Print Page - Заборављени конструктори српског оружја

уторак, 02.03.2021.
Оливера Поповић

Заборављени конструктори српског оружја

Бранко Богдановић у тек објављеној књизи баца ново светло на стручњаке потпуно скрајнуте с маргина историје, иако су били заслужни за јачање одбрамбене снаге Србије и развој индустрије и спољне трговине

Бранко Богдановић
[attachment=1]

Бранко Богдановић, дугогодишњи сарадник додатка „Магазин” и експерт за стрељачко наоружање, објавио је у издању Медија центра „Одбрана” крајем прошле године обимну монографију „Конструктори и пешадијско оружје Србије 1804–2019”. Богдановић каже како је у књизи представио резултате свог вишедеценијског рада на прикупљању историјске грађе везане за развој наше конструкторске мисли и способностима једне мале државе да од вазалне кнежевине до самосталне републике постане једна од водећих светских извозника стрељачког оружја у свету.

– У време када се јачају борбене способности наше војске, расправља о враћању обавезног војног рока, али и добијамо вести о набавкама новог наоружања и стању у домаћој војној индустрији, књига посебно добија на актуелности – каже аутор.

Уводни део књиге посветио је домаћим конструкторима који су били активни од средине 19. века до данас. Занимљиво је да су ови стручњаци, без обзира на драгоцени допринос јачању не само одбрамбене способности Србије, него и развоју индустрије и спољне трговине, до данас, били потпуно скрајнути с маргина историје, а, како кажу, били су генијалци и скромни људи. У књизи су дате биографије 40 конструктора.

Легендарни домаћи пиштољ „тетејац” – 7.62 мм М1957
[attachment=2]

Богдановић нас подсећа да је Совјетски Савез, без обзира на медијску затвореност, од својих проналазача, попут Токарева, Симонова, а нарочито Калашњикова, створио националне хероје, светске легенде и промоторе совјетских/руских способности у сфери наоружања у целом свету. О Калашњикову написано је безброј књига, како у Русији тако и у иностранству, а Михаил Тимофејевич је путовао „иза гвоздене завезе” као „мегазвезда”. Идентичан случај је и са САД; у свету не постоји земља у којој Колт, Гетлинг, Винчестер, Браунинг или, у новије време, Стонер, нису познати као легендарне личности. У Европи, исто важи за Гасера, Манлихера, Маузера, Лугера, Шмајсера или Каркана.

– Једино су Србија и бивша Југославија остале потпуно затворене за информације о својим конструкторима, утопљеним у „тимски рад” бироа, института и фабрика – објашњава Богдановић. Погађа га досадашњи немар према конструкторима, поготову када се зна да су на развоју нашег наоружања радиле величине попут Миливоја Петровића Блазнавца, Симе Лозанића или Михаила Петровића Аласа!

– Нешто познатији је генерал Коста Миловановић, захваљујући својој пушци „кокинки”, а опет мало се спомиње да је он имао преко 20 патената за оружје у скоро свим земљама Европе и САД, који су сада први пут приказани. Некa од чувених светских имена из света стрељачког оружја, као што је био Огист Франкот, тесно су сарађивалa са Србијом. Шта више, фамозни Георг Лугер, конструктор једног од најчувенијих пиштоља „парабелума”, био је нашег порекла по мајци, течно је говорио српски и писао ћирилицом – износи тек неке од занимљивих и непознатих података наш саговорник.

Један од заборављених конструктора код нас, али познат у свету, био је и Лазар Јовановић, аутор једног од најпознатијих спортских пиштоља „аншиц” и познатог полаутоматског пиштоља с којим је представљајући Југославију наступао на олимпијади у Минхену 1936. године.

Тодор Цветић (1914–2004)
[attachment=3]

Богдановић је посебну пажњу посветио и савременим конструкторима. Управо је најплоднији период од 1945. до данас, значи, у време када се земља ослободила рада према страним лиценцама: тада је створен низ конструкција које се данас продају широм света, у том степену да оружје представља можда најзначајнији елемент у спољној трговини земље. При томе, извози се не само готово оружје него и технологија, уз изградњу фабрика и постављање производних линија у многим земљама. Многа иновативна решења домаћих конструктора добила су похвале страних стручњака, па тако аутор открива да му је током посете Србији Калашњиков казао да је јуришна пушка на бази АК наше производње можда најбоља у свету. Ових дана, исти податак је потврђен и од релевантних светских ауторитета.

Још једна посластица за љубитеље оружја нашла се у Богдановићевој књизи. У 19. веку куповане су америчке и британске лиценце за прво острагпунеће оружје, које се усавршавало, прилагођавало и производило у земљи. То је важило и за период између два светска рата, када је откупљена белгијска лиценца за пушке система Маузер; у Крагујевцу изграђена је верна копија „Фабрик насионала” из Лијежа.

