PALUBA

Под­мор­ни­ца „Ти­са” че­ка ме­сто где ће би­ти из­ло­же­на

Спо­ми­ње се мо­гућ­ност да то бу­де кеј у Но­вом Са­ду. Или у Бе­о­гра­ду, код Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти. Та­мо има до­вољ­но пар­кинг-про­сто­ра

[attachment=1]

Ср­би­ја не­ма мо­ре али има под­мор­ни­цу. Те­шка је 60 то­на, зо­ве се „Ти­са” и ви­ше не би мо­гла да ро­ни као ка­да је кр­ста­ри­ла под та­ла­си­ма Ја­дра­на. Али на­ша под­мор­ни­ца мо­же да по­ста­не пр­во­кла­сна ту­ри­стич­ка атрак­ци­ја. Ако се угле­да­мо на Сло­вен­це и њи­хо­во ис­ку­ство са иден­тич­ном под­мор­ни­цом, Ср­би­ја и Бе­о­град би мо­гли да при­хо­ду­ју де­се­ти­не па и сто­ти­не хи­ља­да евра. На­и­ме, сло­ве­нач­ки вој­ни му­зеј у Пив­ки по­се­ду­је под­мор­ни­цу „Зе­та” ко­ја је иден­тич­на као и на­ша „Ти­са”. По­што је по­став­ка му­зе­ја упот­пу­ње­на са бив­шом ју­го­сло­вен­ском под­мор­ни­цом, по­се­та је удво­стру­че­на. Ка­ко да­нас ис­ти­чу у Пив­ки, њи­хов му­зеј је нај­по­се­ће­ни­ја та­ква уста­но­ва у сред­њој Евро­пи.

– Ре­ста­у­ра­ци­ја „Ти­се” се убр­за­но при­во­ди кра­ју. Пре­о­ста­ли су ма­њи ра­до­ви ко­ји мо­гу да бу­ду го­то­ви за не­ко­ли­ко не­де­ља. Ро­ко­ви су ис­по­што­ва­ни и „Ти­са” је спрем­на са при­ми по­се­ти­о­це – ка­же Ми­лан Ко­мар, пред­сед­ник управ­ног од­бо­ра Удру­же­ња „Под­мор­ни­чар”.

Ње­га и ње­го­вог ко­ле­гу Не­на­да Узел­ца, бив­ше под­мор­ни­ча­ре ко­ји су слу­жбо­ва­ли на ве­ли­ким под­мор­ни­ца­ма у фло­ти би­ше Ју­го­сло­вен­ске рат­не мор­на­ри­це, сре­ли смо у Остру­жни­ци. У бро­до­гра­ди­ли­шту „Си­дро” где је ре­ста­у­ри­ра­на „Ти­са”. Би­ло је до­ста по­сла ко­ји је пре све­га зах­те­вао по­све­ће­ност иза­зо­ву. Упра­во ту је до из­ра­жа­ја до­шла пе­дант­ност бив­ших под­мор­ни­ча­ра. Они ни­шта не пре­пу­шта­ју слу­ча­ју. То је зах­те­ва­ла њи­хо­ва слу­жба. Је­дан се у под­мор­ни­ци спу­стио до ду­би­не од 291 ме­тра, дру­ги до 303 ме­тра, где је јед­ну фла­шу на­то­чио мор­ском во­дом.

И Ми­ле Мра­о­вић, вла­сник бро­до­гра­ди­ли­шта „Си­дро”, ко­јем је Ми­ни­стар­ство од­бра­не Ср­би­је по­ве­ри­ло ре­ста­у­ра­ци­ју „Ти­се”, за­до­во­љан је оба­вље­ним ра­до­ви­ма. То мо­же да ка­же са­мо онај ко је ушао у ма­лу под­мор­ни­цу. Она је то­ли­ко ма­ла и ску­че­на да се у њој до­бро осе­ћа­ју са­мо они без ви­шка ки­ло­гра­ма. И да, тре­ба па­зи­ти на гла­ву јер је све оштро и ме­тал­но. И ве­о­ма бо­ли ако не­хо­ти­це уда­ри­те у не­ки део опре­ме.

Ипак, оно што ни­смо ус­пе­ли да чу­је­мо у ве­зи са ре­ста­у­ри­ра­ном под­мор­ни­цом је­сте ло­ка­ци­ја где ће би­ти из­ло­же­на. Она мо­ра да бу­де при­сту­пач­на ту­ри­сти­ма и по­се­ти­о­ци­ма. Као у Сло­ве­ни­ји. Спо­ми­ње се мо­гућ­ност да „Ти­са” за­вр­ши на ке­ју у Но­вом Са­ду. Или у Бе­о­гра­ду, код Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти. Та­мо има до­вољ­но пар­кинг-про­сто­ра.

Али ни­су ре­ше­ни усло­ви за­шти­те. Од­но­сно, хо­ће ли под­мор­ни­ца до­би­ти не­ку над­стре­шни­цу. Да не ки­сне и не рђа. Та­ко­ђе, да је не­ко не иша­ра гра­фи­ти­ма. Упра­во је у то­ку из­ра­да ме­тал­них сте­пе­ни­ца и плат­фор­ме ко­ја ће по­се­ти­о­ци­ма омо­гу­ћи­ти улаз у под­мор­ни­цу.

