PALUBA

[attachment=1]
Zima u Beogradu dvadesetih godina

[attachment=2]
Tramvaj u Beogradu dvadesetih godina

[attachment=1]
Bulevar Kralja Milana

[attachment=2]
Telefonska govornica

[attachment=1]
Kalemegdan, crkva Ružica

[attachment=2]
Kalemegdan

[attachment=1]
Skadarlija noću

[attachment=1]
Most Kralja Aleksandra

[attachment=2]
Most Kralja Aleksandra, snimak iz vazduha

Jeste da nije u okviru tematike sajta, ali fotografije su odlcne. Imas li toga jos?
Hvala na trudu. :super

Fotografije su extra!  :klap

...pohvalno, pohvalno..nema sta...jel' ima neki link ili sta vec/

Ako se ne varam, u pitanju je privatna kolekcija fotografija...

Rade je u pravu....Privatni bunker ;)

...OK, svake pohvale...pre nekog vremena amaterski sam se bavio fotografijom...imam malo "oko" za takve stvari...mada vreme je ucinilo svoje...

Pridodajm nekoliko fotografije iz predratnog Beograda

[attachment=1]

[attachment=1]

Slava policijske skole, 1.10.1938.

[attachment=1]

6/1940

dio posade bb "QE" na sahrani kralja Aleksandra

[attachment=1]

Evo jedne Palubarske,savsko pristaniste.

Saborna crkva,uvek lepa.
[attachment=1]

Danas je tu Brankov most,ostala su samo stepenista na bg strani.
[attachment=2]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Opleti :)

http://www.youtube.com/watch?v=JMPCiRPartc

Vrijedan zapis!

Interesantno, ako može i ako znate, bilo bi dobro napisati godinu kada je fotografirano, na onim slikama, koje to nemaju.

Poštovani kolega, znate li više o fotografijama koje imaju i francuski napis, a koje prvi put vidim? Može li se rekonstruirati približno iiz koje su godine?

Poštovani "bukerašu", imali i neka priča uz slike? Npr. kad je vjerojatno nastala ona skadarlijska fotografija? I koja je to gostionica? Možda "Kod dva bela razarača" ili "tri admiralska šešira"?  :angel:

Na drugoj fotografiji je u prvom planu, naravno, kasarna (nekadašnjeg) Petog puka.
Zna li netko što je objekt na posljednjoj fotografiji (reklo bi se iz kasnih dvadesetih ili ranih tridesetih godina 20. stoljeća) ispred Oficirske zadruge? Neka gostionica, čini se bolja?

U vezi sa slikom koju je postavio Barbakan a čiji je potpis „Postavljanje javne rasvete u ulici kralja Milana 1881. godine“ može se reći da je riječ o plinskim (gasnim) instalacijama. Ova fotografija govori o širenju te mreže koja se u Beogradu počela razvijati od 1865. godine. Električna se javna rasvjeta uvodi nakon 1893. godine, kad je u rad puštena prva električna centrala. Godinu dana prije toga Beograd je dobio prvi tramvaj na konjsku snagu, a već godinu dana nakon što je proradila elektrana, znači 1894., krenuo je i prvi električni tramvaj.
Koliko mogu prepoznati, druga fotografija (ispod one sa Slavije) snimljena je u Kralja Milana, a i posljednja, četvrta, fotografija nešto mi miriše na tu ulicu u središtu grada (hm, ako nije Bulevar kralja Aleksandra).

Kad se, prije neku godinu, nešto čeprkalo i rušilo po Balkanskoj, izgledalo je kao otprilike na ovoj fotografiji iz, pretpostavljam, polovine dvadesetih godina 20. stoljeća. 

Ova je fotografija snimljena na Terazijama, bilizu Moskve odnosno Kuće Krsmanovića. Prije ili nakon Prvog svjetskog rata? To bi obavještanja služba lako otkrila po modelu tramvaja, reklamama i sl.

Ko o čemu, ja o tramvajima. To je oklopno sredstvo koje najbolje odnosno jedino poznajem. :D Evo jednog primjerka kako juriša zavojem nakon prodora Pariskom. Valjda će u Karađorđevoj putnici doći sebi.
Fotografija je iz tridesetih godina 20. stoljeća. Snimljena je, dakle, na mjestu koje je, znamo, kasnije postalo jedno od znamenitih beogradskih autokrkljanac-zona. 

((Opa, redovno sam unaprijeđen u vodnika I klase. To je u običnim vojskama kao viceadmiral, a?))  :pilot :marinero :super :pirat

Fotografija je već bila na Palubi, ali ne mogu da je ne stavim na ovom topicu. Mostar uoči Drugoga svjetskog rata, nema prometne gužve i, naravno - tramvaji...

Evo, da se razglednice ne bi osjetile zapostavljene, jedne iz 1940. te je godine završena gradnja (nove, sadašnje crkve) Sv. Marka, započeta 1931. godine. Od Pošte je meni važnije to što se na slici vidi kako uz Bulevar kralja Aleksandra polako juriša električno šinsko oklopljeno vozilo.  

Slavija je bila već predstavljena na ovom topicu, ali evo jedne fotografije s toga trga koju je uslikao Aleksandar Simić (1898-1971), jedan od začetnika novinarske fotografije u Srbiji. Majstor aca je ovo slikao 1929. godine, u vrijeme dok je radio u Politici. (Tramvaja na ovoj slici nema, ali je tu omnibus. Uzgred, Beograd je trolejbus dobio 1947. godine.)

Ovdje, pak, nema tramvaja, ali ima njegovih tračnica, i to dva para! Gdje bi to u Beogradu moglo biti nisam siguran (iako su mi strašno poznati oni golaći na prvom katu) i zato što nikad nisam bio osobito dobar s organima reda i poretka.
(Fotografija preuzeta sa sajta Politikonog zabavnika)

Fotografija prikazuje trolu dok je prometovala i Knez Mihailovom. Ovo je valjda snimljeno pokraj SANU-a. Mladi ljepotan tužnog lika je Fiatov trolejbus, što bi značilo da je slika iz kasnih četresetih ili ranih pedesetih godina.

(Preuzeto s beobuild.rs)    

U to doba, čini se, trola nije prometovala jedan blok dalje od Knez Mihailove, kao što danas trolejbusi gmižu uz Studentski park i Narodno pozorište. Inače, prekoputa parka, u Kolarcu (u zadužbini, a ne kafani!) bila je 1948. godine upriličena međunarodna Dunavska konferencija.  

Na tome su skupu, među ostalima, bile i dvije istaknute (poslije)ratne osobe: Edvard Kardelj, koji je tada bio u 39., te Koča Popović, tada u 41. godini života (po anglosaksonskom računanju).

Eto dokaza diktature: staviš Kardelja i Koču i topic stao!  ;D 

Evo članka iz beogradskog lista Evropa objavljenog 7.8. 2007. godine. Prelistavajući novine s početka 20. stoljeća, možemo zaključiti da je Beograd bio napredna varoš, što se vidi i po tome što se prije jednog stoljeća, kad unutrašnjošću Srbije još haraju hajduci, znalo da vino ubija niz izazivača bolesti, ali je otvoren i prvi nogometni stadion.  




Ko je ovih dana pogledao s Topčiderskog brda, video je kako su Beograd pritisli gusti, debeli oblaci, u kojima se jedva raspoznaju kuće i dimnjaci.

Ovo nije ni magla ni dim već su najsitniji delići od silne prašine koji su ispunili najniže slojeve nad gradom. Ovakav se slučaj u meteorologiji zove čađ.

Ovako su novu vremensku nepogodu meseca avgusta pre sto godina opisivali listovi Politika, Dnevni list, Beogradske novine, Odjek, Večernje novosti i Mali žurnal, za nešto više od četiri stotine hiljada pismenih stanovnika Srbije.

Iako se nije znalo za benzen, štampa je prenela da su američki naučnici otkrili još jednu novu bolest koju su krstili „automobilska groznica“, te da je pedeset lica već obolelo „udisanjem zadaha od ulja koji se rasprostire pri prolazu automobila“.

Ben Akiba beleži u Politici da je Beograd napredna kulturna varoš u kojoj se neguju sve veštine i nauke, osim astronomije i vazduhoplovstva, jer se usled tog sloja prašine ne mogu koristiti teleskopom.

U stilu najboljih satiričara Branislav Nušić pod pseudonimom dodaje da se u Upravi grada nose mišlju da osnuju naročito odeljenje – upravu beogradske prašine. Uprava, međutim, nije osnovana do danas.

Kraljevina Srbija u tom trenutku broji tek nešto više od dva i po miliona stanovnika, a u njenoj prestonici svi su na odsustvu. „Sad je sezona odsustva jer, dozvolićete, i naši se činovnici tek moraju jedanput u godini odmarati“.

Život varoši tih vrelih avgustovskih dana, koje su bogatiji provodili u loše opremljenim srpskim banjama, za koje se tada, kao i danas, govorilo da bi mogle da imaju svetlu budućnost, a oni najbogatiji u stranim, odvija se pod kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, evropski obrazovanom i naklonjenom parlamentarnoj demokratiji.

Političke prilike su bile takve da se idejom jugoslovenske solidarnosti od svih jugoslovenskih plemena najviše oduševljavaju Slovenci. Srbijom haraju hajduci, a crna hronika je puna ubistava hladnim oružjem.

Tog leta u Beogradu je otvoren prvi fudbalski stadion, između krajnjih delova Ratarske i Kralja Aleksandra i poprečnog puta za Novo groblje, a osveštao ga je Boža Jovanović, grobljanski prota.

Vrelo sunce je sijalo nad glavama oduševljenih omladinaca koji su se razgaljivali hladnim pivom, poklonom gospodina Đorđa Vajferta. Telefonski saobraćaj u Beogradu razvija se sve više.

Prema statistici telefonske centrale, u samo jednom danu bilo je tačno 6.669 govora. Prema tako velikoj razvijenosti telefonskog saobraćaja, zaključuje štampa, krajnje je vreme da se proširi telefonska centrala i da toliki prijavljeni pretplatnici dobiju svoje telefone, a ne da kupuju od drugih pretplatnika za četiri do pet hiljada.

U gradu su se pojavili i novi ljudi pored Kolarčeve zgrade – čistači cipela.

Geca Kon, knjižar, tražio je šegrta „iz dobre kuće, za domaću i stranu literaturu“, a među najnovijim objavljenim naslovima našli su se Obrazovanje ženskinja Č. Marjanovića, nove knjige Nušića i Jovana Cvijića, kao i Komunistički manifest.

Narodno pozorište sezonu je počelo predstavom Miloš Obilić, istorijskom tragedijom Jovana Subotića u pet činova, u kojoj su „ulogama bili angažovani skoro svi članovi predstavljačkog osoblja“.

Kao što se danas umoljavaju da isključe mobilne telefone, tada su se posetioci umoljavali da na predstave dolaze „najdocnije u vreme označeno za početak“, na dnevnu predstavu u dva, a večernju u osam časova.

Pozorištu je tog avgusta bilo potrebno pet glumačkih početnica koje „mogu kompetovati samo ako su mlađe od 20 godina i ako su svršile bar dva razreda srednje ili stručne škole“. Izuzetak će se, kako je oglasila Uprava, učiniti jedino prema nesumnjivom daru.

Beograđani su tog leta kupovali kuće, iznajmljivali lokale, jeli friške ćevape u kafani Kod ujedinjenja Vladimira Međedovića i Kuma, a gradska Uprava, potpisana kao Prijatelji sirotinje, najavila je građanstvu prestonice da „drva ima puno, te da će ostati neprodatih, pa će cene po drvarama znatno da popustu još više“.

Neko je posle „vučenja lozova Crvenog krsta 15. avgusta“ dobio premiju od sto hiljada u zlatu.

Nameštenje u kući tražio je „čovek srednjih godina koji govori srpski, nemački i mađarski, i zna da piše ćirilicom i latinicom“, a pansion na Kosančićevom vencu isticao se „zdravom hranom, svežim vazduhom i lepim izgledom, kao i komunikacijom na nemačkom“.

Slaba i bolešljiva gradska deca leta su provodila u pansionu na Topčiderskom brdu, majke su ih hranile štauferovim brašnom čija fabrikacija „stalno stoji pod nadzorom dva belgijska državna činovnika“.
Stariji su, protiv malokrvnosti i bledoće i usled nervoze i glavobolje, pili kininsko vino s gvožđem. U kolonijalno-bakalskoj radnji Jovana Umlaufa na Cvetnom trgu prodavao se sir ementaler, imperijal srpski i svež buter.

Beograđani su verovali najnovijem otkriću da vino ubija niz izazivača bolesti, da se u nemešanom vinu održava tifusni bacil samo pola časa, a u pomešanom s vodom traje nešto duže, te da je za ubijanje bacila najbolje vino iz zatvorenih flaša.

Tog leta saznali su i za „podzemne lađe, nove podmorske mašine, čamce koji mogu da se smeste i na morsko dno“. Ma kako da je fantastičan ovaj opis, ipak američkog pronalazača i tehničara treba uzeti za ozbiljno.

Verovali su engleskom osiguravajućem društvu da znatno duže žive oni koji umereno piju, naročito vino, nego oni koji se uzdržavaju od svakog alkohola.

Zaokupljalo ih je pitanje da li na Mesecu stanuju bića koja odgovaraju zemaljskom čoveku. Još življa je postala prepirka zbog stanovnika Meseca kad je jedan minhenski astronom od struke tvrdio da na Mesecu vidi utvrđenja.

Takođe, varošani su tada prvi put saznali i da je Američko lekarsko društvo protiv poljubaca. Krajnje je vreme bilo da lekari obrate pažnju i da upozore da ljubljeni prekraćuju sebi život prenoseći tuberkule i druge klice bolesti.

Na venčanje Done, ćerke trgovca iz Niša, i Šemaje Levija, tapacirera ovdašnjeg, u Sabornoj crkvi, roditelji Ester i Bakor Levi pozvali su prijatelje da se okupe u porodičnoj kući u Strahinjića Bana 54, uz napomenu da će se „ići kolima“.

Beograđani su se tog leta fotografisali u Kolarčevoj 5, kod Živkovića i Antonijevića, u ateljeu snabdevenom najmodernijim aparatima, „tako da i najmanju decu mogu sa uspehom snimati“, pili prirodnu kiselu vodu Palanački kiseljak, protiv znojenja nogu koristili prašak za zasipanje i formalinski loj iz dvorske apoteke Viktorovića, a zube su prali higijenskom pastom Kalostoma.

Dr Stanković je u svojoj ordinaciji u Uzun Mirkovoj plombirao šuplje zube i vadio „zaista bez boli“, okivao labave zube u zlato, ispravljao iskrivljene, uglavljivao veštačke u koren, da se ne vade. Takođe, sve očne operacije i umetanje veštačkih očiju radio je „bez bola“.

Kratko se pojavljivao oglas za proizvode prve srpske fabrike „kravatna, mašni i donjeg rublja“, brzo je uzeta pod kiriju kafana Stara Srbija na Savi „do idućeg Mitrovdana“, a gotovo čitav mesec nije mogao da se oženi „čovek inženjer, star 38 godina, vodi samostalno svoju radnju u unutrašnjosti Srbije koja donosi čistog dohotka 250 dinara mesečno“.

U gradu su se pojavile i „Pfatove šivaće mašine, uz koje ide i kurs šivenja i krpljenja pomoću aparata“. Radnja se nalazila u Kralja Petra 14, a stovarište mustri u Svilajncu.

Opčinjene modom iz Pariza, tri četvrt rukavima i dugim rukavicama do lakata, pa čak i preko lakata, Beograđanke su bile fascinirane feminizmom.
Iako su ih neretko školovali u zavodima čija je „glavna zadaća da roditeljima daju prilike da svojoj ženskoj deci dadu savremeno obrazovanje i vaspitanje prema potrebama srpske kuće“, devojke su rado čitale rubriku Ženski svet, u kojoj nepotpisana dama tvrdi da je „svaka udata žena robinja svome mužu“, kaže da je „ono što ženi u braku treba nije sloboda, to je samoća“ i predlaže da „muž dopusti ženi da ima svoj dan primanja, svoje prijatelje, šetnje, neka žena bude sama tako često kao što je muž bez nje“.

Ne ženi se, ne udaj se jer muževa i žena uvek ima dosta, poručuje ona.

Bavljenje sportom sumnjičavo se i sporo prihvata, a u prilog tome navodi se kako Engleskinje koje su doskora tražile obuću dvojke i trojke, sada traže petice i šestice, a ovo veliko povećanje pripisuje se njihovom „učestvovanju u sportu“.

One trče, jure i skaču s takvim oduševljenjem da su rašljopale svoje uske i duge nožice, te su izgubile svu svoju graciju. Ženskinje su se, kao slaba strana, pokazale i u nacionalnoj borbi u Vojvodini, jer su se prvo kroz modu potčinile tuđinštini.

Moda je bila nositi tuđinski jezik, moda je bila čitati tuđinsku knjigu, i najzad, udati se za tuđina. A ta i takva moda, mogla je biti fatalnija po održanje tamošnjeg srpstva, no najkrupnija pogreška političara koji su slučajno zaveli srpstvo pogrešnim putem. Eto, dakle, čime su bili ugroženi srpski nacionalni interesi.

Ostatak sveta se poznaje manje ili više. U jednom pismenom zadatku, čije delove novine prenose, kaže se da su „stanovnici u Kongu svi crni, čak i ženske, i to po celom telu, za razliku od ostalog sveta koji se naziva belom rasom.

Za njih se kaže da su divljaci jer idu neobučeni, i da su ljudožderi, jer jedu pečenje od ljudi koje meću na ražanj“. Poznato je da turski sultan ima u dvema svojim palatama na Bosforu oko sedam stotina žena, a da je Brazilija, nekadašnja carevina a sada republika u Južnoj Americi, veća od Engleske 230 puta.

Često se prenose vesti iz Amerike, najčešće iz Njujorka, modernog Vavilona. Tog avgusta aktuelna je neka vrsta ratnog stanja u Njujorku. Nagomilavaju se nemoralni napadi na ženskinje, a policija nije uspela da uhvati zločince.

Od kuće do kuće hitaju agenti da opominju žene, devojke i malu decu da ne izlaze kad padne mrak. Štampa svakoga dana donosi nove izveštaje.

Sudija linč uselio se u Njujork. Niz žrtava ruljinog besa leži po bolnicama. Policija krivi doseljenike. Drugi zločine dovode u vezu s žegom, koja prema statistici uvek donosi povećanje ovakvih zločina.

A u crkvama sveštenici propovedaju pokajanje i pomirenje s bogom, objavljujući da je sujetni, rasipni Njujork pored Pariza najgore leglo grehova na svetu.

Ipak, novinari priznaju da „ima ludorija koje su u stanju da učine samo Amerikanci. Jedna gospođa je napravila gozbu na koju su mogli da dođu samo oni koji su imali veliki kašalj, jer je njeno dete obolelo od velikog kašlja.
Američka žena je gotovo protivnost onome što mi sebi predstavljamo kao ideal ženske. Pa ipak, ima ona razna svojstva koja čine da može odgovoriti evropskom ukusu.

Jedna lepa pojava kod Amerikanke je njena sposobnost da se oduševljava za pozorište i muziku. Istina, one kao da uopšte nisu u stanju da sude o dobroj i rđavoj muzici i pozorištu.

Amerikanka energiju pokazuje u svim oblastima delanja, bilo po zanimanju bilo zabave radi. To je neobična revnost u naprezanju da prevaziđe muškog kolegu... Njen veliki nagon za slobodom pronalazi onu društvenu zagonetku koja se zove ašikovanje, koketovanje ili specijalno američki – flert.

Beograđanke su u galanterijskim trgovinama pazarile najčuvenije marke korseta koji se „preporučuju za ženski svet jer su ovi u pogledu zdravstvenosti, praktičnosti i kvaliteta nenadmašni“.

Protiv peruti su se borile svakodnevnim pranjem kose mešavinom karbolne kiseline, glicerina, alkohola, destilovane vode, sve po deset grama. Plavuše su morale znati da plava kosa potamni od pranja, međutim pranje žumancetom i vodom s mekinjama održava je svetlom te se to pranje i preporučuje sretnim plavušama.

„Uprkos svoj nezi, jednog dana se pojavi prva seda vlas. Nju žene pozdravljaju uzdahom i kletvom, jer je to u samoj stvari oproštaj od mladosti. Obično taj kobni čas kucne za čoveka pre nego za ženu, pošto čovek više radi mozgom“, pišu novine.

Crna hronika puna je ubistava hladnim oružjem. Jednog zemljoradnika ubile su žena i njena kći Milanka, a ubijen je zato što je zaveo Milanku. U Dunavu je pronađen leš starice i kod nje pismo jednoj beogradskoj opštini da je prime u dom ubogih starica, pošto nikoga nema.

O hajdučiji koja hara Srbijom, upozoravaju novinari, ne sme se više pisati kao o posledici labavosti vlasti, nesređenosti društvenih odnosa ili, ako hoćete, i neobuzdanosti narodnog temperamenta. Hajdučija nije ni posledica gladi.

Pored hajduka i jataka, kao i danas, aktuelni su bili i Arnauti. Novine pišu kako su Arnauti na konferenciji mira u Hagu podneli svoj memorandum u kom vele da na Balkanu ne može sve dotle biti govora o miru „dok se god arnautskom narodu ne dadu prava, sve dotle dok Srbi, Grci i Bugari (!) budu ugnjetavali arnautski živalj“.

Pored ovoga Arnauti zahtevaju službeni arnautski jezik, samostalnu i poštenu vladavinu i mole velike sile da imaju obzira prema potomcima Aleksandra Velikog i neumrlog Skenderbega.

Koliko su u Hagu shvatili ozbiljno ovaj arnautski memorandum, komentariše novinar, najbolje se vidi iz toga što predsedništvo konferencije nije čak htelo ni da ga prima.


Protiv opaljenosti
U tekstu Protiv opaljenosti, pisanom zbog strašne žege po banjama i u Beogradu, preporučuje im se da se protiv preplanulosti od sunca bore kao Francuskinje, sredstvom od mleka i mekinja.

„Masa se kuva, kada se zgusne i ohladi, stavi se na lice. Pošto se zgusne i na licu opera se mlakom vodom u koju se stavi nekoliko kapi tinkture benzoe (dobija se kod braca Pere u drogeriji Balkan, koji ne samo da lepo miriše nego je uz to i momak za ženidbu). Dejstvo se još povećava kad se lice prethodno namaže žumancetom, koje bolje nego sapun udaljuje svaku prljavost iz pora“.


Kmetovska politika, hajduci i jataci
Odmeću se besni i obesni, odbegli robijaši, odmeću se obično obučeni i obuveni, okićeni redenicima i snabdeveni puškama i revolverima...
Hajdučija je uvek dobijala maha u doba kad je zemlju i narod žegla razbuktalost partijskih strasti, a takve prilike ako ne daju baš hajduke, onda daju bar jatake.

Naša kmetovska unutarnja politika, sa svim onim sitničarenjima, podjednako podržavana kmetovima i seljacima, podjednako podržavana inteligencijom kao i pukom, poremetila je sve odnose u društvu, izigrala sve zakone, i razorila sve obzire.

Na ovoj se konsultaciji treba zaustaviti, od nje valja poći i u traženju leka bolesti koja se zove hajdučija – zaključuje analitičar.

Uz navedeni članak na ekapiji (a možda i u samom listu Evropa) stavljena je fotografijica koja, prema svemu sudeći, nije iz prvog desetljeća 20. stoljeća 

Navedeni tekst u ljetnom broju Evrope 2007. godine, dakle, pokušava nam, na temelju pisanja ondašnjih novina, prenijeti inserte iz doba nakon što je Petar Karađorđević postao kralj. Onako brzinski, na Internetu nisam pronašao nešto životnih fotografija iz prvog desetljeća prošlog stoljeća.
Prva dva desetljeća 20. stoljeća posebno me zanimaju i bio bih vrlo zahvalan Palubnicima kad bi ubacili što više dokumenata iz toga razdoblja Beograda i uopće Srbije.  :help  :krsta :pirat :marinero    

Malo novije fotografije ali obzirom za brzinu promena,vec se moze reci da su stare...
Mornari u Beogradu !
[attachment=3]

1929 godina,kod "Ruskog Cara" u Knez Mihajlovoj ulici.
[attachment=1]

E, ovu sliku još nisam vidio. Kneziška mi izgleda uža nego sada.
Kojim su se povodom sastali svi ti automobili (čini se istog modela)?

A tamo blizu "Grčke kraljice" (koja se, naravno, ne vidi na gornjoj fotografiji iz 1929.), gdje Kneza Mihaila (Obrenovića) siječe Kralj Petar (Karađorđević) nalazi se ovo:

Ne, nije to ulaz u, recimo, kavanu Dva bela labuda, nego detalj ulaznih vrata u Robni magazin, pušten u promet baš u vrijeme na koje se odnosi citirani članak u listu Evropa iz 2007. godine.

Подигнут је 1907. године по пројекту инжењера Виктора Азриела. Представља прву модерну београдску робну кућу, а у конструктивном и обликовном смислу најзначајније српско сецесијско остварење. Ово је прва трговачка зграда у Београду у којој је више етажа међусобно спојено и отворено, а цео унутрашњи простор сагледив са галерија. Архитектонском програму одговара сецесијски обрађена фасада, схваћена као стаклена завеса придржана гвозденом решетком, мермерним пилонима са карактеристичним завршецима. Фланкирану фасаду карактерише и једноставна ортогонална подела, са умереном декорацијом на пилонима, гвозденој балконској огради и на лучном фасадном завршетку.
 

Na fotografiji je današnji izgled, a ovo je stari crtež:

Nisam došao do fotografije interijera od prije stotinjak godina, ali na http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/stari_grad/robni_magazin.html, odakle je i malo predstavljanje objekta (dva posta prije ovoga, na ćirilici) nalazi se fotografija unutrašnjosti RM-a iz 1956. godine:

Da još malo utvrdimo gradivo o Robnom magazinu:
U ulici Kralja Petra, nalazi se građevina poznata pod imenom Robni magazin. Ova zgrada zapravo predstavlja i prvu modernu robnu kuću u Beogradu, sagrađenu 1907. godine po planovima arhitekte Viktora Azriela. Prema rečima stručnjaka, ideja o zdanju, kao i delovi enterijera i eksterijera, doneti su iz Beča, dok su arhitektonske crteže uradili beogradski studenti. U to vreme ova zgrada, sa zastakljenom površinom fasade u gvozdenoj konstrukciji, predstavljala je pravu revoluciju u domaćem graditeljstvu. Branislav Nušić jednom prilikom nazvao ju je zato „gvozdena kuća“. U zgradi je bilo tada samo nekoliko radnji. Među njima su radnja braće Almuli, zagrebačka trgovina „Bota i Herman“, manufakturna radnja Petra Milanovića, trgovinsko preduzeće na veliko „Tekstil“, a kasnije su to bile i „Grateks“ i jedna od beogradskih prodavnica nameštaja „Eurosalon“. Robna kuća podignuta je sa namerom da se napuste dotadašnji načini trgovanja u dućanima i uvede se model fiksiranih cena, malih marži i velikog prometa. Robni magazin danas je kulturno dobro grada, a koristi se u iste svrhe kao i pre 100 godina
Tako piše na 
http://sketchup.google.com/3dwarehouse/details?mid=c354606e536dfce75df5d6358dfe1a46
gdje je i 3D prikaz.

Ovo je također Ulica kralja Petra, ali vrijeme nastanka fotografije ne mogu identificirati (vjerojatno sam početak 20. stoljeća).

Brka-65 prenio je fotografiju snimljenu pokraj "Ruskog cara", ja poslije spomenuh "Grčku kraljicu", a - za rojalističko društvo u uglu - moramo onda malo i o obližnjem "Srpskom kralju".

Gornja je slika iz 1937., a evo još malo o hotelu preko puta kalemegdanskog parka

Slijedi divizion beogradskih fotografija na kojima se (više) vide ljudi.
Evo junačko društvance koje je ispred Tri šešira (Skadarska ulica) iako je kasna jesen 1904.

Beograd je imao novina čak više nego Šabac (koji je, s obzirom na broj stanovnika jedno vrijeme bio rekorder; otprilike kao sada Zadar u Hrvatskoj). Na slici su novinari: od novinara (žurnalista) razlikovali su se samo u naglasku.
(Da je slika veća, tako da mogu raspoznati imena listova, vjerojatno bih mogao detektirati vrijeme nastanak fotografije.)

Dijalektičko jedinstvo žena, kočija, tramvaja... na trgu kojim dominira Narodno pozorište, ali ni Konj se ne da:
 

A kad već spomenuh žene:

(Što to o muškarcima i ženama piše na plakatu iza čistača cipela?)

Pretpostavljam da gospođe u nošnjama prikazane na ovoj fotografiji, zacijelo nastaloj desetak ljeta poslije one s čistačima cipela, nisu bile posjetiteljice frizerske radnje u pozadini. nešto me vuče na zaključak da je prizor snimljen na Terazijama, nasuprot Moskve, ako nije iz Kneziške.   

