PALUBA

Na današnji dan pre tačno 68. godina, mladi oficiri jugoslovenske kraljevske mornarice Spasić i Mašera, prkoseći okupatorskim snagama, minirali su razarač jugoslovenske kraljevske ratne mornarice "Zagreb", da ne bi pao neprijatelju u ruke. Prkoseći smrti, zajedno sa ostacima broda zauvek su pošli u plave dubine mora. Svojim junačkim i besprimernim postupkom pokazali su svetu kako se živi i umire za dostojanstvo, čast i slobodu svoga naroda.

[attachment=1]

Svaka čast poginulim ali postavlja mi se pitanje, dali su svesno poginuli ili su pogrešili pa se nisu na vreme spasili. Šta drugi mislite?

Ja gde god da sam čitao o njima, našao sam da su odbili da uđu u čamac sa K-dantom broda. Po mom mišljenju su svesno poginuli.

Postojale su pretpostavke (naravno neosnovane) da su greškom poginuli jer su, navodno, detonatori prebrzo dogoreli i oni nisu imali vremena da se evakuišu. Ali prema riječima očevidaca odbili su da uđu u čamac i upozorili su K-danta broda da se što prije udalji jer je brod već bio miniran. Poslednji put su viđeni na krmi kako jedan drugom skidaju epolete. Dakle, svjesno su otišli u smrt.

Slava im. Koji su to bili ljudi......

Komandant razarača Zagreb je bio KK Krizamoli, inače izdajnik (kasnije je obavljao neku funkciju u vladi NDH, zaboravio sam koju), i on je zadnji napustio brod. Slava im!

Čuj, znam da ovo nije politički forum, i to podržavam-takav mora ostati, ali moram reagirat na ovaj dio o "izdajniku". Mislim  da većina od časnika mornarice, pogotovo Hrvata, ali to se odnosi i na Slovence i ostale narode, koji su prešli iz mornarice Kraljevine u domobranstvo NDH nisu bili izdajnici nikoga i ničega, jer domovine više nisu imali, Kraljevina je kapitulirala, izdajom vlade, kralja i generala (znaći svih, i pješadije, i mornarice i zrakoplovstva, stoga su svi izdajnici jer se država raspala u 10dana), nego su bili izdani, i izbora nisu imali, jer je Italija zauzela obalu i sve brodove i mogli su jedino priključit se Talijanskoj mornarici( a mi ovdi u Dalmaciji, Istri i općenito u cijelom priobalju nismo nikada bili u dobro s Talijanima, to je valja svima i danas jasno) ili otići iz službe ili nastavit služiti mornaricu u novoj državi, a bili su profesionalci i od toga su živjeli, od nećega se moralo, a vojna služba je donosila i ugled i financijsku sigurnost. Također se nije znalo u travnju 41 što će biti u svibnju 41 (čitaj:Rimski ugovori). I na kraju, moj rođak je 10 godina služio u mornarici Kraljevine, i nakon toga priključio se sve do 45 mornarici NDH, ne zato jer je volio tu državu (kao što nije volio ni Kraljevinu, ali je zbog teške financijske situacije morao otići u mornaricu),nego zato jer je morao od nečega živjeti, bio je profesionalac, briga njega koja je država bila u pitanju, ionako su se stalno izmjenjivale. Dokaz svemu je da je nakon svega, uz to što je plovio sa Petrom II na njegovoj jahti, u razdoblju 41-45 nije ni mogao ploviti jer nije bilo mornarice, nego je služio kao činovnik, kasnije plovio i sa Titom na Galebu i sve do 60-tih služio u JRM. Trba razlikovat domobranstvo NDH od ustaša, jer u domobranstvu (u što spadaju pješadija, mornarica i zrakoplovstvu) su bili uglavnom unovačeni profesionalni vojnici redovna vojska, a svi znam što su bile ustaše (jedna velika sramota nevrijedna spomena). Samo treba dodat da je veliki broj domobrana prebjegao, pomagao i naoružavao pripadnike NOB-a, predavali su se masovno i dezertirali, znam iz obiteljskih prića. No, da dodam, također slava onima koji su poginuli na Zagrebu,zbilja junačko djelo vrijedno pamćenja. Nadam se da ćete moj post shvatiti dobronamjerno, i isprike zbog dužine teksta, no ovo sam morao reći, jer ljudi brkaju domobranstvo i ustaše.

Ovo je zaista bio čest slučaj ... Ali ne samo zbog teške finansijske situacije. Svi oficiri koji su služili u kraljevini nisu ni imali mnogo izbora. Njih su odmah po proglašenju NDH pozvali da pristupe vojsci (Ovo je važilo za sve rodove vojske, ne samo za mornaricu). Neodazivanje pozivu je povlačilo rizik i opasnost ne samo za njih već i za njihove porodice. Naravno, bilo je pojedinaca koji su jedva dočekali takvo što, ali je činjenica da većina oficira nije imala preteranog izbora ...

@morest

Davaj te slike sa "Dubrovnika" da vide ljudi  ;)


@All

Držite se pravilnika  :rtfm inače će da rade lanci i katanci ....

Drago mi je da si shvatio, kao mislim ustalom i svi, smisao moga odgovora. Nisam mislio ništa loše, ali nevolim kad se miješa. Sve si dobro napisao, za 5 :super nemam šta dodat.
Što se tiće slika, u pripremi je opsežan topic vezan uz moju obiteljsku povijest, veznao uz službu moga rođaka u raznim mornaricama, od Kraljevine do SFRJ. No, molim za strpljenje, treba sve skenirat kvalitetno posložit nekim redosljedom po godinama i brodovima (Dalmacija/Dubrovnik/Galeb), ima posla, ali pri kraju je :)

>>No, molim za strpljenje, treba sve skenirat kvalitetno posložit nekim redosljedom po godinama i brodovima (Dalmacija/Dubrovnik/Galeb)<<

U, bit če to prava stvar, unaprijed hvala i bravo, svaka čast !!!

LP,

Kad se već piše o časnicima i dočasnicima hrvatske nacionalnosti trebalo bi poštivati njihov izbor. Te jugokomunističke kvalifikacije tipa '' izdajnik '' i slično treba izostaviti. Crisomali nije bio ni izdajnik ni zločinac, već profesionalni časnik.

U pravu si, isto to sam ja napomenuo/napisao, par postova poviše tvoga. Mislim da svi,ili bar većina nas ovjde, pa i sam autor toga posta zna da navalja generalizirati i da ovakve izjave nisu korektne. Ali ovu smo priču oko "izdajnika" iz redova RM mislim apsolvirali :) Ovdje nije mjesto takvim izjavama :)

O ovome smo već raspravili par postova pre. Nema potrebe da se ponavljamo.

@All
Političke rasprave ostavite za druge forume. Poslednje upozorenje.

Sledeći put sledi ...

[attachment=1]

Nadam se da neću preći granicu dozvoljenog, samo bih naveo par istorijskih činjenica u vezi s gore navedenim:

Treba povući jasnu granicu između onih pripadnika Kraljevske RM koji nakon propasti u aprilskom ratu nisu imali kuda drugde nego u Mornaricu NDH, i onih koji su pre i tokom samog aprilskog rata bili simpatizeri ustaškog pokreta, i svojim postupcima doprineli ubrzanom kolapsu i predaji jedinica flote, bez otpora i borbe.

Krizomali je 10. aprila okupio njemu potčinjene oficire u oficirskom salonu razarača Zagreb i izjavio "Jugoslavija se raspala, proglašena je NDH". Dali je Jugoslavija kapitulirala 10. aprila? Nije. Na ovo izlaganje komandanta prvi je reagovao Milan Spasić, potežući pištolj, rekao je: "Gospodine komandante, to su opasne reči, zbog njih se za vreme rata ide na streljanje".

10. aprila Krizomali je postao izdajnik, jer je izdao državu i vojsku koja još nije bila kapitulirala. Da je to učinio nakon kapitulacije, druga bi se pesma vrtela na gramofonu.

Već trećeg dana rata, Zagreb je nakrcan zalihama pogonskih sredstava i municije, s naređenjem da bude spreman za isplovljenje na Mediteran, prema saveznicima. Naređenje je istog dana, pod pritiskom proustaških oficira, opozvano.

IKrizomali se pojavio na "Zagrebu" 17. aprila, došavši čamcem na brod, nebi li saopštio posadi da je konačno sve gotovo i da pripreme brod za predaju Italijanima. Na pitanje art. oficira Nikole Safanova "zar nebi trebali sada uništiti brod da nebi pao u ruke neprijatelja", kategorički je odbio tu opciju. Zanimljivo je da su Spasić i Mašera u tom trenutku stavili do zanja Krizomaliju da će izvršiti njegovu naredbu i "spremiti" brod. Zapravo, nakon što je veći deo posade napustio brod, njih dvojica su sa još nekoliko članova posade pripremili punjenja trinitrotoluola za uništenje broda. Tada se na "Zagrebu" pojavljuje kbb M. Lepetić, komandant "Beograda" i videvši da ima još ljudi koji se motaju po brodu, naređuje im da ga napuste, na šta mu Spasić odgovara: "Napustite brod, na njemu nema mesta za izdajnike". Lepetić i Krizomali shvataju da je brod miniran, i napuštaju ga. Dok su silazili u čamac, Spasić viče za njima čuvenu rečenicu: "Zagreb neće izdati".

I nije izdao, za razliku od komandanta tog broda.

@MORNAR


Zagreb su zadnji napustili prvi oficir Nikola Ljutić, art. podoficiri Bifanc i Alfredi i mornar Cvjetković - oni su pomogli Spasiću i Mašeri da postave eksploziv i razvuku kablove do detonatora. Kada su napuštali brod, Spasić i Mašera su im predali novac i svoje lične stvari. Obojica su bili u svečanim uniformama. Dok su se zadnji članovi posade udaljavali u čamcu, Spasić i Mašera su okrenuti licem u lice strgli jedan drugom činove, prekrstili se, a onda se jedan od njih sagnuo i aktivirao detonator. Strahovita eksplozija pocepala je brod na dva dela, a delovi istog razletetli su se stotinama metara uokolo po uvali Brdište.

O tome je napisana dobra knjiga, aut. Tomislav Grgurević - "Podvig Spasića i Mašere". Imala ju je gradska biblioteka u Tivtu.

Pošto sam ja napisao sporni post, red bi bio da ga i pojasnim. :)
Nisam implicirao Krizomalijevu nacionalnost, već sam naveo njegovo ime i prezime. Na kraju krajeva, znam da je to bilo konfuzno vreme, i da mnogi nisu imali izbora, nego su morali da ostanu u mornarici NDH, ali, mnogi su posle prešli na stranu NOVJ. Krizomali nije.

Drago mi je da je FF to napisao i ovime zaključio sve daljne rasprave. Zahvalan sam mu na svim zanimljivim informacijama koje, moram priznat, nisam znao, ovo je odmah trebalo napisat da nebi bilo spora. Kad se spominju imena, treba spominjat i činjenice, argumentirat a ne generalizirat. Po ovome je Krizomali zbilja bio izdajnik Kraljevine Jugoslavije, svoje tadašnje domovine i svojih suboraca, ali samo jedan u nizu, jer inaće nebi se država raspala za 10-dana. No, kako Saša kaže dosta, počast smo odali, heroja smo se sjetili.

Imam knjigu od Grgurevića, treba mnogo toga u takvim knjigama uzeti s rezervom. Kad se sve očisti od raznih dodataka malo činjenica ostaje. Činjenice su bitne. Tijek zbivanja od zamisli do realizacije. Još bolje kad imamo fotografiju. Svi znamo kako je to teško prikupiti i korektno prezentirati. Nažalost na našim prostorima mnogo toga se ne poštuje, a struka pogotovo. Imao sam prilike u arhivima vidjeti dosta fotografija o RM. Jedan divan album slika iz prvog flotnog programa. Znate gdje je prodan? U inozemstvo! Prodao ga voditelj arhiva. Taj album je sadržavao slike odreda torpednih čamaca, razarače, slike s akademije u jednom dalmatinskom gradu. Brodove vezane u četverovezu u luci. Čista poslastica. Normalno, Joža i admirali, čitava politička državna i lokalna svita.
Držimo se ljudi provjerenih činjenica i fotografija. Ostalo nije na nama.

Slažem se! Držimo se brodova! ;)

Pošto sam nov na forumu...i sa zakašnjenjem čitam napisano...Spasić i Mašera... Toliko napisano u učbenicima, novinarskim člancima..
Sa sigurnošću mogu napisati, da je najbolje prikazano vreme zadnjih dana pred kapitulacijom..in prvih nekoliko dana po njoj. kako je jedino podmornica Nebojša izplovila iz Boke i pristala na kefaloniji... Sve pojedinosti možete pročitati u knjizi Dani izdaje...i Mrtva eskada...
Napisao jih je Aleksandar Marodić..rođen 1920 u zagrebu..Za vršio je tehničku školu vojne mornarice u Boki Kotorskoj...i bio prisutan događaju...

U knjizi Mrtva eskada, je umesto epiloga zapisano:
Milana Spasića su pokopali sa vojničkim častima, koje mu jih je izkazao i vod italijanske vojske na groblju Savina nad Hercegnovim.
Posmrtne ostatke drugog heroja, Sergeja Mašera su našli 45 godina kasnije i od 17. aprila 1987 počiva na ljubljanskom groblju Žale.
Zajedno sa njima i razaračem Zagrebom je istog dana nestao i neki topničar, ali nikada nisu saznali ko je to bio....

Negde sam pročitao ( ne mogu da se setim gde) da je 7 dana posle dizanja u vazduh razarača "Zagreb", pronađen gornji deo tela Mašere i da su ih Italijani tajno sahranili. E sad, ako neko zna nešto više o ovome mogao bi da napiše koji red.

Tako je, ima informacija o tome na nekoliko mjesta.

Medjutim procitao sam (valjda prije dvadeset i vise godina) da je jedna baka nasla glavu (jednog od ucesnika) i u tajnosti je pokopala u svom vrtu.

Pokusao sam doci to tih zanimljivih podataka - sa svrhom upotpunenja mozaika tih dogadjaja, ali nista se ne otvara po toj temi.

        Zna li se ime tome topniku?Prvi put čujem za takav podatak.

Glava pbb Sergeja Mašere nađena je odvojeno od tijela. Nakon dugo godina pokopana je na ljubljanskom groblju Žale. Imam taj članak, ali tko bi ga sad našao. Morao bih prekopati tavan, a to bi trajalo 6 miseci. Imati ću ovo na pameti dok ne naletim na taj  članak.

Ne znam što bi mislio o njihovoj žrtvi , s jedne strane radi se o hrabarom činu žrtvovanja vlastitog života, no nažalost ,sam taj čin je prilično besmislen. Ako su željeli potpiti brod kako nebi pao Talijanima u ruke mogli su to napraviti i bez da ubiju sami sebe. Borbu protiv neprijatelja su mogli nastaviti kasnije  što  bi sigurno da bi to bilo puno bolje obzirom da se radilo o hrabrim ljudima i uz to školovanim za vojni poziv. Na taj način bi sasvim sigurno naprijatelju nanijeli puno veću štetu od ove,a sa druge strane bili bi od velike koristi onim snagama koji su vodile borbu protiv okupatorima, naravno pod uvjetom da su se odlučili za pravu stranu.

@peacemaker

To nije bilo pitanje samo unistavanje tehnike vec i casti.
Licne, broda, drzave.
Oni su se zakleli da sluze jednoj drzavi i ispunili su tu svoju zakletvu.

Kao sto vidis njihov cin nije bio uzaludan jer se i dans o njemu prica, pamti i pise.

Retki su takvi ljudi.

A i pitanje je kako bi zavrsili da su posli sa doticnim kapetanom, verovatno bi ih italijani streljali zbog unistavanja broda.

Iz današnje perspektive je teško ocijenjivati postupke prije 70 godina. Niti su ljudi isti, a okolnosti pogotovo.
Spasić i Mašera su svoju odluku proveli u djelo. Treba poštivati njihovo djelo i zbog toga što su svjesno žrtvovali svoje živote.
Svako nagađanje što bi bilo da je bilo je suvišno.

Tako je Brodarski! Teško je sa tolike vremenske distance razumeti okolnosti koje su uticale da se događaj odvija na takav način. Ponekad i sitne stvari utiču na krupne odluke u momentima krize i haosa.

Osim toga, u mornarici je vekovima običaj da komandant broda ide na dno sa brodom. To je tradicija, koju mogu da ispoštuju samo hrabri i časni ljudi. Spasić i Mašera nisu bili komandanti broda, ali su svojim časnim činom održali čast svih mornara, čast svoje domovine...

Tako je Boro.
Tradicija je bila da komandant broda ide sa brodom.
Krizamoli to nije uradio.Naprotiv,10 aprila, pozvao je da se brod preda Talijanima,,a rat je jos trajao.
Umesto nejga to su uradila dva porucnika
Kako se moze videti u prethodnim postovima to je ucinio 10 aprila.
Tog dana je Slavko Kvaternik proglasio NDH ,nesporna cinjenica
Njegov brat Petar Kvaternik je istog tog dana,10 aprila,  pokusao da preuzme vlast u Crikvenici, u tome ga je sprecio kapetan bojnog broda Mirko Plajvas,komadant severnog sektora ( detalji o tim danima u knjizi Slom kraljevine Jugoslavije  1941, pisac general Velimir Terzic)

Slucajno sam na you tube nabasao na ovaj klip

WW2 Royal Yugoslav Navy destroyer

http://www.youtube.com/watch?v=nISlrkd3eD8

Klip je postavio Poljak u spomen jugoslovenskog razaraca i dva oficira heroja iz II svetskog rata
Porucnika Milana Spasica ( Beograd, 8.11.1909 - 17.4.1941) i Sergeja Masere(Gorizia, 11.5.1912 - 17.4.1941)

Cini mi se da neke od fotografija iz klipa nisu bile na forumu

Odličan klip, hvala ti što si ga podelio sa nama. :)

Iz CG novina.....

U Tivtu obilježena 69-ta godišnjica potapanja razarača „Zagreb“ i pogibije dvojice narodnih heroja

         SJEĆANJE NA SPASIĆA I MAŠERU

Delegacija Mornarice Vojske Crne Gore, Opštine i SUBNOR-a Tivta položila je juče zajednički vijenac na spomenik narodnim herojima Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri u velikom tivatskom Gradskom parku, obilježivši na taj način 69-tu godišnjicu potapanja razarača „Zagreb“ i pogibije te dvojice pomorskih oficira koji su kasnije proglašeni narodnim herojima.
Poručnici bojnog broda Kraljevske Ratne mornarice Jugoslavije Milan Spasić i Sergej Mašera su 17.aprila 1941 godine, odbili da priznaju kapitulaciju Jugoslavije u aprilskom ratu i da predaju svoj brod Italijanima. Umjesto toga njih dvojica su, žrtvujući svoje živote, u uvali Sveto Trojstvo blizu današnjeg Ostrva cvijeća, digli u vazduh razarač „Zagreb“ i potonuli sa tim modernim ratnim brodom.
Vijenac na spomenik Spasiću i Mašeri juče su, pored predstavnika boračkih organizacija Tivta, Kotora, Budve i Herceg Novog, položili i komadant Mornarice VCG, kapetan bojnog broda Rajko Bulatović i gradonačelnik Tivta Dragan Kankaraš, kao i učenici i profesori Osnovne škole „Drago Milović“, te predstavnici NVO „Generalni konzulat SFRJ“. Komemorativnom skupu u tivatskom Gradskom parku prisustvovali su pripadnici Mornarice, veterani Drugog svjetskog rata, predstavnici lokalne vlasti i pojedinih političkih partija, te brojni gradjani a obratio im se predsjednik SUBNOR-a Tivta Dragor Radunović.
„Odajemo počast narodnim herojima Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri koji su junački žrtvovali svoje mlade živote na današnji dan prije 69 godina. Ne priznajući sramnu kapitulaciju i bijelu zastavu, ovi hrabri pomorski oficiri su izabrali vječnu slavu i junačku smrt, ostavljajući tako zanavijek svima nauk kako se brani vojnička čast, zakletva i oficirsko dostojanstvo.“- kazao je Radunović.
Podvig dvojice pomorskih oficira Kraljevine Jugoslavije i dan-danas predstavlja izuzetan primjer predanosti vršenju vojničke dužnosti koji se sa pijetetom spominje na mnogim Vojno-pomorskim akademijama u svijetu. O značaju njihovog postupka, govori i podatak da su Milan Spasić i Sergej Mašera jedini oficiri kraljevske jugoslovenske vojske koje je komunistička vlast kasnije proglasila narodnim herojima SFRJ.
Nakon komemoracije kod spomenika, pripadnici MCG predvodjeni zamjenikom komadanta, kapetanom bojnog broda Željkom Hercegovcem, su uz adekvatan pomorski ceremonijal, sa broda položili i vijenac u more u uvali Sveto Trojstvo na mjestu potonuća razarača „Zagreb“.

Hm................nisi me baš uspio uvjeriti,  mislim da ću ostati pri svom stavu. Zamisli da su tada svi patrioti izvršili samoubojstvo zbog pitanja časti, države, zakletve, itd. Pa zar to nebi značilo upravo pobjedu neprijatelja? Upravo bi okupatoru odgovaralo da nestanu svi njihovi potencijalni neprijatelji. Zato mislim da bi bilo bolje da su kasnije u borbi sa okupatorom dokazali svoj patriotizam,nego da su skončali na ovaj način. Mogli su dosta dati u borbi i neprijatelju sigurno nebi bilo lako sa njima. Da se odmah razumimo ovo što su napravili je svakako hrabar čin i nosi u sebi određenu simboliku, no mislim da je prilično neracionalan. 

