Print Page - Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)

Историјски развитак полицијских власти у Србији (1793-1869)

I. Полиција у Београдском Пашалуку за време Турака (1793 - 1804)

Општи карактер власти код Турака, као и код свију народа на првоме ступњу образовања, био је верозаконски. У корану - закону Пророковом - који садржи прописе религиозне. моралне и социјалне, и суни, у којој су скупљени савети Пророкови и његових ученика,¹) лежи основ и полицијској и судској власти код мусломана.
Задатак турске полиције у Београдском Пашалуку, према овоме, није се састојао само у спречавању забрањених радњи, већ и у заповедању да се врши оно што коран и суна наређују.
Поред чисто верских прописа за мусломане, у обим ових наређења долазиле су још и одредбе о разлици између мусломана и неверника, о којима су не само полицијске власти, већ и сви Турци у опште морали водити рачуна.
Нас се искључиво тичу ове одредбе, а оне су изложене у књигама Мавердија, бив. багдадског судије, и састоје се из ових 12 тачака:²)
1. Ђаури се не смеју корану ругати, нити га смеју мењати;
2. Не смеју Пророка ружити нити лажовом називати;
3. Не смеју ислам псовати;
4. Не смеју се женити мусломанкама;
5. Не смеју мусломане од ислама одвраћати;
6. Не смеју помагати непријатељима ислама;
7. Ђаури се морају по оделу разликовати од мусломана;
8. Куће ђаурске не смеју бити више од мусломанских;
9. Не сме да се чује ни звук њихових звона, ни глас њихов кад читају свете књиге, нити смеју јавно говорити о Месији;
10. Не смеју јавно ни вино да пију, ни свињско месо да једу, нити да се крсте и крстове показују;
11. Своје умрле морају сахрањивати тајно; није допуштено да их јавно жале, и
12. Не смеју јахати ни коње ни камиле, већ само мазге и магарце. Примена последњих 6 тачака није била обавезна, већ је зависила од увиђавности, или боље рећи од воље Турака. На овај начин оне су биле врло згодно средство за највеће злоупотребе, и увек оправдан разлог да се раја гони и понижава.
Да су изложене одредбе примењиване и према Србима у Београдском Пашалуку, па још и са извесним додацима, сведоче ови редци Вукови:³)
'Зато раја не само не смије носити зелене боје, него ни онако лијепи аљина, као што су у Турака, н. пр. шалова око глава, тока, долама, особито везени сребром и златом. На неким мјестима раји није слободно носити ни црвени фесова, ни јеменију; у Цариграду само бератлије смеју носити жуте местве и папуче. Тако се раји не пристоји имати ни лијепу кућу, као што је Турска, или још љепшу; ни добра и лијепа коња; и сами природни дарови н. пр. лијепо лице, велики лијепи бркови, не гледају се радо у раје. Сабље раји ни пошто није слободно носити; пиштоље и дуге пушке и велики ножеви истина допуштају се, само да нијесу оковани сребром или онако лијепи и наочити као у Турака; али опет кад се дође у град или у варош, или се у селу изиђе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнути или гуњем заклонити. Не само кад иоле какав турски поглавица или зликовац иде сокаком, раја мора да устаје на ноге; него и најгорему Турчину раја мора с пута сврнути, макар и у блато до кољена. Не само што раја не смије кроз град ни кроз варош јаати, него и у пољу кад сретне Турчина, ваља да сјаши, или да пита, јели слободно јаати (на тако питање ђекоји одговара: 'јаши море', а ђекоји: 'сјаши, крсте! закон ти'). Сваки Турчин смије ришћанину псовати и оца, и мајку, и вјеру и душу, и крст и пост; а ришћанин Турчину не смије то ни једно за главу… Истина да сваки Турчин свагда не смије Србина убити јавно; али ударити чибуком или штапом, томе суда нема, као ни псовки.'
Изложени правни положај Срба у Београдском Пашалуку знатно је побољшан год. 1793. После ратова са Аустријом и Русијом, а без сумње и под утицајем Кочине крајине, издат је царски хатишериф о новом уређењу Београдског Пашалука, којим је Србима зајемчена извесна кнежинска самоуправа у лицу обркнезова, који су стојали непосредно под пашом београдским, и повластицама да српске власти ови обркнезови и кметови сеоски сами распоређују и купе порез од народа, као и да суде Србима у њиховим приватноправним односима. Не мања добит од овог царског хатишерифа била је и у томе, што је јаничарима и читлуксахибијама забранила повратак међу Србе, а они су управо и били ти, који су раји највише јада задавали.
Дужности полиције у Београдском Пашалуку за ово време вршили су муселими, обркнезови и сеоски кметови.
Као год и све остале чиновнике у пашалуку, тако је и муселиме постављао београдски везир независно од султана. Разуме се већ, да су само Турци могли бити постављени за муселиме. Поред овог услова, од муселима се још захтевало да буду спремни за своју службу, да знају све што је по корану и суни забрањено неверницима, и да буду стални и правични. Овај последњи услов, као што ћемо доцније видети, ретко је кад био остварен у пракси.
Поред обављања чисто полицијских дужности, муселими су још и судили омање ствари, водили истраге, извршивали судске (кадијине) пресуде, и пазили на све што се у њиховом крају ради, па о томе подносили извештај везиру. Свака нахија - Београдски Пашалук у ово време био је подељен на 12 нахија - имала је свога муселима, који је становао у главном нахијском граду, и одатле управљао целом нахијом. Положај муселима, према овоме, био је доста сличан положају данашњих окружних начелника.
Поред муселима, као представник турске власти у свакој нахији налазио се и по један кадија за чисто судске ствари, а по већим варошима и муфтије за расправљање спорова сумњиве природе, које кадије не би могле расправити.
Ни муселим ни кадија нису имали никакве сталне плате од турске државе, већ су шта више морали и своја места закупљивати. Издржавали су се тобож од судских такса и прихода од казни, а у ствари од глобе и мита. Да би увећали своје приходе, односно створили прилику за глобе, морали су, сасвим природно, тежити да у народу буде што више тужби и криваца.
'Кад кадија - вели Вук у Даници - оће кога из села да позове к себи, он по кадинцу (служитељу) пошаље мураселу (позив) по њега. Ко не ћедне с кадинцем доћи, он је одметник, и нема му другог спасенија, него бјежати у ајдуке; а ко дође, он, осим свега осталог, ваља кадинцу да плати ајактерију (као попутину). По праву ваљало би, да муселими не чине сами ником ништа без кадије, но будући да је кадија само учен човек, доста пута и издалека откуда, а муселими све војници и пашини љубимци, којима паша за заслуге та места даје; зато они слабо и маре за кадију, него чине сами што им је воља, а особито кад су у земљи какве буне и метежи.'
При свем овом нису били ретки случаји, да је паша по тужби народа збацивао неваљале кадије и муселиме. Прота Матеја Ненадовић у својим познатим Мемоарима помиње, да је само у Ваљеву промењено око 18 муселима и кадија за време од 1793 – 1804. год.
Полицијску власт по кнежинама и селима, обављали су обркнезови и кметови.
Кад су се под Турцима и сеоски кметови назвали кнезовима, онда су први - који су под собом имали читаве кнежине, а по неки и нахије - за разлику од ових других названи обркнезовима или вилајетским кнезовима (по турски баш-кнезовима, што значи главним кнезовима). Сеоске кметове постављало је и збацивало село, а обр-кнезови су у прва времена постављани царским бератима; доцније их је сам народ бирао на збору сеоских кметова и угледнијих људи.
Обркнезови су били главе народа својих кнежина. Што год су Турци имали да траже од народа, или народ од њих, то је све ишло преко обркнезова, који су, поред управне власти, имали права још и да суде Србима за омање ствари. По тврђењу проте Ненадовића, Срби су врло ретко долазили у додир са турским судовима ради расправљања својих приватноправних односа и међусобних распри, пошто су у већини случаја те ствари, под утицајем старешина и свештенства, свршавали путем поравнања.
Као год што су обркнезови били главе од нахија или кнежина, тако су и кметови били главе од села. За кметове су обично бирани поштени, паметни и речити људи. Дужност им је била да објављују народу уредбе и заповести виших власти, затим да се старају о поретку и сигурности у својим селима, да купе порез, и да суде парничарима када их ови буду позвали, као нпр. у случајима деобе, потрице и т. д. Доцније, за време кнеза Милоша, власт њихова била је много већа, јер су могли кажњавати људе затвором и бојем (до 10 штапа).
Ну најважнија дужност и обркнезова и кметова у односу према Србима састојала се у томе, да их штите од несавесних турских власти и сваког неправедиог гоњења. На овом пољу они су се јављали као природни заступници и браниоци својих сељана. Кад би кога Турци затворили, крива или права, онда би обркнез, а према потреби и цело село, из кога је затворени, ишли и молили за њега, и ова молба ретко је кад остајала без успеха. Нису ретки случаји, да су на овај начин и највећи кривци спасавани, ако су се само обркнез и сељани за њих заложили. Противно овом, за кога би они изјавили да је крив, и да га више не примају у своју средину, тај је извесно био изгубљен.
Треба још знати, да се за сваког кривца плаћала муселиму или кадији извесна сума новаца, која је зависила од величине кривице и стања окривљеног лица. Ово у ствари није било ништа друго до откупљиваље, које се на крају крајева свршавало погодбом.
Леп пример о овом откупљивању, као и о карактеру и поступку муселима, износи нам прота Ненадовић у својим Мемоарима (стр. 42. и 43.).
'У Ваљеву - пише прота - бејаше Муселим Асан-Ага из Сребрнице, и хоће народ да глоби, но мој му отац неда. Асан-ага нађе четири Турчина, обрекне им дати новаца да убију мог отца, а он оде у Сребрницу кући, да се при том убиству не нађе. Мој отац дође у Ваљево баш на чисту среду. Она четири Турчина оду и заседну сат од Ваљева у шуму крај пута којим се он мора вратити. Једноме рекну: удри ти кнежева азнадара Живка, а нас ћемо тројица кнеза. Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога отца и незгоде га, већ побегну у поток пак у Ваљево. Кад мој отац дође кући, сазове кметове, и каже им: браћо метите другога кнеза, ја више нећу, видите сами да су Турци наумили мене убити. Пуцаше на мене једанпут, Бог ме сачува, сад ово други пут и момка ми убише, а мене Бог и опет сачува, трећи пут они ће другачије радити. Затим после малог разговора метну Митра Калабу за кнеза. Дође Асан-ага из Сребрнице, и кад види да није кнез погинуо и да ће се његово коварство одкрити, а он повата оне Турке и у Ваљеву ји подави да неби изказали. Нови кнез, Калаба, предузме вилајетске послове, али није био вешт с Турцима поступати, за ползу сиротиње. Кад дође по обичају у Ваљево Муселиму, да пушта оне, које Турци као криве позатварају, и кад му Муселим по обичају рекне: 'Кнеже има твој један у апсу, но пусти га, али ја оћу богме сто гроша, глобе', а Калаба на то је обично одговарао: 'Ага, лепо се дрво на поле цепа', на то је Муселим пристајао говорећи: 'Е, кнеже за твој атар донеси педесет гроша, па да пуштим кривца', и тако колико год Муселим заиште, а Кнез Калаба опет: 'лепо се дрво на поле цепа'. Тако је радио и за мале и за велике глобе, и свагда је половину попуштао. У томе су мој отац, док је кнезовао, и Бирчанин Илија сасвим друкчије радили. Виде то кметови, да Калаба ни најмање није вешт народним пословима, и да он са својим: 'лепо се дрво на поле цепа', не може да заклони народ од велике глобе: зато једанпут код наше цркве у Бранковини начине скупштину дозову мога отца и кажу му: 'Оћемо да опет будеш наш кнез'. Он се изговарао да не може и да није право да погине од Турака на правди, онда гракне сва скупштина више од хиљаду људи: 'ако ти буде суђено, а ти погини као кнез', пак счепашега и дигоше на руке. Ја сам био подаље од те скупштине, и кад чујем на једанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе, чујем да сви вичу срећно, срећно, Алекса је опет кнез, и определише му више момака да води са собом. Мој отац договори се са Бирчанином, и почну јошт оштрије кнезовати и народ од сваке глобе и неправде турске заклањати'.
(наставиће се)

_{¹⁾ L’empire de Turque par Xavier Heuschling, Paris, 1860.
²⁾ Грађа за Историју Краљевине Србије од браће Петровића, књига I. страна 4.
³⁾ Даница за 1828. год. стр. 87-88.}

II. Полиција у Београдском Пашалуку за време Турака (1793 - 1804)

И самог Карађорђа, по причању његовог савременика и пашенога Гаје Воденичаревића⁴⁾, морали су једном приликом Тополци откупљивати од крагујевачког муселима, који га беше затворио с тога, што је на мртво име испребијао некога Авдију Аџи-Марића. Овај Авдија, јунак на гласу код Турака, беше се зарекао своме друштву да ће Карађорђа ухватити, везати и везана довести у кафану неког Сали-баше, близу Паланке. У место везаног Карађорђа, Авдија се вратио у кафану без коња и оружја, а уз то и сав испребијан. Да би прикрио своју бруку, објави Турцима, да га је Карађорђе напао у једном лугу са 40 хајдука. По тужби Авдиној, муселим затвори Карађорђа, али кад то чују кнезови: Јовица из Кнића, Ћира из Врбице и Милија из Светлића, дотрче у Крагујевац са још 25 људи из Тополе, и после многих молби и уверавања да Карађорђе није хајдук, пусте га из затвора за 100 гроша.
Што се тиче Авдије, њега је Карађорђе, вели Воденичаревић, толико тукао, и то потпуно сам, да му је 'сва ребра cаставио са ртеницом'.
Поред изложених глоба, које су зависиле од погодбе, муселими су за свој рад наплаћивали још и крвнину, која је била општег карактера. Ову крвнину муселими су тобож наплаћивали за рад на истраживању убица и злочинаца, али у ствари нису ништа радили, изузев изласка на лице места ради константовања убиства и разрезивања крвнине на околину. У овоме се тако далеко ишло, да се крвнина наплаћивала чак и у оним случајевима, кад би се ко удавио, или од зиме умро, или ма каквим несрећним случајем погинуо. У свима овим случајима, на име крвнине морало се платити најмање 1000 гроша⁵⁾.
Ну, и поред свег овог отмичарског карактера турских власти, Срби су, с погледом на раније турске зулуме и насиља, били прилично задовољни са управом овог доба. Изузев муселима и кадија, који су се новцем могли купити за сваку ствар, у унутрашњости земље није било никаквих других турских чиновника ни власти до српских кнезова и кметова, које је сам народ бирао. Онима, који су Србима највише досађивали, а то су јаничари и читлук-сахибије, било је у ово време забрањено бављене у Београдском Пашалуку, а и само раније купљење порезе преко турских власти, које је давало повода свакојаким насртајима на Србе, беше по хатишерифу од 1793. год. прешло на српске кнезове и кметове. Изгледа, по свему, да су Срби овим полунезависним стањем били потпуно задовољни, јер су га и доцније, за време оба устанка, узимали за основу својих преговора око закључења мира с Турцима.
Зло је настало за Србе 1801. год. када су дахије убиле Мустај-пашу (15. децембра 1801.), и сву власт у Београдском Пашалуку приграбиле у своје руке. Поделом територије пашалука на четири дахије, поделом села на кабадахије, јаничарске аге и субаше, и увођењем порешчија, који су уз купљење порезе одузимали и оружје од народа, уништена је сасвим ранија кнежинска самоуправа, а на место ње завладало је безвлашће и насиље.
'Сад већ, - вели Вук у својој Грађи за Српску Историју нашега времена (стр. 148), - ни судија други није било у земљи осим дахија и њихових кабадахија и субаша; кнезови су послије Аџи-Мустајпашине смрти одма изгубили власт у народу, а и кадија, ђе се који налазио, није смео од њи ни помолити свога ћитапа. Они су људима судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпосле стану силовати жене и ђевојке; изгонили су ји у коло да играју пред њиовим ановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, они су узимали к себи; тако данас једну, а сутра другу: кашто по једну, а кашто и по двије и по три у један пут'.
Као пример муселимског свирепства и неваљалства овог доба, служи и познати Руднички бик (Сали-ага), који је био муселим у рудничкој нахији. По тврђењу Јанићија Ђурића⁶⁾, овај развратни власник ишао је са стотину Турака од села до села ради убијања и глобљења народа, и бешчашћења женскиња.
Као што је већ познато из историје, оволики турски зулуми побудили су народне кнезове да се једном тужбом обрато самом султану, а када је овај, поводом исте, запретио дахијама 'војском од другог народа и закона', наступила је сеча кнезова, из које је поникао устанак.
Који од муселима и субаша није успео да благовремено измакне испред праведног народног гнева, тај је скупо платио своја ранија неваљалства. Са бегством или погибијом њиховом, престала је и свака турска власт у побуњеним крајевима.
Из свега, што смо до сада казали о стању полицијско власти у Београдском Пашалуку, да се са позитивношћу извести овај закључак:
1.Како у целокупном народном животу, тако и у стању полицијске власти овог времена, јасно се разликују два периода. Први обухвата време до убиства Мустај-пашиног (1801. г.) и одликује се кнежинском самоуправом и патријархалним карактером полицијских власти. То је сам народ, који у овом периоду времена бира своје најближе полицијске власти: обр-кнезове и кметове, и смењује их опет по својој вољи и увиђавности. Поникле, на овај начин, непосредио из народа, властима овим био је најглавнији задатак, да се старају о народу у својој околини - на својој територији - како најбоље знају и умеју, или још боље: њихов карактер више је био локалне периоде.
Карактеристика другог периода, који настаје од смрти Мустај-пашине и траје до устанка, јесте потпуна анархија у односу према Србима, испуњена множином страховитих насиља и неправди. Српски народ у овом периоду времена нема апсолутно никаквих права, већ само дужност да трпи највеће неправде и најгора понижења од стране турских власника, у чијим је рукама махом била и судска и полицијска власт.
2. У полицијским властима првог периода, оличене су не само управне, већ и финансијске, војне, на у неколико и судске власти; чисто полицијске дужности биле су ограничене на ред, сигурност и заштиту личности и имовине. Дужности полиције у другом периоду времена неодређене су и произвољне.
3. Ни у једном ни у другом периоду нема никаквих, бар до сада познатих, писаних закона и уредаба, које би одређивале делокруг рада полицијских власти, и начин извођења њихових дужности. Њих - законе и уредбе - у првом периоду замењују обичаји, а у другом самовоља. И најзад
4. Оба периода одликују се потпуним одсуством сваког рада полиције на пољу привредног и културног напретка народног, нити је, према приликама у којима се тада налазио српски народ, о томе могло бити и говора.
(Поменули смо већ, да је Београдски Пашалук у ово време био издељен на 12 нахија. Потпуности ради додајемо, да оу то било ове нахије: ужичка, пожешка, јагодинска, ћупријска, пожаревачка, смедеревска, грочанска, београдска, ваљевска, шабачка, рудничка, крагујевачка.)

_{⁴⁾ Гласник II.
⁵⁾ Даница за 1828 г. стр. 82.
⁶⁾ Повестница Карађорђевог времена.}

Први период. (од 1804 - 1813. године)

Још у почетку самог устанка, Карађорђе је сазвао у Остружници скупштину (крајем месеца априла 1804.)⁷⁾ од околних cтарешина и виђенијих људи, на којој је, поред осталог одлучено и то, да се у побуњеним нахијама поставе старешине и судови - магистрати, који ће се старати о одржању реда у земљи и прикупљању прихода.
За старешине по нахијама и кнежинама остали су махом они, који су се ставили на чело устанка, а што се тиче чланова магистрата, који су у ово време обављали и судску и полицијску власт, они су изабрани на нахијcким скупштинама. Први од ових магистрата установљен је за ваљевску нахију, и то почетком месеца маја (од 1 - 6) 1804. год. Начин његовог постанка, а у неколико и делокруг његовог рада, најбоље се види и из ових редака проте Ненадовића^8.):
'Сад је требало народу суд оставити. Ја сам имао Кормчију и читао сам законе Јустинијанове и Мојсијеву строгост над Јеврејима и испишем неколико параграфа из Кормчије, од који побројаћу неке:
1. Ко би убијо човека да се убије и на коло метне.
2. Ко отме девојку силом (као што је где где бивало а особито у каквим бунама кад се судови побркају) тај женик, кум и стари сват шибу да трче а други и штапови да се каштигују.
3. Ко украде јагње, прасе, коња или вола, тај да плати двоје и да се каштигује штаповима.
4. Ко утече из војcке без допуштења да трчи шибу.
5. Са страже који побегне да се стреља.
6. Кои се криво закуне и криво осведочи, тај ону сву штету за коју је сведочио, да плати, штаповима да се каштигује, и да му се никада више не верује, и да се за свагда лажом проглаша.
7. Кад се сваде и псују, кои се привати за оружје као пола убијства да трчи шибу и т. д. 14 - 15 ли пунктова.
Сад ми у скупштини кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу кои код куће остаје треба ће суда, зато нека скупштина избере два поштена човека, да ји у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева, оставимо. Скупштина повиче: Ви старешине изберите и именујте, да видимо које ви знате. Ми представимо Петра Читака из Мушића Грбовића кнежине, и Јована Рабаса из села Рабаса. Сва скупштина одобри да су они поштени и прави кметови, и да им се даде власт да буду и судије. Сад пред народом прочитам оне пунктове које сам из Кормчије преписао, како су стари цареви судили, бегенишу ли они и хоће ли овако. Они сваки пункт један по један саслушају и повичу: 'Тако, тако нек нам се суди, да нема глобе ни хатара.' Предамо те пунктове Читаку и два пандура да иду у Кличевац да начине колебе и тамо да седе и суде, што не могу расудити да нама на Врачар у логор шаљу и да узму једног свештеника из бранковачке цркве, јербо тамо ји је доста било, да начине капелу макар одашта, да онде службу служе и бога за воинство моле'.
(наставиће се)

_{⁷⁾ Стојан Новаковић у своме Устанку на Дахије вели да је ова скупштина била после 20. априла, и да је на њој ударен темељ. државном уређењу. Мита Петровић, у свом познатом делу: Финансије и установе обновљене Србије (стр. 60) наводи да је ова скупштина одржана на дан 9. априла, док Јанићије Ђурић у Повесници Карађорђевог времена (Гласник IV) изриком тврди да је он по наређењу Карађорђевом писао сваком окружју 'да пошље свога старешину у Остружницу на скупштину и на договор, и да поведу по 2 и до 3 главна човека за избор судија; јербо вознамери одма људе добре изабрати поради судија, јербо се није могло без суда обдержавати, и то сви да стигну 21. марта.'
Из причања проте Ненадовића (Мемоари, стр. 87.) види се да је ова скупштина држана и пре и после познатог састанка у Земуну, а овај је састанак био 28. априла (Поменик Милићевића стр. 243), док Миленко Вукићевић тврди да је она одржана 24. априла 1804. год. (Дело за 1904. год.).
^8.) Мемоари стр. 88 – 89.}

И ако су устаници у својим преговорима у Земуну, и у својим преговорима са Бећир-пашом, и у својим двема молбама упућеним султану тражили да се Србијом управља по хатишерифу од 1793. год., и пристајали да у свакој нахији буде 'кадилук' (судница), само да 'кадије буду људи паметни и богобојажљиви да не грабе новце и после кроз то раји неправду да чине,⁹⁾ ипак им то ништа није сметало да на крају крајева протерају све турске власти из побуњених нахија, и замене их чисто српским власгима, које су остале све до 1813. год., мењајући се и усавршавајући се према приликама и потребама.
'Почетком месеца октобра 1804. год. - вели се у 47-ом броју листа Моniteur за 1804. год. - Срби су тражили од Бећир паше да им Порта, поред признања Врховног Вожда, допусти још да административно и судско особље буде састављено једино од Срба. Турци, који су сад у служби у Србији, остаће на својим местима, али у будуће ни један се Турчин неће смети поставити без претходног пристанка Врховног Вожда. Царински чиновници турски, против којих постоје толике жалбе, дужни су без одлагања напустити Србију, али царинске и судске таксе биће и у будуће под непосредним надзором пашиним, који ће и примати од њих приходе'.
Први важнији корак око уређења унутрашње државне управе у побуњеној Србији, учињен је 15. августа 1805. год. на скупштини у Борку, установом Синода, чији се задатак у почетку састојао у старању око прикупљања народних прихода, одржању реда у земљи и пресуђивању ствари од већег значаја. Под његову управу били су стављени и сви судови, а доцније и све старешине у земљи, изузев Карађорђа.¹⁰⁾
Према одлуци скупштинској, у Синод су могли ући из сваке нахије по један поштен и паметан човек, изабран нахијском скупштином и по положеној заклетви: да ће 'са прочим советницима о свему народу србском беспристрасно бригу носити, а наипаче о својој нахији; да ће свакога праведно заступати и бранити а крива, био он командант, војвода, буљубаша, поп или калуђер или кмет, без разлике и лицемерја, кривца великог за његово дело у Синод јавити.¹¹⁾
Један од најважнијих послова, који је Синод одмах по свом устројству предузео, било је устројство судова - магистрата. По његовом наређењу, нахијске скупштине, састављене од војних поглавица, попова, калуђера, буљубаша и 3 - 4 човека из сваког села, изабрале су по три 'најразумнија и најбогобојазљивија човека који ће у магистрату седети и свакоме безпристрасно и безлицемерно по садањем обичају засада по чистој савести судити'.¹²⁾За веће пресуде судије су имале припитивати и војне старешине, а у недоумици целу ствар слати Синоду на пресуђење. Ко није био задовољан са пресудом магистрата, могао се жалити Синоду. Саветник његове нахије у том случају био је дужан старати се, да се његова ствар што пре и што повољније сврши, а жалилац, чекајући на решење, седео је у кући свога саветника, која се сматрала као нахијска кућа. Ако је какав човек по кривици био затворен код Синода, саветник његове нахије имао се старати да га, по могућству, оправда и пусти из затвора.¹³⁾
(наставиће се)