Šumadinke su, dakle, posjetile Beograd, u vrijeme kad je u grad dolazilo i relativno mnogo stranaca

U to je vrijeme već bio sagrađen Most kralja Aleksandra. Na njegovu je otvorenju 1934. godine bila masa pučanstva. (Ali, reklo bi se, ne tolika koliko je ljudi na "Brankovom" mostu bilo 1991. ili 1999.)   

mora da je jako gospoju, s lijeva - prvi plan - u crnoj suknji, nazuljala lijeva cipela.

Nesto kao " Muskarci ne verujte zenama" - valjda neki film.....

Hvala, Jadrane2. Eto to je teška sudbina: Splićanin pomaže Splićaninu na topicu o Beogradu. A di su Beograđani koji su u momčadi Palube? U birtiji, naravno. Možda su neki njihovi bili 1938. u Kolarcu ( "pravom" ili  "velikom", u Kneziški)   

Na gornji post upala je fotografija koju sam namjeravao poslije emitirati. Naime, s obzirom na militarističko-tehnicističke sklonosti većine pripadnika Palube, mora se i na ovaj u pravilu humanistički staviti neko oklopnomehanizirano sredstvo. Može se opravdano pretpostaviti kako će BojanSDK1 i Deligrad sukobiti mišljenja i analize i oko ovog modela jurišno-navalnih bornih kola ;) :angel:   

E, ali nije to jedino oklopnomehanizirano sredstvo na beogradskim ulicama. Ako je gornje tanketa, evo samohotke: ;)
Pitanjce: nije valjda da je u jedno buretu benzin, a u drugome jestivo ulje? Ili ima i motorni zejtin, što nikad nisam čuo za višestoljetnog življenja u Beogradu.
Gdje bi prizor mogao biti snimljen? Negdje oko Strahinjića bana?

Budući da smo koliko-toliko zadovoljili kopneni, zapravo mehanizirani, dio Palube, red je da damo nešto i za mornaricu:

 

Hm, oni koji junački stoje u drvenom džepnom bojnom brodu mora da su kontraadmirali :angel:
Riječ je o poplavi u Karađorđevoj ulici, a zgrade su one nasuprot sadašnje Autobuske stanice. Zgrada s kupolom je hotel Bristol. Zna li netko godinu poplave na Savamali i što više o tome?

-----
upuceni govore sljedece: "Na ovoj fotki je bivsi sofer , koji je oslepeo , te su mu ondasnje kolege pomogle i omogucili mu da radi kao prodavac benzina ...
Cuveni Nemacki lekar , koji se nekom prilikom zatekao u Bgd-u , zainteresovao se za njegov slucaj i ubedio ga da besplatno dodje kod njega u Nemacku na operaciju ... Operacija je bila uspesna , covek je progledao , ali se zbog ondasnjih uslova putovanja , pri povratku razboleo (valjda od upale pluca ili tako nesto) i nazalost vrlo brzo nakon puta preminuo ..."

jos jedna slicna fotografija

[attachment=1]

Gornja je fotografija, dakle, snimljena otprilike na mjestu gdje je 27. ožuja 1941. bilo snimljeno oklopno sredstvo o kome na Palubi postoji topic R-35.
Da znamo godinu nastanka fotografije, bilo bi interesantno usporediti cijenu benzina s onodobnim cijenama novina, kruha, bevande... te s današnjim cijenama.
Usput: je li to prodavač benzina puši na radnom mjestu?  :rtfm 

Tek je pocelo proljece; jos je hladno. A i cuo je da su na torpednim camcima gasili cigarete u benzinu (kada su tankirali camce) - istina - zimi.

Nisam davno postovao ovde, pa ajd i ja da dam mali prilog temi  ;)

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Evo par fotografija, ne znam dali su bile do sad. Izvinjavam se ako je nešto već bilo.
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Trifko86 i Željko011 su visokorangirani oficiri Palube pa je od njih realno očekivati da i napišu koju riječ u vezi s fotografijama koje su ubacili (a koje su u oko 30 posto slučajeva već objavljene na ovom topicu) :marinero  :pirat

U vezi s posljednjom fotografijom kolege Trifka, sve kako bi se zadovoljio i zrakoplovni vid Palube:

Ajmo Beograđani: kad je to moglo biti snimljeno? Sajamski prostor je već izgrađen

Koliko ja znam,prvi sajamski prostor u Beogradu "Sajmiste" je izgradjen oko 1935 god...Nazalost,u drugom svetkom ratu je koriscen od strane okupatora kao konc.logor...
[attachment=1]

Da, na toj je savskoj obali  - koja je od 1941. pripadala (tzv.) NDH-u - bio Judenlager Zemelin (Zemun) te poslije Anhaltelager; mjesto smrti ili puta u smrt  tisuća (nekolaborantskih) Srba, Židova, Roma...
No, pozabavimo se prvim, ljepšim dijelom povijesti Sajmišta, prvog (velikog) urabanističkog skoka Beograda preko Save. Sajmište je napravljeno 1937. , o čemu je bila i izložba:   

na ovoj se fotografiji iz 1937. vidi gradnja:

Nešto kasnije iste godine izgledalo je ovako:

otvorenje je, naravno, izazvalo veliki interes civilnog i uniformiranog naroda (i narodnosti):

Neki su nastupali uredno u redu, organizirano, gotovo strategijski:

a drugi su izviđali u manjim, taktičkim grupama:

još od 1937. na velesajmu je bilo gotovo svega što čovjeku treba:

bilo je, dakle, oklopnomehaniziranih sredstava. fotografija je iz talijanskog paviljona (mislim 1938. godine) i prikazuje Fiatovu trolu. Trolejbusi te tvornice korišteni su na beogradskim ulicama poslije, nakon rata, kad je Beograd dobio i trolejbuski promet

slavenske su se duše mogle diviti i dostignućima najnaprednije slavenske braće i u auto svijetu

ipak, nema toga do onoga što Švabo ne sastavi...

iako ni amerikanska motomehanizirana sredstva nisu za ne pogledat:

među posjetiteljima su bila i sva trojica sinova pok. kralja Aleksandra (sajmište je bilo odmah južno, "ispod" mosta koji je nosio njegovo ime):

Sajmište je bilo prvo televizijsko gledalište na Balkanu (iako postoje indicije da je Brokerov čukundjed još u Prvom srpskom ustanku koristio Skype ;)):

televizija još nije bila u boji, ali plakati jesu:

Na žalost, Sajmište, kao svojevrsni prozor u bolji život, s okupacijom je postalo mjesto prizora smrti. (Dio literature o tome razdoblju koncentracijskog logora vidi i na: http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/en/bibliography.php)
Evo, na kraju i jedna razglednica, slika iz zraka s kakvom smo i započeli ovu pričicu o boljem, humanom dijelu povijesti Sajmišta:   

E, a u doba najava Beogradskog sajma i na njemačkom jeziku (vidi plakat dva posta prije ovoga), u samom centru je bilo ovako:  

ubrzo je to preraslo u ovo:

završetak gradnje zgrade Hipotekarne banke Trgovačkog fonda, više od 40 metara, bio je  krajem listopada (oktobra) 1939. godine, a na ovoj slici iz 1940. vidi se njezin stražnji dio, onaj koji ne gleda prema Terazijama (Moskvi), nego prema Knez Mihailovoj:

Palata Albanija preživjela je njemačko bombardiranje 1941. te savezničko 1944.

A dugo je živjela i pod Titom:

Sve u svemu, i po starim se fotografijama vidi da je život u Beogradu (bio) u najmanju ruku vrlo dijalektičan.

sa beobild.rs, nekadasnji ( i sadasnji?) BIGZ:

(http://i105.photobucket.com/albums/m235/Vlastimir/brasovan22.jpg?t=1243213402)

Inace, ovdje ima dosta toga:

http://www.flickr.com/photos/40126876@N06/3688990488/in/pool-1129022@N24/

kontraAdmiral1,upravo tu,u jednom od podruma palate Albanija moj otac je bio zatrpan za vreme saveznickog bombardovanja...Na srecu,i dan danas je ziv.

Hvala ti kontraAdmirale na ovoj prezentaciji i samo nastavi  :)


Šta da ti kažem. Tebi na čast, a na bruku nas Beograđana.  ;)

Šalim se naravno, biće prilike i za Beograđane da se iskažu. Videću ja da poskeniram neke stare razglednice i fotografije iz moje kolekcije danas popodne i ovih dana, pa ću postaviti.

Vaš je otac očito imao sreće. Imate li još koji podatak da podijelite s Palubarima?
Uzgred: baš je u srijedu završena dokumentarna serija o (uglavnom savezničkim) bombardiranjima hrvatskih naselja sa stotinama mrtvih: Brod, Zagreb, Sisak, Senj, Knin, Zadar, Split, Kaštela...   

Vidio sam, ali tu bogatu kolekciju nisam koristio zato što tamo, nije mi jasno zašto, stoji znak copyrighta i "All rights reserved", pa, štatigajaznam, da za neovlašteno korištenje ne dobijem uputnicu za Scheveningen  :angel:

E, to čekamo! Svakako, fotografije s nekakvim popratnim tekstom, jer prvo bez drugoga je otprilike kao Beograd bez Save i Dunava.    :marinero :pirat 

Evo za početak, da se nadovežem na ono što je Kontraadmiral postavljao u vezi sa Beogradskim predratnim sajmištem.

Zemlje izlagači su imale svaka svoj paviljon, tako da su imena država bila na fasadi svakog od paviljona.

Ovde vidimo Rumunski i Čehoslovački paviljon.


[attachment=1]

Evo jedne grupe posetioca, poziraju za uspomenu. U njihovoj pozadini se nalazi most Kralja Aleksandra.
Da se vidi na fotografiji da su na sajmu gledali televiziju, čudo tehnike.  :)

[attachment=1]


Napravila se gužva, navalio svet da gleda televiziju ...

[attachment=2]


A neki su verovatno kupili i Kraljicu peći. Valjalo se ogrejati te zime ...

[attachment=3]

I jedan lep pogled na ulaz u sajam i glavno šetalište ...

[attachment=1]

Evo jednog drugog dela Beograda, Topličinog venca, smeštenog u blizini Kalemegdana i Knez Mihajlove ulice. U pozadini Saborna crkva.


[attachment=1]

Na prethodnoj razglednici, upadljivo je odsustvo hotela Palas. On će biti izgrađen nakon nastanka ove fotografije, i otvoren 12. maja 1923. godine.

Po projektu nastalom još krajem XIX veka, izgrađen u stilu akademizma. Imao je sopstvenu električnu centralu, telefon, telegraf, sistem za rashlađivanje i pravljenje leda i za ono vreme, neverovatnih, 3 lifta.

Smešten u blizini železničke stanice, ali daleko od gradske gužve.

Goste je sa glavne železničke stanice dovozio hotelski fijaker, a smeštaj, ishrana i razonoda gostiju su bili prvoklasni što je bilo primamljivo za strance koji su dolazili u Beograd.

[attachment=1]

[attachment=2]

Dok smo još na Topličinom vencu, evo i ove lepe razglednice.

[attachment=1]

U neposrednoj blizini topličinog venca sagrađena na uglu dve ulice, je ova lepa zgrada, čija fasada je danas propala a i zgrada ne može lepo da se vidi od visokog drveća koje je zasađeno ispred nje.

Zgrada deli deo raskrsnice na dve ulice. Na jednoj strani, zgrada gleda na ulicu Cara Lazara, dok na drugoj gleda na Gračaničku. U prizemlje zgrade se 1951. godine uselila kafana "Crveni petao", i leti je njena bašta oduvek bila prijatno mesto za odmor i osveženje.

[attachment=1]

Crveni petao i Proleće (preko puta) - dvije među 987 najboljih kafana u Bgdu.

Да, да, "Пролеће" и "Црвени петао", истурена командна места новинара Танјуга али и других гласила.

Ups, zar nismo spadali pod civilnu službu ;D
Kad sam mlađan novinar bio ja, najviše smo išli u bivša Tri lista duvana, Poslednju šansu (u Tašmajdanskom parku), te Maderu, u koju nisam volio zalaziti jer su se tamo okupljali Miljan Miljanić i ostala nogometala Ipak, tamo je, uz Kalemegdansku i terasu Protokola (prema Balkanskoj), valjda najbolja bašta u  Beogradu, a i bio sam lud za sarmicom, kapamom itd. Nakon toga smo skoknuli do Sunca i bivše Zore, ako nismo skrenuli Pod lipu, ali prije toga smo nešto čalabrcnuli u  Bosni ili Mornaru.. te bismo onda krenuli u provod... 

A zašto to pričam? Pa da kažem kako smo sve nesigurnijeg kroka nastupali prema Proleću i Crvenom petlu. Jer, usput bismo, među ostalim, svratili i do Zagreba. Brka-65 postavio je fotografiju Ruskog cara, koji je u socijalizmu postao Zagrepčanin, a onda se vratio korijenima.   

Admirale, svaki Ti cast na lijepim slikama i jos ljepsem pripovijedanju.

Hvala lijepo. Eto, konačno sam htio nešto lijepo i pametno da ispripovijedam, kad ono uletje KPoV ;)
Dakle, kao što znaju on i ostali palubari s istančanim ukusom za lijepo i uopće kulturno, zgrada u kojoj je Ruski car -spomenik je kulture.
Naime, Објекат је саграђен између 1922. и 1926. године по идејном пројекту архитекте Петра Поповића, и уз учешће архитекте Драгише Брашована у разради пројекта. Извођач објекта био је архитекта Милан Секулић, а намена се од настанка до данас није битније мењала: становање у горњим спратовима, пословни простор у мезанину и ресторан у приземљу и подруму. Објекат у целини садржи све одлике академског маниризма и представља типичну велику зграду подигнуту „за ренту“ у центру града. Декоративни систем ослања се на елементе необарока у обликовању угаоне куполе, док је на корпусу грађевине ближи академизираној варијанти сецесије. Назив „Руски цар“ везује се за назив старог приземног објекта који је на истом месту постојао све до подизања новог објекта. У међуратном периоду кафана „Руски цар“, имала је изглед отменог београдског локала. Од уметника и књижевника редовни посетиоци били су Михајло Петров, Вељко Петровић и Бранислав Нушић. Оригинални ентеријер кафане „Руски цар“ уништен је приликом реконструкције почетком шездесетих година када је у овом простору отворен први ресторан са самоуслуживањем „Загреб“.
(Citiran http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/stari_grad/kafana_ruski_car.html, s kojeg je i gornja fotografija Ruskog cara; a dvije su donje fotografije s http://www.kodkicosa.com/beogradske_kafane_u_slici_5.htm)

Nisam bas recit kao kontraadmiral  8) ali evo par zanimljivih fotografija ne sumnjam da ce admiral naci nesto i  o ovim slikama[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Što se tiče prve fotografije iz prve baterije slika koje je postavio poštovani kolega Barbakan, ne razumijem se baš u brodove (kao, uostalom, ni u ostalo), ali malo mi je sumnjivo da je ona nastala krajem 19. stoljeća. Valjda je to ipak prva trećina 20. stoljeća. No, valjda će Palubini stručnjaci za riječno brodarstvo izreći pravorijek (presudu).
Inače, taj prisavski, obalni dio meni je među deset najdražih mikrorejona Beograda. Nekad se na Savamali, nekadašnjem urbanom srcu grada, mnogo bolje živjelo nego kad sam ja boravio u Beogradu.    
Druga je fotografija sigurno nastala najranije 1934. godine, budući da se vidi Most kralja Aleksandra.  

Što se tiče prve, meni dosad nepoznate, fotografije iz druge Barbakanove baterije slika, nije mi jasan potpis/naziv "sprovod zarobljenih turaka 1911"? Barbakane, što piše na razglednici?
Koliko mi je poznato 1911. godine nije bilo (većih) oružanih sukoba srpske i turske vojske. Da je, pak, riječ o uspjehu komitskih (četničkih) snaga, ne bi u Beograd iz Maćedonije sprovodili zarobljenike, bili oni Turci, Bugari ili Grci..., pa još to stavljali na razglednicu. Prvi je - protuturski - balkanski rat bio od oktobra 1912. do maja 1913. godine. Valjda je snimak iz toga rata.
A i nepoznate su mi uniforme onih koji sprovode zarobljenike.

Bravo majstore, vidim da ti je poznavanje pravih mesta u Beogradu na izuzetnom nivou. Na žalost mnoga od ovih mesta ili više ne postoje ili su postala "plastična". Sve je manje ozbiljnih kafana a sve više raznih  "....erija"  sa "specijalitetima" iz ko zna kojeg dela sveta koje
meni kao zagriženom balkancu ne prijaju.

Motoristo57klase, onda mora da smo se vidjeli u Zoni Zanfirovoj, Kosovu, Maršu na Drinu… Moje je pravilo da uvijek jedem  i pijem gdje i domorodci (pa su zato moje oklonomehanizirane jedinice gastroprobavne struke ljuto stradale u Leaskovcu, te sam, kao što napisah na Palubi, u niškom restoranu Stara Srbija naručio lignje).
Meni nije bio problem što je, recimo, Pod lipom postao dio lanca Pizza Hut. Beograd je velika varoš i mora imati raznoliku ponudu. No, problem je što nije obilježeno to mjesto kao ono gdje je desetljećima bila poznata kafana. Hoće li opstati stara mjesta (a da se ne pretvore u lažnonacionalna ili preekskluzivna) zavisi i o broju i zahtjevima klijentele. Kafane po svojoj prirodi ipak nisu kulturn(opovijesn)i objekti nego su u prvom redu ugostiteljska (ekonomska) mjesta. A, recimo, Bosna (u Majke Jevrosime, na potezu od Politike prema Kosovskoj), koliko sam mogao vidjeti prije koji mjesec, još se dobro drži. Na odličnom strateškom mjestu (najstroži centar, a povučeno) zadržala je svoju klijentelu, a ima i nešto dotoka svježe krvi. No, da sad ne pređem u teoretiziranje o budućnosti kafana…

... pitajmo kako znamo da donja fotografija nije starija od 89 ljeta. Po tome što je u lijevom kutu te slike „kupola“ Ruskog cara, a saznali smo koji posto prije da je ta zgrada građena od 1922. do 1926.
U prvom je planu, dakle, desetljećima čuvena kafana Albanija, koja je žrtvovana da bi se na njenom mjestu podigao neboder koji je nama, od najstarijih do najmlađih pripadnika Palube, organski dio Beograda. Ali, ne zaboravimo - Palata (koju svi zovu) Albanija sagrađena je tek 20. listopada 1939. godine! (To znači da je na dan oslobođenja Beograda slavila peti rođendan). Neboderski kompleks svi zovu Albanija, ali na zgradi - koliko mi je poznato - nigdje znaka da je tu bila kafana koja je imala značajnu ulogu u društvenoj povijesti, odnosno svakodnevici grada. I dobar dio visokošolski obrazovanih Beograđana misli da je neboder dobio ime po albanskoj golgoti i sl.
E, sad – ako moderne, naše generacije nisu ostavile trag u prostoru da je tu bilo nešto značajno prije Palate Albanije –  s kojim pravom očekujemo da netko (mlađe generacije) imaju toliko osjećaja za vrijeme i prostor da u Pizza Hutu stoji gradska ploča o tome kako je tu od te i te godine bila kafana Pod lipom, značajna po tome i tome… s jednom ili dvije fotografije i upućivanjem potencijalnom čitatelju (domorodcu ili turistu) na www taj i taj…?

Evo još dvije fotografije kafane Albanija, sa javnim satom

E, ova je fotografija starija od gornjih, nastalih u Kraljevini SHS/Jugoslaviji (hm, ako razglednica nije prije 1914.). Mogu li Palubini militar-meisteri što više reći o detaljima na ovoj fotografiji iz razdoblja austrougarske okupacije Srbije? (ispričavam se ali internetski izvor sam zagubio)

Слика коју је поставио Барабакан на којој се види спровођење заробљених турских војника је сигурно из 1912.године. Објављивана је у историјским  читанкама још одавно, а мислим да је има и у Војном музеју (нисам сигуран). Спроводници заробљеника су припадници тзв. Трећег позива српске војске. Они су због сиромаштва државе од војне опреме имали пушку (старије моделе), капу, понеко копоран (блузу) или шињел и ретко шта друго. Дакле, углавном су носили властито одело и обућу. Отуда "необична униформа" на њима.

Јединице Трећег позива нису биле борбене јединице прве линије већ су углавном служиле за заштити објеката у позадини и, како би данас рекли, "борбену контролу територије". У то је спадало и обезбеђење, односно спровођење ратних заробљеника. У Првом светском рату учествовали су делимично и у директним борбама, на пример код села Раче у близини Сопота где су се 1915. у склопу "Колубарске битке", истакли у заустављању аустроугарског напада.

Evo malo i EPP iz predratnog perioda.Interesantan je broj telefona Zubne Klinike 520  ;)
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Da, trećepozivci  :zid
Tko je ona službena osoba čija glava s meni nepoznatom kapom viri iz dna fotografije? Nešto iz doba uniform-reforme kralja Aleksandra Obrenovića? 

Poenkareova ul. je današnja Makedonska

Film Kralj čalstona proizveden je 1927. godine

Jedna humanistička intervencija:
Na jednoj od Draedovih fotografija o Starom sajmištu (koju ponavljam) vidi se na oklopnomehaniziranom sredstvu (izraz mi je toliko ušao u uho, da ga svugdje stavljam) zvanom Most kralja Aleksandra mnoštvo ljudi. Retoričko pitanje: oni toga septembarskog dana 1938. godine idu posjetiti prezentaciju televizije i drugih sajamska čuda ili se, recimo, do Zemuna tada išlo i na noge?  

U vezi s Brka-65inim upozorenjem na telefonski broj, obratite pozornost na broj na ovoj reklami koja sigurno nije prije 1934. godine

Išlo se do Zemuna i tramvajem. Preko mosta je vodila tramvajska pruga, zavrtala posle mosta na desno, i današnjim dunavskim kejom vodila put Zemuna.

Mislim da su svi ti ljudi krenuli na sajam, na čuda i televiziju ...  :)

Hvala Dreadu - koji, sudeći po slikama koje nudi pučanstvu, sigurno radi u kovnici fotografija i razglednica Narodne dokumentacijske banke Srbije - na strateškoj smjernici u kojoj se javlja i oklopnomehanizirano sredstvo tranvaj. ;)
E, a pošto smo već humanistički intervenirali, kao pripadnik Crvenog križa ne mogu odoljeti nego i vama moram prenijeti jednu humanu sličicu objavljenju na http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=496, a koju bismo mogli nazvati, recimo - Crvena dvojka ili trojka:

Originally Posted by mendeljejev  
Šezdesetih i sedamdesetih godina u Beogradu, jedne subote u godini, obično u proleće, Crveni krst bi organizovao akciju prikupljanja dobrovoljnih priloga u okviru Dečje nedelje .Odabrani djaci (obično bolji učenici, lepo obučeni) dolazili su u svoju školu, gde su od poverenika Crvenog krsta dobijali “sredstva za rad”, tj.metalnu kanticu sa drškom i otvorom na gornjem poklopcu, markice (papiriće nešto veće od poštanske marke sa prigodnim likovnim rešenjem) i kutiju špenadli.Naravno, da ne bi bilo pronevere (jer su velike pare u igri  ) kantica je osigurana od otvaranja pantljikom i voštanim pečatom.Strategija aktivista je bila, da se rasporede na raskrsnicama većih ulica, obično blizu pijace ili neke veće samoposluge / prodavnice.Ekipa je obično imala dva do tri člana.I dok su se mame i bake, obično ruku punih torbi, vraćale iz kupovine, dečica su im trčala u susret uz obavezan osmeh koji obezoružava i cvrkutala:“Dečja nedelja, molimo prilog" .Tad bi nastalo traženje metalnog sitniša u novčaniku ili dzepovima, koji bi uz zveket punio kutiju.Ponekad, mada redje, posrećila bi se i neka papirnata novčanica. Zatim bi se” priložnik” malo sagnuo, da bi mu na kragnu ili neki gornji deo odeće ozareni djačić špenadlom pričvrstio markicu.E, tad su često nastajale nevolje.Ili su nevešte dečje ručice špenadlom bocnule priložnika, ili su često to i sebi uradile.Ponekad su čak lepo obučene gospodje, nesigurne u veštinu djaka uzimale markicu i špenadlu, da bi je svojeručno pričvrstile.Znajuci na kome ćosku prikupljaju prilog njihova deca, roditelji "prikupljača" bi tuda,“kao” slućajno prolazili, ubacujući u kanticu malo veću novčanicu uz zahvalan osmeh i ponos njihove dečice.Akcija je obično trajala od 08 – 12.00 časova, kada su se ekipe vraćale u školu, pečat na kantici se lomio, novac prebrojavao, pravila rang lista ekipa po visini prikupljenih iznosa i delile pohvalnice.

“Dvojac bez kormilara”, spreman za akciju.Ugao Starine Novaka i Cvijićeve.

Dread je spomenuo tramvaje,evo kako je izdledala mreza tramvajskih pruga davne 1908...Koliko vidim,krug Dvojke je i tada bio aktuelan  :super
[attachment=1]

E, ovaj poznati korisnik tramvaja tada nije bio ni rođen (1911-1995).

No, možda se u mladosti vozio u ovakvom sredstvu

(http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=227)

[attachment=1][attachment=2]

Mnogo poslije talijanskih tramvaja (čija je unutrašnjost prikazana na postu prije Barbakanova) uvedeni su i belgijski tramvaji. Fotografija snimljena 1964. na Slaviji (izvor: http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=799256) pokazuje kako šinska i gumenjačka sredstva u GSP/B-u nisu nosila iste uniforme

Kolega Brka-65, možete li provjeriti, navesti izvor: neki mi instinkt govori da to ipak nije 1908. godine.

Ne znam tacno izvor,i meni je izgledalo prilicno rano da je to 1908...Medjutim evo jednog linka gde se pise o bg tramvajima pa je i moguce da je ovo 1908.

"Na liniji Kalemegdan-Slavija 1892. godine u Beogradu je prošao prvi tramvaj na konjsku vuču, a pre Beograda „konjski tramvaj” u svetu su imali samo Njujork, Pariz, London i Berlin. Dve godine kasnije na liniji Terazije-Topčider, Beograd je uveo električni tramvaj, dok je 1904. godine izvršena elektrifikacija na svim tramvajskim linijama."

http://www.naslovi.net/2008-10-14/24sata/prvi-tramvaj-u-beogradu-krenuo-je-pre-tacno-116-godina/863917

Kuku lele, kolega brka-65: "24 sata" kao izvor.
Više može koristiti i hrvatski Wiki (http://hr.wikipedia.org/wiki/Tramvajski_promet_u_Beogradu): "Godine 1912. u Beogradu je bilo osam tramvajskih linija koji su te godine prevezli ukupno 7.5 milijuna putnika".
Na http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D0%A1%D0%9F o GSPB-u: "Tokom 1909. i 1910. godine nabavljeno je još 10 motornih kola, pa je u Beogradu radilo ukupno 26 motornih kola s 12 prikolica. Dvadeset godina posle uvođenja tramvajskog saobraćaja i 7 godina posle elektrifikacije poslednje linije, u Beogradu je 1912. godine bilo 8 tramvajskih linija, kojima su saobraćala prosečno dnevno 24 tramvajska motorna kola i 12 prikolica. Te godine prevezeno je 7,5 miliona putnika"

 

Prema http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=30 čini se da je to mreža iz dvadesetih godina, a ovako izgleda nakon proširenja u tridesetim. Još da išta vidim... Hm, a možda su ono ipak linije iz 1908. jer ih je, kad se bolje pogleda - malo?
Ajmo: di su majstori za oklopnomotomehanizirana sredstva na šinama, da nam prikrate muke?  ;)

Mi o Pod lipom, a ono ona skrivena, kao i još neke poznate kafane (http://unkool.wordpress.com/2009)

Ispravak: fotografija tramvaja i autobusa potječe iz 1962. godine

Зелени аутобус на слици са трамвајем је чувени "Лејланд". Возио је и на линији "12" : Калемегдан - Бањица (Војна академија), све до повлачења из саобраћаја 1976.године. Мислим да га памте многе старије генерације питомаца Војне академије. Ево јединог сачуваног примерка у ГСБ-у. Имали су "аутоматске" мењаче.

[attachment=1]
Кажу да је једини такав примерак произведен 1961.године.
Слика преузета са www.pressonline.rs

Ево опширнијег чланка о овом легендарном аутобусу.

Ipak smo mi palubarci,evo jedne fotografije savskog pristanista,godina mi nije poznata ali saobracaj je bio bas brojan.
[attachment=1]

Na ovoj slici moja dva omiljena prevozna sredstva.

Lejland vozio je i na liniji 33 i 33a Zeleni Venac - Banovo Brdo, Zeleni Venac - Pionirski Gad.
Nije bio baš zgodan za "kešanje" jedino ako neko iznutra otvori zadnji prozor moglo se stajati pozadi na braniku i držati se za rukohvat u autobusu.