Moj pok. dida je bija vojni pilot i nakon aprilskog sloma se nije avionom zabija u planinu u znak protesta, već se vratija doma. Ustaše su tražili od njega da im se pridruži, međutim on ih nikako nije podnosija i nakon nekoliko miseci kad je pritisak posta neizdražljiv pobiga je u partizane di je svojim vojnim znanjem i učešćem u borbi doprinija borbi protiv okupatora . Kasnije kada su partizani oformili avijaciju onda se kao školovani pilot priključio avijaciji.

Kad se već dotičemo tog Krizomalija, o njemu sam ima prilike pročitat neke kontradiktorne informacije, neki kažu da je izdajnik , a neki sumnjaju u tu tvrdnju. Ne znan što je prava istina, uspija san negdi pročitat da je on cili rat proveja u Zagrebu kao ćato i nije igra ama baš nikakavu ulogu. Ma jedna mi stvar nije jasna cila vlada utekla iz zemlje, uteka kralj, utekli generali uključujući organizatore puča Simovića i Mirkovića i sad bi tu državu koju su svi napustili ( od onih koji su je mogli napustiti ) Krizomali trebao spasiti ! I on izdajnik , a ovi ostali nisu ?! Kako da ne !

Jos nekoliko reci o Krizomaliju kad je vec spomenut
Citiracu V.Terzica i knjigu Slom kraljevine Jugoslavije strana , tom 2, strana 510

Komandant razaraca Zagreb kapetan bojnog broda Nikola Krizomali jos 10 aprila u oficirskoj menzi rekao je: Jugoslavija se raspala,proglasena je Nezavisna Drzava Hrvatska, na sta mu je porucnik bojnog broda Spasic uzvratio: Gospodine komandante ,to su alarmantne vesti ,zbog njih se za vreme rata ide  na streljanje.(Krizomli je kasnije bio u licnoj sluzbi poglavnika Pavelica-prim V.T.)

Terzic je citat uzeo iz Vojnoistorijskog glasnika,br 1.Beograd 1969 god str 128,clanak: Jugoslovenska flota u Boki Kotorskoj u rat aprila 1941 godine.Autor clanka Jovan Vasiljevic
Kada je dosao u mornaricu i postao oficir Krizomali se  zakleo se da ce braniti zemlju i kralja.Zato je uzivao privilegije.Pogazio je to pre nego su ovi pobegli.
Nikad nisam cuo ni procitao da je kbb  obican cata pa nije ni ovaj to mogao biti

Fotografije iz Pomorskog muzeja u Piranu.
Vitrina sa Sergejevom ljetnjo uniformom i maketa razarača Zagreb.
Duje

Vremena su bila turbulentna i nije bilo lako opredijeliti se. ne želim o politici, jer ovaj forum doživljavam kao nešto što nema veze s politikom. ne znam kako bih se ponio u sličaju  Spasića i Mašere. Poštujem njihovu odluku da brod ne padne u ruke neprijatelju, ne mogu opisati poštovanje prema tom činu. Ipak, mislim da bi bilo logičnije bilo na bilo koji način nastaviti borbu (Pleiweiss, Škorpik i ost.) Ipak, ne pokušavam ni malo umanjiti njihovu žrtvu. Slava im.

Naravno, ne pricamo o politici.Ne.
Pricamo o vremenu koje je proslo.O sudbinama, o snalazenju i ne snalazenju.
Spasic i Masera su izabrali da potonu sa brodom.Plajvas se suprotstavio Kvaterniku, Skorpik postao partizanskiila komandant mornarice, Cerni otisao u partizane,kontraadmiral Domainko otisao u Zagreb, mucen i zatvarantamo.Zasto?To bi bilo interesantno da se sazna.Nije hteo da pristupi hrvatskoj mornarici?Ostao veran zakletvi?.Po pustanju iz zatvora otisao u N.Sad,a tada tamo bila madjarska uprava i niko ga nije dirao.Posle rata imao penziju.
itao sam nekada davno da je kbb Edgar Angeli zavrsio kao liftboj negde u latinskoj americi?Neznam da li je istina
Razlicite sudbine.

To je pisalo za Crisomalia u Frontu. Navodno ga je netko prepoznao kao recepcionera u Boliviji.

Pošto me je interesiralo, kako su stvarno završili Mašera i Spasić,  zamolio sam Pomorski muzej u Piranu za objašnjenje.
Duje


Spoštovani
 
Pripenjam vam odstavek iz svojega članka o Sergeju Mašeri, ki govori o ousodi trupel Mašere in Spasiča. Mašerova lobanja je pokopana na ljubljanskih Žalah.
 
Lepo pozdravljeni
 
mag. Nadja Terčon
Pomorski muzej "Sergej Mašera" Piran
 
 
 
"Spasićevo truplo so nekaj dni po eksploziji našli, ga odpeljali v Meljine in ga svečano z vojaškimi častmi pokopali na pokopališču na Savini. Poklonili so se mu tudi italijanski vojaki, ki so bili takrat že v Boki Kotorski. Mašerovega trupla niso našli, kljub temu, da so ga intenzivno iskali. Zasluženi mir in pokoj je našel šele leta 1987. Takrat je bila namreč opravljena identifikacija posmrtnih ostankov, že med vojno najdene in skrito zakopane lobanje. Zanjo so, glede na pričevanja dveh črnogorskih domačink, domnevali, da je Mašerova. Identifikacija je potekala v letih 1986-1987 na Sodnomedicinskem inštitutu v Ljubljani. Opravila sta jo izvedenca prof. dr. Janez Milčinski in prof. Zvone Žajdela ter napisala ustrezno strokovno ekspertizo. Pokop posmrtnih ostankov narodnega heroja Sergeja Mašere je z najvišjimi vojaškimi častmi potekal 17. aprila leta 1987 na ljubljanskih Žalah. Pogrebne slovesnosti so se poleg svojcev, prijateljev in številnih občanov udeležili še najvidnejši predstavniki SR Slovenije, JLA ter javnega in političnega življenja. 46. let po Mašerovi smrti je spomin nanj končno dočakal zasluženo čast in pokoj."

Prevod:

Nekoliko dana poslije eksplozije su našli Spasićevo tjelo , doveli ga u Meljine i sa vojnim počastima sahranili na groblju na Savini. Sahrani su prisustvovali i pripadnici italijanske vojske, koja je več bila u Boki Kotorskoj.
Tjelo Sergeja Mašere nisu našli i ako su ga intenzivno tražili. Zasluženi mir i pokoj našao je tek 1987 godine. Te godine je obavljena identifikacija posmrtnih ostataka, več za vrijeme II. svj. rata nađene i sakrivene lubanje. Da bi to mogla biti lubanja S. Mašere izjavile su dvije žiteljke Crne Gore. Identifikacija je obavljena 1986-1987 u Institutu za sudsku medicinu u Ljubljani. Ekspertizu su obavili i napisali  prof. dr. Janez Milčinski i dr. Zvone Žajdela. Pokop posmrtnih ostataka Sergeja Mašere (proglašen je narodnim herojem), obavljen je 17.aprila 1987 godine na ljubljanskom groblju Žale.  Pokopu su prisutvovali rodbina, građani i najviđeniji predstavnici SR Slovenije, JNA, javnog i političkog života. Zasluženu čast i pokoj našao je 46 godine poslija smrti.

Spomen obilježje u uvali Sveto Trojstvo postavljeno na mjestu gdje je uz obalu aprila 1941 bio vezan razarač "Zagreb".

U splitskom pomorskom muzeju postoje oba protuavionska topa tipa Bofors sa razarača Zagreb....u jako lošem su stanju, i potrebna im je temeljita restauracija...... Čak neki govore kako su to čak topovi koji su među prvima izašli iz tvornice, te da ih na svijetu nema više sačuvanih....... Otići ću ubrzo na Gripe, pa ću ih slikati i staviti slike na forum..... :marinero

Četiri godine preživio u domu učenika, koji je tada nosio njihovo ime i nikada u školi ništa čuo o njima. Bogu na istinu onaj koji nam je držao istoriu već je bio istorijski primjerak i pomalo pacient sa diagnozom, tako da nije ni čudo.

Po drugoj strani, Mašerina nečakinja bila mi je učiteljica slovenskog u osnovnoj školi pa mi je kasnije nekada objašnjavala tu priču i po njezinom znanju obojica su samovoljno ostali na brodu jer drugačije nije išlo. Koliko je u toj priči emocija, niko nezna.

Grob sa posmrtnim ostacima Sergija Mašere. (Do sada sam vjerovao, da se zove Sergej). Grob se nalazi na ljubljanskom groblju "Žale".

-Ulaz na groblje (djelo arhitekta Plečnika)
-grob S. Mašere

-Nadgrobna ploča sa imenom

Sergij Mašera je bio rodom iz Gorice. Sergij je česta varianta imena u tim krajevima ( iz italijanske oblike Sergio..).

Indikativno je da su pbb Spasić i  Mašera narodnim herojima bili proglašeni tek 1973. godine. S malo cinizma: valjda su toliko godina stručna tijela nove vlasti istraživala jesu li poginuli herojski ili slučajno 

@kontraAdmiral, kada su pitanju Spasić i Mašera, mislim da nema potrebe ni za malo cinizma, niti ih treba mešati u politiku. Njihova pogibija je patriotski čin koji spada u kategoriju najvećih svesnih žrtava u odbrani domovine. U momentu pogibije, nisu znali ni kako će završiti aprilski rat, a kamoli ko će biti na vlasti po završetku svetskog rata.

Siguran sam da nisu imali na umu da postanu heroji bilo koje vlasti, niti im je to uopšte bilo važno, već su hteli da svojim činom daju primer kako treba braniti domovinu od svakoga ko ju napadne, sa ili bez razloga, te da napadaču pokažu u šta se upustio napadajući ono što im je najsvetije.

Potpuno se slazem sa Borom! Mislim da je ono sto su napravili Spasic i Masera vrhunac oficirske casti i maksimalno pridrzavanje samurajskog busido koda - nema predaje ni pod koju cijenu! Svaka cast!!!! Njima i drugim ljudima iz aprilskog rata 1941 kakvi su recimno, bili porucnik bojnog broda Aleksandar Beric i posada monitora "Drava" piloti 6.tog lovackog puka itd, iskreno se divim.

Boro je u pravu.Ne zaboravimo Mirka Plajvasa i druge znane i neznane koji su poginuli braneci svoju zemlju

Nije riječ o činu njih dvojice - nego o odnosu Mornarice, Oružanih snaga, društva, države... prema djelu tih dvojice časnih časnika. Poštovani sugovoornik kaže da ne treba ih miješati u politiku? Pa nije li odnos prema njima do 1973. bio jedna politika, a nakon 1973. druga politika? Zvanje narodnog heroja, kao i nazivi ulica, ustanova itd. pokazuju odnos poštovanja, osobitog uvažavanja društva/države prema nekome ili nečemu. Pitam se, dakle, kako to da njihovo herojstvo nije bilo valorizirano npr. 1951. ili 1953. godine (deseta obljetnica RM-a), pa ni 1963. godine? Ako su, kao što veli sugovornik, "hteli da svojim činom daju primer kako treba braniti domovinu od svakoga ko ju napadne, sa ili bez razloga, te da napadaču pokažu u šta se upustio napadajući ono što im je najsvetije" - kako to da su u tome davanju primjera javno valorizirano uspjeli tek punih 30 godina nakon svojega primjera? Do tad su bili, uvjetno rečeno, " neznani junaci" - samo zato što nisu bili partizanski, novojugoslavenski, nego su bili starojugoslavenski ("nenarodni") oficiri.
Moj mali cinizam o odnosu prema njima vezan je za početak rasprave: "Svaka čast poginulim ali postavlja mi se pitanje, dali su svesno poginuli ili su pogrešili pa se nisu na vreme spasili. Šta drugi mislite?"

Mislim da bi trebalo (iako teško) odvojiti politiku te debate. Poznata je tačka 11 Pravilnika Paluba.info (https://www.paluba.info/smf/o-forumu/pravilnik-foruma-palubainfo/).

A oko te teme ne znam dovoljno detaila, da bi mogao suditi.

LPB

@kontraAdmiral, Spasić i Mašera su javno valorizovali svoj časni čin onog trenutka kada je eksploziv aktiviran. Šta je kasnije neko od toga radio, nije njihova krivica, ni zasluga. Tvoje argumente ne razumem, ali dobro, mlad sam još, naučiću već.

Mislim da svako mešanje politike i njihovog herojskog čina prlja uspomenu na njih dvojicu, a kako ne mogu da pratim tvoju ideju, povlačim se iz ove diskusije (daleko je iznad mog nivoa, na žalost).

Poštovani Prodaniću, nešto je javno valorizirano, dakle, kad je vrednovano u javnosti (široj) kao pozitivno. Koliko se sjećam od dječaštva, a to je od polovine šezdesetih godina 20. stoljeća, dvojici junaka nije bilo njihovo djelo priznato kao junačko, iako sam ja osobno preko dijelova moje porodice, što vojnih, što pomorskih, što vojnopomorskh, znao za mašeru i Spasića. Opet: nije problem u njima nego u društvu, nisu oni ništa krivi, pa ni odgovorni, nego sam se pitao kako je trebalo proteći toliko godina da se to prihvati i prizna kao čin koji bi slavila svaka vojska. No, dobro, očito - što bi rekli u Dalmaciji - ja u kupe ti u špade (dvije "boje" u talijanskim kartama) - pa se, kako ne bi došlo do bratomornaričkog klanja zbog politics, policy, itd - povlačim na rezervni položaj.     

Чињеница јесте да се са одавањем званичне почасти херојском делу Спасића и Машере окаснило. Не само њима, него и другим припадницима Војске Краљевине Југославије који су се у појединим случајевима херојски одупрли агресији Немачке и Италије. Будимо озбиљни па констатујмо да се у време СФРЈ, посебно у првом периоду, војна историја  и традиција сводила готово искључиво на НОБ. По мом суду била је то грешка коју онда нисмо примећивали. Са друге стране  о херојском делу Спасића и Машере и других припадника ВКЈ писало се и говорило и пре но што су проглашени народним херојима. Она помало профанисана серија стрипова "Никад робом" (углавном позната по Мирку и Славку) имала је и серијал о стварним догађајима из Другог светског рата. Памтим стриповану причи о монитору Драва, о подвизима ваздухопловаца итд.

Bacite pogled na Vojnu enciklopediju, na odrednicu "Narodni heroj"... Data je lista svih narodnih heroja iz DSR, sa datumima proglašenja. Nisu svi proglašavani narodnim herojima odmah po učinjenom delu... neki su čekali do pedesetih- šezdesetih godina ako se dobro sećam.

I za kanonizaciju svetaca u crkvi može se čekati stoljeća, no nije toliki problem u tome, uvjetno rečeno kašnjenju. Evo, kad već spominjete VA, pri sebi imam članak "Narodni heroji" u 6. svesku (Nadvođe - Pirit) iz 1964, str. 71-105. Na listi osoba četiri su rubrike (tj. kolone): redni broj, osnovne personalije i podaci o smrti, te, kao treća rubrika, "Članstvo u KPJ". Što se tiče te rubrike osim točne godine učlanjenja, postoje i modaliteti "pre rata", "oko" neke godine, "član SKOJ-a", "kandidat za člana KPJ", "organizovan" i sl. Ako sam dobro brojao, među do tada 1310 pojedinačnih nosilaca toga odlikovanja (prije toga - zvanja), "neorganizovan"(ih) je deset, a "nepoznato" je za tri osobe. Od poznatijih imena, zanimljivo da za Rudija Čajavca (1911-1942) stoji da je bio neorganiziran (str. 76); no upada u oči da samo jedan posto narodnih heroja, a oni po definiciji imaju socijalnu funkciju uzora, ne samo vojih (ratnih), nisu bili organizirani.

Ono što je najbitnije,bar po meni, je to da iako se čekalo na njihovo proglašenje za NH, narod nije imao dilemu ko su bili i šta su učinili.

I za odbivanje zvanja i ordena Narodnog Heroja neko je trebao dati predlog, mnogi borci nisu dobili taj orden iako su mozda i vise zasluzivali da ga dobiju od nekih dobitnika, pre svega zato sto ih se niko nije setio zbog raznih slucajeva (poginula cela jedinica, premestanje na druge duznosti ili u druge jedinice i slicno).
Nikada ne nije moguce da se svi oni koji zasluzuju neki orden ili medalju, da ga i dobiju. To se narocito moze primetiti u slucaju rata kada je stanje barem delumicno haoticno i ne rade sve linije u hierarhiji kako treba.
U slucaju dve doticne osobe o kojima se ovde raspravlja, jednostavno receno, tada se neko dosetio da ih predlozi za to odlikovanje.
Sto se tice pripadnosti u KPJ ili SKOJ, nemojmo zaboraviti da su neki i posmrtno primani u te organizacije kao zasluzni borci.

Nije se teško složiti s Groznim, primjerice u tome kako je bilo junačkijih ljudi od onih koji su proglašeni narodnim herojima. Zapravo, poslije su taj orden dobivali svi komandanti i drugi čelnici viših postrojbi, po, recimo tako, zapovjednoj odgovornosti za junaštvo. Razumljivo da "sve linije" ne rade kako treba. No riječ je o sistemu u kome je i posmrtno primanje u Partiju počast koja je bila propusnica da se nekome prizna herojstvo. Članstvo u KP-u dobar je pokatelj kako je NOB bio što mu ime govori, ali i čvrsto ideološki konfiguriran, bez obira na samu činjenicu komunističkog organiziranja ustanka. Pritom, dakle, postoje iznimke na razini statističkih pogrešaka - tipa Rudi Čajavec, koji je dobio ne samo status narodnog heroja nego je po njemu nazvana i tvornica.
Što se tiče Mašere i Spasića, je li to u južnoslavenskoj vojnopomorskoj povijesti bilo toliko junačkih djela da bi se moglo čekati da se netko dosjeti da ih, recimo zbog dizanja morala u JRM, uvrsti tamo gdje bi samorazumljivosti spadaju?

Moram se sloziti da se nedopustivo dugo cekalo sa time da se Spasicu i Maseri da status narodnih heroja. Ono sto meni medjutim, teze pada je cinjenica da je JRM cekala skoro punih 20 godina nakon so su oni proglaseni narodnim herojima da nekom svom ratnom brodu da ime jednog od ove dvojice oficira (RTOP 411 Sergij Masera, RTOP 412 Milan Spasic). Ipak, kasarna JRM u Radovicima kod Tivta izgradjena u prvoj polovini osamdesetih, dobila je ime Milana Spasica.
U svakom slucaju, ono sto zelim reci je da je JRM po mom sudu, nedovoljno polagala paznje na adekvatno valoriziranje u smislu morala, izvanrednih ljudi sa ovog prostora koji su svojim djelima ili herojstvom ostavili golem trag u raznim mornaricama, ali su to na kraju ipak nasi ljudi - pocev od recimo Jerolima Bizantija (zapovjednika galije Sveti Tripun u Lepantskoj bici, preko recimo Antuna Celestina Ivancica do najnovijih primjera poput Aleksandra Berica itd).

Iz tvog dosadašnjeg bivstvovanja na forumu, a i čitajući članke o posnoj ishrani u škveru i sl., provlači se nit da si osoba koja sve zna, tako da očekujem da sam daš odgovor na to pitanje koje si postavio.

Pa sta mislite dal je neko njih smeo da predlozi pre 70-ih za narodne heroje,taj koji bi ih predlozio bio bi veoma sumnjiv jer oni  su bili vojnici Kraljevske Vojske sa besprekornom biografiom sto znaci da nisu bili simpatizeri komunisticke partije na ovaj ili onaj nacin.Oni koji su imali dodira na bilo koji nacin sa komunistickom partijom pa cak i preko daljeg rodjaka oni su postali narodni heroji.Jer da su ih proglasili narodnim herojima ranijih godina,znaci da bi priznali da u Kraljevskoj Vojsci  bilo  i casnih ljudi (a nisu pripadali KM-jug) ja koliko se secam u osnovnoj skoli sam ucio da je Kraljeva Vojska bila izdajnicka!!!

Jesam samoproglašeni admiral, ali daleko od toga da sve znam, a žao mi je ako sam ostavio takav dojam. (Da, o minifrci kad radnicima nisu davali božiću hranu u splitskom brodogradilištu pisao sam davno, negdje otprilike u doba pobune Matije Ivanića. Što - ima to na Internetu?) Dakle, s pitanjem o Spasiću i Mašeri de facto sam rekao: oni su "po defaultu" MORALI biti ranije proglašeni narodnim herojima. Studija slučaja zacijelo bi pokazala zanimljive detalje, možda i kukavičluka nepotrebnog ili tzv. ketmana. Hm, kao plus proglašenju herojima svakako je bio i njihov "mješoviti"  sastav - analogija s Borom i Ramizom.   

Navescu jedan primer kako se dodeljivao Orden narodnog heroja, cisto radi poredjenja sa ovim slucajem.


Ako neko ima ovaj Zbornik bilo bi lepo da proveri posto je citat iz potpuno drugog izvora.

Odlican izvor.. pokazuje da povijest (i kriterije za dodjelu odlikovanja) pisu pobjednici..

Naravno, pogreška: umjesto VA trebao sam staviti VE(nciklopedija). Što se tiče pobjednika, osnovica mu je očito mogla biti šira, ali je ideologičnost prevladala, čak do apsurdnosti koja se vidi po tome da je sigurno u KP (ili SKOJ-z) 99 posto proglašenih narodnih herojima. Hm, a u doba rata u omladinskim novinama Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije nalazimo: Po Srbiji pozdrav hodi, srećan Božić u slobodi! Valjda je iz redova USAOS-a i druge mladeži diljem  ex Yu koja nije bila u SKOJ-u bilo kandidata za narodne heroje. No ideološka odrednica pokazala se i ovdje jačom od matematike. Uzgred, među narodnim herojima, kao "neorganizovani" je, ako se ne varam, i jedan od nastavnika kragujevačkih đaka.  

