,5mm, a ne M1895 kalibra 7,62mm, a poslije preoružanja na Krfu pištolj Ruby kalibra 7,65mm.

O ovom je pisao Branko Bogdanović u aprilu 1990. u Metku br.6:
http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=195893_199575903_metak%20br.6-05.jpg
http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=195893_199575903_metak%20br.6-06.jpg
http://www.mycity-military.com/slika.php?slika=195893_199575903_metak%20br.6-07.jpg


LJetos je izašla knjiga Branislava Stankovića Oružje naših pobeda:
http://www.oruzjenasihpobeda.com/

Gun Jesus o našim Mauzerkama:

https://youtu.be/j1eHI26J5ew

i karabinima:

https://youtu.be/SILwizaP6ek

[attachment=1]

Nije Kokinka, ali ne znam gdje da postavim

https://www.youtube.com/watch?v=AgvSrcHbeT0

https://youtu.be/LAaZ0M626pk

https://youtu.be/E_asKN20qhs

Konjička sablja M1895
06/11/2021  Branko Bogdanović

U drugoj polovini XIX veka globalno preoružanje srpske konjice jedinstvenim modelom sablje ograničavao je hronični deficit vojnog budžeta. Zato je nađeno kompromisno rešenje: nabaviti jednoobrazni, savremeni tip sablje za konjičku diviziju (samostalnu konjicu), a postojećim oružjem opremiti divizijsku konjicu, sve niže činove poljskih baterija, gradsko-artiljerijskog polubataljona, vozarskog eskadrona i narednike brdskih baterija i pirotehničke čete (znači, organsku konjicu i sve ostale koji su dužili konjički tip sablje). Ovu drugu liniju prvenstveno je trebalo naoružati austrijskom sabljom M1869, a po iscrpljivanju ovog fundusa – ostalim zatečenim modelima. Prema računici baziranoj na 150 sečiva po eskadronu, odlučeno je da se nabavi 3000 novih sabalja.

Katalog Alfa, Hamburg, 1911: sablje i palaši pruskog tipa prodavani su po cenama od 22 do 27,5 maraka. Kupac je po želji mogao da naruči grb na rukobranu
[attachment=1]

Artiljerijski komitet je analizirao aktuelne evropske konstrukcije i najpovoljnijom ocenio sablju solingenske firme Weyersberg, Kirschbaum & Co. U pitanju je bilo oružje koje je 1889. godine u verziji palaša (rukobran sablje sa pravim sečivom) uvedeno u naoružanje Pruske, Badena, Braunšvajga, Bavarske, Hesena, Maklenburga i Oldenburga (M1882), a 1891. godine – u verziji sablje – u naoružanje Saksonije (M1892). Obe verzije mogle su se nabaviti i na komercijalnom tržištu po cenama od 18-28 maraka (22-35 din.). Vejersberg je u Beogradu konkurisao sa saksonskom verzijom sablje na kojoj su izvedene minimalne intervencije: kanije su dobile dva beočuga sa nepokretnim alkama, a na korpi je na mestu saksonskog – apliciran srpski grb. Ministarstvo vojno se opredelilo za ovo rešenje iz više razloga. Vejersberg je bio provereni poslovni partner koji je već isporučivao sve verzije oficirskih sablji; cena je bila ispod tržišne; konačno, oružje je zadovoljavalo sve postavljene taktičko-tehničke zahteve.

Srpska konjička sablja M1895
[attachment=2]

Poštujući mišljenje Artiljerijskog komiteta, Izmenama propisa za odelo i spremu celokupne vojske srpske F/Đ No. 254 od 13. januara 1895. godine, u naoružanje podoficira, značara i redova konjice uvedena je sablja novog propisa. Prema Ugovoru između solingenske firme i Ministarstva vojnog, jedinična cena sablje bila je 18,09 dinara, odnosno, 3 000 sablji vredelo je 54.270 dinara. Oružje je trebalo isporučiti do kraja 1985. godine u tri jednake partije, s tim da se isplata vrši gotovinski i sukcesivno, po prijemu pojedinih partija.

Konjička sablja M1895; kanije pre reparacije u Francuskoj (gore) i posle reparacije (dole, u primeni u Kraljevini Jugoslaviji)
[attachment=3]

Ministarstvo vojno je 6. maja 1895. godine zatražilo od Ministarstva finansija da na vreme obezbedi i deponuje novac za isplatu oružja. Međutim, između dva ministarstva došlo je do nesporazuma oko načina isplate pa je general M. Pavlović 3. juna upozorio da Vejersberg traži gotovinska sredstva i da ne postoji bilo koja mogućnost kreditiranja. Nakon toga, iz Oružnog fonda u depozit je prebačeno 54.270 dinara. Do 19. septembra 1895. godine isporučeno je 1000 sablji za čiju isplatu je vojni ministar zatražio 20 000 dinara. Njegovom zahtevu nije udovoljeno do 28. oktobra, kada je iz Solingena stiglo još 1000 sablji. Time je dug Vejersbergu narastao na 36 180 dinara. Bez obzira na to, do 1. decembra 1895. godine iz depozita nije oslobođen ni jedan dinar. General Pavlović je bio primoran da urgira da se sporna suma obezbedi u roku od dva dana. Pet dana kasnije, iz depozita je oslobođeno 20 000 dinara, što je pokrivalo vrednost samo prvih 1 000 sablji. U međuvremenu, u Beograd je stigla i poslednja partija oružja pa je dug ponovo narastao na 36.180 dinara. Ministar vojni se našao u neugodnoj situaciji. Pokušavajući da pronađe kompromisno rešenje, 14. decembra je zatražio 20 000 dinara, s tim da se ostatak duga (16180 din) izmiri u narednih 15 dana. Na žalost, njegovim zahtevima nije udovoljeno sve do 12. februara 1896. godine; toga dana vojnom ministru stigao je lakonski odgovor da će novac biti obezbeđen u bolja vremena.

