PALUBA

Погибија на Чеврнтији
_{Сећања једаног од учесника, г. Стевана Јаковљевића, доцента Универзитета и рез. арт. официра, прибележио Станислав Краков. У време битке С. Јаковљевић био је артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимочке дивизије 1. позива.}


Војнички покрет једног запарног летњег дана
У другој половини августа 1914. године, тимочка дивизија првог позива налазпла се у селу Липолисту, својом главнином, док су њени спореднији делови били растурени по околним селима. На фронту је владало затишје и по војничким јединицама изводила се мирнодопска обука.
У 5 часова јутра 23. августа (5 септембра по новом) био је дивизији авизиран покрет. Нико није знао на коју ће се страну поћи. Служио сам у артилерији. Батерије су биле спремне за полазак. Изненада, из неких нама непојмљивих разлога, било је наређено да се обустави покрет. Батерије су биле испрегнуте, али је запрега и даље остала под спремом Тако се остало у очекивању до 9 и по часова јутра. Тада је наређен дефинитиван покрет.
Пукови су образовали колоне и кренули друмом ка селу Богатићу. Дан је био топал, запаран, спрема се усијала на сунцу. Гушило се у облацима прашине на друму. Зној је пробијао војничка одела.
Маршовало се целог дана, све до 6 часова у вече када је дивизија стигла у село Глушце. Тада је наређен застанак. На сеоским бунарима напојили смо коње. У селу је била и пешадија и артилерија. Уморни војници попадали су крај сеоских плотова, прашљиви и мокри. Ноћ је почела лагано да се спушта, и читави војнички редови потонули су у сан.

Очекивање у ноћи
Између полегалих војника друмом су јурили ордонанси у свим правцима, али ни тада нико није знао циљ нашег пута. На целом фронту владала је потпуна тишина. Ноћ је била мрачна. Око 11 часова ноћи разлегле су се кроз ноћ команде:
- Устај, напред!
На путу је настао неред, јер су се и пешадија и артилерија и њихове бојне коморе кренуле једновремено у истоме правцу. Уз то је било мрачно да се једва назирао пут пред собом. Целим путем разлегало се дозивање појединих јединица, које је артилерија пресекла у маршу, и хорили узвици:
- Држи десно.... с пута...
Тек око пола ноћи појавио се пун месец и обасјао дугу збијену војничку колону на друму. Уморни од целог дана маршовања, притиснути ратном опремом, пешаци су маршовали погнути и троми. По неравном путу топови су ишли са треском гвожђа. Да би се ушло у колону застанци су били све чешћи. Нешто после пола ноћи, негде далеко десно, зачули су се потмули топовски пуцњи у почетку поједипачни, а потом све чешћи, док се најзад нису слили у хучну, смешану грмљаву.           Наставиће се...

Мостови трен пролази
Око 2 часа после пола ноћи чуо се узвик из позадине:
- Стој!..
На питање мога команданта ко то из позадине наређује да се стане, један наредник је дотрчао и рапортирао да јединице треба да скрену са пута, како би прошао мостови трен. Из даљине се чуло потмуло лупање ланаца и дрвених понтона на колима, која су долазила све ближе, док се најзад нису појавиле тешке силуете чамаца као чудовишта на мутној месечевој светлости.
Како је пут био узан, то смо морали откачињати предњаке и војници су топове и каре на рукама гурали са стране пута да би прошао мостови трен.
Сви су имали при појави мостовог трена једно нелагодно осећање, али нико још није ни слутио да ће се вршити прелаз преко Саве.
Пошто је мостови трен прошао, нешто касније, наређен је покрет, али са честим застајкивањем. Сви су увиђали да се напред налази нека препрека
Око 3 часа из јутра прошли смо кроз село Узвеће. Одмах иза села наишли смо на ритове обрасле шевариком и трском. Осећало се да је у близини река. Војници су отпочели да шапућу.
Мостови трен, близина Саве, овај усиљени марш, све је то наговештало да ће се догодити нешто необично.

Кроз фијук пушчаних зрна
Већ је било 3 и по часа ујутру. Небо је почело да бледи. Негде напред чули су се узвици, ларма и оно карактеристично артилеријско:
- Марррш...
Бичеви су фијукали и псовке се разлегале. Знали смо већ по томе да су се топови заглавили. Одмах затим наишла је и моја батерија. Требало је прегазити мртву реку Битву, која се пружа паралелно са Савом, а на одстојању од ње на 300-400 метара.
Пешадија је секла дрвеће и тако правила вештачки пут преко кога је требала артилерија да пређе. Небо на истоку све је више бледело. Свитало је. Извлачење је било тешко, јер су коњи западали између обореног дрвећа и газили дубоко по глибу.
Око 4 часа из јутра, док су војници са муком извлачили топове и коње из глиба, одједном су запраштале пушке. Са свих страна почела су да фијучу зрна. Војници, изненађени и заплашени, скакали су са коња, неки су се заклањали за челичне штитове топовске. Пешаци су полегали по земљи. Али и под кишом зрна наређено је брзо извлачење. Како је који артилеријски воз прелазио реку, јурио је у галопу ка Сави, где су се топови пласирали иза насипа удаљепог око сто метара од реке.
Поред топова јурили су пешаци, промицали кроз кукурузе и поседали обалу.
Дан је већ био свануо

Пешадија са песмом прелази преко Саве
Са обале се чуо звекет чамаца и тада је било свима јасно да ће се прелазити на другу обалу.
Пешаци су ускакали у чамце и отискивали се преко воде, певајући. Са оне обале пушке су непрекидно праштале, и та песма усамљених војника на сред реке у фијуку зрна дизала нам је косу на глави.
Један пешадијски официр дојурио је вичући:
- Зашто не пуцате, кад пешаци гину прелазећи...
Неко је наредио паљбу. Загрували су топови, затрештале експлозије зрна, обавио је дим супротну обалу, полетели су у ваздух непријатељска ровови, и пушке са оне стране од једном су умукле.
У том су чамци пуни наших војника пристали уз другу обалу и из порушених аустријсках ровова залепршале су се беле мараме. Само један аустријски војник није хтео да се преда и стао је да бежи низ равницу. Прва десетина наших војника која се искрцала отворила је паљбу за њим. За њом је припуцала и друга десетина, али аустријски војник, док је земља играла око његових ногу од зрна, успео је да се неповређен спасе.

Мост од трулих чамаца
Одједном је настало весеље. Пред нама није било више непријатеља. Трупе су почеле да се пребацују чамцима без икакве сметње. Сви смо дошли на обалу и пуни радости гледали како се превози пешадија. Понтонири су почели да праве распоне за мост. Али тада је настала једна непредвиђена тешкоћа. Чамци који су били дрвени, прављени пре 50 година, и већ давно расходовани, почели су тонути у воду. Инжењерија је покушавала да их запуши кучином, којекаквим крпама, па кад им је и то нестало, доносили су вуну из села Узвећа, да проваљене чамце оправе. Врло је важно при том нагласити да је двадесет металних чамаца једино способних изузети из мостовог трена Друге Армије, негде код Сокине Механе код Шапца, док се трен кретао ка Чеврнтији, и стављени су на расположење команданту Прве Армије.

Топови прелазе скелама преко Саве
За то време, док су чамци крпљени, инжењерија је превозила на оно мало исправних чамаца пешадију на супротну обалу, и већ око 10 часова био је превезен цео 13. пешадиски пук. Он се одмах развио у стрељачки строј и кренуо у правцу села Шашинаца. Гледали смо како на сунцу блеште дуги редови њихових бајонета међу кукурузима.
Инжењерија је у недостатку моста градила сплавове на којима је превожена бојна комора, а око 10 часова наређено је да се превезе и једна батерија.
Батерија у којој сам ја служио била је најближа месту, но њој није наређено да пређе из разлога што је мој командир био само капетан друге класе. Та 'част' требала је да припадне команданту 4. батерије мајору Нешићу.
13. пук се већ био изгубио према селу Шашинцима, а преко Саве су избачена чамцима још два батаљона 15. пука. На супротној обали владало је неописано весеље. Око 10 часова наишао је војвода Степановић, командант армије, превезао се на супротну обалу и честитао генералу Кондићу на успешном преласку.

Борба почиње
У даљини је отпочело пушкарање. 13. пук је наишао на отпор. Пушчана ватра је била све јача, а мало затим почела је да дејствује и она пребачена батерија.
На нашој обали сви су нервозно очекивали шта се тамо догађа. Официри се скупљали око моста, разговарали о јутрошњим утисцима и посматрали како се понтонири још муче са проваљеним чамцима
Око 3 часа по подне командир пребачене батерије тражио је по једном ордонансу хитно муницију. Командант 2. дивизиона пуковник Драгомир Ж. Стојановић наредио је да се из шарже 5. - моје - батерије одмах стави сва муниција на расположење.
Зрна су превожена чамцима па су их пешаци трчећим кораком носили на рукама оној батерији.
Сви смо се чудили откуд одједном онолики отпор Аустријанаца, кад су на обали имали врло мало војника. Ово је разјашњено тек после рата када је аустријски генерал Краус издао књигу где вели да су Аустријанци за 25. август припремили главни прелаз са два корпуса код села Јарка које се налази 2-3 км. удаљено од Чеврнтије.
Наш 13. пук наишао је на та два корпуса.
У 5 часова по подне недостајао је само један распон па да мост буде готов. На нашој обали наређено је одмах остатцима 13. пука да се спреме за прелаз, а такође и мојој батерији. Запрегли смо топове и пришли уза сами мост.      Наставиће се...

Паника
На једном десило се нешто неочекивано. Батерија која је била на оној страни и која је у велико дејствовала, упутила је једну кару на обалу за попуну муниције. Кара је јурила у галопу сремском равницом. Војници из она два батаљона 15. пука, који су већ били на другој обали, видећи густ облак прашине, који је кара дизала, помисле да је то аустријска коњица, и један командир чете нареди трубачу да засвира: Коњица са бока.
Сва она маса људи, а било их је око 2000 само на обали, у бесомучном страху и дивљем налету јурне на мост који је баш тога тренутка био завршен.

Мост се пролама под бегунцима
Други који нису могли да се дохвате моста скакали су у воду. Под теретом масе људи мост се провалио и цела гомила се сручила уз ужасан врисак у воду. Настало је страшно запомагање; јауци за помоћ хорили су се на све стране, из воде се помаљале руке, и читаве густе масе људи грчевито зграбљених једни за друге под теретом спреме и одела тонули су у воду.
У оној маси која је остала на обали, одсечена, од једном су почеле да праште пушке. Нико није знао на кога пуца, сви су имали само једну мутну свест да треба да се бране и пуцали су на све стране.
Паника се пренела и на нашу обалу. Пешадијска комора која је била спремна за полазак нагла је да бежи и наишла на онај једини прелаз на реци Битви. Ту се створио неописани лом.

Хеј, трубачу!
Тек у зло доба увиде неко да на оној обали нема непријатељске коњице и нареди музици која је била на нашој обали да свира: Хеј трубачу!
Дрхтавих руку музиканти су засвирали. Свирање је било 'ко у клин ко у плочу', али је музика дејствовала на људе. Звуци музике разлегали су се и до оне обале саме. На супротпој обали, она кара која је причинила панику била је стигла, кроз фијук наших зрна, и тек се видело да је цела узбуна била узалудна.
Са обе стране Саве трештале су наше музике победоносно, али је требало још двадесетак минута док су се људи умирили и прибрали.
Резултат ове панике био је покварен мост до пола и 300 војника подављених. Али и то није било све.
13. пук који је био ангажован у борби далеко напред, чувши пуцање на мосту и панику, помисли да су Аустријанци зашли са леђа и у паничном страху отпочне да одступа ка обали. У одступању наиђу на батерију мајора Нешића. Командир батерије, мислећи да 13. пук одступа потиснут јачином непријатеља, нареди да се топови закаче за предњаке и у каријеру дојури на обалу. Јурећи у гомили стигао је за тим и 13. пук на Саву.
У 6 часова увече имали смо овакву ситуацију:
На супротној страни Саве цео 13. пук и 2 батаљона 15. пука без икаквог реда у гомили. Међу њима батерија мајора Нешића и бојне коморе.
На нашој обали је наређено да војници 14. пука и из она друга два батаљона 15. пука поседну обалу, а моја батерија, која је била спремна за прелазак, да откачи предњаке и са топовима да остане код самог моста.
По наређењу генерала г. Кондића на супротну страну је прешао одмах помоћник начелника штаба дивизије капетан Арсовић са наређењем да трупе на супротној обали уреди и спреми за отпор. Затим је наређено да се убрза грађење моста. Али је то било врло тешко. Требало је сада хватати чамце, који су пливали низ воду, тражити читаве даске место поломљених, а све је то успоравало дефинитивну израду моста.

Јуриш у ноћи
Око 7 часова већ се смркло. Војници на супротној обали једва су се распознавали, а мало по том изгубили смо их сасвим из вида.
Сви смо се осећали суморно и тешко као да смо предосећали катастрофу. Сви су ћутали. Владала је необична тишина у којој се чуо хук реке и лупа понтонира па мосту. 
Ни у 9 часова увече мост још није био готов. Војници, заморени дугим маршевањем у току прошлог дана и ноћи, легли су на обалу и сан их је почео савлађивати. 
Прошло је било 9 и по часова када је неко известио да ће мост за пола часа бити готов. Али тих пола часа нису се дочекали.
Око 10 часова проломила се на супротној обали страшна пушчана паљба, клокотање митраљеза и све се слило у беспрекидно кључање. Кроз ту пушчану паљбу од једном се разлегло једно снажно:
- Ура!...
Узвик се страшно проламао у ноћи. Аустријска пешадија, која је под заштитом мрака пришла самој обали, извршила је јуриш на наше. Настало је ужасно гушање. Разлегала се вика у помоћ, али им се није могло помоћи јер нас је раздвајала Сава широка 400 метара. 

Покољ
Неко је наредио артилерији да пуца у гомилу на супротној обали, али после испаљеног плотуна настао је тамо још страшнији лом, те је наређено да се обустави паљба. Неми и заплашени, не видећи ништа у тами сем сјајне површине воде и севање пуцњева, слушали смо страшан покољ на оној обали.
По неки наш војник, потпуно го, излазио је из Саве, коју је препливао и обузет лудачким страхом бежао је у позадину.
На нашој обали је владала тишина. Пушчано кркљање и урлици трајали су пуних 20 минута, бивало је све тише, тако да се најзад у хуци чуо са супротне стране хрватски узвик:
- Робови напред!..
Пуцњава је била потпуно престала, али је жагор био страшан.

Последњи отпор
У почетку гласни, потом ове слабији, док се најзад потпуно нису изгубили у ноћи тамо негде према Фрушкој Гори, узвици наши и туђински казивали су нам судбину наших другова.
На фронту је завладала тишина.
Сви су били сломљени страшним догађајима којима су немоћно присуствовали а сви свесни ужасне катастрофе. Војници су ћутали. Заборавило се на умор и на сан.
Од једном, нешто после 10 и по часова, негде тамо далеко, проломила се поново пушчана паљба, прво плотунска, па грозничаво појединачна. Пуцњава је трајала неколико минута. Кроз праску пушака захорио се најзад звук наше војничке трубе који је значио: позив парламентара и предаја.
То је била једна залутала чета 13. пука на коју су наишли Аустријанци са заробљеницима и која је покушала да да отпор. Аустријанци су иставили наше заробљене војнике напред, те су наши обуставили паљбу и трубом обзнанили предају.
Тиме је била завршена борба на Чеврнтији.

Једна болна жртва
А да би трагедија ове страшне погибије била потпунија, Аустријанци су сутра дан, 25. августа (7. септембра по новом), када је свануло, наредили нашим лакше рањеним војницима из Нешићеве батерије да окрену топове и отворе паљбу на моју батерију која је стајала откривена крај самог моста.
Први метак је прелетео далеко изпред наших топова, јер војник није хтео да гађа у своје другове на другој обали. Аустријанци су га убили ту на топу, а крај његовог топлог леша довели другог нашег војника. Дрхтећи он је напунио топ и зрно је експлодирало изнад саме наше батерије.
Тада је пала команда:
- На непријатељске топове, глетком (непосредним нишањењем), разорном гранатом, 400 метара...
Загрували су наши топови са ове стране. На супротној обали су затрештала разорна зрна и проломила се страшна експлозија. Једна наша заробљена кара, погођена зрном, одлетела је у ваздух.
Војницн наши који су били лакше рањени и лежали ту изпред аустријских ровова потрчали су на обалу склапајући руке да их не гађамо, а други су бежали у аустријске ровове. Пошто је заплењена батерија била уништена, паљба је обустављена.
Катастрофа се завршила једном болном, свирепом трагедијом.     С. К.