Za pocetak, temu ste oterali u offtopick, pa ako se ovako produzi bice brisanja.
Tema ovog topika je 68. godina od junačke smrti PBB Spasića i Mašere, i molio bih vas da se pridrzavate nje.

Bravo Trpe. Več mi skoro žao, što sam otišao na groblje u Ljubljani i potražio grob S.Mašere, jer se poslije objavljivanja slika,što nije uzrok komentarima, razvila tema u neželjenom smjeru (barem za mene). No, svako ima pravo na mišljenje, a mi Palubarci se moramo pridržavati statuta.

U Grgurevićevoj knjizi o Mašeri i Spasiću, naišao sam na podatak da se njihovi ordeni NH čuvaju u Ljubljani i Beogradu, kod Vide Mašere Birovljev odnosno Ivana Spasića. Bilo bi zanimljivo ako neko može potvrditi taj podatak, obzirom da je Statutom Ordena narodnog heroja propisano da se ordeni poginulih heroja čuvaju u Vojnom muzeju.
Ako  je kome do opšte diskusije o Ordenu NH i nosiocima, neka otvori temu  u Vojnim obilježijima. Imam jedan ONH u zbirci militarie i rado ću prodiskutovati, ali u štivi  :)
Sergij & Milan su priča za palubu.

Ako se strogo gleda naslov teme ovo je off topic jer se vec navrsava 70 godisnjica. Pomorski muzej u Kotoru ne zaboravlja heroje....

Kad god da se povede rasprava o junaštvu dvojice mladih oficira sa razarača Zagreb - uvek duboko razmišljam o tome, i svaki put postavim sebi pitanje: ZAŠTO?
Pa to su bili ljudi na početku života! Činjenica je da su živeli u teškim i konfuznim vremenima - ali rešenja za probleme uvek ima!

Iz današnje perspektive, deluje neshvatljivo zašto se dvoje mladih ljudi odlučilo na takav čin?
Zašto oduzeti sebi život zbog nečega na šta ne možeš nikako uticati?
Zašto nisu učinili nešto racionalnije?

Nemam ideje kakav motiv ih je naterao da učine takvo delo..... 

Eh Lovac, iznenađuješ me...

Verujem da znaš za Termopile, Leonidu i njegovih tri stotine ratnika, odbranu jevrejske tvrđave čijeg se imena ne mogu setiti (mislim Masada?) do poslednjeg deteta, Stevana Sinđelića, nebrojenih heroja koji su svesno žrtvovali sebe u NOB, majora Tepića i hiljade drugih. Zar ne bi sada mogli da razvijemo diskusiju o svima njima, zašto su to učinili? Učinili su zato što su bili heroji, časni i jedinstveni ljudi kakvi se ne rađaju baš često. Svi koje sam nabrojao, kao i mnogi drugi koje nisam, pa tako i Spasić i Mašera.

Častan čovek koji nosi uniformu vojske svoje otadžbine ponekad ima samo taj izbor.

Gledam i gledam..........

Ne razumem Jadrane, da li nešto nije u redu u mom komentaru?

Ma jeste Boro, slažem se sa tobom, ali uvek postoji neko racionalnije rešenje!

Slažem se s tobom Boro do srži. Šta sam sve video 91-ve, ali nedate mi zbog tačke 11, dođe mi da u najmanju ruku nekima svih
činova pljunem u lice. Ma nisam ja neki preveliki junačina , ali čovjek u najmanju ruku treba bar da poštuje sebe.
Slava slavnim Spasiću i Mašari. Oni su otišli u vječnost pa kome se to svidjelo ili ne svidjelo.... >:(

Postoji za nas, u ovim uslovima i sa ovolike vremenske distance. Za njih, to je bilo jedino rešenje, kao i za hiljade kapetana koji su svesno otišli sa svojim brodom Posejdonu u goste, iako su mogli da se spasu. Čast nema cene, jedna od retkih roba koja se ne prodaje/kupuje - ili se ima ili ne. Ako se ima, neprocenjiva je. Šta znači život prema nečemu takvom? Upravo to je pitanje nadgradnje - čovek je jedno od retkih, ako ne i jedino biće na planeti spremno da da svoj život za imaginarne pojmove: čast, otadžbinu, ponos, inat, ljubav i tako dalje. Druga bića ginu u borbi oko hrane, vode, prava na parenje, teritorije - što se opet svodi na hranu, ali za imaginarne pojmove vrlo retko, osim čoveka, najčešće vojnika.

Nema časnijeg dela od njihovog, kao i tolikih nebrojenih heroja širom sveta koji su svesno dali živote za svoj ideal.

Poslije borbe lako je biti General (Admiral).
Sa ovakve vremenske distance za svaku borbu može se nači racionalno rešenje pa i ono najracionalnije - diplomaciju. Ali tada tamo...




I da su nosili uniformu, to mora da nisu bili vojnici.

Bas kao sto kazete tesko je sad prosudjivati posle 70 godina , mada ja poštujem taj čin kao hrabar ali opet i nerazumem . Sigurno je da bi obojica vise vredeli u borbi protiv neprijatelja recimo da su pokusali beg iz Boke ili na neki drugi nacin da su se prikljucili saveznicima . Da su bili u bezizlaznoj situaciji onda bi po meni čin bio opravdan . Ipak su to hrabri i casni ljudi bili .   

Mogu samo da zamislim njihovo očajanje što nisu uspeli da isplove sa svojim brodom a država im se ruši kao kula od karata pred njihovim očima. Očajan trenutak i očajnički čin.

Zato i postoji ona vječna narodna: " NA MUCI SE POZNAJU JUNACI" ,ali nažalost ili na sreću, nije svako rođen da postane junak...

Svoj sam "komentar" smislio prije tvog komentara - a kao odgovor na post Lovca. Svoje misljenje imam - ono je blisko Marinerovom, tvom ........

Uzmite u obzir činjenicu da, ako bi potopili "Zagreb", a sačuvali svoje živote, istog dana bili uhvaćeni od strane Italijana ili kolabracionista i streljani. Čak je postojalo naređenje od dan-dva ranije da će sabotaža na brodovima biti kažnjiva smrću, izdata od pretpostavljenih u komandi koji su predali flotu okupatoru. Ako čitate hronike, znate da odluku o nameri da unište "Zagreb" nisu mogli doneti danima i nedeljama unapred. Stvari su se odvijale munjevitom brzinom i do zadnjeg dana verovatno nije postojao organizovan plan za samouništenje broda. 17. aprila nisu imali kuda bežati. Bili su svesni da ako unište brod, smrt je neizbežna. Jedini izbor koji su oni imali bio je predati se okupatoru ili časno umreti.

Hvala na objašnjenju druže. :)

Nemojte zaboraviti da je to mnogo drugačije vreme nego današnje.
Reč, obraz, zakletva, domovina (država), sve to je imalo mnogo drugačije značenje nego danas.
Nije postojala globalizacija, teško se prodavala "vera za večeru".
Uostalom koliko njih je sa njihovog broda pristupilo bilo kom antifašističkom pokretu i ostalo zapisano zauvek u istoriji.
Siguran sam da njihova želja nije bila da se upišu u istoriju, već da po njihovom mišljenju,
u tom momentu na najbolji način nanesu gubitak okupatoru.
U svakom slučaju za svoju državu dali su najviše šta su mogli.

Žao mi je što tek sada gledam ovaj topik... :-[
Junački čin ova dva heroja može samo da posluži za ilustraciju šta znači oficirska čast i zakletva, hrabrost i žrtvovanje...Zato sam sa žaljenjem pročitao neke komentare na ovom topiku :'(
Ne zaboravimo, biti oficir, pa još i mornarički, nekada je značilo mnogo više od epoleta... Značilo je, prije svega, biti čovijek...
Neću reći da je danas malo takvih-uopšte ih i nema.
Za ilustraciju evo dio poslednjeg pisma kojeg je NARODNI HEROJ Milan Spasić poslao svojoj majci u osvit Aprilskog rata, baš iz Boke...

Potresno je čitati, makar samo i prve redove tog pisma, i pri tome razmišljati o tome kakve su se misli rojile u glavama tih mladih junaka ...????

...dio pisma, cijelo pismo na žalost nije sačuvao. Moguće da ga je odrezala mučena majka, jer se ubila nakon što je saznala da joj je sin poginuo.

Danas se navršava 71 godina od kada su ova dva heroja dobrovoljno dali svoj život za čast i slobodu...
Čisto da se ne zaboravi...

Slava im.

[attachment=1]

[attachment=2]

Slava im i hvala...

Nadam se, da će se i ove godine netko sjetit položit cvijeće! Slava im.

I ove godine? Mornarica Crne Gore, a i Vojska iste, prošlu godišnjicu nije obilježila, za pretprošlu ne znam, zaboravio sam.

Ali nema veze, herojski podvig je duboko urezan u kolektivnom sjećanju.

Slava vitezovima!

[attachment=1]
[attachment=2]
71. godišnjica podviga heroja aprilskog rata, Milana Spasića i Sergeja Mašere obilježana je danas kod spomenika narodnih heroja u gradskom parku na masovan i dostojanstven način. Vijence na spomenik Spasića i Mašere koji su na današnji dan 1941. godine digli u vazduh razarač „Zagreb“ u tivatskom zalivu, položili su predsjednik opštine, Miodrag Kankaraš, delegacija tivatskog Udruženja boraca NOR i antifašista, komandant Mornarice Crne Gore, kapetan bojnog broda Rajko Bulatović, delegacija SUBNOR-a iz Herceg Novog i Olivera Doklestić, predsjednica SPKD „Prosvjeta“ iz Herceg Novog.

Komemorativnom skupu koji je uveličao počasni stroj Mornarice Crne Gore, prisustvao je nekadašnji Savezni sekretar narodne odbrane, devedestogodišnji admiral Branko Mamula koji živi u Tivtu, rukovodstvo lokalne uprave, direktori Osnovnih škola „Drago Milović“ i „Branko Brinić“, Zoran Latković i Saša Krivaćević, osnovci i srednjoškolci, učesnici kviza “NOB i antifašizam u Boki 1941.-1945.”, kao i veliki broj poštovalaca tekovina NOR.

Skup je u ime organizatora, tivatskog Udruženja boraca NOR i antifašista pozdravio predsjednik Dragiša Ćosović. Delegacija Mornarice Crne Gore, UBNOR i opštine položili su vijenac u uvali Zagreb gdje su Spasić i Mašera potopili razarač, a godišnjica herojskog podviga obilježena je i polufinalom kviza i izložbom učeničkih radova u prostoru Zbirke pomorskog naslijeđa u Porto Montenegru.
Povodom 71. godišnjice potapanja razarača „Zagreb“ predstavnici SUBNOR-a iz Herceg Novog danas su na grobu Milana Spasića na Savini položili vijence i cvijeće i odali poštu narodnim herojima Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri

U odjeljenju, posvećeno stranici iz  Drugog svjetskog rata, koje je otvoreno prošle godine, u čast   70 godina od  herojskog podviga mornara, poručnika Milana Spasića i Srgeja Mašere, koje se nalazi na drugom spratu Pomorskog muzeja u Kotoru, je i  pramac razarača “Zagreb” koga su Spasić i Mašera na današnji dan 1942. godine digli u vazduh i dali svoje živote da ne bi pali u ruke neprijatelja.

Pored razarača “Zagreb” nalaze se i djelovi razarača “Kotor” sa nautičkim instrumentima koji su se na njima nalazili, podsjeća za Skala radio Mileva Pejaković-Vujošević.

Tu je svoje mjesto našla i metalna kasa sa podmornice “Osvetnik” koju je kapetan ove podmornice bacio u more na dan ulaska okupacione vojske u Boku na današnji dan 1941. godine.

U odjeljenju Pomorskog muzeja danas se održavaju i časovi istorije za učenike kotorskih škola, a brojni turisti s pažnjiom posjećuju ovu sobu  koristeći audio-vodiče kroz Muzej koji im na više svjetskih jezika pričaju i o nadljudskom podvigu Spasića i Mašere, zaključila je Pejaković-Vujošević.
http://www.radiotivat.com/drustvo/masovno-obiljezena-godisnjicu-herojskog-podviga-spasica-i-masere
http://skalaradio.com/2012/04/17/spasic-i-masera-porucnici-mornari-nadljudskog-podviga/

Ја мислим да су и представници Републике Србије и Словеније морали положити венце на гроб ових хероја.

Можда неко мисли да Србија и Словенија имају преча посла. У Србији је у току предизборна кампања, задавили се њоме дабогда.

Moj pokojni barba Ante je sluzio na skolskom brodu "Jadran" i bio nesto kao posilni Milanu Spasicu. O njemu je uvijek imao samo lijepe rijeci i izuzetno visoko misljenje.
Politiku pustimo na stranu. Oni su imali svoju cast i svoje ideale. Za to su dali svoje zivote. Nitko ih nije prisilio i nisu nikoga drugoga sa sobom poveli.
Mozda su tako i spasili monoge druge zivote, jer bi razrac Zagreb sa velikom vjerojatnocom bio potopljen tijekom rata.

POČAST OD ADMIRALA

Obilježena godišnjica potapanja razarača i pogibije dvojice narodnih heroja

Povodom godišnjice potapanja „Zagreba“, organizovan je i obilazak muzejske zbirke pomorskog nasljeđa Arsenala u marini Porto Montenegro

[attachment=1]Sa polaganja vijenaca u Gradskom parku (Foto: Siniša Luković)

Uprkos lošem vremenu i kiši, u Tivtu je obilježena 71. godišnjica potapanja razarača "Zagreb" i pogibije narodnih heroja, poručnika bojnog broda Milana Spasića i Sergeja Mašere, obilježena masovnije nego ranijih godina.

U prisustvu velikog broja građana, funkcionera lokalne uprave, učenika tivatskih škola i članova udruženja boraca iz Tivta, Kotora, Herceg Novog i Budve, vijence na spomenik heroja u tivatskom Gradskom parku položili su gradonačelnik Dragan Kankaraš i delegacija tivatskog Udruženja boraca NOR-a i antifašista, delegacija Mornarice VCG predvođena komandantom, kapetanom bojnog broda Rajkom Bulatovićem, delegacija SUBNOR-a Herceg Novog i Olivera Doklestić, predsjednica Srpskog prosvjetno-kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Herceg Novog.

Među okupljenima koji su odali počast dvojici mladih pomorskih oficira Kraljevske mornarice Jugoslavije koji su, žrtvujući živote, 17. aprila 1941. u Tivatskom zalivu digli u vazduh razarač "Zagreb" da ne bi pao u ruke neprijatelja nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, bio je i devedesetjednogodišnji admiral flote Branko Mamula, nekadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ i načelnik Generalštaba JNA.

Okupljenima se obratio predsjednik UBNOR-a i antifašista Tivta Dragiša Ćosović, nakon čega je delegacija Opštine, UBNOR-a i Mornarice plovilom MCG otišla do uvale Sveto trojstvo i vijenac spustila u more, na mjestu potonuća razarača „Zagreb“.

U popodnevnim satima, vijenac na spomenik Spasiću i Maseri položila je i tivatska podružnica Bokeljske mornarice, koja 17. april slavi kao dan te podružnice.

Povodom godišnjice potapanja „Zagreba“, organizovan je i obilazak muzejske zbirke pomorskog nasljeđa Arsenala u marini Porto Montenegro, koja je za tu priliku dodatno osvježena artefaktima u spomen na događaje u Boki 17. aprila 1941. i narodne heroje Spasića i Mašeru. U ime domaćina goste je pozdravio kustos te zbirke Dražen Jovanović, koji je sa pijetetom govorio od dvojici pomorskih heroja i njihovom junačkom djelu.

U muzeju je priređena i izložba likovnih radova učenika tivatskih osnovnih i srednje škole na temu potapanja razarača „Zagreb“ i djela Spasića i Mašere, a održano je i polufinale kviza „NOB i antifašizam u Boki 1941-45“ koji organizuju UBNOR i Mješovita srednja škola „Mladost“ iz Tivta.

Siniša Luković, Vijesti Online (http://www.vijesti.me/vijesti/obiljezena-godisnjica-potapanja-razaraca-pogibije-dvojice-narodnih-heroja-clanak-69750)

Pripadnici RM CG odaju počast polaganjem vijenca. Godina 2012....

[attachment=1]


 časopis Vijesti (http://www.vijesti.me)

Jadni Spasić i Mašera bi se u grobu prevrnuli kad bi vidjeli da im kbb Rajko Bulatović odaje počast. Tragično - jedan od glavnih uništitelja Mornarice u CG odaje počast onima koji su sačuvali čast Mornarice 1941..... O tempora, o mores!

A najvažnije je da su skrojili nove uniforme, kako bi time označili raskid sa "Jugovojskom". Nema veze što u glavama zveckaju šrafići u vakuumu. Neka, makar su se pojavili da polože cveće.

Немојмо сад о политици, укљчујући и униформе.  Хм, у вези с оним што је Джумба написао: заиста свака би се држава засигурно бусала у прса да има часнике попут Машере и Спасића. Ако из Словеније и Србије нису могли доћи због, ето, удаљености, лоших веза и што ти га ја знам чега, пошаље се брзојав (уз исприку).
Тема о часним поручницима је већ дуго на Палуби, много што смо рекли, а мене и даље прогони: зашто нису разарач дигли у зрак, а они - школовани, способни официри - покушали преживјети и наставити борбу?

Iz inata, eto zato !!!!!!!!

I osjećaja za dužnost i oficirsku čast..... Nešto čega danas više nema ni u tragovima!

Ја претпостављам да нису веровали, или у датим околностима нису видели могућност наставка отпора. Ово посебно због тога што су били морнарички официри и тешко да су себе замишљали као герилце.

Udaljenost Podgorice (tu su ambasade Srbije i Slovenije) od Tivta je 85 km.

VES ne odredjuje da li će neko biti uspešan gerilac ili ne. Eto, na kraju krajeva, videli smo kako je u gerili uspeo jedan bravar. Odnos izmedju broda i mornara je specifičan, koji ljudi van mornarice teško mogu razumeti na pravilan način. Tako da mislim da u tom osnosu treba tražiti jedan od razloga za takav čin.

Da, da. Upotpunosti bi se s ovim složio. To je velika istina.. :klap :klap  :marinero

Bilo je pored "Zagreba" još brodova i oficira pa se nisu desile slične situacije (sem herojstva Aleksandra Berića i njegovih mornara, slava im). Moje lično mišljenje je da je ovaj njihov čin bio (i ostao) jedna snažna poruka svima onima kojima je guzica ispred obraza, goli život ispred časti, sužanjstvo ispred slobode...
Mogli su da se odmetnu i bore protiv okupatora...dobili bi spomenicu...možda bi bili i nar. heroji... možda bi postali i admirali...možda bi dogurali i do visokih pozicija u vlasti...možda bi imali i vile na Dedinnju..., ali... ne bi bili heroji dok postoji sjećanje...
"...Blago tome ko zanavijek živi imao se rašta i roditi..."  
Petar II petrović Njegoš

Danas je prošlo sto godina od rođenja Sergeja Mašere.

I 71 godina i 31 dan od kada je napisao ovo pismo...
Manje dirljivo od onoga koje je napisao M. Spasić (dio je već postovan), ali svakako  je isto potresno...
Neka im je viječna slava i hvala za ono što su uradili i čemu su nas naučili i na šta su nas potsijetili, a danas svi zaboravljamo...
Slava junacima!

Na ovoj slici je još dijete u naručju gospođe na prvom spratu.

Listajući temu vidim da nema slike čitavog spomenika, pa evo sa panoramia.

[attachment=1]
poz.

Bravo "SOLE....",  :klap :klap

Kad bi se brojalo vjerovatno bi ispalo da sam ja kao pojedinac na Palubi najviše puta posjetio ovaj
spomenik..  ;)
Naime zadnji 10-tak i više godina pred mirovinu sa službom sam bio u Arsenalu u Tivtu. A spomenik je od glavnog ulaza
u Arsenal kroz park udaljen jedno 100-tinjak metara. I ja ti skoro svakog radnog dana u doba marende izađem van u
grad, kupim nešto za "ubaciti u kljun", vratim se do spomenika, sjednem i tako tu to ćutke smažem.

Eto.... ;) :laugh:

Jesi li to dava daću?  ;)  ;D

Evo jos jedne slike spomenika sa malcice sirom okolinom....

Maketa "Zagreba" u Pomorskom muzeju u Piranu.

Evo kako se prije 30-ak godina obilježavao 17-ti april u Boki:

Prova granicara tip 137

Jutros oko 1h po ponoći 22.10.2012.g. na kablovskom kanalu FMYu prikazan je dokumentarni film o poručnicima Spasiću i Mašeri.
Film urađen verovatno 70-ti u punom koloru,vide se članovi posade nekog od brodova JRM kako daju počasni pozdrav pre spuštanja venca u more.Na snimku se vide i RČ 309 i jedan brod sa oznakom 214 (samo pramac) verovatno TČ,kao i zajedno podmornice 812 i 821.
Možda ima i nekog od palubaraca.
Uživo o događaju govore preživeli koji su služili na razaraču Zagreb sa pomenutim Herojima i koji su ga poslednji napustili.
Na netu nigde danas nisam mogao da pronađem taj dokumentarac.
Tu preživeli učesnici jasno objašnjavaju sam događaj do u detalje.
Prava šteta.

 Ako je 214, to je TČ- Topčider

Hvala KileZr.
Nikako da nađem ni traga od dokumentarca na netu.
Mislim da bi svima bilo dragoceno ako neko pronađe da postavi link.