_{⁹⁾ Мемоари стр. 289.
¹⁰⁾ По једном устројству Синода, који је био спремио Божа Грујевић, али које није у живот уведено, један од саветника имао је 'бригу носити за внутрени мир у вилајету и за добар ред: Он ће се звати попечитељ мира, реда и правосудија. Овај мора примерни домаћин бити. Он мора пазити да хајдука не буде. Мотрити мора на лењивце, на зле људе, на шпијоне, и бринути се мора да се по вилајету свуда ради'. (Мемоари стр. 293).
¹¹⁾Мемоари стр. 189.
¹²⁾ Мемоари стр. 101.
¹³⁾ Правитељствујушчи Совјет Сербски од Вука Караџића, стр. 10.}

Крајем 1805., Синод је пресељен из Боговађе у Смедерово, и ту је скупштинском одлуком назват Совјетом, а почетком 1807., по заузећу Београда, премештен је у овај, и према одлуци скупштинској, назват Сенатом. У ово време он је био највиша власт за суђење и управљање унутрашњим пословима у земљи, и као такав издавао је потребна наређења судовима и нахијским старешинама.
Старање о озбиљном унутрашњем уређењу земље са успехом је продужено у овој години, захваљујући примирју с Турцима, у другој половини ове године.
Поред непрекидног и доста успешног рада Сената у овом правцу, децембра 8. ове исте године одржана је скупштина у Београду, на којој је, поред осталих ствари, одлучено: да Србија и даље остане подељена на 12 нахија, да се у већим варошима заведу 'комендати' а по селима кнезови, и да странци не могу имати у Србији непокретног имања.¹⁴⁾
Овог истог месеца (15. и 16.), Сенат је наименовао чланове суда по варошима и судије по селима, а два дана доцније послата су свима властима у земљи упутства за суђење.¹⁵⁾
Много је важнији, за предмет наше расправе, рад Сената на уређењу полиције овога доба.
Из једног дописа, који је публикован у Моniteur-у (бр. 76, 1808. год.) видимо да је Сенат под 30. децембром 1807. год. усвојио предлог односио увођења редовне и сталне полиције у земљи.
'У Београду - вели се у том допису - биће полицијска управа са задатком да пази на становништво као и на трговинске послове, да одржава ред и чистоту по улицама, и најзад да предузима све што би зајемчавало јавну безбедност. Управу ће сачињавати један управник (администратор), два комесара и још 15 чланова, који ће бити распоређени по унутрашњости земље а водиће преписку непосредно са администратором. Осим тога биће заведена и полицијска стража, која ће бити састављена из довољног броја људи.'
У прилог и допуну изложених података, иду и ови редови Ивана Каменског¹⁶⁾ о раду скупштине и Врховног Вожда на уређењу унутрашње управе у обновљеној Србији.
'За време примирја Скупштина је с пуно ауторитета отпочела свој рад У Београду и у свима варошима у земљи - тако заповеда Карађорђе - да се заведу магистрати, на челу којих ће бити по један председник. По селима поставиће се судије, а та места заузеће само они људи, који су служили у војсци као официри и подофицири, а знају читати и писати. Предузеће се мере да се у земљи шири образованост, вештине и наука. Све више власти обратиће нарочиту пажњу на школе и васпитање омладине. Сваки становник је војник, али оружје не сме носити осим за време службе. Цела земља поделиће се на 12 нахија. Скупштина народних представника, која се до сада Синодом називала, и боравила у Смедереву, скупљаће се у Београду и стараће се свакога дана да се оствари ново уређење.
Аустријски аршин и мере за пиће уведени су у целој земљи, а полиција ће се старати да не буде злоупотреба при служењу овим мерама. Турска мера ока за тежину задржаће се и даље.
Све зграде и земље, које су раније биле својина Турака или Јевреја, суд ће јавном лицитацијом продати и добивени новац унети у народну касу. Никако имање не може се продати испод руке, већ сваки поседник имања закључиће продају пред судом. Сваки становник, поседник и други до обичног надничара биће подвргнут плаћању данка на главу, који ће бити уређен по регистру и сразмерно порезан.
Старешине ће се постарати не само да занатлије раде што боље своје занате, већ и земљорадници да што боље обрађују земљу а сточари негују стоку, те да тиме сваки поправи своје стање, јер сад ради своју земљу, а не, као раније, туђу.
Полицаја има строго да пази: ко говори непристојно и несмотрено против Сената, уређења и страних сила, и таквога ће хватати и кривичном суду предавати (Сriminalgericht übergeben). Цене за јестиво и пиће утврдиће се законски и објавити, па ко ту таксу прекорачи први и други пут одузеће му се роба, а трећи пут и роба одузети и телесно ће бити каштигован.'
На жалост, нама су данас непозата нова првобитна уређења полиције у обновљеној Србији, те с тога и нисмо у стању да са прецизношћу утврдимо делокруг њенога рада у ово време, а још мање да говоримо о неким њеним засебним органима. Судећи по извесним документима о раду судова у год. 1808. могло би се, међутим, закључити, да је полицијска власт у ово доба била у рукама нахијских старешина, судова - магистрата и сеоских кнезова.

_{¹⁴⁾ Финансија и установе обновљене Србије од Мите Петровића стр. 76.
¹⁵⁾По Мопiteur-у (бр. 41. год. 1808.) разаслати су закони и правилници, али је ово погрешно после познатог и утврђеног факта да Србија у ово време није имала писаних закона.
¹⁶⁾ Ivan Kamenskói: Servien. Eine histor-georg-statist. Skizze. Berlin. 1808. стр. 42 . 46.}

Из Протокола шабачког магистрата од 1808 - 1812 год.,¹⁷⁾ јасно се види, да су судови у ово време обављали велики део полицијске власти, која се састојала у издавању пасоша, протеривању, издавању полицијских наредаба, вођењу надзора над хлебарницама и механама, одређивању такса пићу и животним намирницама, суђењу иступних дела, старању о пијаницама, просјацима, хајдуцима итд.
Поједине нумере овог протокола, које се односе на чисто полицијске послове, гласе:

а. За пасоше:
№ 79. 1. Маја (1808). Дат пасош Томи Тркићу, Илији Спужеву и Јовану Тодоровићу да иду у Београд на лађи са 5 момака.
№ 101. 4. Маја (1808). Дат пасош удовици Ивани из села Рибари у Београдску нахију; иде у Остружницу и натраг доћи намерна.

б. За протеривање:
№ 136. 13. Маја (1808). Дата књига: обзнањено буди свим кметовом, да имају из целе нахије изтерати Прелића Жену из Барне и мал да јои дође сав у беглук овамо у Шабац.

в. За издавање полиц. наредаба:
№ 467. Данас совршено у С. М. Ш (Славном магистрату шабачком) и жителом шабачком даје се на знање, за које ни један да се нема противити, негол сваки заповесг издату да има испунити. Ако би се од данас кои нашао, да ову заповест не изпуни, том сваком да знано буде, да ће под велику каштигу доћи.
I. Из кућа ђубре сваки да има износити у поље, куће да чисто држите; а ниједан да се није усудио на Сави ђубре износити.
II. Оћаке чисто да држите.
III. Сваки суд пун воде преправљен у кући да имаде, ако би се несрећа догодила, да би помоћи имао.
IV. Куће који продају, и који продали прије 10 месеци, да се имају у С. М. Ш. јавити.
22. Јануара 1809. у Шабцу.

г. За надзор над хлебарницама и механама:
№ 105. 5. Маја (1808). Визитирали екмечије и нашли фалишага, по Именце, који су фалили добили су по 12 батина: Спужев јекмешчија, Петар Иолпов, Шљиво - Тешо, Мићо, Павле. Ово им била перва каштига.
№ 391. 34. Септембра (1808). Визитирасмо Јекмећије, и тамо нашли јексик лебова. Пантин 30 драма, Милована и Кораћа по 51 драм на оки. Ту њим осудисмо по 25 батина, али за перви пут платише штрофа 6 гроша.

д. За потврду изабраних кметова:
№ 294. 13. Јулија (1808). Лаза Аврамовић поставит чрез варошана и потверћен у магистрату да буде кнез у затрки, и да га имају слушати како им буде заповести издавати, зашто од магистрата примај, и ниједан да му се не супротиви.

ђ. За суђеље иступних дела:
№ 325. 11. Августа (1808). Стеван Марковић житељ шабчанин, тужи Игњата Аксентијевића за једну кокош, што је убио, кад му је стакло са зејтином разбила. Тако досудисмо да Игњат кокош врати, а Стеван да плати зејтин и стакло, што је кокош разбила, 30 пара.
№ 419. 3. Декембра (1808). Пресућено жителом шабачким, кои на патролу нису хтели ићи, 24 сата апс, и још на одпусту пресућено јест свакому 12 батина; али за перви пут опростите су ним батине, али штрофа сваки по 2 гроша мора платити у касу, и то следујући: Димитрије Пантовић, Паво Јешкерић, Шишо Туфекћија, Цветин Туфекћија, Радоица Јеремић, и Павле Ера.
№ 568. 11. Маја (1809). Доће суду Протојереј Николаје, и тужи Јевту чаругжију, што је зло дело на њега износио, и зле речи говорио. Тако пресудисмо: да Јевта за своје зле речи прими 25 батина.
№ 627. 27.Маја (1810). Дошао к суду Станиша Налбанта житељ Шабачки, и прејавио Николу Алексића, такожде житела шабачког, што је њему покро лук из баште. Тако пресудисмо: ударити 25 батина.
№ 853. 15. Септембра (1811). Јован Станић Шабчанин лежао у апсу један дан и платио 12 гр. штрофа, што је псовао г. Перу абажију и Алексу пиан. И он данас обећава се, ако би се унапредак опио, под велику каштигу потпасти.
№ 878. 23. Декембра (1811). Петар Перњаворац, за безчиноје своје обхожденије и зле своје речи, што је безчестио Господара Луку, по тридневном уарестовани прими 30 батина.

е. За одређивање таксе пићу и животним намирницама:
№ 88. 1. Маја (1808). Дата такса на разне ствари у Ша… наи… (у шабачкој нахији) како по чарши под муром стои. –

гр. пр.
1 ока добра винa _ 18
» » лоша » _ 15
» » добре ракије 1. _
» » лошије » _ 35
» » добра печена хлеба _ 8
» » говеђег меса _ 16
» » овчија » _ 16
« » кермећег » _ 20
» » крупне рибе _ 12
» » ситне рибе _ 8
» » гра _ 17
» » чиста меда _ 34
» » масла 1. 20
» » лоја _ 34
» » свећа 1. 04

ж. За пијанице:
№ 18. 11. Априла. (1808). Теша Лигановић за непокорност и пијанство био јо по судејском совјету биен публично и добио 25 батина.

з. За просијаке:
№ 5. (мсца априла 1808). На Тамнаву. Оштро се налаже на свештенике и на кнезове и кметове за свако зло дело, и расписато у нахије за једног сирома, кои има шест роба, да му је слободно просити по целој нахији.

и. За хајдуке:
№ 109. 6. Маја (1808). Издата заповест кметовом, да на хајдуке имају добро позор, и какву каштигу хоће трпити овде следује: Поштенародни кметови мали и велики нахије Шабачке! Присућено и за право пронашли смо, ко је вама оштро кметовом налажемо, да од сада, ако би који у ајдуке отишао, у тога вере нема, нити ће се на веру звати, него оно село оће пропасти и сеоски кметови. А онај кои одврља тераће се док се из ове земље не изтера. И ове године што је год похарато у ком селу то ће село под морање платити. И од сад у ком се селу човек похара оно ће село малом и главом платити, и оно село на томе месту више остати неће, нити башчина нити виноград, него ће се у пропаст окренути. И онај, који ајдука на свога брата и комшију наведе, кућу ватром а он главом, а мал на мезет, и од његовог мала поара да се ономе плати кои је поарат. Кои би кмет сеоски затајо да је какво рђаво дело ураћено и нејави, вечито у апс допастиће, а онај кој им леба даде главом ће платити. А најпосле од кметова за свако зло и добро дело изискиваће се да одговарају.¹⁸⁾

ј. За странце:
№ 382. 21. Септембра (1888). Прећоше из цесарије Сима Јовановић, Петар Југовић и Сима Јоловић из Јамине. И дато ним допуштење, да овде радити могу, да се зарану, зашто су нам прибегли.
Има још једна сасвим нова ствар која се у овом протоколу помиње, а о којој раније нема нигде помена. То је постављање нарочитих полицијских органа — полицај-кварталмајстора — по градовама. Септембра 12. год. 1808., а под № 367. овог протокола заведено је: Г. Лазар Теодорович потвржден чрез г. Луке Лазаревича команданта шабачког за полицај-кварталмајстора Шабачког и од данас наложене послове да имаде он вршити12), а маја 15. год. 1808. под № 146. стоји ово: 'Милосаву Петровићу, магистратуалном вице полицају противио се за лулу и псовао га Радован Живковић, мутавџија: зато је каштиган 25 батина на чаршију'.
Да ли су ови полицај-кварталмајстори и магистратуални вице-полицаји постојали и по осталим градовима сем шабачког, о томе нема никаквих позитивних трагова, али је вероватно да их је било. Оно што се позитивно зна, то је: да је полиц. власт још од почетка устанка била подељена између нахијских и кнежинских старешина с једне, и нахијских судова с друге стране. Први су имали чисто извршни карактер, а други и судски и извршни.
(наставиће се)

_{¹⁷⁾ Гласник, св. I., одељак II.
¹⁸⁾ Слична наређења о хајдуцима и крадљивцима налазимо и у Душановом Законику (чл. 145): Повелева царство ми. По всех земљах, и по градовех, и по жупах, и по краиштех, гусара и тата да нест ни у чијем пределу. И сим-зи образом да се украти татба и гусарство. У којем се селе нађе тат или гусар, то-зи село да се распе, а гусар да се обеси стрмоглав, а тат да се ослепи, а господар села того да се доведе свезан ка царству ми и да плаћа све што је чинил гусар и тат от испрва, и паки да се каже како тат и гусар. (Законик Стефана Душана од Стојана Новаковића, Београд, 1898. год.).
¹⁹⁾Овај Лазар Тодоровић био је доцније, за време кнеза Милоша, министар правде и просвете, и то је био први министар кога је кнез Милош наименовао.}

Да нахијске и кнежинске старешине нису имале никакве судске власти према грађанима (војници су унеколико били изузети), има пуно доказа у дипломама које су им на звања издавате, Карађорђевом Деловодном Протоколу и наредбама Совјета. Тако у једној наредби, коју је Совјет под 10. септембром 1808. упутио старешинама и народу нахија: шабачке, ваљевске, зворничке и ужичке, вели се изриком ово: 'Народ сав да има сложно слушати старешине своје, што се вилајетски потреба тиче, сад је време војне сваки је дужан служити по могућности својој. Старешинама пак свима објављује се, да се ни један усудио није, човека без суда убити окром ајдука, кои се одметнуо; а други макар шта да скриви да се преда суду. У коим местима Магистрат има, да се нико усудио није тому на пут стати, они људи кои су Магистрату под заклетвом, да суде по правди и по савести својој: да им нико на пут не стане²⁰⁾.
Један мали изузетак од овога учињен је према сеоским кметовима, којима је остављено да пресуђују потрице и учествују у деобама имања (изборни судови), као што су и под Турцима чинили.
Један од најбољих и најпотпунијих података за надлежност судова овога времена јесте, нема спора, 'Уреждение Совјета народна за суд вароши Ваљевске и тоја нахији', које гласи:
1° Јануариа 1-га 1809. года наименова да буде у вароши Ваљевскои, и тоја нахиј Суд из четири лица заседајушча 1-во Сенатор Ранко Петровић, 2-ги Милован Тодић, 3-го Рака Мишковић, и за секретара тога суда Саву Ћуричића, од ови четири образа 1-ви да исполњава дужност наистариег лица, и да се назива судцем, а четврти да чини дужност секретарску. Ова четири, наименовати образа свагда и за свашчо у једном согласију да буду.
2° Дом судеиски да се опредјели гди ће се сваки дан судити; Суд пак сваки дан на уречени сат да се отвара, и затвара, ново одређени Господ. Судиам по особ судити развје ако кои од чланова одсутствовао буде, а не на свакому месту ние слободно, као шчо може бити, и бивалое, да гди се год кои даву чиа судиј пријави ту му сам и суди. У напредак такови обичај за чест свакога члена да се не уводи, но свака тужба тужитеља да се у канцелариј саслушава, а шчо се год кому судило буде нека све преко канцеларие иде, також све заповести, тужбе, рјешениа суда, да согласно премено из канцеларие преко добошара да се издају, судиом по особ забрануе се какву нибуд заповест обшчеству објављивати прежде договора, и уреченога часа за објавление. Но будући да нова одређена господа сударци у почетку уредбом вешчи нису, то дозвољава се паметному секретару реч за ползу обшчества и доброга реда держати.
3° Ни едном од наипростиег човека до наипоглавитиег ние слободно под пусатом у канцелариј указати се, но сваки кои у канцеларију судеиску уходио буде сваки благородни Сербин свои пусат пред канцеларијом положити нек изволи, и тогда Суду чесно своју теготу каже.
4° Суду ваљевском наиприе Господар Јаков Ненадовић пак прочи служитељи народњи почитание да имају, и да буду огледало прочим свим живушчи у Ваљеву, и тоја нахиј, Господа Јаков Ненадовић и прочим отмјеним служителиом народним в ваљевскои нахиј, свог рођака, ортака, ние слободно противу Суда зашчишчавати, но да паче свакому кривцу своју зашчиту одказати, и свакога таквог к' Суду предати (буди кога) у случају да се какви злодјеи у ваљевскои нахиј појаве, то Суд с спомошчествованием коменданта од нахие да се има постарати такове пофатати, с таковим судити.
5° Ново наименовата Господа сударци сву пизму и зло серце кои е може бит на ноге до сада имао од тога часа, свак своју злу вољу, и зло серце да побаце. И свакому једнако да се суди, буд бoгатому или наибједниему сиромаху; особито пак пред видливо призрение Г-да сударци противо коменданта од нахие у сваком случају да имају.
6° Суд ваљевски силу има свакога кривца троеручно кашчиговати, парама, хапсом и батинама. За погрешку од разлике људи буди кашчига по 25 и 50 батина на биењу, веће кашчиге да не буде; наћи ће се и такови људи, кои за више речене кашчиге нису, како чесни кметови, буљукбаше, и терговци, таковим пак за 1-ву погрешку буди кашчига арест 24 и 48 сати, о хлебу и води, а 2-ги крат по 25 гроша или 50 ако се пак случи да наичестниј човек горе поменуте кашчиге потегне, пак и трећи пут согреши, таковом после буде кашчига с батинама. Ако се какво смертно убиство случи такове убице Суд ваљевски да се има постарати такове пофатати, и у градски апс затворити, по том дјело злодјеја описана верховному Сербије предводитељу, или у Совјет Народни послати, пак какво наставление за таквог доће, тако шњим и поступати.
7° Од сваког рјешениа Суда буд каква сума пара, био какви миљак или какво животно, да се има свака такова вешч проценити и по 3 гроша на сто од кривца кои буде узимати - а ово да буде приход касе, такоже и од кашчиге на парама, приход касе. Приходи од пасоша такса 10 пара, буди приход секретарски, од сви прихода и други дјела да се формално протокол держи, и что се нечистоће протокола тицало буде, џевапиће писар а за пресуђивање судие.
8° Суду ваљевском опредјељавамо 9 пандура за већу силу и снагу судску, од коих 6 да се постара Господ. Јаков Ненадовић из нахие од пошчени кућа изабрати, кои ће без промене, и без аилука служити, њиове пак у нахиј куће да су свободне од сви прочиј кулука, кромје воене, проче 3 момка варош Ваљевска да издржава, и свим 9 да се дае тахин из беглука.
9° Суд ваљевски особито да пази на зле људе као на аидуке, шпионе и проче; тако да се у целои нахиј ваљевскои нигде ни едан задержати не може, сваког јабанца терговца за пасош питати кои у варош доће, и поће, такоћер свим живушчим втом крају забранити ни на 5 сати из вароши без пасоша долеко не поћи - Случили се погрешка буди му кашчига по разсужденију.
10° Во опшче свим живушчим в' ваљевскои нахиј забрањуе се у Београд на Велики Суд жалити се доћи, без писма Суда ваљевског, нити ће се кому веровати у Великом вилаетском Суду - развје ако се кому рјешениа Суда праведно не свиди, то сваки може с рјешителним ваљевског Суда писмом доћи, и хоће се свакому на ново судити, и то се забрањује ако е распра мања 100 гроша.
11° Налаже се свим во обшче - Суду новопостављеному покорни бити, не како чтое до сада бивало и бива, а ко би се кто усудио Суду ваљевском наимање повреждение, и непокорство чинити, таков свак да знао буде, да самом Верховному Сербскому предводитељу и Совјету Народа Сербскаго повреждение учиниће, и ако се кои после овога прописа пронаће, да препјатствие Суда буде, то Суд ваљевски нека рапортира у Совјет и Господару Ћорћу, и примиће наставление за таковог.
12° Подпис Суда ваљевског да буде сљедујушчим образом, на свакои хартиј без разлике да се подписуе, наистариј образ то ест судиа свое име да подписуе, и на крају сваке хартие секретар свое име да подписуе, то се разумева да ова два образа сами нису Суд, но сви заједно чине едно тело - но за увести нови ред по канцеларијам наше Державе, подпис сљедушчим описаним образом да буде, како и по другим Государствам - И ни еднои хартиј на коеи подпис по пропису не буде, биће невјеројатна.
13° Нитко судиам никаква кулука чинити ние дужан, развје ако е потреба вилаетска. Варошлиам кад се заповјест из Суда изда, за на воину поћи, без свакога изговора, да су спремни поћи. Од свиу дјела свагда протоколи чисти да буду.
14° Свим новим уредбом да се за чест и живот нитко не противи, кое миј за благополучие обшчества и наше славе у чреждавамо.

Дано у Београду
1. Јануариа 1809. года
(М. П.) Правителствујушчи Совјет Народа Сербскаго²¹⁾

_{²⁰⁾ Голубица за 1842. год. стр. 279.
²¹⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића стр. 80-82.}

* * *
Изложена организација, судских и полицијских власти остала је, у главноме, неизмењена све до почетка 1811. год. када је на скупштини у Београду (2. јануара) извршена велика реорганизација свију земаљских власти и створено ново државно уређење. Уређењем овим, за поједине гране државне управе установљени су први пут попечитељи, којих је било 6 на броју, а за чисто судске послове Велики или Народни Суд, коме је председавао попечитељ правде. Карађорђе је признат за поглавара земље, а Сенат је претворен у Правитељствујушчи Совјет Народни, чији су чланови могли бити само попечитељи. Пошто је било свега 6 попечитеља, то су остали сенатори постављени за чланове Великог суда, који је такође био придодат Совјету.22)
За попечитеље и совјетнике били су постављени:
а. За председника Совјета и попечитеља војног, Младен Миловановић;
б. 3а попечитеља унутрашњих дела, Јаков Ненадовић;
в. За попечитеља финансија, Сима Марчовић;
г. 3а попечитеља просвете и црквених послова, Доситије Обрадовић;
д. За попечитеља правде Петар Теодоровић и
ђ. 3а попечитеља иностраних дела, Миленко Стојковић.
Пошто се последња двојица нису хтели примити нових звања, то су на њихова места постављени: Илија Марковић за попечитеља правде, и Миљко Радонић за попечитеља иностраних дела.
Овим је, као што се види, први пут у Србији установљено министарство полиције, а први министар и шеф ове установе био је Јаков Ненадовић. Као и свима тадањим старешинама, тако је и њему издата диплома на попечитељство, која гласи:

Благородни Г. Јакове! Здравствуите!
Труди Ваши Отечеству жертвовати, истинаја храброст ваша на многим местима показанна и свим познато благоразумије ваше обратило е мое и целое народњег собранија внимание на вас всего воспоминание возбудило нашу признателност.
В знак наше признателности а вашег отличија и награжденија обшче - согласно избирамо, и именујемо и постављамо Вас членом Совјета а попечитељем внутрених дјела. За усугубити признателност нашу и награждение ваших трудов даемо досадашњу кнежине ваше команду сину вашему Еврему.
Увјерителну надежду имам, да ћете ви охотно, приликом овом ползовати се: с којом неброене ваше заслуге за отечество у новом важњеишем дјелу јошт учинити, и тако без смертно име у вјечитим отечества књигама оставит доиста можете.
За то кромје скорог видјенија само благополучно здраље вам желим и есам.

18. Јануариа 1811. у Београду.
(М. П.) Вами благонаклони
Врховни Народа Сербског вожд Георгије Петровић.²³⁾

По тврђењу Вука Караџића, плата Ненадовићева износила је 6000 гроша (500 дуката) на годину, а уз то и таин у месу, хлебу и јечму (кад га је било у граду²⁴⁾.