Причање једног артиљериског официра из уништене батерије

Био сам водник у 4. батерији, која је имала наређење да прва пређе на другу страну Саве; према томе био сам активни учесник борбе, у колико је та батерија имала учешће, и како су ми успомене из те борбе још потпуно у памети, принуђен сам да неке нетачности уваженог г. професора д-р Стеве Јаковљевића исправим, у колико се тиче батерије мајора Нешића.
Пре свега нетачно је да артилерија није дејствовала за време док су пешаци прелазили, и да је дејство почело тек на протест једног пешачког официра. Наша батерија била је испред насипа, у непосредној близини Саве, и како је био већ дан, имао сам прилике да видим све шта се дешава на обали. Паљба је била наређена чим су се почели чамци да спуштају и када се већ морала открити намера за прелазак. С противникове стране није било јаке посаде: по два војника на већем размаку добро укоопана и маскирана, тако да се није могло оценити тачно њихово место. Чим су се појавили чамци с одељењем за прелаз, Аустријанци су отворили паљбу на то одељење и артилерија је дејствовала на супротну обалу и њену непосредну близину, али с успехом само у толико колико да оно мало посаде увиди озбиљност намере за прелаз и јачину и да им је сваки отпор немогућ, а то се и постигло јер су ускоро и наши били већ на оној страни, и тиме је први отпор сломљен.
Највећа нетачност уваженог г. д-р Стеве Јаковљевића је та да је кара 4. батерије изазвала панику. Ово апсолутно није тачно. Батерија је имала три топа и три каре на положају према Шашинцима, и како је који топ долазио на положај дејствовао је. Прво је с једним топом отишао старији водник сада артилериски п.пуковник Јован Бранковић, мајор Нешић с другим топом, а ја сам успео да пребацим трећи топ и кару, и то је било око 11 и по часова. Командант мостовог трена, кога сам лично познавао, рекао ми је:
- Не могу више никог да пребацујем; требају ми војници за параду моста.
Тада је увелико почео рад на сређивању делова понтона. Видевши да пребацивање четвртог топа и каре није могуће, јавио сам се команданту да идем на положај и скренем пажњу да ће требати муниције, коју смо вероватно по наређењу команданта добили после подне и то су је донели војници на рукама. Када сам дошао у батерију било је 12 часова и борба је била узела велике размере.
Пред нама су била два батаљона 15. пука, и везу између батерија и команданта одржавали су ордонанси који су доносили наређења где да се туче. По најави тих команданата дејство је било добро, али се покрет надред није могао извршити јер су Аустријанци имали осматрачницу на цркви у Шашинцима и сваки покрет био је осмотрен. Зато су пешаци захтевали да се туче црква, што је батерија и учинила.
За то време чула се јака пешачка ватра. После краћег времена све се утишало и командир рече:
- Сигурно ћемо добити наређење за напред пошто је вероватно јуриш успео.
Од тог тренутка није прошло ни 5 минута а видели смо с леве наше стране да 13. пук одступа. Била је лепа равница - пашњак и могао се врло лепо видети дуг ланац како се повија и готово у реду одступа ка мосту.
Како је тим одступањем батерија доведена у такав положај да нам Аустијанци пресеку пут ка мосту командир се одлучи на повлачење ка мосту, јер није могао нико претпоставити да повлачење целог пука нема стварног разлога. Тада је батерија у касу дошла до моста.
Код моста сам видео да је било неке забуне и да је било маса бачене спреме; људи су пливали и давили се; али та паника није могла да се пренесе на предње редове који воде борбу јер су били удаљени 2 - 2 и по километара од прелаза. Исто тако и ми у батерији нисмо знали шта се дешава код моста већ једино смо видели одступање 13. пука и то нас је одлучило на одступање. Дакле, ако је било какве панике код трупа код моста она није могла бити изазвана каром, пошто нисмо ни слали кару за муницију.
Чим је батерија стигла до моста била је постављена за дејство, и шта се после десило не знам пошто сам био рањен куглицом из једног шрапнела. Та неизвесна ситуација – шта ће све још бити? моста нема – нагнала ме је да се одлучим или да се пливањем спасем или да останем. Најзад сам се решио на пливање. Било је 6 и по часова.
Мајор Нешић и други водници су остали код батерија и сачекали трагични завршетак прелаза, где је мајор Нешић нашао своју смрт.

Инж. А. Велицки,
рез. арт. п.пуковник

Сећања санитетског пуковника г. др Миливоја Петровића који је пливајући спасао заставу 13. пука
_{Један од учесника са Чеврнтије , санитетски пуковник г. Миливоје Петровић, потомак Хајдук Вељка Петровића, који је у том поразу покрио своје име славом, спасивши заставу 13. пука, и био, једини од свих наших лекара, одликован највишим ратним одликовањем Карађорђевом Звездом са мачевима, испричао је своја сећања на тај страшан и знаменити дан.}

Прва фаталност
Тимочка дивизија била је после битке на Церу у селу Липолисту, где је добила наредбу од команданта армије, да се крене за Чеврнтију. 13. пук, у коме сам ја био лекар, стигао је после напорног марша преко Змијака и Узвећа 24. августа (6. септембра по новом) око 4 часова изјутра на обалу Саве. То је већ била прва фаталност.
По наређењу требали смо да извршимо прелаз у 12 часова ноћи, али је настало неко закашњење - мостовни трен није стигао - тако да смо на обалу стигли тек око 4 часа јутра. Мостовни трен који је требао да буде на обали пре нас, стигао је нешто касније, тако да смо почели да вршимо истовар понтона када је већ свануло.
Аустриске трупе на сремској обали могле су да виде сваки наш покрет и чим смо почели да пуштамо понтоне у воду отворили су ватру.
Том приликом смо се први пут упознали са дејством аустриске пушчане муниције тзв. дистанц патронен, чије зрно експлодира када стигне на циљ.

Прелазак под пушчаном ватром
Сунце је изашло, и под гранама шљива пуних плода и багрема спуштали су војници тешке, старе понтоне на светлу површину воде. Метци су праштали по грању, експлодирали у земљи дижући мале облачке прашине, и кроз праск и лупу чамаца заорио би се с времена на време јаук или туп пад тела.
При спуштању понтона па воду изгубили смо око 60-80 људи, јер је цео пук био густо збијен на обали. Тек када смо добили јаку пушчану ватру, пук је распоређен дуж пута Шабац - Митровица где су војници полегали.
Сам командант пука тада потпуковник Драгомир Ристић присустаовао је лично спуштању понтона у воду и укрцавању војника, које је у први мах јака пушчана ватра узнемирила.
Први понтони који су се отисли од наше обале пошли су под пушчаном ватром. Фијук наших гранграната и њихова експлозија на аустриској обали охрабрили су наше. Из чамца се чула песма.
На аустријској обали биле су слабе трупе, укопане у малим заклонима за по 2-3 војника. Њихов отпор није био јак. Први војници који су прешли заробили су или побили ту слабу аустријску посаду. Бреша је била начињена. Понтом за понтоном је прелазио и у року од непуног сата цео пук је пребачен. За пуком је пребачена и пуковска бојна комора, затим још један батаљон 15. пука као борачка јединица. Са пешадијом прешла су два топа 4 батерије мајора Нешића. Он је лично молио да пређе са 13. пуком и молба му је испуњена. Није ни сам знао да тражи смрт.

Аустријанци прелазе у напад
Како су слаби делови са обале брзо потиснути успех прелаза је био лак. У првом тренутку смо имали свега један аустријски пук - мислим 42. - који је био расут на широком фронту, а потом је увучен у борбу и један пук који је био у карантину због дизинтерије код Шашинаца.
Наш прелаз требао је за буде демонстративан да би одвукао пажњу са прелаза дунавске дивизије.
Командант аустријских трупа у Руми, погрешно обавештен, веровао је да је главни прелаз врши код Чеврнтије а демонстративни код Дебрца. Зато је он све своје трупе из Руме упутио ка Шашинцима.
У току дана ситуација је била повољна, напредовали смо, развијали се и са оних неколико батаљона заузели смо широки фронт.
Читав дан су стизале возовима трупе из Руме и искрцавале се иза Шашинаца. Гледали смо димове возова како се дижу из кукурузних њива.
Око 4 часа по подне Аустријанци су прешли у напад. Напади су вршени у прво време на наше десно крило а потом на центар.

Без муниције и без везе
У току борбе нестало је артилериске муниције и преко Саве пребачено је 50 зрна, али је и то брзо утрошено. Тада је мајор Нешић вратио каре за муницију, чији је облак прашине у равници изазвао панику код батаљона 15. пука на крилу. Неко је засвирао знак: коњица, - војници су почели да беже и цео фронт је био поколебан.
Око 7 часова нестало је и пушчане муниције. Ситуација је била очајна. На нашој обали није било ни једног чамца којим би се неко могао послати на другу обалу да јави. Мост није био начињен, а сви су чамци за његову израду ангажовани. По несрећи прекинут је и телефонски кабл пребачен преко реке. Били смо одсечени.
Мостовни трен није имао довољно материјала и његов капацитет није одговарао ширини реке. Остало је још 60-70 метара невезано.
Пред сумрак крајни десно-крилни батаљон 13. пука под притиском аустриских трупа попусти, велики број војника буде заробљен, а остало се разбегне. Десни бок био нам је потпуно откривен. Лево крило је услед панике такође било поколебано.

Смрт двојице команданата батаљона
Држао се још само центар у коме су била два батаљона 13. пука. Ту је врило као у паклу. Аустријанци су вршили јуриш за јуришем. Без заклона на откривеном земљишту, користећи једино неке старе насипе војници су јуначки одбијани. Командант једног батаљона мајор Вељковић гине усправљен међу војницима у сред страшног напада. Други командант батаљона мајор Старчевић лако рањен превија рану и враћа се међу своје војнике. У сумрак други метак ранио га је смртно. Био је још жив када су Аустријанци опколили наше и заробили њега са војницима. Али он није отишао у ропство. Још у току ноћи издахнуо је и Аистријанци су га сахранили код Јарка.
У 7 часова настала је паника. Батаљони са крила су бежали, командант 13. пука са револвером у руци задржавао је бегунце који су изгубили и људски изглед и избезумљени гледали само да се спасу. И пешачке муниције било је дефинитивно нестало.

Последњи отпор бомбама.
Када је нестало муниције два батаљона из центра дала су последњи отпор бомбама. У ноћи су грмеле бомбе и њихови жути пламенови обасјавали су густе аустријске редове који су надирали. Било је све свршено. Ни муниције ни бомби. То више није била борба већ клање.
Командант 13. пука потпуковник Ристић блед од ужаса, немоћан, позива официре и разрешава их дужности. Рекао је нека се спасавају са својим војницима како ко зна и може. Пук је био уништен.
У току јутра прве рањенике ја сам евакуисао помоћу два понтона, али у 11 часова пре подне и ти су понтони узети за израду моста. Морао сам све и лакше и теже рањенике, пошто их превијем да шаљем на саму обалу да ту чекају прво превозно средство да их пребаци на другу обалу. У моменту слома на обали је било око 900 рањеника.
Када је нестало муниције и настала паника, цела маса сјурила се на место где је превоз вршен и где су лежали рањени. Бегунци су ван себе од ужаса газили су по рањеницима који су лежали у мраку по земљи, и чије је језовито урликање дизало косу на глави.
Гомила је јурнула у воду, поломили су део моста који је импровизацијом био начињен, до газивог дела тонули су у воду, и давећи се хватали грчевито за друге који су пливањем покушавали да се спасу. По читаве групе скопчане лудачким грчем руку у безобличну масу тонуле су на дно. И они који су знали да пливају, одвлачени су на дно од полуделих дављеника.

Спасавање заставе
Кад је командант пука разрешио официре и војнике да се спасавају, пришао је наредник, заставник са заставом:
- А шта ћемо са заставом? упитао је бојажљиво.
– Ко ће да спасе заставу? повикао је командант.
Ја сам се јавио. Био сам добар пливач и веровао сам да ћу је спасти. Примио сам заставу и са четири војника из Текије, одлична пливача, упутио сам се ка реци, по којој су пушчани метци ударали. Читава река била је под пушчаном ватром. Војнике сам повео и рекао им ако будем рањен или убијен да прихвате заставу.
Нисмо смели ићи ка мосту где се руља давила. Пошли смо даље уз воду.

Смрт мајора Нешића
Спазио сам мајора Нешића и позвао га да пође са нама. Више се није могло ништа урадити. Он није хтео да остави своје војнике и топове и остао је са њима. Када су касније Аустријанци већ дошли до обале робећи све, он је у последњем тренутку скочио обучен у воду али га је један метак погодио.
Нико не би ни знао за његову смрт да вода неколико дана доцније није избацила његов леш сав надувен и безобличан код Дебрца. Из хартија које су му нађене у џепу могла се утврдити његова идентичност.
Кад смо дошли на обалу кроз главу ми је прошло једно сећање из студентског доба.
Био сам на летовању у Цриквеници и једном после рибарења када сам изашао на обалу чуо сам цику деце на молу. Потрчао сам и видео где струја носи једну девојчицу, која је пала у воду. Широке сукње, још ненатопљене држале су је на воденој површини.
Знао сам да треба нешто да скине, да би се лакше пливало те скинем шешир и скочим потпуно обучен у воду. Пливао сам ка девојчици, али сам осећао како су ми ноге све теже и теже. Кад сам већ дошао до ње једва сам пливао, јер су ми ципеле напуњене водом вукле ноге на дно. Чинио сам страшне напоре и сумњам да бих се и сам спасао, да нам једна барка није дошла у помоћ и извукла нас из воде.
То ми је прошло муњевито кроз главу када сам дошао на савску обалу. Наредио сам једном војнику те ми је скинуо чизме и потпуно обучен скочио сам у воду са заставом.
У ноћи су око нас звиждали метци и ударали по реци. Један од мојих војника рањен је при пливању у руку а други у груди. Страшним напором док им се крв из ране мешала са водом успели су да испливају на нашу обалу крај моста.
Када сам сав мокар изашао на обалу наишао сам на команданта дивизије генерала Кондића на обали, немоћног да помогне војницима који су гинули и давили се на другој страни, и рапортирао сам му.

Једна чудна ноћна група
Пошто сам обавестио команданта дивизије о стању на оној обали, дрхтећи од зиме у оделу натопљеном водом, отишао сам у граничарску караулу недалеко одатле. Скинуо сам одело да га исцеде, а замотао се у један војнички шињел и легао у сено сав грозничав.
Не знам колико сам лежао, али је било око поноћи када сам на месечини – месец је тек био изишао – угледао на уласку у караулу силуету команданта 13. пука. Он је остао до краја и маса војника понела је и њега у воду. Заједно са том гомилом која је пливала, тонула и давила се, доспео је до крајњег дела моста у води и спасао се.
После пола ноћи кренуо сам са неколико спасених војника у село Узвеће где се остаци пука имали да прикупе. Пошао сам са шињелом на голом телу, а оних десетак војника око мене, били су сви или само у кошуљи, или голи па огрнути шаторским крилом. Један није имао ни то већ је до села ишао потпуно го. Сви смо били боси, и ишли смо преко рита и посечена трска секла нам је ноге. Крв је текла из рањених табана и ми смо посртали. Ја не бих могао доћи до села да ми један војник који је наишао није дао дебеле сељачке чарапе те сам у њима ишао.
Сутра дан у Узвећу где је била остала пуковска комора скупило се 470 људи, већином голих, замотаних у крпе и сељачке кошуље, који су се спасли пливањем преко Саве. То је био остатак 13. пука  који је дан раније бројао 4000 младих, веселих, снажних људи.   С. Краков.

Поводом двадесетпетогодишњице битке на Чеврнтији
Написао ђенерал Драг. Милутиновић (1939).


Навршава се двадесет пет година од једног од најтежих тренутака у рату 1914. године, од неуспеха који је претрпела Тимочка дивизија I позива при преласку реке Саве у Срем септембра 1914. године. Тимочка дививија била је лишена шест батаљона и једне батерије, а велики број младих војника и офицiра ове наше првопозивне дивизије нашао је смрт од непријатељских зрна или у таласима реке Саве. И у овој прилици храбри Тимочани су дали изразе своје велике љубави за своју земљу и народ, прилажући и највеће жртве за њих - своје животе. Те жртве нису биле узалудне. И оне су допринеле стварању ове наше државе, и у њене темеље, међу осталим жртвама, узидане су и хиљаде жртава, које су поднели млади Тимочани код Чеврнтије. Зато се ми и данас, са захвалношћу сећамо тих жртава, а овим кратким излагањем циљ нам је да прикажемо самопрегорење, пожртвовање и јунаштво, оних који су их поднели.