Ни­је по­зна­то ни ко ће упра­вља­ти по­став­ком. То мо­ра да бу­де не­ко ко то зна и во­ли. Мо­жда би нај­бо­ље би­ло да то бу­де удру­же­ње под­мор­ни­ча­ра. Ње­го­ви чла­но­ви су сво­је ак­тив­не ка­ри­је­ре одав­но за­вр­ши­ли. Они тра­ди­ци­ју не­гу­ју из љу­ба­ви. И жа­лом за про­шлим вре­ме­ни­ма. Би­ли су мла­ди и од­ва­жни, од­лич­но обра­зо­ва­ни. И из­над све­га хра­бри да ро­не у там­не ду­би­не и слу­ша­ју ка­ко труп под­мор­ни­це шкри­пи и за­ви­ја под при­ти­ском во­де.

– Ју­го­сла­ви­ја је има­ла 11 под­мор­ни­ца. Пло­ви­ли смо до Отран­та, шу­ња­ли се по те­ри­то­ри­јал­ним во­да­ма Ита­ли­је и Ал­ба­ни­је. Ове ма­ле под­мор­ни­це су сти­за­ле до пред Ита­ли­ју и осма­тра­ле. Ко­ман­дан­ту је тре­ба­ло са­мо три се­кун­де да диг­не пе­ри­скоп и осмо­три 360 сте­пе­ни. Али то су дав­но про­ху­ја­ла вре­ме­на. Са­да тре­ба са­чу­ва­ти на­сле­ђе. На­жа­лост, јед­на под­мор­ни­ца је у Цр­ној Го­ри исе­че­на и за­вр­ши­ла је у же­ле­за­ри у Ник­ши­ћу. Ви­ше па­ра су по­тро­ши­ли на се­че­ње не­го на за­ра­ду од гво­жђа – ка­жу на­ши са­го­вор­ни­ци.

На пи­та­ње ко­ли­ко вре­ди пр­ва и за са­да је­ди­на срп­ска под­мор­ни­ца, до­би­ли смо од­го­вор – 1.800.000 ди­на­ра. То­ли­ко вре­ди на ки­ло као ста­ро гво­жђе. Ако вред­ност по­сма­тра­мо кроз за­ра­ду од по­се­те и раз­вој ту­ри­зма, мо­же­мо да го­во­ри­мо о сто­ти­на­ма хи­ља­да па и ми­ли­о­ни­ма евра.

Сло­вен­ци сва­ки ула­зак у њи­хо­ву под­мор­ни­цу на­пла­ћу­ју по­себ­но од кар­те за вој­ни му­зеј. Про­да­ју ма­ји­це, ка­пе и ран­че­ве са име­ном и сли­ком њи­хо­ве „Зе­те”. Чак и маг­не­те за фри­жи­де­ре. Та­мо сни­ма­ју и фил­мо­ве, но­вац сти­же са свих стра­на.

„Ти­са” у од­но­су на вре­ме ка­да је пло­ви­ла и ро­ни­ла Ја­дра­ном, не­ма је­ди­но ба­те­ри­је. Њу је по­кре­та­ла елек­трич­на енер­ги­ја. Од­су­ство ба­те­ри­ја ни­шта не ме­ња у до­жи­вља­ју под­мор­ни­це јер се оне ина­че не би ни ви­де­ле.

Ср­би­ја је „Ти­су”, ре­ги­стар­ске озна­ке 911, пре­у­зе­ла 2018. го­ди­не. Друм­ским пу­тем је из Цр­не Го­ре пре­ба­че­на до Бе­о­гра­да. Она и пет ње­них се­ста­ра на­пра­вље­не су из­ме­ђу 1981. и 1986. го­ди­не у Бро­до­гра­ди­ли­шту спе­ци­јал­них обје­ка­та у Спли­ту. Ре­дов­ну по­са­ду чи­ни­ла су че­ти­ри чла­на, а њи­ма су по по­тре­би мо­гла да се при­дру­же још два под­мор­ни­ча­ра. Мо­гле су да из­ви­ђа­ју не­при­ја­тељ­ске во­де, по­ла­жу ми­не, пре­во­зе спе­ци­јал­ну опре­му...

Izvor (https://www.politika.rs/scc/clanak/609074/Pod-mor-ni-ca-Ti-sa-ce-ka-me-sto-gde-ce-bi-ti-iz-lo-ze-na)

Malo neozbiljna komentar,možda i površan s moje strane,ali ako izvedu pravilno restauraciju podmornice,šta onda može da bude prepreka da u narednoj turi sastave novu istu takvu (kad su se već uigrali) ? Bez obzira što ne izlazimo na more, možda se pronađe kupac koji izlazi ? ;)

Restaracija je jedna stvar, izgradnja sasvim druga. Posebni materijali, oprema, kadrovi... a i kupca nije lako naći.