Nikad čuo za taj film  ???
Bilo bi jako dobro da se do njega dođe.

Сећам се кроз маглу тог филма. Колико се сећам била је снимљена и једна играна ТВ драма о самом догађају.

Tekst pokojnog Toma Grgurevica, starog bokeljskog novinara i publiciste, svojevremeno objavljen u nekom od ovdasnjih casopisa. Tomo je inace, napisao i knjigu "Podvig Sasica i Masere" kojka je pominjana ranije na ovom topicu...

Tomislav Grgurević

RAZARAČ »ZAGREB« POSLJEDNJEG DANA APRILSKOG RATA I PODVIG NARODNIH HEROJA  MILANA SPASIĆA I SERGEJA MAŠERE

Ovo je hronika o onome sto se 17. aprila 1941. godine, posljednjeg dana neslavnog rata, de[avalo na razaraču »Zagreb«, jednoj od najelitnijih jedinica Flote, koji se nalazio u uvali Sveto Trojstvo u Tivatskom zalivu.
Tog dana dato je naređenje da posade napuste brodove i da se ovi, pod prijetnjom smrtne kazne, moraju neoštećeni predati u ruke neprijatelju. Izdajnički mornarički vrh brinuo je brigu kako da novom gospodaru što uredniie preda one čime je komandovao. Većina komandanata preduzimala je sve mjere da to posljednje naređenje sprovede u život.
Poručnici bojnog broda Milan Spasić i Sergej Mašera, sa razarača »Zagreb«, nijesu poštovali ovo naredenje. Oni su umjesto sramne bijele zastave radije pošli u smrt. Digli su razarač »Zagreb« u vazduh, da ne bi nikada na njega kročili okupatori, i tom prilikorn poginuli smrću heroja.
Evo kako se odvijao taj posljednji dan na ovom brodu. Osvanulo je posljednje jutro razarača »Zagreb«. Bilo je maglovito i kišovito. Magla je prekrila i dio brda koja se strmo spuštaju sve do mora. Zaliv se kupao u izmaglici. Sivilo maskiranog broda stapalo se sa sivilom mora. Na razaraču tišina, muk neuobičajen za ratne dane.
Spasić i Mašera od svanuca su na nogama, a ko zna da li su uopšte i lijegali. Prethodne noći dugo su šetali palubom. Ko zna o černu su razgovarali. Vjerovatno o razaraču i danu koji je dolazio. Dok su pričali, u daljini se čula paljba pušaka. Lovćenskim serpentinama iz pravca Cetinja ka Kotoru silazili su kamioni. To se moglo zakljuciti po farovima koji su osvjetljavali put. Bilo ih je mnogo, jer su tada svi putevi vodili ka moru. U svitanje neki engleski avioni su napustili Boku. Tipicna slika kraja i poraza.

Mornari su bili na obali. Putem, koji je bio u neposrednoj blizini, išli su mornari i pješadinci, većinom do zuba naoružani. Kretali su se iz pravca Tivta, gdje je bio jak garnizon, i odlazili cestom koja je vodila gore ka planinama. Dežurni sa »Zagreba« je pitao:
- Kuda krećete, ljudi?
- Naredeno nam je da idemo svojim kućama.
Neki su jedva išli, ali su zato vodili konje natovarene sanducima municije i oružja. Koračali su gnjevni. duboko žaleći sto je do ovoga došlo. Usput se čulo mišljenje da su oficiri podijelili državnu imovinu i prvi otišli. Kada brod tone prvi ga napustaju miševi. Većina vojnika, a to su pretežno bili ljudi iz Crne Gore i Hercegovine, izjavljivala je da ide u brda. Vjeravali su da će uskoro početi otpor i da ovo ne može ovako svršiti«.
Uskoro su do vojnika doprli podaci da su Italijani zauzeli Budvu, Cetinje i Dubrovnik, i da sada nadiru ka Boki Kotorskoj gdje će brzo stići, jer im nika ne pruža otpor. Bilo je grupa vojnika koji su pucali u vazduh. Veselili su se okončanju rata, nesvjesni onoga što se zbilo i onoga što će ih uskoro zadesiti. Jedna grupa se dokopala alkohola. Bili su pijani, Došli su do ivice mora da se umiju. Nekima nije pošlo za rukom da se zadrže na ivici mora, nego su pali i neplanirano se okupali. Ostali ru se smijali. Došlo je do svađe, Čak se i oružje potezalo.
Sve su to gledali mornari sa »Zagreba«. Neki su tražili odobrenje da idu kući, ali još nije bilo otvorenih znakova neposlušnosti. Iznad brda Obostnik, važne osrnatračnice i naoružanog utvrđenja, dizao se stub dima. Osoblje Osmatračke stanice zapalilo je zgradu. Nijesu je htjeli predati nenrijatelju. Iz toga pravca čule  su se i eksplozije.
Ljudi su znali da je kraj tu. Samo su čekali da im se saopšti cia idu kući. Onda jedno iznenađenje, koje je izazvalo zabunu. Uz bok »Zagreba« pristao je neki remorker koji je doteglio penišu sa vodom i naftom. Neki su u prvi mah mislili da se radi o pripremama za isplovljenje. Međutim, noslije kontakta sa posadom remorkera ispostavilo se da je u pitanju naknadno izvršavanje nekog »zakašnjelog naredenja«. koje nije blagovrerneno  opozvano. Pometnja na svakom koraku. Ipak, neki su se još nadali da će u posljednjem trenutku Flota otploviti saveznicima.
Uskoro je motorni čamac sa »Zagreba« krenuo ka »Dubrovniku« , koji je bio komandni brod divizije u čijem su sastavu bila četiri razaraca - »Zagreb«, »Beograd«, oštećena »Ljubljana« i »Dubrovnik«. Ka »Zagrebovoj« barkasi išla je ona sa »Beograda«, a u njoj je bio i komandant »Zagreba«, kapetan bojnog broda Nikola Krizomali. On je prešao u svoj čamac i tada saopštio posadi:
- Sve je propalo. Naređeno je da posade napuste brodove i odu kućama, jer ih više nije moguće zadržavati na brodovima. 
 

Drugi artiljerijski oficir Nikola Safonov je pitao: - Da li ćemo uništiti brod?
Komandant nije ništa odgovorio. Samo je beznadno mahnuo rukom.
Saopštenje komandanta o nužnosti napuštanja broda brzo se proširilo među posadom. Uskoro su počele ubrzane pripreme za odlazak.
Dok su se mornari pripremali za napuštanje broda, oficiri su imali sastanak kod komandanta broda. Tamo su se čula različita rnišljenja, Spasić i Mašera su bili protiv napuštanja broda. Njih su podržali još neki mladi oficiri. Tražili su od komandanta neka razjašnjenja, a ovaj nije mogao da ih da. Zabuna je bila potpuna.
Krizomali je sredinom jutra otišao do »Belog orla«, koji je bio komandni brod Flote. Nije se dugo zadržao. Sazvao je ponovo oficire na sastanak. Mornari su osjećali da se rješava nešto sudbonosno, ali nijesu znali ništa o sadržaju razgovora. Kada je završen skup, lica Spasića i Mašere govorila su sve najgore, ona su bila oličenje gorčine, bola i tuge. Šetali su dugom palubom razgovarajući. Bili su sami. Živo su gestikulirali rukama. Potom su se spuštili u kabinu komandanta. Nešte kasnije komandant je ponovo otišao na komandni brod. Krizomali se uskoro vratio.
Tada je izdato naređenje da se posada okupi na uobičajenom mjestu na pramcu. Kada su se mornari okupili i zauzeli svoja mjesta u sastavu boračkih odreda obratio im se Milan Spasić. Govorio je tiho, skrhanim glasom ali pribrano. Oči su mu bile pune suza. Rekao je, otprilike, ovo:
- Rat je završen, Jugoslavija je kapitulirala. Italijani tek što nijesu ušli u Boku. Kreću se iz pravca Budve. Uskoro će stići ovdje ...
Tada je počeo govoriti jače:
- Vi se možete iskrcati. Ponesite sve što možete! Nastojali smo da do ovoga ne dođe, ali se nijesmo predali.
Pogledao je Mašeru koji je stajao pored njega. Poslije kraće pauze je rekao:
- ZBOGOM ZAUVIJEK
Na zboru posade, koji je bio oko 9 sati i 30 minuta, govorio je komandant broda. On se popeo na rezervni komandni most, predviđen da se sa njega može komandovati u slučaju uništenja glavnog komandnog mosta, i rekao postrojenoj posadi:
- Prestala su neprijateljstva. Idite svojim kućama! Odjednom je nastao tajac. Posada se nije razilazila, čekala je jos nešto. Onda su krenuli da se razilaze.
 
 

Nemoguće je opisati tugu sa kojom je brod napuštan. Ljudi su bili svjesni teškoća koje će uskoro doći. Osjećalo se da se neće završiti na kapitulaciji. Očekivali su da će početi otpor o kojem je govorila Komunistička partija. Posada je odlazila. Kasnije su neki pali u zarobljeništvo, drugi su stupili u neprijateljske formacije, treći su dali život boreći se za slobodu, a dvojica oficira, Spasić i Mašera, samo nekoliko sati kasnije poginuli su uništavajući brod na kojem su služili.
Poslije saopstenja o napuštanju broda Spasić se popeo na komandni most. Tamo je zatekao signalistu Vida Cvjetkovica, Ovaj je rekao svom starješini da ima namjeru da ode kući kuterom i da će ponijeti nešto oružja i municije. Spasić se složio sa tim njegovim planom. Rekao je:
- Ja ću brod ureditil"
Mornari su odlazili sa broda. Neki su bili u uniformi, drugi u civilnom odijelu, treći u kombinaciji uniforme i civilnog odijela. Bilo ih je i u djelovima svojih nacionalnih nošnji u kojima su došli da služe vojni rok. Uzimane su puške i drugo oružje ali bez municije, jer Mašera nije dozvolio da se ona raznosi.
Za to vrijeme razarač se nalazio u četvorovezu u uvali Sveto Trojstvo u Tivatskom zalivu. Jedan ponton bio je veza broda sa kopnom. Na daljini od oko pola nautičke milje, u protivavionskom trouglu, bila su ostala dva razaraca - »Dubrovnik« kod ostrva Stradioti i »Beograd« kod stare ciglane u Krtolima.
Srećko Burić, sa svojim društvom, odlučio je da pođe kući, na ostrvo Ugljan, pomocu kutera sa »Zagreba«. Trebalo je prevaliti oko 250 nautickih milja.
Tada su se pojavili i ljudi iz susjednih mjesta, najviše iz obliznjeg Brdista, koji su htjeli uzeti neke stvari sa broda. Veslali su svojim malim brzim čamclrna ka brodu. Računali su da će doći do plijena. I oni su žurili. Htjeli su da preduhitre okupatorske vojnike i da spasu sto se da spasiti.
Kada je mještanima rečeno da treba da se udalje  jer će razarač uskoro odletjeti u vazduh, oni su se brzo udaljili. Ta prva upozorenja nijesu bila svrsishodna, jer je priličan broj ljudi još bio na brodu i brod još nije bio miniran.
Upravo u to vrijeme jedan podoficir je počeo da priprema patrone trinitrotoluola i vrpce za potpaljivanje. On je to radio ne žureći, kao što se obavljaju svakodnevni poslovi. Krizomali je još bio na brodu. Nešte kasnije na brod je došao Mihailo Lepetić, komandant razarača »Beograd«. Tražio je kolegu. Spasić mu je odrešito naredio:
- Napuštite brod, jer na njemu nema mjesta za izdajnika!
Ovo je Krizomali čuo i pošao je u susret Lepetiću. Dva kornandanta su otišla negodujući, Spasić je viknuo za njima:
- »Zagreb neće izdatile"

 

OPRAŠTANJE SPASIĆA I MAŠERE SA POSADOM

Na »Zagrebu« se vidio nered na svakom koraku. Komadi odjeće i opreme bili su svuda po palubi. Ovdje se nalazila municija, oružje, cerade za topove, koji su hili u raznim položajima, nalazile su se u neredu pored njih, čalk je bilo prosuto mašinsko ulje, koje je u međuvremenu razgazeno. Još gore je stanje bilo dolje u kabinama. Prava slika propasti.
Oficiri i posada pakovali su stvari. Svi su, logično, žurili, jer je što prije trebalo napustiti brod, da ne bi pali u zarobljeništvo. Italijani su mogli stići svakog časa, Ta činjenica tjerala ih je na hitnju.
Najveći broj članova posade imao je isti cilj: što brže se udaljiti od razarača i od opasnosti zarobljavanja. Oni stariji žurili su u susret svojim dragim i milim, koje dugo nijesu vidjeli. Ostali su, opet, imali svoj razlog za odlazak.
Jedan broj članova posade žurno je tražio oružje da bi sa njim pošao kući. Mnogi su već tada razrnišljali o pružanju otpora okupatoru. Pojavili su se i mjesni partijski aktivisti koji su tražili da se oružje i municija odnose, a i sami su sklanjali ono do čega su došli. Tražili su se drugovi i prijatelji. Razmjenjivane su adrese. Kompletirale su se posade kutera koji su trebali isploviti u susret neizvjesnosti.
Dvojici oficira, Spasiću i Mašeri, nije se žurilo. Posada nije znala da su oni već odlučili da na brodu ostanu do kraja, do smrti. Bila je to njihova tajna, koju nijesu nikome saopštavali. O tome kako su izgledali ti teški trenuci opraštanja ovih starješina sa mornarima prepustimo da govore članovi posade razarača »Zagreb«.

Leopold Rozman o tome kaze:
»Sjećam se dobro tog 17. aprila 1941. godine. Pošto sam se pripremio za odlazak sišao sam u krmeni prostor da se pozdravim sa svojim starješinama. Oficiri su u žurbi pripremali prtljag i napuštali brod. Kabina Sergeja Mašere bila je namještena kao svakog dana, a u njoj nije bilo nikoga. Pred kabinom Spasića stajala su četiri mornara. Prišao im je i počeo razgovarati. Kao roditelj im je savjetovao da moraju biti vrijedni i dobri kao što su bili kod njega na brodu. Zahvalio im je na službovanju,
Usput, dok je govorio, pružio je ruku u unutrašnji dzep, izvukao novčanik i svakom dao po 1.100 dinara. Oni su zahvalili, a onda je svakom objeručke stisnuo ruku. Napuštili su prostor.
Poslije njihovog odlaska prišao sam mu. Dok smo se opraštali primijetio sam da su mu oči bile vlažne, ali je iz njih izbijala neka odlučnost koju sam kasnije shvatio. Oproštaj je bio kratak i dirljiv«.'
 
Nedeljko Radulović se sjeća:
»Toga dana smo brzo ulazili u brod i iznosili opremu, jer smo bili čuli da Italijani mogu stići svakog časa, Spasić i Mašera bili su na brodu. Opraštali su se toplo i ljudski sa svim članovima posade, dok je najveći dio oficira već bio napuštio brod. Kada smo izašli na kopno čuli smo da imaju namjeru da dignu brod u vazduh«,"

Milan Bifenc zapisao je u svojim sjećanjima:
»Pozvani smo na brod. Tada nam je saopšteno da idemo kuda želimo. Komandant je raspustio posadu. Odlazio sam među posljednjim sa broda. Sreo me Mašera i rekao mi da sa nekoliko mornara uzmem iz skladišta odjeće i sapuna. Tako smo i uradili. Po prostorijama je šetao Spasić, ali nam nije pomogao. Kako sam bio posljednji iz grupe, po izlasku iz oficirske prostorije, sreo me Mašera.  Dao mi je svoj durbin i 1.200 dinara da ga se sjećam. Poželio mi je da se sretno vratim kući. Molio sam ga da ide sa mnom, ali je odbio.
Rekao mi je da je njegovo mjesto na brodu«,"

Uspomena Vida Cvjetkovića, jednog od onih koji su posljednji napustili »Zagreb«:
»U čamac sam bio natovario nekoliko pušaka, a kada je Spasić vidio da se mučim sa sanducima municije, koje je bilo problem utovariti jer su bili teški, prišao mi je i pomogao da ukrcam. Tada sam ga pozvao:
- Gospodine porucnice bojnog broda, završite svoj posao pa
idite kod mene kući. Što bude meni biće i vama. Planine su blizu.
Bio je dirnut ovim riječima ali je odlučno rekao: - Moram ostati i vršiti svoju dužnost do kraja! Tada sam napustio brod«."

Nikola Safonov, Mašerin pomoćnik, zapisao je:
»Vidio sam da Spasić i Mašera pripremaju eksplozivna punjenja. Pomogao im je narednik Alfedi. Na rastanku, koji je, razumljivo, bio vrlo težak, Mašera mi je ponudio da uzmem njegov durbin. To nijesam prihvatio:
- Šta će mi durbin kada je i ovako sve propalo. Više mi on nije interesantan!
Kada sam odlazio sa broda znao sam da će dići razarač u vazduh i da će oni ostati na brodu. Da li su mi to oni rekli, dali sam do takvog saznanja došao na osnovu njihovog ponašanja, sada se ne sjećam, U svakom slučaju bio sam uvjeren da će ostati na brodu, odnosno da ga neće napustiti«."

PRIPREME RAZARAČA ZA MINIRANJE

Na pitanje kada je donešena odluka o miniranju »Zagreba« nije moguće dati odgovor. To su pouzdano znali samo oni koji su tu tajnu odnijeli u smrt. Međutim, na osnovu sjećanja, ako
bi se izuzelo ono prvog oficira Ljutića, prilično tačno bismo mogli utvrditi radnje vezane za dizanje razarača u vazduh.
Već prvih dana rata, poslije izrazite pasivnosti Flote, počinje se među većinom oficira »Zagreba« formirati mišljenje o nesvrsishodnosti sakrivanja razarača i opredjeljenje da se isplovi. Izlaz je tražen u tome da se razarači, ako ne i ostali brodovi, priključe savezničkoj floti. O ovome je na razaraču raspravljano već 8. aprila. Iako nema podataka da su u tim, prvim razgovorima učestvovali Spasić i Mašera, logično bi bilo, s obzirom na njihov ugled i vrijeme provedeno na brodu, pretpostaviti da su vodili glavnu riječ. Istina, tada se još vjerovalo u Štab Flote i njegovo donošenje razumnih odluka.
Oficiri »Zagreba« ne samo da su razgovarali o isplovljenju nego su čak tražili da komandant Krizomali insistira kod komandanta Flote da ova isplovi. Oni su bili čak razradili i osnovne koncepcije ostvarenja ove zamisli.
Međutim, kada se uvidjelo da Flota ostaje pasivna a da njen Štab radi sve da brodovi ne krenu saveznicima, čini se da se većina oficira na »Zagrebu« pomirila sa takvim stanjem. Oficiri su samo vršili pritisak na admirala Domainka, komandanta Flote, da ubrza pripreme. Na ovome se završila njihova aktivnost.
U Štabu Flote od samog početka bili su se opredijelili da Flota ostane u Boki. Samo su dvije podmornice bile otišle na borbeni zadatak, ali bez bilo kakvih rezultata. Već 9. aprila, prema tvrdenju Černija, u aprilskom ratu pomoćnika načelnika Štaba Plate, načelnik štaba je na njegov predlog da se isplovi reagovao negativno.
Kasniji tok događaja je potvrdio da štab Flote i komandanti plovnih sastava i jedinica, sa izuzetkom kapetana bojnog broda Ivana Kerna, ne žele ni po koju cijenu da isplove. Osnovno je bilo sačuvati živu glavu izbjegavajući svaki rizik koji donosi rat.
Zato su svi predlozi o isplovljenju, o kojima je bilo riječi na sastancima, u štabu Flote nailazili na negodovanje. Navodimo jedan ilustrativan primjer. Komandant Kern, pošto je izrazio neslaganje sa politikom štaba Flote, poslije dolaska sa svojim brodovima u Boku bio je praktično udaljen sa sastanaka na kojima mu je po činu i polozaju koji je zauzimao bilo mjesta. Uz ovo, on je uživao veliki ugled medu mlađim oficirirna.
Razgovori o isplovljenju u štabu Flote vodeni su formalno.
Korišceni su razni neprovjereni podaci kao razlog da se čeka. Izmišljani su razlozi da se ne isplovljava. O slučaju »nesposobnosti« razarača »Beograd« kao razlogu za nemogućnost isplovljenja posebno govori Živojin Anđelić, torpedno-minski oficir na ovom broduo On kaže da je njegov komandant Lepetić »izmislio« kvar na brodu samo da bi ovaj bio izbačen iz kombinacija za odlazak.
Na sastancima su se čuli predlozi, ali gotovo svi komandanti bili su jedinstveni u stavu da ne treba isploviti i da bi to bila
prava ludost. U tom opredjeljenju oni su bili dosljedni i uporni.
Kern vrlo oštro osuđuje ovakvo opredjeljenje, a činjenica da je on, sa »Durmitorom« i »Kajmakcalanom«, doplovio saveznicima govori da su vjerovatno mogli i drugi. On je čak, zbog neprihvatanja pasivnosti Flote i načina rada u štabu Flote, bio smijenjen sa dužnosti koju je obavljao."
Moramo ukazati na činjenicu da general Velimir Terzic ukazuje na izjavu generala Dušana Simovića koji je naredio da se Flota spremi da isplovi 15. aprila i da se priključi saveznicima." Simović i u jednom poslijeratnom izvjestaju ističe da je još prije odlaska iz zemlje izdao pismeno naređenje komandantu Ratne mornarice da jugoslovenska lota ode za Grčku i pridruži se savezničkoj mornarici i da je ova direktiva 16. aprila iz Atine ponovljena šifrovanom depešom,
Kada je Kern došao u Jerusalim Simović je od njega tražio izvještaj o tome šta je sa Flotom i zašto nije izvršila njegovo naređenje.
U dostupnim materijalima o aprilskom ratu nema podataka niti sjećanja koja govore da se o Simovićevim naređenjima raspravljalo u štabu Flote. Da li je ovo naređenje uopšte stiglo? Ako je upućeno, gdje je eventualno sakriveno: da li u Komandi Ratne mornarice u Zemunu, ili se »zaturilo« u Štabu Flote? Možda ga Simović nije ni poslao?
U ovakvoj situaciji Spasiću i Mašeri ostalo je da sami, u povoljnom trenutku, pokušaju riješiti problem isplovljavanja razarača »Zagreb«. Oni su čak na tome i insistirali. Medutim, u rješavanju ovog problema sukobljavali su se sa nizom teškoća koje oni nijesu mogli prevazići bez pomoći drugih.
Odluka o napuštanju broda i sakrivanju mornara na kopnu, koja se počela primjenjivati poslije 13. aprila, na osnovu naređenja štaba Flote, imala je kobne posljedice. Jedan broj proustaški raspoloženih mornara nesmetano je napustio brod. Tada je razarač bio praktično nepokretan. Međutim, ima i takvih tvrdnji da je razarač još rano ujutro 17. aprila mogao isploviti, ali ne i poslije toga. Mornari ukazuju na činjenicu da je Spasić išao okolo da bi kompletirao posadu. Dakle, po svoj prilici, nedostajalo je ljudstva za isplovljenje.
Spasić i Mašera su stupili u kontakt sa svojim kolegama sa »Beograda« radi dogovora o isplovljenju, što znači da prije toga nijesu bili odlučili da unište razarač. Oni su čak pokušali da dovedu nove komandante, umjesto onih koji su bili na brodu, i da na taj način stvore uslove za pokret iz Boke. Dan ranije, 16. aprila, razgovarali su o toj mogućnosti. Dakle, još su vjerovali da ima izgleda za isplovljenje. Međutim, već tada ozbiljno govore o uništenju broda kao alternativi ako im ne uspije realizacija otplovljenja saveznicima. Oni ističu svoju spremnost da brod dignu u vazduh. Dakle, spremni su na sve, samo da se italijanska zastava ne zavijori na jarbolu »Zagreba«.
 