1.
Сарајевски атентат у јуну 1914. године, који се може сматрати једино као ближи повод, али никако и као узрок рату 1914-1918. године, значио је да смо на прагу рата, који уопште нисмо желели. Ране из првог и другог балканског рата још нису биле ни залечене, а у изгледу је био рат са првокласном силом, Аустро-Угарском, која нас је бројно и материјално знатно надмашила. Па ипак ми нисмо могли да прихватимо тешке услове аустроугарског ултиматума од 23. јула 1914. године. Наш поступак којим смо одбили те тешке захтеве био је сасвим у духу међународног права и међународне солидарности, јер су они газили основна права и достојанство једне државе. Ми смо били спремни да се жртвујемо за независност наше мале државе, јер народ који не уме да цени своју слободу боље је и да не постоји.
Рат против Аустрије био је за нас дефанзиван. Будући бројно и материјално далеко слабији од њих, ми нисмо могли ни да помишљамо на неке офанзивне намере према њима, већ смо се усредсредили на што успешнију одбрану наше земље. Циљ нам је био да непријатељу пружимо снажан отпор, чекајући на развитак догађаја и евентуалну помоћ Русије и њених савезника, и не помишљајући да ће се догађаји онако развијати и створити од Европе једно разбојиште.
Први удар 1914. године Србија је јуначки издржала и битком у северозападном куту Србије, на Церу потукла је и пребацила преко Дрине и Саве главнину аустријских трупа, које су биле продрле на наше земљиште. Осим тога, непријатељу су били нанети огромни губитци и задобијен је приличан плен. У то време и наши моћни савезници почели су борбу са централним силама. Дакле, српска војска била је као нека врста претходнице, која је свој задатак сјајно извршила - одржала положаје - док главнина није стигла за борбу. Зато после протеривања непријатеља требало је да према себи привежемо известан део аустријске снаге и да чувамо нашу територију, не чинећи никакве авантуре нити нападе, с обзиром на нашу малобројност и неспремност у односу на велику силу, као што је била Аустроугарска. Бојећи се да се не пребаци на западни фронт која аустроугарска армија, као и да се заустави даље пребацивање Аустријанаца на галицијски фронт, Французи и Руси су захтевали да ми пређемо у офанзиву форсирањем пролаза преко реке Саве и Дрине, и тиме привучемо аустроугарске трупе на нас. Тадашњи руски војни изасланик у Паризу генерал гроф Игњатијев у једном телеграму својој влади изнео је ова два француска захтева:
1) да Руси формарају две нове армије (9 и 10) код Варшаве и да одатле делују у правцу Познања и Торна, и
2) да Срби пређу преко Саве и Дрине на аустријску територију и тиме привежу што већу аустроугарску снагу према себи, како не би могли послати на друге фронтове ни једног војника.
Поводом ове депеше грофа Игњатијева, Велики Кнез Николај Николајевић, главни командант руске војске, енергично је захтевао од нас прелазак преко споменутих река, мада се и у самој Русији знало да не располажемо са довољно понтонског материјала. Ето, у томе је лежала главна побуда за наш прелазак преко Саве и Дрине, и ко погледа на карту, тај одмах види да смо се ми имали кретати и водити операције по ексцентричним операциским правцима, што је био један апсурд с обзиром на јачину једне и друге стране.
Захтеви Великог Кнеза Николаја Николајевића нашли су израза у депеши коју је упутио наш претседник владе Никола Пашић Врховној команди 1. септембра 1914. године, у којој се каже 'да Врховни командант руске војске Велики Кнез Николај Николајевић сматра да је према данашњим приликама хитно да српска војска ступи у офанзиву, јер је велики део аустроугарских трупа отпремљен против Руса у Галицију'. Иако се добро знало да нисмо спремни за једну офанзиву, у чији би оквир дошао и прелазак преко једне веће реке, Врховна команда је одговорила да ће се предузети офанзива, чим се изврше припреме. Побуда за ово била је вероватно у томе да нам се не би пребацило да смо нелојални савезници и да не би били остављени својој судбини. Припреме за овај наш прелазак вршене су у највећој тајности и журби, а нарочито код Прве армије која је имала за релативно кратко време да изврши главни прелазак. 3. септембра у једној заповести команданту Друге армије, Врховна команда је наговестила да ће његова армија вршити демонстрацију са једном својом дивизијом у околини Митровице. Вероватно се сматрало да се то треба држати у тајности, чиме се обично карактерише прелазак преко реке, али то је било чување тајности на нашу штету. И онако кратко време за извршење једног овако важног задатка било је знатно скраћено.
4. септембра 1914. године Врховна команда је издала директиву, којом је наређен прелазак наших трупа преко реке Саве. Према овој директиви Прва армија је имала да изврши прелазак реке Саве ноћу између 5. и 6. септембра, са правцем наступања Рума - Митровица. Истом директивом команданту Друге армије било је наређено да 'упути Тимочку дивизију првог позива ка Митровици са армијским мостовним треном и са задатком да покуша и по могућству изврши прелазак реке Саве у околини Митровице и да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди и створи је јаким мостобраном и одавде чини што јачи притисак на непријатеља, у циљу олакшања и потпомагања акције Прве армије, како при њеном преласку, тако и при њеном даљем надирању за непријатељем'. И ово се требало да изврши у току ноћи измђу 5. и 6. септембра.
Дакле, главни прелазак имала је да изврши Прва армија и она га је успешно извршила. Улога Друге армије била је демонстративна, као што је било наговештено још 3. септембра. Знајући нашу оскудност у мостовном трену, а нарочито оскудност у том погледу код Друге армије, Врховна команда је њој наредила да покуша и тек по могућству изврши прелазак са једном дивизијом. Према томе, Врховна команда није озбиљно ни мислила на извршење прелаза код Митровице - Чеврнтије - Јасенове Греде. Она је оставила одрешене руке Другој армији, не наређујући категорично прелаз Тимочке дивизије првог позива.
У даљем току излагања, ми ћемо се задржати на овој демонстрацији наше Друге армије и њеном неуспеху код Чеврнтије.

2.
За демонстративан рад и прелазак преко реке Саве код Митровице била је одређена Тимочка дивизија првог позива, чија је јачина била 25.000 људи и 24 топа. Дивизија је у сваком погледу била одлична, али неприпремљена ни у погледу људства ни у материјалном погледу за извршење својих будућих задатака. Дивизијом је командовао, генерал Владимир И. Кондић, који је и у ранија оба рата био на истом положају, тако да је он са војницима, као и они с њиме одлично био упознат. Важно је истаћи чињеницу, да су његовој дивизији баш у то време биле одузете омиљене брзометне наше пушке и дате су им нове, руске пушке. Време је допуштало да се изврши само једно бојно гађање, па је и оно било довољно да се наши војници увере колико те пушке изостају иза српских брзометних, и сва настојања старешина да их увере у њена изврсна балистичка својства остала су без успеха.
Од 30. августа до 5. септембра дивизија је била убивакована око 40 км јужно од Саве, код села Липолиста. Иако је предвиђено да ће се вршити прелазак преко реке Саве, ништа се за то време није предузимало у погледу припрема људства. Мостовни трен, који је дивизији стављен на расположење, био је стар и разнолик. Много од њега предлагано је за расход још у време мира, само није било расходовано, већ је у Ћуприји мобилисано и кренуто у рат. Да би ситуација била још незгоднија код воловске запреге, која је требало да превози материјал, владала је болест шап.
Командант дивизије генерал Кондић није пак добио никакву благовремену заповест за извршење овако тешког и важног задатка, да би своје трупе примакао ближе месту прелаза и имао више времена за рекогносцирање реке Саве, прегледање и испитивање исправности мостовског трена, као и прецизније одређнвање његове дужине. Па и за оно кратко време, командант армијске инжењерије пуковник Светислав К. Милојковић оценио је да је немогуће да се са онаквим мостовским треном премости река Сава, али му је из армије одговорено да се прелазак има вршити.
Тек 4. септембра, око 23 часа, наређено је телефонски из армије да трупе Тимочке дивизије буду спремне за покрет 5. септембра и да командант дивизије буде сутра-дан изјутра, у 7 часова, у штабу армије. И у овоме је лежала једна од већих грешака штаба Друге армије. Уместо да се одмах изда наређење за рад, овим је и по други пут скраћено и онако кратко време за извршење деликатног задатка Тимочке дивизије првог позива. Сем тога, трупе Тимочке дивизије дигнуте су рано због наговештеног покрета, на који се чекало све до 11 часова, што је унело приличну нервозу код војника и њихових старешина.
Командант дивизије стигао је и пре одређеног времена, 5. септембра, у Богатић, где се налазио штаб Друге армије и тек је тада био упознат са суштином свог задатка. Тамо му је саопштено да је генералштабни мајор П. Косић нашао место за прелазак дивизије, да је команданту армијске артилерије пуковнику Милошу Михаиловићу наређено да почне дејство артилерије, ноћу између 5. и 6. септембра и предата му је писмена армијска заповест ОБр. 784.
По завршеном конферисању са командантом Друге армије војводом Степом Степановићем и пријему писмене заповести, генерал Кондић се хитно упутио у село Липолист, где је одмах почео да издаје заповести за покрет. За дванаест часова његова дивизија је имала да пређе пут од 40 км и да отпочне прелазак преко Саве. Покрет трупа предузет је 5. септембра око 11.45 часова. Али онако на брзу руку издате заповести због краткоће времена, довеле су до укрштања колона у самом покрету ка селу Глушцима, што је не само успоравало покрет, већ је убијало и морал код трупа.
Како се село Глушци са околином било одређено за уже прикупљање дивизије ради извршења задатака, то су јединнце имале одмор око 2 сата, што је нарочито пешацима добро дошло због напорног форсираног марша. У истом селу је и командант дивизије, по извршеном, на брзу руку рекогносцирању реке Саве, издао заповест за даљи рад. Том заповешћу дивизија је била подељена у две колоне: десну - главну колону - у јачини три пука (13, 14 и 15 п. пук), пет батерија и пола батаљона пионира, под командом пуковника Б. Јанковића, која је имала да изврши главни прелазак код Јасенове Греде (караула Чеврнтија) и леву, слабију у јачини једног пука и једне батерије, под командом пуковника Ђуре Докића, чији је задатак био да врши снажну демонстрацију према Сремској Митровици.
Око 22 часа 5. септембра предузет је покрет ка реци Сави, преко које је требало да почне пребацивање трупа почев од 1 часа 6. септембра. Али због краткоће времена и заповест у селу Глушцима била је издата на брзу руку, те је и сада наступио кркљанац, који је неоспорно произвео и своје дејство на морал трупа. Усто и већ прилично задоцњење било је још и повећано, јер је главна колона, чекајући да помоћна прође, изгубила прилично у времену. Због овога је чело главне колоне стигло до реке Саве тек око 2 часа 6. септембра и прелажење у Срем је почело много доцније него што је заповешћу предвиђено.
Сам прелазак преко реке Саве имао је да изврши прво 13 пук, чије се зачеље налазило на Јасеновој Греди код карауле Чеврнтије - месту прелаза. Према наређењу команданта десне колоне пук је имао да почне прелазак преко Саве чим стигну понтони и да на непријатељској, левој обали образују мостовну заштиту и омогући дивизији извршење прелаза.
Први понтон спуштен је у Саву око 5.15 часова 6. септембра. Непријатељ, који је покушао да омете превожење трупа, ућуткан је надмоћном нашом пешадијском и артилериском ватром. До 9.50 часова пребачен је био цео 13 пук. У току превожења, на место прелаза дошао је и командант Друге армије војвода Степа Степановић, у пратњи министра у пензији Ђорђа Генчића, ратног дописника руских листова, и Ђорђа Лазаревића, ратног дописника. Војвода је био задовољан дотадашњим радом, па се чак и сам превезао на леву обалу. Са Чевртније, он је упутио извештај Врховној команди 'да пребацивање Тимочке дивизије првог позива иде неспречено' и да се нада 'да ће се Митровица моћи заузети још данас'.
Неометана много од непријатеља, Тимочка дивизија је уз мале губитке пребацила своју мостовну заштиту, и то је ваљда и био повод да се њено пребацивање преко Саве настави, иако је она била задоцнила у извршењу свога задатка. Прва армија је већ била прешла реку Саву, а циљ је демонстративног прелаза да претходи главном и на тај начин олакша његово извршење. Зар у овом тренутку није био излишан прелазак Тимочана?
До 12 часова 6. септембра било је пребачено и неколико чета 15 пука, који се према ранијем наређењу, требало да пребацује после 13 пука. Пребачене трупе постепено су улазиле у борбу са непријатељским деловима, тако да је око 11 часова почела јача борба према селима Јарку и Шашинцима, а тек у то време почело је подизање понтонског моста преко Саве код Чеврнтије, који је до 14.15 часова био свега до половине готов. Борба је постајала све жешћа. Нарочито на фронту 13 пука, који је због тога морао да се попуњава деловима пребаченим из 15 пука. Да би се пак парирала артилериска ватра са непријатељске стране, ступила су у дејство наша три топа, који су око подне били пребачени на леву обалу реке Саве.
13 пешадиски пук је водио борбу на удаљењу од реке неких 8-9 км., и не предузимајући ништа на изради ужег мостобрана. Развитак саме борбе показивао је да је она неравномерна и да је непријатељ знатно надмоћнији од наших пребачених делова. Међутим, због подизања понтонског моста, сви су понтони били заузети службом око овог посла, те је даље пребацивање трупа понтонима скоро сасвим престало, и потребна помоћ није могла да се пребаци.
Батаљони 13 пука добро су се држали и издржавали су снажне нападе непријатеља, налазећи се у врло незгодној ситуацији, јер им помоћ није могла да дође; мост још није био готов, а пребачена артилерија била је недовољна. Ситуација је постала још тежа око 14 часова, када је почела да нестаје муниција, а нарочито код батаљона, који су били у најжешћој борби. Помоћ у муницији је ускоро дошла, али ситуација је постала тако критична да се око 18 часова морало отступити за 1 км уназад. И у тако критичној ситуацији, кад је већ било наступило колебање на целом фронту према Шашинцима, догодило се нешто што је још више повећало панику. Пред сам залазак сунца, батерија из Срема упутила је предњаке на реку Саву да донесу муницију и они су се кретали таквом брзином да су од делова наших трупа, које су се налазиле поред реке сматрани за непријатељску коњицу и обасути су пакленом ватром. Чак је био дат и трубни знак 'коњица'. Ово је створило велику панику. Нарочито код рањеника, који су гледали у недовршени понтонски мост. Лако рањени потрчали су преко воде до првих понтона и за час их толико напунили. да су се они преврнули и мост је био за неких десетак метара покварен. Код трупа, које су се налазиле на нашој обали, била је необјашњива ова паника, јер непријатељ се није видео уопште, а војници се на оној обали даве и кидају мост кога Сава почиње да заноси низводно. (Види С. Јаковљевић: 'Српска трилогија, стр, 98 (четврто издање). На морал трупа је ово страховито деловало а нарочито крици дављеника и наступио је такав метеж, који је трајао читав сат. Тек око 19.30 часова ред је повраћен и старешине су се трудиле да код војника створе уверење да ће мост бити готов и да понтонире не треба сметати у њиховом раду. Ред је био повраћен, али мучан утисак је остао. И он се са мраком све више повећавао. Ноћ је већ увелико била пала, кад је непријатељ поновио још снажнији напад, употребљавају и 'дум-дум' зрна. Наши су се постепено повлачили, док се најзад нису груписали на самој обали према мосту. Узбуђење код војника постајало је све веће и веће, а ситуација је постала тако несношљива да су они делови, који су били најближи још недовршеном мосту, налетели на њега и поломили моснице. Настало је дављење и хватање за понтоне, које је непријатељ ставио под ватру. 13 пешадиском пуку и деловима 15 пука, као и једној нашој батерији није било спаса. Оно што се није подавило, погинуло или пребацило на другу страну, било је остављено на милост и немилост непријатељу. Тиме је прелаз ових наших делова био завршен њиховим неуспехом.
А кад је почео да свиће 7. септембар, пред трупама, које су остале на нашој десној страни указао се страховит призор који по језивости, ужасу, страхотама и дирљивости превазилази сваку уобразиљу. На фронту не ширем од 200 метара, дуж саме реке, лежале су гомиле поубијаних, измрцварених и недотучених војника и официра, згомилана батерија са поубијаннм људима и коњима, побацано оружје и муницијски сандуци, музички инструменти и друга спрема. Ову слику варваризма и крајње бездушности допуњавало је поубијано стадо оваца, које је по нечијем наређењу дотерано овде прошлога дана, па није пребачено на десну обалу. Али најстрашнији и неиздржљивији призор био је последњи самртни ропац и трзај тешко рањених и покушај неких да ради воде домиле до реке, па кад су се напили, заспали су вечним сном. (види: пуковник М. Здравковић: Прелазак преко Саве 1914. године. Ратник за 1934. г., св. 9 стр. 10.).

3.
Узроци нашег неуспеха код Чеврнтије су разноврсни и многобројни. Ми нећемо наводити оне грешке, које су све скупа чиниле један знатан узрок нашег неуспеха. На неке од тих грешака указали смо у току излагања операција код Чеврнтије. Задржаћемо се само на најзнатнијим.
Као први и најглавнији узрок је неприпремљеност операције као и њено извршење из трка. Пре рата ми нисмо никад ни помишљали на неке офанзивне подухвате према Аустроугарској, чак се до анексије Босне и Херцеговине није радило ни на одбранбеним ратним плановима према тој нашој сусетци, у односу које смо били мали и сићушни. У то време рат са Аустроугарском сматрао се као нека немогућност, и из тих разлога ми нисмо спремали за рат неки мостовни трен, који би био способан за наше успешно прелажење већих река. Наша обука за прелажење река изводила се на мањим рекама и за њих је и материјал имао. Многи од наших војника први пут су при преласку Саве видели овако велику реку. Па и у теоријској спреми наших официра само су се додиривале партије о преласку преко великих река, јер сматрало да младе официре треба специјализирати за наше прилике, док се за остале ствари треба да имају пречишћени појмови. А и од оно мало помоћних средстава које смо за прелаз мостове заштите и првих делова имали, велики део су одвукли Аустријанци приликом своје прве офанзиве, када су напуштали нашу територију.
Преласци преко великих река захтевају много материјалних и временских услова, као и опрезност, прецизност и тајност у раду. За прелазак преко реке Дунава код Зимнице 1877. године Руси су се месецима припремали. Мећутим, наша Врховна команда и сувише је брзо донела решење да се изврши прелазак преко Саве, и то решење је вероватно било резултат притиска руске Врховне команде и њеног главнокомандујућег. Колико-толико и овде се водило рачуна, па је Првој армији остављено осам дана за припрему, али у погледу Друге армије и њене једне дивизије, време за припрему је било знатно скраћено.
Као други разлог може се навести неприпремљеност као рђав прорачун за кретање Тимочке дивизије првог позива, која се тек 5. септембра око подне креће из Липолиста са задатком да стигне истог дана на место прелаза и да већ у току ноћи отпочне прелазак. Дакле, команданту дивизије било је остављено да за дванаест часова са дивизијом пређе око 40 км, да изврши рекогносцирање и остале припреме као и прикупљање чамаца, скела, дереглија, сплавова, дасака, греда, лађица итд. потребних за пребацивање извесних делова ради протеривања непријатељских стражара и осматрачких делова са супротне обале. На овакав се начин никада није вршио прелазак преко реке. Заморене трупе, а усто и неисправан мостовни трен нису никако пружали изгледе на успех, јер и од оно мало мостовног трена Друге армије морала је, према наређењу Врховне команде, да да најбоље понтоне Првој армији. Тако је Тимочкој дивизији првог позива остало само расушени и трули мостовни трен, који је једва достизао за мост преко Саве, пошто је она на месту прелаза била широка 400 метара. Врховна команда је јамачно знала за то, и зато је наредила да се покуша прелаз. Мећутим не само што се покушало, већ се прелазу било и приступило.
А кад је већ прелазак почет, учињена је једна грешка, која је несумњиво један од узрока неуспеха. То је било сувишно удаљавање од обале 13 п. пука, као и пропуштање израде ужег мостобрана, што је и био задатак овог пука као мостовне заштите.
Један од узрока овог нашег пораза лежи и у томе, што се није прибегло пребацивању наших трупа назад на десну обалу, кад је ситуација већ била толико јасна, да је то био једини начин да се избегне катастрофа. Несумњиво да би то наше повлачење изазвало јаку реакцију непријатеља, који би још жешће нападао, али зар се није требало и томе прибећи, него допустити да на очиглед својих две трећине другова, пропадну наших 6 батаљона.
Важно је истаћи да се и у овој прилици умешао елемент случајности или, према Фридриху Великом, 'Његово Величанство Случај'. Још од Наполеона је остало да је свако војно предузеће добро прорачунато и предвиђено, ако се за њега има две трећине изгледа за успех, а једна трећина се остави елементу случајности, јер за онога који би желео да све у рату предвиди, једини је савет да ништа и не предузима. Елемената случајности у рату има много, било да су они резултат елементарних сила, било других невидљивих узрока. И једних и других пуна је историја свију времена и ратова. Том елементу случајности повињавали су се и војни генији, као што су принц Евгеније Савојски, Наполеон и други. У нашем случају, при преласку код Чеврнтије, елеменат случајности огледа се у паници, која је наступила пред вече 6. септембра. Само се случају може да припише да се наши сопствени делови преваре од сопствених делова и сматрају их за непријатеља. Тај случај је и изазвао прву панику, која је морала да остави дубоког трага на морал трупа.
Најзад, узрок нашег неуспеха лежи и у психичком стању наших војника, које пред ноћ 6. септембра није било тако завидно. Војници су физички били преморени, а и у моралном погледу доста поколебани, јер су били свесни да није све у реду. Пребачени на другу обалу, они су се храбро борили, док непријатељ није постао очигледно надмоћан. Од тог тренутка морал код њих почео је да пада, јер мост није био довршен, Аустријанци све јаче и јаче надиру, а ноћ постепено пада без изгледа на промену ситуације у нашу корист.
Што се тиче самог места прелаза, не може се рећи да оно није било срећно изабрано. Према податцима који се налазе у књизи генерала Алфреда Крауса 'Узроци нашег неуспеха', види се да су и Аустријанци намеравали да изврше прелазак у непосредној близини Чеврнтије, јер су 'технички и тактички услови за прелаз на том месту били несумњиво повољни' (види: генерал Алфред Краус, 'Узроци нашег неуспеха', стр. 159.). А ако се обратимо историји, видећемо да су и Турци из Мачве прелазили у Срем, кад год су предузимали операције према Аустрији.