_{²²⁾ Историја најважнијих догађаја у Србији од Павла Јовановића, страна 73 - 74.
²³⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића, стр. 96 – 97
²⁴⁾ Правитељствујушчи Совјет сербски, стр. 58.}

Противно дипломама осталих државних службеника и старешина овог доба, у овој дипломи нема никаквих података о дужностима попечитеља полиције, нити се ови подаци налазе у осталим писаним документима овог времена. Из диплома, које су војводама издавате после новог државног уређења, види се само толико, да је попечитељ полиције био надлежан за 'внутрена дела', али нигде није прецизирано, па ни изближе означено, која су се дела имала сматрати као 'внутрена'. Спора нема, да се попечитељ полиције, на првом месту, имао старати о реду и сигурности у земљи, за доказ чега служе његове писмене наредбе војводама и осталим старешинама,²⁵⁾ али је тако исто неоспорно да је он издавао и наредбе о купљењу порезе и о војној спреми, као год што је и попечитељ војни наређивао да се гоне 'ребелијаши' и томе подобно. Изгледа, према овоме, да делокруг рада појединих попечитеља, па и попечитеља полиције, није био тачно одређен, већ да се губио у општој надлежности Правитељствујушчега Совјета за све ствари у земљи.
Док су дужности попечитеља биле овако неодређене, дотле је сама Скупштина одредила у главноме дужности судова и нахијских и кнежинских старешина. Први су имали да воде надзор о правилном прикупљању државних прихода, за тим да расматрају и расправљају грађанске спорове, и најзад да ислеђују и пресуђују кривична дела. Дужности других, који су на овој скупштини названи војводама, састојале су се у прикупљању порезе и осталих прихода, набавци хране за војску и старању о уредном одржавању војног материјала, управљању војним и грађанским пословима, за тим о одржавању пошта, сеоских кошева, постављању сеоских кметова и извршивању свега онога што би Вожд и Совјет наредили.²⁶⁾
Суштина новог државног уређења изложена је у дипломама које су одмах по скупштини разаслате нахијским и кнежинским старешинама, и чије су садржине у главноме једнаке. Таква једна диплома, која је издата шабачком војводи Луки Лазаревићу, гласи:

Сербскому војводи Г. Луки Лазаревићу.
Труди ваши за отечество поднети, и истинаја храброст ваша против непријатеља на разним местима показаннаја, обратилае наше внимание на вас и в знак вашего отличија, и вознагражденија потверждавамо имено вас воиводом и комендантом Шабачким, и кнежине ваше от ниже именовати села следујушчим образом:
1. Вам власт даемо с кнежинам вашим управљати, и с оним полно заповедати, что вам се предпише, а обшчество, кое ће бити под вашом властију, неугњетавати.
2. Ви да будете полни исполнитељ вољи правителствујушча совјета народнја, и вољи моеи.
3. У делама военим от сад у будушче заповести, наставленија, и потребованија примаћете из Правителствујушча Совјета от Г. Попечитеља военнога Младена Миловановића, у таковим што вам потребно буде от њега иштите.
4. У делам внутреним' ваши кнежина што год бива, и треба да јављате у Правителствујушчи Совјет Г. Попечитељу внутрених дела Јакову Ненадовичу, от коега у таковим примаћете наставленија.
5. В прочем кромје нашеи под никога власг неподпадате, касателно кнежине Шабачке; следуе вам знати у будушче кому се имате покоравати.
6. У време воевања под коега коммандујушчаго в послушаније и покорност вам предпише се бити, свјатејше да заповести онаго иснолњавате; ибо сваки такови командујушчи биће от нас изабран и наименован. Уверени ми, да ви с вашом признаностију, коју вам указујемо, бићете задовољни - усугубите труде ваше, у делам касајушчимсја благополучија народа и за показати себе достоиним у будушче сего уваженија.

У Београду Јануарија 18. 1811.
утверждено при народњем собранију верховни Сербскога народа вожд
(М. П.) Георгиј Петрович.
(М. П.) Правителствујушчи Совјет народни.

Одмах за овим изређана су поименце села која долазе 'под команду Луке Лазаревића' (њих 53 на броју), а даље су додата ова упутства:
'С тимћеш селима коммандирати, и рачуне ода свашта давати, а у согласију с Чупићем и Јанком Поцерцом бити, свакад ће вам једне заповести долазити, а понаособ како за воину, тако и за проче.
И у договору с кметовима от ваше нахије да оградите 3 мензулане едну у Шабцу, другу у Свилеуву, трећу у Мачви. За те три мензулане от нахије да узмете у сваку мензулану по 4 коња, а уз те коње по три мензулџије; исте коње и мензулџије рана и плата от нахије, да у еданпут уреде што ће им за годину требати како за право ви с кметовима наћете.
Магистратце с писаром оправите амо у Београд к Совјету, гди ће они примити поученије и наставленије како ће поступати и пресућивати.
Ви воивода да уредите у сваком селу кнеза Сеоског, кои ће са селом оградити кошеве, и амбаре за десетке, и вам рачуне давати, и да се немешате у свешченическии духовни чин, коим имаде Митрополит да суди.
А свајшченици, и калугери да се у мирски, и военна немешају.
Ви пак гди кои на суд позовете, да одма онде отидете, а за млаће што кои гди учини зло, похара или што буде да га имате предавати Суду у Магистрат. Кое му Магистрат пресудити неможе ониће онакове слати у Совјет.
А особито за свашта да јављате како мени тако и Совјету за зло, и за добро. Завист и противност мећу вама да небуде; а кои би се један другом противијо, да ће морати на ответ доћи, и за свашто од совјета наставленије да иштете, и да познаете да је он верховна власт.
Заклетве оне у Собору кое су биле, кои преступити оће бити лишен старештва, а што се кому определи да са оним буде задовољан. У овом вам пункту описуемо потребне ствари, и наставленије от кога ћете шта тражити, то ест от совјета, кои су сад членови, раздељени поособ у делима.
1. Господар Младен Милованович Попечитељ воених дела што за воиску потребује, џебане, олова, барута, ћунлета, вишека, топова и проче военне муниције от онога да тражите.
2. Господар Миленко Стоикович Попечитељ Иностраних дела, то ест ако би какови човек из друге земље прешао к нама, и што тражио, таки такова човека да пошљете к њему.
3. Господин Доситеи Обрадович Поиечитељ Просвешченија народња, он ће знати просвешченија издавати, и ако у нахии учитељи требају, от њега иштите.
4. Господар Јаков Ненадович Попечитељ внутрених дела; от њега ћете аросити внутрена дела, онће вам наставленија давати.
5. Господар Петар Теодорович он ест велики Судија вилаетскии, кое ћете за таково от њега наставленије искати, кои скриви како ће га каштиговати.
6. Господар кнез Сима Марковић попечитељ кассе народње, от њега наставленије тражите, будући да ће се сви приходи обрнути у народну кассу, и отандеће се искати потребна, за топџије плата, и прочаја за содржање.
Ови преименовати 6 членова Совјета би ће сви у едном согласију, друго от нахије да пошљете 10 топџија, и 5 добошара.
Сваки от свое кнежине главе да препишете право, и како препишете таки нама на знање да дате.
От муниције свака три месеца рачун у Совјет шаљите, колико сте примили, поарчили, и шта јошт имате.'
Ни у овој динломи, као што се види, нема никаквих прецизнијих одредаба о полицијској власти и њеним органима, а надлежност војвода за сва 'внутрена дела' веома је неодређена и растегљива.

_{²⁵⁾ Голубица св. V. и VI.
²⁶⁾ Финансије и Установе обновљене Србије, стр. 87.}

* * *
Поред диплома, које су издавате војводама, и већ поменутог Протокола шабачког магистрата, као обилан извор за правосуђе овог времена, како грађанско тако и кривично, служи и Карађорђев 'Деловодни Протокол од 1812. маја 21. до 1813. августа 5., који је издат у Гласнику Друштва Србске Словесности за 1848. св. 1.
Захваљујући искључиво овом протоколу, који има превагу над оним шабачког магистрата својим општим карактером, ми смо данас у могућности да са позитивношћу судимо о многим и многим странама нашег правосуђа из доба када није било писаних закона, и када се судило и пресуђивало по здравој памети судија. Поред овога, у њему - овом протоколу - има доста података о државном уређењу, народном животу и обичајима у доба његовог постанка. Он броји свега 541 нумера (од 598 - 1139), од којих се добра половина односи на кривично правосуђе. Међу казнама овог доба у овом протоколу налазимо:

1. Смртне, које су се досуђивале за хајдуковање, убиство, оцеубиство, побуну, шпијунажу и опасне крађе, као што се види из изложених нумера:

а. За хајдуковање:
№ 1486. 21. маја. (1813). Писато воиводам Крушевачким, Милошу Сарановцу, Анти Симоновичу и капетану Ђорђу Симићу, како смо разумели из њиовога писма за два аидука, кои су из Турске к њима дошли, и препоручено им, како приме наше писмо и разумеду, да их одма оба обесе пред народом без сваког даљег одговора, и да јаве после Турцима, да су их по нашои заповести обесили, и у напредак да ћеду све тако зле људе ватати и вешати. - С овим писмом послата и сентенција истим аидуцима Вучи и његову другару; и препоручено им да упараде њихову воиску и тако пред воиском и пред народом да прочитају сентенцију, да разумеду зашто се ови двоица вешају, и да узму себи за пример, да они онакови зли и неваљали људи непостану.
№ 1508. 28. мај. (1813). Писато воеводи Ефрему Јаковљеву Ненадовичу, како смо разумели за аидуке, Петка и Груицу што нам пише, на кое препоручено му, да их извеша и послата му сентенција, да прочита пред народом, зашто се кашчигују, и да учини наредбу, да пошље момке свое пред оне Турке, да их побију, који ћеду доћи по уговору ови хорсуза у планине, да приме од њи коње; и све друго што смо му писали, точно да соверши.

б. За убиство:
№ 1248. 24.марта. (1813). Дата сентенција Сави Гавриловићу из Иванче, кои е убио Недељка воденичара из истог села Иванче, по којој сентенцији да прими равну кашчигу и овај Саво на оном истом месту, то ест да буде обешен.
№ 1336. 17. априла. (1813). Писато Г. Вуици, да умори Вучу Бугарина из велике Плане оном истом смертију као што је он убио ћор - Ефту из истога села, нахие смедеревске, и послата му сентенција да очита пред народом, зашта се овај Вуча кашчигује.

в. За оцеубиство:
№ 1523. 31. маја. (1813). Писато воиводи Николи Карамарковичу, да увати Саву ја жива, ја ли мертвом главу да пошље, кои е убио свога оца у нахији Рудничкој.

г. За побуну:
№ 842. 10. јулија. (1812). Писато Совјету за Симу из Страгара, кои е погинуо, и за какви узрок, што е побунио војску, те ние на заповест дошла у октомбру месецу, кад смо на Дрину пошли. Пре 3 године био е у аидуци, то му е било опрошчепо, па кад (је) такове речи говорио и побунио народ, зато-е погинуо. Његов отац и браћа терајући пизму убију каплара, кои (ји је) у воиску терао. Зато послато у Совјет за присуствие њино сектенцију да пошљу, на оном месту, де су каплара убили, да се и они отмасте.
№ 1441. 12. маја. (1813). Писато воиводи Милићу Дринчићу, да се и он постара бунташе, кои су из апса побегли, Павла Цукића и Молера побити, главе да им к нама пошље, и ако би се у његовои кнежини јавили, пак би живи изашли, он ће својом главом за њи платити, и тако сву наредбу да учини, као што му је и писато.

д. 3а шпијунажу:
№ 1598. 11. Јулија. (1813). Писато Г. Илии Барјактаровићу, да обеси онога шпиуна и да га за коешта испита, и за оне кнезове да покаже, кои су се предавали Турком у Ћуприи 1808 года; и да ради да би поватао и она два шпијуна, и укрепити шанце и проче са Господаром Младеном; и да народ и стоку уклони с пута.
№ 1706. 24. јулија. (1813). Писато воеводи Јови Поречком за старца кога је ухватио на планини са Турскием књигама шпијунити и људе и збегове предавати, да га обеси или сажеже пред народом, да с' народ угледи, и препоручено му да се добро од свију страна од Турака чува.

ђ. За опасне крађе:
№ 658. 7. јунија. (1812). Писато Господару Вуици Вулићевићу за Богдана из Крњева, који је харао и разбијао стасине, да га на муке удари док све искаже шта је зла починио, и кои је јоште ш њиме, и кад све искаже, да отправи у Совјет са описаним делом шта је починио, и Совјет како му пресуди каштигу, опет да га врати натраг, на оном месту да се кашчигује, де (је) кое зло учинио.
№ 1049. 26. јануарија. (1813). Писато воиводи Вуици Вулићевићу, да задержи и даље у апсу Богдана из Крњева, кои је похарао жену Стану, сестру воиводе Станоја Главаша, и када му дође од великог Суда сентенција, да обеси именованога Богдана у Паланци, и у свему да изврши како сентенција показује.
№ 640. 2. јунија. (1812). Писато Проти Ваљевском, да пошље Васу Буљубашу са описаним делом у Совјет; Турчина, који је жив уваћен кои је у крађу пошао, да обесе на сред пута, од куда излазе да краду и то близу Турака.

(наставиће се)

2. Телесне, које су се најчешће примењивале и обично досуђивале за паљевине, повреде, силовање, лажно опадање, непослушност према издатим наредбама, просте крађе, јатаковање, отмицу девојака и т. д.

3. Казне затвора, које су биле врло ретке, и чију примену у Вождовом протоколу налазимо само под № 1238, од 20. марта 1813. Она гласи:
'Писато Совјету, како смо примили њиово писмо, с коим и сва испитаниа и признаниа Суда Великога примили смо, и разумели смо свирепо и безбожно поступање воиводе Раке Леваица и његови момака с људима његове кнежине, на кое препоручено им, да момци воиводе Раке трпе апс по годину дана' и т. д., и

4. Новчане, које су се примењивале на кријумчаре, као што се види из ниже изложених редака:
№ 744. 5. јунија. (1813). Писато воиводи Анти Симеуновићу за оне трговце, који су протурили на капетана Ђорђеву стражу 60 оваца са јагањци и 12 овнова и 3 коња и два товара соли, да и повата, оне кои су терали и оне трговце, и на свака брава овча по грош да пошљу и на три коња 300 гроша, на два товара соли 20 гроша, чини свега 452 гроша и то до 6 дана ако непошљу, послаћу 50 момака и узећу им на свака момка по 100 гроша - и ајдуком да забране, да не арају по Турској, 16 магараца кое су ајдуци дотерали, да врате натраг.
Поред изложеног, у Протоколу има ваздан наређења која се односе на магистрате, војводе и кнезове било у погледу правичног вршења њихове дужносги, било у погледу извиђања њихових кривица по тужбама народа. Из ових наређења јасно се види, да су и војводе и магистрати зависили на првом месту од Карађорђа, па тек онда од Совјета. Даље се још види, да је Карађорђе узимао великог учешћа у судским пословима, као и да је поједине ствари сам лично пресуђивао, а у појединим случајима казне праштао и кривце амнестирао. По ономе што смо о казнама изложили, даје се закључити њихова сталност за важнија кривична дела (убиства, ајдуковања, шпијонажу и т. д.). Као главно доказно средство, служили су сведоци, заклетва и признање како слободно тако и на мукама добивено. Казне су биле оштре, али и правичне. Циљ им је био застрашивање, и с тога су се извршивале јавно – 'публично'. Судови су судили не само злочине и преступе, већ и иступе. Телесна казна најобичнија је и најчешћа у употреби. Смртна казна такође је доста честа и вршена је обично вешањем.
У Протоколу даље има одредаба, које се односе на пасоше, надничаре, враче и таксе за чинодејствовање свештеника. Сва остала наређења махом су војне природе.
Задржали смо се мало више на Вождовом Протоколу само с тога, да би читаоцима пружили што вернију слику о кривичном правосуђу његовог доба, и надлежности полицијске власти (војвода) за истраживање кривичних дела и извршење судских одлука. У тесној вези са овим Протоколом, стоје и неколико текстова кривичног закона, који су оштампани у Подунавци за 1843 – 44. год. под насловом: 'Карађорђеви криминални закони'. Види се, да су ови закони били састављени из 36 параграфа али у рукопису, из кога су прештампани, није било првих 13 параграфа. Оштампани параграфи садрже одредбе о војсци и војницима (4 параграфа), старешинама и чиновницима (7 параграфа), убиству (4 параграфа), хајдуковању (3 параграфа), за тим о крађи, шпијунажи, свештеницима, разводу брака и отмици девојака по један параграф. Не зна се тачно кад су и како су постала ова законска наређења, али се из њихове подударности са казнама у Вождовом Протоколу може закључити њихова примена. С обзиром на велику реткост листа, у коме су оштампани, и њихову важност за историју нашег кривичног законодавства, исписујемо их овде са надом, да ће позванији рећи коју више о њима. Они гласе:
§. 14. Кои би се војник усудио при изгубљењу баталије за живота оружје из руку дати или бацити, без изговора да (трчи) шибу мртву 6 пута кроз 600 момака.
§. 15. Кои би се војник усудио у војсци пушку буди на што избацити без питања старешине, и допуштења, 25 штапа да трпи.
§. 16. Кои би се год пронашао или уватио, буди свештеник, буди старешина, буди војник, или најпоследњи копач, да зло о правитељству и држави Србској говори, макар у војсци, макар у селу, тај подлежи каштиги како издатељ отечества и шпијон.
§. 17. Налаже се свакоме Србину, а особито сеоском кмету, када би писмо у село дошло, да се таки даде кмету, у које му драго доба било, и кмет тај исти час да га шиље куд иде и коме. Тако исто џебана кад би у село дошла, кои би се усудио од више поменути ствари задржати, тај подлежи 50 штапа трпити.
§. 18. Кои би убио човека својевољно, а овај није на њега пређе пушку потего, и осведочи се чисто, осуђује се да се стреља и по том обеси.
§ 19. Кои би убио неотице човека, по добром испиту да се осведочи, том апс пол године у гвожђу, и проче спрам фамилије његове, што суд донесе, деци и жени платити.
§. 20. Кои потегне пушку или нож на кога, и окреше, а не убије, тај каштигу убице, кои је неотице убио, да трпи; ако ли неокреше, но на празно потегне, томе по 50 штапа у два пута да се удари.
§. 21. Момци, кои се на стражу одреде, и ако би патрола затекла шилбока да је заспо, шилбок(у) шибе кроз 300 момака 3 пута, а каплар(у) њин(ом), кои је међу њима, по 50 штапа у 2 јутра, а прочим по 25. Ако би патрола затајала и прочуло се и осведочило, то исто патрола да трпи и они.
§. 22. Кои би се старешина усудио, или капетан, или каплар, војника за мито из воиске кући пустити, или за какав дар, сваком оном, (ма) кои био, приписује се издајничество, и подлежи суду војничкам, кои да плати сваком свом војнику, колико под командом његовом стои, по онолико, колико је од овога једног узео, и у напредак да се искључи из власти.
§. 23. Кои би се усудио злословити, то јест псовати или безчестити свештеника, старешину, чиновника, трговца, кмета, било са узроком, било без узрока, а не би га суду и власти пријавио, то да се (од)суди по 25 штапа у 2 јутра.
§. 24. Кои би се Србин уфатио и осведочио, да тајно води ….. шпијонлок ..... да род свој издаје, тај да се каштигује, да му се пребију обе ноге на 2 места и обе руке, и тако жив да се дигне на коло, и да се не скине док кост траје.
§. 25. Сваки старешина својој војсци да изда заповест, у Србску стоку или какву рушадину за живот свој недирати, но гди је баш нужда, да је војска гладна, то капетану војске да се пријави, капетан воиводи, и потом воивода да заиште од оближњи села, нека покупе, и нека за новце донесу и у војсци продају. А што би села на воиводино искање дала, то воивода да попише, колико је примио, да се може рачун дати после. Кои би се војник усудио сам собом учинити и туђе марвинче убити, тај да плати двоструко и 25 штапа прими. А у кога би се рушадина нашла туђа, тај шибу кроз 300 момака (да трчи) три пута, зато што је свога брата харо.
§. 26. Кои би укро вола, или коња, да плати добро, пошто газда оће, и да прими у два јутра по 50 штапа, ко украде овцу или јагње, за једно двоје да даде и 25 штапа (прими).
§. 27. Кои се усуди отети девојку, тај момак да трчи шибу три пута кроз 300 момака, девојка да се пусти, и за кога она оће нека се уда, и ово венчање беззаконо неброи се за бракосочетаније; куму (да се удари) 50 батина, деверу 50, старом свату 50, а осталим сватовима по 30.
§. 28. Свештеник, кои венча отету девојку, да се лиши парохије (нурије), и да више за живота нигди добити ју не може, за узрок, да он, као законодавац преступивши, учинио је повод беззакони брак благословити користи ради своје.
§. 29. Жена и човек, законо венчани кои су, распустити се не могу без велика узрока и велика суда и владике.
§. 30. Жена или девојка, која би се случило да роди без мужа дете, то јест копиле, ово је натурално, заповест да се изда, да никаква се не би усудила удавити дете, но слободно нека рани, или ако је весма стидна, то може однети и па путу оставити, куд људи сваки час пролазе, да кои год нађе, примиће и наћиће се и ранити. Ако би се усудила удавити, то таки и она осуђује се на смрт, без икакве даље милости, за узрок што је убила човека на свету.
§. 31. Ко би се усудио вештице тражити и убијати жене и мучити, као што су бивале овакове будалаштине, или у воду бацити, ко би ово учинио - оваку лудост, за коју се Србима бели свет смеје, за оваку будалаштину осуђујемо му: оно, што би он учинио више реченим вештицама, њему да се учини.
§. 32. Старешинама сваког чина, служитељима народа, определитће се плата и рана по мери, а да кулука од народа ни у какво дело своје нема, нити се народу допушта кулуковати коме; само народне службе што се каса, што је за целу обштину, то дужно да буде, како косити сено, беглук за коње војничке, бећарске, то јест општу војску, од кога беглука определитће се старешинама за трошак како рана, тако и сено, а старешина, кои оће какав рад водити кућни, а он нека плати, нека му се ради.
§. 33. Кои се усуди оставити од војне село или више, за кулука себи, тај ће подлежати народном суду, и платиће у касу одсуђену цену, и изкључитће се власти неко време за каштигу.
§. 34. Кои би човек рђаву човеку, аидуку, дао леба, а неказао одпут селу, да се такови гони, онај да прими каштигу ајдука.
§. 35. Кои би отишо у ајдуке, и ценио и харао браћу своју, томе никакове милости ни предаје никад, но једнако да се тера, и кад се уфати, жив да се преда суду, и суд да поврати похарано, да му изпребија и ноге и руке, и потом на коло да се разапне.
§. 36. Кои би се старешина судац, или кои му драго био чиновник, усудио, да ајдуке шиље, и народ да харају, и њему се дају, да ји он сохрањава, томе, ако се чисто осведочи, каштига по препису 35, прописује му се, да је он харо, а не они ајдуци.
§. 37. Старешина, или кои му драго судац, ако се пронађе, да је са лоповима, кои коње и волове краду; ако се усуди, са онаковим делити, а коме је украдено неплаћати, но лопове бранити, а сиротињу угњетавати, тај одсуђује се, како исти лопов, под каштигу, и власти да се лиши.
§. 38. Народу у власти није избирати војничке старешине, кои ће војском управљати, и на бој водити. Ово остаје на промотренију војене власти и старешина, да они изберу, кои је вешт и изкусан војску водити, и њом управљати. Народу се допушта избирати судца за мађистрат, сеоског кмета, среског, то јест кумпаниског кнеза, а избацити ни једнога не може без суда и велике власти, докле му се неби нашле и осведочиле погрешке, и погрешке га могу извадити из званија, а лишити воља ничија, или хатер, или пизма.