Događaji su ih iznenadili. Kraj je, vrlo vjerovatno, došao brže nego što su to oni očekivali. Sredinom jutra, 17. aprila, bilo je jasno da nema ništa od dovođenja Josipa Černija i Bogoslava Ernija za nove komandante razarača »Beograd« i »Zagreb«, koji bi svojim autoritetom obezbijedili isplovljenje bar ova dva broda saveznicima, umjesto pasivnih i nepreduzimljivih Lepetica i Krizomalija.
Dakle, tada su i posljednje nade za odlazak pale u vodu. Više nikakva sila nije mogla da pokrene razarač »Zagreb«, koji je znatno ranije nego ostala dva razarača ostao bez posade.
Još dok je posada napuštala brod, a bilo je to poslije 9 sati i 30 minuta, odluka o uništenju broda već je bila donesena. Spasić i Mašera se opraštaju sa mornarima na poseban način: ne pakuju kofere, a i svojim postupcima daju do znanja da će ostati na brodu. Oni jedino ističu da će uništiti razarač. Sa mornarima se toplo pozdravljaju, a na poziv da napuste brod jasno kažu da moraju vršiti svoju duznost. Dijele svoj novae koji bi im bio potreban da su mislili otići. Dakle, već tada su se bili opredijelili.
Ostaje ipak otvoreno pitanje - kada su se baš obojica opredijelili da svoju sudbinu vežu za sudbinu broda. Očito je da su brod mogli uništiti a da pri tom svoje živote ne dovedu u pitanje. Ipak, odlučili su se drugačije.
 
TOK MINIRANJA »ZAGREBA«

Čim je posada napuštila brod prekinuta je veza sa kopnom.
Po naredenju Spasića uklonjen je ponton pomoću kojega je bila moguća veza između broda i kopna." Nešte ranije upozoreni su žitelji Brdišta, u cijoj je blizini bio stacioniran » Zagreb « , da se sklone jer će doći do eksplozije.
Zašto je uklonjena veza sa kopnom? To je moralo da bude s razlogom. Spasić i Mašera su htjeli da se obezbijede od nenadnih gostiju. Vjerovatno su razmišljali o mogućnosti akcije neprijatelja da se brod spasi i time sačuva za okupatora."
Broj ljudi na brodu se smanjivao. Među posljednjima sa broda je otišao Nikola Safonov.  Sa njim su pošli poručnik korvete Vilke i Angeli. Oni su krenuli posljednjim čamcern razarača »Zagreb«."
Još prije toga obavljene su pripreme za miniranje razarača.
Za svaki slučaj, izabrana su dva načina uništenja broda. Prvo su, uz pomoć Vida Cvjetkovića, protegli električni kabel od pramcanih municionih komora do krme, do mjesta gdje su se nalazila protivavionska oruđa. Tu je postavljena električna naprava za aktiviranje eksploziva. Kabel je na taj način spojen sa mjestom na pramcu gdje se nalazio eksploziv za unistenje broda (u pramčanim municionim komorama nalazi se posebno izgradeno mjesto gdje se smjesta eksploziv za potapanje broda). Dakle, bile su obavljene sve pripreme da se sa krme aktivira eksploziv u pramčanim municionim komorama.
Izvršene su radnje da se brod uništi i na drugi način. Mašera je, uz pomoć jednog podoficira, spajao patrone trinitotoluola sa štapinima." Taj je eksploziv postavljen između torpednih glava." Sa kopna su ljudi vidjeli kako se kreću oko mjesta gdje su bile torpedne cijevi. Pripreme su obavljali mirno i pribrano kao da rade svakodnevne poslove,"
Tako je razarač »Zagreb« bio pripremljen za uništenje.

POSLJEDNJI TRENUCI SPASIĆA I MAŠERE

Najprije ono što je izvjesno: na brodu su ostali komandant, prvi oficir, artiljerijski narednik, te Spasić i Mašera. Alfedi je pomagao dvojici oficira da pripreme razarač za dizanje u vazduh."
Upravo tada se »Zagrebu« priblizavao jedan čamac. U njemu je bio Živojin Andelić, oficir sa »Beograda«. On je, čudeći se prijevremenom otpustanju posade, vikao iz čamca:
- Gospodine kapetane bojnog broda, šta je ovo?
Krizomali na ovo nije odgovorio, jednostavno je prećuo pitanje, a potom se obratio oficiru u camcu:
- Posada je napustila brod zato smo ostali bez ručka. Molio bih vas da mi, kada se vratite na brod, pošaljete čamac ovamo kako bismo dali posude da nam donesu ručak sa »Dubrovnika«,"
Anđelić je pogledao prema Spasiću i Mašeri, koji su bili na krmi. Spasić je mirno pušio lulu i gledao. Bljedilo na Mašerinom lieu bilo je upadljivo. Nijesu pokazivali nikakvu želju da razgovaraju sa svojim drugom, niti su ga zvali na brod, kako su to ranije često činili,"
ad petoriee posljednjih na razaraču jedini je o tim trenucima pisao Nikola Ljutić, prvi oficir." Njegovo je sjećanje u biti kontradiktorno s izjavama očevidaca posljednjeg čina razarača »Zagreb«. Kako nema svjedoka koji bi mogli potvrditi ili  demantovati posljednji razgovor na brodu, navodimo ga onako kako ga je zabilježio Ljutić:
»Komandant je bio potisten, On je počeo:
- Gospodo, sazvao sam vas kao najstarije pomorske oficire, da vam saopštim da su svi pokušaji za isplovljenje, nažalost, ostali bez uspjeha. Od Engleza nijesmo mogli dobiti šifre koje bi obezbijedile da engleski brodovi ne otvore vatru na nas u nemogucnosti legitimisanja." Sada treba da donesemo odluku na naš rizik i odgovornost jer moramo biti spremni na posljedice zbog odustajanja od posljednjeg telegrafskog naredenja, koje vam je poznato ...
. . . Kada je Krizomali završio svoje izlaganje obratio se meni kao najstarijem pomorskom oficiru:
- Ljuticu, kakvo je vaše misljenje?
- Ako su svi pokušaji za isplovljenje prop ali smatram da brad ne treba predati neprijatelju. Dignimo ga u vazduh, bez obzira na prijetnje prijekim sudom. To nam jedino ostaje da učinimo.
Spasić je ne čekajuci da mu komandant postavi pitanje rekao:
- To bar!
Mašera prihvaća:
- To svakako!
Krizomali je na to rekao:
- Uredu, vi Ljutiću raspuštite posadu a vi Spasiću sa Mašerom pripremite potrebno za potapanje broda«."
Ponašanje Krizomalija, po Ljutiću, u ovim posljednjim trenucima komandovanja razaračem bilo je suprotno njegovom ukupnom ponašanju tokom rata. Zato je teško povjerovati da je razarač dignut u vazduh po njegovom naređenju, odnosno uz njegovu saglasnost. Izgleda logičnije da su Spasić i Mašera već ranije bili donijeli odluku. Nameće se pitanje - zašto tom razgovoru nijesu prisustvovali drugi oficiri.
Kako su dvojica oficira ostali sami na brodu?
»U meduvremenu se vratio čamac sa »Beograda« da uzme posude za Krizomalijev ručak. Podoficir je propisano raportirao, još uvijek pazeći na propisima predviđen protokol.
- Gospodine kapetane bojnog broda ja sam došao!
On je stao uz most i čekao da dobije posude kako bi izvrsio svoj posljednji zadatak. U tom trenutku Krizomaliju su prisli Spasić i Mašera. Jedan od njih je rekao:
- Gospodine kapetane bojnog broda stapini su potpaljeni.
Napustite brod!
- Da li su potpaljeni? Dobra!
- Jesu!!!
- Idemo svi u čamac.
- Mi nećemo!
- Idite. Ne budite ludi!
Krizomali ih je tada počeo gurati silom da uđu u čamac. Oni su odbili ponovljene zahtjeve komandanta da napušte brod. Tada je jedan od niih dvojice rekao:
- Gospodine kapetane bojnog broda, gubite vrijeme - štapini su potpaljeni.
Tada je Krizomali odlučio da ode. Kormilar je pokušavao da upali motor. Medutim, nije mu odmah pošlo za rukom. Ipak, motor je proradio. Čamac se udaljavao. Na palubi je stajao Mašera, koji je čitavo vrijeme dok se čamac udaljavao, mahao rukom. Spasić je bio negdje nestao«,"
Kako je te trenutke vidio Nikola Ljutic, koji je otišao posljednjim camcem:

»Kormilar Stipe, pojavio se iza malog rta motornim čamcem na putu prema nama. Kada je bio u neposrednoj blizini krmene palube, čuo se snazan topot cokula preko zeljezne palube od pramca prema krmi gdje smo mi bili. Trčao je prvi artiljerijski sav oznojen i na izgled , pod parom'. Dok je stigao do ruba krmene palube motorni čamac, s kormilarom Stipom, bio je već dva, tri metra od krme broda. Vodnik je povikao:
- Skačite u čamac štapini su potpaljeni!
Osvrnuo sam se oko sebe i spazio komandanta koji se nećkao, kako mi se činilo, da sa te vi sine skoči u čamac. Ja sam skočio instinktivno a potom Krizomali. Naš junak raspali nemilosrdno kormilara Stipu po glavi viknuvsi:
- Vozi što čekaš!
Motor pod krmom je radio ali se čamac zakačio o konope. Ja povikah:
- Čekaj ... Spasić ... Mašera ... ?
Međutim, naš vodnik još jednom spusti svoju laku ruku na Stipinu glavu:
- Vozi!
Čamac se nekako izbatrgao iz konopa, za koje se bio zapetljao, i otkačio. Komandant je uspio da izgovori imena Spasića i Mašere ali je vodnik mirno i sa izrazom olakšanja govorio:
- Oni ne odlaze. Oni ostaju na brodu!
Nije se moglo više ništa uraditi pod ovakvim okolnostima.
Krrna visoko, štapini potpaljeni. Bilo je prekasno da se išta učini, Ni mi k njima ni oni k nama. Stipe je vozio. Naše oči bile su uprte prema „Zagrebu“. Na lijevi krmeni bok skočio je Mašera, mahnuo rukom prema nama, propisno pozdravio i nestao ...

„Činjenica da je brod potopljen električnim putem dovodi u sumnju ovu priču, ali je u potpunosti ne može isključiti jer su možda Spasić i Mašera plašili pretpostavljene potpaljenim štapinima samo da bi se što prije udaljili, kao što je to radeno tokom čitavog jutra kada su se mještani Brdišta htjeli približiti razaraču. Međutim, i druge izjave dovode u sumnju istinitost priče Ljutića,"
Na brodu su, po odlasku ove grupe ostali samo Milan Spasić i Sergej Mašera.

UNIŠTENJE RAZARAČA »ZAGREB«

Brod je potopljen aktiviranjem eksploziva u pramčanim municionim komorama. Prvo je došlo do jedne manje, a potom do dvije jače eksplozije. Kasnije je uslijedilo niz ostalih. Jedan od mornara, Vido Cvjetković, tvrdi da je lično pomogao dvojici oficira da pripreme razarač za miniranje na taj način što je postavio kablove od krme do eksploziva na pramčanom dijelu broda. Uz ovo valja istaći tvrdnju Cvjetkovića da su kocke trinitrotoluola bile postavljene uz glave torpeda.
Tokom dana, dok brod nije bio napušten, kada bi se približili ljudi iz susjednih mjesta da bi nesto odnijeli sa broda govoreno im je da se sklone jer »stapini gore«. Cilj ove prijetnje bio je da se udalje nepoželjni gosti,"
Kasnije pozivanja na navodno potpaljene štapine moglo je da ima za cilj, iako se to ne može sa sigumošću tvrditi, da se prekine svaka rasprava o ostajanju Spasića i Mašere na brod i da se svi koji ne žele da svoju sudbinu vežu za sudbinu razarača prisile da se udalje.
Posljednji minuti drame »Zagreba« mogu se rekonstruisati sa prilično vjerovatnoće, jer je sa udaljenosti od oko pola kilometra više žitelja sela Brdišta posmatralo šta se dešava na brodu. Iako su gledali sa raznih mjesta, dakle iz različitih uglova, oni su zapazili gotovo identične radnje.

Evo kako je teklo uništenje broda.
Kada se udaljio posljednji čamac, Spasić i Mašera su se rastrčali po brodu. Zatim su sišli u unutrašnjost, gdje je Spasić ostao znatno duže. Potom su se u unutrašnjosti čule slabe eksplozije. Bilo ih je više, ali je teško reći koliko."
Nešte kasnije dvojica oficira uputila su se prerna krmi, gdie su se nalazila protivavionska oruđa. Bili su u punoj ratnoj spremi. Zauzeli su brodski stav gledajuci prema Lovćenu, jedan su drugome potom skinuli oznake činova sa ramena. Zagrlili su se i snažno poljubili. Prolazili su trenuci. Oni su se opraštali međusobno, Okrenuli su se prema Lovćenu. Stali su mirno.
Jedan od njih se sagnuo.  Tog trenutka odjeknula je strahovita eksplozija. Pošto su pogledi posmatraca bili upereni na one na krmi, vidjeli su kada su njihova tijela poletjela kroz vazduh."
Bile su to strahovite eksplozije. Pramčani dio broda praktlčno se otvorio cijepajuci se na dvije polovine. Letjeli su djelovi broda na udaljenost preko pola kilometra. Postolje jednog top a palo je daleko na obalu. Eksplozije su posmatrače koji su bili udaljeni vise od pola kilometra bacale u vazduh,"
Stradale su i kuće u susjednom Brdištu, naročito krovovi.
Eksplozija se čula u gotovo svim mjestima Boke Kotorske u regionu Zaliva.
Poslije detonacije digao se stub crnog dima, koji je imao izgled pečurke. Potom se zapalila nafta koja je plutala povrsinom mora. Gorjela je čitava uvala Sveto Trojstvo. Visoka temperatura izazvala je čitavu seriju eksplozija na preostalom dijelu broda, koji je, zbog male dubine, samo djelirnicno potonuo.

Otprilike poslije pola sata odjeknula je nova snažna eksplozija. Vatrom zapaljene nafte aktivirana su torpeda. Na taj način plamena stihija je i dalje uništavala neostećene djelove broda.
Uslijedila je i eksplozija vazdušnog spremista, koje je bilo ispunjeno kornprimiranim vazduhom. Pojedinačne, manje eksplozije čule su se i u naredna dva-tri dana.
Tek kada se more potpuno smirilo i isčezla vatra, olupinama bivseg razaraca »Zagreb- prisli su Italijani."
Kada je nestalo plamena i kada je vjetar rastjerao dim, na moru se ukazao stravičan prizor. Pošto je »Zagreb« u trenutku eksplozije bio na dubini malo većoj od njegovoga gaza, on je jednostavno »sio« na dno. Najveći dio olupine ostao je iznad površine mora. Pramčani dio se u eksploziji okrenuo tako da se nasao na boku broda, otprilike na sredini, gdje je nekada bio most, sa desne strane, gledajući u pravcu Brdišta, Samo neke željezne grede vezivale su ga za brod. I one su bile iskrivljene. Čudnom igrom slučaja, krmeni dio broda, koji je bio na najvećoj dubini, bio se najviše uzdigao,
Poslije onoga sto se desilo, od razarača je ostala sarno hrpa deformisanog zeljeza. Postepeno, pod vlastitom tezinom, u mulj su propadali ostaci »Zagreba«. Oni su se sve manje vidjeli.
Kasnije su dosli Italijani i poceli da rezu ostatke. Na taj nacin nestalo je sa povrsine mora i onih posljednjih olupina koje su podsjecale na slavni čin dvojice oficira.

                                                                 *
                                                               *  *

Podvig Sergeja Mašere i Milana Spasića snažno je odjeknuo ne samo u zemlji nego i u pomorskom svijetu. Posmrtno su im odata mnoga priznanja. Svakako najveće je Orden narodnog heroja. Njim ih je odlikovao drug Tito i na taj način ih svrstao u red najvećih junaka otpora neprijatelju.


NAPOMENE

1 Nikola Safonov, Podaci o aprilskom ratu (Rukopis u Muzeju u Piranu - kopija kod autora. Dopunska razjašnjenja dogadaja snimljena na magnetofonu. Trake u Centru za informativnu djelatnost u Tivtu. Prepis kod autora).

2 Isto.
3 Rajko Sterniša, Sjećanje na aprilske dogadaje (Rukopis kod autora).
4 Vida Cvjetković, Sjećanje na aprilske dane na razaracu »Zagreb«
(Rukopis u Zavičajnom arhivu - Herceg-Novi. Razjašnjenja snimljena na magnetofonu. Magnetofonska traka u CID - Tivat).

 

Врло детаљан опис. Биће веома користан!

Vrlo vredan i detaljan istorijski materijal o haosu u floti JKRM i poslednjim trenucima razarača Zagreb.

Puno puta sam razmišljao zašto su dvojica heroja žrtvovali svoje živote? Ne ide mi u glavu zašto su tako odlučili!
Mogli su minirati brod, otići u partizane i tokom rata borbom dati još veći doprinos pobedi nad okupatorom.

Tomislav, Dragutin + 5-6 Grgurevića. Dragutin je bio dugotrajni urednik Šibenskog lista i odličan slikar. Vidio sam kod njega originalni dnevnik broda Bakar. Poklonio ga muzeju.

Puno faktora utjecalo. Komanda koja je isla kroz Bosnu prema moru nije imala ukljucenu radio stanicu, a prema tome i nikakvu vezu sa ni jednom jedinicom. Zasto to komandant nije dozvolio, e sada je proslo vrijeme... Ali, informacija je tocna.

Nekoliko sam puta prisustvovao brodom JRM- Granicarom polaganju vjenaca Spasicu i Maseri na mjestu potonuca.

Ovaj me topic nadahnjuje dodatnom spoznajom da sam tada svojim skromnim prisustvom odao pocast Herojima.

 Izvinite ako vređam nekoga! Da li možemo pratiti dalju"karijeru" oficirskog kora s Razarača " Zagreb"? Baš me interesuje da li ima podataka?

Nismo specijalno o tome diskutovali, ali možda ima nešto u ovoj temi: https://www.paluba.info/smf/index.php?topic=13745.msg114544#msg114544

Jedva cekam da ovo procitam....

http://www.radiodux.me/naslovnica/3376-poklonu-pomorskom-muzeju-u-kotoru-tekst-tv-drame-qrazara-zagrebq

A danas je bilo ovo...