4.
Свако велико дело скопчано је са великим жртвама, а у рату против једне силе прећи једну реку као што је Сава и ступити на земљиште силе, био је подухват, којим се нису могли да заносе ни највећи наши оптимисти. Па ипак, ситуација крајем лета 1914. године била је таква да смо могли то да изведемо и да уз озбиљнију припрему пређемо са успехом и без великих жртава реку Саву код Чеврнтије. И у томе је сва тежина тог нашег неуспеха, јер жртвовање шест батаљона и једне батерије било је излишно. За тај неуспех ни у ком случају не пада одговорност на војнике и нижи командни елеменат Тимочке дивизије првог позива. И ако су били свесни и осећали да није све у реду, они су ипак храбро и са највећим еланом и брзином прешли на другу обалу реке Саве и по цену сопствене жртве. Они су гинули и налазили смрт у таласима Саве, због грешака других, али су били свесни да се за њих не може рећи да су бацили и сенку на славу, коју су њихови претци стекли. Био би грех, кад се њиховим сенима не би одало признање да су се храбро борили. Из непријатељских података види се да је 29 дивизија генерала Алфреда Крауса упутила сва четири пука са хаубичном артилеријом према Чеврнтији, против шест батаљона и три топа Тимочке дивизије. Сама пак 29 дивизија налазила се око Руме и Буђановаца, дакле више према фронту где је вршила прелаз Прве армије и одвлачењем пукова те дивизије на пребачене делове Тимочке дивизије, био је олакшан рад Првој армији после прелаза код Н. Села и Дебрца. За то, на крају крајева, и ако је Тимочка дивизија првог позива претрпела пораз у техничком и тактичком смислу, она је у стратегијском добила, јер је на себе привукла знатну снагу и тиме донекле олакшала акцију Прве армије, која је и после неуспеха код Чеврнтије, врло успешно деловала у Срему, и једино због аустроугарске акције са Дрине морала је да се пребаци на нашу територију и да похита у помоћ Трећој армији.
Колико је пак само место прелаза код Митровице било осетљиво за непријатеља (блискост железнице и Фрушке Горе) види се и по томе, што су Аустријанци бацили одмах главну снагу на делове ове дивизије, рачунајући да је ту главни прелаз, јер се он у ствари доцније и вршио од прелаза Прве армије.
Самом овом акцијом, ми смо посредно олакшали нашим савезницима, што је био и циљ ове наше офанзиве. Још 1. септембра командант непријатељске 29 дивизије налазио је 'да је штета да овако изврсне трупе, као што је 29 дивизија стоје овде неактивне, док се у Галицији води отсудна битка' (види генерал А. Краус: 'Узроци нашег неуспеха' стр. 159.). Он је чак у том смислу молио да се издејствује пребацивање дивизије у Галицију. Акција Тимочке дивизије привукла га је на Саву, и тако је морало да се одустане од намераваног пребацивања ове дивизије на руски фронт.
На крају можемо рећи да се у рату дешавају и нижу успеси, као и неуспеси. Свака операција зависи од многих елемената и ни један од њих није загарантован против неуспеха. Сем тога у рату се греши, грешило се од увек и грешиће се, и поједини успеси и неуспеси су често пута резултат грешака једне или друге стране. Наш демонстративни прелаз код Чеврнтије био је наш највећи неуспех у току 1914. године, и зато нам је нарочито тешко падао. Једно се мора истаћи: и у овој прилици Тимочани су сачували ону високу репутацију и стару славу јунака, коју су њихови претци задобили још у Вељковој крајини 1804-1813 године, као и доцније у бојевима код Тресибабе, Липовице и Јевика око Књажевца у рату 1876. године, код Црнога Врха и Једрена 1912. и код Криволака 1913. године.

Последњи поздрав са српске обале изгинулим борцима на Чеврнтији

[attachment=1]
... Свештеник се врати и отпева последње 'Вјечнаја памјат'.
Многи су од наших рукавом брисали сузе. Онда мештани с друге стране приђоше и однеше мртве на кола. Трпали су их једне изнад других.
Сунце је било при заходу кад колона лагано крете, праћена јатом црних гаврана.
Војници сиђоше брзо у заклон. Само је остао сам трубач, и он отсвита посмртни марш…
(Ст. Јаковљевић: Српска трилогија – Под окриљем крста – стр. 133.)

Катастрофа на Чеврнтији
_{Прелаз Тимочке Дивизије у Срем 1914. године.}


Многа појава из наших минулих ратова прошла је недовољно осветљена, не објашњена, критички не протумачена.
У нашем рату с Аустријом 1914. г., поред свих тако рећи успешних операција које је српска војска извела, и то са многобројним и спремнијим непријатељем, једна једина мрачним бојама обојена, као неуспешна, истиче се у неколико операција прелаза Тимочке Дивизије првог позива у Срем. То је катастрофа код Чеврнтије, кад је Тимочка Дивизија имала да пређе Саву у циљу олакшања задатака и улоге Првој Армији, која је имала такође прећи десно на одсеку од Новог Села до Скеле.
Овим редовима биће циљ да се покуша по свима прикупљеним подацима, и на основу оног што је у непријатељској стручној литератури о томе писано, створи јасна слика и непристрасна оцена о поменутој неуспешној нашој операцији на Черврнтији. Колико је то важно сведочи и писање дневне штампе о томе, поводом недавно поновног суђења ђенералу г. В. Кондићу. Општа војна ситуација, каква је била у то време, могла би се у кратко резимирати овако: Битком на Церу и Јадру одлучно је задан први ударац непријатељским армијама које су преласком преко Саве и Дрине тежиле извођењу 'казнене експедиције' над нама. Док се ни на једном европском ратишту није дотле био догодио важнији обрт, наша победа на Церу морала је природно ударити код нашег народа први основ надама у успех. Сузбивши и претеравши непријатеља натраг, наша Врховна команда морала је припремати и даље мере у случају предузимања офанзиве аустроугарских армија. Мало – кратко затишје које је одмах настало само је у том циљу употребљено за нов распоред наших армија на граничним фронтовима. Управо тек је био завршен први одсек у нашим операцијама.
О непријатељу који се повукао на леву обалу ДРине могао се утврдити да је главном снагом на линији Земун – Митровица где су трупе IV и IX корпуса. Није остало незапажено по свим знацима да је непријатељ био почео у знатној мери  пребацивање, превожење јачих снага са нашег на руско ратиште у Галицију, где су свом жестином руске армије наваљивале и све се више приближавале Лавову.
Управо треба се дотаћи и стања на великим европским ратиштима, да би се боље објаснили догађаји који ће доћи.

Рат је тек био отпочео. Колосалне снаге великих ратујућих држава биле су у развоју, све се припремало за одлучне битке. Руска офанзива беше почела. Четрнаестог августа Руси су допрли до Дњестра. Аустријанци се повлаче ка Лавову. Одмах су се две руске армије, спојивши се, упутиле Лавову. У борби је било ангажовано више милиона.
Очајне и огорчене борбе које су се водиле довеле су до заузећа Лавова од стране Руса. То је први важнији њихов успех. Лавов је пао 20. августа уз велики плен људства и осталог материјала. Аустријске трупе биле су у повлачењу. Но било је ипак прерано, како се онда тврдило и нашта сад упозорава један аутор, да је Аустроугарска војно неурачунљива. Показало се, да је то непријатељ за поштовање, као што се и утврдило доцнијим борбама које су настале у Галицији. Велика исполинска борба на источном ратишту почињала је тих дана, која ће се у току те, и идуће 1915. год. свом жестином наставити.
На западном, француском ратишту, ствари су овако текле: Осећајући се слаб да се мери са немачким снагама Жофр је наредио повлачење, и оно је било у току. Морало се чекати да се француске армије доведу у повољнији стратегијски положај. Борбе су почињале на појединим деловима великог фронта не доводећи до одлуке. Управо 24. августа (6. септ. по новом) заустављало се одступање Француза заповешћу Жофровом. Макар се и не напредовало, морало се остати ту где је. Ни корака назад. Покушаји Немаца да на десном крилу пређу у напад нису довели до успеха. Једанестог септембра (по новом) већ је било повлачење на целом немачком фронту.
Треба споменути, јер је у вези с тим, и руску офанзиву у источној Пруској ради олакшања француског фронта те да привуче на исток део немачких снага. Ово је било изненађење за немачку Врховну Команду, која је упућивањем трупа према Рененкамфу и Самсонву слаби западни фронт.
Рат је, једном речи, још пун нејасних изгледа за обадве ратујуће стране, тек почињао.

Хвала Вам на овом прилогу. Надам се да имате још извора да допуните овај сјајан низ.
Ми смо у Срему јако мало, боље речено ни мало, учили о овоме. Све што сам лично сазнао било је из књиге Стевана Јаковљевића - Српска триологија.

Поред овога требало би писати о репресалијама над српским становништвом у Срему које је тада било оптуживано за сарадњу тј, јаташтво.

Србија је прва те среће да на рођеном земљишту разбије противничке армије, и њој је одмах било суђено да и савезничку дужност најлојалније испуни. Од наших се армија иначе борбама дотадањим исцрпљених, тражило да својим операцијама олакшавају савезницима на другим фронтовима. Требало је предузимати и оно за шта ни армије нису биле спремне, што ни општа наша војничка ситуација није налагала. Прва армија имала је прећи у Срем а у моменту који није био изабран, и кад ситуација није била повољна. То су њене последице најбоље показале. Непријатељ баш у то време, крајем августа и почетком септембра, наваливши на наше слабе а на претераном дугачком фронту растурене армије, свим је снагама тежио пробоју, те се Прва Армија, мада после задобивених успеха у Срему, морала журно, прво деловима а потом цела, вратити и хитати на угрожени фронт како би спасавала критичну ситуацију. Не може се спорити способност наших трупа коју су показале и у овим данима, у операцијама у Срему. Војску је заиста носило одушевљење кад је борба била пренета на туђе операционо земљиште. Само што је то била мала и недовољна мера да поправља критичну ситуацију на Дрини, где се водила одлучна битка, која ће доцније довести до нашег општег повлачења услед крајње исцрпљености трупа, недовољног материјала и непријатељске надмоћи у сваком погледу.
Друга Армија добила је 22. августа 1914. год. наређење за прелаз Тимочке дивизије преко Саве у околини Митровице, чијим би заузећем олакшавала и потпомагала акцију Прве Армије при њеном надирању. Акција Тимочке дивизије имала је отпочети ноћу између 23. и 24. августа. Пошто су учињене све припреме у циљу прелаза, требало је приступити самом извршењу. Дивизија је имала две колоне: главну, којом је требало и извршити прелаз јачине од три пука пешадије, пет батерија и пионирског полубатаљона, и споредну јачине једног пешд. пука, једне батерије која би изводила снажну демонстрацију према Сремској Митровици. Разуме се, да је ту главна улога припадала артиљерији која би тукла непријатеља на супротној обали и још више олакшала предузети прелаз.
Ево под каквим је околностима текао рад дивизије. Место за прелаз изабрано је код Јасенове Греде. Али прелаз није почео на време. Десна колона је дошла у 4 сах. ујутру код Чеврнтије те је прелаз одоцнио. Узрок је томе био даљина, и велики марш који је дивизија имала прећи што изазива замор трупа. Морало се по ноћи маршовати са свима непредвиђеним случајевима који оваку операцију прате. И дивизија је тек по дану могла да изврши припремне послове који претходе једној тако важној и тешкој операцији – прелазу преко река где су најважнија два услова: изненађење и брзина. Трупе је чекала тешка улога. Одавде, по нашем мишљењу, почиње клица неуспеха акције која ће се најзад завршити катастофом.

Главни моменти у току прелаза и борби ови су: Мост до 10 сах. пре подне још није почео да се подиже. Он је почет тек у подне а дотле је пребачено понтонима 6 батаљона пешадије (XIII пеш. пук и 2 батаљона XV пука), батерија и пионирски полубатаљон. Батерија је имала три топа. Борба се водила у прво време с непријатељским одељењима која су чувала обалу, па се преносила све даље од обале у правцу села Јарка и Шашинаца. Мост се увелико градио и до 1.30 по подне био је до половине готов. Борба је добијала све озбиљнији карактер, јер је непријатељ привлачио знатна појачања. У самом току борбе услед сувише велике ширине борбеног фронта, до 1 часа по подне наше су већ све резерве биле уведене у стрељачки строј. Непријатељ је непрекидно привлачио појачања. Она су му долазила из Руме до Шашинца железницом. Појачања су му дошла и у артилерији. Наша једна батерија могла је слабо одговарати због тога што је имала мало муниције. Требало је предузети утврђивање положаја на којима су наше трупе биле, но оно се је могло слабо изводити јер код војника није било довољно инструмента – ашовчића. Јачина непријатеља око 3 часа по подне рачуна се да је била до 3 пука пешадије, 1 пук артилерије и више ескадрона коњице. Ојачан тако противник је у више махова предузимао нападе, које су наше трупе одбијале. Чак је с наше стране предузиман против-напад да би се ситуација што више олакшала. Молбе и извештаји тражили су помоћ, на који се није могло друкчије одговорити до да помоћи нема. Рањеници су пристизали и за њих се почела осећати тешкоћа око евакуације. Борба се према Шашинцима водила са променљивом срећом. Око 5 сах. п. подне непријатељ је почео нападати и од Митровице, те је то још више отежавало иначе тежак положај наших пребачених трупа. Око 6 сах. непријатељски аероплан се појавио од Митровице, и извршио осматрање, после чега се осетио јак напад непријатеља на целом фронту. Онда је у нашим редовима настала извесна врста панике и повлачење војника који су пристизали мосту. Прилично је времена требало да прође док се ред уведе и поврати стање које је, колико толико, гарантовало успех. Но и муниција се није могла са десне стране обале дотурати, те је то још више учинило да морал трупа буде поколебан. Мост је требало заштитити, у ком је циљу око 7 сах. по подне организована његова заштита. Образован је био један батаљон који је на 600 м. од моста имао да буде његова заштита.
Пошто је у то време настало извесно затишје, непријатељ око 10 сах. увече понова управља јак напад пешадијском ватром на бокове, тражећи да трупе потпуно оцепи од места прелаза. Њему то лако и пође за руком. Мост ни до овог часа није био готов, помоћ се никаква није могла дотурити, близина се непријатеља све јаче осећала. У ватреном дејству и узбуђеност наших трупа била је све већа, те је све то само убрзавало услове да катастрофа наступи. У ово време, управо нешто доцније, мост се завршавао што је већ било илузорно јер је било сувише доцкан да би се могло мислити на поправљање и побољшање ситуације на другој обали.

Ради потпуности даћемо шта о томе наводи у својој књизи ђенерал Алфред Краус. Ево како је догађај по њему текао: '4. септембра (по ст. 22. августа) завршено је ново груписање 29. дивизије; команда дивизије и 94. пеш. пук у Руми, команда 58. бригаде, 74. пеш. пук и хаубички дивизион у Шашинцима, команда 57. бригаде са 42. пеш. пуком у Буђановцима, 92. пеш. и артил. пук у Никанцима, 12. ландрштрумски пук на осигурању Саве од Грабовца до Јарка. Истог дана дошло је наређење да се све припреми за прелаз код Јарка. Ставља се на расположење и 7. пеш. дивизија која ће стићи возом 6-ог (24. авг.) у Платичево и Руму. Све је морало бити спремно за офанзиву до 7. авг.
6-ог септ. стизале су од 2 часа 30 мин. много често противречне вести о прелазу Срба. Кад се одмах после 11 показало да је јака српска група прешла преко Саве источно од Митровице одлучих се да ову групу која ми се чинила најопаснија нападнем целом дивизијом двоструким обухватом. Због тога је 74. пук у Шашинцима добио заповест да прикује Србе који су прешли Саву у близини места. 94. пук имао је да ухвати везу и развије западно од 74., и обухвати Србе са запада. 57. бригада добила је заповест да се ангажује преко Јарка и да груне у узани простор између 74. пука и Саве.
До 6 сах. вечера борила се 58. бригада сама. У ово је време ангажована 57. бригада. У јутро је било заробљено 4500 Срба, заплењено три топа и десет митраљеза.'