Belgijanac tramvaj idealan za "kešanje" zaptivna guma na vratima velika i meka pa se kroz nju lako dohvatao rukohvat unutar tramvaja.
Lepe su bile vožnje tokom proleća i leta od i do Rakovice.  Naravno okačen na srednjim vratima.  (nadam se da moja deca neće ovo saznati)

Na fotografiji valjda nije i motorista 57 klase, ali "kešanje" jest.
Na http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=1460 ima cijeli filmić o tome

Nisam na slici
ovo je fotografisano malo ranije nego sto sam se ja bavio tim sportom.

Pokazali smo na ovom topicu više šinskih i gumenjačkih oklopnomehaniziranih ljubimaca (od tramvaja do automobila), a evo malo življih ljubimaca, ne samo kućnih:

Ne bih mogao detektirati gdje je slikan drug konj, ali je ovo sigurno snimljeno kod Konja. Možda su dvojica prijatelja bili u Narodnom pozorištu (neka matineja) ;)

((Evo, dobih čin starine vodnika. Moderatori i administratori, važi li onaj dogovor o sto eura mjesečno, ali da to ostali na Palubi ne znaju?))

Fotografija je nastala u ulici Kneza Milosa (Milosa Velikog),odmah iznad "Londona" a u pozadini se vidi cuvena prodavnica Bata cipela,kasnije "Borovo".

Ako je konj snimljen iznad Londona (raskrižje sadašnje Ulice kralja Milana i Miloševe) znači li to da je sjeverno od Londona? Ali, zar se tamo Miloševa ne uspinje do Pošte, a na slici ulica iza konja pada?

Evo malo objašnjenja.

[attachment=1]

Konj je otprilke severo istočno od Londona slikano iz pravca pošte pa se vidi pad ulice.

Ups, da: nisam računao na to da je konj snimljen odozgo, od strane Pošte, a da je posljednja zgrada koja se vidi iza našeg četveronožnog prijatelja zasigurno ona s donje strane Kralja Milana, odnosno u istom bloku u kome je od sedamdesetih godina Beograđanka. Mnogo hvala, Motoristo odlične klase

Prije desetak dana (na 10. stranici ovoga topica) stavio sam fotografiju na kojoj se vide Šumatovac, (pokojni) Pod lipom i Grmeč. Evo te ulice - Makedonske - iz ranijeg razdoblja i iz drugog kuta, najvjerojatnije slikana iz Kondine ulice (na koju se izlazilo i iz restorana Pod lipom):



Ako dobro vidim, na pročelju središnje zgrade na slici, one s tamnim četverokrakim krovom, piše Politika. Zna li tko kad je mogla nastati ova fotografija, na kojoj je, dakle, i fijaker (oklopnomehanizirano sredstvo naše četveronožne braće)?

Evo malo farbane Makedonske s početka 20. godina 20. stoljeća:

Na 9. stranici ove teme imali smo bateriju fotografija Albanije, kafane na čijem je mjestu 1939. sagrađena i sada dobrostojeća zgrada (Palata). S obzirom na kafansku orijentaciju dobrog dijela Palube, evo još dviju fotografija prostora ispred te birtije, a koji je bio mjesto sastajanja:

U literaturi ima prikaza života u kafani Albanija, ali nisam naišao na neku fotografiju interijera

 Evo još par sa neta.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Posljednje dvije fotografije koje je ubacio Kilezr već su objavljene na 9. stranici. Tamo je i još aktualno pitanje u vezi s posljednjom fotografijom: Mogu li Palubini militar-meisteri što više reći o detaljima na ovoj fotografiji iz razdoblja austrougarske okupacije Srbije?
Može li netko tko zna njemački barem prevesti što piše?

 Izvanjavam se, nisam pazio na času!

 Ovako iz prve, prevod bi otprilike glasio:
Kafana u Beogradu u kojoj je planirano-kovano ubistvo austrijskog prestolonaslednika.

 Kada proverim, poslaću tačniji prevod.

Kilezr veli: "Izvanjavam se, nisam pazio na času!"  ;D
Za kaznu bi mogao obraditi još koju kafanu, a?  :) ;) :D ;D
(Morao sam staviti što više signalizacije da bude što manje mogućnosti da neki pomisle kako čovjeka vrijeđam, da ću ga doista kazniti i sl.)

 Na zapovjed Admirale! Sa jednog sajta ! Prirodne lepote starog Beograda.
[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

 Inače, Кафана „?“ је најстарија београдска кафана. Подигао ју је базрђанбаша Наум Ичко 1823. године за кнеза Милоша Обреновића, а кнез ју је поклонио Томи Костићу за заслуге у Другом српском устанку. У приземљу је већ 1826. године ећим Тома, зет Наума Ичка, отворио кафану која се звала „Ећим-Томина кафана“. Ова кафана је типичан примерак градске куће балканског типа с почетка XIX столећа. Зграда је постављена на уличну регулацију, а дубину парцеле заузима башта и двориште. На дворишној страни, окренутој башти и бунару, налазио се дрвени доксат. Кров покривен ћерамидом имао је истурену стреху и високе димњаке. Грађена је у бондручној конструкцији. Има подрум, приземље и спрат. Кафана је временом мењала власнике и називе. До 1878. звала се „Ећим-Томина кафана“, а нови закупац, Богосав Марјановић, Ужичанин, променио јој је име у „Код пастира“. Неколико година касније зграда поново мења власника. Нови власник, који је кућу купио 1885. године, Иван Павловић, трговац црквеним стварима, отворио је 1892. године дућан и кафану „Код Саборне цркве“, желећи овим називом да истакне близину саборног храма као и повезаност своје трговине и Цркве. На захтев београдског проте Новице Лазаревића, који је власнику кафане запретио судом јер назив није одговарао ни Цркви ни Уредби о механама, фирма је преко ноћи скинута како не би „ни називом скрнавила храм Божији“. Власник је уместо старог назива привремено ставио велики знак питања, чекајући да се духови у чаршији смире. Али се тај знак, необично обележје старе кафане, допао Београђанима и задржао до данас.
 (izvor: http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/stari_grad/kafana_znak_pitanja.html)

Kafana prekoputa Saborne crkve odnosno pokraj Patrijaršije (Mitropolije) poznata je i po tome što mi je trebalo pet godina da otkrijem kako ima i unutrašnju terasu.

 Tačan prevod teksta sa one slike:
" Kafana Ohrana u Beogradu u kojoj su ubice austrijskog prestolonaslednika kovale svoje planove"
 Nisam puno promašio prvi put ???
 

Carskoruska (politička) tajna policija Ohrana (Oхранное отделение = Ohranoje otdelenije; od: Отдѣленіе по oхраненію oбщественной безопасности и порядка, dakle Odjel za zaštitu javne sigurnosti i poretka) spominje se zbog u to vrijeme raširene propagandne teze, prema svemu sudeći neutemeljene, da iza sarajevskoga atentata na austrougarskog prestolonasljednika stoje ruske strukture. Naravno, bio je i krak tumačenja da iza svega stoje masoni.
Inače, u ozbiljnim knjigama nalazimo kako atentat nije odgovarao politici Srbije, među ostalim i zbog potrebe predaha nakon Balkanskih ratova, koji su bili završeni nepunu godinu dana prije čina mladobosanaca, koji pak nisu bili u svemu produžena ruka Crne ruke. 

Nekim čudom, blizu ovoga objekta, sagrađenog nakon propasti AU, nema nekih istaknutih kafana.

Odmah ste prepoznali da je riječ o Univerzitetskoj biblioteci, u kojoj sam i ja popio litre i litre... vode.
Na http://www.unilib.bg.ac.rs/o_nama/vodic/istorijat.lat.php piše:
Na inicijativu našeg ((jugoslavenskog – Kraljevstva/Kraljevine SHS-a)) poslanika u Vašingtonu, dr Slavka Grujića, Karnegijeva zadužbina, koja je do tada već izgradila čitav niz biblioteka u svetu, prihvatila je da odobri 100 000 dolara kao poklon srpskoj vladi za gradnju i opremanje jedne biblioteke u Beogradu. Profesor dr Slobodan Jovanović, tadašnji rektor Univerziteta, uspeo je ličnim zalaganjem da ta materijalna sredstva uveća državnim kreditima, kako bi se izgradila jedna veća biblioteka, koja bi zadovoljila potrebe Univerziteta. Grad Beograd je poklonio zemljište u centru grada, a projekat su uradili profesori univerziteta, arhitekti Dragutin Đorđević i Nikola Neštorović. Tako je podignuta prva i tada jedina zgrada u Srbiji, namenski sagrađena za biblioteku.
Biblioteka je u novoj zgradi svečano otvorena na dan sv. Ćirila i Metodija, 24. maja 1926. godine. ((…)) Pod nemačkom okupacijom, Biblioteka nije radila sa publikom, a deo zgrade zauzela je nemačka vojska. ((…)) Povodom proslave stogodišnjice rođenja Svetozara Markovića 1946. godine, Biblioteka je dobila današnji naziv: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković".

Zgrada u Bulevaru kralja Aleksandra, na potezu od Hotela Metropol (koji je trebao biti, ako se ne varam, CK omladine) do tehničkih fakulteta spomenik je kulture.
Стварање књижевног фонда Универзитетске библиотеке започело је на самом почетку 20. века, када је Велика школа прерасла у Универзитет и добила књиге Српског семинара Филозофског факултета. Иницијатива за подизање зграде за смештај овог вредног књижног фонда, потекла је од Мабел ((Amerikanka, rođena Dunlop)) и Славка Грујића, изасланика Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Вашингтону, који су се обратили Карнегијевом фонду за међународни мир намењеном за помоћ земљама опустошеним у рату.Подизање Универзитетске библиотеке био је велики подухват који је означио настајање установе од највећег значаја, за образовање, науку и културу читаве Србије. Изградња је трајала пуне четири године, а библиотека је свечано отворена 1926. године. Палата Универзитетске библиотеке, изведена према пројекту архитеката Драгутина Ђорђевића и Николе Несторовића, представља значајно остварење академизма у српској међуратној архитектури. Средишњи ризалит изведен је у виду истуреног портика са четири коринтска стуба који носе троугаони забат са симетрично распоређеним акротеријама. У складу с јасном и строгом концепцијом зграде библиотеке јесте и њена архитектонска пластика распоређена око отвора и на површини троугаоног забата. Аутор архитектонске пластике изведене у вештачком камену био је вајар Аца Стојановић.
(http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/palilula/univerzitetska_biblioteka.html)

 

E, kad bi se znalo što je bilo s ovim ljudima:

Fotografija je očito autorska, umjetnička, ali na žalost više ne znam s kojeg sajta sam je skinuo. Sigurno ju se napravio vlasnik fotoradnje koja je iza seljaka, ali ne mogu identificirati gdje je to. Pomoć!!

Pa nije baš da nema.
Preko puta malo uz bulevar je "Domovina" u kojoj su vreme provodili mnogi sa tehničkih fakulteta,
a nekih 200m dalje prema Vuku "Orašac".
Ima kafana samo je sve manje sredstava.

A i stari "Grgeč" nije bio daleko odatle. Koju ulicu niže i "Žagubica" je mogla da se nađe ;)

Baš tako evo pozicija:

[attachment=1]

Dragi palubarci ako nastavimo o kafanama možemo doći pod udar gospođa sa ovog postera.

[attachment=1]

Ako drže riječ, idem odma nešto popit.

Vidim da kolege imaju problema s astronomskom navigacijom. Govorim o objektima blizu Univerzitetske. Dobro nisu spomenuli i Tri lista duvana ili Poslednju šansu. Naime, (bivši) Grgeč - u kome sam bio najmanje 456 puta - dijagonalno je od Pravnog fakulteta, jedno valjda 400 (kilo)metara od Univerzitetske. Ako bi se išlo tako daleko na pićence, više se među knjige ne bi vraćalo.

Vala, dobro kažeš. Samo kaži gde?

Uzgred: nije li ukinuta Domovina? To je ona birtija koja je imala nekoliko stepenica za dio koji vodi u prostor na desno?

Kad smo već kod kafana u blizini ili u daljini od Univerzitetske biblioteke, pada mi na pamet da je jedna od tih mučenica- silom prilika - postala biblioteka.
 

Obratite pozornost kako je naziv objekta napisan na ovoj, starijoj fotografiji:

Ako ne znate gdje se nalazi objekt u kome je bila gostionica trebala bi vam pomoći ova fotografija:

Pomaže li vam ovo?

Хотел „Српска круна“ изграђен је 1869. године као најмодернији и најрепрезентативнији хотел у Београду тога времена. Иако су у његовој градњи сачуване и настављене традиција и изглед ханова, где се око централног и правоугаоног дворишта организује цела грађевина, хотел „Српска круна“, по свом спољашњем изгледу, стоји на почетку интензивног процеса европеизације Београда у другој половини ХIX века. Посебна вредност ове зграде је аутентичност објекта, који је сачуван као једини репрезент првих модерних хотела „европског типа“ у Београду. „Српска круна“ је изведена у духу академизма, са елементима роментизма. Власник Милија Павловић, који је 1870. године у овој згради отворио гостионицу, искористио је околност да је једна од најчувенијих гостионица старог Београда „Српска круна“ или „Мало здање“, својина кнеза Александра Карађорђевића, откупљена за смештај Општинског суда, па је на своју гостионицу поставио фирму са амблемом српске круне скинуту са истоимене гостионице у Узун Мирковој улици. Након бомбардовања Београда 6. априла 1941, када је уништена зграда Народне библиотеке, престала је и функција „Српске круне“ као угоститељског објекта и у њој је започет процес стварања новог фонда библиотеке. Данас се у згради налази Библиотека града Београда.
http://www.belgradeheritage.com/kulturna_dobra/stari_grad/srpska_kruna.html  

U gornjem postu spominje se stara "Srpska kruna" odnosno "Malo zdanje", ono u Uzun Mirkovoj. Evo toga objekta iz kojeg su se radi viših ciljeva povukle poštene alkoholizirane mase:

Na fotografiji je kafana a ispred nje čovjek koji je i kralja Milana vodio po kafanana - Aćim Čumić, pravnik i političar. Godina nastanka fotografije? Čumić je umro 1901., dakle nije mlađa od 110 godina. Fotografija nije ni starija od 116 ljeta, budući da je valutni odjel Berze (osnovane na kraju 1894. godine) u zgradi u kojoj je bila gostionica počeo raditi na samom početku 1895. godine

evo malo dodatnih informacija nije sve bas tako daleko:

[attachment=1]

Danas sam pokazivao ovu sliku prijatelju i pokušao da mu objasnim poziciju konja.

Njegov odgovor je bio:

"Konj je okrenut prema skupštini."

moj odgovor je

Da su uglavnom uvek konji okrenuti na tu stranu.

Ma, nakon određenog broja rundi/tura ne izgleda  li sve dalje od sto metara kao kilometar? Što znači da bi u tome stanju Grgeč bio udaljen između devet engleskih i deset nautičkih milja, otprilike  ;)

Nego - u fotografije i razglednice spadaju i one u boji, takoreći kamuflažne. Poput ove:

Gornja je fotografija Novog Beograda svakako nastala prije 1965. godine. Naime tada je proradio Muzej savremene umetnosti na Ušću, desno od neboderčine CK.
Ova, donja fotografija Zelenog venca, pak, mora da je iz ranih sedamdesetih:

Koja stotina metara uspona i eto nas na ušću Terazija u Knez Mihailovu:

Možda se neko od manjih oklopnomotoriziranih sredstava koja jure Terazijama, dakle pokraj Moskve, sparkiralo na prethodnoj fotografiji, negdje blizu Zagreba (prvotno i sada Ruskog cara):

Predmnijevam da je nešto starija ova slika naroda koji je valjda bio na nekoj sajamskoj priredbi. Hm, kako će svi ući u autobuse i tramvaje? Ili je onaj crni auto (Mercedes?) zapravo japanski: četverosjed u koji može sjesti 440 ljudi?

A za to se vrijeme deseci vozila dosađuju na Trgu .   

Uz gornju fotografiju, na kojoj se u gornjem desnom kvadrantu vidi "kula" Doma JNA, stoji da je iz 1969. godine. To bi značilo da je mlađa nego ona sajmišna.
Sve su kolorke preuzete s http://www.juznifront.net/jfforum/, a s toga je sajta i ova fotografija. Bila je u boji, ali je hlad toliko jak da je pocrnobijelila. ;)
Prikazuje Bulevar, negdje na dionici marša od Grgeča odnosno Pravnog fakulteta do Vukovog spomenika. Njušim da je s lijeve strane vrlo blizu Univerzitetska biblioteka (koju smo nedavno kratko predstavili na ovom topicu).

Dobro njušiš  :)

Odmah tu preko puta, koju stotinu metara dalja, tik iza hotela "Metropol".

A Hotel Metropol je, kao što rekosmo, trebao biti CK omladine ili tako nešto. Evo "pravog" CK na fotografiji starijoj od 40 godina: 

Hm, nešto je promet siromašan. Ako fotografija nije snimljena za polarne noći, mora da se događa nešto izvanredno: npr. Titov, Selasijev ili moj dolazak... ;)
Inače: Sadašnja palata "Ušće" izgrađena je posle (ograničenog) konkursa za novi izgled zgrade CK 1960. godine. Na konkursu je pobedio arhitekta Mihailo Janković koji je prethodno potpuno preradio prvobitni projekat zgrade SIV-a i prilagodio ga novom "imidžu države". Janković je za CK SKJ-a predložio kompoziciju 24-spratnog tornja i kružnog paviljona sa glavnom konferencijskom dvoranom, ali je u periodu od 1961. do 1964. izgrađen samo toranj, jednostavna pravougaona zgrada za kancelarije. Zgrada je useljena 1965. godine i u nju su, osim vrha partije ušle i druge organizacije što je značilo da CK nema onaj reprezentativan karakter zamišljen 1947. godine.
Citirano piše na http://www.staribeograd.com/galerija/v/Fotografije/Brankov+Most+Novi+Beograd+1960-tih.html uz fotografiju koju smo već izručili, ali evo je opet; da se publika ne troši na traženje, a i od viška kolora glava ne boli:

Ostajemo na/u Novom Beogradu:

Kolega s http://www.beobuild.rs/forum/viewtopic.php?id=1125 slikao je isti objekt 2009. godine:

Па на првој фотографији је објекат малкице ретуширан и мало "јаче" офарбан у жуто. И био је потпуно нов. Ипак, ни сада не изгледа превише лоше, мада је природно "посивио" од времена, људи и муке.

A razlika je i u tome što je iz žute kuće bio širi pogled.

Evo još jedne usporedbe:

Када сам негде 1970. долазио на лекарски преглед, као кандидат за стипендију Војне академије, били смо код пријатеља на Новом Београду. Деоница ауто-пута тек отворена. Са друге стране, према селу Бежанија још су се видели остаци бетонске аеродромске писте.

Pocetak vaterpola u Beogradu,naravno na Savi gde su u to vreme bila popularna (a i odlicna,kvalitetna),kupalista.Rekao bih da je u pitanju vreme oko 1935.godine.
[attachment=1]

Slavija ne znam koja godina
[attachment=2]
Slavija 1969. godina
[attachment=3]

[attachment=1]

Prizrenska ulica
[attachment=4]

Kafana Grgeč na uglu ulica Starina Novak i Bulevar Revolucije preko puta pravnog fakulteta.
[attachment=5]

Izvinjavam se ako je neka od ovih fotografija već bila.

Nije li saobraćajac u beloj letnjoj uniformi Jovan Bulj. Umro je pre godinu - dve.

Usput, kakav je to znak na njegovoj kacigi?

Jeste, on je.


Mislim da je grb Beograda.

http://www.youtube.com/watch?v=fBMzg5sAsw0

Trifko86 postavio je drevnu sliku Grgeča. Kako bismo ostvarili dijalektičko jedinstvo fotografija i teksta, evo teksta mojeg kolege Ivana Mrđena:
 
Teško da ću bilo koju etapu ovog (baš ličnog) putovanja kroz vreme, sećanja i beogradske kafane napisati sa više strepnje da ne uvredim nekog svog prijatelja iz čitave plejade sjajnih novinara i još boljih kafanaca, sa kojima sam u „Grgeču“ sastavio više od decenije i po gotovo svakodnevnog susretanja. Nekad samo na tren (kad se svrati da se vidi „koga ima“), a ponekad i uz obaranje nekih lokalnih rekorda, od broja ljudi za jednim stolom do broja obrnutih tura.

  Restoran „Grgeč“ nalazio se do pre dve i po godine u zgradi broj 62 tadašnjeg Bulevara revolucije, kome je sredinom devedesetih vraćen naziv Bulevar kralja Aleksandra (koji je nosio pre Drugog svetskog rata, po poslednjem vladaru iz dinastije Obrenovića, ubijenom maja 1903. godine). Istoimena kafana je postojala još u vreme kad je najduža beogradska ulica nosila ime Fišeklijska i nalazila se u zgradi preko puta, a u njoj su se, prema Vidoju Goluboviću („Mehane i kafane starog Beograda“, Službeni list SRJ, Beograd, 2007.) u početku okupljali kočijaši, da bi im se kasnije pridružili i pripadnici tadašnje radničke klase, pa je tako sačuvan zapis da je u toj kafani održan „zbor mesara, kobasičara i crevarskih radnika“. Ta zgrada je porušena u nekom od kasnijih bombardovanja ili sređivanja Beograda, ali je ostala uspomena, pa je krajem pedesetih kad je sagrađena zgrada na parnoj strani i u njoj prostor za kafanu bilo sasvim prirodno da taj novi „ugostiteljski objekat“dobije ime „Grgeč“. Ima i mišljenja da je to učinjeno zbog namere Ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“ da tu bude „riblji restoran“, o čemu su svedočile slike riba po zidovima i dva velika akvarijuma u sali i ta namera je, iako su gosti mnogo radije naručivali „mesarske, kobasičarske i crevarske proizvode“, tvrdoglavo održavana više od tri decenije, sve dok „Grgeč“ krajem devedesetih nije pretvoren u pivnicu.
U kafanu se ulazilo preko osam stepenika (broj zapamćen zbog jedno vreme omiljene dokoličarske igre „koliko čega ima u kafani“) iz „bašte“ koja je tokom mog posećivanja „Grgeča“ nekoliko puta promenila lik, od tri, četiri stola ispod svoda do zauzimanja čitavog trotoara. Na vrhu stepeništa sa desne strane bili su toaleti, od kojih je muški u pravom smislu opravdavao to ime, jer je u njemu ličnu higijenu godinama održavao čuveni „Sima pravnik“, o kome je ispredana jedna od gradskih urbanih legendi. Briljantni student prava je zbog prepirke sa uglednim profesorom Radomirom Lukićem, čije ime danas nosi „petica“ (najveći amfiteatar na Pravnom fakultetu), odlučio da nikad ne diplomira, a za život (skroman ručak i piće u „Grgeču“) zarađivao je pišući seminarske radove i praveći „puškice“ generacijama budućih pravnika. Na Simu sam bar pedeset puta naleteo u tom prostoru, golog do pasa ili nasapunjanog za brijanje, posebno u ranim prepodnevnim satima, ali ga po nepisanom pravilu „ne diraj čoveka iz svoje kafane“ nikad nisam ništa pitao o njegovom životu.

  
Ja, lično, u „Grgeč“ sam počeo da ulazim negde početkom osamdesetih godina prošlog veka. Uređivao sam tada sportsku rubriku u „Omladinskim novinama“ (kasnije „Omladinske“, pa NON, sve na adresi Bulevar revolucije 52) i po dogovoru sa tadašnjim glavnim urednikom, mojim prijateljem Grujicom Spasovićem (sa kojim se moja kafanska istorija prepliće na još nekoliko mesta) svi „neki novi klinci“ počinjali su saradnju upravo na tim stranicama. Saradnika je bivalo sve više, a prostora u redakciji sve manje, pa smo, s obzirom da sam i ja bio „gostujući urednik“ – moji mladi drugari i ja počeli da sastanke držimo preko puta, u „Maderi“. Tamo baš nisu imali razumevanja za galamu, gomilanje stolica oko jednog stola i početnička pijanstva mojih saradnika, pa smo se mic po mic vratili na našu stranu bulevara, u „Grgeč“. U početku samo subotom posle „istorijskih“ redakcijskih sastanaka i „analiza broja“, a kad su novi naraštaji počeli da dobijaju honorare, stalna zaposlenja i plate, gotovo svakog radnog dana, već od dva, pola tri popodne, pa koliko ko izdrži... Od milion i kusur raznih dogodovština iz „Grgeča“ ja rado prepričavam onu kad je Dule Vranić (danas poznati fotograf Asošiejted presa) došao na odsustvo iz JNA, pa se okupila poprilična ekipa; u jednom trenutku Dule ustade, prvi do njega pomislio da ovaj odlazi pa se prijateljski izljubiše, potom to učinismo i svi ostali, da bi nam vojnik objasnio da je samo hteo u „ve-ce“, pa smo se narednih mesec dana tako pozdravljali kad god bi neko krenuo u pomenutu prostoriju.
Zbog toga mi je moja supruga Mira uvek prebacivala da sedim „sa dečurlijom“, pa mi čak ni mnogo godina kasnije, kad se gotovo cela ta ekipa iz „Grgeča“ našla u redakciji „Borbe“, a naša druženja se, prirodno, prebacila u neke od bližih lokala, nije puno pomagalo objašnjenje da su to već zreli ljudi i sada već moji dugogodišnji prijatelji. I tada smo, tokom burnih i razornih devedesetih, kad god bismo imali nešto ozbiljnije da popričamo, to prebacivali u „Grgeč“, verujući da je to mesto na kome smo najpametniji, a misli nam najmanje dolaze pod udar alkohola i „zamora materijala“. Time bismo najčešće dodavali nova poglavlja nečemu što smo interno zvali „Grgeč prodakšn“, kako ja i dan danas nazivam svaku veliku priču o nečemu što bi „bilo baš dobro, kad bismo mogli da uradimo“. Nasuprot toj gomili nenapisanih feljtona, nepripremljenih knjiga, neurađenih istraživanja, neorganizovanih akcija... stajale su naše lične karijere i poduhvati, što je dobrim delom izbrušeno i u toj neprekidnoj više prijateljskoj nego kafanskoj komunikaciji.
Možda je na to mislio čitalac Matko koji je „Grgeč“ svrstao u „kafančine“ za koje je dobro što su prodate „u ovoj privatizaciji“, uz ocenu da je „čak 90 odsto srpskih novinara svoje tekstove, vesti, kolumne, izveštaje kreiralo u takvim kafančinama“, te da je „zdravije za srpsko novinarstvo da su sve te kafane otišle u istoriju“… Ja, međutim, čvrsto verujem da je ta škola novinarstva i života, kroz koju su u „Grgeču“ prošli ili tu „magistrirali“ Slaviša Lekić, Zoran Pavić, Miroslav Kos, Saša Vučinić, Miodrag Pepić, Srđan Dživdžanovič, pa Milan Bečejić, Mirko Mlakar, Dragan Bisenić... bila jedan od temelja opozicionog posmatranja događaja u Srbiji osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i da nije slučajno da je najveći broj ljudi iz te ekipe kasnije radio ili pisao u „Dugi“, „Borbi“, „Našoj borbi“, Danasu“, „Dnevnom telegrafu“, „Vremenu“, „Blicu“...
Čak je i jedan Petar Luković svoju novinarsku metamorfozu na neki način započeo u „Grgeču“, jer nam je sve bolje delove intervjua koje je pravio za „Dugu“ sa tadašnjim zvezdama estrade, u kojima se prvi put govorilo o estradi, zabranama, pevanju Titu... na jedan potpuno drukčiji način, kasnije sakupljenih u odličnoj knjizi „Bolja prošlost“ – prvo pročitao uz turu pića za stolom u ćošku, na koji se čak ni „šef Cokan“ nije usuđivao da stavi kartonče sa onim „RESERVE“. Nije tajna da je upravo tadašnji šef „Grgeča“, kao član jednog udruženja pisaca amatera, koji je često organizovao njihova okupljanja i književne večeri u ovom objektu, imao posebno razumevanje za pisanu reč svojih gostiju, pa i ne mali respekt prema onima koji su ponešto uspeli da objave.
Fotografija koju prilažem uz ovaj tekst i na kojoj je jedan deo pobrojanih novinara nije, međutim, snimljena posle nekog Lukovićevog čitalačkog časa, već jedne subote posle tradicionalnog pikanja fudbala u „Lazarcu“ (nekada poznata sala u Lazarevićevoj). Imali smo termin od pola osam ujutru i da rano ustanemo, okupimo se, malo mučimo loptu, okupamo se i nastavimo druženje – više nas je od volje za rekreacijom motivisao upravo taj zajednički doručak u „Grgeču“, koji se ponekad pretvarao i u večeru.
 