Sedamdeset druga godišnjica potapanja razarača Kraljevske mornarice Jugoslavije „Zagreb“ i pogibije narodnih heroja, poručnika bojnog broda Milan Spasića i Sergeja Mašere, obilježena je u Tivtu komemorativnim skupom pred spomen-obilježjem dvojici stradalih mornaričkih oficira u velikom Gradskom parku.Ovdje su se okupili predstavnici UBNOR-a i OBNOR-a Tivta, lokalne uprave na čelu sa gradonačelnikom Draganom Kankarašem, Mornarice Vojske Crne Gore, Bokeljske mornarice, djaci osnovne i srednje škole i brojni gradjani. Uz zvuke trube i pred špalirom postrojene članove posade školskog broda MCG, jedrenjaka „Jadran“, po vojničkom ceremonijalu, vijenac na spomenik prvo su položili komandant MCG, kapetan bojnog broda Darko Vuković i komandant „Jadrana“, poručnik bojnog broda Goran Pajović. Potom je zajednički vijenac položila delegacija Opštine Tivat, tivatske područnice Bokeljske mornarice i UBNOR-a, a u ime Porto Montenegra to je učinio Dražen Jovanović, kustos tamošnje muzejske Zbirke pomorskog nasljedja. Nakon komemoracije u Gradskom parku, vijenac je sa broda MCG, spušten i u more u uvali Sveto Trojstvo kod tivatske Prevlake, na mjestu gdje je 17.aprila 1941, potonuo razarač „Zagreb“, odnoseći sa sobom i dvojicu mladih oficira – Mila Spasića i Sergeja Mašeru. Njih dvojica nisu htjeli priznati kapitulaciju koju je dan ranije, u Aprilskom ratu potpisala Kraljevina Jugoslavija, pa su Spasić i Mašera odlučili da dignu u vazduh svoj brod i potope ga, umjesto da ga predaju italijanskom okupatoru čije su vojne jedinice tada već ulazile u Boku. Prethodno je razarač „Zagreb“ danima u Boki izbjegavao napade italijanskih i njemačkih aviona i pritom čak oborio nekoliko neprijateljskih vazduhoplova. Svi napori Spasića, Mašere i grupe drugih oficira da brod  isplovi iz Jugoslavije koja se urušavala u Aprilskom ratu,  i priključi se Britancima na Sredozemlju nastavljajući da ratuje protiv Sila osovine, propali su i „Zagreb“ je, kao i ostali brodovi Kraljevske mornarice Jugoslavije trebalo da bude predat Italijanima. Sasić i Mašera  to su odbili pa su, žrtvujući svoje živote, uništili su taj moderan ratni brod, prkosno odbijajući da se predaju i časno vršeći svoju vojničku dužnost do zadnjeg trenutka. Zbog tog čina dvojicu mladih jugoslovenskih pomorskih oficira duboko su uvažavali kako saveznici, tako i samo italijanski okupatori koji su na sahrani Milana Spasića aprila 1941 na Savini u Herceg Novom, iskazali mu najveće vojničke počasti.O podvigu Spasića i Mašere u Zbirci pomorskog nasljedja Porto Montenegra priredjen je i poseban istorijski čas za učenike tivatske OŠ „Drago Milović“.
               

Slava im!!!
Nema sjajnijeg ordena od sjecanja!!!

Ja ću dostojno obeležiti ovu godišnjicu, čuće se.

Slava im!

Odavno nešto lepše nisam čuo!

Bezbroj puta reći "Slava im", nije previše.  Za besmrtnike nema previše počasti.

Večna im slava!

Neću čekati april...
Mislim da to nije u redu (sjetiti se heroja samo tada)
To je kao dan žena...jedan dan, a onda opet zaborav...
Neka im je viječna slava i hvala!
Besmrtnici se ne rađaju, besmrtnici umiru!!!

Samo mala izpravka. Kbb Mirko Pleiweis nije umro u ratu. Umro je prije cca. 14 godina u Mariboru. Napisao je zanimljivu knjigu sa naslovom POLOMLJENO sidro.
Preporučujem branje ove knjige.

Матица Боке
Савез бораца НОР-а 1941-1945
Коло српских сестара
Српски соко Херцег Нови
Друштво за архиве и повјесницу херцегновску
Друштво српско-руског пријатељства
НВО Глас
СПКД "Просвјета"

Prema dostupnim podacima, umro je 1979.g.

Slava im!

Knjiga "Slomljeno sidro" objavljena je 1979. u sastavu Pomorske biblioteke Mornaričkog glasnika i predstavlja veoma vredan izvor za istoriju KJRM. Ne mogu se setiti da li sam je dobio uz neki MG (imam sve brojeve između 1985 i 1992.) ili sam je posebno kupio.

Na sutrašnji dan je godišnjica smrti heroja Spasića i Mašere.
Citiraću par sjećenja koja su ostala zabilježena od strane aktera ovog događaja u knjizi Tomislava Grgurevića "Podvig Spasića i Mašere":

Dan je 17 April:

Leopold Rozman se sjeća:
"...Sjećam se dobro tog 17 Aprila 1941. Pošto sam se pripremio za odlazak sišao sam u krmeni prostor da se pozdravim sa svojim starješinama. Oficiri su u žurbi pripremali prtljag i napuštali brod. Kabina Sergeja Mašere bila je namještena kao i svakog dana, a u njoj nije bilo nikoga. Pred kabinom M. Spasića stajala su 4 mornara. Prišao im je i počeo razgovarati. Kao roditelj im je savjetovao da moraju biti vrijedni i dobri, kao što su bili na brodu kod njega. Zahvalio im je na službovanju. Usput, dok je govorio, stavio je ruku u unutrašnji džep i svakom je dao po 1.100 dinara. Oni su se zahvalili, a onda je svakom objeručke stisnuo ruku. Napustili su prostor. Poslije njihovog odlaska prišao sam mu. Dok smo se opraštali, primjetio sam da su mu oči bile vlažne, ali i da je iz njih izbijala neka odlučnost, koju sam kasnije shavtio. Oproštaj je bio kratak i dirljiv..."  

Neđeljko Radulović:
"...Toga dana brzo smo ulazili u brod i iznosili opremu, jer smo čuli da Italijani tek što nisu stigli. Spasić i Mašera bili su na brodu. opraštali su se toplo, ljudski sa svim članovima posade, dok su ostali oficiri već bili napustili brod. Kada smo izašli, čuli smo da imaju namjeru da dignu brod u vazduh..."

Vido Cvjetković:
"...U čamac sam natovario nekoliko pušaka, a kada je Spasić vidio da se mučim sa sanducima municije, koji su bili teški, prišao mi je i pomogao da ih ukrcam. Tada sam ga pozvao:
-Gospodine poručniče bojnog broda, završite svoj posao pa idite kod mene kući. Što bude meni, biće i Vama. planine su blizu.
Bio je dirnut ovim riječima ali je odlučno rekao:
-Moram ostati ovdije i vršiti svoju dužnost do kraja!!!
Tada sam napustio brod..."

Pred samo potapanje:
"...U međuvremenu se vratio čamac sa "Beograda" da uzme posuđe za Krizomalijev ručak. Podoficir je propisno raportirao, još uvijek pazeći na propisima predviđeni protokol:
-Gospodine kapetane bojnog broda, ja sam došao!
On je stao uz most i čekao da dobije posuđe kako bi izvršio svoj "poslednji" ratni zadatak. U tom trenutku Krizomaliju su prišli Spasić i Mašera. Jedan od njih je rekao:
-Gospodine kapetane bojnog broda, štapini su potpaljeni. Napustite brod.
-Da li su potpaljeni dobro?
-Jesu!
-Svi u čamac!
-Mi nećemo!
-Idite ne budite ludi!
-gospodine kapetane gubite vrijeme...

Ostalo je istorija...
Slava im i hvala...

Večna slava besmrtnim herojima!

Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi!

Vječna im slava.

Slava im.
Oni su dokaz da postoje vrednosti koje ne gube ništa sa godinama.

Da je bilo više takvih časnih junaka.

Negde sam pisao već o tome.

Ovaj podvig, podvig na monitoru Drava, podmornica Neojša, otpor tenkista....... su dokaz da se moglo uspešno suprotstaviti.......ali kukolj u sopstvenim redovima je hteo drugačije.......

Zaboravljamo odpor kod Gornje Radgone i na Rupnikovoj liniji. ;)

O tome bih voleo da čitam. Jesmo li pisali o tome na Palubi?

Mislim da ne. U reviji Obramba izašao članak oko borbi u Gornjoj Radgoni.

Pogledat ču, i po potrebi sa smislimo nešto.

Božo na izvoru si vidi postuj nešto.

Ako se misli ovo, tu je http://home.amis.net/marijank/clanki-c58.html,
U Gornjoj Radgoni , je njemačka vojska pohvatala pijane oficire i vojnike...
izsječak:
Utrdbeni objekti v Gornji Radgoni, zgrajeni zaradi obrambe dveh mostov, so bili dobro načrtovani. Bili so projektirani tudi trije obrambni položaji. V smeri proti Podgradu so bile postavljene protitankovske prepreke in 100 metrov dolg protitankovski jarek (Prilog – 6). Dobro je bil utrjen tudi hrib oz. bunker izpod radgonskega gradu s topovskim položajem (Prilog – 7), v samem mestu pa sta bila še dva utrdbena objekta za mitraljeza. Konec marca je bila posadka okrepljena, pa tudi meščani so se že začeli pripravljati za obrambo, predvsem pa so nakupovali živež. Domači kulturbundovci so noč pred napadom v kleti na radgonskem gradu opili skupino jugoslovanskih častnikov in članov Sokola, do polnoči pa so z gumijastimi čolni prešlo Muro tudi pripadniki Brandenburškega polka, specializirane izvidniške enote nemškega Abwehra. Nemci so zvito onesposobili rušenje obeh mostov, po kratkem spopadu pa so zajeli še opite častnike in vojake, ki so nudili slabši odpor le na železniški postaji. Pogumno se je nemškim enotam upirala edino mitralješka posadka iz utrdbenega objekta na Podgradu, vendar lahek betonski bunker ni vzdržal natančnih strelov treh nemških protitankovskih topov. Posadka se je umaknila. Po enournem boju je bila tako Gornja Radgona zavzeta, in kar je najvažnejše, tudi oba mostova nista bila porušena! Padlo je devet jugoslovanskih in šest nemških vojakov, več deset pa je bilo ranjenih. Zadnja žrtev je bil Marjan Jurko, član Sokola in vinar, ki je naredil samomor, ko je videl, da je nehote sodeloval pri opijanju jugoslovanskih častnikov v noči pred nemškim napadom. Ostali vojaki so se umaknili brez odpora. Žalostna toda resnična zgodba! Ostale mostove na Muri (Petajnci in druge) so inženirci savske divizije pravočasno porušili.

Možda bi bilo dobro da imamo poseban topic "Aprilski rat" i učešće JKV, kako bi zaista mogli da sagledamo podvige onih koji nisu mislili da se ne valja suprotstavljati nametanju "Novog evropskog poretka" pod patronatom Trećeg Rajha.

To, i i deo oko Dravograda.

Prehodi nemških enot na posameznih odsekih »severne« fronte so bili različni. Jugoslovanska vojska je najbolj srditi odpor nudila na dravograjskem odseku, kjer je bilo v sistemu Rupnikove črte zgrajenih več kot 30 betonskih bunkerjev. Ker so pripadniki inženirskih enot predhodno porušili vse mostove na Dravi in Meži, so vojaki nemške 1. gorske divizije poskusili prečkati mejo z gumijastimi čolni. Boji so trajali vse do 9. aprila, saj se je okrog 100 branilcev – orožnikov, graničarjev in rezervistov, hrabro upiralo nemškim enotam. Padlo je 23 branilcev, ko pa je preostalim zmanjkalo streliva, so se morali umaknili iz bunkerjev na obronke Pogorja. Pravzaprav bi se se upirali, vendar so dobili zapoved za umik, kar je pogubno vplivalo na njihovo moralo. S tem so bili boji za Dravograd končani, Nemci pa so za kazen kasneje mnoge zavedne družine izselili v Srbijo, posameznike pa tudi v koncentracijska ali delovna taborišča v Nemčijo. Pogumnim branilcem Dravograda aprila 1941 so domačini po osvoboditvi postavili skromen spomenik, ki se danes stoji na mestu enega od utrdbenih objektov.


Izvor http://home.amis.net/marijank/clanki-c58.html

Tražim Vojnozgodovinski zbornik da nađem ceo članak.

da se vratimo na temu...

U Tivtu obilježena 73-ća godišnjica pogibije narodnih heroja Milana Spasića i Sergeja Mašere

            POČAST JUNACIMA SA „ZAGREBA“

Članovi diplomatskog kora, nekoliko desetina građana, pripadnici Mornarice VCG, Bokeljske mornarice, lokalne uprave, UBNOR-a Tivta i više drugih gradova, djeca iz tivatskih škola i mornarički veterani, okupili su se danas kod spomenika narodnim herojima Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri u velikom Gradskom parku u Tivtu. Pored ostalih, obilježavanju 73-će godišnjice pogibije dvojice narodnih heroja, prisustvovali su i nekadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ, admiral flote u penziji Branko Mamula, ambasador Slovenije u Crnoj Gori Vladimir Gasparič i gradonačelnik Tivta Dragan Kankaraš.               
Poručnici bojnog broda Milan Spasić i Sergej Mašera poginuli su 17.aprila 1941 godine, kada su, svjesno žrtvujući svoje živote, u Tivatskom zalivu digli u vazduh i uništili razarač „Zagreb“, kako taj moderan ratni brod Kraljevske mornarice Jugoslavije, ne bi pao u ruke italijanskih snaga koje su ulazile u Boku nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije. Za to junačko djelo koje je i dana izvanredan primjer hrabrosti i poštovanja vojničke časti, a što su visoko uvažavali i saveznici i neprijatelji Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu, dvojicu oficira Kraljevske mornarice, posmrtno je ordenima narodnog heroja 1973 godine, odlikovao predsjednik socijalističke Jugoslavije Josip Broz Tito.                     
Dok je trubač svirao „Tišinu“ -  melodiju kojom sve vojske svijeta odaju počast svojim palim pripadnicima, a špalir pripadnika MCG u stavu mirno davao pozdrav, vijence na spomenik dvojici heroja položili su ambasador Gasparič, komandant Mornarice VCG, kapetan bojnog broda Darko Vuković, gradonačelnik Kankaraš i delegati UBNOR-a, te delegacija Bokeljske mornarice i Zbirke pomorskog nasljedja Porto Montenegra.                                       
„Ova dvojica heroja zaslužuju počast i zahvalnost svih nas. Među razlozima za to što su Mašera i Spasić napravili svakako je bio njihova izražena mržnja prema fašizmu, osjećaj povrijeđenosti i nemoći zbog kapitulacije jugoslovenske armije, ali i potreba da zaštite svoju povrijeđenu oficirsku i vojničku čast.“- kazao je ambasador Slovenije Vladimir Gasparič. On je naglasio da ta država izuzetno cijeni lik i djelo Sergeja Mašere, pa po tom slovenačkom oficiru Kraljevske mornarice Jugolavije ime nosi Pomorski muzej u Piranu, a Sergejeva sestra Vida svojevremeno je dobila čast da kumuje prvom ratnom brodu nezavisne slovenačke države – patrolnom čamcu „Ankaran“.                            
Prisutnima se obratio i predsjenik UBNOR-a Tivta Dragiša Ćosović. Delegacija MCG, UBNOR-a i Bokeljske mornarice sa vojnog remorkera PR-41 „Orada“, uz adekvatan vojno-pomorski ceremonijal, u more spustila vijenac i cvijeće blizu mjesta potonuća razarača „Zagreb“ u uvali Sveto Trojstvo.                           
Povodom 73-će godišnjice stradanja Milana Spasiča i Sergeja Mašere u Zbirci pomorskog nasljeđa Porto Montenegra u Tivtu održan je i prigodan istorijski čas, na kome je o podvigu dvojice heroja govorio profesor Dražen Jovanović.
S.L.
                           

Slicice....

Jos par...

Изгледа да амбасадора Србије ово не занима. А Милан Спасић је био београђанин.

Ако нико из Србије данас није био тамо, могу само рећи да је то срамота.
Ма шта се то нас тиче, ми морамо у ЕУ, иначе ћемо нестати. Можда је то и тачно, нико цев пиштољ са наше главе скинуо није, још од 1999.

То нема везе са ЕУ, већ са односом према онима који су жртвовали себе верујући да чине част отаџбини.

Da su pozvani možda bi i došli....

Ne treba njih niko da zove. Oni treba da vode računa o grobljima i spomenicima naših građana i sunarodnika i da obeležavaju značajne datume. Ako ih crnogorske vlasti nisu pozvale mogli su otići sami i položiti venac i van crnogorske ceremonije.

Nemojte ovo pokvariti dnevno političkim temama.

hvala poz.

U Termopile ne idu sa pozivom nego odlaze da odaju počast onima koji su to zaslužili.
A @Solaris je u pravu ne kvarimo ovo dnevnom politikom svi koji treba da se poštuju junake to i rade.
Neka da se stide oni koji ih nepoštuju isto će ih dočekati od svog potomstva.
Spasić i Mašera su bili niverzalni junaci nema veze to sa nacionalnom ili bilo kojom pripadnošću.
Oni su pripadali naciji poštenih, na žalost sve ih je manje.

[attachment=1]

Полагањем венаца и цвећа на спомен-обележје народним херојима Спасићу и Машери у Београду, данас је обележена 73. годишњица од смрти поручника Војске Краљевине Југославије.

У име Речне флотиле и градске општине Чукарица венац су положили командант Другог речног одреда Флотиле мајор Смиљан Ружић и заменик председника општине Чукарица Урош Јанковић.

 Пошту погинулим херојима одали су и представници Амбасаде Републике Словеније и организације СУБНОР, а на патриотски чин Милана Спасића и  Сергеја Машере подсетио је контраадмирал у пензији Бошко Антић.

 У тренутку избијања Априлског рата, 1941. године, поручници бојног брода друге класе Милан Спасић и Сергеј Машера службовали су на разарачу „Загреб“ у Боки Которској. Када је, 17. априла, стигла вест о капитулацији Војске Краљевине Југославије и када су Италијани почели да улазе у Боку Которску, посадама је наређено да напусте бродове.

 Не видећи могућност да се борба настави, Милан Спасић и Сергеј Машера одлучили су да свој брод униште и погину на њему. Разарач „Загреб“ прво је напустила посада, затим млађи официри, а око 14 часова уз брод је пристао моторни чамац да превезе команданта, првог официра, поручнике Спасића и Машеру и једног артиљеријског наредника. Међутим, према договору, Спасић и Машера су одбили да уђу у чамац, а команданту су саопштили да ће припалити штапине који воде до муницијских комора. Стављен пред свршен чин, командант се са осталима брзо удаљио. Неколико минута касније чула се прва, а потом и друга експлозија и брод је, разнет у комаде, нестао с површине. Машера и Спасић последњи пут су виђени како поздрављају заставу непосредно пре експлозије.

 Тело Сергеја Машере нестало је у експлозији, док су тело Милана Спасића сутрадан пронашли рибари. На споменику на војничком гробљу у Савини, крај Херцег Новог, где је сахрањен Милан Спасић, уклесано је и име Сергеја Машере.

А зар нису нашли главу Сергеја Машере? Нека жена ју је нашла и чувала, а после рата предала ЈРМ. Да ли је касније глава спојена са телом и сахрањена у Словенији, није ми јасно!

Nađena je 83. Zašto je žena koja ju je našla ćutala toliko godine nije mi jasno???

Lubanja je u grobu u Ljubljani.

1983 izašla je i knjiga kotorskog publiciste i novinara Tomislava Grgurevića: "Podvig Spasića i Mašere".
Pisana je dok je još bilo živih svjedoka ovog događaja. Baca svjetlo na mnoge stvari što su se dešavale u aprilu 1941 u Boki.
Ovo je sken jednog od poglavlja:

Naleteo slucajno na ovaj film Flammes sur l'Adriatique Partie Deux  nisam znao da su francuzi snimili film o potapanju Zagreba

1941. L'équipage du Zagreb, destroyer yougoslave, tente courageusement de résister à l'invasion allemande. Lorsque le commandant reçoit l'ordre de se rendre et de cesser toute résistance de la part de ses supérieurs, Serge et Michel, deux jeunes lieutenants, décident d'organiser une


http://www.dailymotion.com/video/x15c1m4_flammes-sur-l-adriatique-partie-deux_shortfilms


[attachment=1]

Loš film, dobar jedino da se bliže pogleda neki od engleskih JRM razarača koji su glumili "Zagreb" u tom filmu

Mi ne napravismo ni jedan.

Ni jedan igrani film o junacima 6 Aprila a samo jedan  o Ceru a i on je ovih dana, napunio 50 leta.

Ne mogu da nađem nigde a već sam spomenuo pre više od godinu dana Trezor RTS je emitovao verovatno jedini dokumentarnifilm o ovom događaju.

Šta te čudi... zato imaš Sutjesku, Neretvu, Igman, Valtera, Otpisane, njihov Povratak itd. Spasić i Mašera jednostavno - nisu bili "in".

Snimani su filmovi o pobednicima i finansirali su ih pobednici jer oni pišu istoriju. Uglavnom oni koji je stvaraju ostanu malo
poznati. Još su poručnici dobro i prošli, dobili su ulicu u Beograda (Žarkovo), po njima su nazvane i neke kasarne i još ponešto
a koliko je bilo junaka o kojima se nezna ništa i nikada se neće saznati?

To ne treba nikoga da čudi...
Ipak su oni bili heroji jedne vojske koja je branila državu i sistem koji su predstavljali "klasnog neprijatelja"
Tek 1973. godine, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, odlikovani su posthunmo ordenom narodnih heroja, dakle 32 godine kasnije...
Kako onda, tako i sada...
Kako god bilo, vremenska distanca je krajnji sudija a istorijska istina, kao i voda, nađe uvijek svoj put na kraju...
Danas se skoro više niko ne sjeća istaknutih pojedinaca "agitpropa KPJ", po kojima su nazivani trgovi, ulice, škole, domovi kulture, domovi zdravlja i ine druge institucije...ali uspomena na njih dvojicu je još uvijek živa... 
Ne kažem da i ostale treba zaboraviti, ali na "top listi" heroja antifašističke borbe zauzimaju visoko mjesto, zasluženo, naravno. To što nije Veljko Bulajić ili Hajrudin Krvavac snimio film o njima, druga je stvar. Teško bi bilo snimiti kadar u tom filmu gdje se pojavljuje petokraka  ;). "Najveći sin naših naroda i narodnosti" i kasniji Vrhovni komandant ne bi tu mogao da pošalje ni dopis, a kamoli da izda naredbu da se potopi "Zagreb".
Ipak vrijeme je učinilo svoje...Sjećamo ih se sa pijetetom...
Slava im!