Историја има све да изнесе, да прикупи што више података који ће известан догађај потпуно осветлити и онда ће се лако доћи до постављеног питања: ко је крив за извесну неуспелу акцију? Ми дајемо један прилог у горњем циљу. Наша је намера хладно и непристрасно казати своје мишљење.
Требало је из војничких или других разлога прелаз извршити. Зато је пало армијско наређење које се опет базирало на наређењу из Врховне Команде. Командант дивизије располажући са оним што му је дато покушао је извршење задатка. Десило се оно што бива кад се нареди да се нешто изврши по сваку цену. Требало је једну овако опасну и тешку операцију припремити што солидније, што није учињено. Ваљало је да наш мостовни трен одговара по солидности таквом предузећу. Но нажалост ово није било. Материјална техничка спрема наша за ратне операције није била на жељеној висини. У том смо погледу слабо стајали. За прелаз преко река већих размера нисмо били спремни. То се показало доцније и на Вишеградском војишту. Ако има кривице, носиће је неко други, а не онај који је морао наредити и покушати прелаз, носиће је наша општа неспремност после истрошености и исцрпености у балканским ратовима. Вреди ради овог видети шта каже један стручњак, инжињерски виши официр говорећи о нашој инжињерији. О њеној материјалној спреми не изражава се ни најмање похвално. По својој спреми наша инжињерија према осталим родовима несравњено је ниже стајала. Обмундиривано не, али технички је била гола. Улога инжињерије као рода оружја у заједници истина да је помажућа, али постаје често од пресудног значаја. 'Случај наше несрећне и неуспешне операције на Чеврнтији најбољи је доказ за то' – завршава о томе он своја излагања.
Преоружање трупа вршено је некако баш пре овог прелаза, руским пушкама. Имало се прећи с новом пушком, на коју још наш војник није био навикао. То је могло давати повода да се трупе још несигурније осећају. Ни једно гађање с тим пушкама из те дивизије није било извршено.
Даље, кад су већ неки делови били пребачени, настаје питање, како су се они осећали? Како су тупе с оне стране Саве морално стајале, кад су се из часа у час саме уверавале да им помоћ не стиже, да им ништа као појачање не стиже. Требало је за сваки случај пребацити још јачих трупа које би даље форсирале пребацивање нових. Ово није било; пребачене трупе биле су слабе да се боре са много јачим непријатељем. И ако се од њих тражило да покажу више отпорности, више снаге, оне за то нису биле способне. То је и разлог да се трупе за овај задатак нарочито бирају, чија ће оперативна способност бити загарантована бољим условима.

Није од малог значаја и потребно је удубити се у психолошко стање војника и команданта, који су пребачени, а осећају се – одсеченима! Мост није био готов. Његова се израда продужава, борба се наставља и то све жешћа; рањеници се не преносе или врло тешко. Онда природно настаје све више повода за панику. Настала је пометеност јер је било све већих губитака у старешинама. Појачања нису стизала. Непријатељ је имао боље извиђање аеропланима. И то је извиђање искористио. Он је пратио наш прелазак. Није му из вида могло измаћи да ни мост није готов те је све силе управио на бокове ударајући на мост да би га сасвим разорио. Најзад је успео. Његово појачавање, снаге што су му сваки час пристизале, то је све у наших трупа изазивало да се осећају слабима. Престаје све, катастрофа на прагу; она је ту чим добијемо уверење да је наш непријатељ јачи. Поновила се и осведочила позната истина да у војним радњама не треба допустити војнику да слути да је ствар пропала. Морално јачи увек побеђује.
У успешним војним акцијама не испитује се чисто ко је све допринео за постигнути успех, ко је заслужан, чему се једана победа има приписати. Обратно, кад наступи неуспех, одмах се тражи личност, и то готово увек само једна, на коју ће се сва кривица и одговорност свалити. Можда у војсци и мора да буде тако. Потребно је тако поступати из моралних разлога, који у рату значе највише. Само пред историјом мора ствар нешто другачије да изгледа. Одговорност за ову офанзиву у Срем пада на нашу Врховну Команду, и њој се мора приписати у грех што је прелаз тако наређен. Ни војска, ни командант за то немају да сносе одговорност. Све су се околности стекле да створе ситуацију која је имала за резултат наш неуспех на Чеврнтији. Али често и неуспех операције донесе резултате у искуству. Истина то је скопчано са губицима, али се рат без њих не даде замислити. На њих војсковођа, командант унапред мора бити спреман. Тежња је модерног ратовања, тежња сваког команданта, да жртве буду што мање. Стицај прилика у сваком рату доноси и разочарења баш и најспособнијим и најталентованијим војсковођи. Овог смо се само дотакли, што већ иде у другу област, у област војне философије.
Да завршимо. Суђење ђенералу г. Кондићу, по нашем мишљењу, могло је, а у томе је и успело, да баци доста светлости на његов рад, на рад његових претпостављених и потчињених. Оно је објаснило у знатној мери све што је претходило и дошло после неуспелог прелаза. Оно је, с друге стране, и указало на наше недостатке при нашем командовању, поглавито у погледу материјалне спреме, с којом се најгоре стајало прве две године рата.

^{Мисао : књижевно-политички часопис - 16. мај 1922.}

Kolega @Jason, mnogo hvala za ovde iznesene podatke. Znao sam za ovaj događaj ali bez svih ovih detalja...

Pozdrav, Boro

У чланку, у коме је пуковник г. др. Миливоје Петровић причао своје успомене са битке на Чеврнтији, поткрала се једна грешка, која у многоме квари смисао. Уместо реченице 'Командант пука разрешио је официре...' треба да стоји 'Командант ме је разрешио...'    С. К.

Данко Поповић – Књига о Милутину (одломак)
Ми смо народ сувоземан


Потерали су нас преко Саве, у Срем.
А са чим, брајко, с којом војском да пређеш Саву? Немаш понтоне, а имаш сељаке који не знају да пливају.
Људи се поткочили, не иде им се преко воде. И стока се узнемирила, предосећа воду. Волови искрећу вратове, гледају у нас, а ми не смемо стоци у очи погледати. Суде небески, како ли ће нама наша команда у очи погледати!
Клопарају точкови испод топова и кара, топти коњица. Шуљка пешадија. Ама није то као кад се ми по Србији крећемо.
Приђем уз обалу, страх ми се у кости завлачи - зар смо ми војска која може да пређе преко толике реке.
Што ли нас овако натоварише? - вајка се Павле.
Придржавајте се за волове - саветујем ја - волови нам могу на води значити више него на орању. Једино нам они могу помоћи.
А мост се љуља.
Официри вичу да се жури и да се отаљава.
Држим се Павла и Василија, да се не раздвојимо у помрчини и гужви.
Де смо ово? - пита Павле.
Што ће ти то да знаш; све друго знаш, само ти то фали - идем ја за командом.
На добром нисмо, нити смо му се упутили; подавиће се и они који од нас боље пливају - вели Василије.
А Павле никако не престаје да запиткује. Стало му је да зна де је и куд је кренуо.
Тамо ћемо, преко, у Мађарску, да освајамо Аустрију, да ослобађамо нашу браћу; тамо живе наши људи, тамо су наши манастири и кости наши владара - све тако Василије, па се, тек, окрете мени: Добро, Милутине, ти си виђен човек - био си најбољи ђак; учитељ Зарија, бог да му душу прости, тебе је ценио и уважавао мимо нас остали, ајде ти, брајко, сад нама реци куд нас воде.
Ја ћутим. Газим опрезно, старам се да не изгубим њега и Павла. Чекам да нас са те стране де су наши манастири браћа дочекају врелим оловом. И требало би. Ко нас је звао да и ослобађамо? Да је њима до ослобођења, ослободили би се и они сами.
Докопасмо се ми некако обале. Загазимо у житку земљу. Једва извлачимо ноге из блата.
Жао ми стоке - куд је водимо, оволике наше волове и коње. Ако смо решили своје главе да погубимо, зар морамо и стоку да упропастимо. Зашто оволику имовину да шћердамо, у туђој земљи? Нисмо је на коцку заимали.
Мислим ја тако и гледам ону равницу, кад ли Павле Кезун подвикну: Лези, Милутине, нико те, вели, није на рабош узео!
Да л’ рече ил не рече, засу нас ватра из топова. Пршти земља, свира шрапнел. Василије псује погану швапску мајку. Павле - луду српску мајку. И браћу. И ослобађање. И манастире. И ћивоте краљева и великаша. Зар због мртвачки сандука и краљевски коџања да изгинемо!
Осуше и митраљези. Туку све више и црње. На равници си, ко на длану. Ојадише. А како да бежиш, уморан од пешачења по меким њивама, у опанцима распаднутим.
Једном пред вече, отуд од села за које рекоше да су Шашинци, нападе нас и пешадија. А ми, суљај, одступај.
Коњица! - повикаше однекуд и осуше ватру, да нам не би зашла за леђа.
Прекини паљбу! - повикаше опет. Није коњица него артиљеријска запрега и није непријатељска, него наша.
Геџо! Псују нам и српску мајку, туку и јуре. Геџо, куд ћеш сад кад не знаш да пливаш? Ето, они знају да ми не умемо да пливамо, а наши то нису знали. Боже, што нам бар не посла непријатеља који не зна наш језик!
Само да не паднем у ропство у туђој земљи. И ропство је боље у својој земљи - бежим узводно у један чамац. А чамац пун. Вода само што није ушла да га потопи. А доле, низ реку, чује се запомагање. Даве се Срби.
Шта нам је ово требало, Милутине - гледам онај јад и пропаст нашу.
После нам официри објашњавају како смо у Срем кренули да помогнемо наше савезнике, да Швабе и Мађаре вежемо за себе. Млого је то корисно за савезнике, говоре. Да ми нисмо ударили на Швабе и Мађаре, они би на Русе ударили још више. Ми смо се, кажу, одужили својој словенској браћи. Ко ће ако Срби неће.
Е баш добро што смо опет страдали за неку словенску браћу - мислим се, ал ћутим. Стално нас с неким братиме, па на се пртимо што нисмо кадри понети. Зар, смо ми нека сила, ми треба једном да погледамо сами себе и да се измеримо па да знамо колики смо. И чуди ме да смо тако велику славу - ако је веровати да она о Србима кружи по свету - олако утопили у бесловесну водурину. Зар круна и влада нису знале каку војску имају? Што су се стиделе пред савезницима, зар нису могле рећи да је њин народ сувоземан и да не уме да плива?!
Мучи то, синовче. Питаш се ко си и шта си ти тој твојој држави, ко су јој и шта су јој толики људи што изгибоше и у бесловесној водурини се подавише.
Увребам прилику да приђем Младену насамо и све му скинем са срца, а он ме резили: Не може се, вели, о томе судити из сељачког опанка. То су крупна питања историје и политике, твоји су, вели, видици скучени, Милутине. Ти, вели, говориш ко да ти је Срем туђа земља. Срем је, вели, наша земља, у Срему живе најбољи Срби. Колико је само наши из Шумадије у Срем и друге крајеве Војводине пребегло од Турака. Знаш ли ти, Милутине, колики су сремски Срби страдали само овог рата због тога што су Срби? Они су нас помагали и за време Устанка и помажу нас и сад.
Ја се помео. Немам ја ништа против Сремаца, знам ја за Сремце, али се питам коју су вајду они имали од нашег лудог страдања.
То су, Милутине крупна питања за тебе, то могу да разумеју људи школовани - љутка се Младен.
Добро, мислим се, терај даље...