U „Grgeč“ sam godinama odlazio i na nedeljni ručak sa porodicom, tu sam proslavio kad sam posle punih 17 godina završio fakultet, tu smo zalili i kad sam imenovan za direktora „Borbe“, za njega je na neki način vezana i priča o novinarskom podvigu koji su izveli ljudi iz tog lista 9. marta 1991. godine, tu sam, kad je već pretvoren u pivnicu, voleo da posedim sa pokojnim Bobanom „Čičom“ Marjanovićem, pre nego što ja uhvatim tramvaj za Zvezdaru, a on odgega do svoje kuće u Prote Mateje... Zbog svega toga, iako mi je usput, iako imam račun u Raiffeisen banci, nikad nisam ni pomislio da uđem u njihovu ekspozituru u Bulevaru kralja Aleksandra 62.

Citirani je tekst na http://blog.blic.rs/269/Bas-licna-istorija-beogradskih-kafana-Grgec.
Tu su i fotografije: interijer iz 1988. godine (buljuk poznatih tada mladih novinara, a ima i konobara); te terasica iz 1984. (moj prijatelj S. Lekić na nogama, a I. Mrđen se valjda češka):  

ovo sam prepisao sa jednog sajta:

Ali, meni je naročito žao „Grgeča“, kao jednog od „mojih“ posebno dragih mesta, a i ubijen je tiho, nečujno, bez ikakve medijske pompe i barem pokušaja, da se spase. Samo je na mestu nekadašnje kafane jednog dana osvanula „Rajfajzen“ banka.
Taj "Grgeč", je inače postojao još od pre II sv. rata, što vidimo na fotografiji Jeremije Stanojevića:

[attachment=1]

Na žalost, nemam noviju fotografiju.

„…tamo gde je do juče bila kafana Grgeč, na ćošku preko puta Pravnog, tamo gde smo smirivali ispitnu tremu,
jeli najbolji gravče na tavče na svetu, plaćali sok liku što radi na šalterima da nam overi indeks preko reda…
tu je sada je**na rajfaijzen banka..siva, bezlična, hladna i naših para gladna…“

I ovo je iz nekih starih vremena u Beogradu ali nisam siguran kada i gde.

[attachment=1]
[attachment=2]

Evo i jedne interesantne razglednice:

[attachment=2]

Ovako je izgledala ograda oko skupštine pre II sv. rata. Navodno posle rata je premeštena na nečiju vilu na Dedinju.

[attachment=1]

Ограда око Скупштине није однета на неку приватну вилу, већ је један део ограде постављен или око Белог двора или око неке државне резиденције која и сада служи у исту сврху (нисам сигуран за објекат). Један део је пренет и постављен на неку државну репрезентативну вилу у Македонији, колико сам прочитао на Охриду.

Grb Beograda koji je koristila jedno vreme saobraćajna milicija našeg grada. Ima je na aukcijskim sajtovima. Cena joj nje oko 500 din.

Moj skromni doprinos temi. Razglednice iz lične kolekcije

[attachment=1]

[attachment=2]

Слику куле Сибињанин Јанка Земуну сам већ постављао у теми Филателија. https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=8700.msg75132#msg75132

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2]

[attachment=1]

Odavde do Rakovice pocinjalo je kesanje na tramvaj 3 kroz Topcider. To je ujedno za nas koji smo putovali na B.Berdo bila i poslednja stanica kesanja
kada su to vremenski uslovi dozvoljavali.

1915.godine porinut je u Savu na Cukarici,jedan od ponosa tadasnje recne flotile,oklopni camac Jadar.
[attachment=1]

Split u Beogradu  ;D
[attachment=1]

Zna li neko kakva je sudbina broda "Split". Podaci koje sam ja čuo su protivrečni.

Neki radovi na njemu su poceli u Kladovskom brodogradilistu ali sta je dalje bilo stvarno ne znam,Car Nikola II ex Split
[attachment=1]

U sklopu strategijskih, provijantskih i ostalih priprema za posjet Beogradu, naišao sam na sajtu Narodne biblioteke Srbije i na ove slike. Ako su već postavljene smatram da nije grehota vidjeti ih ponovno.
Dakle, ova je fotografija sigurno snimljena nakon 1906. godine. Osim ako nije montaža, pa je u prizor ugurana maketa Hotela Moskva, sagrađenog spomenute godine.
Znaju li Dreadnought (koji sigurno i ovu fotku ima u velikoj rezoluciji) i drugi maheri što o ljudima slikanim u Prizrenskoj ulici?

Zadarska je ulica u blizini Saborne crkve, odnosno Kosančićevog venca i početka Ul. kralja Petra. Taj kaldrmisani kraj i danas ima poseban šmek. Kad je ovo moglo biti snimljeno? što se još može reći o toj četvrti? Stidim se: iako sam dugo bio čest posjetitelj toga kraja, ne znam ni koje su tamo bile nekad, prije mojih dolazaka, poznatije kavane. Je li na slici neka kavana?

Raskrižje Knjaza Mihaila i Kralja Petra. U vezi s cimerom banke na uglu, moglo bi se pojednostavljeno reći da je vrijeme jačanja političkih veza Srbije s Rusijom bilo označeno jačanjem ekonomskih veza s Francuskom. 

Skačemo na razdoblje nakon Prvoga svjetskog rata, u Kraljevinu SHS. Fotografija je vjerojatno iz 1924., kad je, koliko se sjećam ( ;)), otvorena moderna tržnica na Zelenom vencu. I po automobilu bi se reklo da je farbana razglednica iz toga vremena. Jedino bi polja šahovnice na krovu trebala biti crvena i pet puta pet polja ;D (za ozbiljnije pratitelje - ovo je znak za šalu bez primisli)   

Ovo deluje kao da je iz perioda okupacije za vreme I Svetskog rata. Vojnici izgledaju Nemačko-Austougarska kombinacija. Koliko vidim Moskva nije dodavana, verovatno je fotografija koja je napravljena bila dosta bleda pa je urađeno retuširanje. Ostalo sve deluje autentično retuširano.


Edit: Nemam ovu.  :)

Ajde da i Moja malenkost kao pomogne nešto Dreadu, pravom McDonald(s)u za fotografije  ;)

Evo jedne fotografije koju Dread sigurno ima:

Kao što zna svaki pošteni palubdžija, ratnički dom građen je od 1929. do 1939. godine.
A evo nekih starijih fotografija pogleda na Dunav:

Rekao bih da je donja fotografija starija od one koja slijedi

Pod pretpostavkom da je razvoj povezan s brojem dimnjaka (u gornjem lijevom kvadrantu su dva), ova je panorama mlađa od gornje. Uzgred, vide se i promjenje u hortikulturnom ansamblu oko Konja/knjaza

E sad, što je ono desno od Pozorišta, a gdje je sagrađen Ratnički dom?

Možda pomogne tekst koji je napisao M.M. Nikolić, Trg pravo mesto za operu, “Politika”, 09.04.2005. http://www.aas.org.rs/clipping.html

I posle reprezentatavnog skupa akademika, profesora, arhitekata, operskih i baletskih umetnika, održanog u sali scene „Raša Plaović", na kome je otvoreno podržan projekat opere na Trgu Republike arhitekte Milana Pališaškog, i pune podrške u „Politici" vrhunskih stručnjaka i umetnika (Mihajlo Mitrović „Pledoaje za Beogradsku operu", 26. 2; Vladimir Veličković „Idealna lokacija", 2. 3) g. Vlastimir Matić pokušava da iznađe razloge zašto ne treba na Trgu Republike graditi operu. Kaže da opera traži prostranstvo, da okvir Pozorišnog trga ne sme da „uguši drugo kulturno dobro u pozadini - Ratnički dom" (Dom vojske). Predlaže da se nađe druga lokacija i u svom nabrajanju pominje i „priobalje među mostovima". Živojin Karapešić, u tekstu „Prečicom do tuđeg", ne navodi kome pripada taj „tuđi" prostor, za koji je konkurs za galeriju raspisala Demokratska stranka, kao da je taj deo Trga Republike njena imovina.
Još 26. Jula 2003. godine u ovoj rubrici pod naslovom „Opera umesto 'staklenca'" ukazao sam da je prilikom generalne opravke Narodnog pozorišta, osamdesetih godina prošlog veka, predviđen podzemni prolaz koji bi povezivao Narodno pozorište s budućom operom i da je načinjen i ulaz u ovaj prolaz. Da nisu naišle one teške godine, možda bi tu već postojala opera. Uz tekst Mihajla Mitrovića nalazi se i snimak plana profesora Pališaškog, Opere i Galerije na pomenutom prostoru, što govori da ima na tom mestu dovoljno prostora za operu. Besmislena je i tvrdnja g. Matića da bi izgradnja opere „ugušila" drugo kulturno dobro - Ratnički dom (Dom vojske) bar iz dva razloga.
Između opere i Ratničkog doma postojs dva trotoara i dva kolovoza, između kojih je omanji park sa spomenikom Vasi Čarapiću. Drugo, u vreme kada je sagrađen Ratnički dom, ovo nije bio prazan prostor. Tu je bilo prostrano imanje velikog srpskog dobrotvora Ilije Milosavljevića Kolarca, koje je obuhvatalo prostor sadašnjeg „Staklenca" i parka u kome se sada nalazi spomenik Branislava Nušića. Na tom imanju se nalazila prostrana zgrada na sprat Ilije Kolarca, na uglu današnje Makedonske ulice i Trga Republike, koja je podignuta oko 1860. godine. U njoj su se sve do tridesetih godina dvadesetog veka nalazila centralna pošta i telegraf. Tu se nalazila i Gradska pivnica, a zatim ceo niz dućana na tadašnjem Pozorišnom trgu u redu koji zavija u Knez Miletinu ulicu (do skvera: Ulica Dvadeset deveti novembar). Na gornjem spratu zdanja Ilije Kolarca dugo se nalazilo austrijsko poslanstvo. Kafana „Kolarac" decenijama je bila jedna od najuglednijih beogradskih kafana, naročito od kada ju je Đorđe Vajfert preuzeo na dugoročni zakup, podigao, u delu dvorišne prostrane bašte, najveću i najlepšu salu u Beogradu. Sve ovo je uništeno u toku Drugog svetskog rata.


--------------------------------------------------------------------------------

Bilo kuda, Albanija svuda! Na mjestu kavane desno na slici podignuta je krajem 30-ih godina palača koja se neslužbeno zove po nekadašnoj gostionici.
Dread vjerojatno može, a Hrundi sigurno ne može, djelatno pomoći u otkrivanju godine nastanka ove fotografije  ;)

Na portalu Narodne biblioteke Srbije nalazi se i ova fotografija zasigurno zanimljiva humanistički ali i šarafski orijetiranim članovima Palube

Pretpostavljam da je ova fotografija iz polovine tridesetih nastala dva desetljeća nakon prethodne.
Tramvaj je nekad prometovao i Vlajkovićevom?

I ove je snimke objavila Narodna biblioteka (http://scr.digital.nb.rs/collection/beograd-razglednice)
Hortikulturni forenzičari mogli bi odrediti i mjesec nastanka ove fotografije, a ja nisam siguran je li prijeratna ili je nastala dvadesetih godina 20. stoljeća.

No, ovo je sigurno iz doba austro-ugarske okupacije Beograda i dijela Srbije. Ako se ne varam, Austro-ugarci prolaze pored sadašnjeg parka između Skupštine grada (ex Dvora) i Predsjedništva Srbije. Više nema dvaju slavoluka, portala ili kako li se to već zove

Uz gornju je sliku potpis: Militararbeiterabteilung passiert den kőniglichen Konak
Možda su vojnici istom ulicom produžili do raskrižja s Miloševom. Ni 15-20 godina nakon njihova protjerivanja u Miloševoj nije bio gust promet.

Hm, u indeksu postavljenih razglednica (http://scr.digital.nb.rs/collection/beograd-razglednice) stoji da je slika Ulice Miloša Velikog iz 1918. godine, što mi se čini preranim, ali osim osjećaja nema neki argument. Bata je u Jugoslaviji proradio tridesetih godina, ali je najvjerojatnije i prije ta kompanija svoje proizvode prodavala u Bepogradu.
Uz fotografiju sleta odnosno ljudske piramide na Terazijama stoji "1922?", a i bez pomoći hortikulturnih forenzičara na sajtu tvrde da je slika iz 1925. (što ne mora značiti da je tada i nastala)

Kad smo već na Terazijama (fotografija s ljudskom piramidom ili vijkom, te kasnija, na istom mjestu, sa šetačima i hortikulturom), uputimo se prema Albaniji. Koja je tada, sudeći prema automobilima, bila još samo kafana.

KontraAdmiral1,vidim da "Albaniju" volis pa evo i dve zanimljive fotografije,prva je nastala pri oslobadjanju Beograda a druga po zavrsetku rata .
[attachment=1][attachment=2]

Vjerujem da je svima nama koji smo dolazili u Beograd Albanija bila važan orijentir i svojevrsni garant da se nećemo izgubiti. Suvremena katedrala.
Brko, svaka čast: ovu s dvojicom oficira dosad nisam vidio. Znaš li nešto više o njima, kad je nastala fotografija i sl.?
Uzgred: Nijemci su ostavili reklamu osiguravajućeg društva Jugoslavija, osnovanog 1913. godine? Ili je ta reklama postavljena odmah po oslobođenju, da, recimo, prekrije neku iz doba okupacije?

Upravo tako,evo i dokaza...
[attachment=1]

Hm, dakle negdje tu je u ožujku 1941. bilo i drugo, sada nešinsko oklopnomehanizirano sredstvo, ono o kome smo raspravljali na Palubi:

Hm, je li loše vidim ili ovdje trančnice ne skreću u Vlajkovićevu? Ali izgleda da se vidi bijela zgrada ispred koje je poslije bio tenkić

Evo još jedne slike Skupštine, također s prometnim sredstvima. Sve su snimke Skupštine nastale prije 1938. godine (ova, sudeći prema skelama, baš te godine), kada su na svečani ulaz u zgradu dogalopirali "Konji vrani" kipara Tome Rosandića.  

Iza ovog vrcaju iskre.

Da li je moguće da je neki tzv. arhitekta od ove zgrade:

[attachment=1]

napravio ovu:

[attachment=2]


Meni lično je neverovatno, ali me ubedjuju da je nakon Drugog svetskog rata odradjeno "sredjivanje" zgrade od nekog arhitekte.

Тачно је. Једно од ремек-дела Момира Коруновића је у реконструкцији после рата унакажено у складу са новим потребама. Тачно је да је зграда била веома тешко оштећена у бомбардовањима, па је вероватно било тешко одлучити се да ли је уопште реконструисати или срушити, али да су је морали упропастити баш у оволикој мери, чисто сумњам.

Da, to je moj omiljeno oklopno mehanizovano sredstvo. Belgijanac firme Breda. Slika je pre kraja sedamdesetih, jer tramvaj ima trolu, a ne pantograf. I zelene je boje. Definitivno su izbačeni iz službe negde 1982-3. Imali su interesantna meka sedišta zelenoplave boje i pod od neke vrste betona.Dobijeni su valjda kao pomoć i isti takvi su saobraćali negde u Africi, verovatno u Belgijskom Kongu. Neko je to već ranije spominjao.

Prijatelji me upozoravaju da je slika nastala mnogo prije postavljanja Rosandićevih kipova; odnosno da je iz doba kad su se tek gradile stepenice

Ne znam dali su bile, a ako jesu izvinjavam se na.... Inače fotografije su preuzete sa Facebook profila Oli Vuk
[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Kada smo vec kod Skupstine,mogli bi malo sipati bezina  ;)
[attachment=1]

Evo sutonskog pogleda s Kalemegdana, kraj tridesetih godina 20. stoljeća

Ova mi je slika (postavio Vukoman na beogradskom forumu portala Politikin zabavnik) baš humanistička! Staklena nadstrešnica strašno mi je poznata, ali ne mogu se sjetiti gdje bi to bilo (najvjerojatnije u Kneziški). Hilfe!

Hilfe stize...Ovo je u prizemlju SANU,
[attachment=2]

Pa da :zid
Bio sam tamo član. Biblioteke.

Normalno uđeš u biblioteku pojedešpopiješ i ideš dalje.

Ja bih tamo preko dana malo odspavao, oprao zube, obrijao se, pa produžio u druge kafane.  :D
Nego, evo, da se odužim akademiku Brki-65, slike jedne također jake institucije u Knez Mihailovoj. Koja je nedavno, kao Prosvetina knjižara, propala.
Geca Kon (1873-1941) otvorio je u Beogradu knjižaru na samom početku 20. stoljeća, te je postao, uz Svetislava Cvijanovića, najvažniji izdavač, te poslije gotovo monopolist izdavačkog sektora u Srbiji.
Ova fotografija ne može biti starija od, ako se ne varam, 1934. godine, kad je poduzeće postalo „akcionarsko društvo“. Da je sad tu Dreadnought sa svojim silnim mikroskopima i drugim uvećavalicama, sigurno bi se na temelju knjiga u izlogu mogla točno utvrditi godina snimanja fotografije koju sam preuzeo s portala Politikin zabavnik.

A evo dokaza da je tramvaj, moje omiljeno oklopnomehanizirano sredstvo, nekad prometovao i nekim drugim mjestima, ravničarskim za razliku od brdovito-planinskog beograda.

[attachment=2]
[attachment=1]

Jeli ovako dobro Admirale?

ModeRator (ne ModeLator) :)

Odlično, modulatoru  ;)

Nije razglednica, ali govori više od slike. Čovjek da ne povjeruje da je riječ o 1908. godini

Prije desetak dana bio sam u obnovljenoj Zori. Lijevo dijagonalno od izlaza iz te kafane još strši Dom omladine. E, taj je prostor krajem pedesetih ovako izgledao (Putnik stavio na Politikin zabavnik):

Pa ima li ovdje Beograđana osim mene?  ;)
Evo jedna ratna.
Preuzeo sam je s Politikinog zabavnika, a na moje pitanje postavljač Relja reče da je iz nekog francuskog časopisa i da ju je snimio neimenovani njemački reporter.

Сатри Београђани су изумрли, млади су по кафићима.

Ova fotografija mi je toliko pozitivna i lepa,svaka cast ovom domacinu!

[attachment=1]

Fotografiju obitelji s kravom postavio sam još 1. aprila (str. 12 ovog topica), a Dread, Deleigrad i ostali znalci ni da muknu :D
Doista je fotografija humanistička: zna li netko nešto više o njoj? Dakle, gdje bi mogla biti ta fotoradnja?

Ocigledno moja greska sto sam postavio vec postavljenu fotografiju...Nema veze,stvarno je vrhunska. Nemam pojma gde bi mogla biti ova fotoradnja.

Ma, Brko, nema veze kad netko postavi već postavljenu sliku. Samo da konačno otkrijemo nešto o njoj. HILFE!

Stvarno nemam ideju gde bi mogla biti snimljena. Po ovome što se vidi na fotografiji, mogla je biti snimljena bilo gde u Srbiji.


Fotografija je prelepa i svojevrsan je dokument vremena. Siromašna seoska porodica, obučena u najbolja odela koja ima, dolazi u palanku da se uslika i da kopije fotografija pošalje rodbini.
 
Dečica uglancanih cipela u najlepšim "haljinama". Čisto sumnjam da su ih svaki dan nosili, ovako se oblačilo za specijalne prilike, praznike i naravno za fotografisanje.

Očigledno, domaćin želi da ovim fotografisanjem obeleži i svoj status jer je tu i krava, svedočanstvo napretka porodice. Krava je za ono vreme značila mnogo. Primetno je koliko je domaćin ponosan na svoje blago  :)

Granitni ivičnjaci karakteristični su za svaki veliki grad u Srbiji između dva rata. Šteta što ih zamenjuju onim betonskim. Ovi su večni ... i lepši. Trotoar liči na sveže asfaltirani. Sve u svemu, mogao bi lako biti Beograd, mada ne obavezno. Npr., negde na Čuburi, prema Crvenom Krstu. Na izlogu foto radnje nema detalja za koji bih se mogao uhvatiti. Kuća je stara, prizemna.

I to dosta dobra krava sto mozda govori da je u pitanju dobar domacin.

Kolika je to kravetina; da nije bik? Kod nas u Dalmaciji krave su malo veće od magaraca ;)
Hm, fotka je svjetska. Hm, hm, Deligrad bi po nošnji sigurno znao odakle su ljudi...

ima dosta lepih i zanimljivih fotkica /i knjiga/
http://www.znaci.net/00001/232_7.pdf

Spomenik Kneza Mihajla avgusta meseca 1939. godine ...


[attachment=1]

Studentski dom Kralja Aleksandra u Beogradu 1932. godine. Posle II Svetskog rata, dom je nosio ime Ive Lole Ribara, da bi tokom 90-tih bilo vraćeno staro ime studenjaku.

[attachment=1]

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu koja je izgorela i srušena u bombardovanju aprila meseca 1941. godine. U tom požaru su izgorele brojne retke stare knjige, srednjevekvni dokumenti, dokumenti iz I i II srpskog ustanka ... Sve je netragom nestalo u požaru tog 6. aprila 1941. godine.

[attachment=3]

I danas na tom mestu u centru grada postoje ruševine biblioteke kao podsećanje.

Današnji izgled

[attachment=1]

[attachment=2]


 

Stara i nova crkva Svetog Marka.

Slike od pre 30-ak i kusur godina...

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Pozdrav svima,

Na stranom forumu nailazim često na ovu razglednicu ali ne znam na koji način su je povezali sa Beogradom. U vreme I svetskog rata kao i danas, postojala je samo jedna džamija (Bajrakli džamija na Dorćolu). Ima li neko predstavu u čemu je geg?

Možda je štamparska greška, pa umesto Bagdad, piše Belgrad?

Sa sve capital Serbe?!

Moja Osnovna škola Josif Pančić, pre rata Matija ban, sa istaknutom svastikom. Zanimljivo je da je za vreme okupacije ovu školu pohađala jevrejska izbeglica iz Čehoslovačke i potonja državna sekretarka SAD-a Marlen Olbrajt. Radi uverljivijeg skrivanja jevrejska porodica se registrovala kao rimokatolička porodica koja je napustila rodnu Čehoslovačku. Da bi bilo uverljivije, nedeljiom su odlazili na misu u obližnju katoličku crkvu ''Da svi budu jedno''

E hebi ga...zamisli da si radnik u štampariji u Dižonu 1917 ili 1918 i dobiješ nekoliko slika sa ceduljicama na kojima je tekst šta je šta, i to pomešaš i eto ti ga Baghdad i Belgrad na zamenjenjim fotkama. ;D

 :super
[attachment=1]

jel ovo skola J.P. na Banovom Brdu?

Heheheh.....
"trasu Kolašin Bijelo polje uradićemo brže i bolje"
Ovo je i sada aktuelno...
Iz koje je godine ova fotka?

Tek sada sam video ovaj post :)

U pitanju je džamija Muhameda Alija iz prve polovine 19. veka (1848) koja se nalazi na Citadeli u Kairu.
Muhamed Ali, poznat još i kao Mehmed Ali Paša smatra se osnivačem savremenog Egipta, inače je poreklom Albanac, rođen u Kavali (provincija Makedonija) na severo-istoku Grčke.

U prilogu sam postavio dve fotografije.
Prva prikazuje otomansku srednjovekovnu tvrđavu (Citadela) i Muhamed Alijevu džamiju sa jugo-istoka, datirana na 1922. godinu. Druga fotografija prikazuje kako to sve izgleda danas, snimljeno iz pravca sa severo-zapada.

Ne znam kada je datirana i gde je nastala razglednica, ali je u pitanju očito greška.

Pozdrav!

Evo malo da osvežimo temu. Škodin stari tramvaj. Breda 5300 na Slaviji. Pristanište sa brodom "Split" i Meteorom. Breda 5300 u Bulevaru. Godine su sedamdesete, dok je još bila popularna zelena boja.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

На првој слици "Генералштаб.јпг" у првом плану је изградња тзв. "Зграде Б", док се лево уочава "Зграда А" која делује завршено. Она ("Зграда А") се наслања на "Зграду 2т" (старија зграда дуж Немањине улице). Слово "т" је убачено како би се разликовала од другог дела који се означавао са "Зграда2к". Слово "т" у ознаци значи "техничка" (у њој је била техничка управа), док "к" означава "касрана" јер су у том делу биле смештене приштапске јединице ССНО (батаљон војне полиције и батаљон везе, са кухињом за исхрану војника).   

"Зграда Б" је оштећена у бомбардовању 1999. године, заправо њен улаз, који је био истурен у односу на основну линију главне конструкције. На слици се види изградња тог улаза као дугачка скела испред које стоје радници. Тај улаз је након бомбардовања потпуно срушен осим једног зида. "Зграда А" је знатно оштећена и по мом суду њена санација ће бити најтежа и најскупља. Јефтиније би било да се сруши и зида поново.

Kafana Mornarica,Beograd 1932.

[attachment=1]

Nemci na Savskom pristaništu,1941-45.

[attachment=1]

А у којој је улици била та кафана?

snimak Ace Simića iz 1932. godine, kafana Mornarica  u Glavaševoj ulici (monografija Darka Ćirića Gradski Nomad )

Na Avali kraj Beograda, krajem tridesetih ...


[attachment=1]

[attachment=2]

Ako su ove fotke sluchajno bile brisite ako nisu u svakom slucaju su vredne pomena

Prvi medjunarodni sajam avijacije Beograd

[attachment=1]

[attachment=1]

https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=272.msg137444#msg137444

 Misliš na ovakve slike?

Pregeledao sve nema ima samo jedne koju sam ja objavio a temu nisam promasio iako moze i tamo  Beograd na starim fotografijama..a ova izlozba je bila na starom sajmistu.

Izvestaj o sajmu Avijacije u Beogradu objavio je i nemacki avijacijski magazin Flugsport
u broju 12 iz 1938
sto mozete pogledati sa prolizenih skenova.[attachment=1]

A kompletan magazin mozete skinuti sa
http://www.sendspace.com/file/xiqoqq



za copyrights predlazem Luftwaffeu da me potrazi na doticnu IP adresu.  ;D

Što je ovo?

Ovo je neki suvi dok, izgleda drveni, ali mi se ne čini da ima ikakve veze sa Beogradom.

Nije li neka sprava za postavljanje sipova za most

Početak izgradnje Pančevačkog mosta početkom 30-tih, u donjem desnom uglu oznaka Siemens-Baunion GmbH, jednog od graditelja mosta.

Pomislio sam na dok ali Dred je izvanredno objasnio sliku.

Osim što sam promašio stranu. Oznaka je ipak u levom uglu  :)

Nema veze. I kad griješiš na liniji si. Pazi se lijevih skretanja. To ni Partija ne prašta. ;)

Upravo tako,evo i iz drugog ugla  ;)

[attachment=1]

Auto, moler, farbar u beogradskom sokaku.

Тихи и Прле, оригинал 8)

Ova ulica liči mi na Despota Stefana (ex 29.11.) ili Cara Dušana. Atmosfera je dorćolska. Što kažu Beograđani?

Поприлично сам убеђен да је у питању сквер после раскрснице са Џорџа Вашингтона, ауто је паркиран мало испод тадашње и садашње кафане Банија, врло близу раскрснице са Палмотићевом. Преко улице доле лево је улица Дринчићева, па Гундулићев Венац, па Будимска , па можда Венизелосова (збуњују и мене некад ти нови-стари називи).

Nije baš stara ali je dekorativna.

Razni mezetluci i prometnik.

А далматинска вина су и она била "бренд" :)

Svakako! Čist "plavac mali", loza koja je preživela od antike do danas.

Jeli ovo na Kalimegdanu slikano?

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=1]

Nekoliko fotografija iz ISR (s e-baya)
[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Hvala Jadrane. :)

Na kavicu u Albaniju.

Kad smo već tu,ajde da vidimo da sat radi  ;D

[attachment=1]

У оно време није могло да не ради. Одговорно лице би добило "25 по туру".

[attachment=1]

Ova razglednica sa starog groblja i grobom kralja Aleksandra i kraljice Drage poslana je čini se za vrijeme Prvog svjetskog rata. Na marci stoji Feldpost - vojna pošta, a na pečatu se vidi riječ "etapa", kako se u AU vojsci nazivala  zona u pozadini fronta u kojoj je važio vojni režim. Na pečatu se nazire i "Belgrad", znači poslana je za vrijeme AU okupacije.

[attachment=1]

Slika pogodaka Pančevac.

[attachment=1]

Slika pogodaka Beograd.

[attachment=2]

Skupština
[attachment=1]

Tašmajdan
[attachment=2]

Ova slika je već bila, mislim da je Dred postavljao, ali nisam siguran. Zaboravih i šta je bio povod za ovu maketu.

[attachment=3]

На форуму Београд кога више нема каже овако

Поводом десет година победе на фашизмом Војни музеј је 1955. године направио нову спољну поставку у оквиру које је на бедему тврђаве направљена и ова макета брода.


А у оквиру исте поставке је било и ово - Фиат Г50

[attachment=1]

Levo od Fiata top Ansaldo 150mm...

http://www.youtube.com/watch?v=hcos-s_I_fM

Nije ni ova za baciti.

Ovo je, ako se ne varam, stara železnička stanica Zemun.

Личи. Од свега је остало пет спомен стубова на брдашцу на ком се данас окупљају кучкари.

I u međuvremenu izgrađen već bivši hotel Jugoslavija.
Ostale zgrade su sve tu a najniži objekat i dalje je tu samo našminkan
bila je to nekad elitna C market samoposluga.

