PALUBA

Kad se poštovanje ljudskih prava nasilno nameće

Kritikujući postojeću praksu nasilnog nametanja poštovanja ljudskih prava, Ingeborg Maus u svojoj knjizi zastupa tezu da se ljudska prava mogu ostvarivati i štititi samo u kontekstu narodne suverenosti i mira.

Posle završetka Drugog svetskog rata, nesumnjivo jednog od najkrvavijih u istoriji, koji su pratili do tada nezamislivi ratni zločini, u cilju uspostavljanja jednog trajnijeg mira, osnovane su Ujedinjene nacije. Povelja UN prati Kantov spis „Večni mir” i postavlja osnovu za nove odnose među državama. Međutim, posle sloma realnog socijalizma i Sovjetskog Saveza uspostavljanje novog svetskog poretka, u kojem ostaje samo jedna supersila, zahtevalo je novo tumačenje pre svega ljudskih prava, kako bi se borba za poštovanja ljudskih prava, podudarala sa geopolitičkim interesima te jedine preostale supersile.

Ova pitanja tematizuje knjiga „Ljudska prava, demokratija i mir” nemačke teoretičarke prava i politike Ingeborg Maus, objavljena kod nas u izdanju kuće „Albatros plus”. Kritikujući postojeću praksu nasilnog nametanja poštovanja ljudskih prava, ova autorka zastupa tezu da se ljudska prava mogu ostvarivati i štititi samo u kontekstu narodne suverenosti i mira. Ova njena teza je u potpunom skladu sa Kantovim stavom da je narod bitan, jer preko svojih izabranih predstavnika vrši zakonodavnu vlast, dok je uloga izvršne vlasti samo sprovođenje ove narodne volje. Kant tvrdi da se ne može nikome nametnuti neki vid demokratske uprave ukoliko ta država nije spremna za to, a posebno nenasilnim putem, jer je cilj, a ne nasilje i rat. Najbolji primer za to je nama dobro poznato nametanje demokratskog poretka na Kosovu i Metohiji posle tzv. humanitarne intervencije NATO-a.

Iako je ustav te nasilno uspostavljene države bez bilo kakvog poštovanja demokratske procedure, pisao liberalno orijentisan i svetski poznat profesor ustavnog prava, taj „ustav” se u praksi potpuno izvrće u svoju suprotnost i služi samo novim moćnicima kako bi sprovodili svoju volju. Dobro napisani zakoni u praksi izgledaju kao teranje komedije, gde sudije, pozivajući se na te zakone, sude isključivo na osnovu etničke pripadnosti okrivljenog i zavisno od date situacije, što podseća na sudstvo u totalitarnim režimima. Ingeborg Maus smatra da se i kod Haškog tribunala, koji su osnovale UN, ne poštuje Povelja UN, nego se presude donose na osnovu trenutnog političkog raspoloženja svetskih moćnika. Tako, piše Ingeborg Maus, masakr u Srebrenici se proglašava genocidom, iako se ovde radi o ratnom zločinu nad vojno sposobnim muškarcima, a ne radi se, kako to nalaže definicija iz povelje, o planskom ubijanju žena i dece u cilju uništenja jedne etničke ili verske skupine.

Pojam ljudskih prava, piše nemačka autorka, označava subjektivna prava koja ne mogu da se dodeljuju preko političkih instanci, već ih samo nosioci tih prava mogu određivati učešćem u demokratskom procesu i u diskursima civilnog društva. Humanitarne intervencije, nasuprot ovome stanovništvu, napadnutim zemljama diktiraju vojnim prinudnim merama ova prava, ne uzimajući u obzir ono što je Kant smatrao najbitnijim, a to je kolektivna svest ljudi kojima se ova prava nasilno nameću. Istovremeno, u nasilnom nametanju poštovanja ljudskih prava ne poštuje se ni uobičajena demokratska procedura. Zato Ingeborg Maus, kako bi pokazala izopačenost humanitarnih intervencija, koje su uzgred rečeno svuda doživele neuspeh i dovele do haosa, poredi ovu praksu sa stavom Karla Šmita, vrhovnog pravnika Trećeg Rajha, u njegovoj knjizi „Legalnost i legitimitet”. Šmit ovde kaže da je neophodno ukidanje onog dela Vajmarskog ustava koji se odnosi na vrednosno neutralne procedure, što se odmah potom zakonom sprovodi. Za Ingeborg Maus to se može porediti sa današnjim potpunim odsustvom poštovanja demokratske procedure u nasilnom nametanju poštovanja ljudskih prava.

Ne treba zaboraviti ni to da u ovoj svojoj knjizi Ingeborg Maus ukazuje da je glavni krivac za izbijanje krvavih građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji pre svega Nemačka svojim preranim priznanjem separatističkih republika. Po Kantu, a to se ovde i ostvarilo, sve dok se ne donese novi ustav mora se poštovati stari, a ovde savezni ustav se više nije poštovao, tako da je nastao opšti haos i strahovit metež.

Ova knjiga bi morala posebno da privuče pažnju onih naših zvaničnika koji su zaduženi za unapređenje poštovanja ljudskih prava. Oni ne bi trebalo, da vodeći računa o manjinskim pravima, zapostavljaju osnovna i ljudska prava koja su osnov i za manjinska.

Izvor (https://www.politika.rs/sr/clanak/548937/Kad-se-postovanje-ljudskih-prava-nasilno-namece)

Проблем је и у томе шта се све "одређује" односно насилно намеће као "људско право". Ако око неког права не постоји општи друштвени консензус , при чему чак већина то не прихвата, онда то не може бити опште људско право.