Други период. (1813 - 1815)

Други период времена у погледу земаљских власти, као што смо већ нагласили, једнак је са временом у очи устанка. Са пропашћу српске слободе, пропала је и самосталност унутрашње државне управе, а на првом месту власт магистрата и војвода. Чим су Турци покорили Србију и у неколико повратили ред у земљи, прва им је брига била, да по градовима и већим варошицама поставе муселиме који су, поред израније познатих им дужности, имали сада још једну више, а то је: да од народа покупе оружје. По нахијама су, истина и даље остали кнезови а по селима кметови, али скоро без икаквих права, већ само са дужностима: да распоређују и купе порез. Сва власт била је у рукама муселима и нарочитих комесара који су, са јаким одељењима војника, ишли из села у село ради купљења оружја. Муселими су, шта више, у многим местима били и судије (кадије).
Разуме се већ, да код оваког стања ствари није могло бити ни говора о каквом праву Срба, а још мање о заштити њихове личне и имовне безбедности. Сима Милутиновић - Сарајлија у својој Историји Сербије тврди, да је положај Срба у ово доба био много гори но за време дахија.
'Отуда инди, вели он на стр. 101. овог свог дела, како и због другога још којешта (т. ј. подозревања) овога времена куда би гођ који Турчин пошао кроз вилает Сербски, нити само по један, ни без калауза ходио, него првога Серба гди сретни на путу, ил' у селу, преда се га узми у калауштину, док срети другога па оног' одпусти али ријетко неоголужњенога и небијенога; па ђекои су Турци тако њима калаузивше Србе у место да одпусте, везивали за дрва, и у њи нишан из пушака гађали, те огледали кои ће прије у најбоље место погодити, да се Србин - чоек немучи и непреза, и тако ји произрешетане живе ли мртве ли, ал' уз дуб привезане остављали, те и тако на оближња села кривицу наметали, потварајућ' ји да су то нетко од њи, или њихова браћа хајдуци учинили. На конаке пак ђе би год они доходили, ту би сво село на белај ударало, и ограисавало би од њи, а она јадна кућа би највећма у којој би зам'рцали, што ту једва би тко жив од страха или од мука ненаг'рђен остај'о и уштеђиван бивао, премда такову одприе дотада несамо нијесу дирали, него су и уважавали и чували је почитујући хлеб и со, али је одавда њима наиприе домаћин коње морао водати до поноћи, те и по сниегу и мразу босоног; ако ли би га обувена застајали, сазували би га одма, па би му босу коње водати давали, а онда они топрв и најприе по његовој кући од баба и од остале чељади срамотама, стравама и мученијама свакојаким, истраживали би изгонећи сакривене лиепе хаљине, скупоцине токе, и оружје у сребру, и злату, и што Серби ниесу ни у сну снивали, то би се од њи на муке изгонило, пак би послие тога нашавши исто или ненашавши, чинили опета свакојака друга своја поганства, и мало би кад' из кое куће са конака дизали се, и одлазили, да неби још и домаћина на највеће муке метали, ако што још имаде скривено а особито сам од свое куће, да мора и то њима изнети и одати, или би му очи скакале бијући га на изред сваки, пак и у квргу би везана остављали, да ји ту и тако чека, док му опета дођу, каконо су чешће и повраћали се, па кад' би онога, кога су били и мучили, мало што попридижена застајали, овда би га дотамањивали, говорећи: Валахи је хајдук! Ево му се ништа неморе, доксегод жив на казук (турска реч колац) ненатне, оли док' му пасјача (т. е. глава) од Турскога ножа и сабље не полети'.
После деветогодишње потпуне слободе, ови зулуми, појачани варварствима приликом угушивања Хаџи - Проданове буне, у којој је око 150 људи које посечено које на коље вргнуто,²⁹⁾ довели су народ до очајања и нагнали га да се поново лати оружја, и тиме стане на пут свему овом.
Брзи успеси српског оружја на Љубићу, Палежу, Пожаревцу, Крагујевцу, под Смедеревом и на Дубљу, имали су за резултат мир између кнеза Милоша и Марашли Али-паше, којим је створена сасвим друга и нова унутрашња управа у Србији.
Ако се у крвавом хаосу, који је настао у Србији после 1813. год., може у опште и говорити о каквим уређеним властима, онда се и за полицијску и за судску власт може с пуним правом рећи, да су се налазиле у рукама свију Турака који су тада били у Србији, и да им је главни задатак био да што више јада и несрећа нанесу Србима. Све ово, рађено је и поред Букурешког Трактата између Русије и Турске (1812. год.) чија је осма тачка остављала Србима 'независно управљање у њиовим унутрашњим делима'.³⁰⁾

_{²⁹⁾ Грађа за Српску Историју нашега времена од Вука Караџића, стр. 66.
³⁰⁾ Јавно Право Књажества Србије од Димитрија Матића, стр. 4 .}

Трећи период. (1815 - 1835)

Познатим уговором о миру између кнеза Милоша и Марашли Али-паше, поред осталог, утврђено је и ово:
1. Да се Турци у будуће не мешају у купљење порезе, већ да исту купе сами српски кнезови;
2. Да код сваког муселима седи по један српски кнез без кога муселим не сме Србима судити, и
3. Да се у Београду установи српска Народна Канцеларија, у којој ће заседавати по један кнез из сваке нахије ради суђења већих кривица Србима³¹⁾.
После овог, у времену у коме је постао, по Србе веома корисног мира, приступило се одмах унутрашњем уређењу земље.
Скупштинском одлуком од 19. децембра 1815. год. задржата је и даље стара административна подела земље на 12 нахија³²⁾, и решено да се у свакој нахији постави по један главни кнез и потребан број главних кнезова за Народну Канцеларију у Београду. На овој истој скупштини утврђене су и дужности главних кнезова, у овоме: да се старају о прикупљању пореза; да извршују све заповести које им буде издавао врховни кнез; да се старају о одржању реда и сигурности у повереној им нахији, и да ислеђују и суде како грађанске тако и кривичне ствари³³⁾. Поред овога, главни кнезови имали су и власт над свештенством у својим нахијама, па су још и судили брачне спорове.
Противно оном што смо видели у првом периоду: да нахијске старешине немају никакве судске власти, и да судови обављају већи део полицијских дужности, у почетку трећег периода кнезови су и полицијске и судске и извршне и војне и финансијске и духовне власти. Према оволиком делокругу њихове власти, главни кнезови су, после кнеза Милоша, били највише старешине у земљи, док је у првом периоду, као што смо видели, поред Вожда постојао и Савет, за тим магистрати, па тек онда кнезови.
Разлика између главних кнезова овога доба и оних из првог периода и у томе је, што је у првом периоду кнезове бирао народ, а у овом трећем сам врховни кнез, као и све остале државне службенике.
Сваки главни кнез, приликом свог наименовања за нахијског управника, добијао је од врховног кнеза нарочиту горњу одећу - бињиш - за знак старешинства, а поред овога и нарочите писмене дипломе, у којима су, поред утврђивања у звању, биле у неколико одређене и њихове дужности.
Једна таква диплома издата је још 14. новембра 1815. год. обркнезу грочанске нахије Вићентију Петровићу, и гласи:

'Велики ест Бог! и велика ест благост и милост Божиа, која е избрала славному роду Сербском, врховнаго кнеза, и правитеља Народа нашего, за увести преслатки мир и тишину в' земљи нашој Сербиј!
По указу пресветлаго и милостиваго нашего Царја Султана Махмута; и честитога и великога везира Марашли Али Паше Уруменлијскога: вједомо свакоме творим, како ја долу подписаниј верховниј кнез и правител Народа Сербскаго, по смотренију моему изабрах Господара Вићентиа Петровића за обер кнеза нахије грочанске способна бити, кое њега властију моеју пред Народом постављам и препоручујем њега код сви поштенородни кнезова и кметова селски од нахије грочанске, што би њега за истинита обркнеза препознали, и њему пристоину чест одавали и у свакоме послушанију били; и заповести мое сваке кое преко Господара Вићентиа обер кнеза у нахиј излазити буду свагда слушали и исполњавали, ако би се кои непослушник или преступник ове наше заповјести нашао, онаи ће сваки под страшни одговор пасти, и најпооле свога живота лишити се оће; на кое ему даем ово писмено потверждено печатом герба моего болшаго ради вјерованиа.
Злочинца уфати, или ако се неби уфатити дао, да га може убити; по заповјести моеј.³⁴⁾

Дано у Влашкој Милош Обреновић
Нахије Грочанске, Верховни кнез
14. Новембра 1815. и правитељ Народа Сербскаго.'

У дипломама, које су доцнијих година (1819. и 1820.) издавате главним кнезовима, ставља им се нарочито у дужност да у повереним им нахијама одржавају ред и сигурност; да с кнезовима и кметовима истребе 'ајдуке горске и сваке друге злочинце' и да пресуђују 'велике и мале распре које кнежински кнезови и кметови не би могли пресудити', а ако би међу њима било и таквих, које и они не би могли пресудити, да јављају врховном кнезу.
Надлежност главних кнезова за суђење најбоље се види из једног писма кнеза Милоша од 24. јануара 1822. год., упућеног главном кнезу нахије пожешке, у коме се вели ово:
'У писму вашем од 23 јануара сообшчавате ми више случаја, како је пет људиј у пожешкој нахиј погинуло, и како се догађа и више други прикљученија, која захтевају пресуђеније законно.
На то вам препоручујем, да ви пресудите све друге случаје и тужбе, кромје случаја, гди се главе тиче. Овакве тужбе, т. ј. о самовољном убиству и о убиствима другим шиљите мени амо.'³⁵⁾
По тврђењу Вука Караџића³⁶⁾ међу главним кнезовима једини је био Господар Јеврем, који је могао погубити човека без знања кнеза Милоша.
Дужни смо још нагласити, ради потпуности ових редака о главним кнезовима, да су првих дана по новом ослобођењу (децембра 1815.) за главне кнезове по нахијама постављени: Вићентије Петровић за београдску и грочанску нахију, Прота Матеја Ненадовић за ваљевску, Милета Радојковић за јагодинску, Ђорђе Парезан за крагујевачку, Радосав Јелечанин за пожешку, Марко Абдула за пожаревачку, Јован Обреновић за рудничку, Вујица Вулићевић за смедеревску, Никола Новаковић за соколску, Илија Марковић за шабачку, Јован Мићић за ужичку, Милосав Здравковић - Ресавац за ћупријску и Јова Стевановић за Пореч³⁷⁾.

(наставиће се)

_{³¹⁾ Вукова Грађа за Српску Историју нашега времена, стр. 132.
³²⁾ Пореч, као врлетни предео са 20 села није придружен ни једној нахији; већ је добио свога засебног кнеза.
³³⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића, стр. 507.
³⁴⁾ Исто, стр. 508.
³⁵⁾ Исто, стр. 594.
³⁶⁾ Грађа, стр. 191.
³⁷⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића стр. 606, и Поменик од М. Ђ. Милићевића стр. 673.}

* * *
Поред главних кнезова, као представници полицијске и судске власти овога доба јављају се још и муселими, кнежински и срески кнезови, и сеоски кметови.
Као што смо већ видели из уговора, закљученог између кнеза Милоша и Марашпи Али-паше, у сваком нахијском граду и већој варошици поред чисто српских власти остали су и муселими и кадије ради суђења спорова између Срба и Турака у друштву са српским кнезовима. Положај њихов био је једнак са положајем главних кнезова, само што су они зависили од везира, а ови други од врховног кнеза.
Надлежност и дужности муселима овог времена, као и њихов однос према српским властима, најбоље се види из овог прилога³⁸⁾:
'По указу Честитог и великог нашег везира Марашли Али-паше уруменлискога и Белиградскога, и верховнаго нашега кнеза и правитеља Народа Сербскаго Милоша Обреновића опредељује се Муселиму свакоме, и кнезу од Нахие ово Наставление како се имају владати како што ниже гласи!
1-во Дозвољено је Муселиму човека кривца, за његова дела, глобити; глобити је Муселиму дозвољено највећу глобу, до 50 гроша што се дотиче веће кривице то јест до убиства, кои убие човека, то се Муселиму забрањује, но таковаго кривца свакога да има у Београд честитом везиру и верховном кнезу послати; а његов маал да се има продати и начинити глобе до 1000 гроша, од те 1000 гроша да има узети кадија 100 гроша Ресума, а 100 гроша да има узети Муселим глобе а 800 гроша да се има у Београд везиру послати, а за мале глобе човеку каштиге кривцу коликое гроша толико батина.
Човека убице ако му неизиђе у његовом малу свему 1000 гроша оно колико му мање изиђе онолико нека се узме.
2-го Ако се гди нађе у Нахији, да девоика роди с ким копиле и не удави га, то да има онај човек дати 500 гроша глобе за таково дело а девоика нека рани дете, ако ли се случи да девоика удави дете, то да има платити, и човек 500 гроша, такођер и девојачка кућа да има платити 500 гроша глобе што се усудила давити дете; акое момак бећар да мора узети Девоику.
3-ће Проче случајне смерти акосе гди у коему селу догоде, те ест ако некога човека убие дерво, или се у воду удави; или га уеде бесан пас или змија, и такови човек умре, то такови човек да се укопати неможе докле недође муселимов човек и не види таква мертва човека; и таковима глобасе никако узети неможе само ћевш 12 гроша 6 гроша кадии штоће у Београд јавити;
4-то Терговац сваки кои потера терговину какву на воду таи да има сваки дати 6 гроша Муселиму за тескеру а везиру 55 гроша за изун, другојачије да не може терговати; такођер и јабанац терговац кои дође ради терговине и таки сваки да мора дати Муселиму 6 гроша за тескеру;
5-го Ради пуштања жене; жена никаква свога човека пуштити неможе; а човек ако кои са узроком неким своју жену пушта, то такови да мора својој жени ак 4 паре на дан платити коликое за њиме седила.
6-то Дозвољеное Муселиму; кантар Беглучки держати у Чачку, у Карановцу, у Терстенику и у Пожеги, и од сваке меане на месец сто пара узети, за кантар на сваку чекију опредељујесе 2 паре узети;
7-мо Мурасела дозвољава се узети на сваки саат грош, штоће кривца довести;
8-мо За Карађорђина вајта и Сулеман пашина да се нема ништа пресуђивати, но од какое ето у Београд честити и велики наш везир Марашли Али-паша;
9-то Акоби кои момак отео девоику пак на суду девоика казала да неће за њега поћи онаи момак сваки, под велику каштигу подпада; ако би девоика за момка сама отишла пак девојачка мати и отац повикали да је Девоику момак отео таки даи има Суду јавити; ако Девоика рекне да е добра воља то момак нека даде воиводи оку каве, пак нека води Девоику!

У Крагујевцу 815. (М. П.) Милош Обреновић верховни кнез
Декем. 10. и правитељ Народа Сербскаго

_{³⁸⁾Из необјављене збирке докумената г. Миленка Вукићевића.}

Као што се из ове дипломе види, кнежински кнезови били су непосредно и у сваком погледу потчињени главним кнезовима. Оно што је врховни кнез био за главног, то је овај био за кнежинског кнеза, а сва тројица били су апсолутни господари: први у земљи, други у нахији, а трећи у кнежини. Систем управе, дакле, био је један исти, али је разлика била у територији.
Поред извршивања наредаба врховног и главног кнеза, важније дужности кнежинских кнезова још су се састојале:
а, у одржању реда и поретка у земљи;
б, у истраживању злочина и злочинаца;
в, у суђењу како грађанских тако и кривичних ствари;
г, у купљењу порезе и надзору над сеоским кметовима.
Ово су, као што рекосмо, само важније дужности кнежинских кнезова, а иначе су они били надлежни за све и сва у својим кнежинама.

Први кнежински кнезови у новоослобођеној Србији, који су кнезовали у 1816. и 1817. год., били су ови:
I. У нахији београдској:
1. Павле Маринковић - Гошнић, из Зеока, у кнежини колубарској, која се доцније по њему дуго звала Гошнићком;
2. Никола Катић, из Рогаче у кнежини космајској;
3. Живко Михаиловић, из Умчара у кнежини грочанској;
4. Никола Станковић, из Остружнице у кнежини посавској, и
5. Аксентије Миладиновић, из Чибутковице у једном делу колубарске и посавске кнежине.

II. У нахији ваљевској:
1. Јован Бобовац - Симић, из Бобова у кнежини подгорској;
2. Ранко Тешић, из Мионице у кнежини колубарској;
3. Гаја Дабић, у кнежини посавској, и
4. Јовица Милутиновић у Ваљеву.

III. У нахији јагодинској:
1. Илија Вукомановић, из Доње Сабанте у кнежини левачкој, и
2. Милоје Тодоровић, из Црнче у кнежини беличкој.

IV. У нахији крагујевачкој:
1. Петар Топаловић, из Кусатка у кнежини гружанској,
2. Милутин Савић - Гарашанин, из Гараша и Јован Тополац у кнежини јасеничкој, и
3. Ђорђе Парезан, из Брзана у кнежини лепеничкој.⁴¹⁾

V. У нахији пожаревачкој:
1. Маринко Џодић, у кнежини хомољској;
2. Павле Душманић - Богдановић, из Душманића (Пек) у кнежини голубачкој;
3. Стеван Добрњац, у кнежини моравској;
4. Милун Гавриловић, у кнежини печкој;
5. Стока Дамњановић, у кнежини рамској, и
6. Петар Милојевић, у Звижду.

VI. У нахији пожешкој:
1. Никола Костић, из Мрсаћа у кнежини карановачкој;
2. Радосав Марковић, у Чачку, и
3. Филип Тајсић, у Драгачеву.

VII. У нахији рудничкој:
1. Ђорђе Остојић, у кнежини моравској;
2. Мирко Миловановић, у Црнућу, и
3. Јован Лазић - Козељац, у околини Рудника.

VIII. У нахији соколској:
1. Петар Васић.

IX. У нахији смедеревској:
Милосав Лаповац из Лапова у кнежики моравској; Сава Љотић у Смедереву и Станоје Седларовић у Смедереву.

X. У нахији ћупријској:
1. Стојан Петровић.

XI. У нахији шабачкој:
Марко Штитарац из Д. Добрића у Јадру, у кнежини поцерској;
Сима Катић - Прекодринац вршилац дужности кнеза у кнежини мачванској; Раде Радосављевић у кнежини тамнавској; Марко Костић у кнежини посавској, и
Сима Слома у Шапцу.

XII. У нахији ужичкој:
Михаило Радовић из Родобућа у Ужицу, Јован Демир из Драженовића у кнежини пожешкој, за тим кнез Петар и кнез Шибалија, не зна се у којим кнежинама⁴²⁾.

_{⁴¹⁾ Крајем 1816. Парезан је постављен за нахијског кнеза.
⁴²⁾ Изложена имена кнежинских кнезова преписана су са оригиналних акта у Државној Архиви, за сваку нахију понаособ.}

* * *
Изложена организација полицијских власти и њихова надлежност како за кривичне тако и за грађанске ствари остала је недирнута све до установе нахијских судова.
Први нахијски суд, под именом 'Суд Народни Србски' установљен је у Крагујевцу год. 1820., а други у Пожаревцу почетком 1821. год., под именом 'Совјет Пожаревачки'. Дужности и надлежност овог последњег може се у неколико видети из ове забелешке у кнежевом деловодном протоколу:
'Дато објавленије свакому кнезу обшчествам у нахији пожаревачкој како је Господар определио Здравка Станишића из Пожаревца, и Петра Герчића из Свине⁴⁴⁾, да они два седе у Пожаревцу и свако расужденије разним преступленијам међу људима творе, које у состојанију неби били учинити нахијски кнезови, што неби они могли разсудити, да имаду их слати Господару у Крагујевц на пресужденије. Тога ради наложено је свакому кнезу, и кметовом, и прочим житељем у Нахији Пожаревачкој, да би признавали речена два човека за судије њиове, од Господара нато опредељене, и њиовим пресужденијама повиновавати се. За опомоћника им у служби опредељујемо Госп. Симеона Урошеваћа из Пожаревца' (Бр. 493 од 28 апрула 1821. год).
Из Наставленија кнезовом устројеног суда Пожаревачког од 27. јула 1821 год.,⁴⁵⁾ види се да су постављене судије судиле у друштву са нахијским кнезом, равноправно 'нетражећи у том никаква првенства, но на коју страну буде више мњенија'.
Подобно судовима у Крагујевцу и Пожаревцу, год. 1823. установљени су нахијски судови у Чачку, Јагодини, Смедереву, Ваљеву, Шапцу, а идуће 1824. год. у Брусници, Свилајнцу и Ужицу, али са много одређенијим и разноврснијим дужностима. Поред чисто судских ствари, ми видимо да се и сада, као и за време првог периода, на судове преноси и један део полицијске власти, истина много мањи но у првом периоду. као што је надзор над путницима, пасошима, старање о реду, итд.
Ово се јасно види из података о устоновлењу смедеревског, ваљевског и шабачког суда, које смо нашли у Државној Архиви, и који гласе:

а, за суд смедеревски:
'Дано пуномоћије кнезу Кузману Марићу и Петку Пантелићу из Липа: Да су кнезови вароши Смедерева, гди непрестано да пребивају, и сваку распру житеља смедеревски, у споразуменију са Петром Вуличевићем да извиђају и реше, заплетене пак, коима решења дати немогу, да пошљу Господару. При том налажемо им, да мотре на сваки поредак у Смедереву, и да тачни тефтер о том воде, ко долази у Смедерево, и ко одлази из њега, ниту икога без пасоша да пусте, да путује, и, кога без пасоша увате, да по 25 штапа ударе'.
Изложени реци заведени су у кнежевом деловодном протоколу 31. јуна 1823. год. под Бр. 1132, а под Бр. 1151 од 24. истог меца стоји ово:
'Одговорено Петру Вуличевићу у Смедереву на писмо његово од 23. т. м., писано Симеону Урошевићу, секретару Господареву бившем с Господарем у Пожаревцу: Да кнезови напишу на печату свом 'Печат кнезова суда Смедеревског'. Од пасоша, који иду изван пашалука нашег, да наплаћује по 1 грош, а од идући по внутрености по 20 пара, од сиромашни по 10 пара, а од са свим убоги ни паре. Од крадљиваца нек наплаћују сугубо, колико стаје украдена ствар, прву половину нека даду притежатељу ствари, а другу да уставе при себи народне касе ради. Од наплаћивања дуга каква да узимљу по нешто ресума: а кад ко прода другом миљак какав, и они даду му тапију на то, нек наплаћују по 2 гроша за ту тапију.

б, за судове у Шабцу и Ваљеву:
'Писано Г. Ефрему: Да к установленију болег поредка и бржег пресуђења распра и жалба, и к његовом одохновениију, опредељује Господар: Да се установе судови у варошима Шабцу и Ваљеву, кои ће не само с местним распрама занимати се, но и наијске пресуђивати. Зато да он, Г. Ефрем, постави те судове у Шабцу и Ваљеву: у Шабачки да постави једног чаршилију и једнога кнеза из Н. Шабачке за судије, и да им нађе и узме собу какву пространу под кирију за судилиште њино. Кнез Слома остаје коначким кнезом. У суду ваљевском да буду кнез Јовица Милутиновић, и још један кнез из посавске кнежине. Кнезу Јовици да закаже, да се окане уобичајени своји разни закидања људи. Кнезови оба суда да буду људи и честни, и поштени, некористољубиви и беспристрасни, притом у судејским делима колико толико вешти. Г. Ефрем да ји настави, како им се треба владати, особито да им закаже: да по сокаци распре не суде; и да сва дејанија и пресужденија у протоколе записују тачно и савестно. Суд ваљевски да се послужи садањим Кн. Јовичиним писаром, а суду шабачком да нађе Г. Ефрем писара'. (Кнежев протокол Бр. 1216 од 1. јуна 1823. г).
(наставиће се)

_{⁴⁴⁾ данашњи Петровац.
⁴⁵⁾ Грађа Браће Петровића књига 1-ва стр. 271.}

Поводом ове наредбе упутио је Господар Јеврем 15. јула исте год. под Бр. 602 писмо кнезу Милошу ове садржине:

'По височајшем определенију вашем од 15-ог сега № 1216 и како што сте ми наложили изабрати Кнезове за судије у главним варошима Нахије Шабачке и ваљевске јасам определио у Шабцу бившег коначког кнеза Симу Михајловића (Слому) и Станка Тришића из Мачве, Села Црне Баре; у ваљеву пак кнеза Јовицу Милутиновића и Николу Симеоновића из Бабине Луке од Посавске кнежине, коима и наставленије дао јесам какоћесе по налогу вашем владати; толико нисам им знао за ресум определити, коликоће и од кое стране узимати будући да у вашем писму за исту рубрику неопределително стои. Зато покорњејше молим дабисте благоизволили нам отом упуствованије послати илиће узрочна страна, или она која тужи и новце прима ресум плаћати и колико.
Друго, молим учините милост јавити нам по коликоћемо пандура судијам определити. Како ће се кнезови исти обдержавати? Хоћели трапезу у конаку нашем, или особито имати? - Кнезови хоћели, као досад за крађе и проче мале ствари у кнежини извиђати и пресужденије чинити, илиће слати свакога рода преступнике у опредељено судове; ибо и кнезови Нахијски ако неби у суд послали негоби пресужденија чинили морали би протокол држати, које је готово невозможно. За сва ова молим за милостиво наставленије, да могу кнезовом Нахијски тачно објавленије изаслати, какоћесе у сотношенију са судовима правилно владати, даби дела точније водити се и исправније совершавати се могла. Препоручујући себе високој милости вашој и љубећи благодетелну десницу вашу јесам свагда.

вашего Сијателства
покоршејши брат и слуга
Ефрем Обренович.'

Поводом овог писма у деловодном протоколу под № 1354 – 19 –VII - 1823. год. заведено је ово :
'Одговорено Господару Ефрему на писма његова од 15. овог меца: да је списак преступленија бобовчеви овде донешен, и он у испит предузет нешто признаје а нешто одриче, о коем писаће му се другом приликом обширније; од она два предложена кмета за кнеза кнежине бобовчеве постављен је овди Анта Лелић, којему је и диплома изложена, и послата да му је Господар Ефрем преда; изабране од Г. Ефрема кнезове за варош Шабац и ваљево, одобрава Господар, само да мотри да се по Наставленију Господаревом владају; узимаће исти кнезови ресум под именом пресужденије ниже но што су турци узимали; да им ое определе два пандура; сваки од њи имаће годишњу плату од 1000 гроша; суд њихов да се издржава; Нахијски кнезови могу мале распре по нихијама извиђати и пресуђивати сами, а крађе битне и преступленија да јаве и шаљу кнезовима Суда, од њи да се ресум дупло наплати, и како ово тако и проче приходе, какоти пасоше, пресужденија деобе и прочаја, составе у касу једну, и точан рачун о том да могу свагда предати, ибо од тие новаца плаћаћесе реченим кнезовима ајлук: криминална дела да се јављају врховној власти.'