[attachment=1]
[attachment=2]

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

Сјајне слике, одакле су скинуте?

Ako imas fejs evo ti link imam hrpu takvih slika ;)
  
Click (https://www.facebook.com/profile.php?id=1240137524&sk=photos&collection_token=1240137524%3A2305272732%3A69&set=a.10200246891555198.1073741828.1240137524&type=3)

[attachment=5][attachment=3][attachment=4]

Sjajne fotke...

Crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, u Beogradu. Snimljeno krajem 30-tih godina XX veka.

,,Gosin,, trolejbus licencno radjen u Smederevskoj Palanci
pozdrav Djordje

Bilo je tu raznih vrsta prevoza.

[attachment=1]

[attachment=2]

Na donjoj slici razni proizvođači, Leyland, ikarus, MAN.

[attachment=3]

Ovo je iz vremena kada je zeleno bila boja GSP. Ovu boju nasledila je crvena.

Evo kako su menjali boju.

[attachment=1]

[attachment=2]

Trg Republike i Narodno pzorište.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

Železnička stanica.

[attachment=4]

SKC nekada.

[attachment=5]

Još jednom Narodno.

[attachment=1]

Knez pre 1987.

[attachment=2]

Raskrsnica kod Londona.

[attachment=3]

Kafana Albanija.

[attachment=4]

Terazijska česma, dok je još stajala u Topčideru na raskrsnici.

[attachment=1]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Железнички мост и пристаниште на Сави 1914. године. Поглед са аустријске стране. Фотографије су објављене 30. јула у бечком илустрованом листу Das interesante Blatt. Дан раније (16/29. јула), четници комитског војводе Ј. Бабунског минирали су мост како би спречили аустроугарске војнике да железничком композицијом уђу у Београд. Мост се срушио на брод Алкотмањ.

Humska ulica, slikano sa stadiona JNA i gleda na zgradu Klinike za Plastičnu i Rekonstruktivnu hirurgiju, a na drugom brdu se vidi Veterinarski fakultet.

[attachment=1]

[attachment=1]

Београд. Сингидунум. На ушћу Саве у Дунав. Рушен је и паљен у ковитлацима времена четрдесет пута.
Град Синга помиње грчки схоластичар Аполон са Родоса 240. год. пре Христа. Херодот такође говори и зна за Сингидаву. На келтском језику реч синг значи бео, има праиндоевропски корен па је онда јасно да Сингидунум има исто значење као и данашње име Београд.
/Синги су народ дачког, скитског порекла, веома блиски Трибалима, једном речју речено били су то народи који су припадали најранијем српском етосу.Насељавали су Бачку, Банат и Трансилванију. Ту су их затекли Скордисци који су њиховом насељу на ушћу Малог Истара у Велики Истар наденули име -град Синга./

Evo da dodam fotografiju srušenog-miniranog mosta Kralja Aleksandra prvog u aprilskom ratu 1941. godine. Most je bio miniran od strane
vojske Kraljevine Jugoslavije.

I još jedna snimljena iz zraka 1941. godine. Vodo se srušen most Kralja Aleksandra i izgradnja pontonskog mosta od stranje Njemaca uz srušeni most.

I još dvije snimke Kalemegdana snimljene iz zraka 1928. i 1936. godine. Vide se mnogi objekti i kasarne koji su srušeni u aprilskom
bombardiranju, vjerovatno i kasnije u savezničkom. Danas izgleda neprepoznatljivo.

Most Beograd-Pančevo.

Zaista zanimljiv članak i fotografija. Članak se odnosi na račun ratnih reparacija za štete iz prvog svjetskog rata. Bilo bi zanimljivo saznati
da li su i nakon drugog svjetskog rata Njemci na račun ratnih reparacija ponovno gradili taj most (sada drugačije izveden) ili je to odrađeno
s jugoslavenskim snagama?

Prilažem fotografiju tog mosta srušenog u noći 10/11. 04. 1941. i fotografiju iz današnjih dana.

Pančevački most su gradila nemačka preduzeća Siemens-Baunion GmbH iz Berlina (stubovi) i firme Deutsch-Luxemburgische Bergwerks- und Hütten-AG (Dortmund) i deo je posleratnih reparacija Srbiji. Prvobitno je trebao da bude samo železnički most sa dva koloseka i konzolom za drumski saobraćaj.

Tokom Drugog svetskog rata most je srušila Jugoslovenska vojska, u noći između 10. i 11. aprila 1941, sa namerom da uspori napredovanje nacista. Most je obnovljen 1946, a prvi voz preko njega je prešao 7. novembra iste godine dok je drumski deo pušten u saobraćaj za najznačajniji praznik ondašnje Jugoslavije 29. novembar.

http://sr.wikipedia.org/sr/Pančevački_most

Posle rata je obnovljen uz Sovjetsku pomoć.

Реконструкция моста завершилась в 1945 году вверх по течению из остатков свайных опор. Проект был разработан 50 советскими инженерами во главе с генерал-лейтенантом В.И. Головко (1897-1956). По приказу Сталина они должны были возвести временный переход, но Иосип Броз Тито убедил его в необходимости строительства полноценного железнодорожного моста. 7 ноября 1946 года по мосту прошёл первый поезд, а через две недели началось регулярное движение. Первоначальное название моста, данное Тито, было Мост Красной Армии (Most Crvene Armije).

http://ru.wikipedia.org/wiki/Панчевский_мост

Не бих искључио ни да су немачки ратни заробљеници радили на обнови "панчевачког" моста 1946.године.

Ja mislim da su rmbali.

Još u jesen 1946. čistili su nemački zarobljenici krompir i jabuke u Savamali, seća se i moja mama.

Malo slika stare Autokomande.

[attachment=1]

Ime slike je pogrešno, pošto je ovo raskrsnica Ustaničke i Bulevara Crvene Armije ( danas Južni Bulevar)

[attachment=2]

Pogled od Bokeljske ulice prema Karađorđevom parku, vidi se zgrada Veterinarskog fakulteta s leve strane.


[attachment=3]

[attachment=4]

Pogled prema današnjem kružnom toku od Bokeljske ulice.

Vidim zanimljive fotografije starog raskršča kod Autokomande u Beogradu. Možda malo skrećem od teme ali molio bih za informaciju da li je
naziv Autokomanda ostao od neke prijašnje komande ili kako je nastao? Par puta sam prolazio tamo kada sam u Beogradu i baš nisam uočio
nešto što bi mi sličilo na neku vojnu autokomandu. Nisam htjeo pitati prolaznike da ne ispadne nezgodno da se ja kao stranac raspitujem za
neku komandu pa još da ispadnem "sumnjivo lice", pa evo sada pitam Palubare. Unaprijed zahvaljujem na objašnjenju.

trebalo bi da je na mestu Autokomande danasnje tamo gde su i sad servisi mnogi,bio uvoznik i serviser automobila i kamiona,cak sam u nekim novinam iz 1938 nasao ime Autokomanda,rekao bih da ime dela grada nije starije od 1930-ih

Stvarno bi bilo zanimljivo naći otkuda i od kada datira naziv Autokomanda. Ne mogu sada tražiti knjigu Milenka Paunovića.

Wikipedija kaze: "Na Voždovcu su se nalazile velike garaže. Otuda ime naselja i petlje."

Autokomanda je dobila taj naziv po tome što su se na tom mestu, duž današnje trase autoputa u pravcu Niša, pružala kasarna - baza, ustvari garaže za vojna motorna vozila i radionice. Vojna "Autokomanda" je formirana krajem 20-tih ili početkom 30 godina. Deo objekta gde su sadašnji servisi pripadali su toj staroj "Autokomandi". Ta kasarna se pružala u dužini sve do  današnjeg 5. opštinskog suda i Doma zdravlja Voždovac. Ako ne zaboravim pitaću komšiju koji je početkom 60-tih službovao u toj kasarni.

Хвала Џумба, то би било то!

Zahvaljujem na detaljnom objašnjenju, sada mogu razumjeti naziv.

Pogled na Generalštab od spomenika Knezu Milošu u arhimandritu Melentiju. Knez Miloševa je još pod kockom.

[attachment=1]

Knez Mihajlova dok je bila otvorena za automobile.

[attachment=2]

Trg Republike.

[attachment=3]

A zgrada "B" (desno na slici) još u izgradnji (vide se skele na njoj).

Na drugoj slici  vidi se reklama za "Lotos bar", dugo godina jedino mesto sa .

Sa čim džumba? ;D

Pobeglo mi :D. Sa striptizom, naravno.

To je bila državna institucija u kojoj je uvek bilo ljudi iz službe ponekad i više nego pravih gostiju.

A onda su špijunirali sami sebe. ;)

[attachment=1]

To je SLUŽBA...Oni ne špijuniraju...oni špijaju (tužakaju)...
Kamo sreće da su špijunirali.... bilo bi danas...  :pilot :pilot :pilot :pilot
 ;D

"Varljivo Ljeto 68'" :) ,evo par tramvajskih datum je 27.9.1968 godine ;

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
izvor : flickr (https://www.flickr.com/photos/76521871@N05/with/13842134313)

Prva fotka ugao Cara Dušana i Knićaninove, druga I Beogradska gimnazija, treća Bulevar Revolucije. Na ostalim fotkama Slavija.

Istorija prvog srpskog tramvaja
Marko Tašković   05.05.2014.

Prvi srpski tramvaj sa konjskom vučom krenuo je od Kalemegdana do Slavije 1892, a samo nepune dve godine kasnije počeo je da saobraća i električni tramvaj.

[attachment=1]

Prva vozila na struju išla su “savskom linijom” pre nego što su prevozila putnike od Terazija do Topčidera.
- Prva tramvajska pruga od Kalemegdana do Slavije puštena je prvog oktobra 1892. Ovom svečanom događaju su pored predsednika opštine Milovana Marinkovića prisustvovali i drugi opštinski odbornici, činovnici i članovi suda. Kompozicija sačinjena od dva vagona je krenula od Suda Opštine varoši Beograda da bi se potom zaustavila pred društvenom kancelarijom na Terazijama kako bi tadašnji mitropolit Mihailo osveštao buduću „beogradsku varošku železnicu“ - objašnjava Aleksandar Zajc iz Udruženja istoričara automobilizma. Danas, kada je reč o tramvajima, priča se uglavnom o „špancima“ ili KAF firmi dok se krajem 19. veka govorilo o francuskoj kompaniji.

[attachment=2]

Tramvaj na liniji Terazije - Novo groblje

- Beogradska opština je 1891. zaključila ugovor sa “Periklesom Cikosom” iz Milana, kome je za račun osnovanog Srpsko-francuskog društva ustupljena koncesija za izgradnju osvetljenja i „varoških železnica“, odnosno tramvaja sa konjskom i mehaničkom vučom kao što je para, vazdušni pritisak ili elektricitet. Dogovorene su trase i dužine prve četiri linije, s tim što je za tri planiran tramvaj s konjskom vučom, dok bi jedna bila sa mehaničkom - ističe Zajc. Prva elektrifikovana pruga od Terazija do Topčidera puštena je u saobraćaj 5. juna 1894. Ipak, da bi tramvaji došli do Terazija, morala je strujom da se snabde i linija konjskog tramvaja.

[attachment=3]

- Treba napomenuti da su električni tramvaji namenjeni ovoj liniji na Terazije dolazili putem „savske linije“, odnosno linije konjskog tramvaja od električne centrale koja se nalazila gde je danas Muzej nauke i tehnike pa kroz ulice Dušanovu, Rige od Fere, Parisku, Savskog pristaništa i Železničke stanice, prethodno za ovu namenu elektrifikovane. Ovim događajem je Beograd sebe svrstao u red prvih gradova u Evropi koji su uveli električni tramvaj u svakodnevni javni prevoz. Inače, trasa pruge od Terazija do Topčidera išla je Ulicom kralja Milana do raskrsnice s Ulicom kneza Miloša - priča Zajc. Deset godina kasnije, električni tramvaji su potisnuli tramvaje sa konjskom zapregom sa linija Kalemegdan - Slavija i Žagubica - Električna centrala, a 1905. i s poslednje linije Terazije - Novo groblje. „Konjski tramvaji“ su bili i svojevrsna atrakcija u ondašnjem Beogradu.

Terazijski i topčiderski tip tramvaja
Tokom 1906. godine na svim tramvajskim linijama saobraćalo je ukupno 16 motornih tramvaja. To su bila dva tipa dvoosovinskih kola s motorima od 35 i 35 konjskih snaga. Prvi tip je nazvan „terazijski“ zato što je saobraćao kroz varoš, imao je karoseriju s udobnim ispunjenim sedištima i naslonima obloženim pletenom morskom trskom. Drugi tip kola zvao se „topčiderski“ i imao je klupe s drvenim sedištima čiji su se nasloni mogli prebacivati na suprotnu stranu, tako da su putnici uvek mogli da sede licem okrenuti u pravcu vožnje.

Izvor: www.blic.rs

[attachment=5][attachment=5]Bio sam ovih dana opet u Beogradu pa sam došao i do nekih starih fotografija, nadam se da neću ponavljati ako je već netko prije
postavio, slične ali mi se čini da ih vrijedi postaviti za uspomenu i sječanje.

Prvo bih postavio fotografije raskršća ulica Kneza Miloša i Nemanjine (tada je još po ulici Kneza Miloša išao tramvaj). Vide se neke zgrade ministarstava kao i porušena zgrada "stare" Vojne akademije nakon bombardiranja iz 1941. Na jednoj od slika se vidi i pogled na raskršće
"od gore" preko parka Manjež, desno je kasarna VII puka, a lijevo se vidi zgrada "nove" Vojne akademije i malo ispod nje dio zgrade stare
akademije. Na zadnjoj se vidi pogled iz zraka na cijeli kompleks zgrada ministarstava i dijelovi obje zgrade Vojne Akademije. Nadam se da su
fotografije zanimljive.

Evo i par fotografija Beograd snimljenih iz zraka krajem tridesetih godina prošlog vijeka. Zanimljive su za usporediti ih sa sadašnjim
stanjem. Vide se mnoge danas isto postojeće zgrade (Skupština, pošta, stari i novi dvor) ali i danas nepostojeće (stare Terazije,
maršalat između starog i novog dvora, most kralja AleksandraI). Vrijedi pogledati i usporediti.

Evo i još dvije snimljene iz zraka, malo dalje od centra prema Topčideru. Vidi se Dom Garde i razni objekti i kasarne. Ne znam kako je danas
tamo stanje kada sam prošetao po parku došao sam do vojne rampe i prijavnice pa dalje nisam išao da kao stranac ne zakompliciram stvari
i sebi i drugima. Vjerovatno su tu i danas vojni objekti.

Na dvije zadnje fotografije se prema zapisima pilota-snimatelja vide i dijelovi Dedinja.

Evo i stare fotografije oba dvora sa zgradom maršalata između njih i zgradom Skupštine još u izgradnji. Šteta što je zgrada Maršalata
početkom pedesetih godina XX vijeka srušena (usudio bih se reći bez veze i potrebe).

Zatim je fotografija starog dvora pred sam početak II svjetskog rata i na kraju zgrada starog dvora teško oštečena Njemačkim bombama
s kolonom okupatorske vojske ispred, snimljena u aprilu 1941.

Na fotografijama se vidi da je tada i u ulici kralja Milana prometovao tramvaj, današnjih dana sam vidjeo samo trolejbuse i autobuse.

I danas za kraj postavio bih dvije fotografije nekada poznate i zloglasne Glavnjače, zgrade Uprave grada Beograda. Čini mi se nekako
mala, zamišljao sam je puno većom čak kao neku "robijašnicu" jer su nam nekada na satovima povijesti tumačili da je to bilo veliko
"mučilište". Danas je na njenom mjestu zgrada PMF-a ispod studentskog parka.

Zeljko, bravo za fotografije! I propratni tekst uz njih...

Hvala, inače točno ime je Zdenko ali jako puno ljudi me "prekrsti" u Željko ili Zdravko.

Zgrada Glavnjače bila je zloglasna upravo zato što je mala. U podrumu su bile dvije velike prostorije gdje su naguravani uhapšenici. Uvjeti su bili nesnosni i o tome se raspravljalo u Narodnoj skupštini još prije rata. Jedna prostorija bila je "glavna" pa otud naziv, a druga je bila bez prozora pa su je uhapšenici zvali "ćorava". Otud i izraz "ćorka" koji se kasnije proširio kao žargon za zatvor.
Kasnije se Glavnjačom nazivala i policijska zgrada na Obilićevom vencu, a izraz je postao opći, metaforički naziv za beogradsku policiju.

Evo još par fotografija za usporedbu starog i još starijeg.

Prvo je sken jedne Austro-Ugarske karte Beograda iz 1905. godine.
Zatim je fotografija bočnog ulaza u glavnu Željezničku stanicu 1912. godine za vrijeme mobilizacije za I Balkanski rat, ulaz iz Karađorđeve.
Zadnja je fotografija glavne željezničke stanice snimljena iz zraka iz smjera Save prema ministarstvima 1939. godine.

Evo i još par fotografija za usporedbu starog i još starijeg.

Evo kako je izgledalo Ministarstvo Vojske i Mornarice 1925 i zatim kasnije kada je nadograđen još jedan kat, sve na raskršču Nemanjine
i Kneza Miloša.

Evo i fotografije stare zgrade Vojne akademije prije Njemačkog bombardiranja i nakon Aprilskog bombardiranja. Ista zgrada ali snimljena iz
dva suprotna pogleda niz/uz ulicu Kneza Miloša.

Vide se strašne poslijedice bombardiranja, zgrada je uništena.

Evo za usporedbu i pogled na saveznu Skupštinu sa dvorovima 1929. dok se je Skupština još gradila i negdje 1950. godine. Zgrada
Maršalata između starog i novog dvora je tada još postojala.

I još usporedba kako je izgledao stari dvor 1932. godine prije aprilskog rata i zatim 1954. godine nakon popravka-rekonstrukcije. Na žalost
nije mu vraćen originalni izgled.

Rekonstrukcije je izvedena kako se moglo ubrzo posle rata. Uklonjeno je mnogo od ranije dekorative plastike, pa je zgrada dobila stroži izgled.

E, onda Zdenko izvini... Pratim tvoje postove iz ove teme, i sve vreme sam stekao utisak i mislio da se zoves Zeljko!!!!!

ZDENKO- memorisao sam!!!!!!!!!

Da si ziv i zdrav, i puno pozdrava od Viteza koje.

Trg Republike.
[attachment=1]

Slavija, pogled prema ulici maršala Tolbuhina. Vidi se i pokojni bioskop Slavija.
[attachment=2]

Baš sam u subotu fotografisao zgrade Starog i Novog dvora, odnosno današnju Skupštinu grada Beograda i zgradu Predsedništva (predsednika Repubile Srbije).

Kasarna u Topčideru je još aktivna, odnosnu u njoj je deo jedinica u ustanova VS u garnizonu Beograd. Na onim fotografijama Dedinja iz vazduha vidi se i kasarna Garde (u postu 401, na prvoj fotografiji dve veće zgrade i gornjem desnom uglu fotografije, a na trećoj fotografiji dve velike zgrade u sredini)  koja je takođe aktivna (u njoj je Garda). Obe kasrne su spojene, odnosno fizički povezane, ali se vode kao dve kasarne i razdvojene su ogradom.

Hvala na informacijama. Objekti su prema viđenom prilično veliki, a i nahodao sam se dosta oko parka. Nisam naišao na fotografije iz
današnjeg doba, jer je očigledno još uvijek vojska u njima. Vjerovatno su i ove stare koje sam postavio u vrijeme snimanja bile "vojna
tajna", a snimili su ih vojni piloti-izviđaći.  Na fotografijama iz zraka objekti dijeluju impozantno, nadam se da su i iz bliza očuvani. Dok je
vojska u njima je u redu, ali ako se vojska iseli onda ih treba paziti da se ne dogodi kao s objektima u Puli (Valelunga, Katarina, Zonka)
gdje je sve u roku od par tjedana nakon skidanja vojne straže pokradeno i porazbijano. Ipak su to dijelovi povijesti-historije Beograda iz
onih vremena prije II svjetskog rata.

Evo postavio bih još par na žalost neveselih fotografija zračnog bombardiranja Beograda za Uskrs 1944. od strane saveznika. Tom prilikom
stradalo je i jako puno nedužnih građana Beograda. Na žalost nakon 55 godina su isti, sada "bivši saveznici" opet su bombardirali Beograd.
Postavio sam fotografiju zgrade saveznog SUP-a (MUP-a) iz 1960. i zadnju iz 2000. nakon bombardiranja iz 1999.

Iskreno žalim za poginulima i 1944. i 1999.

[attachment=1]

Brankov most.
[attachment=2]

Bogoslovija i pogled na Pančevac.
[attachment=3]

Staro sajmište.
[attachment=4]

Занимљиво је да су Немци 1941., са лошијим нишанима од Американаца 1944. (Енглези су били специјализовани за ноћна бомбардовања) имали далеко већу прецизност. Американци су 1944., са нишанима, којима су "могли погодити у буре од туршије са 6.000м висине" погодили лудницу, породилиште, сравнили са земљом циган-малу на Пашином брду и Чубури. Случајност, ипак, по мом мишљењу, није била случајна.

Mislim da su nišanili i pogodili ono što su hteli.

Možda i ova fotografija iz 1960. godine zaslužuje da je postavim. Vidimo novosagrađeni Brankov most na mjestu nekadašnjeg mosta kralja
Aleksandra 1. Lijeva strana Save je tako pusta kada se usporedi s današnjim stanjem.

A kada sam već kod mostova da se spustim malo lijevo do mosta Gazela u izgradnji.

Evo i jedne lijepe i zanimljive fotografije Beogradske glavne željezničke stanice snimljene iz zraka negdje 1965. godine. Vide se i prve
dizelmotorne lokomotive ali i stare dobre parnjače.

Evo fotografije nekada novodovršenih zgrada A i B Generalštaba JNA iz 1965. godine i druge nakon NATO bombardiranja snimljena 2000.
Bile su zanimljive izgledom, možda ih uspiju renovirati, a da se izgled bitno ne izmjeni.

Leva zgrada (zgrada A) ima poremećenu statiku pogocima KR, i teško će je biti popraviti, pa će najverovatnije biti srušena. Zgrada desno (B), manje je stradala, kula i krilo na ulici Birčaninovoj su se koristile neprestano, ali za njih je zainteresovan američki kapital, pa me ne bi čudilo da i one budu srušene, bez obzira na jedinstvenu arhitektonsku vrednost i mogućnost relativno lake popravke. Ako je suditi po novinskim izveštajima, VS više uopšte nije zainteresovana za ove zgrade, pa će njihovu sudbinu odlučiti tržište. Ovo sve dok se ne pojavi nova inicijativa, poput one Gašićeve da se ispita kako je ogroman broj tehnike nepotrebno povučen i isečen 2006-7, što je smanjilo gotovost Vojske u odgovoru na ove poplave. Ko je lud da se odriče neprocenjive nekretnine u samom centru grada, i to da od toga ne dobije, verovatno, ništa.

Evo dodao bih i par "zemaljski" snimljenih fotografija Topčiderskih kasarni i objekata Kraljeve Garde. kako me ta tema zanima to sam
kopajući svugdje pomalo našao i objašnjenja što je koji objekat bio. To ću napisati ispod svake od fotografija, pretpostavljam da je
točno napisano.

Evo podataka za fotografiju broj 2;

Sjeverni pogled, dio prema Dedinju:

1 Каsarne pešadijskog puka
2 Каsarne artiljerijskog puka
3 Маnjež
4 Zgrade uprave vodovoda, nisu pripadale Gardi

Evo dodao bih i par "zemaljski" snimljenih fotografija Topčiderskih kasarni i objekata Kraljeve Garde. kako me ta tema zanima to sam
kopajući svugdje pomalo našao i objašnjenja što je koji objekat bio. To ću napisati ispod svake od fotografija, pretpostavljam da je
točno napisano.

Evo podataka za fotografiju broj 4;

Zapadni pogled, dio prema Topčideru:

 1 Каsarne pešadijskog puka
 2 Каsarne artiljerijskog puka
 3 Маnjež
 4 Комаnda brigade
 5 Štale, senare i radionice
 6 Каsarne konjičkog puka (u izgradnji snimak iz 1929. godine)
 7 Еlektrična centrala

Оbјеkti izvan kruga Garde (za lakšu orijentaciju):

 8 Zgrade uprave vodovoda u ulici Teodora Drajzera
 9 Коnak Kneza Miloša
10 Тоpčiderski restoran

Evo podataka za fotografiju broj 5;

Zapadni pogled, dio prema Košutnjaku:

1 Кraljev dvor na Dedinju
2 Stanovi za oficire i vojne činovnike
3 Vila komandanta Garde
4 Štab Komande Kraljeve Garde
5 Gardijski dom
6 Мuzički paviljon u parku
7 Željeznička stanica Topčider
8 Аvala

A evo i jedne fotografije Gardijskog doma sa jedne stare razglednice iz 1939. godine. Zaista lijepo zdanje, nadam se da je i danas
očuvano.

I još dvije fotografije na sličnu temu o Gardijskom domu u Topčideru.

I još možda će nekoga zanimati detalji jedne starije karte Topčidera i okoline, izrađene prema stanju iz 1901. godine. Rezolucija nije baš
visoka ali se da uočiti dosta detalja.

Место на карти означено са "Бањички логор" је простор данашње Војне академије ВС и  простор где је данас Генералштаба ВС.

Možda su ove dvije ratne fotografije Beograda iz zraka zanimljive za pogledati. Vidi se pristanište na Savi i dio grada i posebno i sama
Kalemegdanska tvrđava. Prema podacima, fotografije su iz 1916. godine. Na žalost kvaliteta tih fotografija nije naj-naj ali treba uzeti
u obzir vrijeme kada su nastale i ondašnju fototehniku za snimke iz zraka.

A evo i jedne pomalo neobične fotografije jednog manjeg ratnog broda na Kalemegdanskoj tvrđavi, tek toliko da da bude i neka fotka
broda.

I još jedna zračna fotografija Kalemegdana snimljena 23. 06. 1939. kako je navedeno na fotografiji. Zanimljivo je uočiti koliko je tada bilo
objekata na samoj tvrđavi, gdje je danas park, ali i u podnožju.

Možda da dodam i ovu snimljenu u vremenu između 1928. i 1930. godine, ali pogled iz suprotnog smjera.

[attachment=1]

Приближан изглед Београдског Горњег града у 9. веку.
Илустрација: В. Скерлић

Оне зграде које се виде на фотографијама Калемегдана снимљеним из ваздуха су највероватније војни објекти. Калемегдан је дуго био само војни објекат, да би га током 20. века војска полако напустила.

Evo postavio bih i set fotografija glavne željezničke stanice Beograd u vremenu od 1902. do 1941. godine. Na fotografijama iz 1941. se
vide velika oštećenja ne samo stanice već i zgrada u njenoj okolini.

A evo i par starih razglednica Beograda, dvije su sa motivom-fotografijom kraljevske familije. Kada sam već na razglednicama Beograda
ne mogu, a da ne kažem da sam naišao na mnogo starih razglednica, a danas kada kao stranac-turista dođem u Beograd teško nalazim
zanimljive razglednice s više manjih sličica, uglavnom ih kupim ili na ulasku u Kalemegdan ili na placu ispred hotela Moskva, ali nisu nekako
kao što su bile ove stare, imaju par motiva ali nisu ono pravo. Bez ljutnje za Beograđane ovo je moja dobronamjerna primjedba.

[/quote]

I još dvije vrlo lijepe razglednice iz međuratnog perioda Beograda.

A evo i par starih isječaka iz plana grada Beograda. Ako sam dobro učitao iz najstarijeg plana dio na kojem je sagrađena zgrada Skupštine
zvao se nekada Marveni trg, a Bulevar kralja Aleksandra je bio Fišeklijska ulica.

Naišao sam i na ovu fotografiju, na njoj piše samo Beograd Banjica April 1941. Ne znam da li su to skupljena vozila, cijeli vozni park neke
motorizirane jedinice Vojske KJ prije početka rata ili su tu vozila prikupljana nakon kapitulacije od 18. Aprila 1941.? Možda netko tko bolje
poznaje taj kraj i događaje može dati precizniju informaciju?

I još jedna zanimljiva fotografija zgrade Beogradske pošte u Savskoj kraj glavne željezničke stanice iz Oktobra 1944. Najzanimljiviji je
detalj vagon na trećem katu, prema nekima ga je tamo odbacio udarni talas eksplozije savezničke aviobombe tijekom bombardiranja
Beograda. Zaista neobično osobito jer vagon izgleda ovako iz daljine relativno čitav. Možda netko znao o tome nešto više? Da li je možda
bio tamo postavljen još kod gradnje zgrade? Čini mi se, kada probam uvečati fotografiju, kao da je dio prema tenku  poduprt s neka dva
nosaća ali teško je točno reći jer fotka baš nije najkvalitetnija.