Eskadron II poziva 1912; sablje M1895 imaju samo podoficiri. Ostali vojnici nose oružje M1827
[attachment=4]

Dug prema Vejersbergu izmiren je tek početkom aprila 1896. godine. Da bi se komande i nadleštva znale upravljati pri naplaćivanju… konjičkih sablji novog propisa… kad se (koja) upropasti,19. aprila je doneto Rešenje A/TNo.1683, po kome je oružje procenjeno na 18,09 dinara (bez procenta, znači, po nabavnoj ceni), odnosno, na 19 dinara (sa procentom). Pet godina kasnije, isto oružje vredelo je 26,82 dinara, odnosno 28,22 dinara. Na povećanje od oko 70 % uticala je deficitarnost sablji M1895 (porudžbina više nije obnavljana), ali i sve izraženija inflacija u zemlji.

Oficirske varijante konjičke sablje M1895

Konjanik 1 konjičkog puka Miloša Obilića sa sabljom M1895.
[attachment=5]

U vreme zatvaranja finansijske konstrukcije za nabavku sablji M1895 postavilo se pitanje unifikacije novog vojničkog sa oficirskim oružjem (oficiri su nosili austrijski model 1861/1869). Vejersberg je munjevito reagovao sjajnim marketinškim potezom; kralju Aleksandru I Obrenoviću poklonio je olakšanu i redizajniranu sablju M1895, koja se po svim karakteristikama nametala kao jedina varijanta oficirskog oružja. Na osnovu Rešenja ministra vojnog ASNo.2426, 30. maja 1895. godine, u Solingenu je po uzoru na darovano oružje naručeno 15 opitnih oficirskih konjičkih sabalja. Jedinična vrednost sablje iznosila je 60,8 dinara, pa je kompletna narudžbina blagajnu Ministarstva vojnog opteretila za 912,5 dinara u zlatu. Pošto Ministarstvo vojno u svojoj blagajni za ovu isplatu nije imalo potreban novac, načelnik Blagajničkog odeljenja je 1. juna 1895, zamolio za naređenje Glavnoj blagajni (Ministarstva finansija) da označenu sumu što pre izda blagajni Ministarstva vojnog, kako bi se isplata izvršila na vreme. Međutim, ovaj tip sablje do 1914. godine nije oficijelno uveden u naoružanje. U Propisu o odeći celokupne vojske FANo.10.158 od 15. decembra 1900, artiljerija i konjica zadržale su austrijski tip oficirske sablje M.61/69. De facto, oficiri su Vejersbergovu sablju mogli privatno da nabave kod Oficirske zadruge sa pravom da je nose mimo propisa.

Konjički gardisti naoružani originalnim sabljama M1895 sa dve alke.
[attachment=6]

Zanimljivo je da su se neposredno nakon Srbije, i neke susedne zemlje opredelile za ovaj tip konjičke sablje. Tako je Bugarska usvojila kao M1889, Rumunija kao M1895 (za žandarmeriju) i M1906 (za konjicu) a Grčka – tek 1926, za konjičke podoficire (M1926)!

Prema formaciji srpske vojske iz 1902. godine, ratni sastav Konjičke divizije činilo je 4555 ljudi, a broj sablji u divizionima organske konjice kretao se od 302 do 775. Prema pregledu Pov. br. DO Br. 179 od 1. aprila 1902. godine, I poziv je po formaciji trebalo da ima 10 986, II – 3 986 a III – 210 sablji (ukupno 15 182). Međutim, II pozivu nedostajalo je 2 674, a III – svih 210 sablji (ukupno 2 884 sablje); znači, armija je, računajući potrebe konjice i artiljerije, raspolagala sa 13 760 sablji. Na dan 31. marta 1904. godine I poziv trebalo je da ima 8 930, II – 2 001 a treći -1 760 sablji. Zahvaljujući novoj formaciji, armija je umesto potrebnih 12 691 sablju imala 13 249 (iskazao se višak od 558 sablji). Za rat 1912. godine u samostalnoj konjici angažovano je 5 504 konjanika, a u organskoj konjici -153 oficira, 3 581 konjanik I i 2 595 konjanika II poziva. Kompletan I i II poziv raspolagali su sa 9178, a III– sa 850 sablji. Od toga je samo u sastavu I armije (Moravska I, Dunavska I, Timočka II, Dunavska II i Konjička divizija) bilo angažovano oko 5 000 sablji.