Противно овом, као што смо видели, у првом периоду нахијским старешинама било је изриком забрањено да се мешају у судске послове. Једновремено са установом нахијских судова (1823. год) и Народни Суд у Крагујевцу уздигнут је на степен 'Обшченародног Суда' са задатком: да извиђа и пресуђује дела и распре свега народа Београдског Пашалука. У акту којим је овај суд установљен изјављује се жеља, да се он 'уподоби са благоустројеним судејским заведенијама просвјешченима царствама'.⁴⁷⁾
Ове исте год. и Народна Канцеларија у Београду претворена је у Београдски Народни Суд за Београђане и београдску нахију, али пошто је људима из целе нахије било далеко долазити у Београд, то је доцније (год. 1825.) нахијски суд премештен у Рогачу а у Београду су остала само 2 - 3 кнеза ради договарања с Турцима и суђења београдским грађанима.⁴⁸⁾
Год. 1824. установљен је 'Совјет Сербски' који је имао 'чином својим подобно бити први до владатеља судовима или - ти канцеларијама а по примеру Сената који је био у прошаста времена'. Нахијске старешине, у договору с народом, имале су изабрати из сваке нахије по једног 'чесног и способног човека' за члана Совјета који је заседавао у Крагујевцу, и чији је задатак био да се у споразуму са кнезом брине о унутрашњим и спољашњим пословима земље.
'У призрењу внутерни дјела - вели се у акту кнежевом о установљењу Совјета - би ће стараније совјета србског уводити благостојаније и задовољство народа нашег, свим могућним средствима, одржавати мир, тишину и сваки поредак у њему, решавати у согласију самном, и по законима и по обичајима земаљским, дела која не би могли ни судови наши, ни кнезови нахијски решити, разполагати потребне данке на народ, и сабирати иј, водећи тачни рачун о приходима и расходима; издавати како судовима, тако и кнезовима нахијским о свим поменутим потребама нуждне указе и настојавати о точном извршенију такови.'
Писмо се завршује овим речима:
'Кнезовима и старешинама народним вообште, набљудаваће совјет србски сваку учтивост о пристојним почитанијем, но при том и свако безпристрастије и правосудије к онима од њи, кои би у извршенију дужности свои што нибуд погрешини. Кнезови и старешине народне напротив, даваће свето повинованије свим дјејанијама Совјета србског, а членовима његовим оно почитаније, које су мојем лицу дужни одавати.'
Установом Совјета, као највишег судског, административног па и политичког тела у земљи после кнеза Милоша, измењен је знатно и положај полицијских власти, а нарочито нахијских старешина.
Имајући за задатак да се стара о унутрашњем благостању, миру и поретку у земљи, и да у овом смислу издаје потребне наредбе полицијским властима, Совјет је самим овим постао највиша полицијска власт у земљи после врховног кнеза, а овим је и власт нахијских и кнежинских старешина, која је већ била начета установом судова, још више опала, јер је сада зависила и од кнеза и од Совјета.
Последице ове зависности показале су убрзо у пракси на штету полицијских власти. Јуна 6. год. 1825. Совјет је, у споразуму с кнезом Милошем, издао под Бр. 568. уредбу о суђењу⁴⁹⁾, која се може сматрати као наш први, судски поступак, и са истом судску власт кнежинских старешина ставио под контролу нахијских магистрата (судова). Суштина ове уредбе у томе је:
а., Да се парничне странке морају прво судити код свог кмета, затим код кнежинског кнеза ако би са пресудом кмета биле незадовољне, и најзад, код магистрата ако би и са пресудом кнезова биле незадовољне, и
б., Да судови суде у споразуму с нахијским кнезовима.
И ако овим судска власт није била сасвим истргнута из руку полицијских старешина, ипак је знатно ограничена, и заштићена од самовоље и грубих погрешака којима је обиловало време пре установе судова и ове уредбе. Идуће године издато је више уредаба полицијских, па међу њима и уредба о крчмењу пића, која гласи:

'Благородним Господаром кнезовом Магистрата Шабачког у Шабцу
Благородна господо кнезови
Здравствуите!
По Налогу Его Књажевскаго Сијатељства Гооподара Милоша Обреновича препоручујемо вам, да у Чаршији вашој објавити дате, да сељак или кои са стране, никаково пиће у Чаршији не крчми, кромје Меанџие у својои меани. Странни пак и сељак, кои би каково пиће у чаршију продаје ради донео, може или ђутуре, или на кантар од пет ока и то на више продавати; следователно ниже од пет ока забрањује имсе. К тому објавите и то, да странни кои ту дућана не држи, и какову робу продаје ради са стране донесе, да не може ту у чаршији по на један комад продавати, већ да може донешену робу у Ан стоварити, чаршилијама на топтан, и на већу суму, продавати.
Ову Его књажевскаго Сијатељства и Суда Народњег заповест у чаршију вашу обнародовавши старајтесе, да се она и у двиствие приводи, и тачно набљудава.

№ 1136
у Крагујевцу .
15 - 9 - вра 1826 год. Суд Народни Србскии⁵⁰⁾

_{⁴⁷⁾ Финансије и Установе обновљене Србије од Мите Петровића
⁴⁸⁾ Вукова грађа за Српску Историју нашега времена, стр. 101.
⁴⁹⁾ Суђења у кнежевини Србији пре писаних закона од Стеве Максимовића, стр. 14.
⁵⁰⁾ Из збирке необјављених докумената г. Миленка Вукићевића.}

Марта 3. год. 1829. издата је од стране кнеза Милоша и Народног Суда једна уредба, упућена у виду упутства 'Свима Кнезовима нахијским'. То је један од најдрагоценијих докумената за правилно појимање карактера, задатка, дужности, надлежности и права полицијских власти овог времена. Ради овога преписујемо је од речи из Права за 1885. год (стр. 114-119). Она гласи:
Его Сијатељство Господар и Кнез наш Милош Обреновић к немалом сожаленију своем дознао е за многе неисправности код неки Кнезова, да они данну им власт над народом на зло употребљавају; да су неки напрасни, неки по атару, или пизми суде, неки глобе себи дозвољавају, неки су небрежљиви у испуненију свое дужности, неки пак незадовољавају се с два посленника от главе више от народа истјазавају, и употребљавају ји не само на обработание домаћи миљкова, но на изнађенне беглучке или преорате сеоске њиве у Кнежини. Неки су тако горди да све људе, кои пред њега (Кнеза) изиђу, без сваке разлике праве и криве псују, и непристојним именима изазивају.
К тому дознало е Его Сијатељство, да и неки надзиратељи добара народни, како - ти: мукада, ливада, винограда и воћњака недозвољенно дјело чинили су, људе без разлога на кулук изгонили, свакојако насиљавали и глобили. Овим се велико незадовољство међу Народом рађа, и народ мисли, да Его Књажеско Сијатељство ово дозвољава чинити. Кнезови пак не само што оваково злоупотребленије јављали нису, но оним, кои су се тужили, отговарали су: 'Господар тако заповједа.'
Представивши Его Књажеско Сијатељство овакова злоупотребленија Кнезова Нахијски, Кнезова от Кнежина, и надзиратеља добара народни 1. Февруарија т. г. писмено Суду Народњем на промотрение, заповједити благоволило е предузети онакове строге мјере, коим би се скоро сва реченна и проча злоупотребленија скоро изкоренила. И тако ми, сљедујући Височајшеј вољи, за нуждно судили смо поставити сљедујуће точке, и како:
1. Кнез никада, да негуби из очију своји приљежани к служби своеј; и зато, да се по често и по важности обстојатељства и времена у кнежини своеј находи.
2. Кнез, да оне људе, кои му доходе на суд, человјечно и пристојно прима, неотносећи главе от њи, ибо све су ово браћа наша.
3. Кнез тужитељу без обтуженог, и без довољно сведочанства, да не суди.
4. Кнез у пресуђивању спокојно и равнодушно, да саслуша сва показанија тужитељева, и оправданнија обтуженога, неплашећи ји, непсујући, и неизговарајући никакови непристојни рјечи, ни тужитељу ни обтуженному, јошт мање, као што е ое до сад догађало, да неби Кнез ове собранне сељане без разлике грдио, ибо овако са свим људ'ма поступајући вообшче, чим ћемо доброг от злог отликовати.
5. Кнез сваком престуннику безпристрасно, да суди, нити кога атаром оправдавајући, нити пизмом осуждавајући, но испитав точно с кметовима преступление и наводећи довољно свидјетељства, ако ние преступление важно, и распре у коим небисе обе стране на изреченни кнезовски суд сагласиле, равно и оне распре, от који бисе ресум какав узимао, Кнез Магистрату от Нахие да пошиље.
6. Кнез преступника са 25 штапа казнити може, а свакога преступника, заслужавајућег казну већу у Магистрат, да пошиље.
7. Како Кнезови от Кнежина међу собом, тако и с Кнезовима от Суда, да су у взаимој љубави, почитанију и согласију.
8. Кнез от Нахије, или Кнежине сваког оног Магистрату, да преда, кога би Магистрат от Кнеза поискао. И будући, да Кнез от Кнежине, или Кнез от Нахије свое мјесто у засједанијама Магистрата има, то када буде Магистрат каква престунника за важно каково преступление, како ти: за убијство, или велику поару судио, позваће и Кнеза от Нахие или Кнежине оне, и два кмета из истог села, из кога е преступник, да и они - Кнез и Кметови - Суд боље извјесте, како о судимој погрјешци, тако и о поведенију пређашњем преступника, а потом, да и мњенија своја заедно с Кнезовима Магистрата даду за судимог преступника.
9. Сваки тужитељ, да се држи овога реда: најпре, да се суди у селу код своег кмета, потом код Кнеза от Кнежине, или Нахие, от кнеза с описанием преступленија, да се пошље у Магистрат.
10. Кнез добро да мотри на пресуђивања кметовска да небуду пристрастна.
11. Кнез, описав точно преступление с довољним свидјетељствима утврждено, да изда свое мњение, и овако да га Магистрату пошиље.
12. Кнез нипошто да се неусуди, под каквим то било именом узимати от кога мито, или глобити га, ер како мито, тако и глоба лишава се чина, а с'увише биће пред Народом обезчешћен.
13. Ако би две терајућесе стране биле из едне Нахије, а из разни Кнежина, то Кнез от Кнежине да пошље тужитеља у Магистрат, а Магистрат ће позвати онога из друге Кнежине, и распру им саслушати и пресудити.
14. Ако би кои тужиосе код Кнеза своег на човека из друге Нахие, то Кнез нека пошаље оног тужитеља Магистрату од свое Нахие, а Магистрат овај нека се споразумје с Магистратом от оне Нахие, у којој находисе обтужени, поради распре.
15. Кметови, будући из најотабранији људи сеоски избрани, по Вичочајшеј вољи, не могу бити казњени ни от Кнеза от Кнежине, нити от Магистрата по наособ, или едан без другога, но ако би какав кмет погрјешио селу своме, Кнезу Срезскоме, или другоме коме, то онда кмета оног треба дозвати у Магистрат Нахие оне, онде, да се његова кривица предузме. У засједанију ономе мора бити главни нахијски кнез, или његов намјестник (понномошчник) Кнез Среза оног, откуда е обтужени кмет, и обични членови Магистрата истог. По достаточним Испитима, и доказатељству, ако кмета крива нађу, могу га из службе извадити, и по погрјешкама казнити, без даљег о том истражавања. У случају, ако согласни неби били између себе за пресуђење кривца, то онда могу описати кривицу ону Суду Народњем Сербском на расмотрјение, и по ономе очекивати рјешение Суда Народњег. И сваки пут мњенија обе стране точно описанна да пошаљу.
16. Кнез, да буде задовољан Књажеском милошћу, која одобравајући Кнезу от сваке порезке главе повјерене му Кнежине (или Нахие) но едног посленика на обработание миљкова, узимати опредјељуе заедно, да се ови посленици не само на обработание његовог единственно миљка употребе, но и на обработание миљкова и други чиновника и служитеља народни, кои се у Кнежини (или Нахии) његовој с своим домовима налазе: и ови посленици да обработавају само њиове домаће миљкове, а не на страни. Међу тим опредељуе се и едан посленик от сваке главе порезке, кромје вишеозначеног, кои ће за обшченародну послугу употребљен бити.
17. Кнез, или сам по себи, или по наговору њеког сељака, да неправи воденице, или што било друго у селу, што би ономе селу на штету служило.
18. Како што е сам Кнез обвезан точно владатисе по издатим овде заповјестима, тако исто дужан е мотрити и на проче служитеље народње, ма кои они били, и кои власти његовој неподлеже, да и они што противно по Народу нечине. И ако би опазио да речени служитељи против издати заповјести поступају, дужан е отма јавити Суду Народњем, описав точно и совјестно у чему се преступленија они служитеља состојала.
19. Кнез сваког незадовољника, и кои би противне рјечи против верховне власти изговарали, Суду Народњем с описанием њиова незадовољства, или противнии рјечи, да пошаље.
20. Кнез добро да мотри на странне и бећаре: имају - ли они Пасоше от Правитељства нашег, по каквим дјелима налазе се у Вилајету; и ако - би подозрјение каково на њи пало, или нејмали - би исправна Пасоша, да ји с описанием кривице у Магистрат пошаље.
21. Кнез може Пасош дати људ'ма, или надничарима из свое единственне Кнежине, кое он добро познае, до у ближњу Кнежину или Нахију. Ако би се захтевао даље путовати, от Магистрата да узме.
22. Кнез дужан е браве, кое се у Кнежини без Сајбија нађу, Магистрату своем предавати, а Магистрат има наставление како ће с њима поступати.
23. Подозрителног човјека, коме би се без довољно доказатељства каква кривица приписивала, и он признао ју неби, боем и мученијама да непринуђавају да показанно на њега дјело призна, но точним и порјадочним Испитима и рјеч'ма дужни су онаквог донде доводити, док би, ако е крив, кривицу признао. И зато да Кнез оваковог подозрителног човјека у Магистрат пошље, гди се боље испитати може. Изузимајусе из овог реда подозрителни за маловажне крађе, као прасаца и јагањаца; кое се често при чобанима и другим по сели момчад'ма догађају, кое Кнез соразмјерно подозрителне кривице и подозрителног ошинути може да кривицу призна. Притом примјетити треба да подозрителни не по леђи но по надлежности, т. е. по дебелим месима казњен бити има и бој за таково подозрјение от 25. штапа, више да не превосходи.
24. Кнез добро да мотри да сељани уреченно своим спахијама точно издају.
25. Да мотри Кнез на трговце и на калаузе: имају - ли свое Изуне от Суда Народњег, кои небуде имао да му недопусти трговину какову водити. Све ове преднаведение точке, које је Народњи Суд са одобрением Его Сијатељства назначио, препоручујемо и налажемо свакому Кнезу да ји често прочитава и точно исполњава.
Данно у Крагујевцу 3-ег Марта 1829 года. Бр. 6. и Бр. 729.'

Од важнијих мена у развитку полицијских власти до 1834. год. вреди поменути, да су стари називи 'кнежине' - почетком 1830. год. замењени са 'капетанијма', а доцније са 'срезовима', и да је ове исте год. реорганизована полицијска управа у Београду. Звање управника Београда датира се, први пут, из овога времена, а први управник Београда био је Цветко Рајевић.
Године 1833., капетаније: студеничка, јошаничка и новопазарска придружене су нахији пожешкој, која је с тога прозвана 'пожешко-новопазарском, а стара соколска нахија придружена је Јадру и Рађевини, и с њима заједно образовала подрински округ.
Почетком 1834. год. унутрашње уређење Србије претрпело је знатне измене поделом земље на велика сердарства и установом попечитељства.
Фебруара месеца ове год. одржана је у Крагујевцу Народна Скупштина на којој се, поводом добивеног Фермана од 26. октобра 1833., којим је Србима призната независна унутрашња управа, већало о новом уређењу земље, а одмах после Скупштине, почетком марта, кнез је поставио за велике сердаре, и то: Јована Обреновића за сердарство рашко, Јоксу Милосављевића за подунавско, Вула Глигоријевића за мачванско, Стевана Стојановића за тимочко и Милету Радојковића за расинско. Писмо кнежево о њиховом постављењу, датирано 10. марта 1834. год. под Бр. 879., гласило је:

'Као почетак внутрењи наши устројенија јест поставленије Велики Сердарства у Отечеству нашем. Под сваким од ови Велики Сердарства стоје више окружија, која су до сада Нахијама називана. Тако поставио сам једно велико сердарство: Тимочко, једно Подунавско, једно Расинско, једно Рашко и једно Мачванско.
1. Под велико сердарство Рашко, потпадају окружија Старовлашко, Ужичко, Чачанско и Рудничко.
2. Под велико сердарство Расинско, потпадају окружија Крушевачко, Јагодинско, Параћинско и Ресавско.
3. Под велико сердарство Подунавско, потпадају окружија Пожаревачко, Смедеревско, Београдско и Крагујевачко.
4. Под велико сердарство Мачванско, потпадају окружија Шабачко, Ваљевско, Подринско и Соколско.
5. Под велико сердарство Тимочко, потпадају окружија Књажевачко, Црноречко. Крајинско са Поречом.
Великим сердаром постављам вас, и препоручујем вам, да од данашњег дана тако се и зовете, а сва ваша исчислена окружија, која под исто велико сердарство падају, нагледате, сав поредак све правосудије и вообшче сва дјела руководећи, која се у истим окружијама догађају. За сада вам толико јављам, а позније доћи ће вам и торжанствена диплома о истом достоинству, и уредба о дужности и власти великог сердарства. Препоручујући, да ово моје писмо у вашем Сердарству обнародујете, и да ми сваке недеље рапорт шаљете, што се у вашем сердарству и на граници догађа'.⁵⁵⁾

Није тешко увидети, из изложених редака, да су велики сердари, после кнеза Милоша, били највише судске и управне власти у земљи у ово доба, као и да је њиховом установом још више умањен значај нахијских старешина.
На месец дана по постављењу сердара, постављени су и попечитељи. За првог попечитеља у новоослобођеној Србији (попечитеља правосудија и просвјешченија) постављен је онај исти Лазар Тодоровић, кога смо налазили 1808. год. као варошког полицајуу Шапцу, а који је у ово време био члан Великог Народног Суда у Крагујевцу.
Априла 11. ове исте год. наименован је за попечитеља внутрених дела Ђорђе Протић, такође члан Вел. Народног Суда, а 23. истог месеца за попечитеља финансија Коца Марковић. Тома Вучић - Перишић постављен је за попечитеља војног 2. јуна, а Димитрије Давидовић за попечитеља иностраних дела под 8. јулом ове исте год.
На 7 месеци по овоме - 2. фебруара 1835. год. - дошла је позната Сретењска Скупштина, која је својом уставном реформом поставила темељ новој државној управи у Србији.

_{⁵⁵⁾Државна Архива - Дипломе државних службеника.}

Четврти период (1835—1869)

Уставом од 3. фебруара 1835. год., свеколика власт у земљи била је подељена на законодатељну, законоизвршитељну и судејску. Прве две припадале су кнезу, Совјету и попечитељима, којих је било шест: правосудија, внутрени дјела, финансија, инострани дјела, војени дјела и просвештенија, а последња судовима: окружним, Великом Суду, који је судио у трећем степену, и Совјету, чије је једно одељење судило у другом и последњем степену.
На основу чл. 76. овог устава, изишао је под 14. фебруаром ове исте год. указ кнежев о саставу и дужностима Совјета, у коме су, мимо осталог, одређене и дужности министра унутрагањих дела у овоме:⁵⁶⁾
1. Да чува и одржава у 'цјелости' земаљски устав, права појединаца, као и права општина, срезова и округа;
2. Да раздели Србију на округе, срезове и општине;
3. Да 'устрои Статистику Сербије';
4. Да у споразуму са министром војним чува границе земље;
5. Да у споразуму са министром војним установи 'внутрену војску, која ће бити полицијом внутрености';
6. Да заведе 'полиције', и пропише опште уредбе о одржању мира и поретка у земљи и на граници;
7. Да спречава образовање тајних друштава, и да мотри на просјаке и друге скитнице;
8. Да оснује 'зданије и изда заповести у ком и по којима би се могло дати посла беспосленицима и кривцима';
9. Да се постара 'како ће се сиротињи помоћи и посла дати';
10. Да пропише правила о издавању пасоша;
11. Да подигне и уреди 'нуждне тавнице', и о њима се брине по уредбама које би министар правде прописао;
12. Да изналази и заводи средства за спречавање пожара и осталих несрећних случаја по градовима и селима, као и да се брине о онима који би услед оваквих случаја страдали;
13. Да настојава, да се по градовима и селима подижу здраве куће и по једном истом плану;
14. Да 'заводи заведења из којих би се у време нужде могло што позајмити људима, који би имали посла каква да сврше а немају средстава к томе'; да се стара о трговини, занатима и подизању фабрика; даље о земљоделству, сточарству, свиларству и виноградарству;
15. Да чува шуме од штете, 'по науци шумодјелија';
16. Да заведе и уреди поште, и њима управља;
17. Да води надзор о мерама у јавном саобраћају;
18. Да се стара о путовима и мостовима;
19. Да се стара о здрављу народа, и да 'спише уредбе, како ће се мртваци прегледати, и повраћати у живот полумртви, где ли ће се прави умрлци закопавати, и какови гробови да им се граде';
20. Да води надзор над општинама, и да настојава 'да се ове међу собом братски љубе', и најзад
21. Да се стара о моралу и подизању 'обштеполезни зданија'.
Изложене дужности првог уставног попечитеља унутрашњих дела у Србији, ма колико да су нејасне и неодређене у појединим правцима, ипак несумњиво доказују правилиост појимања задатка полиције онога времена, у коме су ове дужности прописане. Из њих видимо, да је попечитељу, поред реда и безбедности, било стављено у дужност још и старање о здрављу, моралу, сиротињи, трговини, занатима, мерама, фабрикама, поштама, шумама и подизању и одржању корисних и хуманих установа, а све ово, као што смо већ видели приликом говора о полицији у опште, било је предмет полиције западне и јужне Европе овог времена.
Несумњиво је, да је познати Димитрије Давидовић, који је радио Сретењски Устав по угледу на тадање слободоумне уставе европске, писао и ове дужности попечитељеве по угледу на ондашње савремене полиције, Ово је у толико пре за веровање, што је Давидовић био први уставни попечитељ у Србији и, као такав, имао задатак да изложене дужности у дело приводи.
На жалост, Давидовићево министарство као и Сретењски Устав били су врло кратког века. Иницијативом Русије, Турске и Аустрије, суспендован је овај устав само после месец и по дана његовог трајања, а Давидовићу одузето и само уређивање 'Сербских Новина'.

_{⁵⁶⁾ По Сретењском Уставу министри су у исто доба били и саветници.}

У хаосу, који је после овога настао и у политичком и у државном животу Србије, полицијска власт припадала је Државном Совјету, Војеним Командантима, Исправничествима, Срезским старешинама, Варошким полицајима и Сеоским кметовима.
По чл. 5. Устројенија Државног Совјета од 29. јуна 1835. год., Совјет је, поред осталог, имао и 'да обдржава личну слободу, јавни мир и поредак; да се стара о обдржанију живота, здравља и распространенију лепог обичаја народног', а по чл. 14. б овог истог устројенија, он је могао решавати и наређивати, без одобрења кнежевог, све што би се односило на 'набљудавање полиције дневног мира и поредка, чувањем, да се зли људи и скитнице са стране у Србију не довлаче; заповедањем исправничествима, да на такове људе, на просјаке и на опаке, за које се незна, чим се занимају, и од каквог рада живе, добро пазе, и у вилајет њин враћају; и предписивањем правила, како треба пасоше давати, како ли стране пасоше прегледати, и како с онима поступати, који без пасоша у туђе место дођу'.⁵⁷⁾
Имајући, на овај начин, дужност да се стара о полицији, Совјет је под 10. августом ове исте год. прописао ова правила за полицаје и полицију у опште:

'Будући да је Управителноме Совјету до знања дошло, да је већа част полицаја наши такова, да и незна, које су и у чему се стоје дужности њине; то је Управителни Совјет у држаноме под данашњим засједању своме рјешио, да се свима Полицајима нашим следујућа правила даду, по којима да се владати имају.
1. Дужност је полицаја пазити, на то, да се у ономе месту које полицији његовој подлежи, сваки мир, тишина и поредак вообште одржи.
2. Ваља полицај да пази на чистоту места (вароши или касабе) сирјеч, да ли се чаршија и остали сокаци чисто држе; и да се не сипа где ђубре, куда људи пролазити морају, или где би се то коме на досаду чинило.
3. Да мотри полиција на скитаче, сирјеч оне људе, који се никаковим радом не занимају, но од меане до меане пребијајући се своје време бадава проводе. За овакове људе ваља да полиција одма надлежној власти јави, која ће дужна бити нужне мере према нерадину истом и скитачу предузети.
4. Бодро ваља Полиција на то да мотри, да ноћне патроле буду добро разређене, и да ниједан буџак не буде од патроле невиђен; к томе ваља да настоји, да патролџије своју дужност, најточније испуњују и да злоупотребленија никакова не чине, о чему ће се Полиција најбоље уверити моћи, кад више пута ноћем у неизвесно време изиђе и промотри, шта патрола чини и гди се налази.
5. Полиције дужност особита је мотрити на то, да и страни, који долазе и пролазе, и слуге, који службу траже, насоше имају, па ако се треви, те кога без пасоша нађе, таковога одма, да дужна буде надлежној власти дотерати.
6. Да мотри полиција дал' се местне уредбе набљудавају, да пази, да се сокаком не пуши или ватра носи будући се од туда лако пожар особито при великом ветру догодити може.
7. Да своје вниманије нарочито обрати на то и пази, да ли се по чаршији тачна мера набљудава, па ако примети да се криво мери, да онога, који то чини, надлежној власти пријави.
8. Да мотри, да се не чине какови састанци или договори, у којима би се радило што противу правителства, или противу друге које власти, или вообште противу обштег благостојанија. О оваковим договорима, ако само начује полиција дужна је одма оне, који би то чинили уапсити и власти надлежној пријавити ји, која ће своје мјере у томе знати предузети.
9. Сваку од преднаведени ови дужности дужан је сваки полицај најточније извршивати, и ниједну од њи у немарност бацити, ако не жели и строгоме одговору подлећи, и званија свога лишен бити'.⁵⁸⁾

Што се тиче дужности војно-полицијских старешина, исправничества и среских старешина, оне су детаљисане кнежевим указом од 11. новембра 1836. год. По овом указу, војни команданти били су 'верховни чувари јавног безбједија и поредка, и по тому главни полицаји у себи вовјереној команди'. Под њиховим непосредним надзором стајала су и исправничества и среске старешине, а ови последњи још су били дужни подносити им редовна шеснаестодневна извешћа о стању у својим срезовима. Поред овога, војни команданти имали су права присуствовати суђењу у исправничествима, па су, најзад, под њихов надзор била стављена и сама свештена лица.
Са поделом земље на четири војне области: подринско-савску, моравско-подринску, дунавско-тимочку и шумадијску, свака нахија и кнежина (капетанија) добиле су своју војно-полицијску команду, а све нахијске и кнежинске старешине произведене су у војне чинове, према својим положајима и платама, у којима су остали све до 1838. год.
Исправничества, по природи својих послова, била су једна мешавина од судских и полицијских власти. На место ранијих магистрата и нахијских старешина, дошла су сада у сваком округу исправничества, састављена из судија и среских старешина, са задатком: да у градовима врше месну полицијску власт, а у окрузима да суде грађанске и кривичне ствари. За ове последње могло је исправничество 'у два ма по 25 штапа ударити, а више не; но на робију не може исправничество осудити никога, макар била најмања. Робију осуђује Совјет'.
Поред овога, исправничества су водила надзор над свим осталим властима у округу, изузев војних и полицијских.