Uz najbolju volju ja ne vidim vagon nego prostor srušenog stepeništa. Nije baš vjerojatno da bi udarni talas bombe mogao tako odbaciti vagon i "smjestiti" ga u zgradu. Savezničko bombardiranje bilo je na Uskrs 1944. Do oktobra 1944. bi taj vagon okupacijske vlasti sklonile jer, ako je bio odbačen, predstavljao je trajnu opasnost.
Nije vjerojatno ni da bi vagon namjerno bio smješten na treći kat zgrade pošte. To je skupo, tehnološki i statički zahtjevno, a nije ni logično kad je blizu Željeznički muzej, a vagoni se obično smještaju na prizemlje jer je tako lakše.
Inače, šteta za zgradu pošte. Mislim da je rad arhitekta Korunovića. Nisam siguran.

Velika je šteta za zgradu pošte, zaista je bila prekrasna, na žalost nije sačuvana.

Što se tiće vagona ne mogu tvrditi točno, možda je i samo igra sjenki pa je to samo otvor od srušenog stepeništa. Fotografija je takva
i ne mogu je bolje popraviti, sliči na vagon, a i neki drugi su tako komentirali, zato me i zanima da li netko možda zna nešto.

Neobično i skupo bi bilo dizati vagon na treči kat, a i konstrukcija zgrade na tom djelu bi trebala biti osjetno pojačana jer vagon baš nije
lagan, zato i pitah da li netko zna nešto o tome.

Zgrada pošte jeste delo aritekte Momira Korunovića. Bombardovana i zapaljena 1941. godine, dokusurena tokom 1944. godine. U rekonstrukciji nakon rata predratni izgled sa prepoznatljivim dekorativnim elementima i ornamentikom nije obnovljen.


Fotomontaža Pošte koja je izgubila sjaj nakon bombardovanja | Foto: 24 sata
[attachment=1]

Jedan link (http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/od-bisera-arhitekture-do-neugledne-zgrade/46786.phtml).


A vagona na fotografiji nema. Ono što bi nekom izgledao kao vagon, verovatno je deo sa zgrade odvaljenog u savezničkom bombardovanju jer koliko se sećam sa nekih drugih fotografija koje sam video, takvih oštećenja nije bilo nakon nemačkog bombardovanja.

A i taj srušeni deo levo vrlo je daleko od bilo kakvih koloseka, i nemoguće je da bi vagon mogao biti eksplozijom tako odbačen.

Evo još dvije fotografije glavne željezničke stanice Beograd iz davne 1895. godine. Šteta što fotografije nisu kvalitetnije. Izrađene su cca
deset i pol godina nakon dovršetka same željezničke stanice.

A evo jedne iz 1905. godine. Vidi se i izgradnja tramvajske pruge, već tada za električni tramvaj.

Ова фотографија је урађена (усликана) са трибина које су биле на месту где су и данас трибине фудбалског стадиона "Рад"-а. Возила су смештена на простору где је данас неко вежбалиште Војне академије и део простора који данас припада самом стадиону, одмах преко пута улаза у хитну помоћ ВМА. Што се возила тиче највероватније се ради о заплењеном возилима ВКЈ од стране Немаца. Међутим, могуће је да су и немачка (неке њихове јединице).

Do sada sam postavio nekoliko fotografija Kalemegdanske tvrđave snimljene iz zraka iz relativno veće udaljenosti. Pronašao sam i par
fotografija snimljenih iz manje udaljenosti, radi se o objektima i kasarnama koje su uglavnom izgradili Austrijanci u XVIII vijeku. Ti su
objekti u samo dijelomično izmjenjenom obliku ostali do bombardiranja 1915. i nakon tada nanesenih teških oštečenja ipak su većim
dijelom obnovljeni, makar i samo kao prizemni objekti i bili su korišteni do bombardiranja u Aprilskom ratu 1941. godine. Vjerovatno su
i u ratu i borbama za oslobođenje Beograda 1944. bili dodatno uništeni, tako da se danas uopće ne vide, uklonjeni su osim uvijek nam
prepoznatljive kule Nebojša.

Navedene godine sam prepisao, ne znam da li su baš točno navedene.

Fotografije nisu baš naj-naj ali bolje nisam pronašao, vjerujem da su i ovakve zanimljive za pogledati pa ih zato i postavljam.

A evo i jedne fotografije poplavljene Karađorđeve ulice snimljene 1942. godine. Pored svog zla i muka rata još se je i priroda obrušila
na Beograd.

I jedna zanimljiva fotografija lokomotive uskotračne želleznice na glavnoj Beogradskoj željezničkoj stanici. Desno se vidi dijelić stražneg
dijela  zgrade Pošte 2 u Savskoj.

I još jedna iz tek okupiranog Beograda, snimljena početkom Maja 1941.

Stara zgrada Vojne Akademije Vojske Kraljevine Jugoslavije koja se nalazila na raskrižju Nemanjine i ulice kneza Miloša. Ista je bila teško
oštećena u Aprilskom bombardiranju Beograda 1941. godine od Njemaca.

Evo još jedne stare vojne generalštabne karte Beograda i okoline iz 1893. godine. Žalim što je rezolucija dosta niska ali nisam tu mogao
ništa popraviti. Ipak je dosta interesantna.

I još jedan "trio" fotografija Beograda iz vremena početaka okupacije. Tri fotografije snimljene u ranu jesen 01. 10. 1941. gotovo da djeluju
mirnodopski da ne znamo da su iz 1941. godine i da se na prvoj i ne vidi par Njemačkih vojnika.

Најстарији познати приказ Београда
Мађарска илустрована хроника (око 1360).

[attachment=1]

Evo i jedne fotografije pitomaca Vojne Akademije kako Nemanjinom idu iz stare prema novoj zgradi Akademije. Naveden je datum April
1941. godine. Ako je točan onda neposredno pred bombardiranje jer se u pozadini dolje desno još vidi most Kralja Aleksandra, rekao bih
neminiran, a i zgrada Vlade i Ministarstva nemaju oštećenja. Nema niti današnje zgrade u kojoj su smješteni sudovi.

Inače na fotografiji mi je malo neobično da automobil "razbija" poredak kolone tj. ide između oficira koji vodi kolonu i same kolone. Možda
je to bilo vojni automobil s nekim višim oficirom u vozilu?

Inače i oficir i pitomci su samo u bluzama što mi je malo neobično za početak mjeseca Aprila, očekivao bih da su u šinjelima jer čini mi se
da je 1941. bilo još dosta svježe. To je razlog više da posumnjam u godinu 1941. ali tako piše. Čini mi se da je fotografija ipak iz 1936. ili
1937. godine.

Više puta smo gledali fotografije prekrasne zgrade nekadašnje Pošte 2 u Savskoj kraj željezničke stanice. Evo fotografije zgrade pošte koja
je prije nje vršila tu "dužnost", a lijevo se vidi desna strana nove zgrade u izgradnji. Žalim što je fotografija u slabom stanju pa niti oštrina
nije jako dobra, ali za uspomenu će poslužiti.

A evo i fotografije iz Aprila 1944. na kojoj se vidi isti kraj Pošte 2 u Savskoj koji se na prethodnoj fotografiji vidio u izgradnji sada srušen
u savezničkom bombardiranju Beograda 1944. Što nije Švaba zatukao 1941. "sredili" su na žalost saveznici 1944.

I to bez obzira na mnogo bolje nišanske sprave savezničkih aviona od nemačkih nišana 1941. Kada je pogođeno porodilište u Krunskoj ulici, krik majki čuo se po celom Vračaru. Moja majka i danas tvrdi da je na početku ulice Vojvode Stepe, gde su bile bašte, pa i poneko kukuruzište, toga dana čula taj vrisak.
Slučajno pogođen civilni cilj, naravno, iako u krugu od kilometra vojnog cilja bilo nije!

Već je negde pisano o tome. "saveznici" ništa nisu slučano pogodili. Sve što je pogođeno gađano je uz koordinaciju sa zemlje i po narudžbini kasnijih "oslobodilaca".

Мало претерујете. Пре ће бити да су Амери и онда, као и данас имали мало другачију представу о ономе што бомбардују. Испод бомбардера је за њих био само непријатељ.  Чисто сумњам да је већина чланова посаде знала да је испод главни град земље која је савезничка али је окупирана и да треба бити опрезан и врло рестриктиван код гађања. За њих је испод био град у коме су Немци. Цивили су били имагинарна ствар. Ево, сетих се да је данас годишњица искрцавања у Нормандији. Па они су тако жестоко бомбардовали француске градове на обали, посебно Кан да су побили више цивила него Немаца.

Moram da ojasnim svoj stav.
Posade aviona su pogađale tačno ono što im je bilo naređeno. Oni verovatno nisu znali kakvi su to objekti. Njihova komanda je
dobijala podatke od "otpisanih" i sličnih preko vrhovnog štaba "oslobodilačke" vojske sa kavkvim ciljem nisam siguran ali  za
bombardovanje Leskovca sam siguran da je jedan od razloga bila tekstilna industrija koja je pre II SVR ozbiljno konkurisala engleskoj
tekstilnoj industriji. Razloge možda treba tražiti u onome što se dešavalo olsle 20. oktobra 1944. Čuo sam razne priče o broju likvidiranih
samo zbog toga što su bili beograđani građanskog opredeljenja.

Danas je teško sa sigurnošču tvrditi da su neki objekti bili namjerno gađani ili ne, ali je žalosna istina da je tako mnogo nedužnih ljudi
stradalo u tim bombardiranjima, mnogi tvrde da je više ljudi poginulo u savezničkim nego Njemačkim bombardiranjima. Bilo bi dobro ako
neko ima neke službene podatke o broju stradalih pa da objavi.

Što se preciznosti tiče teško da mogu razumjeti da su se bombardirali i neki objekti daleko od vojnih objekata, ajde ako su u bili blizini
onda baš bombe nisu bile precizne kao danas.

Istina je da su sigurno saveznici dobivali i podatke za navođenje bombardera od ilegalaca i partizana ali su i sami vršili avio izviđanja i
radili snimke po kojima su onda definirali ciljeve.

Bilo kako bilo previše je ljudi i objekata stradalo, a da nisu bili u direktnoj vezi s Njemcima ili njihovim suradnicima.

Nažalost takvi su događaji pa skoro pravilo u bombardiranjima, slično je bilo i u ostalim gradovima Jugoslavije, meni osobno prva asocijacija za prekomjerno bombardiranje i doslovno sravnjivanje sa zemljom bude poznata fotografija Kolna iz drugog sv. rata (http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/7f/Koeln_1945.jpg)

Preciznost avio bombardiranja bila je upitna u II svj. ratu, ali čini mi se da su ipak pogađali ono što su nišanili. Kao digresiju da možda
spomenem zračne napade i bombardiranje "moje" Pule u II svj. ratu. Tijekom 1944. i početkom 1945. godine Pula je jako stradala od
savezničkih bombardiranja. Pa zanimljiv je primjer bivše vojne bolnice (ondašnje Mornaričke bolnice) i mornaričke crkve koje se nalaze
blizu Uljanika-ondašnjeg arsenala, sve oko njih praktički skoro cijela šira okolina na Stoji su bili praktično sravnjeni sa zemljom,  pa
pogođeno je i uništeno istočno krilo mornaričke kasarne (znane kao IGK ili VP 1159 iz vremena JNA) te još prema gore kasarna Špekula
i Hidrografski zavod na Montezaru, potpuno uništeni pogocima bombi. A bolnica i crkva su ostali nepogođeni i neoštećeno osim vjerovatno
puknutih stakala uslijed bliskih okolnjih eksplozija.

Ako je suditi po gore navedenom onda su mogli dosta precizno nišaniti i pogađati, a opet s druge strane je i dosta bombi palo po civilnom
dijelu starog grada.

Tako su na žalost i Beograd i Pula imali nesreću da kao vojni i/ili mornarički centri budu bombardirani od strane saveznika i da se puno toga
porušilo i previše ljudi je poginulo i bilo ranjeno.

После рата је америчка амбасада оформила комисију са домаћим стручњацима која је пописала штете од бомбардовања Београда. Штета је подељена на три категорије оштећених стамбених објеката. Колико се сећам, савезничко бомбардовање је нанело око 50% више штете, иако су по површини били ту негде.
Што се тиче људских жртава, нисам видео прецизне податке, али се на основу података о штети може закључити да их јесте било током савезничких бомбардовања.

Иначе су за Словенију обрађени подаци колико је људи страдало од бомбардовања. Опет колико се напамет сећам ради се о укупно преко хиљаду људи.

На интернету је доступно обиље података о бомбардовањима, а у архивама би се могао наћи и остатак. Постоје подаци које јединице су гађале, колико авиона, бомби, па чак и поредак са све именима пилота. План и фотографије дејства се такође могу наћи. На основу тог материјала могуће је реконструисати шта су они гађали, и такође пописати које су биле жртве. Занимљиво је да се у материјалима који се данас пишу на ту тему и накнадно преписују скоро не користе архивски материјали.

satanističko orgijanje smrti i razaranja.

Evo jedne zanimljive fotografije ušća snimlene s vrha zvonika Saborne crkve i pogleda na Kalemegdan snimljene u Beogradu početkom XX
stoljeća. Na žalost sken je bio iz stare knjige pa je fotografija izgubila na kvaliteti.

A evo i jedne fotografije stare zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu prije svih rekonstrukcija i nadogradnja, snimljena je 1895. godine.

A kad sam već kod zgrade pozorišta evo i jedne fotografije sa zgradom današnjeg narodnog muzeja, ondašnje zgrade Uprave fondova,
te spomenika knezu Mihailu. Onda nije oko spomenika okretala tramvajska pruga. Fotografija je snimljena cca 1907. godine.

Dodao bih i ovu fotografiju željezničke stanice Topčider snimljenu u Oktobru 1934. godine. satnica, kao bivša "Dvorska" stanica je i danas
zanimljiva i na neki način lijepa i ako djeluje dosta zapušteno. Svakako nema značaj koji je imala nekada za vrijeme Kraljevine.

Evo i par fotografija za usporedbu željezničke stanice Beograd - Topčider, nekada i danas. Vidimo da prednji veći dio zgrade stanice više ne
postoji, vjerovatno je stradao u ratu, bar tako pretpostavljam.

Iz te Topčiderske stanice je kretao čuveni ćiro prema Užicu, Sarajevu, Dubrovniku - zadnja stanica Zelenika?

To nisam znao, uvijek sam mislio da je ćiro polazio sa glavne željezničke stanice, sa perona koji su bili niže uz zgradu pošte 2.

1963. godine sam, posle završenog 1. razreda osnovne škole išao na letovanje sa školom, na Zlatibor. Ćirom smo se vozili iz Beograda do Kremne. Polazna stanica Topčider.

Ne znam kako je bilo ranije ... 

Pretpostavljam da je nakon II svj. rata uskotračna pruga, popularni Ćiro, bila "izbačena" sa glavne željezničke stanice i da je trasa od tada
počinjala u željezničkoj stanici Topčider. Prema starijim fotografijama, prije II svj. rata je Ćiro imao stajalište na glavnoj željezničkoj stanici
na peronima iza pošte 2, kako se vidi na prvoj priloženoj fotografiji. Na drugoj priloženoj fotografiji iz 1965. godine se ne vide više tragovi
uskotračne pruge već samo normalni kolosijek. Prije rata je vjerovatno trasa počinjala na glavnoj stanici i onda išla preko Topčidera dalje.

Evo pronašao sam i jednu fotografiju željezničke stanice Čukarica gdje je isto prolazio Ćiro.

Baš sam malo detaljnije pogledao ove fotografije stanice Topčider, ali mi se svi kolosjeci čine iste normalne širine. Da li se možda sječate
kuda su prolazili uskotračni, da li još iza ili ispred stanične zgrade, pa se ne vide?

Evo dodatno sam kopao po povijesnim materijalima za  željezničku stanicu Beograd-Čukarica i pronašao sam podatak da je zadnji vlak
uskotračne pruge za Obrenovac krenuo 05. 05. 1968. Uskotračna pruga u Lajkovcu održala se je još cca 15 godina ali to više nije bio
promet niti značaj kao prije. Postavit ću fotografije snimljene toga "zadnjeg" dana. Prilažem i fotku sa otvaranja pruge kao i kartu trase
iz 1928. godine.

Nadam se da neću pretjerati s fotografijama, ali što ću kada volim i željeznicu osobito stare vlakove. I mi u Istri smo imali našu iskotračnu
Parenzanu od Trsta do Poreča, ali su je 1935/1936. Talijani rasformirali i rasprodali, ostala je samo trasa, tuneli i zgrade starih stanica.
Zato me dodatno nešto privlači za uskotračnu željeznicu.

A što se tiče uskotračne željeznice i vlakova na glavnoj stanici u Beogradu, očigledno Ćiru nisu ukinuli odmah poslije II svj. rata već dosta
kasnije jer sam pronašao dosta fotografija iz 1958. godine na kojima Ćira ponosno saobraća, pa ću postaviti par za sječanje.

I još par u nastavku, tako slučajno sam saznao o tome da je Beograd imao i uskotračnu željeznicu, prije sam uvijek vjerovao da je imao
samo prugu normalne širine kolosijeka.

Od 1965 živeo sam na Čukarici. Sa rease se videla stanica Čukarica. Vozovi iz pravca Topčidera su dolazili tunelom koji još postoji. Pre dvadesetak godina su ga pretvorili u uzgajalište šampinjona.

Da i kod nas u Istri su neki tuneli uskotračne Parenzane dugo bili kao uzgajališta gljiva, ali su u nazad par godina svi očiščeni i obnovljena
je trasa tako da idu pješaci i biciklisti, a ove godine valjda kao turistička atrakcija ide i mali auto-voz.

Pretpostavljam da su ipak dijelovi uskotračne pruge neke lokomotive i vagoni sačuvani u nekom muzeju u Beogradu ili nekom drugom gradu
u Srbiji, za uspomenu.

Mislim da je Čukarica bila terminalna stanica uske pruge u Beogradu. Tako je sigurno bilo poslije WW2. Dakle, tko je vlakom iz Beograda putovao za Sarajevo ili Dubrovnik kretao bi sa Čukarice. Moguće je da je ranije neki odvojak uske pruge dosezao i Glavnu stanicu.

To sam i ja prije mislio ali kada pogledam onih par fotografija putničkih vlakova sigurno su snimljene na glavnoj stanici, a vidi se da je vlak
na prugi uskog kolosjeka. Ako uspijem organizirati da idući tjedan odem u Beograd poći ću u Željeznički muzej u Nemanjinoj da se tamo
raspitam, vjerovatno oni imaju sve podatke. Ove dvije fotografije po meni su sigurno snimljene na izlasku iz glavne stanice. Možda su
kasnijih godina, nakon 1958. kada su snimljene službeno vlakovi polazil sa Čukarice, a da su samo dolazili prugom uskog kolosijeka do glavne
stanice radi održavanja?

Sada sam malo zbunjen - izgleda da sam u svojim prethodnim postovima rekao nešto što se ne slaže sa istinom.

Davna je bila 1963. godina, nije isključeno da me sećanje vara: za mene, dečaka iz okoline Novog Sada tada je bilo sasvim svejedno da li je Čukarica ili Rakovica. Sećam se da smo vozom došli iz NS na glavnu stanicu, zatim autobusom do neke druge stanice, gde smo seli u drugi voz (ćiru) koji nas je vozio do Kremne. Putovanje je trajalo celu noć.

Ali da rezimiramo:
ćira je iz Beograda prema Užicu, Kremni, Višegradu, Sarajevu, Dubrovniku kretao sa stanice Čukarica? Je li to odgovara istorijskim činjenicama?
Još jedno dodatno objašnjenje za nas neuke: gde se nalazila železnička stanica Čukarica?

Kako niti ja nisam Beograđanin (i ako sam dosta bio poslom u Beogradu) već Puljanin to ne mogu reći da grad i njegovu historiju baš puno
poznajem, ali me ta tema privlači posebno i moja stara ljubav - željeznica.

Položaj željezničke stanice Čukarica se vidi na ovom segmentu starog plana grada Beograd, potcrtano crvenom crtom u donjem lijevom
uglu, nešto prije Makiša. Po onome što sam čitao uskotračni vlakovi su za Sarajevo i Dubrovnik vjerovatno polazili sa stanice Čukarica ali
od 1960.
E sad ne znam da li su išli i preko Topčidera ili su išli direktno na Obrenovac. Prema karti čiji sken imam išli su preko Obrenovca. Volio bih
da saznam da li su uskotračni vlakovi išli i preko Topčidera (kako je bilo navedeno na ovom forumu) i u kom smjeru dalje?

Inače danas sam pronašo podatak da su uskotračni vlakovi prestali voziti sa glavne željeznićke stanice Beograd 1960. godine i od tada su
polazili sa stanice Čukarica. To se slaže s Vašim sječanjem jer Vi ste putovali 1963. pa su Vas vjerovatno vozili na Čukaricu.

Postavljam par skenova, možda će Vas i neke druge zanimati. U nastavku ću postaviti i joše jedan red vožnje.

Posle stanice Čukarica sledeća je bila Bele Vode u žarkovu. Sada se ta stanica koristi kao stambeni objekat, kao i mnoge od stanica na
toj pruzi.

I još jedan prometni graf za uskotračnu prugu Beograd-Sarajevo i red vožnje vlakova iz 1966. godine. Vjerujem da će se neki od članova
foruma prisjetiti poneke od tih stanica.

Sve od 1908. do 1982. godine kroz moje selo je takodje prolazila pruga uskog koloseka. Rec je o pruzi Lajkovac-Mladenovac.
Na toj liniji putnicki saobracaj je ukinut 4 godine pre mog rodjenja odnosno 1971. ali je jos 11 godina isao teretni saobracaj i u secanju mi je ostala pruga i "Cira". Secam da sam kao klinac predskolac trcao da vidim voz koji je isao sve redje i redje dok jednom vise uopste nije prosao.

Sada tek vidim da stanica u Žarkovu nosi zvanični naziv Proleter. Interesantno je zbog toga što sadašnji deo Banovog Brda (čukarice) nosi isto ime. A sadašnja fabrika FMP u to vreme se zvala Proleter.

Vjerujem da su to bile i ostale lijepe uspomene na vlakove. Prvo su uvijek ukidali putnički, a tek kasnije i teretni saobraćaj. Tako je i na
glavnoj stanici u Beogradu putnički promet uskotračnom prugom ukinut u neko doba 1960. ali je teretni išao dalje još nekoliko godina, ne
znam do kada točno. Meni je taj žaljeznički promet u Beogradu uvijek bio malo čudan, sječam se tamo početkom šezdesetih kada bi me
majka vodila za Vršac, prvo bi brzim vlakom Pula-Beograd došli na glavnu stanicu, a onda smo ili autobusom ili taksijem morali ići na Dunav
stanicu i od tamo bi polazio vlak za Vršac. Tako je i danas, samo na žalost nema više direktnog vlaka Pula-Beograd. Nije mi jasno zašto
vlak za vršac ne polazi sa glavne stanice i onda normalno okrene na okretnici prije savskog željezničkog mosta i prođe uz pristanište sve do
Dunav stanice i onda dalje. Pruga postoji jer sam s njom prošao par puta kada smo 1990. ispitivali remotorizirane manevarske lokomotive.

Tražio sam po mojoj "arhivi" fotografiju stanice u Žarkovu ali nisam pronašao, već samo ovu sa završne faze izgradnje pruge prema Žarkovu.
Možda Vam je pozicija poznata? Postavit ću i polazni-odlazni red vožnje za vlakove putničkog prometa iz 1960. od kada su putnički prestali
polaziti sa glavne stanice u Beogradu.

http://www.europeanfilmgateway.eu/sites/all/modules/efgws/video.php?serial=YToxOntzOjM6InVybCI7czoxMDg6Imh0dHA6Ly9hcGkucGljdHVyZXBpcGUubmV0L2FwaS9odG1sL3dpZGdldHMvcHVibGljL3BsYXlvdXRfY2xvdWRmcm9udD90b2tlbj0xZTgzNjYwZjM3NGI0NWUyYTQ4YzM3NDg2MTA3YjUwMSI7fQ%3D%3D&KeepThis=true&TB_iframe=true&height=400&width=600

И ја сам се као дете возио ускотрачном пругом ("Ћиром") од Београда до Ужица. Било је то у лето 1962. године. Станица је била на Чукарици, односно у подножју Бановог брда, близу хиподрома, као што се и види на оној карти. Пријатељ код којих смо били довезао нас је војним џипом (он је био у то време високи официр РВ и ПВО). Улаз до станице је био некако "одозго", од брда. Саму сатницу памтим по тополама испред саме зграде као и да су је окруживала "брда" (оба у то време пошумљена са тек по неком кућом).

Као што је речено ускотрачна пруга од Београда до Ужица је укинута 1968, а путнички саобраћај вероватно и нешто пре. Део пруге од Ужица је био у функцији још неко време, све до 1970 или 1971. године. од те године је пруга била у функцији од Вишеграда до Сарајева. Коначно ова пруга је укинута почетком 1977. године. Ово памтим по томе што сам као питомац четврте године ВА, пошао са групом колега за Сарајево (4. годину ВА, смер пешадије је завршавао у Сарајеву) и то аутобусом до Вишеграда,а одатле "Ћиром" Сарајева. Већ за зимски распуст, када сам ишао назад за Ужице то више није било могуће - укинут је саобраћај.

zpetrov9@, део пруге Београд- Сарајево, у Србији, од код Кремана (близу Ужица, планина Тара), звани "Шарганска осмица" је ревитализован и сада је туристичка атракција.

Hvala na informacijama,  posebno za onu o Šarganskoj osmici. Drago mi je čuti da se netko sjetio da revitalizira tu dionicu, kako radi
osvježenja uspomena tako i radi bolje turističke ponude. Još da je malo bliže Beogradu pa bih se sigurno zaletio da se i ja provozam
Ćirom jer to nisam imao do sada priliku.

Ovde može da se pogleda
http://www.sarganskaosmica.rs/

Hvala, vrlo zanimljiva stranica, mislim da bi se isplatilo pogledati kako radi stare željeznice tako i radi prekrasne prirode i okoline pruge.

http://www.youtube.com/watch?v=QyV8hvUnUbw

Hvala na zanimljivom prikazu starog Beograda. Zaista ima i danas u Beogradu puno zanimljivih mjesta koja rado posjetim kada god imam
vremena tijekom boravka u Beogradu. Osobito na Kalemegdanu i okolini.

Ova je fotografija vec bila postavljena - ali, nek se zna tko je na celu povorke mornara s QE.
[attachment=1]

Postavio bih ovu staru fotografiju Bajlonijeve pijace iz 1931. godine. Pijaca je i danas aktivna i zanimljiva i ako mi je dosta neobično da
se jedno pored drugog prodaje voće, povrče, stara i nova odjeća i obuća kao i razne druge stvari. Ipak svaki puta kada sam u Beogradu
obavezno je posjetim i kupim po neku sitnicu ili starinu.

I još jedna stara fotografija Bajlonijeve pijace i Dušanove ulice, iza se vidi i kupola crkve Aleksandra Nevskog. Tramvaji i pruga su išli istom
trasom kao i danas, barem mi se tako čini.

I davne 1936. godine trebalo je napojiti benzinom automobile, pa evo jedne benzinske pumpe ispred zgrade Narodne Skupštine. Registracija
auta govori da ih baš i nije bilo previše. Mislim da je fotografija zanimljiva uspomena na ondašnja vremena.

A evo i jedne fotografije Malog Kalemegdana s pogledom na fabriku Beko u pozadini. Park danas izgleda lijepo, ali fabrika je napuštena i
pored svoje veličine dijeluje žalosno.

I još jedna fotografija ulice Kralja Petra I snimljena 1934. godine. Desno se vidi ograda saborne crkve, a dolje je zgrada Patrijaršije. Danas
je malo neobično na tom mjestu zamisliti čovjeka kako tjera krdo svinja po ulici, ali tada to vjerovatno nije bilo. Zanimljivo sječanje na
prošla vremena.

Gude, pa još mangulice, stara sorta "crnih" svinja koje danas imaju odličnu cenu. Prvo smo ih sve potamanili, pa smo nedavno morali da ih uvozimo iz Mađarske. A taj ćošak i danas izgleda upravo kao na slici. Samo  prasića nema, tu su sada auta, a i drvored uz Patrijaršiju je porastao. Lepe lipe. Obratio sam pažnju na zgradu Patrijaršije, ona se još uvek gradi, prozori još nisu ugrađeni.

Da danas su tu parkirani auti, ipak je još relativno "miran" kraj bar mi se tako čini, kad god dođem u Beograd rado svratim do Saborne crkve
i malo prošečem po parkiću iza nje prema Francuskoj ambasadi. U vrijeme kada je fotografija snimljena mora da je tu bilo vrlo tiho i mirno, a
opet tako blizu uvijek živoj knez Mihajlovoj i Kalemegdanu.

Evo da dodam i dvije fotografije Beograda iz zraka snimljene pedesetih godina prošlog vjeka. Na prvoj se vidi Skupština, Glavna Pošta i
crkva Svetoga Marka i pogled prema Tašmajdanu, a na drugoj snimljenoj iz suprotnog smjera se vidi hotel Metropol i u pozadini Skupština
i crkva Svetoga Marka. Kako je onda bio slab promet po Bulevaru kralja Aleksandra, neusporedivo s današnjim stanjem.