Домаћа „лака” пушка М1953, конструкција Тодора Цветића
[attachment=4]

Али, у Крагујевцу је развијено више модела истог оружја (коњички карабин, јуришна и соколска пушка, стрељачка пушка, систем за вежбовно гађање Си-Ла), а добра сарадња с белгијским гигантом задржана је до данас. Један од лаицима најпознатијих домаћих производа је чувена ручна бомба систем Васић из 1904, позната и као „крагујевка”, која је у оперативној употреби задржана све до седамдесетих година 20. века!

– Захваљујући својој ванблоковској позицији и садашњем неутралном статусу, Југославија и Србија су без ограничења и комплекса развијале наоружање прилагођено и НАТО и стандардима Источног блока. Управо ова чињеница је омогућила да наша армија не зависи од тренутне констелације снага у свету, а истовремено може своје оружје да извози у све земље света, без обзира на коју технологију су ослоњене. Захваљујући квалитету и иновативности, наша наменска индустрија, како с војним, тако и с цивилним, ловачко-спортским програмом, успела је да освоји и изузетно захтевно америчко тржиште. Можда најбољи пример за то је последња, модуларна пушка, која се заснива како на руској муницији 7.62 мм, тако и на америчкој муницији 6.5 мм „грендел”.

Маузер, а српски

Коста Кока Миловановић (1847–1905)
[attachment=5]

– Можда делује апсурдно, али прва асоцијација на српско оружје у свету је пушка „маузер”. Давне 1879. ћерка тог чувеног Немца који је измислио ову пушку удала се за Коку Миловановића, нашег конструктора. Како нико није схватио генијалност конструкције „маузера”, фабрика је била пред банкротством. Државни врх Кнежевине Србије, бирајући пушку за нас, закључио да је то решење генијално. Ми смо први купили велике количине те пушке и уз преправке Коке Миловановића извукли „маузер” од пропасти. Још важније, од 1880. определили смо се за тај систем, који практично важи и до данас, јер наши сви ловачки карабини раде на том принципу. Ми смо све време и у Првом и у Другом светском рату били наоружани Маузеровом, значи немачком пушком – подсећа Бранко Богдановић, који је по наруџбини америчке издавачке куће написао књигу која се зове баш „Српски маузер” и која је у САД 2006. у тиражу од 10.000 продата у року од два месеца. Тада је коштала 20 долара, данас на „Амазону” може да се купи за 30 долара!

Операција „Спајалица”

Богдановић открива и једну занемарену, али важну причу. После Другог светског рата западни савезници, у операцији „Спајалица”, ангажовали су све немачке стручњаке да за њих раде на развоју наоружања. Већ је постала легенда да су Американци, захваљујући Вернеру фон Брауну, успели да изграде „Аполо” програм, а Французи су ангажовали „Маузеровог” стручњака Лудвига Форгримлера. Исти програм покренуо је и СССР, ангажујући Хуга Шмајсера. Сличан потез, међутим, повукла је и Југославија и 1947. пружила могућност конструкторима из реда немачких заробљеника да за надокнаду раде у нашој војној индустрији. Захваљујући овим људима, убрзан је послератни развој стрељачке муниције и ручних противтенковских бацача.

Љубав из раног доба

Откуд потиче тако велико интересовање за ове теме, питали смо аутора:

– Мој деда по мајци је био Васа Чубриловић, а Чубриловићи су имали велику приватну збирку оружја и то је код мене побудило интересовање од детињства, практично од првог разреда школе – открива Богдановић који је до сада написао више од 30 књига, само у иностранству штампано је двадесетак, од Јапана до Америке.

Војна тајна

Да ли Срби баш толико воле оружје?

– Не више од других, нисмо ми никакав изузетак: свуда у свету је ово тема која интересује велики број људи. Наравно, да се не разуме погрешно: не придајемо значај оружју због њега самог, већ је војна индустрија увек била покретач општег индустријског развоја. Тако се и код нас дешавало: од војних фабрика и те технологије која је најнапреднија ми смо успели да индустријализујемо земљу – одговара аутор.

[attachment=6]

Међутим, он подсећа да је у периоду социјализма све било војна тајна, па се и рад конструктора одвијао у сенци, као рад тима, али идеја увек потиче од индивидуалца, а затим је реализује тим. Подсећа и да Калашњиков није сам направио свој аутомат, на њему је радило сто људи, али је „његов”. Посебно истиче да је ова књига издата уз подршку Војске Србије, Сектора за материјалне ресурсе.

Izvor: www.politika.rs

PALUBA

Vojna istorija => Pešadijsko naoružanje => Topic started by: MOTORISTA on March 02, 2021, 10:59:11 am