Маја 19. год. 1835. постављени су за исправнике:
Стеван Стевановић за округ београдски,
Јевтимије Угричић » » смедеревски,
Стеван Јевтић » » пожаревачки,
Илија Марковић » » крајински,
Деспот Стевановић » » црноречки,
Јован Вељковић » » бањски,
Вучко Мутавџић » » крушевачки,
Милосав Перуничић » » рудничко-пожешки,
Тодор Бојанић » » подрински,
Миљац Трифуновић » » ужички,
Стеван Магазиновић » » шабачки,
Јеврем Ненадовић » » ваљевски,
Ђорђе Парезан » » ћупријски,
Милисав Браљинац » » јагодински и
Стојко Стојановић » » крагујевачки.

Сем ових сталних исправника, особље исправничества састављале су још 'одличне' среске старешине (1 - 2), секретар који се није смео мешати 'у судејске послове' и потребан број писара.
Указом кнежевим од 28. септембра 1837., исправничества су названа магистратима, а 'циркуларом' Совјета од 7. новембра 1838., који је такође издат по одобрењу кнежевом, наређено је да среске старешине у будуће не заседавају у магистратима. Дужности ових последњих, по указу од 11. новембра 1836. год. биле су, у главноме, ове:

1. Да управљају војницима по заповести војног комаманданта;
2. Да, помоћу главних сеоских кметова, одржавају мир и поредак у свима селима;
3. Да, у друштву са два избрана кмета, пресуђују у првом степену све грађанске ствари, изузев оних где је основ спора готов новац. Ако се парничари на њихов суд не би сложили, они су их упућивали исправничеству. У делима кривичним, среске старешине имале су право казне, опет у договору с кметовима, до 25 штапа. Изриком им је било забрањено, да ма о чему суде без присуства кметова;
4. Да воде надзор над скитницама, просјацима, беспосличарима и подозривим људима;
5. Да се старају о моралу, вери, шумама, друмовима, ћупријама и да насторaвају, 'да сваки своју земљу приљежно ради и у бољи цвет доводи;
6. Да издају пасоше људима који путују само по округу, а остале да упућују исправничеству;
7. Да данак на време купе и исправничеству предају;
8. Да мотре, 'да се фамилије не дјеле'; и најзад:
9. Да буду 'прави полицаји' у својим срезовима јер 'што год је дужност једног полицаја у вароши, то је старешине у његовом срезу'.⁵⁹⁾

Из изложеног виде се и дужности сеоских кметова, које су сада много веће но што су раније биле. Поред овога, указом кнежевим од 7. новембра 1838. год., укинута је за њих телесна казна и наређено, да се све пресуде по њиховима кривицама шаљу Великом Суду и Совјету на одобрење.

_{⁵⁷⁾ Зборник 30. стр. 59.
⁵⁸⁾ Зборник 30. стр. 88.
⁵⁹⁾ Зборник 30. стр. 89.}

* * *
Новим уставом од 12. децембра 1838. год., који је израђен у Цариграду од стране Русије и Турске, предвиђена су била свега три попечитеља: финансија, правосуђа, који се уједно старао и о просвети, и унутрашњих послова. Дужности овог последњег одређене су у чл. 19. овог истог устава, који гласи:
'Дела Полиције, Карантина, издавање налога Књажевски властима окружија земаљски, управленије заведенија обшчеполезни и пошта, содржаније велики друмова; и извршеније уредаба касателно воинства гарнизона земаљског, све ово принадлежат ће Сановнику, опредељеному за дела внутрења.'
Пошто је овим определио надлежност министра унутрашњих послова, сводећи је противно уставу од 1835. год. на најужи круг унутрашње државне администрације, устав од 1838. год., изузетно од свију наших устава, одредио је и надлежност окружних и среских старешина у овоме:
'Началници окружија занимат ће се извршенијем налога, кои ће им долазити од стране централног Правленија Књажества, тицајући се свију дела внутрењег Правленија, односећи се к њиовим дужностима; они ће се ограничавати у налагању и определенију дајанија списцима које ће они получавати од управленија финанције, и они неће се мешати у распре, које у њиним окружијама може произвести плаћање налога, но они ће се задовољити посланијем проистекши распра и парница к суду окружному, задржавајући себи само извршеније пресуде судејске' (чл. 62.).
'Началник среза употребиће стараније своје, да би предохранити добро и земље села од сваког нападанија, и да би заштићавати народ од злохотника, скитница и развраћени.
Он је дужан прегледати пасапорте свију лица, која долазе у његов срез, или која из њега излазе.
Он не може држати у затвору никог дуже од 24 сата, но он ће шиљати суду окружному распре и парнице, које би се могле породити у његовом срезу, и обратиће се к Начелнику Полиције Окружне, ако ова дела у Полицију спадају. Сврху тога он је дужан надзиравати над Судовима Примирителнима Села, и чувати се добро, да се не меша у дела Церквиј и Школа Селски, и да не дирне у приходе и земље, које зависе од други побожни заведенија.
Никакав Србин вообште и без изјатија не може бити гоњен ни узнемираван, ни тајно, ни јавно, пре него што буде позван и осуђен пред судовима' (чл. 63, 64, 65 и 66).
Оно што нарочито пада у очи код изложених уставних наређења то је, да је од полицијских органа одузета свака судска, па у многоме и административна власт, а њихове дужности сведене на дужности извршне и превентивне полиције.
Никад полиција у Србији није имала мање дужности и власти но у ово време и по овом уставу, који је израђен у Цариграду од стране Руса и Турака.
На основу овог устава, издато је под 29. мајем 1839. год. Устројеније централнога правленија књажества српског,⁶⁰⁾ по коме је министарство унутрашњих дела било подељено на ова три одељења:
а. Полицајно-економическо,
б. Карантинско са санитетом и
в. Војно.
Задатак првог био је старање о реду и безбедности, затим о поштама, друмовима, мостовима, фабрикама и вођење статистике.
Дужности другог одељења тицале су се 'обране и заштите живота и здравља Народа Србског,' док је треће имало да се стара 'о воинству Гарнизона земаљског, опредељеног на обдржање мира и поредка внутрењег, као и безбедности внутрене и пограничне.'⁶¹⁾

_{⁶⁰⁾ Зборник 1-ви стр. 38.
⁶¹⁾ По Устројенију Гарнизоне Војске, које је обнародовано истог дана кад и Устројеније централног правленија књажества Србије, у свакој окружној вароши налазио се по један одред (216) војника са потребним старешинама ради 'предохраненија доброг поредка и мира земље'. Скуп свију ових одреда сачињавао је гарнизону војску, која је стајала под надзором министра унутрашњих дела.}

Јула 8. ове исте године издата су 'Наставленија' окружним, среским и општинским властима за вршење полицијске службе, у којима су, доста добро, прецизиране дужности полиције у ово време и одређен начин њеног рада. Тако се у њима вели:

1. За окружне начелнике:
а. Ови да буду дужни излазити у окружије некад сами собом а некад изашиљати своје помоћнике, и мотрити, што се у окружију чини, како Срезски Началници са народом поступају; како дужности своје испуњују, да ли издавајеме уредбе Народу објављују, и како ове толкују; надзиравају ли исти Началници над примирителним Судовима; употребљујули се према противницима и упорницима, према крадљивцима и скитницама сходне мере како од стране Срезски Началника, тако и од стране Примирителни Судова; чинили се Народу правица, и ненападали се на овај; истражују ли се крађе, поаре и рђави људи како ваља, или се то немарљиво пропушта?
б. Поред овога да буде дужан сваки Окружни Началник одма, како извештаје добија, да су се у окружију његовом ајдуци ил лопови појавили, поитати да против такови устане, и у исто време да и суседним окружним Началницима ово појавленије ајдука и лопова објави, како би и ови, ако би ајдуци ил лопови у њина Окружија побегли, одма приправни били противу њи устати.

2. За среске начелнике:
а. Ови да буду дужни свакога, кои се гођ своме кмету или Примирителном Суду противи и непокоран покаже, дати одма везати и Окружном Началнику послати.
б. Исто тако да дужни буду поступати са скитницама и онаковима, кои би у какво подозреније пали, а не би за себе јемца добити могли; равно и с онима, који би рђаве речи просипали и разносили.
в. Да дужни буду мотрити, да се крађе и поаре у Срезу њином не догађају; чују ли где о таковима: то да одма тамо изиђу, и све мере употребе, да се и поаре и кривци изнађу, и ови везани Окружном Началнику с описанијем дела њиног пошљу. Немогне ли се одма кривац изнаћи: то да слободно могу оне, кои у подозреније падну, а јемце за себе не добију, везати и Окружном Началнику послати.
г. Ако би се где појавили какови лопови или ајдуци: то да буде дужан Срезски Началник, у кога се срезу то појави, одма о томе известити Окружнога Началника: но у исто време не чекајући на овога одговор, одма неколико села скупити и свим силама настати, да злочинце повата; а у крајњој нужди, ако би му се ови оружјем противили, или уватити му се не би дали, да слободно ји побити може.
д. Исто тако да могу Срезски Началници и с крадљивцима где би се у селу почели ватати, па би се на оружје одпрли и предати се не би тели, поступити.
е. Као гођ дакле, што ће Окружни Началници одговарати вообште за сваки непоредак у Окружију свом тако ће одговору строгому подлећи и сваки Срезски Началник за непоредке у његовом Срезу, и по томе ће, где се гођ поаре или рђави људи у његовом Срезу појаве, па се такову поватали неби, приписивати се то небреженију Срезског Началника, кои ће зато и на одговор доћи.

3. За села и општине:
а. Као гођ што окружни Началници за Окружија, Срезски за Срезове одговарају: тако ће села и обштине одговарати за себе, и по томе:
б. Свако село и свака општина да дужна буде мотрити да се мир и поредак у њој набљудава; да се противници и нарушитељи тога казне, ако им је кривица такова, о којој Суд Примирителни судити може, код овога: ако ли власт овога превазилази, а оно да се предају Срезскому Началнику, па онај да ји даље шиље.
в. Догоди ли се, да кои, кога Суд Примирителни може да казни, упоран покаже се истому, и таковога нека суд овај Срезскому Началнику јави, па онај нека га даље пошље.
г. Ако се где у каквом селу или општини каква крађа или поара појави: то да одма дужни буду кметови јавити о томе Срезскому Началнику, но у исто време не чекајући на овога, да са целим селом скоче изнаћи поару и кривца, како би га, док би срезски Началник приспео, овоме у руке предати могли.
д. Ако би се кои од сељана показао упоран, те не би тео устати и помоћи селу, да се рђави људи изнађу: то с таким нека поступају као и са самим кривцем, кога ће и Суд после онако каштиговати, као и самог кривца.

Исписана 'Наставленија' не само да садрже прецизне дужности полицијских власти овога времена на пољу штићења личне и имовне безбедности, већ и једну новину коју доцније нигде не срећемо. Мислимо на одговорност, која је у њима предвиђена за представнике полицијске власти у окрузима, срезовима и општинама у случају немогућности проналаска 'поара и рђави људи'. Из ове одговорности, као и из свих осталих одредаба 'Наставленија' јасно се види, да је главна дужност полиције у ово време била одржање реди и сигурности, што, у осталом, и јесте први и најглавнији задатак сваке полиције.

На 4 дана по публиковању изложених 'Наставленија', обнародовано је 'Устројеније Окружни Началничелства, и Главне Дужности Срезски Началника'. По овом устројенију, главне дужности среских начелника састојале су се:
а. У чувању добра и земље села од сваког напада;
б. У одбрани и заштити народа од злочинаца, скитница и развратника;
в. У надзору над странцима и пасошима, и
г. У истраживању казнимих дела и криваца (истражна власт).
И у овим дужностима, као што се види, ред и сигурност главни су, без мало једини задатак среских начелника.
Одмах сутра дан по публиковању овог 'Устројенија', издато је и 'Устројеније општина', по коме су ове општине биле подељене у три класе.
У прву класу увршћена је само београдска општина, чији је председник у исто доба био и управник вароши. Дужности његове, према овоме, биле су двојаке: судске и полицијске. Прве је обављао као председник општине, а друге као управник Београда, што се јасно види из изложених редака:
'За дела по струци Судејској опредељује се један Председатељ, и три члена, један Писар и два Практиканта, осим нужнога числа Пандура, и ово ће се звати Београдски Суд Примирителни, у којега ће круг делатности спадати:
а. Судити житељима Београдскима у предмету до 100 гр. вредности.
б. Судити у предмету и преко 100 гроша, ако стране терајуће се својевољно подвргну се, које може бити осим осталог и у свима парницама по дели трговине, и разни еснафа, као и ћирије кућевне, и остали пијачарски или чаршијски теранција.
в. Пресуде своје прописаним начином у извршеније доводити, ако се не би која страна за три дана изјаснила, да је незадовољна, и да жели Суду окружноме предстати.
г. Судити преступницима у мањој кривици, ако казн не превазилази затвор од 3 дана или 10 удараца штапова; у противном пак случају на суд окружни оправљати.
По струци Полицајној исти Председатељ Суда примирителног бит ће Управитељ вароши, коме ће се ради точнога отправљања дужности дати два Полицаја, један писар и један практикант, и толико кварталника, на колико чести варош раздељена буде, и довољно число пандура. Цело пак тело, како по струци судејској, тако и полицајној, зват ће се Управитељство вароши београдске.
У круг делатности Управитеља сасвојим персоналом спадаће сва дела по струци полицајној, које у Срезови срезским Началницима припадају, извршивати, као у смотренију обдржавања јавног мира и поредка, обште и јединствене безбедности, обштег здравља, чистоте, странни и домаћи слугу и њиова поредка, скитница и т. д.
Кад овај управитељ, као председатељ Суда Примирителнога не може присуствовати у истому Суду, онда ће његово место у Суду заступити најстарији од остала три члена. (Зборник 1-и, стр. 96.)

Слично овом устројству београдске општине, и општине окружних вароши, као и све градске општине у опште, поред судске вршиле су и месну полицијску власт; прву под надзором окружног суда, а другу под надзором окружних и среских начелника.
И најзад, у општине III-ће класе, биле су увршћене све сеоске општине, чије су дужности биле одређене 'Привременим устроjeнијем и кругом делатности Примирителни Судова', изданим од стране министра правде под 17. јуном 1839. год. (Зборник 1-ви, стр. 236.). Могле су кажњавати телесном казном до 10 штапа, или затвором до 3 дана.
У току 1839. год. издате су још и ове важније уредбе, о којима су полицијске власти морале водити рачуна:
1. Уредба о држању панађура (од 13. јула);
2. Уредба о сечењу шума (од 22. јула), по којој се шума могла сећи само по допуштењу окружних и среских власти;
3. Наставленија за окружне лекаре и физикусе (од 21. августа), чији завршетак гласи: Окружни лекари не смеју се мешати ни у каква политическа дела, имајући довољно посла занимати се у својим лекарским дужностима;
4. Уредба за светковање Недеље и Праздника (од 4. септембра), којом се заповеда и налаже свакому Србину вообште и поименце свакому домаћину у Отечеству нашем како варошанину тако и сељаку, да свету недељу и остале Господске заповедне Празнике, на славу Божју празднује и светкује, које се у том састоји, да људи у такове приљежно у цркву иду, ту да се Богу моле, и да му на свакидашњим његовим благодјејанијама благодаре, а на против тога, да од сваког вообште рада предстану и одпочину, и
5. Уредба о лицеуму (од 9. октобра Б№ 1520, Зборник 35, стр. 264.), чија је 6-та тачка гласила:
'Да се ради школске полиције за оба ова заведенија (лицеј и гимнасија), један настојник одреди и намјести с месечном платом од 5 - 6 талира, који ће у школским зданију, ради чувања истог обитавати. Дужност ће његова бити, и тајно и јавно на поведеније ученика мотрити и пазити, да се ученици по сокаци меанама и ноћу или дању не скитају; такове управитељу објављивати; казн (апс) извршивати. Школске ствари у поредку и сохранебију држати, над фамилијазима бдити и њи на дужност опомињати; дрва за огрев у контроли са управитељем куповати; плату фамилијаску од ученика купити; каталог одсуствујући и болесни ученика држати, штету у школи учињену, од онога који ју је учинио наплатити; коресподенције и рапорте школске и управитеља експедирати. По тому треба да је добар, поштен и у нечему писмен човек.'
(наставиће се)

* * *
Важнијих мена у изложеној организацији полицијске власти није било све до 20. децембра 1841. год. када је, указом кнежевим, полицијско одељење управитељства вароши Београда одвојено сасвим од општине београдске, и стављено непосредно под 'правитељство' као 'Правитељствена месна Полицијска Власт'', а његови чиновници, који су до овог указа примали плату из општинских прихода, преведени на државни буџет.
Особље Управе града Београда у ово време састојало се из управника, два полицаја, једног писара, четири квартаљника, једног буљукбаше и једанаест пандура.
У овом међувремену издата су ова законска наређења:
1. Устројеније судова окружни од 26. јануара 1840;
2. Указ о забрани ловљења корисне дивљачи од 25. Марта 1840. год. В№ 640, чије је извршење било изриком стављено у дужност окружним и среским начелницима;
3. Санитетско-полицајна уредба за карантине и пограничне састанке од 10. јула 1841;
4. Уредба о издавању загранични пасоша од 5. новембра 1841. год., која у главноме и данас важи, и
5. Уредба о прелама и селима од 7. новембра 1841. год., у којој је прописана казна од 3 дана затвора или 10 штапа, за мушкарце који би се ухватили на прелима и селима.
Октобра 22. год. 1843. издат је закон против нарушитеља јавног мира и поредка, чији је 13-ти члан гласио: 'Онај, кои се Полицајним наредбама и определенијама, због безбедности, или општега мира и поредка ради учињенима покоравао неби, и на опомену послушати и таковима повиновати се неби хтео, подпада зато под казне затвора од 7 дана до 6 месеци'.
За пресуђивање ових кривица били су надлежни судови.
Маја 19. год. 1845. издата је уредба о замењивању телесне казне новчаном, по којој се сваки досуђени штап могао заменити са по једним талиром, но ово само у том случају 'гди Суд признаје да треба на личност осуђеног призренија имати, и да га треба из уваженија његовог пређашњег владања и из призренаја на његово садашње стање од телесне казне поштедити'.
И уредба о суђењу цигана издата је овог истог дана под КВ№ 813. Њом је наређено да и цигани, у случају преступљења, подлеже истим судовима и казнама као и српски грађани, а 'Власт Арачлије Циганског ограничава се на дужности Полицајне и Финансијелне'. У местима где није било арачлија, дужности ове вршиле су месне полицијске власти.
У току месеца маја (22) ове исте (1845) год., издата је и 'уредба о казнењу крадљиваца и лопова' (Зборник III-ћи, стр. 48), која, у главноме, наређује:
а. Да се крадљивци за крађе, у вредности преко 10 гроша, предају на суђење окружном суду;
б. Да се крадиљивци кажњавају, сразмерно учињеним кривицама, 'и батинама и робијом у једно исто време';
в. Да се, поред овога, осуђују и на новчану казну у корист 'судејске касе', која ће износити десети део вредности украдене ствари;
г. Да се јатаци, и сви они који би за крађу знали, а не би власти јавили, казне као и сами кривци, и најзад
д. Да се крадљивци могу на признање 'притегнути строгим апсом и држањем само о лебу и води'.
Много важнији од ове уредбе, био је Казнителни закон за поаре и крађе од 26. маја 1847. год. (Зборник 4-ти, стр. 28). Свака опасна крађа, без обзира на вредност, као и свако разбојништво, по овом закону кажњавани су смртном казном; крађа стоке у вредности преко 10 талира - мртвом шибом, а јатаци као и сами крадљивци.
Маја 18. год. 1850., издата је Полицијска уредба, која, са извесним изменама и допунама, важи и данас као поступак општинских и полицијских власти за извиђање и пресуђење иступа из III-ће части кривичног законика. У вези са овом уредбом, издат је под 27. мајом Казнителни законик за полицајне преступке у коме су, под именом 'полицајног преступка', предвиђени сви садањи иступи из III-ће части кривичног закона.
Почетком 1853. год. (јануара 31), обнародован је закон о замени телесне казне, по коме се казна од 25 штапа или 10 камџија, у случају болести или 'особитог телесног стања', замењивала са 15 дана затвора, а мртва шиба или 100 камџија - са 12 год. робије у тешком окову. Пре него што би се осуђено лице подвргло телесној казни, морало се претходно лекарски прегледати.
Први важнији закон после овога, који се тиче нашег предмета, био је закон о новом Устројенију Управитељства вароши Београда, који је издат под 18. фебруаром 1860. год. По њему је Београд подељен на шест квартова, који и данас постоје, а сем тога установљена је и једна 'жандармска компанија од 129 људи са 15 коњаника за одправљање полицајне и ради подпомагања и извршивања експедиционе службе'.
Данашњи Казнени Законик издат је 29. марта ове исте год. а под 11. јулом обнародовано је ново Устројство управе Београда, које и данас важи.
Марта 10. год. 1862. обнородовано је Устројеније централне државне управе у Књажеству Србије које, у неколико измењено и допуњено, важи и данас⁶²⁾.
По овом Устројенију у Србији је било 7 министарстава: правде, просвете и црквених послова, иностраних послова, унутрашњих послова, финансија, војно и грађевина⁶³⁾.
Одредбе устројенија, које су се односиле на министарство унутрашњих послова, ове су:
У круг делатности Министарства Унутрашњих Дела спада:
1. брига о поредку, миру, сигурности лица и имања у земљи, куда спада цела полиција сигурности и полиција санитетска; дакле с једне стране надзор над јавним местима, над штампом и над журналистиком и над рђавим људима и друштвима и т. д., с друге стране одклањање свега онога што би опасно било животу и здрављу грађана и њиховом имању, и старање да се земља снабде са свима сретствима и заведенијама нужним за живот и здравље, као што су болнице, апотеке, лекари и т. д.;
2. брига о сирочадима и убогима;
3. решавање о примању у српско поданство, у колико законодавно решење неби требало, и о иступању из истог;
4. управа свима заведенијама јавног доброчинства;
5. извршење закона о сазивању народне скупштине;
6. претходне мере за регрутовање народне и стојеће војске;
7. у опште сва она старања, која нису нарочито другом ком министарству у дужност придана, а (по) природи задатка овог министарства њему би припадала.