Колико ја памтим била је једна ТВ драма са темом потапања разарача "Загреб". Мислим да је то било негде крајем 60-тих или почетком 70 година. Па сад ако ћемо поштено, подвиг Сергеја Машере и Милана Спасића добио је публицитет управо у време те "комунистичке" владавине.

Мало изван теме:
Тек да подсетим дискутанте да се Краљевина још горе односила према херојима Првог светског рата. Пензије носиоцима Албанске споменице пуна права и носилаца Карађорђеве звезде  за мачевима,једнака онима који су били носиоци "Споменице 1941" године ", доделио" је баш тај "Врховни комадант" (тек крајем 60-тих година 20. века), а не краљ Александар, "саборац" и "ратни друг", тих солунаца, како је волео да се назива.

У сваком случају државе на овим просторима су се увек истицале небригом (па и данас) према онима који су ратовали за њих.

Pa to sam i ja rekao Džumba...
Na kraju je "Sve će to narod pozlatiti"

Voleo bih da pogledam film o potapanju razarača Zagreb, ali nikako ne mogu da ga otvorim preko linka koji je Zeljko postavio, niti film mogu pronaći na netu?!

Može li neko pomoći?

Mozda ovako:
http://www.dailymotion.com/video/x15bxap_flammes-sur-l-adriatique-partie-une_shortfilms
iako je film razocaranje....

Kupio si je posebno. I ja sam.

Imao sam knjigu ali danas ne mogu da je nađem. Negde je u kutiji...

Orden Narodnog heroja je realno ustanovljen kao ratni orden klasne borbe, i da bi stigao do dva mornarička heroja zakleta Kruni i klasnoj državi - moralo je proći nekoliko decenija ideološkog hlađenja.
Evo ukaza o Karađorđevim zvezdama sa mačevima IV stepena, objavljenog u Službenim novinama Vlade u emigraciji, 31.01.1942.
[attachment=1]

"oslobadjajuci ih placanja takse"

Kako su i mislili da im je naplate? Cate su oduvek pratile formu akta, ne gledajuci o cemu se radi.

Da li je to značilo da ako ne plate taksu, nisu nosioci odlikovanja? Kakva budalaština a mislim da postoje slične stvari i danas.

To je bio zakonski akt međunarodno priznate Vlade u izbjeglištvu. Sročen je činovnički. Mogli su barem napisati da se dodjeljuje posthumno bez onog
'' oslobađanja takse ''.

Takse su pokrivale troškove izrade odlikovanja, mada se nosiocima ratnih odlikovanja načelno nijesu naplaćivale. Osim zlata ili srebra, ovisno o stepenu odlikovanja, Karađorđeva zvezda je ozbiljan juvelirski rad, što podrazumjeva trošak. Za poginule nosioce, orden se skupa sa poveljom o dodjeli predavao njihovim porodicama - ako su ga tražili, i ta nespretna formulacija u svim ukazima značila je da su i oni oslobođeni plaćanja takse. Ukoliko najbliži srodnici ne zatraže orden, on se čuvao, na vidnom mjestu u komandi jedinice iz koje je poginuli.
 
Karađorđeva zvezda sa mačevima, kao vojnički odnosno ratni tip ovog odlikovanja (bez mačeva), ustanovljena je tokom WWI i prednjačio je, kako stoji u Uredbi o ustanovljenju, svim ordenima bez mačeva i svim medaljama. U realnosti to nije povlačilo posebne privilegije, makar u SHS. Kao što je naglasio Džumba, nosioci KZsM su privilegije na osnovu odlikovanja dobili tek u socijalističkoj Jugoslaviji (morao bih ponovo pogledati Zakon iz 1972, ali mi se čini da su te povlastice, za nasljednike bile i jače od povlastica za nosioce Ordena Nardonog heroja. Vezano za moguće nedoumice oko visine stepena KZsM dodjeljene Spasiću i Mašeri (IV stepen), prema Uredbi kojom je ustanovljen ovaj orden (1915., u Kragujevcu) niži stepen predhodi višem, mada nema vremenskog uslova odnosno propisanog roka kojeg nosilac mora provesti u režimu nižeg kao uslov za dobijanje višeg stepena KZsM. U tom smislu, već sjutradan su mogli biti odlikovani KZsM III stepena. Prvi stepen ovog ordena je bio namjenjen isključivoo načelniku štaba Vrhovne komande ili komandantu glavne armije, a drugi stepen komandantima armija ako su doprinjeli pobjednosnom završetku rata.

Orden Narodnog heroja kojeg su dobili u SFRJ, iako formalno peti u opštoj hijerarhiji a drugi u redoslijedu ratnih odlikovanja (Orden Slobode je ipak dodjeljen petorici najviših i živih komandanata NOVJ) bio je u toj državi  najviše cijenjeno odlikovanje koje je praktično vuklo i plemićki naslov prema kriterijumima toga vremena. Kada je, dakle,  u pitanju socijalistička, kao - Jugoslavija totalnog diskontinuiteta u odnosu na Jugoslaviju kojoj su se Spasić i Mašera zakleli i za čiju su čast položili živote (jedan od prvih njenih zakona je bio Zakon o nevaženju svih propisa donijetih prije 06.04.1941.), mislim da je ta država njihovu žrtvu ozbiljnije vrednovala

Апсолутно се слажем ,али треба имати у виду да је значај њихове жртве прилично споро идентификован као херојско дело које заслужује то признање. Требало је време за то.  Зато ни 1941. године, Краљевска влада није могла спознати праву вредност њиховог херојског чина. Ипак, вредно је хвале то што су одликовани још у то време.

http://www.vs.rs/index.php?news_article=2e4231cc-c640-11e3-9f60-00163e135009

  SLUŽBENE NOVINE                                London 30 aprila 1942
________________________________________________________________________
                                   

                                            S P A S I Ć   I   M A Š E R A
                                     -------------------------------------

Klasni drugovi, zagrljeni kao braća, Srbin i Slovenac, ujedinjeni smrću, umiru svesni časti i tradicije, da ne predaju Kr. brod „Zagreb“ i sebe neprijatelju.

Ukazom Nj.V.Kralja Petra II odlikovani su Karađorđevom Zvezdom sa mačevima IV stepena poručnici bojnog broda II klase Spasić Milan i Mašera Sergej.

Njegovo Veličanstvo Kralj odlikivao je kao prve vitezove mornarice ova dva poginula heroja, koja svojim svetlim primerom i visokom nacionalnom svešću za čast i slobodu, prkosiše smrti da bi večito živeli u našim sećanjima i vodili buduće generacije naše mornarice putem slave ili smrti.

Oni su pripadali VII klasi Pomorske Vojne Akademije, koja je bila primer drugarstva i sloge među mlađim oficirima mornarice.

Još na Akademiji, isticao se svojom izvanrednom inteligencijom, visokim moralom i duhom, prvi po rangu Spasić Milan. On je bio voljen i poštovan među drugovima, u sebi je oličavao celu klasu, koja je bila okupljena oko njega i koja je u slozi uspela u potpunosti da ostvari Jugoslaviju. Spasić je bio otac, vodio je računa i pomagao u svima prilikama svakoga druga, zalažući se ceo i ne gledajući na žrtve. Dete Beograda, nosio je u sebi viteški duh Obilića, pa je i kao Obilić poginuo. Sa njim pošao je u smrt njegov klasni drug , sin Ljubljane, elitni oficir izvanrednih sposbnosti, junak i veliki sin Jugoslavije Mašera Sergej, mirni i dobri drug Slovenac koga je cela klasa  neobično volela.

6. aprila 1941. godine prilikom mučkog napada neprijatelja na našu zemlju, oba ova oficira su se nalazila na Kr. brodu „Zagreb“ kao torpedni artiljeriski oficiri našeg novog razarača. Oni su odmah pristupili svojoj dužnosti sa izvanrednom hrabrošću i samopouzdanjem, spremni da proslave zastavu svoga broda.
Prvi plotun naše brodske artiljerije, ispaljen sa razarača „Beograd“ i „Zagreb“ oborio je prvi italijanski avion na vidiku, tako da su ostali naterani u begstvo, te se nisu usudili da napadnu flotu. Artiljerijom je upravljao Mašera. U docnijim borbama sa neprijateljskim avionima, koji su trpeli strahovite gubitke, ova dva oficira bila su uvek na svojim borbenim mestima, uz svoje ljude, prezirući svaku opasnost.

Uz svoje ljude ostali su sve do 17. aprila kada je komandant po primljenom naređenju raspustio posadu.

Čuvši da su Kr. podmornica „Nebojša“ i dve motorne torpiljarke otplovile da se i dalje bore, i videvši da nemaju posade da i oni sami to učine, ova dva junaka rešiše
da svoj brod i sebe ne predaju neprijatelju. Čim se posada udaljila sa broda postavili su eksploziv da brod unište. Onda su se popeli na komandni most, pa su zagrljeni kao braća i drugovi, prezreli smrt i bacili brod sa sobom u vazduh. Strašna eksplozija i crni dim prekrili su Boku Kotorsku i odali polsednju počast ovoj dvojici heroja, koji izabraše smrt u slobodi, da bi sačuvali čast broda i zastave koja se nad njima visoko i slobodno vila.

Narod Boke Kotorske, koji je sa divljenjem posmatrao izvanrednu borbu naše malobrojne artiljerije, i koji je sa dubokim bolom primio naš slom, sačuvao je svoju beskrajnu ljubav za ova dva naša heroja, čijim se postupkom ponosi. Pohrlio je ceo narod da prisustvuje njihovoj sahrani i sasluša govor starijeg druga, poručnika bojnog broda Protića o ovom događaju. Naš neprijatelj je pristao da izađe u susret naših drugova, odajući priznanje junačkom delu ove dvojice oficira, te su sahranjeni sa punim vojničkim počastima na vojničkom groblju na Savini.

Dragi Milane i Sergeje, ja kao Vaš jedini klasni drug danas još živ u slobodi, ponosim se Vama jer ste zapisali svoja imena u herojsku istoriju našeg naroda i udarili temelj za tradiciju naše mornarice. Vi ćete u našim budućim danima slobode biti naša najlepša uspomena i naša zvezda vodilja za stvaranje buduće mornarice, velike i moćne Jugoslavije.

                            N E K A   V A M   J  E   V E Č N A   S L A V A !

Tekst napisao poručnik bojnog broda II klase Đorđe Đorđević

Modelar Marcel Blažina sa razaračem "Zagreb" (Piranski muzej)

Čini mi se da iz njihovog primera i žrtve nismo nažalost ništa naučili.
Nesmemo dozvoliti da budu zaboravljeni. Valjda će doći generacije koje će iz njihovog postupka izvući pouku.
Večna im slava.

http://www.vijesti.me/vijesti/herojski-cin-za-vjecnost-u-pomorskim-hronikama-829335

Herojski čin za vječnost u pomorskim hronikama

Zbog tog junačkog djela, dvojicu kraljevskih oficira, ordenima narodnog heroja socijalističke Jugoslavije 1973 godine, odlikovao je predsjednik SFRJ, Josip Broz Tito

Polaganjem vijenaca na spomenik narodnim herojima Milanu Spasiću i Sergeju Mašeri u velikom Gradskom parku u Tivtu, te spuštanjem vijenca u more sa broda Mornarice VCG, u uvali Sveto Trojstvo kod tivatske Prevlake na mjestu potonuća razarača "Zagreb", u Tivtu je danas je obilježena 74. godišnjica nesvakidašnjeg ratnog događaja koji se i danas izučava na vojnim školama u svijetu kao fascinantan primjer borbe za oficirsku čast i dostojanstvo države.

Naime, 17.aprila 1941 godine, dvojica mladih oficira Kraljevske mornarice Jugoslavije, poručnici bojnog broda Milan Spasić i Sergej Mašera, odbivši da priznaju kapitluaciju Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu, žrtvujuči svoje živote, digli su u vazduh razarač "Zagreb".

Oni nijesu željeli da taj moderan ratni brod predaju italijanskom okupatoru, već su, poput drevnih japanskih samuraja, čuvajući svoju oficirsku čast i vršeći do posljednjeg trenutka svoju dužnost, brod potopili u vodama Tivatskog zaliva.

Zbog tog junačkog djela, dvojicu kraljevskih oficira, ordenima narodnog heroja socijalističke Jugoslavije 1973 godine, odlikovao je predsjednik SFRJ, Josip Broz Tito.

"Spasić i Mašera su izabrali vječnost umjesto prolaznosti, aktom heroizma i odanosti svojoj Mornarici i državi kojoj su pripadali. Oni su prije 74 godine zapalili jednu od prvih iskra slobode u porobljenoj Evropi. Razarač "Zagreb", zahvaljujući njima, nije priznao kapitulaciju jer su oni umjesto predaje, izabrali smrt koja ih je svrstala među najveće heroje pomorskog ratovanja u svijetu", kazao je komandant Mornarice VCG, kapetan bojnog broda Darko Vuković.

On je o životu i karijeri dvojice oficira govorio velikom broju okupljenih na komemorativnom skupu pred spomenikom Spasiću i Mašeri – članovima UBNOR-a Tivta i Herceg Novog, pripadnicima MVCG, učenicima OŠ "Drago Milović" i Srednje škole "Mladost", Udruenja građana "Podmorničar", predstavnicima Zbirke pomorskog nasljeđa Porto Montenegra, članovima Dječjeg saveza Tivta i ostalima koji su se došli pokloniti sjenama narodnih heroja.
Uz vojnički pozdrav i zvuk trube koja je odsvirala čuvenu "Tišinu", vijence na spoemnik položile su delegacija MVCG, te Opštine i UBNOR-a predvođena gradonačelnikom Ivanom Novoselom, kao i Bokeljske mornarice.

Vuković je istakao da samo fizičko uništenje broda na kome su služili jer on nije mogao izvriti svoj osnovni zadatak odbrane zemlje, za dvojicu oficira nije bilo dovoljno, već su svjesno žrtvovali svoje živote da bi svima - od neprijatelja koji su očekivali bezuslovnu predaju, preko jugoslovenske Komande koja je kapitulirala, do saveznika koji su očekivali jugoslovensku borbu protiv fašista, prenijeli adekvatnu poruku.

"Ta snažna poruka je tada kao udar groma, doprla do svih, a zatim ostala da svjedoči o junaštvu i stalnoj borbi za slobodu, pravdu i jednakost. Poruka je prenijeta i sadašnjosti – da je cijena borbe za slobodu veoma skupa, ali ne i nedostižna", poručio je komandant MVCG.

Inače, u Piranu u Sloveniji, u Pomorskom muzeju "Sergej Mašera", preksinoć je povodom 74-te godišnjice potapanja razarača "Zagreb" upriličena premijera dokumentarnog filma "Sergej Mašera" koji je snimila RTV Slovenija.

Film po scenariju Radovana Čoka, sniman je na lokacijama u Sloveniji i Crnoj Gori gdje je ekipa boravila lani, obišla sva mjesta od značaja za priču o jednom od najvećih slovenačkih pomorskih heroja, i razgovarala sa rijetkim još preostalim svjedocima herojskog čina Sergeja Mašera i Milana Spasića, 17.aprila 1941 u Tivatskom zalivu.

Jos par fotki....

Slava im!

Slava im

Poučne su ovo strane.

Teraju na razmišljane.

To su bili mladi ljudi izrazite intelektualne snage, sa jasnim osećajem za čast, dužnost i obavezu prema otadžbini kojoj su služili.

Ulica im je negde na Banovom brdu.

A zar nije bila na Konjarniku? Ne želim biti neskroman, ali sam u svom članku skeniranom na "Palubi" detaljno opisao događaj kako ga je opisao Tomo Grgurević.

Zbunio si me, nije  :jok Čukarica.[attachment=1]

Ovaj tekst sam pročitao pre jedno godinu, godinu ipo...

Mislio sam da odem danas tamo i da slikam ionako mi je poznanik u kraju.

Ali maraton, a sa Voždovca do gore, uz dužno poštovanje, sačekaće.

Na Konjarniku je ulica 10. avijatičara.

У Херцег Новом се традиционално одржао парастос, положено је цвијеће на Спасићев гроб, евоциране су успомене на хероје и херојски чин. Традиционално, без присуства представника војске.

[attachment=1]

Na Njuškalu stoji oglas o prodaji makete razarača Zagreb. Gospodina Stanka koji ga je izradio poznam, ali on nije prodavač...
http://www.njuskalo.hr/makete/maketa-razarac-zagreb-kraljevine-jugoslavije-oglas-14689133

http://www.dailymotion.com/video/x15bxap_flammes-sur-l-adriatique-partie-une_shortfilms

gledao sam taj film. redak pokušaj ekranizacije jednog događaja

Tek sada sam video ovu mapu. Ovo je Žarkovo pripada Čukarici i;odmah je iza Banovog;Brda.
Jedina meni zbunjujuća stvar je ulica Maršala Tolbuhina umesto Trgovačka, verovatno nečija želja ili
preporuka.

http://www.bokanews.me/vijesti/75-godina-boki-se-odigrala-herojska-drama-dvojice-pomorskih-oficira/

Prije 75 godina u Boki se odigrala herojska drama dvojice pomorskih oficira

„Zagreb“ umire, „Zagreb“ se ne predaje

Maglovito, kišno jutro 17.aprila 1941 u Boki prekinula je prvo manja, pa odmah potom i dvije strahovito jake eksplozije. U južnom dijelu Tivatskog zaliva, iz prava uvale Sveto Trojstvo kod Prevlake, dizao se stub crnog dima, a metalni djelovi letjeli su i po nekoliko stotina metara od mjesta detonacije i padali u more ili na obližnje kopno. U eksplozijama je nestao Kraljevski brod „Zagreb“ kako je bilo zvanično puno ime razarača što je tada bio jedan od najmodernijih ratnih brodova Kraljevske mornarice Jugoslavije. Sa svojim brodom u vječnost su otišla i dva mlada oficira – poručnici bojnog broda Milan Spasić i Sergej Mašera koji su, poput drevnih japanskih samuraja, ostali vjerni bušido kodeksu – nema predaje!

U maniru pravih pomoraca koji nikada ne napuštaju svoj brod, njih dvojica umrli su sa „Zagrebom“ iz protesta i prkosa- ne želeći da brod predaju neprijatelju – italijanskoj vojsci čije su jedinice upravo ulazile u Boku Kotorsku, glavnu pomorsku bazu Kraljevine Jugoslavije. Daleko brojnije i nadmoćnije snage Njemačke, Italije, Mađarske i Bugarske napale su Jugoslaviju 6.aprila i porazile je za samo deset dana trajanja tzv. Aprilskog rata. Prva topredna divizija Kraljevske mornarice  koju su činili veliki razarač „Dubrovnik“ i nešto manja, ali modernija tri razarača – „Beograd“, „Zagreb“ i „Ljubljana“, iako najjača i najsposobnija jedinica u cijeloj mornarici, tokom Aprilskog rata nije izvela nijedno ofanzivno dejstvo. „Ljubljana“, onesposobljena u teškoj havariji kod Šibenika u ljeto 1940, bila je na popravci u tivatskom Arsenalu, dok su preostala tri razarača, čekajući da se Vrhovna komanda mornarice u Zemunu odredi što im valja činiti, Aprilski rat provela u vožnjama unutar zaliva Boke i skoro svakodnevnom odbijanju napada italijanskih aviona što su bombardovali brodove i vojna postrojenja na obali. Sa prolaskom vremena i učestalim dobijanjem sve nepovoljnijih vijesti sa frontova, nestajale su i nade da će brodovi napokon isploviti na pučinu u „pravu“ ratnu akciju, ali se eventualno priključiti saveznicima – Britancima i Grcima koji su na Mediteranu ratovali protiv Hitlerovih i Musolinijevih snaga. Polako ali sigurno, zla kob nadvijala se nad „Zagreb“ i njegovog torpednog oficira Milana Spasića i artiljerijskog oficira Sergeja Mašeru…

Milan (Save) Spasić rođen je 1909 godine u Beogradu gdje je završio osnovnu školu i gimanziju kao jedan od najboljih učenika u istoriji tih ustanova. Godine 1929 upisao je VII klasu Pomorske vojne akademije u Dubrovniku. Završio je školovanje kao najbolji u klasi, pri čemu je bio prvi „kontinentalac“ koji se mogao podičiti tim statusom, do tada rezervisanim za pitomce koji su dolazili sa primorja. Godine 1935-36 završio je specijalistički torpedni kurs nakon čega je kao oficir službovao na torpiljarki T-3, a 1937 je bio navigacijski oficir na školskom brodu, jedrenjaku „Jadran“ prilikom krstarenja iz Jugoslavije do SAD i nazad. Kao izuzetno perspektivan i sposoban mladi oficir dobio je ponudu da pređe u službu Ratne mornarice SAD, što je odbio riječima da želi da služi svoju, a ne tuđu Mornaricu. Godine 1940 prekomandoivan je na razarač „Zagreb“ gdje se ubrzo istakao vještinom u rukovođenju torpednim naoružanjem tog modernog ratnog broda.