Konjički gardista Kraljevine Jugoslavije sa sabljom M1895 sa jednom alkom
[attachment=7]

Tokom albanske epopeje, Konjička divizija vršila je obezbedenje sve do 22. marta 1916. godine. Ovaj podatak značajan je utoliko pre što je prvi ešalon srpskih trupa iskrcan na Krf 19. januara, a poslednji – 20. februara 1916. godine. Znači, konjica se u borbenom kontaktu sa neprijateljem nalazila mesec dana nakon što je i poslednji pešak smešten na Krfu. Zbog iscrpljujućeg angažovanja, ali i nedostatka konja i adekvatne opreme, ovaj rod nije reorganizovan ni 23. maja 1916. godine. Opštim osnovama za reorganizaciju srpske vojske (No. 5077), francuska Vrhovna komanda je 22. marta 1916. predvidela osnivanje (samo) divizijske konjice. Međutim, srpska komanda držala se Ukaza o promeni formacije od 27. februara, po kome je ovaj rod i dalje činila (samostalna) konjička divizija sa dve brigade ili 12 eskadrona (1 800 sabalja) i 6 eskadrona (900 sabalja) divizijske (organske) konjice. Da bi prevazišla problem nedostatka adekvatne opreme i konja, Vrhovna komanda je 20. aprila 1916. naredila da se i samostalna i organska konjica naoružaju pešadijskim puškama M. 1907/15. Konjička divizija je izašla na front tek 15. avgusta 1916. godine. Na konjima je bila samo prva brigada, druga se borila u pešačkom stroju a drugi puk je upotrebljen za obezbedenje pruge Solun – Lerin. Dakle, Konjička divizija je za puno (i adekvatno) borbeno dejstvo osposobljena tek pred jesenju ofanzivu 1918. godine.

Konjički oficir sa sabjom M1895
[attachment=8]

Dileme oko reorganizacije konjice odrazile su se i na hladno oružje. Naime, preko Albanije je preneto samo 707 domaćih sablji M1895, koje su upućene na reparaciju i transformaciju u francuski zavod Šatelroa. Prema francuskim Osnovama No. 5077, ove srpske sablje bile su dovoljne za naoružanje divizijskih eskadrona. Nešto slično navodi se i u dokumentu O prijemu materijala do 14. jula 1916. godine: naoružanje sabljama izvršeno je našim (srpskim), koje su bile na opravci u Francuskoj. Međutim, reparirane sablje nisu mogle da zadovolje potrebe i organske konjice i prve konjičke brigade (druga se borila kao pešadija). Da bi se osposobio ovako okrnjen sastav srpske konjice, Francuska je bila prinuđena da do 1. oktobra 1916. godine isporuči 1 400 (po domaćim izvorima 1 000) svojih sablji. Druga brigada je hladnim oružjem opremljena tek krajem iste i početkom 1917. godine.

Dva tipa konjičke oficirske sablje M1895
[attachment=9]

Francusku pomoć činile su sabre de cavalerie legere modele 1822 a un bracelet. Praktično, radilo se o sabljama lake konjice M1822 (osnovni model usvojen 9. jula 1822). Kako se, međutim, po francuskim propisima od 23. jula 1884, 19. maja 1886. i 5. septembra 1887, sablja nosila isključivo o sedlu, 31. januara 1887. je sa kanija uklonjen originalni donji beočug sa pokretnom alkom (Model 1822 imao je dva beočuga sa pokretnim alkama). Ovo oružje je 2. septembra 1887. godine dodeljeno spahijama, a 2. februara 1888. artiljeriji i komori. Tokom Velikog rata, međutim, nose je i sve ostale linijske konjičke jedinice francuske vojske.

Konjanik nemačkog konjičkog odelјenja №.49 naoružan palašem M1889. Jagodina, 1915
[attachment=10]

Tokom reparacija u zavodima Manufacture d’Armes de Châtellerault, srpske sablje M1895 unificirane su sa francuskim oružjem; sa kanija je uklonjen donji beočug sa nepokretnom alkom. Tako je konjica iz rata izašla opremljena sabljama M1895 i M1822, koje su imale kanije sa jednom alkom, odnosno sa oružjem koje je po svim propisima treblo nositi samo o sedlu. Ovaj vizuelni detalj biće usvojen kao opšta karakteristika hladnog oružja nove države – Jugoslavije. S druge strane, propis koji je diktirao navedenu konstruktivnu izmenu, nikada do kraja nije poštovan. Sablje su i dalje nošene o kajasu na opasaču, iako je to bilo nepraktično. U periodu od 1921 do 1941, sablje M1895 sa jednom alkom, u znak tradicije, nosila je samo konjička Garda.

Isto oružje poslužiće kao uzor za oficirsku sablju svih rodova M1920, KoV JNA i, konačno, nagradnu sablju današnje Vojske Srbije.

Izvor: www.oruzjeonline.com

https://www.youtube.com/watch?v=xptQKtb0amk&t=270s