_{⁶²⁾ Устројенијем овим замењено је раније Устројеније централпог правленија књажеско-сербског од 29. маја 1839. год.
⁶³⁾ Минстарство Народне Привреде установљено је тек 1882. Законом од 21. децембра (Зборник 39-ти, стр. 313).}

Дужности министарства полиције, које су устројенијем од 1839. год. биле подељене на полицајно-економическе, карантиско-санитетске и војне, овим новим устројством постале су много одређеније, а у неколико и потпуније.
Надзор над штампом, ствар је с којом се први пут сусрећемо у делокругу министарства унутрашњих послова, а брига о сиромасима и убогима, која је тренутно била увршћена у задатак министарства полиције 1835. год., понова је и потпуно оправдано нашла места и у овом устројству, које и данас важи.
Значајно је још и то, да се и у самом устројству чини разлика између полиције сигурности и санитетске полиције.
Од важнијих закона, који су издати до краја овог периода, нас се поглавито тиче закон о преком суду за ајдуковања, разбојништва, јавна насиља и крађе. Закон овај издат је 24. априла 1863. год., а важио је за округе: ужички, чачански и руднички, и срезове: јасенички и гружански округа крагујевачког, колубарски и космајски округа београдског и колубарски и подгорски округа ваљевског.
Потреба и последице овог закона, као и опште стање сигурности земље овога времена, виде се најбоље из нижеизложених редака министра унутрашњих дела, које је изговорио на седници скупштинској од 21. августа 1864. године:
'Но чим се поврати редовно стање у земљи (после бомбардовања Београда), одма се почеше појављивати и лоповлуци, и зла дела лопова и ајдука врло учесташе и преотеше ма, при свем томе, што су власти од своје стране чиниле све, да се овоме учини крај. Особито у окружијама ужичком, чачанском и рудничком, и у неким крајевима окружија крагујевачког, београдског и ваљевског догађају се чести лоповлуци и појављиваху се ајдуци, доводећи у опасност живот и имање путника и житељства.
Његова Светлост сазнавајући за оваково стање, најнеповољније беше дирнута таковим гласовима, и рада пронаћи начин, да се томе доскочи, и на пут стане, изволело је послати у народ државне саветнике г. г. Ђорђа Миловановића, Данила Стефановића и Ђорђа Ценића, да провиде и са окружним началницима изнађу, какве би се мере против ти зала дале употребити. Изаслани државни саветници брижљиво испитиваху стање земље, особито у погледу лоповлука и ајдуковања; и донеше собом у народу црпљено сазнање онаково исто, као што су и власти полицајне уверавале, да обичне мере никако нису довољне, да изтребе зла, која тако силно учесташе. Према томе дакле, само су необичне и ванредне мере могле се показати за нешто успешне.
Тако се опет показа потреба, да се гдекои прописи закона пооштре; и то је учињено у новим изменама и допунама казнителног законика. Особито као полезно морамо сматрати полицајни надзор, који ће лоповима јако отешчати прилику, да се крађи одају. За сад нису јошт подпуне одовуд помоћи, јер је закон издан 20. марта 1863. године, но имамо надежду, да ће ова наређења све више успешно дејствовати. У исто скоро време издато је јошт једно наређење од велике важности. Као што се зна, полицајне власти имају дужност изтраживати злочинства, ватати кривце и узимати ји на, испит. По постојећем правилу полицајном влашћу испитани кривци подвргавају се код суда новом испиту. Лопови, ајдуци и други људи, који су огрезли у неваљаствима, врло су често порицали код суда оно, што су код полицајне власти признавали. По до ондашњим наређењима, такво признање, ако је код суда поречено, није имало важности, и често су на тај начин највећи злочинци остајали без заслужене казне. Да се тој незгоди помогне, издата је наредба, по којој учињено по прописима пред полицајном влашћу признање кривца, остаје пуноважно; а суд неузима у призреније доцније просто порицање, осим ако кривац оно своје признање с довољним основима буде оповргнути могао.
Све ове мере обрицале су умалење лоповлука за унапредак; али међутим је показивало се зло, које је требало одма сатрти. Тако убиства, ајдуковања, лоповлуци и паљевине, у именованим крајевима нашег отечества, као што је наведено, преотеше ма, и безбедност личности и имања дође све већма у опасност. При оваквом стању ствари, било је нужда, да се употребе брзе мере, и зато под 24. априла прошле год., издат је закон, којим је проглашен преки суд у окружијама, рудничком, ужичком и чачанском, и у срезовима јасеничком и гружанском окружија крагујевачког, колубарском и космајском окружија београдског и колубарском и подгорском окружија ваљевског. У овим пределима од неколико ајдучки чета људи су у своим кућама и на путу јавно нападани; пожари и убиства учесташе, јавна насиља и крађе беху обични догађаји. Преки суд је за сва ова злочинства постављен био и наређено је, да исти на брзи начин свако злочино дело изследи, и по законима пресуди, а пресуде су се одма извршавале. Истим законом наређено је, како ваља поступати с онима, који се од казни ослободе само из недостатка доказа, и с онима, на које кметови или полицајна власт основано сумња, да су учинили каково од поменути зли дела. Наређено је при том да се куће подозрителни људи, удаљене од села, могу дићи, и у село преместити, и пооштрене су казни против они, који неби слушали и тачно извршивали наредбе полицајне власти.
Последице ови издани законодавни мера беху у многом успешније. Неколико ајдучки чета би од то доба разтурено доста ајдука и убица сатрвено, више јатака пронађено и суду спроведено; а многе куће и породице, на које је била основна сумња, да помажу ајдуке и лопове, сасељене су ближе у села. Власти су полицајне на све стране, а особито у поменутим пределима ревностно дејствовале против ајдука, лопова и други зли људи, и придржавале су се расписа мог од 3. маја 1863. П№ 2624 којим сам издао пространо упуство, како имају разумети овај ванредни закон од 24. априла исте године, да неби случајно из непажљивости и невини људи страдали. За кратко време од пет месеци под дејством поменути закона стање се у земљи относно ови зала доста добро поправило, и то у толикој мери, да су поменута злочинства у тим пределима готово нестала. Тај успех учини, да је под 29. октобром те године издато највише решење, којим је укинут преки суд за цело окружије рудничко, и за оне срезове окружија крагујевачког, београдског и ваљевског, за које је био проглашен па је у тим окружијама повратило се редовно стање. Но ако су у поменутим пределима и показали ти ванредни закони повољне успехе, морале су и даље оне мере оставити се у окружијама чачанском и ужичком. Истина и у овим окружијама, а особито у ужичком, учињено је много од стране власти и народа, да се утамане ајдуци и лопови; народ је најсвесрдније помогао власти у дејствовању против лопова, и народни војници поједини места учинише лепе услуге земљи својим садејствовањем против зликоваца; али се опет није постигло све, што се желило. Па се није ни чудити томе, кад се мисли на положај оног предела. Но осим тога има јошт једна околност, а то је, што ајдуци, убице, лопови и други зли људи, налазе у суседној Турокој, куда лако прибегну, безбедно склониште и закриље. Сваки ајдук и лопов, кад га погоне наше власти, и наши људи, стара се докопати границе, пређе у Турску, па ту се склони за време од сваког гоњења; и ту се налази он после у пуној безбедбедности.
Да би се против ајдука и други злочинаца могло дејствовати с повољним успехом јошт је од преке потребе, да кметови као власт обштинска, охотно потпомажу полицајну власт у званичним предузећима, при истраживању и хватању криваца. Искуством је међутим доказано, и осведочено, да се на многим местима, и то баш онде, где се лоповлуци и ајдуковања најчешће догађају, кметови па и други отлични људи устежу с пуном ревношћу у томе; јер се често догађало, да се хрђави људи изпизме на такове ревностне кметове, па им запале сено и куће, побију и покраду стоку а чине им и друге штете'.⁶⁴⁾

_{⁶⁴⁾ Протоколи редовне Народне Скупштине за 1864. год., стр. 45-48.}

* * *
Добро познатим уставом од 29. јуна 1869. год. учињен је читав преокрет у нашем државном животу, али је полицијска власт остала, у главноме, недирнута. Што је још веома карактеристично, у овом уставу нема ни једне одредбе, и једне једите речи, која би се односила на полицију. Обим њене делатности, према овоме, и даље је остао у границама устројства окружних начелстава од 12. маја 1839. Наставленија од 8. јула 1839. и устројства централне државне управе од 10. марта 1862. год.
Противно овој својој непотпуности у односу ка полицијским, па и свима извршним властима у опште, устав од 1869. год. садржи детаљне одредбе о судовима и судским властима, предвиђајући у своме 117. члану и поротно суђење за разбојништва, опасне крађе и паљевине.
Ну, и поред свију својих непотпуности и мана, уставу овом не може нико порећи да је, противно ранијим двама уставима, чист од сваких страних утицаја - да је био први и прави српски устав у ослобођеној, али још не потпуно независној Србији. Ово и јесте главни разлог, који нас је руководио, да с њиме завршимо наша излагања о историјском развитку полицијских власти у Београдском Пашалуку и ослобођеној Србији, пошто од његовог постанка па до наше потпуне независности (22-11-1882) нема, као што смо већ поменули, никаквих знатнијих измена у развитку и надлежности полиције.
Дужни смо још констатовати, да се овај развитак, и поред свих рђавих политичких прилика у којима се Србија налазила, поклапа у главноме са општим развитком полиције о коме је реч у уводу овог дела.
Из локалне полицијске власти за време Турака, развила се у првом устанку патријахална полиција, чији је даљи природни развитак нагло пресечен пропашћу земље и слободе 1813. год.
У почетку другог устанка, дужности полицијских власти идентичне су са дужностима унутрашње државне администрације све до установе судова, после којих и појам о полицији и њеном задатку постаје одређенији.
Уставом од 1835. год. полицији се, поред осталог, ставља у дужност и старање о културном и привредном напретку народа, док јој се наметнутим турским уставом од 1838. год. дужности детаљишу и своде на извршну и превентивну полицију.
Најзад је дошло устројство централне државне управе које је, ослобођено страног утицаја, проширило обим полицијске делатности на ред, сигурност лица и имања, здравље, штампу, потпору сиротиње и убогих, управу пошта и телеграфа, а све ово, као што смо видели, увршћивао је и Блок у главне дужности полиције овога времена.
Јасно је, према овоме, да је развитак наше полиције до 1869. год. ишао упоредо са развитком друштвеног и државног живота. Не може се на жалост рећи, да је овако било и после 1869. год. Поред неоспорног напретка, који смо ми за последњих 30 год. у свима другим правцима учинили, задатак наше полиције остао је и даље у границама устројства централне државне управе од 1862. год.!!!

Београд, 1904. год. Д. Ђ. Алимпић
Полицијски Гласник бр. 7 – 24., 1905.

Два листа из историје београдске полиције

I
Политичка пасквила.

Октобра 4. године 1838. примио је Кнез Милош у Крагујевцу хитни извештај од 'всеподањејшега' Теодора Бојанића, који је по стицају прилика у то доба стајао на челу српске полиције у Београду. Извештај је садржавао мало необичнију ствар, па је и у Конаку произвео довољну узрујаност.
'Не изостављам - пише Бојанић Кнезу - Вашој Светлости учтиво до знања доставити, да је данас Јован Михаиловић, Мате Апотекара калфа, када је рано у јутру дућанска врата отворио, уви(ди)о је на авлински врати до дућана ову прикључену цедуљу прилепљену,- и газди свом Мати предао, и Мата Апотекар копију исте цедуље мени пошље, и ја одма у Апотеку отидем, овај прикључени оригинал одузмем, а копију онде уничтожим'.
То је било 2. октобра рано изјутра. Као што се може унапред знати, та је цедуља била пашквила, а пашквиле су у раније доба биле моћно оружје у међусобној личној и политичкој борби. Сад више нису у моди; заменила их је - јавна реч...
Ова је пашквила гласила:
'Ој Оџесу, Инглезки Консуле!
Чуј добро шта ти се говори! Прођи се ти Србски послова, јер ћеш горе проћи него твој ортак Васојевић. Њему су Турци пе(н)џере са г....... измазали, а теби ће Срби главу са Балегом намазати.
Чуј добро шта ти се говори!'
Хоџес је био добро познати инглески конзул, који је са свога утицаја и стварног учешћа у унутарњим пословима нашим управо ушао у историју политичко-партијских трвења наших. Кнез је био не мало изненађен тим сазнањем. И његова је одлука била брзо готова.
Од Теодора Бојанића, који се с тешком муком потписивао, доста је било и оволико колико је учинио. Да даље трага за извором пасквиле и да сличне будуће појаве спречи благовремено - од њега није било очекивати.
С тога 8. октобра Кнез пише Бојанићу:
'По потреби званичној нашли смо за добро службе Ваше, коју сте у својству Директора Полиције у Београду отправљали, ослободити Вас, и опредјелити Вам друго званије; чега ради и препоручучујемо, да Нам, пошто прејемнику Вашем, Мајору Јовану Германи дјела Ваша предате, у Крагујевац дођете'.
Јован Герман је био још и шеф ђумручке управе и познати повереник Кнежев. Кнез је имао разлога што је на особити начин њега увео сада и у полицију, те му је истога дана писао ово писмо:
'Желећи бољи поредак у Полицији Београдској завести, особито пак знати трагове којекакви бездјелника, који вражду међу отмјена лица, ово преношењем којекакви лажи, ово подметањем пасквила, подпаљују, нашли смо за добро, Вас опредјелити, да се управленија ове струке у Београду прихватите. Вручавајући Вам ово важно званије препоручујемо:
1. Да послове Полиције Београдске надгледавате и мотрите, да је она по имајућим прописима точно свршује;
2. Да сами собом свим могућим средствима изтражујете право мислење Београђана, и у истоме мјесту обитавајући странаца о Нами и о Нашем правителству;
3. Да свагда дознати старате се, шта се по граници цесарској чини и говори; и
4. Да Нам о свему преднаведеному сваки 15 дана по једанпут рапортирате. Но ако би се што особито догодило, од чега би, ако се одма Нами не јави, могла штета каква произаћи, то да нам ствар такову одма јавите;
5. Обдержаније мира и јавног поредка најглавнији су предмети струке полицајне; зато ћете све оно што би докученију ове цјели на путу стајало уклањати, и оно чинити како би се цјел ова лакше докучила. На који конац
6. Дозвољавамо Вам, да на то и на горње под № 2. и 3. описане потребе према обстојателству трошкове чинити можете, које ћемо Вам свагда признавати, тим више, ако се увјеримо, да је нисте узалуд чинили.
Но да не би ово опредјеленије Ваше у очи падало, него да би се держало као да смо Вас због вознамјереног поставленија Трговачког Суда послали, препоручујемо, да по доласку Вашем у Веоград, све кметове и отмјеније трговце призовете и у договору с њима план сочините и нами на осмотреније поднесете, како ће Суд тај имати постојати, и која лица би мислили, да би за Членове овог Суда способни били'.
Да би се ово заметање трага до краја извело, Кнез је и Београдској Полицији истога дана писао:
'Увјеривши се о потреби заведенија Трговачког Суда у Београду, нашли смо за добро Нашега мајора Јована Германи у Београд послати, да у договору са отмјеним трговцима тамошњим план састави како би тај суд имао постојати, и кога би он за члана истога суда за способна держао. Поред ове дужности његове наложили смо му, да се управленија Београдске Полиције прими до даљега Нашег расположенија. По чему и препоручујемо Нашој Полицији Београдској, да се од сад у свима својим дјелама и њему, Мајору Германи, относи, и од њега у свему, о чему не би како ће поступати наставленија имала упутствованија иште. Он сам пак относиће се непосредствено Нами'.
Јован Герман је већ 12. октобра могао из Београда писати Кнезу да је сву дужност шефа полиције примио и да је рад отпочео. Трговци су се београдски необично – вели - обрадовали, сазнавши да ће се за њих установити засебан суд. Ранији управник полиције капетан Бојанић већ је на путу у Крагујевац.
После четири дана - 16 октобра - Герман је о појединостима могао Кнезу и више писати.
Да би се маскирање праве задаће Германове и даље продужило, он је - како јавља Кнезу у томе писму - поставио 'у одсуству директора полиције' за вршиоца ове дужности Хаџи - Брзака (?), који му је дао реч да ће га у свему слушати. Герман је -то се доцније могло утврдити - у својим рапортима о другим пословима био врло хвалисав, па је зато могао и у овој прилици писати:
'За ово неколико дана доста сам које што уредио и надам се у напредак да ће све уредно ићи, овдашњи житељи воопште су задовољни у свачему од стране управленија и никакво незадовољство приметити се не може, једино само што трговина им (је) у рђавом стању, него то је готово засад свуда тако, зато ваља им трпити, неће ли Бог и боље дати'.
Важније је ово:
'За Пасквилу управо наћи нисам могао које писао, него од различити прилика већ могу казати да је од онога на кога и ваша свјетлост сумња; а има доста сумње и на мога комшију законодавца'.
На кога је то Кнез Милош сумњао - не можемо сада казати; онај пак 'комшија законодавац' главом је Јован Хаџић (с књижевним именом Милош Светић), који је тада већ био у Београду ради израде Грађанскога Законика за Кнежевину Србију. Хаџић се у све и у свашта мешао, сплеткарио је и давао је себи важности у дружењу с конзулима туђих сила. Германова сумња није у опште узевши, неоснована. Хаџића је и Кнез Милош морао више пута оштро опомињати да гледа само послове за које је дозван и плаћен а да се сплеткарења остави.
О овој је пашквили Герман - како се види из овога писма - разговарао и са турским пашом у граду, који је такођер имао своју полицију. И паши је -вели - било криво што се то тако десило, али је рекао:
'Да сам ја место Милош- бега, не би кабулио истражити да изнађем ко је то учинио, и сасвим би се невешт показивао, јер доиста то није од паметна човека учињено него сигурно од каквога чапкуна'.
Герман је био неколико пута и код енглескога конзула Хоџеса, али се из писма не види шта је говорено о пашквили. Место тога је било речи о политичким иностраним приликама - али то не долази у оквир овога прилога Историји Београдске Полиције.

II
Отров за Кнеза.

Није много прошло па је у Београдској Полицији настао опет нормални ток. На челу је полиције опет био Цветко Рајовић, вешт и окретан, савршено неуморан и Кнезу Милошу необично одан. Све што се данас може у актима онога доба читати о овоме човеку потврђује ову оцену. Рајовић се, значи, вратио с одсуства и место директорово није требало више 'привремено заступати'.
Па ипак је и Рајовић одмах за овим што је раније изложено имао једну не малу непријатност - опет у вези с именом инглескога конзула Хоџеса.
Ствар је у овоме.
Декембра 4. исте, 1838. године послао је Цветко Рајовић Кнезу у Крагујевац рапорт, који је такођер изазвао малу узбуну. У томе рапорту директор Београдске Полиције или како се сад ненадно назива 'Началник вароши Београда' јавља Кнезу како је генерални конзул велико-британски Хоџес из београдске апотеке узео пола лота оловнога шећера – 'блајцукера' - и како полиција сумња у чисте намере конзулове. Шта је још Рајовић писао не знамо, јер његова писма нема сачуванога. Место њега имамо Кнежев одговор од 9. декембра. Изгледа да се Рајовић бојао да се тиме не отрује Кнез Милош, те га чини пажљивим. Али даљи развој догађаја и остале појединости сазнајемо из Кнежева писма.
'Извјестије ово - вели Кнез - Ми смо за нас задржали, не хотевши ником ништа о том спомињати док не видимо, оће ли се сумња та потврдити. Но мало за тим ето ти Куниберта (Кнежева лекара) с плачевном жалбом говорећи, да је у Совјету чуо, да се о њему сумња, да је он неки отров од Хоџеса са собом у вину неком донео с намјером Нами дати га, молећи, да ствар ову узмемо у расужденије, и отбранимо га от такови злоковарни умишленија, заклињући се да му таково што ни на сну пало није, и да се нада, да је толикогодишњом својом службом довољно вјерности и привржености према нами показао, да Нам оваким гадним доношенијама вјеровати не треба. На оваку жалбу његову обећали смо му, да ћемо ствар извидити, и успокојили га колико смо могли. Но међу тим ето ти Нами из Совјета абера о истој ствари. Чувши све то, весма Нам је неповољно, што се такова извјестија и мимо Нас шаљу, и толиком неспокојству повод даје.
Узевши целу ствар у расужденије и сообштивши ствар ту Докторима овдашњима да нас извјесте о својству Блајцукера, који су нам казали да се Блајцукер употребљује противу Рематисмуса, јехтике и јошт неких болести, а и да се у покварено вино меће ради поправке, но ово последње да је забрањено; даље, узевши извињеније Кунибертово у расужденије, и знајући, да Нам никакови ствари давао није, по којима би се могла мисао Ваша оправдати - увјерили смо се, да је Ваша сумња неоснована, која, да је Нами самом јављена, никакови следствија не би имала, нити до толики разговора непријатни дошло. Не знамо дакле, или ћемо већма негодовати на неоснованост, којом сте сумњу Вашу подкрепили, или зато што сте ту ствар даље јављали, и оволиким непријатностима повод дали. Чиме ћете се сад оправдати, кад Вас Г. Хоџес с Кунибертом окупе и достотвореније узишту, на овако јавној обиди њиној? Зашто нисте бар пре него што сте даље којекоме о том писали, боље извјестили се о правој намјери Г. Хоџеса са реченим леком, отишавши к њему и разговоривши се подробно о тому, те да не буде сада толикога о томе замјешателства.
Немојте више тако, него узмите се у памет, како ћете Нашу у даном Вам наставленију исражену жељу, да мутње којекакве једанпут престану, добро разумјети, и боље у дјејство привести. Ваша је дужност Нами самом догађаје тамошње јављати, а не достављати ји и оним, од који кад се даље чују мутње произлазе. Ми вина из Београда нисмо никаквавише добили осим неки проба у два стакленцета из Срема од једног попа, и то пре долазка Кунибертовог 4-5 дана суруџијом донешеног. Ово вино смо и ми и многи други овди пили, пак се нико не тужи да му је што од тога лоше. Осим тога донео нам је Куниберт Пантом X. Стојилом за наш рачун купљени Аусбрух но под печатом онога од кога је послан. Еле од које смо год стране ми ову ствар погледали, нашли смо да је Ваша сумња неоснована, и да сте много погрешили, што сте је и другима јављали. Будите дакле од сад предосторожни у подобним случајима и у сумњама Вашима, а особито према онакови лица, која у једнаком отношенију с Нашим поданицима не стоје'.
Одговор је Рајовићев на ове прекоре готово дирљив. Он за писмо Кнежево вели:
'Содержаније истога као гром поразило ме је... Ово није моје намјереније било, кунем Вам се Богом јединијем, него је моја службена дужност била, да само Вашој Свјетлости неповољни случај онај секретно јавим, сваке осторожности ради, које сам тако и учинио, и никоме другоме ни писмено ни усмено једне речи о томе јавио нисам, нити ја знам од куда та Господа тамо таково извјестије имаду, то нека или кажу, ја доиста рјечице никоме јавио нисам, и што више, Ваша Свјетлост ми опомиње којекаква вина о којима ја ни једне рјечице не знам. Ја молим нека се мој Рапорт још једанпут прочита, у којем је смислу написан, онде нема речи ни о вину нити да кога намјеравају отровати, него сам мислио да је добра предосторожност не вређајући с тим никога.
Позивам се на всевишњега Бога, да ја никоме, кромје Ваше Свјетлости, нити сам дужан коме секретне ствари јављати, особито ствари овога Рода.
Истина, да овај неповољни случај још прије долазка мога у Београд свуда је разглашен био, и не могу знати, ко је тај глас тамо у Совјет донио, и таково неповољно замјешатељство учинио. Ја покорно молим Вашу Свјетлост, да би благоволили увјерити се о невиности мојој дознавши од исте Господе Совјетника од куда они тај глас имаду: преко мене или преко другога кога.
Оваково и овому подобно неповерење Ваше Свјетлости к мени, упропасћује ме до крајности, и молим благога Бога, да ми час прије прекине овај несрећни мој живот. Штогод ја више се трудим, дању и ноћу, и непрестано ревносно тјелесно и душевно радим, да заслужпм у пуној мјери поверење и милост Ваше Свјетлости, кога првога иза Бога љубим и поштујем, то ми се све несрећом или незнањем мојим наопако окреће и толкује.
Опростите ми, милостовјејши Књаже, Господару и оче мој. Да туга и скорб све довде речено изтиштала је из слабомоћни прсију моји, коме ћу другоме, ако не Свјетлости Вашој, излити срдце моје, и олакшања тражити!!'
Ми данас можемо с пуним уверењем рећи да старешина београдске полиције није био крив. Он је своју дужност учинио, и учинио ју је смотрено. Сва је прилика да је све остало у Крагујевцу инсцоновао сам Кнез, да би у томе 'замјешатељству' уочио истину. А кад је видео да нема ничега, бацио је кривицу чак на шефа београдске полиције... И велики људи имају својих слабости.

Саопштио А.
Полицијски Гласник, 15/16/1911.

Quote from: JASON on May 10, 2023, 09:37:18 am

Душан Ђ. Алимпић

Стари полицајци наши, нешколовани, грубим понашањем створили су код нашег света уверење, којему је једном приликом дато израза и у Народној Скупштини: да је полиција жива рана на телу народном. Често, без обзира на правду, на морал, насртали су и на исправне, честите људе. И кад је законом укинута телесна казна, било је полиц. чиновника који су је, по свом ћефу употребљавали. Изнудити од окривљенога признање батинама: то је била утврђена метода већине полиц. чиновника.
Тек кад су културни људи, правници, стали улазити у полиц. службу, видело се да полиција има други, много лепши задатак. Пољуљана вера у правичност полиц. чиновника враћа се управо од оног времена када се јављају на позорницу: Таса Миленковић, Душан Алимпић, Васа Лазаревић и други млађи, школовани људи.
Душан Алимпић остао је за све време службе у полицијској струци. И као млад чиновник, и доцније као старешина кварта, округа, области; као начелник Министарства и инспектор обласни: на свима тим положајима био је беспрекоран. Интелигентан, вредан, благе нарави, одмерен у говору, отмен, обазрив, Алимпић је освајао људе с којима је долазио у додир. Могао се препреден и повољним приликама заклоњен кривац извући од казне, али права и невина Алимпић није могао осудити, јер није осуђивао без јасних доказа о учињеној кривици. Навести окривљенога да без принудних средстава призна своју кривицу; вештим питањима, пажљивом истрагом ући у суштину ствари: то је задатак иследника. Алимпић је на тој основи подигао практичну школу за млађе чиновнике полиције. Они су учили од њега.
Управник града Београда Алимпић је оставио код београдских грађана најлепшу успомену. И у квартовима и у централи радило се онако како је управник схватио дужност полиције, радило се и обазриво и брзо, увек с наслоном на закон. 'У канцеларији рад, у вароши ред': то је задатак полиције. Те речи управникове понављали су чиновници управе града, почевши од чланова квартова па до практиканта. Жандарми морали су бити учтиви и предусретљиви према сваком грађанину.
На говору тих, на раду неуморан, у понашању отмен и углађен Алимпић је чинио утисак једнога културнога Европљанина. А он је и по школовању био европски ученик. Зарад студија полицијске службе на пракси Алимпић је провео дуже времена у разним европским државама. Да је и било нешто оријенталског у њему, то би се изгубило у страном свету.
Алимпић није био само ваљан чиновник, већ и озбиљан књижевни радник. Сви његови радови књижевни везани су за полицију. Писао је много у Полицијском Гласнику и Полицији.
Неколико књига, великих обимом, одличних садржином, увеле се Алимпића у ред стручних писаца првог реда. Његове су књиге за полицијске чиновнике што је Требник за свештенике. И упутства за службу и коментари закона и уредаба марљиво су обрађена и лепо сређена у књигама Алимпићевим.
Још као млад Алимпић је отишао у пензију. Заморен напорним радом, подривена здравља, осећао је потребу одмора. Мало времена затим, Алимпић је отишао на вечити одмор.