Kada smo već kod benzinskih pumpi evo i jedne iz dvadesetih godina dvadesetog stolječa, u pozadini zgrada Narodne Skupštine u izgradnji,
a snimljeno na mjestu današnjeg Trga Nikole Pašića. Nije baš neka gužva na pumpi, a cijena litre bagatela, samo 8 dinara. Vjerovatno je i
dinar ipak tada bio puno "jači".

Očigledno je da su kolacije za benzinske pumpe bile atraktivne oko tadašnje Skupštine u izgradnji. Fotografija je još jedna lijepa uspomena
na nekadašnji Beograd.

I još jedna fotografija starog Beograda, snimljena 1930. godine za vrijeme jedne od rekonstrukcija knez Mihajlove ulice.

Što se tiče prije postavljenog isječka plana grada Beograda, primio sam i par zamolbi da  li imam cijeli plan u elektronskom obliku. Takav
plan nemam ali sam malo njuškao po arhivi i pronašao sam ovu kartu Beograda (to je vojna karta iz vremena JNA) u mjerilu 1:100000 ali se
da uvečati. Radi limita od 600 kb ovdje će biti dosta reducirana rezolucija, ako nekoga zanima mogu na mail poslati "original" koji je teži
veličine cca 4,5 Mb.

Kada sam već kod karata Beograda i okoline u digitalnom obliku evo da postavim i jednu "letačku" kartu. Na žalost i ovdje je limit od 600kb
reducirao kvalitetu pa razvidnost iste baš nije neka jako kvalitetna. Ako netko želi "original" sken neka pošalje mail adresu, pa ću mu poslati
cijelu u "originalu" težine cca 4,5 Mb.

A evo i jedne karte ali s pogledom u desno od Beograda. vrijedi sve već prije napisano u vezi rezolucije i slanja "originala".

Kada sam kod karata i planova grada Beograda, eto na internetu sam pronašao i ovaj stari plan, rukom nacrtanu skicu s pozicioniranim
mjestima od interesa, pa i nju postavljam.

[attachment=1]
Надвојвода Франц Фердинанд, аустроугарски престолонаследник, инкогнито у Београду.
Марко Стојановић га је снимио у Кнез Михајловој ул. пред гостионицом Росија, угао ул.
Вука Караџића и Кнез Михајлове.

Zanimljivo. Da li se zna kada je to bilo i kojim povodom?

На овој мало познатој фотографији, коју је снимио Марко Стојановић, види се у кочијама аустријски престолонаследник Фрањо Фердинанд, током инкогнито боравка у Београду, у још неутврђено време, највероватније 1909. године. Фотографија је објављена у књизи Бранибора Дебељковића, „Београд и Београђани крајем 19. века виђени оком Марка Стојановића”, која је изашла из штампе 2008. године у Београду, а 2012. и у књизи Зорана Д. Ненезића „Српско слободно зидарство 1764–1914”. Марко Стојановић се родио у Шапцу 15. априла 1844, у угледној и скромној породици, а после завршенегимназије у Београду и правног одсекаЛицеја постао је адвокат. Учествовао је оснивању Народне банке 1884. и постао њен вицегувернер 1890.На том положају остаоје до 1902, да би идруги мандат вицегувернера почео 1912. (до 1923). За време Првог светског рата спасао је имовину Народне банке од непријатеља. Умро је у Београду 1923. године.
Политика, 9. 6. 2013.

[attachment=1]

To je zaista zanimljivo, posebno ako se uzme u obzir da je Austro-Ugarska 06. 10. 1908. bila izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine. Možda
je bio na nekim tajnim pregovorima sa Vladom Kraljevine Srbije? Zaista nisam do sada znao da je F. Ferdinand bio u Beogradu.

Dolazak predsjednika Nixona ;

[attachment=1]
izvor : ebay

[attachment=1]

Fotografija je po svemu sudeći ispravno potpisana, po olistalom drveću reklo bi se da je kraj aprila ili čak maj mesec, s tim što ovde nema vozila vojske KJ. U pitanju je neka nemačka motorizovana jedinica vrlo šarolika po sastavu tehnike, u kojoj doduše ima zaplenjene tehnike ali najverovatnije iz operacija tokom 1940. Tako se može uočiti čak i jedan Leyland (ili nešto tog tipa britansko - vidi strelicu) koji je očito pripadao BEF snagama u Francuskoj i ostao napušten na plažama Denkerka.

Jeste, ovo fotografisano sa tribina danjašnjeg stadion FK Rad na Banjici (nekada "autodrom").

Evo i jedne starije fotografije trga Slavija iz zraka snimljene 1951. godine. Nema niti jednog od današnjih hotela, a i promet je vrlo rijedak pa i pješaci i
saobračajac mogu slobodno prošetati po kružnom toku. Danas im to baš ne bi lako pošlo od ruke. A nema niti trga gore od hrama Svetog Save.

На слици са немачком војном техником, на левој страни уочава се већа бела зграда. Она и данас постоји. Налази се у кругу Војне академије. Средином 70-тих је преуређена за смештај питомаца, па је смеру пешадије моје класе запало да буду први станари.

Da, vrlo zanimljiva fotografija; da nije fotografija nastala iza 1909. godine?

Naime, za vrijeme pogreba britanskog monarha Edwarda VII, 20.V.1910.g. (po sasvim pouzdanim informacijama), u pogrebnoj povorci kretali su se (u pocetku na udaljenim mjestima zbog stava Rusije prema aneksiji BiH) izaslanik A-U cara, prijestolonasljednik nadvojvoda F. Ferdinand i izaslanik ruskog cara - veliki knez Kiril Vladimirovic. Inicijativu u priblizavanju pokazao je F.F. koji se poceo priblizavati velikom knezu, a kada je ovaj to vidio i on se poceo priblizavati, u povorci, F.F.
Nakon nekog vremena obojica su zapoceli razgovor, u pocetku mirni a kasnije sa zivom gestikulacijom, na njihovim licima vidjela se opustenost. O tom dugom hodu i razgovoru ostala je kasnije zabiljezena izuzetno zanimljiva izjava njegovog ordonans-oficira "R..y" svom drugu u Becu da je F.F. tokom duge procesije predlozio neku vrstu "trijalizma" ruskom prijestolonasljedniku Kirilu.  

Nakon ovakovog uvoda, moze biti da je privatna vizita F.F. u Beograd i bila mozda iza 1909. godine.

[attachment=1]

I još jedna fotografija sa Slavije snimljena 1965. ili 1966. godine. Pogled dolje niz Nemanjinu je puno ljepši nego danas kada sve zaklanja ona postakljena
grdosija. Pa neka se mlađi prisjete kakav je vidik bio nekada.

Stariji Palubarci svakako se sjecaju ovog saobracajca - cesto je bio na TV ekranima, jos kada nije bilo boje. Relativno je rano otisao u mirovinu i umro......

Propio se po penzionisanju. Valjda nije mogao da shvati šta rade ovi novi.

Ovo je Slavija iz moje mladosti. Valjda mi se zbog toga čini da je u to doba Beograd imao došu, koja danas samo ponekad blesne
u starim uspomenama.

Evo i par fotki Jovana Bulja sa gostovanja u Londonu koje se pominje u prethodnom članku.

01 Photo shows the dancing Yugoslavia policeman, Jovan Bulj, regulating traffic in his own lively manner in the middle of Whitehall, London, this afternoon (07.07.1970).

[attachment=1]

02 Photo shows Jovan Bulj pictured with two London Policemen outside No. 10, Downing Street - the Prime Minister's residence, today (07.07.1970).

[attachment=2]

Zaboravih malopre da stavim ostatak teksta koji se odnosi na posetu Jovana Bulja Londonu...

The Dancing Policeman Conducts London Traffic: As part of the British European Airways "Fly East" programme, a Yugoslavian policeman is on a courtesy visit to London. He is one of the leading male dancers in the Belgrade Ballet Company. Standing 6ft. 6ins in his dress uniform (complete with pith helmet) he this afternoon realized an ambition to direct London's traffic in ballet style. He is 34 year old Jovan Bulj, from Belgrade, and while on point duty at home, he amuses the motorists and pedestrians with his ballet movements.

Evo jedne fotografije Beograda snimljene iz zraka sredinom šezdesetih godina prošloga vijeka. Na njoj se vide "zaustavljeni" počeci
izgradnje hrama Svetog Save na Vračaru, a malo lijevo se vidi mala stara crkva. Nekada je na tim prostorima dolazio i cirkus, barem sam
tako čuo od starijih Beograđana.

I još dvije stare fotografije Beograda iz tridesetih godina prošlog vijeka. Lijepe su i nemam ih što posebno komentirati.

I još dvije fotografije iz međuratnog razdoblja. Tekonstrukcija Terazija koja je vršena 1927. godine. I spomenik Neznanom Junaku na Avali,
a vidi se i hotel Avala. Lijep pogled iz zraka

A evo i jedne zanimljive fotografije nekadašnje zgrade Pošte u Savskoj ulici, snimljene sa strane perona glavne željezničke stanice. Obično
su sve fotografije pošte snimljene negdje s pozicije u Nemanjinoj, a pogled s ove strane je rijetko viđen.

Evo pronašao sam još jednu topografsku kartu Beograda u mjerilu 1 : 50000 ali je na žalost ograničenje od 600kb uvjetovalo da joj sken
umanjim pa baš nije najoštrija kada se uveča. Karta je izdana 1971. godine. Zanimljivo je na novBeogradskoj i Zemunskoj strani da se vidi
stari odvojak pruge gdje je nekada bila stara željeznička stanica u Zemunu i ako je pveć prikazan i željeznički tunel ispod Bežanijske kose.

Možda se taj detalj na ovom isječku karte bolje primjećuje. Stara trasa pruge uz rijeku do stare stanice više nije ucrtana.

Ograničenje je povećano na 1024kb.

Odlično onda ću odmah postaviti takav sken. Zahvaljujem na informaciji.

Evo ako nekoga zanima jedna starija Austro-Ugarska vojna karta Beograda i okoline iz 1897. godine. Original je težak oko 5 Mb ali sam je
morao reducirati na dopuštenih 1 Mb. Ipak ako se previše ne uvećava daje zanimljiv pregled.

Eh, da je bar za svaku fotografiju uzetu sa tog fejsbuk profila preneta i adekvatna legenda, bilo bi odlicno...

Ne znam da li je tamo gde ste je nasli bas pisalo da je 1934. godina ili sta god, ali tamo gde je prvobitno objavljena lepo je stajalo da je rec o ratnoj okupacionoj fotografiji... A uz to se lepo na roglju Patrijarsije vidi postavljeno nacisticko V.

Ajd sto neki dunster na nekom stari/novi/crnobeli/monohrom/iscezli Beorad ne ume da uoci takav detalj, ali na ovom forumu bi to morala da bude rutina.... :-)

Pa ja se sada sa sigurnošču ne mogu sjetiti gdje i kako sam došao do fotografije jer ih imam mnogo ali je uz nju pisalo 1934. Točno je da
se na zgradi Patrijaršije vidi nešto u obliku slova "V" ali nisam bio siguran da li to predstavlja nacistički "V" ili je možda dio nečeg drugog.
Zato sam i preneo podatak 1934. Isto me je zbunjivalo da svih prozora još nema pa se moglo pomisliti i da je zgrada u završetku izgradnje.
Svakako mogla je biti bez prozora i nakon aprilskog bombardiranja. Teško je ponekad kod preuzimanja fotografija pronaći točan podatak
o datumu nastajanja fotografije. Ako je fotografija nastala iz vremena okupacije, tada se zahvaljujem na informaciji.

A evo i jedne Američke vojne karte Beograda i šire regije iz 1959. godine, mislim da je zanimljiva za pogledati. Postavljam umanjenu kartu
na limit od 1024 kb, a original se može pogledati i skinuti na slijedećem linku:

http://www.lib.utexas.edu/maps/ams/western_europe/txu-oclc-6472044-nl34-11.jpg

Cena litra benzina od 8 dinara uopšte nije bagatelna, to je bilo skuplje od kilograma najboljeg mesa. Za pedesetak dinara su se mogle kupiti dobre cipele. Francuski franak je bio oko 4 dinara. Moj deda je planirao da kupi auto, ali ga je rat preduhitrio, sa svojom platom od 4.000 dinara mogao je o autu razmišljati.

Pa ono bagatelna cijena sam mislio više u šali u usporedbi s današnjim cijenama koje su negdje oko 160 dinara za litru, ako se ne varam.
Jasno da je onda dinar bio puno "teži" i da je više vrijedio. U ono vrijeme je auto bio za većinu ljudi nedostižan luksuz.

Mislim da još nisam postavio ovu "malo" stariju kartu Beograda koja prikazuje stanje grada na samim počecima suvremene države Srbije.
Prikazuje stanje u vremenu 1815. do 1830. godine. Šteta što nije malo bolja rezolucija ali ako probam previše uvečati gubi se oštrina.
Ipak vjerujem da će biti zanimljiva svima koje ta tema interesira.

Postavio bih i ovu razglednicu kompleksa vojne bolnice na Vračaru. Piše da je iz 1911. godine, da li je baš tada snimljena ili možda malo
ranije teško je točno reči, ali poštanski žig je iz 1911. godine.

Očigledno da je Srpska vojska već onda imala razvijeno vojno zdravstvo i vojne bolnice, a što se zadržalo i do današnjih dana.

Što je sad na mjestu te vojne bolnice? Krajolik je potpuno drugačiji pa ne mogu da se snađem.

http://www.mfub.bg.ac.rs/sr/studenti/vodic_za_brucose/mapa_kruga_dekanata.dot
brojevi 16 i 19
16. Institut za higijenu
19. Institut za dermatovenerologiju
http://www.kcs.ac.rs/index.php/klinike/klinika-za-dermatovenerologiju
i na Google Street View:
https://www.google.rs/maps/@44.7988881,20.461673,3a,75y,300.94h,91.54t/data=!3m4!1e1!3m2!1stgmtkiC4ZTYbHkUIVgoWWQ!2e0?hl=sr

Koliko uočavam ova zgrada "Vojne bolnice na Vračaru" je stara zgrada VMA, kako se zgrada Vojne bolnice nazivala u vreme JNA. Zgrada je u Deligradskoj ulici i sada pripada Kliničkom centru Srbije. Manja zgrada, levo od ove veće je najverovatnije sadašnja kapela.

Hvala vam na iscrpnim objašnjenjima. Nisam znao da se taj dio računa u Vračar, jer moja asocijacija na Vračar je područje južno od Slavije između Bulevara JNA i Maršala Tolbuhina. Koristim stare nazive ulica jer se s njima lakše snalazim.

[attachment=1]

To je fotografija Njemačke parade odmah po okupaciji Beograda 1941. na Bulevaru Kralja Aleksandra, ispred skupštine, a iza se vidi velika
zgrada glavne pošte. Vidi se da je onda i na toj trasi išao električni tramvaj. Danas te pruge nema više nego tramvaj ide tek dalje gore od
Pravnog fakulteta.

Okretnica tramvaja je kod crkve Svetog Marka na Tašu, nekih 200 metara od glavne Pošte.

[attachment=1]

Da točno je, taj sam detalj previdio, vjerovatno zato jer sam obično izlazio ili ulazio u tramvaj na stanici Pravni fakultet. Zanima me koje su
godine "izvađene" tramvajske tračnice koje su prolazile ispred skupštine.

Negde početkom 1950-tih, kada je građen Trg Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića).
Do 1947 godine tramvaji su saobraćali (između ostalog) preko Terazija, pa Bulevarom...
1947 su preuređene Terazije, povađene su šine, sklonjena fontana, cvetne leje i stubovi (poznati po tome što su Nemci avgusta 1941 na njima obeslili petoricu streljanih zarobljenika).
Time je pruga presečena i napravljena je privremena okretnica na Trgu Marksa i Engelsa (u formiranju), na kojem su rušene postojeće zgrade. Početkom 1950-tih (ne znam tačno godinu), ali kada je završena zgrada Doma sindikata i uređen Trg, uklonjena je i ova okretnica, povađene su šine od Trga sve do crkve sv. Marka... klonjena ograda oko Skupštine, uređena ulica...

Hvala na informacijama, ja imam stare fotografije na kojima se vidi tramvajski promet ulicom kralja Milana prema Terazijama, nisam znao
da je skretala prema Bulevaru Kralja Aleksandra, mislio sam da je išla samo prema pozorištu jer znam da je oko spomenika na trgu bila isto
okretnica tramvaja. Hvala na podatku o godini.

Sa Terazija, uoči rata, koloseci su išli:
Kralja Milana, prema Slaviji
Prizrenskom, ka Brankovoj i preko mosta za Zemun
Kolarčevom, ka Narodnom Pozorištu i dalje Vasinom ka Kalemegdanu
u Bulevar, prema Skupštini.

Mreža je posle rata redukovana na račun trolejbusa (koloseci su ukolnjeni iz Uzun Murkove, Vasine, Kolarčeve, Terazija, Kralja Milana, Kneza Miloša, Svetog Save, današnje Makednonske, Svetogorske-Lole Ribara, Majora Ilića...Bulevar na već spomenutom delu) koji su, kao su mi stručniji ljudi objasnili, i pre rata bili u planu da zamene tramvaje.

Hvala na dodatnim i detaljnim informacijama. Razumijem da su trolejbusi daleko tiši oblik javnog prevoza i sa nešto malo više "slobode"
kretanja u odonosu na tramvaje, ali i tramvaji imaju svoju draž. I mi u Puli smo imali nekada davno električni tramvaj ali su ga Talijani
ukinuli još tridesetih godina XX st.

Nadam se da će se u Beogradu zadržati postojeće trase tramvaja jer i tramvaji su dio Beogradske slike, samo ako bi se uvelo i nešto
više novih kola jer neka od postojećih (npr. na liniji broj 2) su zaista stari i dosta isluženi tramvaji koji zaslužuju odlazak u penziju.

Beograd, osim nedostatka novca, ima i problem što je jedan od manjeg broja gradova u svetu sa "užim" tramvajskim kolosekom, pa je i nabavka malo specifična.

U poslednjih nekoliko godina su nabavljeni tramvaji španskog CAF-a, ali ne mogu da voze na svim linijama.
Nedavno sam saznao da CAFov tramvaj, "pod radnim opterećenjem" ne može da napravi krug na Slaviji - jednom stranom "kači" kolovoz u u toj krivini, ako je opterećen težinom putnika.

Ne samo da je tramvajski kolosek uži, nego je "metarski" - 1000mm, što je i pre 100 godina bio ne baš česti kolosek. CAFovi tramvaji ne mogu ni uz Kalemegdan, baš zbog malog radijusa krivine. Čudi me da je i radijus na Slaviji nedovoljan za te vrlo savremene tramvaje. Inače primedbe na "Špance" su brojne i ozbiljne, npr. točkovi obrtnih postolja su tanki i pucaju pri bočnom opterečenju, pa mogu pući i u "uskoj" krivini. Zagreb i Sarajevo su svakako napravili bolji izbor normalnim 1435mm kolosekom. Usled opšte deindustrijalizacije, ni "Želvoz" ni "Šinvoz" ni "Goša" mislim da ne mogu sprovoditi više ni generalni remont tramvaja, a kamoli da mogu napraviti novi. Zato je najveći broj tramvaja star i olupan.

Pa vjerovatno je problem dvojke za Kalemegdan u malom radijusu krivina, osobito ispod Francuske ambasade, a obrtna postolja ne
dopuštaju na novim tramvajima tako male radijuse, ali zaista me čudi za Slaviju, pa to je veliki rotor s velikim radijusima. Što se tiče širine kolosijeka mislim da je u Zagrebu razmak cca 1000 mm, a za sarajevo ne znam, a 1435 imaju ako se ne varam u Beču, Budimpešti i Brnu. Bratislava mislim da ima manji razmak ne znam da li 1000 mm. U Pragu je mislim isto širina pruge 1435 mm.

Inače od starijih tipova ali relativno očuvanih (bar sam se ja vozio u par takvih garnitura u Beogradu) dopali su mi se neki na linij broj 3
zelene boje, koja ide za Topčider, Rakovicu i Kneževac. Čak su i sjedišta bila meka s nekom presvlakom od vjerovatno umjetne kože i nisu
bili išarani pa su odavali ugodan osječaj putniku-turistu.

To su tramvaji koje je Bazel povukao iz upotrebe i poklonio (bar ja tako mislim) Beogradu.
Deluju arhaično, bar u odnosu na CAF, ali su izuzetno očuvani - svest o važosti održavanja je već stvar kulture...

Koliko sam ja ispratio, "pucanje točkova" kod CAFa je preuveličavanje, ali nisam stručan da diskutijem na tu temu.
Što se tiče Slavije, pre neki dan, kada je bio redukovan saobraćaju centru zbog promocije oficira, viđen je i jedan CAF kako doduše - prazan, pravi krug na Slaviji.
U najavi je rekonstrukcija Slavije, i kako je za sada predstavljeno, tramvajski kolosek bi trebao da bude prebačen na sam obod kružnog toka...

Širina tramvajskog kolosijeka u Beogradu, Zagrebu i Osijeku je 1000 mm. U Sarajevu 1435 mm, isto kao i željeznička pruga normalnog kolosijeka.
Pruga je išla i Vlajkovićevom gdje je bio terminus linije za Zemun.
Do kraja 50-ih tramvaj je vozio i od Narodnog pozorišta kroz Ulicu 29. novembra do Višnjičke. Linija za Rakovicu tada je išla kroz Miloša Velikog. Kasnije je premještena u Savsku.
Prije WW2 je tramvaj išao od Londona kroz Miloša Velikog prema jugozapadu.
Postojala je tada i linija za Dedinje koja je išla kroz (mislim) Tolstojevu.

Švajcarci Duewag Be4/6

[attachment=1]

I u Zagrebu je metarski kolosijek, koji je uz standardni, najrašireniji tako da nije neučestalost problem. A u Sarajevu je u početku bio i manji - 760mm. Problem je vjerojatno i u dizajnu tramvaja koji ima postolja rješena kako ima, a i u lošoj i neprilagđenoj infrastrukturi...

Ti zeleni Duewag tarmvaji dobijeni su mislim u količini od nekoliko desetina kao pomoć posle "revolucije" 5. oktobra 2000. Pre dve godine došlo je još 13 garnitura istih tramvaja, samo žute boje. Po tehnologiji, ovi tramvaji su zaostaliji od čeških, nabavljanih pre 25-30 godina, no, jednostavni su i retko se kvare, ali traže npr. pažljivo kočenje.

Da to su ti zeleni tramvaji o kojima sam prije pisao. U njima je vožnja zaista bila ugodna, a sada sam pročitao da su u stvari stariji od
Čeških, vjerovatno je razlika u kvaliteti izrade u startu bila na strani "Švicaraca" koji su ih onda dali Beogradu.

[attachment=1]
Текија, зграда Правитељствујушчег Совјета Сербског у Београду.
-фотографија Флоријана Гантенбајна снимљене 1865. године. 
-план инж. Чуковића.

Proučavajući fotografije i geografske karte starog Beograda naišao sam na ovu kartu za koju piše da je iz 1950. (uvećao sam posebno)
baš uži dio Beograda). To me moram priznati zbunjuje jer na njoj se vidi samo željeznički most i današnji Brankov most na mjestu gdje je
nekada bio viseći most kralja Aleksandra. Nigdje nema traga Savskom mostu kojeg su Nemci podigli 1942. i koji je sačuvan i kada su oni
bježali iz Beograda (zahvaljujući hrabrosti jednog civila Beograđanina).

Pretpostavljam da je godina izdavanja karte vjerovatno 1950. ali da je karta načinjena prema nekoj starijoj karti i stanju do Aprila 1941.

Kart je malo neobična i po tome što su nazivi nekih dijelova na ćirilici, što je i normalno za kartu u Srbiji, ali na istoj karti su i nazivi ispisani
samo na latinici, npr, Kneževac, Rakovica, Jajinci, Kumodraž. Donji dio karte je pisan na latinici iz nekog razloga pa me to malo zbunjuje.

Ali čekaj: da li imaš u rukama pravu, štampanu kartu ili si našao fotografiju, možda skeniranu kartu?

Na 44*45' prestaje latinica i počinje ćirilica. neko je spajao dve karte, pa ih čak i nije dobro spojio.
Takođe. ima i "kraljevskih toponima": "Naselje Kralja A.Karađorđevića" "PR Kraljice Marije" (šta god" PR" značilo).
Ucrtan je Most kralja Aleksandra otvoren 1934, ali ne i Sajmište pored njega (današnje "Staro sajmište"), otvoreno 1937.
Karta je od pre rata.
Takođe, ono što ja prvo gledam je mesto Zemunskog aerodroma. Iz nekog razloga piše "Dojno polje" iako je na mnogim drugim kartama upisano "Donje polje"  - misli se na Bežanjijsko donje polje, a postoji i Gornje, koje je takođe upisano... Sad će verovatno neko da iskopa gomilu linkova na internetu na kojima se uporno prepisuje naziv "Aerodrom Dojno polje", a to verovatno potiče odavde...

Pa meni je karta izgledala vrlo čudno, na žalost nisam u posjedu originala već sam pronašao samo taj sken. Svakako bolji poznavaoci
Beograda uočavaju i druge detalje koji meni baš nisu poznati. Čudno je da je netko išao spajati dvije različite karte iz očigledno i različitog
vremena i onda to "prodavao" kao kartu iz 1950.

@zpetrov9
Da li možeš da postaviš i legendu karte?

Ja sam istu preuzeo sa Kupinda, ali legenda karte se vidi samo na cijeloj karti koja ima dosta slabu "oštrinu". Ja ću je takvu postaviti pa
ako Vam može biti od koristi, bit će mi drago.

Zahvaljujem.

Pa i vidi se da je lepljena ("istočna" i "zapadna" polovina) na "istočnoj" piše "Београд" na "zapadnoj" - "Beograd", a ivice papira nisu u liniji. ...
E sad, jedino ako na "Palubi" ne saznam da su u Kraljevini Jugoslaviji mape štampane na dva pisma  :)

A ovo za "Dojno polje" mi još uvek nije jasno...

[attachment=1]

[attachment=2]

Овде се очигледно ради о спајању четири листа размере 1:50000, при чему су карте различитих издања. То није реткост јер се неки карте чешће користе па се више троше, а неке мање, па када их треба спојити имаш различита издања. Војска штеди ;). Ћирилични листови су од пре Другог светског рата, а ова латинична највероватније после. Карта је спојена на следећи начин (тако се то и ради): код горњих листова одсечен је јужни обод карте до саме ивице приказа земљишта. Код леви (западних) карата одсечен је источни руб карте до ивице приказа рељефа. Потом се спајају (лепе) тако што се прво споје горњи листови један на други водећи рачуна да се путеви, и вертикалне координатне линије споје (наставе). То скоро никад није апсолутно могуће због закривљености простора који је као такав и пренет на сам "раван" папир. Потом се споје два горња лиса са два доња листа, на исти начин (равнајући путеве и координатне линије) листа. Равна се од средине споја,а не од леве или десне ивице, како би се избегло тзв. "смицање".

Дакле, врло је могуће да су два доња листа издање ВГИ из 1950 године, што се може видети на легенди карте (на овом снимку не види, али на оригиналу да). Код два горња листа, легенда је одсечена и не види се. Можда има на полеђини карте ознака издања. али то не можемо знати

Pa da, ali očigledno je da takva karta niie tačna, jer od 1934-1937 do 1950 i neke je došlo do značajnih promena na terenu koji je na njoj predstavljen.
A taj teren je ni manje ni više - glavni grad.


Čemu može da služi, kome treba ovakva... osim da bude "na licu" ili za "razduženje"? ;D

Zahvaljujem na detaljnom objašnjenju postupka, kako je karta najvjeovatnije i nastala u ovoj izvedbi, šteta što ne mogu saznati kada je
to "krojenje" izvršeno, pretpostavio bih negdje iza 1950. Ipak zaista je neobično da se kod spajanja četiri karte u jednu nije vodilo računa
da nem mosta koji u stvari postoji, a vjerovatno i još po koji detalj nije odgovarao ondašnjem stvarnom stanju.

A ono "dojno polje" je možda bila samo pogreška u slaganju slova kod štampanja, pretpostavljam da je trebalo pisati  donje polje, ali to će
vjerujem Beograđani znati točno.

Hvala na objašnjenju. Ja več malo zaboravio kako smo to radili.

Како чему може да служи? Па за орјентацију, кретање на терену, припрему почетних елемената, израду и решавање тактичких задатака, процену терена и сл. То што стање (вештачких објеката) на карти не одговара стварном стању не треба никога да забрињава. Па карте увек касне за стварним стањем. И сада је тако. Често се користе већ одштампане карте издања 80-тих, па и 70-тих година. Најважније елемент карата су рељеф и хидрографија, па и путна мрежа. То се или не мења или споро мења. Карта је највероватније служила или у сврху обуке или за орјентацију на терену код извиђања и сл. Топографске карте се обично не раздужују јер се третирају као потрошни материјал. Осим, оних које имају ознаку "поверљиво".

