PALUBA

Još u srednjem vijeku u opsadnoj i tvrđavskoj artiljeriji su postojali merzeri. Oruđa velikog kalibra i kratke cijevi namijenjena da gađaju ubacnom putanjom preko tvrđavskih zidina. Merzeri su imali nekog uticaja na početni razvoj minobacača (npr. njemački olučeni minobacači iz 1.SR), ali kasnije su im se razvojni putevi razišli. Možda su sovjetski minobacači 240mm nekakvi naslednicu uloge merzera, ali to je neka druga priča.

Uzima se da je razvoj savremenih minobacača počeo u opsjednutom Port Auroru 1904. godine, izradom raznih improvizovanih oruđa prvenstveno namijenjenih protivopsadnoj borbi. Sredinom 1.SR se pojavilo oruđe koje je izgledalo kao klasični minobacač. Radi se o sistemu Stoksa. Minu klasičnog izgleda je konstruisao francuski pronalazač Branr krajem dvadesetih i tako dolazimo do "klasike" minobacača Stoks-Brant.

Razvoj minobacača od Port Aurora do Stoks-Branta u tri video klipa:

https://www.youtube.com/watch?v=aQsLJUAcIEg

https://www.youtube.com/watch?v=JqGi2ei70TM&t=7s

https://www.youtube.com/watch?v=Si7QJbklReM

Минобацач је једна врло једноставан справа: има цев која је са једне стране отворена - ту излеће мина, а са друге стране затворена, где је ударна игла без затварача; има подлогу на коју се ослања затворени део цеви цев и двокраки, ручно склопиви лафет, на који се ослања  цев при врху отвора. Може да дејствује (да се нишани) на начин како се то ради и са сваким другим артиљеријским оруђем (посредно и непосредно и рачунара), али је могућа употреба (нишањење и корекција ватре), "одокативном" методом и то врло прецизно. Одлични су за непосредну подршку пешадији у нападу и у одбрани чак и када је непријатељ на блиском одстојању.  Садашњи минобацачи (иако су и даље генерално врло једноставни), уз помоћ ласерских система за мерење даљине и аутоматизованих система за прорачун елемената гађања могу бити изузетно прецизни, да погађају (дословце) тачно у нишањени циљ.

To je već sistem Stoks-Brant. Klasika do koje se došlo preko mnoštva modela različitih konstrukcija.
Mogli bi smo ih grupisati u: kalibarna izolučena oruđa slične konstrukcije artiljerijskim oruđima (razni njemački modeli) i natkalibarni bacači u dvije varijante, jedna sa šiplom koja se "uvlačila" u cijev i druga koja se "navlačila" na cijev (kao tromblonska mina). Svo to raznoobrazije je prikazano u tri gornja klipa.

Mada strogo govoreći kalibarna izolučena oruđa i nisu minobacači, jer je po mina po definiciji (između ostalog) opereni projektil. I ako su olučeni "minobacači" koji koriste neoperene projektile prisutni od 1.SR, preko japanskih modela iz 2.SR, da do danas aktuelnih francuskog 120mm M-61 i sovjetskog sistema NONA istog kalibra.

Ni sistem Stoksa nije koristio opereni projektil.
Kako god taj razvojni put od improvizovanih modela u Port Auroru pa do brantove mine je veoma interesantan. Interesantno je i to da su Nijemci iz Rusko-Japanskog rata izvukli više pouka nego ostali. Između ostalog i po pitanju minobacača.

Минобацачи су већ дуго времена не само "спредпунећи" - muzzle loaded, већ понекад и "острагани" - breech loaded и имају затварач. Понеки су и са изолученом цеви (француски 120мм RT-61) Оруђа као што су француски ТЦМ-81, руска Нона и варијанте нису строго узев минобацачи, мада могу користити  и мине, већ су "комбинована оруђа", тим пре што могу гађати и "доњом групом углова елевације".

Analizirajući Rusko-Japanski rat, Nijemci su odlučili da u naoružanje inžinjerije uvedu tri tipa minobacača: laki od 7,58cm, srednji od 17cm i teški od 25cm.

Laki je bio težak 147kg i ispaljivao je projektil težak 4,6kg na daljinu između 300 i 1.300m. Kada je počeo 1.SR oruđe se nalazilo u fazi prototipa, a do kraja rata je proizvedeno 12.329 komada ovih oruđa.

Srednji je bio težak 483kg i ispaljivao je projektil težak 50kg na daljinu između 300 i 1.600m. Kada je počeo 1.SR u naoružanju je bilo 116 oruđa, a do kraja rata je proizvedeno 2.361 oruđe.

Teški je bio težak 768kg i ispaljivao je projektil težak 97kg na daljinu između 540 i 970m. Kada je počeo 1.SR u naoružanju je bilo 44 oruđa, a do kraja rata je proizvedeno 1.234 oruđa.

Zajedničko ovim oruđima je da su imali izolučene cijevi i to polja i žljebovi su bili prilične širine, projektile sa gotovim narezima na vodećem prstenu (kao kod francuskog M.61 ili NONE) i barutno punjenje u dnu projektila (kao dos sovjetskih potcijevnih BG 40mm). Projektili su bili duži od cijevi.