Стеван Јаковљевић – Српска трилогија (одломак)
Преко Саве


Oпет ситни мирнодопски послови. Обука се обављала без воље, јер смо стално у ишчекивању великих догађаја. Људи су обузети инерцијом покрета, па би хтели да убрзају решење, јер су се сви заваравали мишљу да рат неће дуго трајати. Али дани пролазе, људи се 'фронте' и поравнавају, труба опет непрестано дозива дежурне и по цео дан се рапортира: 'Батерија је у ратном стању. Нема ништа ново.'
Али двадесет трећег августа дигоше нас у три часа изјутра. У четири часа батерија је била спремна за полазак. Командир навукао рукавице и чека да преда рапорт команданту.
Ни са које стране не чују се пуцњи, те и не знамо правац марша... Дуго смо чекали. Оно укочено стање пред полазак, када се затежу блузе и намештају шајкаче, постепено попушта. Официри суседних батерија се сакупљају, а командир скида рукавице и завија цигарету.
Већ је шест часова. Војници седају... Око седам часова сунце поче да пали, те смо се склањали иза предњака, а мало доцније одосмо под нека дрвета.
- Је ли, учитељу - пита капетан Станојчић наредника Милутина - ти си народни човек и просветитељ, па ћеш знати да ми објасниш шта значи реч: коњосати!
Милутин се смешка, јер не зна да ли треба да одговори озбиљно, или у шали.
- Је ли?
- Како се узме...
- Јеси ли видео коња за празним јаслима кад зажмури и дрема? Или, брајко мој, када се нама нареди покрет у четири часа, а ево сад је девет часова, и ми заједно са овим коњима дремамо или коњошемо.
- Рок службе, господине капетане! - добаци наредник Милан. - Боље бити жив, него мртав.
- Е, е, та је добра... макар и коњосали! - Капетан Станојчић се наједном уозбиљи, јер угледа команданта. - На своја места!
Тек око десет часова кретосмо. Нико више и не пита на коју ћемо страну. Са нама трапуља полако и пешадија у бескрајној колони. Наиђосмо и на неку комору и коморџије се сручише са стране пута, док прође артиљерија. Грешне коморџије бије двоструки малер: страдају од свих могућих убојних зрна и сваки још као са неким презирањем изговара реч: коморџија.
Сунце припекло, зној кипти са људи и стоке. Кад пролазимо кроза село, људи не могу да се напију воде. Било је то некад кад су сељаци износили вино и воду. Али много је војске прошло, па је и понестало. А после, постала је ова дивизија и некако озлоглашена, и народ чим сазна да ми идемо, одмах склања и оно мало што има. Војници ипак, пронађу понешто, сами, онако узгред. 'Саплету' се некако преко плота, или 'занемоћају', па улете у прво двориште. А кад излазе, одломе читаву грану јабуке, колико тек да се 'заките'.
Сунце је већ залазило када смо наишли на село Глушце, и усред села дат је застанак. Старци и жене се окупили око топова, по којима лежи с прста дебела прашина. Девојке се пресамитиле преко плота и задиркују уморне војнике.
- А је л, болан, јеси л жењен?
- Шта ми вреди, јесам, али као да нисам.
- А овај - гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар - велиш, дала би.
- Ју, грдан, ко ти то рече! - и девојке се закикоташе.
- Је ли, бога ти - приђе ми једна старица - знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо. Син ми је тамо, и ја се свако вече молим Богу да вас сачува - стара се загрцну.
Разговарамо међу собом и питамо се куда ћемо сада. Још мало па смо на крају, Сава је близу, а ни са које стране не допиру пуцњи... Наредише да се коњи нахране. О људима и не мисле. Али искуство последњих дана научило је војнике да припремају сами резервну храну. Уосталом, Мачва је богата, а кукурузи су сазрели, те војници ложе ватрице и пеку клипове... Некуда одјахаше командири.
Сутон се спушта. У тору негде блеје овце. Уморни пешаци полегали покрај плотова, повлаче последњи дим из кратке цигарете на којој се изређало више њих, и већ се намештају да одспавају.
Око десет часова зачу се однекуд испред села жагор и гласови допреше и до нас: 'Дижи се, устај.' Буновни људи товаре своју, спрему. Пешаци се наслонили на пушке и дремају, а артиљерци поседали на лафет или предњак и чекају. Зачу се најзад клопарање и, по ноћи, читава река људи крете у једноме правцу. Од раскрснице скретосмо десно... Види се силуета неке грађевине, сигурно школе, а мало затим застадосмо. Чују се гласови: 'Пешадија напред!'
Одјекује клопот фишеклија и бат ногу...
Када наиђе и комора, онда крете артиљерија.
- Држи десно! - чују се узвици и коморџије стрчавају са стране пута, да пропусте топове. Али губе везу, покушавају да се испењу на насип, и тада их дочекује псовка некога командира. Преплашени, остају збијени по страни, зверајући кроз ноћ не би ли своје негде видели.
На истоку запламти хоризонт и ускоро, бојажљиво и лагано, као да се прикрада, помоли се месец. Ружичасти сјај обасја равницу и сићушне људе који гамижу као црви.
Из позадине допре неки отегнут глас: 'Држи десно-о! Артиљерија, држи десно!' - А пут узан и још мало да се сручимо у јарак са стране пута. Командир наиђе и пита: ко се то дере. Стиже један ордонанс и рапортира:
- Господине капетане, наређено је да пропустите мостови трен.
'Мостови трен'! - понављали су с чуђењем војници, као да се питају: шта ће нам то сада! Командир се нашао у чуду, где ће са топовима на овом уском путу. Онда нареди да послуга откачи задњаке и да их рукама гура према јарку са стране пута. И шест пари снажних руку подигоше задње делове топа и кара и лагано их померише, а коњи се прибише уз врзину. Пут је био слободан.
Као неке огромне, црне и згрчене птичурине у ноћи, промицала су кола натоварена чамцима. Војници сувоземне војске, ненавикнути на овакве призоре, начетили се поред пута и посматрају дугачку поворку чамаца, што је лагано одмицала. А нека црна слутња и неспокојство овлада људима. Господари су они на суву... Али неугодно је имати посла са водом... Бојажљиво се распитују који уме добро да плива... Онда лежу поред пута и зуре у ноћ.
- Пази, месец! - вели један.
- Њега виде и у нашем селу...
Одвојени од својих кућа, гледају грчевито у ту једину везу, и замишљају своје село обасјано месечевим сјајем...
Мостови трен је прошао. Кретосмо и ми лагано. Опет застадосмо пред једним селом. Буновни сељаци, онако у кошуљама, гледају преко плотова. Рекоше нам да се село зове Узвеће. Тада баш, негде десно и у даљини, одјекнуше потмуло пуцњи топова. Певци закукурикаше. Била је поноћ...
Маршујемо цео дан и ову ноћ. Умор је савладао људе и на сваком застанку лежу покрај пута. Стално их опомињемо да не заспе. Наслоњени на штитове, у стојећем положају, дремали су.
Нико не зна правац, ни циљ овога напорнога марша. А маршујемо баш у правцу Саве. Близину њену осећамо по свежем поветарцу. Потпоручник Александар гледа карту при месечевој светлости и каже да пут којим сада идемо води право на обалу... Војници слушају и сумњичаво врте главом. По урођеној селачкој промућурности као да увиђају немогућност прелаза, и црне слутње их обузимају при помисли на воду. Постали су тмурни и ћутљиви. Уозбиљио се чак и Танасије.
Чекали смо дуго испред села Узвећа. Покрај пута се дизала нека шеварика и осећао задах барске тиње. Исток се почео беласати и светао круг, као ореол око главе светитеља, бивао је све шири. А свеж опојан ваздух ћарлијао је око нас... Преплашене шеве лепршале су изнад наших глава.
Наиђе ордонанс из штаба пука, те га запитасмо зашто оволико стојимо.
- Заглавио се мостови трен у бари! - онда поверљивим гласом додаде: - Сада ће бити прелаз.
На карти гледамо где је та бара. Од Митровице, готово до Шапца, паралелно са реком Савом, протеже се мртва река Битва, широка сто, двеста метара, а негде је и шира. Види се и један путић, који се одваја од насипа и води до места званог Чеврнтија... Настало је разрешење оног мучног стања ишчекивања. Војници знају шта им сада предстоји и, прибрано, готово накострешени, очекују и то чудо... воду.
Уским сеоским путем, између њива обраслих високим кукурузима, кретали смо лагано ка прелазу на мртвој реци Битви. Са висине коња, посматрамо лево и десно мирну равницу, узорану земљу, и пашњаке, а пред нама се као зид уздижу неки врбаци, који нам заклањају видик. Као да бисмо желели да продремо погледом кроз тај застор, сви укочено гледамо у те врбаке, одакле допиру узвици возара и нека ларма. Видимо пешаке како секу гране, па их вуку на ону страну где се врши прелаз. Већ осећамо мирис изгажене и изгњављене траве и трске. Пред самом баром батерија застаде.
Исток се преливао у разним бојама и сунце само што није изишло.
Било је то двадесет четвртог августа хиљаду деветсто четрнаесте.
Први вод загази у бару, преко неправилно наслаганих врбових грана, набацаних на брзу руку. Коњи се клизају и поводе, застајкују, онда запињу, а послужиоци одупрли раменима о штитове, и на сав глас Вичу:
- Марррш... марррш!... Терај дешњака...
Средњи возар, животињо једна, крећи!... - нервира се Александар.
Средњи левак на трећем топу саплете се и паде, али га предњи коњи вуку, возар скочи, диже га, кретање се не прекида.
Наједном пуче пушка... још један пуцањ, па се расу паљба негде испред нас. Куршуми зафијукаше језиво изнад наших глава, возари погнуше главе, а послужиоци полегаше.
- На рукама, напред! - чује се одлучна команда нашег командира.
Војници се загледаше унезверено. Назад се не може, напред се гине, али остати у бари, овако незаштићен, то је најочајније. И, гоњени нагоном за одржањем, људи скочише и натчовечанском снагом подигоше рукама задњак топа. Бичеви заошинуше. Неко јаукну... Коњи издужили вратове, очајно се одупиру, а возари полегали и бију мамузама, да већ и крв цури из коњских трбуха. Али се 'Ескило', рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад.
- Рањен је - викну неко.
- Испрежи!
- Терај док не липше...
- Маррш... маррш!
И људи, гоњени страхом, а животиње, подстакнуте лармом, учинише још и последњи напор и како који возар пређе бару, као откачен опругом појури, те се заустависмо пред једним насипом. Послужиоци су откачињали задњаке и рукама гурали топове преко једнога насипа у прокоп, одакле је вађена земља за насипање овога бедема.
А пред нама, испред високих кукуруза, праште пушке... Командир отрча напред. Кроз пушчани прасак као да се чује нека песма... чини ми се 'Ој Србијо'. Унезверени, збили смо се иза штитова, у које пљасне понеки куршум. Увиђамо да се испред нас збива нешто страшно, али тако брзо и изненадно да нисмо у стању да се приберемо, нити схватимо замах ових догађаја.
На насипу, готово изнад наших глава, војници шесте батерије извлаче на рукама топове.
- Што не гађате? - дојури задихан један пешадијски официр. - Пешадија већ прелази.
Кроз пуцањ пушака и фијук зрна, чује се неки узнемирени жагор, звекет ланаца и лупа металних чамаца. Тада тек сазнадосмо да је вода одмах ту, испред нас, да се и каменом може добацити.
- Пета... пета - викали су размештени релеји, посакривани иза кукурузних бусенова. - Нишанска тачка пободени пикет! Здесна топовима... Први, пали! - Испред топа се диже облак прашине, а витка кукурузна стабла зањихаше се као при највећој олуји. - Други, пали!...
- Шеста... Шеста, плотун здесна!...
- Друга...
3аглушна грмљавина страховитим бесом затресе земљу. Од праска оне батерије на насипу, изнад наших глава, људи су као обезнањени, грчевито се држе за точкове да не падну од силног ваздушног удара. Лево неко јаукну. Осматрач друге батерије стрмоглавце паде са дрвета, а поручник Добросав раскречио ноге на насипу и командује из свег гласа:
- По пет разорном гранатом!
Тежак мирис бездимног барута штипа за грло, а густ облак прашине обавио батерију, те сунце шкиљи...
- Прекините паљбу, побисте наше! - излете из кукуруза један пешак.
- Ура, ура! - разлежу се повици наших пешака из даљине, и батерије замукоше.
Не чује се више ни пушчана паљба. Ветар растера прашину и сунце грану. Људи се усправили. Хтели би да кроз онај кукуруз виде дело својих руку. Да виде раскидана тела непријатеља, и да ликују... Али из кукуруза су извлачили мртва тела наших пешака, па их ређали као покошено снопље на чистини испред топова... Једноме запалили свећу и ставили је између скрштених руку на грудима. Над другим је плакао рођени брат... Трећем је текао црвен млаз крви из ока, а четврти је био без главе... Кажу да су погинули од наших топова.
Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено. А поглед никако да се одвоји од обезглављеног трупа, одакле крв лагано отиче, људска крв, а поточић се пробија кроз прашину и ситно камење као црвена трака, коју људи кидају својим ногама.
Дошао је и командант, помодрео у лицу, а длаке бркова су штрчале као бодље у јежа. Командир је занемео и стиснуо усне, а вилични мускули су му подрхтавали. Био је и један виши пешадијски официр, који је злурадо и пакосно гледао артиљерце, само што не каже: Хм!... Наравно!
Онда су војници сели на топовска места и узели последње елементе. Команданти су гледали кроз цев.
- Немогуће! - рече кратко наш командант. - Најмања даљина је изнад висине човека - бранио нас је он.
У нашим очима био је велики као бог.
Контролисао је и онај пешадијски официр, вртео нешто главом, опет погледао кроз цев, постављао напред војнике и мерио, хотећи на силу да докаже нашу кривицу. Тада су приведени војници из оне чете која је била у резерви, а налазила се испред наших топова и оног кукуруза. Војници су слегали раменима, јер су и они чували главу од пушчаних метака, те и не знају како се то збило.
Најзад наиђе један пешадијски поднаредник, који све објасни.
- Били смо на самој обали и наређено нам је да се укопамо. Тада је почела да дејствује преко нас артиљерија. Један Јабуковчанин - он се окрете према мртвима и показа на труп без главе - нашао једну греду и са још једним почео да је набија у земљу. И таман је уздигли, кад оно тресну граната у греду и све поби...
Наш командант се обрати пешадијском официру:
- Дакле, несрећан случај... Несмотреност пешака. До послуге артиљеријске нема кривице. - Тада се обрати командиру: - Наредите да људи буду вољно.
Кад смо пришли обали, угледасмо широку сремску равницу.
Један пешадијски пук је пребачен чамцима и сплавовима, па се развио у стрељачки строј и наступа у правцу села Шашинаца. А пред стројем бежи један војник у плавој униформи, можда је још једини живи сведок непријатељске погибије и једини гласоноша. Наши војници га угледаше и припуцаше. Стрељачки строј за моменат застаде пред изненадном паљбом, али се војници прибраше и почеше сви гађати. Припуца и митраљез. Ројеви челика су пиштали око главе онога несрећника који је бесомучно бежао. Али нико га не погоди и он се изгуби међу кукурузе да јави страшну вест.
На нашој обали је весело расположење. Војници се разишли по кукурузу и бирају свеже пурењаке. Официри се искупили у мале групице те препричавају догађаје, или лешкаре у хладовини испод столетних храстова.
На ону обалу се пребаци још један батаљон. Војници пронађоше тамо неке овце. Поче да се припрема гозба. А музика свира...
Али чамци се никако не држе на води. Сасушени на сунцу, а сада расточени, пуне се одмах водом, те их хитно извлаче на обалу, и затињу кучином и вуном. Инжењерци се жале како им је пре неки дан не знам која дивизија по нечијем на ређењу одузела исправне чамце... Нас се то не тиче. Има ваљда некога ко о томе води рачуна. Наше је да погинемо, а када нас је та чаша мимоишла, и непријатељ је сада далеко, онда уживамо благодети овога сунчанога дана.
Поред нас прође четврта батерија. Чини нам се да четвртаци завиде нама што остајемо. Кажу да је њихов командир сам тражио ту част да он као најстарији командир пређе први на ону обалу. Пошто мост још није готов, то су људе, коње и возове превозили сплавовима.
Било је занимљиво посматрати. Коњ се у почетку затеже и одупире предњим ногама. А када га ударе бичем начули уши, подавије сапи, фркне, па предњим ногама опипа сплав и онда брзо уђе, стриже ушима и гледа унезверено.
На супротној обали запрегоше одмах батерију и кретоше за стрељачким стројем, који се беше изгубио међу високим кукурузима. У даљини се чују пуцњи, све чешће и брже. Свакако су наишла непријатељска појачања те су наши застали.
Подне превалило. Мост још није готов. Војници леже на обали и спавају. А на супротној страни, код онога батаљона у резерви, свира музика и војници играју. Почели смо већ да уображавамо како се онај пук туче у сремској равници само зато да бисмо се ми одморили и спавали.
Наскоро се појавише и рањеници. Њихова појава је покварила оно свечано и раздрагано расположење изазвано нашим успесима... људи су већ забринути и са страхом погледају у мост који још није готов, а ево већ је три часа после подне. Војници почињу да бивају неспокојни при помисли да сада треба прећи на ону обалу. А ако непријатељ навали...
Око пет часова наиђе наш командир и нареди да се батерија спреми за покрет. Иако су са сумњом пратили цео данашњи рад, војници послушно запрегоше батерију и лагано приђосмо мосту... Инжењерци су припремали последњи распон. Командир је давао упутства за прелаз запрегнуте батерије преко понтонског моста. И распон се одвоји од обале, да би га привезали као последњу спону на супротној страни.
Возари су отпрегли предње и средње коње. Оставили су само рудне да превуку топове. Послужиоцима је наређено да иду са стране и умирују коње у случају да се који поплаши.
- Први топ марш! - рече командир, да би привели топ уза сам мост.
Запеше рудни коњи и њихове копите зарише се дубоко у песак. Али наједном застадосмо запрепашћени...
На супротној обали, код оног батаљона у резерви, засвира труба, онда настаде неки жагор, припуцаше пушке и војници, у паничном страху, полетеше обали. Неки се дочепаше моста бежећи ка нама... Паника обузе и војнике на нашој обали. Неке коморе и муниционе колоне, које су биле спремне за прелаз, окретоше уназад и у бесомучном налету, без команде и реда, газећи стоку и људе, полетеше ка оном једином прелазу на мртвој реци Битви. А ту се сударише са новом колоном. Закрвављених очију и избезумљена лица, уз страховиту дерњаву и запомагање, људи су се газили, тукли за прелаз, кола су се у заокрету превртала, људске груди и ноге животиња су прскале, уз очајан јаук и вриску...
Возари без команде појахаше, готови да појуре. Али их ледени израз лица нашег командира прикова за место. Коњи, обузети општим покретом, узнемирили се и нестрпљиво трупкају ногама... Са оне обале беже војници без блузе и обуће, и онако мокри протрчавају поред нас и губе се у позадини.
- Откачите предњаке, спрема за паљбу! - викну командант.
Шесторна запрега са предњаком одлепи се, у трку излете на насип и сручи се у онај пакао на прелазу, газећи све пред собом.
Послужиоци, занемели од ужаса и страха, заузеше своја места... Али, непријатеља нигде... А војници се на оној обали даве и кидају мост, који Сава почиње да заноси низводно. Избезумљени крици дављеника допиру до нас. Час рука, или нога, или нека глава, помоле се позивајући у помоћ. Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња и сви скупа тону. Неки су допливали до моста, напрежући последњу снагу да се извуку, али их нечије самртничке руке вуку и они висе запомажући да их спасемо. Растурени чамци пливају...
У батерију утрча, без блузе и сав мокар, потпоручник Александар и паде уморан поред топа... Напрегнутих нерава и мишића, војници су држали топовске справе, спремни да сруче убиствену ватру на непријатеља, ма где се појавио.
- Музика, музика! - викао је један официр. - Свирај, свирај! - говорио је млатарајући рукама.
Нека кола налетеше иза нас на једно дрво и с треском се поломише. Људи јаучу... Пешадијска труба свира 'напред', ситно, дрхтаво да се једва чује у оном шуму од треска и избезумљених гласова. Па и музика почиње, страшни дисонанцо крчи, без такта, треште санови, инструменти се једва сустигоше и тада се разлеже громко: 'Хеј, трубачу...'
Људи се пренуше. Обазриво се дижу и унезверено погледају около себе, питајући се очима: шта се ово зби!
На супротној обали музика свира: 'Напред'. Војници се прикупљају и са чуђењем гледају у разорени мост. Мирна сремска равница преливала се у зрацима сунца на заласку и губила се у даљини међу плавкастим брежуљцима Фрушке горе... Нигде ниједног непријатељског војника... Откуда онда овај лом!... Као неки разоран оркан, паника је обузела људе, који су у нељудском бесу разорили мост, убијали се за прелаз на Битви, одатле се пренела на позадње јединице и села, док се није изгубила негде далеко у Мачви.
Сетисмо се тада и потпоручника Александра. И он нам испрекидано, под утицајем страха, исприча:
- Наређено ми је да на обалу пренесем муницију за четврту батерију. Предао сам муницију и хтео да се вратим. Али, видим крећу последњи распон и решим се да сачекам докле га прикопчају, па да пређем преко моста. Уто се негде далеко појавише извиђачка одељења непријатељска... Било их је мало... до десет. Угледаше их војници и дохватише пушке. Али један официр викну трубачу, лепо сам чуо: 'Свирај, коњица с бока'. Ја л рече!... У оној маси нешто узавре, војници као суманути потрчаше некуд, а кад још и труба засвира, као на команду окретоше назад и полетеше на мост. Било је војника око две хиљаде. Стајао сам на обали... Као застрашено стадо нагрнуше у гомили, и она маса удари на мене. Одупирао сам се очајно да не паднем у воду, хтедох да легнем, али би ме изгазили, и тако ме маса понесе. Видим воду... понор, све је ближе, а од вике и ларме нисам чуо рођени глас. Позадњи све јаче притискују, људи се већ даве, још мало... земља се пода мном обурва и, као поткована леса, сручисмо се у воду...
Потпоручник уздахну, онда шакама притисну очи и протрља их. Затим настави:
- Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо... У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих. А преко мене су скакали, чуо сам запомагање. Био сам готов да убијем најрођенијег, ако ме се само дотакне.
Навала се пренесе на леву страну од мене. Обазрех се... Изнад мене не беше никога. Онда се наслоним руком на обалу и једва се извукох, решен да пуцам ако на мене наново налете... Видим неке коње како јуре. У мојој близини застаде један оседлан... Затрчим се, свучем му узду, појашем га, држећи се само за поводник, распалим мамузом. Он дође до обале, па се нећка, као хтео би да се врати, још једном га ударих и он се осула, те се сручисмо заједно у воду. Коњ потону, а мени вода до носа. Осећам како помамно креће ногама и глава му се појави, па кроз нос истера воду као шмрк. И заплива стењући и фркћући... Али тада ме шчепаше нечије руке као клешта, и сви скупа почесмо да тонемо. Помислио сам: сад је свршено... и ја још очајније дохватих те руке и једва их одлепих... Бесмо већ уз мост. Ухватих се за једну алку, раширим ноге, коњ промаче, а ја се пребацих на мост. Ето... једва извукох читаву главу.
Његово причање прекиде поново неко кркљање на оној обали... Из даљине, јурила је ка обали она наша батерија, остављајући за собом облак прашине. А мало затим угледасмо и наш стрељачки строј како живо одступа. И за непуно пола часа сви се сручише на обалу, одакле су јутрос пошли. Усплахирени људи питају се зашто?... Због чега?
На оној обали је сада велики метеж и неред. Војници се измешали па не могу да пронађу јединице, а многи покушавају и да пређу на нашу обалу. Неки официри из штаба дивизије пређоше тамо не би ли они умирили војнике и ставили им на знање да ће сваки бити убијен ко покуша да се врати. Страже су одмах постављене на нагној страни дуж обале и наређено им је да све бегунце похватају.
Сваки сада увиђа, на свој начин, да се догађа нешто необично и непредвиђено, што не одговара замисли оних који су предузели ову судбоносну операцију. У разговору, неки бацају кривицу на инжењерце, други се туже на воду, јер велики број војника први пут у своме животу види оволику реку. А Јанкуљ прича како је јутрос видео два зеца да су претрчали испред дивизиона, и он је у томе одмах предвидео предзнаке несреће.
Ноћ се лагано спушта, и са њом и злокобна слутња на душе луди.
А тек како је онима на супротној страни. Они су видели непријатеља, знају да су му стигла појачања, и тај непријатељ је ту, около њих, у оним шеварима... Покушали су да се врате на родну груду, али им се испречила ова одвратна река, и наши им запретили смртном казном ако покушају још даље назад... Испред њих је непријатељ, позади река и, онако збијени на обали, у туђини, у мрачној ноћи, препуштени су својој судбини.
Мека и блага ноћ као кадива, ноћ августовска, спуштала се лагано над Мачвом. Однекуда, са пустих стрњика, налети препелица, запућпуриче изнад наших глава, па застрашено прхне у висину. У околним барама разлеже се једнолики и успављујући крекет жаба. Пирка ветрић носећи мирис сасушене траве и понеки топли талас запахне људе. Или се прелије преко нас свежа струја ваздуха извучена испод хладовитих сенки столетних храстова.
Војници преморени. Пуна два дана, и ово је већ друга ноћ како су на ногама. Полегали су око топова и спавају. И нико се не помери када наиђе однекуда једна чета пешадије и кад пешаци почеше да се саплићу о њихове главе... На истоку зарумене и месец се помоли.
Запита неко колико је часова.
- Још пет минута до десет - одговорих, и онда се обазрех около не бих ли нашао шта да ставим себи под главу.
Али у томе часу нешто свитну и проломи се страховити прасак. Војници скочише, питајући буновни: шта је. Одјекну још један плотун и из хиљаде грла се проломи: 'Ура, ура, ура!' Онда учесташе појединачни пуцњи... Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: 'Ура, ура!'... Нешто кркља, ври, ломи се. Куршуми су звиждали изнад наших глава и војници су се склањали иза топовских штитова. Неко из мрака виче да артиљерија отвори ватру... Али на кога?... Десно од нас јекну праскави тресак и очи нам засенуше од топовског пламена. Са оне стране учесташе пуцњи пушака и прасак бомби, па се слише са узвицима луди и јауком рањеника у заглушну хуку... А људи на оној страни изгубили су већ појам о себи, и као скамењени лежали су непомично, скотурени у јамама.
Команда се не чује. Није ни потребна. Сви знамо да су на оној обали наша браћа, па ко би био толико безуман да у њих гађа. Већ због морала само... Војници се једва догураше до својих места и, онако насумце, у ноћ, кроз високо уздигнуту цев, груну пуцањ, и као да утонусмо у пламен... Прибисмо се одмах уза штит.
- Артиљерија, пуцај! - виче неко.
- Кидајте мост, кидајте мост! - чује се нечији глас као урлик.
Кроз прозорче на штиту, према месечевој светлости, угледасмо тамну, искривљену силуету моста. Људи су дрхтали при помисли да су занавек одвојени од своје браће и другова... Месец дрхтаво блешти у води, и према месечевом одблеску људи гледају страшну агонију дављеника. Неки су већ уз обалу, и онако голи беже поред нас, или преморени падају на обалу, коју обасипају куршуми. Ропац и крици: 'Браћо, помозите!'... 'У помоћ!'... 'Спасите... спасите!'... — изазивали су грчевите гримасе на лицима људи, а неки су у очајању косе чупали, јер смо били немоћни.
Пуцњи нагло умукоше. Чује се неодређени, усплахирени жагор... па јасни узвици: 'Робови, напред!'... 'Форверц... форверц!' Онда неко брујање, затим шумор људских гласова... све су даље, још неко роморење... Наједном се све утиша.
Само ноћ и језива тишина...
Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули.
Неко уздахну и ми се пренусмо. Војници се погледаше.
- Е, људи, шта ово би!
- Од почетка наопако...
- Да грдне несреће!
- Све их поробише...
- Их, их! - лупи се Рајко пунилац по колену. Кроз кукуруз, према месечини, угледасмо нашег командира. Прилазио је лагано. Позва нас воднике. Био је сломљен. Али се прибра и поче тихим гласом:
- Чули сте и видели сте... Непријатељ је заробио пук и по пешадије и ону нашу батерију. Сада, он поседа обалу. Наредите да се одмах ископају заклони за људе и будно осматрајте мост. Ако приметите ма какав покрет на њему, не чекајте моју команду, већ гађајте одмах. Ја ћу бити на осматрачници.
Као да копају гробове, људи су ћутали и рили земљу око топова. С времена на време застану и ослушкују јаук рањеника на оној обали. Болни и тешки узвици или самртни крици умирућих прекидали су ноћну тишину. Онда људи запну још јачом жестином, као да би хтели да заглуше своја чула потмулим ударима пијука. Мало после опет застану, слушају и све им се чини да познају глас... Са оне стране неко је болно дозивао свога друга или брата, али најчешће помињу своју мајку. Или проклињу нас, што смо их оставили.
Из позадине се појави стрељачки строј и пешаци прилазе лагано, као да се прикрадају. Само звецкају фишеклије и светлуцају бајонети. Зауставише се на самој обали. Неко им наређује да се ту журно укопавају.
У даљини, према Фрушкој гори, зачуше се пуцњи. Сви оставили посао и слушају... Обала је поседнута аустријским војницима... Ко би то могао бити тамо? Паљба је доста брза и већ прилично дуго траје... Сада малаксава и нагло престаје... Још одјекнуше два пуцња... Као из неке дубине, зачу се дрхтав глас трубе...
Звуци су језиво парали ноћну тишину. Занемели војници стоје непомично и слушају...
- Шта је ово? - питамо Јову, старог штабзначара.
- Сигурно су неки наши залутали... па су се сад сударили. Ово је 'позив парламентара' за предају - и из очију старога наредника скотрљаше се светле и блиставе сузе.