_{Лука Лазаревић, Мали Поменик, Планета, Београд, 1933. стр. 6-7.}

Управници вароши Београда (од 1839 – 1910) према подацима објављеним у 'Полицији' бр. 5 од 1. 12. 1910.).

1. Јован Герман потпуковник, постављен 25. 11. 1839. године, смењен 22. 11. 1839. г.
2. Илија Чарапић полицмајстер, постављен 22. 11. 1839. године, смењен 27. 5. 1840. г.
3. Милош Богићевић мајор, нач. окр., постављен 27.5. 1840. г.
4. Младен Жујовић мајор, нач. окр., постављен 24. 9. 1840. г.
5. Михајло Љотић потпоручник, био привремено и смењен 6. 11. 1842. г.
6. Раја Дамјановић главни казначеј, постављен 6. 11. 1842. године, смењен 7. 11. 1844. г.
7. Јован Вучковић потпуковник, начелник округа, постављен 20. 12. 1844. године, смењен 22. 7. 1848. г.
8. Гаја Јеремић пуковник, нач. окр., постављен 22. 7. 1848. године, смењен 27. 9. 1852. г.
9. Костантин Магазиновић мајор, нач. војног одељења, постављен 27. 9. 1852. г., смењен 18. 10. 1856. г.
10. Никола Христић мајор, постављен 18. 10. 1856. године, смењен 11. 11. 1859. г.
11. Јован Димитријевић мајор, секретар полиц. одељења, постављен 11. 11. 1859. г., смењен 27. 9.. 1859. г.
12. Никола Христић помоћник попеч. правосуђа, постављен 27. 9. 1859. године, смењен 7. 10. 1860. г.
13. Драгутин Жабарац потпуковник, привремени управник, постављен 7. 10. 1860. г., смењен 19. 1. 1861. г.
14. Михајло Барловац мајор, постављен 19. 1. 1861. године, смењен 5. 7. 1868. г.
15. Јаков Туцаковић, помоћник окр. начелника, постављен 18. 7. 1868. године, смењен 2. 4. 1873. г.
16. Живојин Блазнавац, начелиик окружни, постављен 2. 4. 1873. године, смењен 13. 2. 1874. г.
17. Димитрије Јоксић, начелник окружни, постављен 13. 2. 1874. године, смењен 22. 10. 1875. г.
18. Јован Авакумовић, секретар Касационог Суда, постављен 22. 10. 1875. године, смењен 1. 6. 1876. г.
19. Јаков Туцаковић, министар у пензији, постављен 1. 6. 1876. године, смењен 1. 6. 1878. г.
20. Панта Н. Луњевица, начелник окружни, постављен 1. 6. 1878. године, смењен 25. 2. 1879. г.
21. Живојин Блазнавац, начелник окружни, постављен 25. 2. 1879. године, смењен 7. 3. 1887. г.
22. Живко Анђелић, начелник окружни, постављен 7. 3. 1887. године, смењен 11. 5. 1887. г.
23. Глиша Ђорђевић, члан I. класе Управе вароши Београда, постављен 1. 9. 1888. године, смењен 16. 9. 1889. г.
24. Светозар Арсеновић, начелник окружни, постављен 13. 1. 1890. године, смењен 11. 5. 1891. г.
25. Михајло П. Јовановић, начелник окружни, постављен 27. 5. 1891. године, смењен 9. 8. 1892. г.
26. Павле Денић, професор Војне Академије, постављен 9. 8. 1892. године, смењен 2. 4. 1893. г.
27. Стојан М. Протић председник Пореске Управе, постављен 2. 4. 1893. године, смењен 7. 4. 1893. г.
28. Ђорђе Несторовић, јавни правозаступник, постављен 7. 4. 1893. године, смењен 12. 1. 1894. г.
29. Милош Михајловић потпуковник, постављен 12. 1. 1894. године, смењен 24. 5. 1894. г.
30. Живко Касидолац мајор, постављен 24. 5. 1894. године, смењен 29. 10 1894. г.
31. Алекса Стефановић, начелник окружни, постављен 29. 10. 1894. године, смењен 1. 8. 1895. г.
32. Никола Стефановић, помоћ. упр. фондова, постављен 1. 8. 1895. године, смењен 20. 4. 1896. г.
33. Риста Бадемлић, инспектор Министарства Унутр. Дела, постављен 20. 4. 1896. г., смењен 14. 7. 1900. г.
34. Божа Маршићанин, начелник окружни, постављен 14. 8. 1900. године, смењен 29 5. 1903. г.
35. Богдан Дамњановић пуковник, постављен 29. 5. 1903. године, смењен 24. 6. 1903. г.
36. Душан Вујић, помоћ. упр. монопола, постављен 24. 6. 1903. године, смењен 28. 10. 1903. г.
37. Михајло Деровић окружни начелник, постављен 28. 10. 1903. године, смењен 20. 1. 1905. г.
38. Михајло Рашковић окружни начелник, постављен 20. 1. 1905. године, смењен 14. 8 1905. г.
39. Драгић Павловић, адвокат, постављен 14. 8. 1905. године, смењен 21. 1. 1906. г.
40. Бранимир Рајић, инспектор Министарства Унутр. Дела, постављен 21. 1. 1906. г., смењен 15. 3. 1906. г.
41. Михајло Церовић, окружни начелник, постављен 16. 3. 1906. године, смењен 19. 7. 1907. г.
42. Драгутин Милићевић, адвокат, постављен 19. 9. 1907. године, смењен 10. 1. 1908. г.
43. Обрад Благојевић, начелник Министарства Унутр. Дела, постављен 22. 4. 1908. г., смењен 27. 9. 1908. г.
44. Душан Алимпић, шеф антроп. одељења, постављен 27. 9. 1908. године, смењен 20. 2. 1910. г.
45. Гојко Павловић, судски потпуковник, постављен 10. 5. 1910. г.

[attachment=1]
Бадемлић, Риста, државни саветник, управник Београда (Београд, 15. VI 1839 - Београд, 20. IХ 1902)

Тешко је писати потпуну биографију заслужних људи, у оквиру листа, чији је простор заузет разноврсним стварима. У излагању биографије г. Ристе Бадемлића бићемо зато кратки али исцрпни.
Г. Бадемлић долази у ред оних, који су најстарији по својој служби, јер га још 1859. године виђамо у овој. Његов чиновнички живот пун је разноврсног искуства, што га је текао у дугом низу година своје часне и примерне службе. У Управи града Београда био је практикант, писар, члан и сада управник - представник полиције престоничке. У 1864. години добио је прво указно звање, и то као писар поменуте управе. За тим се низала година за годином, и он је пролазио редом кроз тај пургаторијум чиновничког рада и делања. 1874. г. постављен је био за начелника среског а 1880. г. за члана Управе града Београда. 1881. год. постављен је за начелника округа шабачког; 1882. за начелника округа нишког; 1887. г. за члана Глав. Контроле, а већ идуће 1888. године, као човек од поверења и спреме, враћен је био опет за начелника округа нишког. Као начелник окружни I кл. стављен је био у пензију у години 1889-ој. 1895. године враћен је у службу као инспектор министарства унутрашњих дела, где је за кратко време обишао више од двадесет срезова, ове прегледао и у ред довео. За тим у априлу 1896. године, постављен је за управника I кл. Управе града Београда.
Кратак је период његовог садањег рада. Кратак, али пун плодности и осведоченог родољубља. У дужности је строг али по све правичан. Тачан је као тачан сат, а то строго захтева и од подчињених му чиновника. Његова је девиза укек била и остаје: Краљ и Отаџбина.
Као чиновник за своју ревносну службу, оданост и пожртвовање, одликован је: од Његовог Величанства Краља Александра и Његовог Величанства Краља Милана, овим орденима: Сребрном и Златном медаљом, за ревносну службу; Белим Орлом V и IV степ. и Таков. Крстом IV и III степ. Од Њ. Величанства Султана: Звездом Османлије III степена. Од Њег. Височанства црногорског Кнеза Николе: Даниловим Крстом са звездом II степена и од Његовог Височанства бугарског Кнеза Фердинанда: Крстом са звездом за грађанске врлине II степена.
Поред свега наведенога, у погледу рада г. Бадемлића, њему припада и један део заслуге што је 'Полиц. Глас ник' стао на своју снагу и успешно отпочео свој задатак. Он је при покретању листа уредништву ставио на расположење цео албум Управе, у коме су слике свију зликоваца, а тако исто и све нужне податке о њима. И као што је одушевљено радио на напредак у своме ресору - јер је његова заслуга што данас Управа има и свој фотографски апарат за сликање неваљалих људи - исто тако одушевљено и енергично је радио и ради да наш лист добије могућности и за свој даљи опстанак. Нека му је хвала. ('Полицијски Гласник', 15. новембар 1897.)

[attachment=2]

[attachment=1]
34. Божидар Маршићанин - рођен је 1855. године у Крагујевцу. Ту је завршио основну школу и Крагујевачку гимназију. Радио је као писар треће класе Управе града Београда од 1878. године, а затим је био срески начелник у Рековцу, начелник Тимочког, Крагујевачког, Поречког, Подунавског и Моравског округа.
Иако је важио за човека у немилости краља Милана Обреновића, био је лојалан династији. Краљ Александар Обреновић га је 13. јула 1900. године именовао за управника града Београда и тада је постао човек од највећег краљевог поверења. У време када је постало јасно да краљица Драга неће родити наследника престола, што је угрожавало опстанак династија, појавиле су се тврдње да црногорски принц Мирко Петровић претендује на српски престо. Маршићанин је посредовао у откупу 104 писма принца Мирка у којима се говори о овоме и септембра 1902. године их предао краљу Александру. Мада никад нису јавно употребљена, писма су нестала после преврата и никад нису пронађена.
Један од послова којима се бавио била је и краљева безбедност, где је забележио бројне успехе, али се касније у мемоарима жалио да је долазило до честог сукоба са другим органима у тој области чија се надлежност преплитала, те да је на располагању имао мало поузданих и обучених људи. Активно је радио на повећању броја обучених полицијских службеника, њиховом усавршавању и професионализацији рада полиције.
Маршићанин је краља у више наврата упозоравао на поуздане изворе о постојању завере и одговарао га од учешћа на појединим јавним манифестацијама, мада је умео оценити и које су полицијске доставе на ту тему биле обична оговарања и подметања. Успео је открити да краљев ађутант Михаило Наумовић, иначе потомак Наума Крнара који је био Карађорђев пратилац и који је с њим убијен у Радовањском лугу, јесте учесник завере против краља. Ове наводе је краљ одбацио, пошто је био чврсто уверен у Наумовићеву оданост.
Са места управника града Београда, Маршићанин је смењен 29. маја 1903. године, односно у ноћи Мајског преврата када су убијени краљ Александар и краљица Драга. Мада је очекивао репресију превратничког режима будући да је био човек од краљевог великог поверења, до тога није дошло, те се након смене повукао из јавног живота. Први светски рат је провео у Трстенику и о томе је објавио књигу Успомене из збега.
Умро је 29. јуна 1921. године у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

'Г. Божо К. Маршићанин, који је недавно заузео једно од најважнијих места у полицијској струци, поставши управником града Београда, рођен је године 1855. у срцу Шумадије, у Крагујевцу. Рођен је у старој српској кући, и син је једног у сваком погледу узоритог српског чиновника, пок. Косте Маршићанина, бившег помоћника начелства.
У државну службу ступио је г. Маршићанин године 1878. као писар III класе управе вароши Београда. И како је тад ступио у полицијску службу није више из ње ни излазио, нити је другом струком замењивао. Захваљујући тој околности, дакле што је г. Маршићанин беспрекидно служио само у полицијској струци, а највећи део времена у полицији београдској, он важи сада као један од најспремнијих полицајаца.
Навршив 15 година службовања у полицијској струци, г. Маршићанин је 1893. год. произведен у чин начелника окружног. Као окружни старешина службовао је у окрузима: крагујевачком, старом црноречком, старом тимочком, врањском, новом тимочком, подунавском и сад недавно у моравском, одакле је Краљевим указом од 13. јула о. г. позват на једну од најважнијих, најтежих и најодговорнијих дужности у струци полицијској, позват је на дужност градског управника српске престонице. Тим краљевским указом постављен је за управника II. класе, а већ 23. истог месеца на дворскоме ручку, изјављујући своје високо задовољство на примерном реду, који је владао за све време свечаности на сами дан краљевског венчања а и претходних дана, Њ. В. Краљ поздравио је г. Маршићанина као управника прве класе.
Радећи неуморно, савесно и похвално на свакоме послу, који му је по службеној дужности пао у део, г. Маршићанин је у дугом низу свога службовања пожњео и многе похвале својих претпостављених и многа признања своје савесне и ревносне службе са Највишега Места.
Још за време српско-турског рата подарена му је сребрна медаља за ревносну службу; за тим је Његово Величанство благоволело одликовати га Таковским крстом III степена, затим орденом Белог орла V. степена, и медаљом Милоша Великог.
Г. Маршићанин у слободним часовима својим, у колико му је то служба допуштала, радио је и на књижевном пољу. Наш лист био је тако срећан, да га г. Маршићанин у току читаве две године помаже својим одабраним и обилатим радовима. Осим тога радио је г. Маршићанин и на књижевним листовима 'Звезди' и 'Искри'. Његови радови примани су у публици с допадањем и похвалом.
Као о човеку можемо рећи о г. Маршићанину, да је у приватном свом животу честит и карактеран, и важећи као такав, он је уживао опште симпатије код грађанства без разлике партија. У служби пак свагда је био разложан, одмерен, тактичан, сталан и у сваком погледу исправан, те је зато био цењен од стране претпостављених му а од потчињених са страхопоштовањем услужен. Те одлике и јесу један узрок његовом поступном али сталном напредовању у полициској служби.' (Полицијски Гласник, 32/1900.)

[attachment=1]
15. Јаков Туцаковић (Крагујевац, 22. март/3. април 1828 - Београд, 15/27. децембар 1889) био је српски политичар. Обављао је функцију министра унутрашњих послова и државног саветника. Завршио је гимназију у Крагујевцу и Лицеј у Београду. Каријеру је започео као млади писар првостепеног суда у Јагодини. Августа 1868. је постао управник града Београда и ту функцију је обављао до априла 1873. када је постао министар унутрашњих послова. Јуна 1876. је постао поново управник града Београда, све до краја Српско-турског рата, када је постао државни саветник, у исто време обављајући фунцкију управника града Београда. Од 2/14. априла до 22. октобра/3. новембра 1873. у Првој влади Јована Ристића и од 25. јула/6. августа 1879. до 5/17. јуна 1880. у Другој влади Јована Ристића је био министар унутрашњих послова, а након тога је враћен у Државни савет. Пензионисао се пред крај марта 1881.
Када се 17. октобра 1882. године 'Дружина за помагање српске књижевности' преобразила у Либералну странку, постао је члан њеног Главног одобора, док се на челу странке налазио Јован Ристић.

'Иако Србија, пре пола века, није била ни државно ни правно уређена онако, како је то било на Западу, ипак је она имала у редовима свога чиновништва људе, који су својом интелигенцијом и стручном спремом чинили част својој отаџбини. Између тих људи заузима одлично место и пок. Јаков Туцаковић.
Ко је само познавао пок. Туцаковића, чију слику доносимо, из ранијих, млађих година, казаће, да је то био човек даровит, пун духа и одлучан. И он је, као и чича Никола, био на видноме положају у државној служби у времену, кад се над Србијом беху витлали тешки и црни облаци. Године 1876. и 1877. пок. Туцаковић био је управник града Београда. То је један важан период времена, који у новијој историји српскога народа заузима видно место, јер се тада водила крвава и очајна борба за ослобођење и уједињење племена о српског под. Турцима и за независност Србије.
Јаков Туцаковић рођен је у селу Честину ср. гружанског окр. крагујевачког 1826. године. Отац му је био чувени кнез гружански Петар Петровић, кога су Турци због велике главе прозвали 'Туцаком'. Отуда се пок. Јаков и презивао - Туцаковић. Основну школу и гимназију свршио је у Крагујевцу а Лицеј у Београду. Он је своју каријеру у државној служби почео као млађи писар суда окр. јагодинског. За тим је поступно напредовао. – 1859. године постављен је од писара суда окр. пожаревачког за начелника среза Тимочко-Заглавског окр. књажевачког. 4. јануара 1860. године постављен је за начелника среза посавског а брзо за тим, 4. новембра исте године за потпоручника и свима правима која су са овим чином скопчана, Да не ређамо даље, напоменућемо још и ово: 1. августа 1868. године постављен је од помоћника II кл. начелства округа алексиначког за управника III кл. вароши Београда. – 6. децембра 1870. године добио је II класу а 16. новембра 1872. године унапређен је за управника I класе исте управе. Од априла 1873. год. па до септембра те исте године био је Министар Унутрашњих Дела, а 1. јуна 1876. године поновo је постављен за управника града Београда. По свршеном српско-турском рату добио је за Саветника, али је и даље вршио дужност управника града Београда. Доцније био је опет Министар Унутрашњих Дела, па Саветник, и најзад 17. марта 1881. године стављен је у пензију.
То је кратак опис његовог службовања.
Као што смо већ казали, пок. Туцаковић био је даровит, пун духа и одлучан, али и врло строг, па и прек у извесним моментима. И поред свега тога, он је био савестан у служби и један од ретких родољуба српских.
Заиста, у времену, кад је Србија ратовала с моћном Турском царевином, требало је чврсте воље, одлучности и патриотизма, па да се потпуно одговори тешкој дужности управника престоничке полиције. И све је то било оличено у пок. Туцаковићу. Полиција београдска у томе времену била је прави чувар имовне и личне безбедности грађана београдских.
Колико је пок. Туцаковић волео Србију а мрзео оне, који противу ње износе лажи и клевете, најбоље је оцртао г. Таса Миленковић, наш најбољи криминалиста и дугододишњи секретар његов у једноме догађају који се десио између пок. Туцаковића и неког страног новинарског дописника у канцеларији управе града Београда. Овај је дописник за време српско-Турског рата слао извештаје пуне најгаднијих измишљотина: како је у Србији, а нарочито у Београду, права анархија; како добровољци пљачкају на све стране, а полиција све то мирно гледа и т. д. Али после тога догађаја и 'опипателног' објашњења од стране пок. Туцаковића, тај страни дописник толико је 'заволео' Србију, да је писао: како је у Србији ред и мир, благодарећи енергији управника града Београда. За то о томе нећемо овде говорити, већ ћемо изнети две сличице, из којих ће се најбоље видети досетљивост и одлучност Туцаковићева у извесним приликама.
Као Министар Унутрашњих Дела, бранећи у Скупштини један свој предлог, наишао је на јак отпор од стране тадашње опозиције. Многи су оштро нападали тај предлог. Мало-мало па се позиваху на Енглеску и на њене неке законе.
- Шта ми ви ту потежете једнако Енглеску, викну Туцаковић. Какви сте ви Енглези, такав сам и ја Глестон, па такви вам морају бити и закони!
После ове духовите досетке, предлог је његов био примљен у Скупштини.
Једне ноћи био је дежуран у двору. Седећи у дворској канцеларији предадоше му посетницу неке личности са страним именом, која је те ноћи требала да буде примљена код пок. Кнеза Милана. По дужности пок. Туцаковић извести о томе Кнеза који му нареди, да ту личност одмах пусти у двор.
- Нек' дође то лице овамо, рече он жандарму...
Непознати уђе у канцеларију. Беше то витка, елегантна особа у салонском оделу с цилиндером на глави.
Пок. Туцаковић, посматраше испод ока ову личност, па кад спази да се и сувише слободно понаша - јер јој беше још цилиндер на глави - он онако брз и прек у извесним моментима скиде сам цилиндер с главе томе непознатоме посетиоцу. У тренутку просу се по раменима те личности дуга, густа женска коса. И тада, уместо да оде Кнезу, она је отишла, у пратњи жандарма, у Управу града Београда...
За време министровања пок. Туцаковића, био му је начелник г. Алимпије Богић, сада пенсионар који се увек потписивао: А. Бог. Многи грађани и чиновници долажаху код њега да им по молби учини: неки да добије указ, класу или премаштај, а неки механско или кафанско право и т. д. Кадгод су га питали, да ли им може по молби учинити, он би одговарао:
- Како да не могу! Зар не видите ово: Аз Бог, а то значи: ја сам Бог.
Чуо то пок. Туцаковић, који се опет био увек потписивао: Ја. Туц, па спреми указ, те ти нашег Аз Бог-а у пензију.
- Шта је ово, ако Бога знате, викну г. Богић кад је био указ прочитао.
- То је то, одговори пок. Туцаковић: ти си Бог, а ја Туц, па туцам такве Богове, јес' чуо?
Такав је био пок. Туцаковић. Али је увек и у свакој прилици о подмлатку нашем водио озбиљнога рачуна. Он је пажљиво пазио на кретање сваког младог човека, па кад је приметио, да ко од њих похађа рђава друштва, која трују млад живот, он је са своје стране све чинио да таквог залуталог младића отргне од тога неваљалог друштва и упути на добар пут. Кад нису могли помоћи добри савети, он је онда претио и те су претње обично имале дејства, јер су се многи од тих младића тргли и пошли путем доброг и поштеног живота. О томе и данас причају г. г. Тихомир Марковић, гувернер Народне Банке и Лука Ћеловић рентијер овд.
И поред све строгости његове, млађи су га волели и поштовали, јер је био правичан у одењивању свачијега рада и способности...
Умро је 1889. године и сахрањен у Београду уз велико учешће чиновника и грађанства београдског.' (Полиција, 18/1911)

Гојко Павловић – Марку Трифковићу
Београд, 23. септембар 1911.
Бр. 37.320.

Господину Министру Унутрашњих Дела,

Плате жандармима одређене су још 1861. год., дакле пре 52 године, чл. 18 закона о жандармерији. По том законском пропису месечна плата жандарму за прве три године износи 45 динара, у четвртој години добија још 8 дин.; по навршетку пет година још 4 дин. и по навршетку 10 година још 4. Каплар има додатак на чин 11 динара месечно, поднаредник 18 и наредник 25 динара. Према томе плате жандарма и њихових подофицира крећу се за редове од 45-61 дин., за капларе од 56-72, за поднаредника, од 60-79, и за наредника од 70-86 динара.
Већа се плата од изложених не може добити, па ма се служило и више од 30 година.
Ове суме могле су пре 52 године и да буду довољне. Али, данас, када је живот више но два пута постао скупљи, када је зарада на свима пољима како државне службе тако и приватне службе и радиности знатно одскочила, ове су плате више но недовољне.
Према жандармима у унутрашњости још је и учињено у 1899. години једно побољшање њихова стања, јер им је чл. 71 Уредбе о задатку, попуњавању- и т. д. жандармерије додато по 10 динара из окр. приреза. Али је тим у исто време у толико већа неправда учињена према жандармима који врше: службу у Београду, који су без тога додатка остали, ма да је овде и живот знатно скупљи и служба много напорнија од оне код жандарма у унутрашњости.
Последице те неправичности мора да сноси београдска полиција, која, на штету службе, једнако мора да ради скоро све с новим жандармима, јер старији беже у унутрашњост, колико због јевтинијег живота, толико и због лакше службе и оног додатка.
Данас се свуда може више да заради од 45 дин. месечно, те обучени жандарми излазе из трупе, а нови кандидати су све гори и гори. Сад се јављају за ову службу само сељаци, па и то они неписмени и који нигде на другој страни не могу бољу зараду да нађу. Па и овакви се јављају све мање и мање, те у жандармерији сада има на 80 празних места. Многи од оних који су били принуђени да се приме жандармеријске службе, кад доцније виде колико је служба у Београду тешка, заморна и пуна одговорности, а при том како је награда мала, гледају на све могуће начине да или иду у унутрашњост или изиђу и из саме трупе, ма да по закону треба да одслуже три године. Кад им ништа не помогне онда траже спаса у бегству. Само у овој години пребегло је у Аустро-Угарску осам жандарма, све из Београда. Да је та појава бламаж не само наше струке, већи национални, није потребно доказивати.
Овоме злом стању у београдској жандармерији моћи ће се стати на пут само побољшањем материјалног стања жандарма. А то ће се најбоље, најбрже и најлакше за сада извести, ако се жандармима у Београду даде додатак, ако се, рецимо, поред чл. 11 горе поменуте Уредбе стави, да се како жандармима, тако и чиновима до наредника наиме тог додатка због скупљег живота и теже службе даје из државног буџета не мање од 15 динара на месец, те да бар по пет динара имају више но жандарми у унутрашњости, како би се најбољи жандарми задржавали у Београду. За 500 жандарма, колико их има на служби у Београду тај би додатак изнео суму од 90.000 дин. који би имао да се унесе у буџет Министарства војног. То би се, можда, могло урадити, иако би се та сума просто унела у финансијски закон као додатак за 500 београдских жандарма или на неки други начин које финансијски референти - благајници предложе.
Главно је да се ово мора одмах учинити, како би побољшање наступило још почетком идуће године. Доцније ће се већ морати чинити знатније измене с погледом на потребе варошке и пољске жандармерије, а за сада је неопходно потребно овај додатак одмах завести.
Тада ће се моћи бирати писмени и бољи кандидати, како с погледом на физичке, тако и моралне и остале квалификације. Из досадашњих најбољи ће се моћи задржати у Београду, и онда ће се одмах приметити видан напредак и у ресултатима рада београдске полиције, чији је и углед морао да трпи због неподобних, несигурних и свакојаких елемената у жандармеријској трупи, по којима не само странци већ и наша јавност са доста разлога цени и ваљаност целе полиције.

Управник Београда
Гојко Павловић.

PALUBA

Ostalo => Policija, vatrogasne i spasilačke službe => Topic started by: JASON on April 12, 2023, 09:25:05 am