PALUBA

Teški železnički top Bruno, kalibra 28 cm (283 mm), nemački je železnički top korišćen tokom Drugog svetskog rata u napadu na Francusku i nakon toga, ostatak rata proveo je u okupiranoj Norveškoj, u sistemu obalske odbrane.

[attachment=1]_{Teški železnički top Bruno kalibra 280 mm u Nemačkoj.}

Kao deo programa naoružavanja nemačke vojske, koje su nacisti pokrenuli 1933. nakon što su došli na vlast, Vrhovna komanda oružanih snaga naložila je kompaniji Krupp da projektuje novo železničko artiljerijsko oruđe, ali je ovima trebalo puno vremena za takav poduhvat, koje nacisti nisu imali. Krupp je objasnio da može da isporuči veliku količinu artiljerijskih oruđa ovih karakteristika, ali korišćenjem zastarelih topova iz perioda Prvog svetskog rata, koji su im bili dostupni, uz modernizaciju podvoska, čije su nacrte već posedovali. Nemački vojni vrh se složio sa time i 1936. odobrio kompaniji Krupp da krene u projektovanje oruđa kalibra od 150 do 280 mm, sa rokom isporuke u 1939.

Dva zastarela topa 28 cm Küstenkanone L/42 (obalski top dužine 42 kalibra), zaplenjenih od Belgijanaca tokom Prvog svetskog rata, preživeli su rat i postavljeni su na nove lafete, koji su korišćeni za sve železničke topove Bruno, kalibra 283 mm. Pokretanje po pravcu bilo je neznatno, odnosno samo toliko koliko da se izvrše fine korekcije; usmeravanje oruđa vršilo se okretanjem celog lafeta na tzv. Vogel okretnici. Ova okretnica se sastojala od kružnih šina sa okretnom platformom u sredini na kojoj se nalazilo oruđe. Za podizanje železničkog topa na nivo platforme korišćena je rampa. Platforma je imala valjke na svakom kraju na koji su se oslanjali na kružnu železničku pruga. Kapacitet platforme bio je 300 tona, što je bilo dovoljno za većinu železničkih topova u naoružanju nemačke vojske. Top se mogao puniti samo pri elevaciji od 0°, tako da je pre svakog opaljenja morao ponovo da zauzima elemente za gađanje. Oba topa isporučena su nemačkoj vojsci tokom 1938. godine.

[attachment=2]_{Jedan od modela nemačkih železničkih topova na tzv. „Vogel okretnici“.}

Top je koristio HE projektil (28 cm Sprenggranate L/4.4 m KZ m BdZ m Hb) mase 284 kg, sa punjenjem od 22,9 kg TNT. Maksimalna daljina gađanja iznosila je 35 700 metara.

Tokom osvajanja Francuske, ova oruđa su se nalazila u sastavu 89. baterije žalezničkih topova (Artillerie-Batterie (E.) 689), koja je u periodu od 14. do 17. juna 1940. dejstvovala po ciljevima u južnom Alzasu. Baterija je kasnije premeštena u Norvešku, gde se koristila u obalskoj odbrani. Na kraju, premeštena je na istok, kako bi obezbeđivala norvešku luku Fredrikstad.