Мостовни трен Тимочке дивизије на путу ка Чеврнтији.

[attachment=1]

Поново суђење генералу г. Владимиру Кондићу
_{Време, 8. септембар 1927.}


Јуче (7. септембра 1927. године), нешто после 8 часова изјутра, отпочео је толико одлагани и толико очекивани поновни претрес генералу у пензији г. Владимиру Кондићу за погибију на Чеврнтији. Као што се зна, овај поновни претрес врши се на молбу самог г. Кондића. Претрес је одржан у малој соби сталног судије у згради Војног Суда за Официре, у Студеничкој улици. Председник суда је пуковник г. Војислав Поповић, а судије су пуковник г. Живојин Трифунац и пуковник г. Милан Антић. Државни тужилац је судски мајор г. др. Славко Милетић а бранилац генерала г. Кондића је судски поручник г. Милош Царевић.
У тренутку када се требало ући у судницу суд је прогласио претрес тајним. То није учињено по тражењу генерала г. Кондића. Наш уредник га је питао: - Кад вам је суђено 1914. је ли претрес био јаван? - Е онда јесте, одговорио је генерал г. Кондић чија је марцијална војничка фигура и у скромном оделу пензионера са предратном пензијом рељефно искакала у томе маломе скупу.
Праунук славнога бимбаше Конде, који је први продро 1806. године ноћу пред Светог Андреју у београдску тврђаву и задобио пет тешких рана освојивши лично Сава Капију, кроз коју су устаници продрли у варош, генерал г. Кондић, војник и ратник по крви и традицији, носи у својим дубоко урезаним цртама, у својој седој бради, која сећа на генерале Наполеона Трећег, сав понос једног ратника, ломљеног али несломљеног, који је и у свим несрећама и недаћама гвозденом енергијом истрајао, и који неустрашив у борби за своје право, за свој војнички глас и светло породично име иде до краја. Суђење генералу Кондићу - до краја тајно - трајало је јуче и пре и после подне, и наставља се данас. 

Како је дошло до обнове претреса генералу г. Кондићу
Још прексиноћ, у вече у очи самога претреса, уредник Времена обратио се браниоцу генерала г. Кондића, судскоме поручнику г. Милошу Царевићу, једном од најбољих наших младих војничких правника, човеку који ствари не узима површно и формално већ тражи у њима дубоке психолошке чињенице, да их снажном својом логиком повеже и изнесе као моћну одбрану или поразни ударац. На питања о историјату осуде генерала г. Кондића, као и о томе како је дошло до обнове процеса, г. Царевић је изложио сво своје гледиште:
- У месецу децембру 1914. године Војни Суд за официре судио је и осудио генерала г. Кондића за дело из параграфа 87. став 1. Војно Казненог Законика који гласи:
'Командант са чијег небрежења при осигурању на ратном походу или при становању произиђе знатна штета или зле последице за војску казниће се заточењем најмање 10 година, а према величини штете и опасности може се изрећи и смртна казна.' За ово дело осуђен је генерал г. Кондић са годину дана затвора и стављен у пензију. Казну за време рата није издржао, а после рата је амнестиран.

Један судбоносни документ
Сматрајући да до њега нема кривице генерал г. Кондић трудио се да процес обнови, јер је дошао до доказа који његову кривицу потпуно потиру. Тако је он сазнао да се у архиви инжењерског одељења Друге Армије налази реферат начелника инжењерије Друге Армије, који је он упутио команданту армије 25. јула (по ст.) 1914. године и у коме га извештава да се на армиjски мостови трен Друге Армије не може рачунати приликом евентуалног прелаза преко Саве, јер је материјал од кога се тај мостови трен састоји труо и скоро неупотребљив. Даље, да у томе реферату стоји, да нема потребних приручних делова, као весала, црпаца; да је људство необучено, а командно особље није на висини стручности на којој би требало да буде.
И поред овог реферата тај армиjски мостови трен стављен је на расположење генералу Кондићу приликом прелаза на Чеврнтији и догодило се, да се практична вредност мостовог трена поклапала са рефератом начелника инжењерије.
Тај реферат нађен је у архиви тек после рата и на основу њега и других докумената које је генерал г. Кондић прикупио, на његову молбу, одобрена му је још 1921. године обнова процеса.
У 1922. години одржан је претрес у Војном Суду за Официре. Претрес је био јаван и на њему је прочитан овај реферат начелника инжењерије. Том приликом пресудом Војног Суда за Официре генерал г. Кондић пуштен је испод суђења, али је ову пресуду Велики Војни Суд поништио из формалних разлога налазећи да истрага није у потпуности извршена.
Сада, пошто је по примедбама Великог Војног Суда поступљено, претрес је заказан за сутра, 7. септембар.

Са каквим се мостовим треном пошло на прелаз преко Саве
За одбрану генерала г. Кондића истичу се нарочито ова два момента:
1.) стање тог мостовог материјала као средства за извршење прелаза преко реке као што је Сава, и
2.) опште стање наше војске и њена снага за извршење такве операције.
Што се тиче мостовог материјала, - поред оног што је изнето у реферату начелника инжењерије - може се рећи да је био у сваком погледу испод критике.
Тако, док је Правилом понтонирске службе прописано да се под најтежим приликама сваки метар моста мора израдити за један минут, а да се, кад се ради са обе стране једновремено, ово време смањује за половину, дотле је овај мост на Чеврнтији и ако рађен под најповољнијим околностима – они који су га радили нису били узнемиравани од непријатеља, време је било лепо, радило се дању, материјал је довожен колима до саме реке - није могао бити ни за дупло времена готов, јер је ширина Саве код Чеврнтије била око 380 метара, што значи да је мост требао да буде готов најдаље за 4 часа; међутим он је после десет часова од почетка подизања дочекао катастрофу трупа, незавршен.

Офанзива на захтев савезника
Да се говори о катастрофи на Чеврнтији мора се говорити о свима приликама под којима смо ушли у рат са Аустро-Угарском. Зна се да смо у рат ушли приморани и после два рата, и што је врло важно за рат са Аустро-Угарском, ми смо у погледу мостовог материјала за прелазе преко река били неспремни: располагали смо са толико средстава да је на сваку армију долазио материјал од кога би се могао подићи по један мост. Уз то је тај материјал био као и онај код Чеврнтије покварен и расходован.
Када се овоме дода да смо ми ову операцију код Чеврнтије предузели не што је то захтевала ситуација српске војске, већ што смо је предузели на изрично и хитно захтевање савезника, да би се олакшало продирање руске војске у Галицији,и кад се зна у каквој смо ми и материјалној, моралној и политичкој зависности били од наших савезника, онда се већ самим тим фактом донекле може правдати тај наш неуспех.

Дело генерала Кондића
Па ипак, што се тиче саме ове операције и генерала г. Кондића, јасно је да је он у њој имао велики стратегијски успех, јер је постигао, како му је и задатком стављено у дужност, да противу себе привуче главну снагу аустро-угарску у Срему, две дивизије, и да Првој Армији која је вршила главни прелаз омогући несметано продирање преко Саве. Прва армија имала је против себе само слабија одељења ландштурма која су вршила службу осматрања на Сави.
Овај стратегијски успех генералу Кондићу признаје и генерал Алфред Краус, командант аустро-угарских трупа у Срему и на Чеврнтији, јер признаје у својој књизи 'Узроци наше пропасти', да га је генерал г. Кондић својим јаким пребаченим одредом, а нарочито великим бројем пребачених митраљеза преварио, тако да је упутио све снаге противу њега и да се он сутра дан по катастрофи наших трупа безобзирно повукао и упутио против Прве Армије која је већ дубоко ушла у Срем.
Па и у тактичком погледу мора се генeралу г. Кондићу признати успех кад се има на уму да је њему, од момента када је наређење за ову акцију примио до момента када је имао акцију да почне, стајало на расположењу свега око 13 сати, а он је за то време са својом дивизијом имао да превали марш од 45 км., да дивизију припреми за акцију на месту прелаза и да прелаз изврши.
Што је у чисто тактичком погледу било неких ситнијих грешака, које су у осталом неизбежне, код такве брзине рада - као укрштaње колона, извесно задоцњење - то за саму катастрофу на Чеврнтији није од пресудне важности.
А овај тактички успех потирати губитком одреда - вели бранилац г. Кондића - стара је школа у војничкој науци, која је данас оборена. Извршити постављени задатак по цену потребних жртава сматра се успехом. Губитак пребаченог одреда може се једино приписати техничкој неспремности за коју, разуме се, генерал г. Кондић не може бити крив.

Страх војника од воде
Лично сматрам - наставља бранилац г. Кондића - да је за катастрофу на Чеврнтији био је још један узрок:
За прелаз преко велике реке узете су трупе које нису вичне ни аматерском пливању, и код којих 90 од сто у опште није знало да плива. То су све били људи који се инстинктивно боје тако велике воде, а кад се зна да смо ми пре рата имали Саву, Дунав и Дрину као граничне реке, те је војничко образовање за прелазак преко њих било само теоричко, те је сасвим разумљиво што је морал код пребачених трупа одмах почео да пада, и што је свако мислио само на Саву и на мост кога нема.
Тај страх и створио је пред очима војника од једне наше топовске каре, која је ишла за попуну ка мосту, непријатељску коњицу као и ненадлежно давање трубног знака: коњица.
Из дела генерала Крауса види се да су Аустријанци имали при овим операцијама само један ескадрон, који је употребљен само за извиђачку службу и никакву другу улогу није имао. Шта паника у војсци значи разумљиво је свима. Од тога момента код те масе изгубила се свест о одговорности за непослушност, престала је моћ командовања старешина и једина мисао била је: дочепати се Саве и прећи на десну обалу.
Све оно што је после тога настало логична је последица овог случаја који је тако редак у историји ратова. И поред свега овога генерал г. Кондић уредио је остатке трупа на десној обали, предузео мере и осигурао да Аустријанци не пређу на десну обалу и не искористе успех.
Да није претреса генералу г. Кондићу данас, када се навршава пуних 13 година од битке на Чеврнтији, можда се не би нико ни сетио да упали воштанцу палим жртвама, те је и са те стране добит што се она покреће и оживљава сећање на ову тако драматичну и болну епизоду наше нове историје.

Једно кобно изненађење
Овом приликом треба констатовати и то да су Аустријанци били спремни и да су већ имали израђен план за офанзиву на нашу страну, па су јој чак фиксирали и датум: 25. август (по старом). Што је најинтересантније прелаз главном снагом имао је да буде код села Јарка, које је 2-3 км. удаљено од Чеврнтије, и у томе су циљу - према податцима из књиге генерала Крауса - на томе месту биле и трупе сконцентрисане и то 7. и 29. аустријска дивизија.
А ми у непосредној близини Јарка наређујемо генералу г.Кондићу да врши демонстрацију прелаза дан раније. Оно што је најважније у овој ствари је то да су Аустријанци за овај наш намеравани прелаз знали, а ми за њихов нисмо.
Ево доказа: Генерал Краус у својој књизи од речи до речи каже: '3. септембра (21. августа по ст.) добила је дизијска команда извештај да Срби имају намеру да код Београда изврше јаке демонстрације а испод Митровице да преко Саве пређу.     С. К.

Данас ће Војни Суд за Официре донети пресуду генералу г. Кондићу
_{Време, 9. септембар 1927.}


Поновно суђење генералу г. Кондићу наставило се и јуче у току целог дана. Цео претрес је и даље остао тајан, што је веома чудно кад се зна да је први претрес у току самог рата 1914. године био јаван, да је јаван био и поновни претрес у 1922. години. Претрес ће се изгледа завршити данас када ће Суд свакако донети и одлуку по овој драматичној епопеји.