Kazu (citam na internetu) da se polje zvalo Dojno polje; rjedje Donje polje.....na rijetkim kartama. Beogradjani ce znati podrijetlo naziva.
[attachment=1]

@Jadran2
pa i napisao sam u jednom od prethodnih postova

@Džumba - ali, na ovoj karti je Beograd, glavni grad, urbani, izgrađeni teren, koji se dodatno izmenio u toku rata i početkom izgradnje Novog Beograda...za obuku neozbiljno - kao moj vodnik koji nas je "učio" da se puška rastavlja tako što se otkoči, repetira, okine, pa skine okvir, poklopac sanduka itd... :) i to se zvalo "obuka" :)
Uostalom, ne znamo tačno poreklo ove karte (moguće i da je neko "uvaljuje" strancima preko kupoprodajnih sajtova kao retku "militariju").

Реља, икао је ово што пишемо изван теме, али морам да констатујем да си узео потпуно погрешне врсте обуке да поредиш. И кад кажеш да је коришћење оваквих карата неозбиљно, претпостављам да се јако добро разумеш у топографију и коришћење карата у обуци, као и у њихову израду? Мислиш да се север (југ, исток, запад) не може одредити ако нема моста? Мислиш да се скелско место преласка на Сави код Београда (за десант пешадије) не може одредити ако није уцртан мост. Зар мислиш да ће ВГИ одмах након изградње Моста на Ади (за неупућене то је нови мост у Београду) да штампа нове карте, а војска да побаца све одштампана издања? То што нема уцртаног моста можда јесте врло важно за младе извиђаче, за добре официре није најважније.

Карта (ова слепљена) је очигледно из периода не више од 10-так година после Другог светског рата. Зашто би неко у то време бацио контигент листова на којима нема једног моста, или неке улице, или неког елемента? Па у то време можда није ни био обављен премер терена за карте Београд-1 и 2 (северни део карте). Уосталом, зар карта не може да се "сравни" са тереном и по потреби дода, доцрта (руком) оно што недостаје, а шта је онима који је користе важно?. То је и правило. Када се изађе на терен, обави се орјентација, орјентише карта, одреди стајна тачка, а потом сравни карту и терен (у мери колико је кориснику карте потребно).

Ovde imate kompletan serijal Beograd večiti grad svih 27 epizoda, možda nije za ovu temu ali vrijedi pogledati
https://www.youtube.com/playlist?list=PLd3QmJ1Gn4c4BfN0oV6OgWP69FnxPgW0Y
https://www.youtube.com/watch?v=k4Y2d_FqwMo&list=PLd3QmJ1Gn4c4BfN0oV6OgWP69FnxPgW0Y

Džumba, ja poredim neke stvari po neozbiljnosti (a mogu ih navesti još mnogo).

Kakva topografija, kada se radi o naseljenom mestu, pa još i glavnom gradu? Svi orijentiri su - izgrađeni objekti, sve komunikacije su ulice...
A promene na terenu su drastične za taj period (1934-195ineka).
Ne pričamo o Kosjeriću ili Lebanu, ovde je jedan most srušen, izgrađen drugi, izgrađeno Sajmište, počela gradnja Novog Beograda, Nemci izgradili betonsku pistu Aerodroma Zemun, Amerikanci srušili dobar deo grada...
Ta obuka me više podseća na "snađi se druže", "fiktivni padobranci", ili kod mene "sečenje fiktivne boljdikave žice fiktivnim kleštima", "a vi viknite BUM! pošto nemamo dovoljno manevaraca"...Ne videh ucrtano ni skelsko mesto ni dodate objekte, samo zalepljene listove. Jeste karta šire okoline Beograda, ali suštinski deo karte (Beograd) je pogrešan, za 1950-te.

Ovo je veliki grad, ne neko brdo sa potokom i šumom, gde je neko u međuvremenu izgradio tri kuće i izmenio stanje na terenu.
Uostalom, videli smo 1999. šta se dešava kada neko koristi netačne karte Beograda...A opet, moj drugi vodnik, prilično inteligentniji i iskusniji od ranije pomenutog, je bio zapanjen i ogorčen kada je video da nemačka patrola KFORa u KZBu ima detaljnije i tačnije karte terena od naše vojske... stvarno da se čovek malo zapita o greškama u sistemu...

I nemoj da misliš da ti repliciram zbog "ega" (ako što ljudi često rade po forumima) - ti i ja potičemo iz različitih sredina i imao dijametralno suprotan pogled na vojsku, i teško da ćemo se ikada složiti po ovakvim pitanjima. Možda ste tako radili, ne znam, ali kada vas čovek gleda sa strane - nema nekog smisla u tome. Tako nastaju vicevi...

Па када би реко своју професију сигуран сам да би се штогод нашло и за њу. :D

Што се карти тиче, ниси управу. Но, није ово тема да се овде објашњавамо.

A koje bi se karte mogle koristiti do 1953. godine? Jedino od pokojne kraljevine i strane.

Npr ovu (već sam je postavio na prethodnoj strani)
[attachment=1]
vid se ucrtan "Tramvajski most" (za koji pokušavamo da proguramo naziv "Zarićev"), a Brankov, koji je građen 1953-1956 nije ucrtan.

Ma, karta o kojoj trošimo reči se prodavala na internetu sa opisom prodavca da je iz 1950-tih, a očigledno da nije.

Ни сви листови ове карте највероватније нису уз предратног периода, тако да може бити да је неки лист , на пример они доњи (јер се види да имају "легенду") из тог периода па се продавац повео за тим. 

Nit nebitnijeg krpeža, nit veće priče :)

Mada, bilo bi interesantno videti spisak karata koje je pravio VGI i kada su štampane.
I za ovu koju sam ja postavio, sa stanjem nakon 1942 i tekstom na latinici, ne znamo razmeru (pa ne znamo da li bi ona mogla, nekom prilikom, da se "uklopi" u ovaj "krpež").

Да отворимо неку тему о топографским картама?

Evo nešto iz teme
[attachment=1]

Fotografija nije mnogo stara ali pokazuje naš odnos prema lepom.
[attachment=1]

Sa ovom kartom sam očigledno malo skrenuo temu u druge vode pa da se vratimo na ispravan kurs. Već sam prije bio postavio fotografiju sa prascima
u ulici Kralja Petra I s Patrijaršijom u pozadini. Evo danas sam baš prošao tamo obilazeći Sabornu crkvu pa sam načinio s približno iste pozicije jednu
fotku kako to mjesto danas izgleda. Zgrade su prepoznatljive samo su umjesto prasića sada na cesti metalni ljubimci. Možda je ipak zanimljivo da ih
usporedimo nekada i danas. Pa evo obje fotografije.

Svejedno je zanimljivo, naročito me intrigira kada je snimljena gornja fotka. Ono "V" mi uopšte ne liči na okupatorski simbol pobede, već više na pokušaj uklanjanja retuširanjem fotografije nekakve improvizovane samarice za dizanje građevinskog materijala na krov Patrijaršije u gradnji (mada su oba kraka vrlo simetrična). Prozorski otvori ne izgledaju kao da su okna stradala, već upravo da ramova i stakala još nema, tj, nisu ugrađeni.

Pa i mene interesuje kada je stvarno snimljena, tamo gdje sam je preuzeo je pisala godina prije rata koju sam naveo, ali kolega "Palubar" tvrdi da je  na
originalu gdje je prvi put postavljena pisalo da je iz ratnog perioda. No jedno je sigurno ova druga u boji je snimljena danas, to odgovorno tvrdim.

Teško da bi se neko tek tako šetkao sa dvadesetak prasića kroz okupirani Beograd!!!

Fotografija je nastala najverovatnije u vreme kako je i potpisana kada je prvi put postavljena na ovaj topik (1934). Na to u velikoj meri ukazuje i drvored koji je "kumbor" pominjao. Zgrada Patrijaršije je inače građena u periodu 1932-35, a na sledećoj fotografiji koja je referisana kao 1936. može se zapaziti da su zasadi već malo ojačali :)

[attachment=1]

[attachment=1]
Господарски конак – Књажев двор – стари конак књаза Милоша (1833).

Кад Марашлија  протури глас да ће из Србије бити премештен и да ће у Србију доћи други везир, Милош напише султану, у име народа и његових старешина, благодарно писмо које је било сасвим по Марашлијиној  жељи:

Преклањајући се лицем на земљу: коџабаше, кнезови, кметови и сва фукара, раја твога санџака семендре, долази с овим кратким речма величајши царју теби благодарност на превеликој милости учинити. У ово време кад је верњејши већил твој, наш честити везир Марашли-Али Паша, по твојој заповести међу нас дошао, ми уживамо такав мир и рахатлук, какав наши предци никад имали нису…

Убрзо, књаз Милош је од Марашли-Али Паше добио кућу на поклон (1817).  У овој кући Милош је потписао абдикацију 1839. и отишао у избеглиштво. Кућа (конак) је срушена 1846. године, када се покренуло питање њеног преуређења и уступања Цркви на коришћење. Покренути радови нису били одрживи, јер је конак био толико трошан да је постојала опасност да се обруши на раднике.
Кад се вратио из избеглиштва и по други пут постао власт у Србији Милош је протестовао и тражио да му попечитељство јави ко је смео и ко је заповедио да се моја  кућа сруши.

[attachment=1]
[attachment=2]
Стари конак књаза Милоша непосредно пред рушење 1846. године.(руска слика)

U vezi drvoreda u Kralja Petra, pored Partrijaršije:
ovo je kadar iz filma "Besmrtna mladost" Vojislava Nanovića, koji je pušten u bioskope u maju 1948 (prema imdb-u). Obzirom na vremenske prilike koje se vide u filmu, verovatno je sniman 1947 (ali možda i grešim).
Svejedno, evo ga taj drvored u 1948 ili 1947.

[attachment=1]

Off topic
Film "Besmrtna mladost" je preteča "Otpisanih", ali je sniman od ljudi koji su bili učesnici i svedoci.
Iako danas deluje kao "naivna umetnost", ima dosta interesantnih stvari u filmu: pre svega izgled Beograda neposredno posle rata, ali i nekih scena koje su ponovljene u "Otpisanima".
Scena u kojoj ilegalci nabavljaju prvo oružje je smeštena na gotovo isto mesto u oba ostvarenja, ali u "Besmrtnoj mladosti" deluje mnogo realnije u odnosu na "Otpisane" (u "Otpisanima" ilegalci u ruševinama naprave zasedu nemačkoj patroli i sve ih pobiju, a u ovom filmu oni na krovu gotovo identične ruševine pronađu mitraljez koji je tu ostavila naša vojska, i zbrišu kada naiđe nemačka patrola, normalno :) )

Povodom fotografije Patrijaršije i oko nje, drveće u drvoredu je veoma poraslo, te lipe već u maju prosto "besomučno" mirišu. Sećam se i Konaka knjeginje Ljubice pre rekonstrukcije, bio je vrlo zapušten, a ispred je stajala monumentalna skulptura anđela, koje sam se veoma plašio kad sam bio mali. Takođe sam mislio da u zamotanoj ciradi na arnjevima FAPova živi babaroga.

Na ovoj razglednici se vidi posađen drvored pored Patrijaršije, mladice su posađene uz kočeve koji ih pridržavaju.
Levo se vidi stub Mosta kralja Aleksandra sa zategnutim kablovima, tako da je je razglednica nastala posle 1934.

[attachment=1]

Dodatno, na fotografijama sukoba građana sa žandarmerijom zbog potpisivanja Konkordata, jula 1937, vide se i visoke krošnje drvoreda ispred Patrijaršije.

Sasvim je sigurno da je svinjar svoje stado proterao uz Ulicu kralja Petra :) pre nastanka razglednice, dakle ovo "V", šta god da je, nije nemački simbol iz vremena rata.

Dve fotografije snimljene u Knez Mihajlovoj ulici, verovatno početkom 30-tih.


[attachment=1]

[attachment=2]

Snimljeno ispred časovničarske radnje Bore S. Nikolića u Beogradu.

Tačnu lokaciju radnje ne znam, po svemu sudeći, u pitanju je druga polovina tridestih.

Relja, slika je Napijalova iz nemačkog albuma, nema dileme da je okupaciona. Inače, u Patrijaršiji se nalazila jedna od nemačkih vojnih komandi, i odatle ovo V na uglu, a odsustvo mladog drveća je lako razumljivo ako se zna šta je bilo u zgradi - drveće je isečeno zarad lakše preglednosti iz zgrade. U dvorištu prekoputa su bila parkirana vozila. Na kadru iz Nanovićevog filma je mlado drveće kome je trebalo par godina da poraste...

Inače, a propos "Besmrtne mladosti": film ima kultni status zbog nekoliko stvari. Jedna od njih je i ta da je snimljen pre uvođenja propagandnih obrazaca pa su tako u nekim scenama pripadnici monarhističke strane prikazani adekvatno Nanovićevim sećanjima iz rata, dakle, bez bradurina, masnih kosa, itd, odnosno svega onoga "bulajevićevskog" što je u kinematografiju nahrupilo kasnije.

Imao sam to zadovoljstvio da se družim sa nažalost prerano preminulim Borislavom Nanovićem, Vojinim sinom: kod njih u kući se čuva pištolj kojim je Voja ubio nemačkog vojnika u okupiranom Beogradu (bio je to prvi Nemac ubijen u akciji mladih komunista, ali i inače, u gradu). Scene iz filma koje su se ponovile u Otpisanima su verni prikaz realnih dogadjaja u kojima je Nanović lično učestvovao... 

I stand corrected :)
Dušan Napijalo ne stavlja "žigove" na fotografije koje nesebično objavljuje, pa se izvor i priča gotovo odmah izgube...
Ja sam namerno potražio scenu ubistva agenta u "Besmrtnoj mladosti", očekujući da će baš taj detalj biti ključan, nisam ni posmislio da su to nova stabla...

Beograd, glavna željeznička stanica, prema današnjoj Gazeli, sa okretnicom za lokomotive. U vrijeme nastanka fotografija vozile su u
Jugoslaviji samo stare dobre parnjače. Prilažem i jednu fotografiju perona glavne željezničke stanice s postrojenim vlakom za polazak
i naravno parnjačom na čelu.

A evo pronašao sam i jednu fotografiju iz vremena prije II svjetskog rata na kojoj se vidi dogradnja zgrade glavne Željezničke stanice u
Beogradu i izgradnja prelijepe zgrade Pošte u Savskoj. Na drugoj fotografiji se vidi već izgrađena zgrada Pošte u Savskoj. Na žalost nakon
savezničkog bombardiranja 1944. od te lijepe zgrade nije puno ostalo, i nakon popravka je ostala ona "kocka" od pošte.

Evo i jedne fotografije crkvica Ružica i Sveta Petka snimljene iz malo neuobičajenog smjera. Godina snimanja nije točno definirana pa je
ne bih napisao da poslije ne dobijem kritike.

Evo i dvije fotografije Trga Republike, prva je snimljena nekada početkom XX vijeka i druga je snimljena negdje oko 1940. godine. Obje su
zanimljive za pogledati

A evo i jedne fotografije gotovo iz današnjih dana. Terazije 1966. godine s nezaboravnim Fićekom u prvom planu.

Ne mogu se oteti utisku da, iako su automobili bili mnogo ređi nego danas, raznovrsnost i kvalitet su bili na visini. Iza Fićeka je jedan lepi VW kupe Karmann, pa veliki Ford Taunus 17M, a prekoputa se nazire parkiran neki ogromni američki kabriolet sa "krilima".

[attachment=1]

Možda grešim, ali ja sam pre sklon da poverujem da je ova fotografija snimljena za vreme okupacije. Zgrada pošte kao i deo zgrade železničke stanice koji se vidi na fotografiji su bile oštećene tokom Aprilskog rata, a na slici bi trebalo da se vidi njihovo obnavljenje koje je urađeno tokom okupacije.

Zgrada pošte je kasnije ponovo oštećena tokom Savezničkog bombardovanja (ispraviće me neko ako već grešim), te je nakon II Sv. rata novom obnovom dovedena u današnje stanje.

Fotografija je nastala između dva rata, u toku izgradnje nove zgrade pošte arhitekte Momira Korunovića.
Zabunu unosi zgrada stare železničke stanice, koja je srušena pre 1934 (npr. - ne vidi se na fotografijama sa sahrane kralja Aleksandra).
Železnička stanica i njena zgrada (današnja, postojeća) su teško oštećene u toku bombardovanja, aprila 1941.
Zato je na brzinu, do oktobra 1941, podignuta nova manja zgrada, između pošte i železničke stanice, baš na mestu ove male zgradice. Ta zgrada se održala do 1950-tih.
Zanimljivo je da je projektant te male stanice, podignute na brzinu u vreme okupacije, arhitekta Pavle Krat, isti arhitekta koji će od ruševina Korunovićeve zgrade Pošte napraviti zgradu u obliku koji gledamo i danas.
Malo više informacija
http://www.politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=4230

Osim fiće interesantni su i ostali koji se vide na slici. VW Carmen, koji glumi sportski auto, i za njim Ford 15 ili 17M.
Simboli uspešnih ljudi u to doba. A bogami i kabriolet sa desne strane parkiran na trotoaru nije za zanemarivanje.

Mislim da je fotografija ipak nastala negdje tridesetih godina XX vijeka. Koliko sam člitao zgrada glavne željezničke stanice je bila teško
oštećena u Aprilskom bombardovanju, ali zgrada pošte nije ako sam dobro pročitao. Zato mislim da je fotografija najvjerovatnije iz
tridesetih godina XX vijeka.

U pravu si Relja, moja greška. Evo te zgrade koju pominješ na jednoj fotografiji koju sam postavio ovde na Palubi pre nekoliko godina u jednoj drugoj temi.

[attachment=1]

Fotografija je svakako iz vremena okupacije, vidljiva su oštećenja železničke stanice, koliko mi se čini oštećenja postoje i na zgradi pošte.

Vjerovatno su na Pošti otišla stakla na prozorima i možda neka manja oštečenja fasade, ali najteža oštećenja su bila od savezničkog
bombardiranja za Uskrs 1944.
Da li se zna koje godine je ta zgrada između zgrade glavne stanice i pošte uklonjena?

Septembar 1944.

[attachment=1]

Odlična fotografija, vide se velika oštečenja zgrade pošte nakon savezničkog bombardiranja za Uskrs 1944. Ipak velika je šteta što se
nakon kraja rata nije probalo obnoviti zgradu u prvobitnom obliku, bila bi to i danas prekrasna građevina. Ovako samo ona "kckasta"
zgrada u Savskoj. Šteta.

Sadašnja zgrada je vrlo ružna, ali to je bilo vreme obnove i nije se mnogo pazilo na estetiku, više na praktičnost.

Iako ova tvrdnja "na prvu loptu" deluje prijemčivo, ona ipak nije tačna.

Povod za ovakvu rekonstrukciju leži ipak u ideološkim razlozima, pogotovo kada se uzme u obzir da je projekat rekonstrukcije poveren arhitekti Pavelu Kratu - predratnom modernisti koji je sarađivao sa najznačajnijim protagonistima tog pokreta u arhitekturi, poput Dragiše Brašovana i drugih (jedno vreme je radio kao saradnik i u projektnom birou Milana Zlokovića, ali sam nije imao priliku da se ostvari u punoj meri). Pored bogatog iskustva u krugovima beogradskih modernista, bio je i pristalica nove vlasti - što je bila više nego direktna preporuka za dodeljivanje jednog ovakvog projekta.

[attachment=1]

Međutim, priča postaje još zanimljivija, kada se uzme u obzir da je isti autor i projektant privremenog objekta "Beogradske železničke stanice". Na brzinu izgrađenog, u oktobru 1941. godine završenog objekta, smeštenog između Korunovićeve pošte i u bombardovanju teško oštećene železniče stanice!

Ostaje otvoreno pitanje kako je arh. Pavel Krat pred "novim vlastima" kojima se nasebično stavio u službu opravdao svoj angažman u okupiranoj "Nedićevoj Srbiji"...

[attachment=2]

Kako god bilo, projekat rekonstrukcije je dodeljen Pavlu Kratu, a obrazloženje za jedan takav poduhvat imalo je i stručnu potku. Najznačajnije je to što se ono može pročitati u tekstu samog autora projekta rekonstrucije:

"Jedan od bitnih razloga, usled kojih se odlučilo za rekonstrukciju, bio je i taj, što je sama arhitektura stare poštanske zgrade bila tipičan primer neuspelog iskorišćavanja nasleđa našeg narodnog neimarstva, preopterećena stilskim elementima."

"Kao rezultat rekonstrukcije, zgrada pošte br.2 ne samo što je promenila svoj spoljašnji oblik i na taj se način bolje povezala sa čitavim ansamblom susednih zgrada, ne samo što su opravljeni oštećeni delovi zgrade, već su u velikoj meri otklonjeni znatni nedostatci u unutrašnjoj organizaciji same zgrade."

Arh. Pavle Krat, časopis "Arhitektura", broj 7, februar 1948. godine, Zagreb.

Da ne budem nedorečen, mislim da je stav autora u prvom citatu samo izgovor za jednu takvu rekonstrukciju, koji predstavllja miks autorove potrebe za sopstvenim ostvarivanjem kao predstavnika moderne arhitekture i potrebe da se objekat koji odiše "buržoaskim duhom" učini "podobnim" u duhu novog vremena koje je nastalo dolaskom novih vlasti.

U drugom pasusu autor navodi da se novim izgledom zgrada "bolje povezala sa čitavim ansamblom susednih zgrada" - računajući tu valjda i svoj objekat, o čijem povezivanju sa okolinom nije preterano razmišljao kada ga je projektovao 1941. godine :)

I na kraju, treba priznati da kada se kaže da su rekonstrukcijom ne samo popravljeni oštećeni delovi zgrade, "već su u velikoj meri otklonjeni znatni nedostatci u unutrašnjoj organizaciji same zgrade" - ima dosta istine u tome, jer svi autori koji su se ozbiljno bavili Korunovićevim opusom stoje na stanovištu da nije pridavao veliki značaj funkcionalnosti unutrašnje organizacije prostora.

Moram priznati da me je gornja fotografija zgrade Pošte u Savskoj malo zbunila, ali kada sam je dovoljno uvečao primjetio sam da je
majstorski na današnji izgled pošte dodan stari prednji izgled pošte prije bombardiranja. Početnu sumnju su mi pobudili auti ispred zgrade
koji su mi se učinili premoderni za ono vrijeme, a kada se uveća slike vide se i mnoge vanjske jedinice klima.

Pa ipak bilo bi lijepo kada bi se taj prednji dio mogao ovako vratiti u nekadašnji izgled, znam puno je to lakše zaželiti nego uraditi, ali tko
zna? Možda u neka bolja dogledna vremena?

I dok sam slučajno prelistavao na internetu "Večernje novosti" u oči mi je upao jedan članak vezan za moguću rekonstrukciju i vraćanje
zgrade Pošte u Savskoj 2 na približno prvobitno stanje. Evo citiram članak koji se na taj dio odnosi:

"ZGRADA Pošte kod Glavne železničke stanice mogla bi da bude renovirana, o čemu se već vode razgovori sa arapskim
investitorima, dok smo sa drugima pričali o sređivanju poteza ispod Skadarlije, najavio je gradonačelnik Beograda Siniša Mali na
„Studiju B“.

Renomirane svetske arhitekte uradiće projekat kako bi mogao da izgleda centar grada, potez oko Knez Mihailove, Terazije, da vidimo ako
 možemo da napravimo još lepši i atraktivniji Beograd - istakao je Mali. - Mašine su već zaposele Rajićevu ulicu kod Kalemegdana i kada
taj projekat bude gotov, ovaj deo prestonice dobiće potpuno drugačiji izgled.

Prema jednoj varijanti, zgrada Pošte, sagrađena 1929. godine, koja je svojevremeno bila možda i najlepša građevina u
Savskom amfiteatru, trebalo bi da vrati predratnu fasadu, dok bi u sklopu sređivanja poteza oko Skadarlije akcenat bio stavljen i
na pivaru Bajloni."

Zaista bi mi bilo drago ako bi se taj projekat i ostvario.

[attachment=1]
Београдска ђумрукана на савском пристаништу (зграда са аркадама). Саграђена 1835. године. То је била најскупља ондашња грађевина и стајала је пола милиона гроша. Прича се да је књаз Милош о један окопан дирек закачио ченгеле да би обесио мајстора ако грађевина хрђаво испадне. Зграда је порушена у савезничком, ускршњем бомбардовању Београда 1944. године.

Mislim da ne treba davati preveliki ideološki značaj rekonstrukciji Pošte 2. Da nije srušena, ostala bi kakva jest, kao i mnoge druge Korunovićeve građevine. Bila je ozbiljno uništena, novaca za pomnu rekonstrukciju nije bilo, a nastupila je i nova estetska, modernistička epoha. Iako ima sentimentalni značaj i vrijednost po sebi i šteta je što je srušena, valja priznati da je Korunovićeva pošta već u doba nastanka bila estetski anakronizam.

Rekonstrukcija oštećenih zgrada u Beogradu je jedna široka i složena priča.

Stari dvor je rekonstruisan i, bar po meni, više nego uspešno proširen.

Današnja zgrada Muzeja istorije Jugoslavije na Trgu Nikole Pašića (pre rata banka, posle neki CK ili tako nešto) je obnovljen i dograđena za sprat, a da se to uopšte ne primeti.
Hipotekarna Banka/Narodni muzej na Trgu republike - takođe.
Današnje zgrade Vlade Srbije i MIP-a - takođe.
Imamo primer zgrade na trouglu Sremske, Maršala Birjuzova i Zelenog venca koju je nemačka bomba bukvalno "presekla" po vertikali, koja je 1950-tih vraćena skoro u identično stanje.
I Železnička stanica je takođe potpuno stradala, kao i zgrade fakulteta na Studentskom trgu. Eto ih i danas.

I svaki od tih primera je priča za sebe.
Poštu je očigledno zadesilo više usuda: teško je oštećena (postoji fotografija na kojoj se vidi da iz drugog srata "viri" železnički vagon, bez zezanja), unutrašnji raspored nije bio praktičan i "zapala" je arhitekti koji je hteo da se "dokaže" novim vlastima. A koga ova njegova "okupacijska" zgradica ne podseća na zamisli Alberta Špera?

Dan kada je SVEMIRSKI BROD sleteo u Beograd
V. Filipović/Večernje novosti   04.10.2014.

Pre 44 godine, onda kada je Trg Nikole Pašića još uvek nosio ime Marksa i Engelsa, Beograđani su imali jedinstvenu priliku da vide "Apolo 10", brod koji je obleteo Mesec čak 31 put.

[attachment=1]
Apolo izložen na Trgu Marksa i Engelsa, današnji Trg Nikole Pašića (FOTO: Slobodan Dević / Večernje novosti)

Komandni modul ovog legendarnog broda, koji su Amerikanci od milošte prozvali "Sendi", mogli su da razgledaju svi koji je toga dana put naveo u srpsku prestonicu, o čemu su pisale "Večernje novosti" u svom izdanju od 12. septembra 1970. godine.

[attachment=2]

Pored "Sendi", izložen je bio i mesečev modul "Čarli Braun", isti onaj u kojem su Judžin Sernan, Džon Jang i Tomas Straford samo godinu dana ranije čak 31 put obišli oko Zemljinog satelita.

[attachment=3]

Ovi dragoceni snimci ostali su kao uspomena starijim Beograđanima koji i danas pamte ovaj nesvakidašnji događaj. Fotografije su ovekovečile Trg Marksa i Engelsa, i znatiželjne stanovnike glavnog grada koji su imali čast da vide legendarnu letelicu. Fotografije je snimio Slobodan Dević, tadašnji fotoreporter lista "Večernje novosti".

Izvor: www.blic.rs

Oštećenja zgrade Pošte 2 u bombardovanju iz 1944. godine mogu se dobro sagledati na fotografiji koju je Topola postovao na prethodnoj stranici, kao i na sledećoj fotografiji (preuzeta sa www.skyscrapercity.com).

[attachment=1]

Iz teksta Pavla Krata objavljnog u pomenutom broju časopisa "Arhitektura" može se zaključiti da su vidljiva oštećenja koja se mogu sagledati na priloženim fotografijama ujedno i jedina oštećenja na objektu. Takođe, da usled istih nije bila narušena statika objekta, pa samim time zgrada nije morala da se ruši već se pristupilo rekonstrukciji.


Dakle, taj objekat nije srušen, već je rekonstruisan! Još jedna mala opaska, modernistička epoha u beogradskoj (i uopšte jugoslovenskoj arhitekturi) nastupila je dosta ranije, pre dolaska novih vlasti. A, kada je reč o Beogradu, u duhu moderne su nastala svakako najznačajnija arhitektonska dela u međuratnom periodu. Sa drugom rečenicom iz citata bih se u potpunosti složio. Za mnoge stari izgled pošte ima veliku sentimentalnu vrednost, međutim sa stanovišta struke taj objekat realno nema preterano veliki značaj.