Шта је изазвало нашу офанзиву на Срем
Бранилац оптуженог генерала г. Кондића, судски поручник г. Милош Царевић, који је са једном дубоком документацијом опремно цео историјат погибије на Чеврнтији и проучио све узроке који су јој претходили, био је љубазан да у разговору са уредником Времена изнесе накнадно још неке моменте који овај трагични догађај у потпуности расветљавају и отклањају сваку кривицу генерала г. Кондића.
Г. Царевић тражи нарочито да покаже шта је све претходило офанзиви у Срем и да основе њених неуспеха покаже још у стању наше војске, пре него што је ова офанзива и отпочела.
- Још од почетка уласка у рат ми смо били ти, каже г. Царевић, на које се сјурио први налет Аустро-Угарске, и у Церску Битку, која је завршена око 14. августа по старом, ми смо увукли и своје последње резерве. Морали смо да узмемо учешћа са целом снагом, јер је аустро-угарска војска, ту ангажовна, износила 140.000 људи. Та наша победа, у којој су Аустријанци имали преко 16.000 мртвих и рањених, разнела је на далеко славу нашег оружја.
Нама је после Церске Битке био потребан дужи одмор, припрема и реорганизовање. Врховна Команда је то и учинила, зауставила је трупе после протеривања Аустријанаца са наше територије, позвала регруте, извршен је преглед неузетих обвезника и војска је преоружана руским пушкама. У то време ми нисмо били способни за нападне операције.

Захтев руског врховног команданта
Како је у то време тек почело падириње руске војске у Галицију, и како је тада ситуација на француском фронту била врло тешка, то су и Русија и Француска поновили свој захтев да предузмемо офанзиву у Срем и у Босну. У другој књизи 'Велики рат Србије за ослобођење и уједињење', коју је издала Врховна Команда, налазимо овај телеграм делегата Министарства Спољних Послова при Врховној Команди. Телеграм је од 19. августа по старом (1. септембра) 1914. године и гласи:
'Делегат Министарства Спољних Послова доставља телеграм Председнику Министарског Савета да му је руски отправник послова саопштио да Врховни Командант руске војске велики кнез Николајевић сматра, да је према данашњим приликама хитно да српска војска ступи у офанзиву, а то се може учинити, јер је велики део аустро-угарских трупа отпремљен против Руса у Галицију, према веродостојним податцима'.
Под истим датумом види се и одговор који је Врховна Команда на ову депешу дала и који гласи:
'Председнику Министарског Савета г. Пашићу, Ниш.
Примљен је вечерас телеграм о жељи Врховног Команданта руске војске за нашу офзизиву. Без обзира на број непријатељских трупа према нама ми бисмо предузели офанзиву кад бисмо имали довољно превозних средстава за прелаз преко Саве и Дрине, која се у овом времену журно припремају, и кад бисмо могли одједанпут извршити преоружање извесних наших трупа са руским пушкама које пристижу у партијама. Чим се све ово доврши, предузећемо офанзиву зашто се већ у велико чине припреме'.

У очекивању напада комита и качака
Баш у то време имали смо још и ту незгоду, да се према нашим обавештењима, припремао упад Арнаута из Албаније под вођством Исе Бољетинца, а Бугарска подбадана од Аустрије и Немачке на реванш у велико је спремала комитске чете за једновремени упад са Арнаутима.
Због овога обе границе - албанска и бугарска - морале су бити добро заштићене, а поред тога и у унутрашњости Јужне Србије морали смо држати извесне снаге, резерве, што је јако умањивало оперативну снагу српске војске према Аустријанцима.

Ево мало литературе.Страдање Сремаца у Великом рату је заиста гурано под тепих деценијама,по свој прилици из политичких разлога.Требало је правити државу са онима који су проузроковали то страдање.https://www.prometej.rs/wp-content/uploads/2017/11/raspece-srpskog-naroda-u-sremu-1914.-godine-i-madzari.pdf

Колике су биле аустријске снаге према нама
И поред оних веродостојних података аустро-угарске трупе не само да нису биле слабе, већ врло јаке и по броју еквивалентне броју наших трупа. Из књиге генерала Крауса види се да је Аустро-Угарска баш у том тренутку имала поред Саве и Дрине ове трупе:
8. 13. 15. и 16. пешадијски корпус, 1. 7. и 29. самосталну пешадијску, дивизију,13. и 109. самосталну пешадијску бригаду, а сем тога тешку и лаку артиљерију, ландштурмске батаљоне, жандарме, граничаре, финансе, добровољце и целу дунавску флотилу.
Што се тиче самих снага, на које су наишли оних 6 пребачених батаљона из дивизије генерала г. Кондића, оне су по податцима које даје генерал Краус, који је тим трупама и командовао износиле:
29. дивизија генерала Крауса са 1 артилериским пуком, 1 хаубичком дивизијом, тешком артилеријом и 12. ландштурмским пуком, а 24. августа (по ст.), баш у тренутку прелаза наших трупа стигла је у Платичево и Руму и 7. пешадијска дивизија која је одмах била уведена у борбу.

'Старе дрвењаре' капетана Приљева
Што је врло важио за ову офанзиву преко Саве ми нисмо имали довољно мостових средстава. То је и сама Врховна Команда нагласила.
Са каквим смо мостовим материјалом ми тада располагали биће јаспо ако наведемо речи генерала г. Рад Станојловића из његовог чланка штампаног децембра 1921. у Ратнику:
'Кад су се ова њихове старо дрвењаре на јулском и августовском сунцу расушиле, кад се нису могле квасити да забрекну и кад је из маршеве колоне требало наилазити право на реку на подизање моста у маршу - онда су се дрвењаре при спуштању у воду давиле и тонуле. Непријатељ је ту, не дрема и не пита зашто смо ми тако неспремни пошли да вршимо прелаз на његове очи и пред његовим носом и отвара ватру!.. '
Ове 'старе дрвењаре' - дрвени понтони - прављене су 1873. године. Правио их је у оно доба чувени инжењерски капетан Приљева. За време балканских ратова вожени су они са краја на крај државе. Изложени свим атмосферским и ратним непогодама и далеко су били заостали од техинчких средстава модерних војсака тог доба, јер су чак и Турци 1912. године располагали понтонским чамцима од алуминијума. И наша војска била је добрим делом опремљена још и тим заплењеним турским чамцима, који су били много способнији, али су стварали једну незгоду, јер се добио мешовит материјал, кога је на разне начине требало употребљавати.

Веће команданата армија
Врховна Команда поред свег овог правилно схватајући да од овог савезничког тражења зависи и њихова помоћ, коју смо од њих очекивали у моралном и материјалном и политичком погледу, узела је ово савезничко захтевање на знање па је предузела и мере да га у дело приведе.
У томе циљу она је звала на састанак команданте армија и занимала се питањем, да ли наша војска с обзиром на њену техничку и материјалну спрему у то време, као и борбену вредност, може предузети неку нападну акцију преко границе наше земље. Правилно схватајући ситуацију наше војске команданти армија, заједно са начелником штаба сагласно су констатовали да наша војска у то време није била потпупо способна и спремна ни за какву нападну акцију, али како се то морало да учини, и како су савезници то од нас хитно тражили, јер би после могло бити доцкан, то смо били приморани да такву акцију предузмемо из савезничке солидарности.
Једно због тог хитног савезничког тражења, а друго и због опште неспремности наше војске, која се у кратком времену није могла да попуни и опреми, и сама ова операција није била онако припремљена како је њен значај захтевао.

Дан у очи преласка Саве војници су добили нове руске пушке
Што се тиче саме улоге тимочке дивизије првог позива, она је и још једним факом била спречена да у овој акцији учествује. На име од 20. августа по старом почело је преоружање тимочке дивизије првог позива новом руском пушком, која је и по својој конструкцији и функцији била различна од дотадање пушке српског система. И кад је 23. августа пала одлука о акцији и учествовању тимочке дивизије првог позива, њени пукови или су били избацили по 5 метака из те пушке ради обуке, или нису избацили ни један јер су је у очи поласка на прелазак преко Саве први пут примили. Поред свих узрока који су довели до катастрофе па Чеврнтији и ово је један од најважнијих. Кривица за ово разуме се не лежи на генералу г. Кондићу.   С. К.

Правда после 13 година
Генерал г. Кондић пуштен је испод суђења као невин
_{Време, 10. септембар 1927.}


После три дана тајнога претреса у Војном Суду за Официре, и после 13 година мучног очекивања пала је најзад синоћ судска одлука о томе да ли је генерал у пензији г. Владимир Кондић крив за пораз на Чеврнтији.
Јуче пре подне и по подне до 5 часова трајао је тајни претрес у суду, на коме је генерал г. Кондић дао своју завршну реч. У 5 часова суд је дао одмор и заказао читање одлуке за 7 часова у вече. Читање судске одлуке имало је да буде јавно.

Већ пре 7 часова на малој тераси зграде суда, испред собе сталног судије у којој је судски колегијум заседавао окупило се око генерала г. Кондића неколико његових пријатеља и новинара, његов бранилац и државни тужилац. Нешто после 7 часова зазвонило је звоно из мале суднице и посилни из суда, који је на звоњење, ушао, позвао је генерала г. Кондића и остале да уђу. И поред свег интересовања за овај процес који треба да расветли једну болну епизоду наше историје није било ни десетак оних, који су читању пресуде присуствовали.
У собу у коју се судило ушао је генерал г. Кондић са четворицом својих пријатеља, новинари и четири пет нижих официра већином на раду у Војноме Суду. Испред слике Краљеве и слика Карађорђа и Краља Петра око стола застртог зеленом чојом и претрнаног актима стајао је судски колегијум: председник пуковник г. Војислав Поповић и судије пуковник г. Живојин Трифунац и судски пуковник г. Милош Антић као и деловођа судски поручник г. Р. Перуновић. Између два прозора преко којих су падале избледеле пиротске завесе, за малим столом стајао је државни тужилац судски мајор г. Милетић и бранилац судски поручник г. Милош Царевић са торбом препуном књига и докумената која су му помогла не само да одбрани свога клијента, већ и да расветли у многоме историју погибије на Чеврнтији.
У сред мале собе, крај беле пећи од каљева, пред столом за којим су судије стајале, био је усправљен одлучно генерал г. Владимир Конидић, у коме се и поред грађанског одела осећао војник, не само по цртама, већ и по војничком држању. Стајао је мирно, као када је некад био у строју. Са две мале сијалице које су висиле на средини собе падала је светлост право на његову главу и осветљавало поређане седе власи, које су биле још црне у дане Чеврнтије. Пошто је онај мали шум корака оних који су ушли престао, судија. пуковник г. Антић погледавши по присутнима саопштио је:
- Молим да се чује одлука суда.
Настала је потпуна тишина. Сви су се за тренутак осетили узбуђени, само је генерал г. Кондић стајао мирно и непомично. Пуковник г. Антић отпочео је тихим, али јасним гласом да чита судску одлуку:
'По свршеном претресу Војни Суд аа Официре нашао је да нема никаквих доказа оптужбе због којих је је осумњичени оптужени г. Владимир Кондић као командант Тимочке Дивизије првог позива, да је на дан 24. августа 1914. године по старом био небрижљив т. ј. да је задоцнио за провозом својих трупа преко реке Саве на Чеврнтији, да је подизање моста започео тек у 12 и по часова и мост није био потпуно довршен до 22 часа истог дана, што су му трупе пребачене на леву обалу реке Саве као заштитница биле недовољне; у међувремену између 22 и 23 часа да је оставио трупе саме на недовољно утврђеном терену и да су биле делом заробљене делом уништене, те су на тај начин те трупе претрпеле пораз, као што је утврђено. Суд налази, да докази овог дела по кривичној одговорности оптуженог и по тужби државног тужиоца не могу да постоје као правни докази, с тог разлога што се према тврђењу извештајне комисије генералштаба од 31. маја 1924. године, а у вези са означеним подацима, потпуно утврђује да генерал г. Кондић у овом случају није био небрижљив већ напротив, да је учинио све што је до њега стајало, те да је потпуно извршио заповест команданта Друге Армије, а што су ипак његове трупе претрпеле пораз није кривица његова, већ непредвиђена случајност.
С тога оптужени се за ова дела има пустити испод суђења.
Детаљи о разлозима даће се накнадно. Ово решење се саопштава с тим, да ко није с њим задовољан има да се жали Великом Војном Суду у року од 3 дана.'

Пуковни г. Антић је завршио читање судске одлуке за време које је једно нагло руменило запалило бледо лице генрала г. Кондића. Од једном га је обузело узбуђење:
- Хвала суду, узвикнуо је пригушено.
- Живео суд, узвикнуо је одушевљено један од његових пријатела. такође виши официр у пензији.
Сви су прилазили и честитали генералу г. Кондићу који је узбуђен стискао руке које су му се пружале. Очи су му сијале.
-Тринаест година ја чекам, говорио је тихим гласом.
У његовом погледу огледао се сав понос ратника, који је цео свој живот спојио са својом службом у војсци, и коме су баш ту каријеру сломили, и ставили га под тешку, неосновану и неправедну оптужбу.
После 13 пуних година, за које се време са пензијом генерала по старом закону, мањом него што је данас пензија поручника, мучно, али увек борио да докаже невиност генерал г. Кондић добио је јуче пуну сатисфакцију коју му је суд могао дати. Новинарима, који су му честитали изјавио је:
- Разуме се да сам задовољан. Овакво сам решење свакако очекивао. Морам да приметим да је суд све учинио да целу ову ствар свестрано, савесно и до најмање ситнице испита. Задовољан сам и на ово сам пуних 13 година чекао. Сада морам у постељу да се бар четири дана одморим од ових напора.
Генерал г. Кондић, који је у последље време доста деликатног здравља, учинио је јуче један огроман напор. Пуних 5 часова трајала је његова завршна реч, на којој је свестрано и непристрасно, често пак и против себе расветлио до последњег детаља битку на Чеврнтији, и тај га је говор страховито заморио.
И у овом дугом низу година које су га одвојиле од тог страшног догађаја, који је био слом његове каријере, скоро слом његовог живота, он се увек сећао својнх војника и јуче их је помњао са уздахом:
- Јадници, моји храбри Тимочани, били су јунаци...
Јучершња одлука Војног Суда за Официре показала је колико је неправилна била осуда из 1914. године и колика је љага неправедно бачена на једног ратника о чијој се енергији и савести дотле само са поштовањем говорило. И за овиих пуних 13 година неправедног страдања једина би сатисфакција невино осуђеном генералу била вратити га у редове војске из којих је неправично избачен, после битке, која је била пораз, али која је у исто време била и његов успех и у којој је учинио више но што би ико други учинио да је у његов положај био доведен.  С. К.

Jeдна пресуда
_{Радничке Новине
Орган Српске социјалне демократије
Ниш, уторак 6. јануара 1915. године.}

Пре кратког времена, Велики Војни Суд изрекао је коначну пресуду над генералом Кондићем, који је окривљен за погибију и пропаст 6.000 наших војника приликом преласка у Срем. Господин генерал осуђен је на годину дана затвора: једна осуда преко које се не може ћутке прећи.
Нећемо тим да кажемо да би желели да генерал Кондић буде за то испечен на ражњу или жив одеран. А слаба би нам сатисфакцнја била и то ако би он, место на једну годину, био осуђен и на двадесет година затвора. Несрећа се тиме не може поправити; и шест хиљада несрећних породица остају за навек у црно завијене.
Место да жудимо за осветом над лицима, ми бисмо много радије тражили лека у стварима. Место да кажњавамо генерале, ми бисмо много пре мењали војни систем. Катастрофа на Чеврнтији требала би само да нам служи као поука да судбину толиких хиљада људи и њихових породица не треба поверавати памети једног јединог човека, и да место овог милитарног система под којим су стотине хиљада и милиони само слепа оруђа у рукама свега неколицине људи треба завести такву једну организацију у којој код маса има више иницијативе и самоопредељивања а код команданата више слободе дискусије. Замењивање милатаризма милицијом: то би била једина логична и корисна пресуда за злочин код Чеврнтије.
Но, има још један моменат на који би требало скренути пажњу. Изричући овако малу казну над гералом Кондићем, казну која стоји у тако дречећој несразмери са величном кривице, судије су по свој прилици резоновале да, и ако формално одговоран као командант, генерал Кондић не може бити фактички одговоран за пропаст толиких пошто су катастрофу изазвали други небројени фактори који не могу стајати у руци једног јединог човека па ма колику власт он имао. И само би тај разлог дао објаснити овако благу пресуду и овако хришћанско држање војсуда.
Може бити да је и то тачно; само су у том случају господа официри нелогични. Нама се ових дана пробијају уши и у српској и у страној буржоаској штампи како треба захвалити генијалности наших војсковођа за последњу неочекивану и велику победу над Аустријанцима, као и за све раније. Е па онда, ако господа команданти имају право да се славе за успехе наше војске, онда они морају имати и дужност да одговарају и за све њене поразе. Ако су они ти који фабрикују сјајне победе, онда они морају бити и ти који су кривци за страшне катастрофе. Нелогично је то да се победе објашњавају генијалношћу и херојством команданата а порази глупошћу и кукавичлуком војника. И према томе, ако је оправдана овако блага осуда генерала Кондића за пораз на Чеврнтији, онда је истинита и наша тврдња да се за победу на Руднику, то ће рећи за спас Србије, има захвалити само оном пролетеру и пауперу коме су натакли униформу.

Епилог процеса генерала г. Владимира Кондића
_{Правда
Београд, 19. октобра 1928. године.}

Пре годину дана одржан је у Суду за официре, на захтев самог генерала г. Владимира Кондића, претрес, на коме је расправљано питање: да ли је г. генерал одговоран за пораз наших трупа на Чеврнтији. Онда је јавносг са великим задовољством примила одлуку Суда, којом је генерал г. Кондић оглашен за некрива. Војни државни тужилац жалио се Великом Војном Суду, али се овај суд сложио са решењем Суда за официре. Сада је овај процес изашао и пред Касациони Суд, пошто се државни војни тужилац жалио и њему као највишој судској инстанцији. Касациони Суд такође је стао на гледнште да је генерал г. Кондић некрив и на тај начин овај процес је прошао кроз своју завршну фазу.

[attachment=1]