Sergej (Frana)  Mašera, rođen je 1912 godine u Gorici koju su ubrzo preuzeli italijanski iredentisti pa je slovenačka porodica Mašera život nastavila u izbjeglištvu, prvo u Koruškoj a potom u Ljubljani gdje je Sergej maturirao. Upisao je 1929 Pomorsku vojnu akademiju u Dubrovniku gdje je postao „klasić“ sa Spasićem i završio je 1932 kao peti u rangu. Službovao je na torpiljarkama, a potom i na pomoćnom brodu za podmornice „Sitnica“, da bi nakon toga u Meljinama završio Artiljerijski kurs. Kao jedan od ponajboljih mladih oficira artiljeraca, poslan je u Švedsku u čuvenu fabriku „Bofors“ da preuzme naoružanje- tada najmodernije protivavionske topove kalibra 40 mm, kojima su naoružana tri jugoslovenska razarača klase „Beograd“. Na jedan od tih brodova- razarač „Zagreb“ Mašera je prekomandovan krajem 1940 i tu se ponovno sreo sa svojim starim prijateljem i „klasićem“ Milanom Spasićem.
Dvojica mladih oficira bili su sušta suprotnost „staroj gardi“ u Mornarici, „naslijeđenoj“ još iz Austro-Ugarske jer Spasić i Mašera nisu pridavali važnosti tada vrlo prisutnoj , gotovo pa klasnoj podijeljenosti između oficira, podoficira i mornara. Zbog toga, svog vrlo strogog, ali i pravičnog pristupa ljudima sa dosta razumijevanja i empatije, potčinjeni su prosto obožavali dvojicu mladih oficira. Kasnije, nakon svega što se izdešavalo sa „Zagrebom“ hroničari su marljivo prikupljali svjedočanstava ljudi koji su „dijeli brod“ sa Spasićem i Mašerom, pa su ostali zabilježeni brojni simpatični, ali i dirljivi detalji o Mašeri koji daje i posljednju paru iz svog džepa mornaru kome je umrla majka, a on nema novca da joj ode na sahranu, ili pak o tome kako je Sergej gotovo pa zamjerio mornarima islamske vjere što su 20-tak dana tajili od njega da su gladni jer hrana koja se spremala na brodu nije bila upodobljena njihovim vjerskim pravilima. Čim je za to čuo,  Mašera je naredio da se odmah za njih izdvoje posebne namirnice i da mornari-muslimani sami odrede ko će i kako za njih kuvati. Spasić je ignorisao naredbe o strogoj podijeljenosti između oficira, podoficira i mornara i rado se i često družio sa potčinjenima, do te mjere da je jednom u punoj oficirskoj uniformi otišao na svadbu u Tivtu prijatelju-podoficiru, na opšte zgražavanje svojih nadređenih. Jednom prilikom, neposredno pred rat, dok je razarač „Zagreb“ boravio u luci Dubrovnik, stiglo je naređenje komandanta grada o zabrani izalska mornarima jer oni navodno „remet izgled starog grada“. Spasić je, u svojstvu dežurnog oficira na brodu, sazvao zbor posade i pročitao im naređenje, nakon čega je rekao:

„Momci, čuli ste sadraj telegrama. Vi sutra treba da ginete za ovu zemlju, a smatraju vas nepoželjnim u ovom gradu!“ Zatim je, suprotno naređenju, odobrio izlazak posadi u grad.

Izbijanje Drugog svjetskog rata 6.aprila 1941 dvojicu prijatelja zateklo je na „Zagrebu“ koji je tog jutra bio vezan u Dobroti kod Kotora. Njemački i italijanski avioni napali su Pomorski arsenal u Tivtu i mornarička postrojenja u Kumboru i Zelenici, a popodne tog dana obrušili su se i na brodove flote, razasute po Kotorskom zalivu. Jedan italijanski bombarder za obrušavanje tipa „junkers Ju-87 štuka“ ustremio se za „Zagreb“ mitraljirajući palubu razarača, a njegova bomba pala je i eksplodirala u moru na manje od 20 metara od broda. PVO artiljerci sa „boforsa“ kojima je komandovao Segej Mašera ubrzo su pogodili drugu „štuku“ koja se potom srušila u blizini prevoja Trojica iznad Kotora. Uslijedio je drugi val napadačkih aviona koji su ponovo bili zamalo neprecizni, bacajući bombe na 20 do 70 metara od broda. Hladnokrvi Spasić koga je na palubi razarača zasula morska voda i mulj što je sa dna mora podigla detonacija jedne od bombi, pozvao je mornara i naredio mu da mu iz kabine donese čistu šapku, a potom je čestitao Mašeri i njegovim artiljercima koji su u međuvremenu pogodili i oštetili još jedan neprijateljski avion.

Naredni dani prolazili su u odbijanjima napada neprijateljskih aviona, mijenjanju vezova po Boki i nadi da će stići naređenje Vrhovne komande za ispovljenje na otvoreni Jadran u pravu borbu sa Italijanima ili priključenje saveznicima u Grčkoj. Posebno jaki napadi neprijateljske avijacije na razarače bili su 13.aprila, ali su vatra sa brodova i vješto manevrisanje spriječili pogotke bombi. Mašera je tada, zadovoljan što bombe padaju na poziciju koju je „Zagreb“ upravo bio napustio, veselo komentarisao da „Italijani pišu na pogrešnu adresu“, dok je Spasić, aludirajući na Uskrs, govorio da ih neprijatelj „časti šarenim jajima“. Kad je narednog jutra stiglo naređenje da se razarač privuče što bliže obali u uvali Sveto Trojstvo kod Prevlake i maskira granama, obojici je bilo jasno da se, u uslovima kada je borbeni moral na brodu sve više padao pod tada već neskrivenim kvislinškim stavovima komandanta broda, kapetana korvete Nikole Krizomalija, „Zagreb“ teško više može ponovno pokrenuti. Naredna dva dana donijela su i konačni slom Jugoslavije, raspad vojnog lanca komandovanja i odlazak dobrog dijela razočarane posade sa broda, ali Spasić i Mašera uz još nekolicinu energičnih i borbenih mladih oficira, nisu prestajali da se nadaju da će sa tri broda, „sakupiti“ dovoljno ljudi da posadom popune makar razarače „Zagreb“ i „Beograd“ i sa njima isplove iz Boke za Egej gdje bi se priključili saveznicima i nastavili borbu na Mediteranu.
„Ovi brodovi nisu građeni za trgovačke operacije, niti za skrivanje. Izgradili smo ih za rat i sa njima moramo ratovati i braniti svoju zemlju. Narod je za to dao novac!“-govorio je Spasić ali uzalud jer je splet malodušnosti, neorganizovanosti i otvorenog izdajstva u redovima Komande mornarice bio jači. Stoga su on i Mašera odlučili da ako „Zagreb“ već ne može isploviti, njihov brod sigurno neće izdati Jugoslaviju i staviti se pod neprijateljski barjak, kako je nalagala zvanična kapitulacija o kojoj su obavješteni 16.aprila.

Svoje posljednje jutro 17.aprila dočekali su užurbano. Dok je posada „Zagreba“ odlazila sa broda noseći sa sobom sve što im može zatrebati, Spasić i Mašera iz pomoć nekolicine podoficira i mornara, pripremali su brod za uništenje. Od krme gdje su postavili detonator, do pramčane municione komore broda razvukli su kablove, a među bojeve glave šest torpeda u aparatima na sredini broda, postavili su patrone TNT-a sa detonatorima. Svoje lične stvari i novac razdijelili su članovima posade sa kojima su se posebno dobro slagali, i od kojih su se veoma dirljivo i toplo oprostili, ne dozvolivši tim ljudima da ih nagovore da i oni napuste brod.  Riješeni da umru sa „Zagrebom“, Spasić i Mašera bukvalno su sa broda istjerali komandanta Krizomalija i njegovog kolegu sa razarača „Beograd“ Mihaila Lepetića koji je došao posjetiti Krizomalija.

„Napustite brod, na njemu nema mjesta za izdajnike! „Zagreb“ neće izdati“- odbrusio im je Spasić. Mornar Vido Cvjetković iz okoline Herceg Novog bio je jedan od posljednjih koji su napustili „Zagreb“. Spasiću je u tim trenucimna kazao:

„Gospodine poručniče bojnog broda, završite svoj posao pa dođite kod mene kući. Što bude meni, biće i Vama. Planine su blizu!“ Iako dirnut, Spasić ga je odbio riječima da mora ostati na brodu i „vršiti svoju dužnost do kraja“.  Posada je upozorena da se što više udalji od broda, a isto je poručeno i mještanima obližnjeg sela Brdišta. Nekolicina njih, sa udaljenosti od oko pola kilometra, posmatrali su što će se dalje dešavati na „Zagrebu“ na kome su ostali samo Spasić i Mašera. Prema tvrdnjama očevidaca, dvojica oficira uputili su se na krmu razarača. Zauzeli su tzv. brodski stav gledajući prema Lovćenu. Jedan drugom su potom strgli oznake činova sa ramena, zagrlili se i poljubili. Razmijenili su nekoliko posljednjih riječi, okrenuli se u stavu mirno prema Lovćeni, a zatim se jedan od dvojice sagnuo i aktivirao detonator. Uslijedile su ogromne eksplozije i požar koji su lijepi ratni brod ubrzo pretvorile u hrpu deformisanog i usijanog metala što je legla na plitko dno uvale Sveto Trojstvo i narednih dana nastavila gorjeti uz povremene manje eksplozije.

Četvrtog dana po potonuću broda, more je na žalo na Prevlaci izbacilo tijelo Milana Spasića. Italijani su ga odnijeli u Vojnu bolnicu Meljine gdje je obavljena identifikacija. Nakon intervencije pravoslavnog vojnog sveštenika Nikole Mandića, italijanski komandant je dozvolio da se Spasić 5.maja 1941 sahrani na groblju Savina kod Herceg Novog uz najviše vojne počasti koje mu je odao jedan vod italijanske vojske. Italijanski ofircir koji je govorio na sahrani, istakao je herojstvo Spasića i Mašere naglasivši da „samo ukoliko i sama bude imala takve junake, Italija može dobiti rat“.

Nekoliko dana nakon eksplozije, u vodama blizu uvale Brdišta ribari su našli obezglavljen torzo za koji se pretpostavlja da je pripadao Mašeri, ali su ga morske struje odnijele tokom noći, prije nego što su Italijani iz Tivta došli na lice mjesta da ga pokupe. Glava Sergeja Mašere nađena je na kopnu u blizini uvale Brdišta i mještani su je u tajnosti od okupatora, sahranili. Nakon identifikacije koja je obavljena 1986-1987 u Institutu za sudsku medicinu u Ljubljani pri čemu su ekspertizu obavili i nalaz napisali  prof. dr. Janez Milčinski i dr. Zvone Žajdela, glava Sergeja Mašere sahranjena je 17.aprila 1987 godine na ljubljanskom groblju Žale.  Pokopu njegovih posmrtnih ostataka su prisutvovali rodbina, građani i najviđeniji predstavnici Slovenije, JNA, javnog i političkog života.

Sergej Mašera i Milan Spasić jedini su pripadnici Kraljevske vojske Jugoslavije koji su zbog djela učinjenog u Kraljevskoj vojsci, proglašeni narodnim herojima socijalističke Jugoslavije. Uradio je to svojim ukazom iz 1973 godine, lično maršal Josip Broz Tito, što samo po sebi, dovoljno govori o veličini i značenju herojskog čina dvojice oficira o kome se i danas predaje na večini vojno-pomorskih akademija u svijetu.

Uništeni „Zagreb“, te podmornica „Nebojša“, osam hidroplana Pomorskog vazduhoplovstva Jugoslavije i torpedni čamci „Durmitoir“ i „Kajmakčalan“, bili su sve što nije „izdalo“ zemlju, već su nastavili borbu u Drugom svjetskom ratu, priključivši se saveznicima u Grčkoj i Egiptu.

„Historija pokazuje malo primjera odanosti svojoj zemlji kao što su je pokazali Mašera i Spasić i njihova žrtva zaslužuje da bude svijetao primjer mlašim generacijama. Najvećom žrtvom koju su Spasić i Mašera podnijeli, oni su izrekli i najvišu osudu onima koji su zaboravljajući na svoju i čast zastave pod kojom su služili, kukavički flotu predali neprijatelju. Kad se sjetim tih dvaju junaka, dođe mi pred oči spomenik komandantu Napoleonove garde u bici kod Vaterloa, generalu Kambronu – GARDA UMIRE, GARDA SE NE PREDAJE! Ovo je geslo bilo motiv koji je vodio naše junake Spasića i Mašeru, kada su odlučili da bace rukavicu u lice kukavičuku i izdaji. Slava im!“- zapisao je u svojim memoarima kapetan bojnog broda Ivan Kern koji je 17.aprila 1941 iz Boke za Egipat isplovio sa „Durmitorom“ i „Kajmakčalanom“ da nastavi ratovanje.

[attachment=1]

Slava besmrtnim junacima!

Marinero, lepo štivo istorije i rodoljublja.

Slava im!

Slava im!

cuo sam da se sprema postavka u muzeju pomorskog naslijedja u tivtu povodom godišnjice smrti?

To je samo jedno od dešavanja ove godine.
Izložba se otvara u subotu 16.04. u 18.00.
nadam se da će biti fotografija i ovdje...  ;)

Šta je sa spomenikom? Dali se tamo negdje nešto gradi ili sam pomješao (opet).  :P

poz

 75. GODIŠNJICA POTAPANJA RAZARAČA "ZAGREB"
17.4.2016 13:29
Za Spasića i Mašeru čast nije imala cijenu

"Podvig Spasića i Mašere se i danas izučava u vojnim školama svijeta i to kao fascinantni primjer borbe za oficirsku čast i dostojanstvo države. Domoljublje, nacionalni ponos i vojnička čast – to su riječi koje se povezuju sa ovim podvigom"Nizom manifestacija u Tivtu je minulog vikenda obilježena 75. godišnjica potapanja razarača „Zagreb“ i smrti narodnih heroja Milana Spasića i Sergeja Mašere.

Dvojica mladih pomorskih oficira Kraljevine Jugoslavije, žrtvujući svoje živote, digli su u vazduh 17. aprila 1941. godine, razarač „Zagreb“, kako taj moderni ratni brod ne bi pao u ruke neprijetelja.

Spasić i Mašera odbili su da priznaju kapitulaciju Jigoslavije u Aprilskom ratu 1941. i da svoj brod neoštećen predaju Italilijanima, već su uništili „Zagreb“ u uvali Sveto Trojstvo kod Tivta i potonuli zajedno sa brodom.

"Izabravši zajendičku smrt broda i čovjeka, Spasić i Mašera su svima poslali svoji ličnu poruku i trajno svjedočanstvo u junaštvu, časti, odanosti i stalnoj borbi za slobodu. Poruka je prenešena fasističkoj Italiji da joj se južni Sloveni na istočnoj obali Jadrana ni po cijenu smrti, nikada neće predati i staviti u službu. Poruka je prenešena i neodlučnim višim oficirima Mornarice da su pogrešno donijelu odluku da se ne bore i da su pogrešeno procijenili spremnost, znanje i odlučnost mladih oficira, podoficira i mornara da su voljni dati živote za odbranu svoje države i časti. Prenešena je poruka i saveznicima da su mali narodi sa Balkana opet spremni na žrtvu u borbi da pobijedi sloboda i univerzalne ljudske vrijednosti. Poruka je prenešena i porodicama Spasića i Mašere da su njih dvojica do kraja ostali privrženi vaspitanju i idejama koje su im usađene u mladim danima. Prenijeli su dvojica heroja i poruku sadašnjosti da je cijena slobode i borbe za slobodu vema skupa, ali ne i nedostižna. Poruka je predata i vječnosti jer su njih dvojica izabrali vječnost, svjesno žrtvujući živote za svoja ubijeđenja, ljudsku i oficirsku čast, ne napuštajući svoj brod u uslovima kad on već nije mogao izvršiti svoju svetu misiju odbrane svoje države. Heroji žive vječno jer čast nema cijene", kazao je komandant Mornarice VCG, kapetan bojnog broda Darko Vuković, otvarajući sinoć izložbu „Čast nema cijenu“, posvećenu ovom događaju.

Veoma uspjela izložba koju su zajedno priredili Zbirka pomorskog nasljeđa Porto Montenegra i Pomorski muzej iz Kotora, okupila je veliki broj posjetilaca, među kojima su bili i ambasador Sovenije u Crnoj Gori Mitja Močnik, konzul Srbije Zoran Doijčinović, počasni konzul Mađarske Ćaba Mađar, gradonačelnik Tivta Ivan Novosel, čelnici UBNOR-a Crne Gore, načelnik Generalštaba VCG, admiral Dragan Samardžić i viceadmiral Bokeljske mornarice Ilija Radović.

Svoju pjesmu posvećenu dvojici heroja, prisutnima je kazivala Maja Perfiljeva, čuvena tivatska i zagrebačka pjesnikinja i umjetnica, čijem je ocu Igoru, Milan Spasić bio svjedok prilikom prosidbe Majine majke kasnih tridesetih godina prošlog vijeka u Tivtu. Izložba kloja pored niza fotografija i dokuemnata, sadrži i neke od predmeta sa razarača „Zagreb“, kao i dio pramca tog broda koji se čuva u Pomorsom muzeju u Kotoru, izazvala je ogromno interesovanje javnosti.

Nakon crnogorske, priliku da je pogleda imaće i publika u Sloveniji jer će ova postavke biti prikazana i u Pomorskom muzeju „Sergej mašera“ u Piranu.

U subotu veče Opština Tivat i UBNOR Tivta priredili su svečenu akademiju posvećenu Spasiću i Mašeri, a kojoj je pored ostalih, prisustvovao i nekadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu SFRJ i komadant JRM, admiral flote Branko Mamula.

"Podvig Spasića i Mašere se i danas izučava u vojnim školama svijeta i to kao fascinantni primjer borbe za oficirsku čast i dostojanstvo države. Domoljublje, nacionalni ponos i vojnička čast – to su riječi koje se povezuju sa ovim podvigom", kazao je tom prilikom slovenački ambasador Mitja Močnik.

Kod spomenika dvojici narodnih heroja u tivatskom Gradskom parku, juče je na godišnjicu tragedije “Zagreba”, priređen komemorativni skup. Vijence na spomenik položile su delegacije Mornarice VCG, Opštine i UBNOR_a Tivta, UBNOR-a Herceg Novog, Bokeljske mornarice, Dječjeg saveza Tivta i Doma stdenata “Spasić-Mašera” iz Kotora, a prvi put poslije rata u bivšoj Jugoslaviji, posebno toplo pozdravljena, učinila je to i delegacija Udruge antifašista grada Dubrovnika.

Predstavnici Mornarice i UBNOR-a Tivta potom su sa plovila MVCG, vijenac spustilu i u more na mjestu potonuća razarača “Zagreb” u uvali Sveto Trojstvo.

http://www.vijesti.me/vijesti/za-spasica-i-maseru-cast-nije-imala-cijenu-884116

Jos malo fotki...

Da li neko zna gde se moze naci spisak hrabrih, mladih pitomaca koji su na torpiljerki Durmitor posli u rat nepristavsi na kapitulaciju. Moj deda je nazalost umro u Engleskoj od posledica ranjavanja u Aleksandriji i iz bolnice na Malti Bighli je prebacen u Southport jer po misljenju lekara nije bio za povratak u Jugoslaviju 1945 vec se preporucivalo da nastavi lecenje u Engleskoj. Istorijski podaci sa ovog foruma govore o 126 pomoraca koji su bili nasa prva zvanicna vojna formacija u borbi protiv fasizma. Vojni arhiv nema nikakve podatke. http://www.sthelensrollsofhonour.co.uk/wwiicasualty-735-Alexander_Nincic.html

Spisak posade torpiljarke "Durmitor" dana 17.aprila 1941, po memoarima kbb Ivana Kerna:

OSTATAK STALNE POSADE (oni koji nisu dezertirali):
poručnik boinog broda I klase Valentčić F. Franc
poručnik korvete Gaterer I.Ivan
narednik maš.gr. Korbatfinski S. Stevan
narednik art.gr. Šipoš P.Jovo
podnarednik torp.gr.Šmitek G. Zdravko
podnarednik sign.gr. Vračar M. Aleksandar
UKRCALI SE NA BROD 17.aprila
poručnik bojnog broda I klase Zupančić J. Milan (komandnat torpiljarke "Velebit" koja nije bila sposobna za vožnju
poručnik fregate Perme D.Milan (sa krstarice "Dalmacija")
mašinski poručnik Reš I. Franc (mašinski referent II torpedne divizije)
poručnik fregate Valentičić F. Karel (sa torpiljarke "Dinara")
narednik vodnik III klase Pavličić G. Hinko (sa torpiljarke "Triglav")
narednik maš.gr.Tibijaš I.Ivan (sa torpiljarke "Suvobor")
narednik maš.gr. Batić A. Alojz (sa krstarice "Dalmacija")-plovio "Durmitorm" do grčke luke Argostoli, tamo prekrcan na podmornicu "Nebojša"
podnarednik art.gr. Đerić N. Stevan (sa "Dalmacije")
podnarednik art.gr. Klešnja B. Stevo (sa "Dalmacije")
podnarednik art.gr. Vukmanović G. Milan (sa "Dalmacije")
podnarednik art.gr. Rutalj Đ. Nikola (sa "Dalmacije")
podnarednik art.gr. Kavčić B.Klavdije (sa tendera "Jaki")
podnrednik maš.gr. Božić S. Petar (sa "Dalmacije")
podnarednik el.gr. Cimperman I. Bojan (sa "Dalmacije")
podnarednik art.gr. Pelenje M. Ivan (sa "Dalmacije")
podnarednik brodarske gr. Tolić I. Petar (sa "Dalmacije")
podmarednik tel.gr. Gančević S. Ante (prekrcao se sa podmornice "Nebojša" u luci Argostoli)
podnarednik sanitetske gr. Denic Đ. Branko (sa "Dalmacije")
pitomac kaplar podpf.šk. Žitko J. Milan (sa "Dalmacije")
pitomac kaplar podof.šk. Ninčić M. Aleksandar (sa "Dalmacije")
narednik, aut.šofer Ličina (podoficir Kopnene vojske)
Ukupno 27 ljudi na "Durmitoru". Imam i spisak sa "Kajmakčalana" gdje je bilo 22 ljudi. Nadam se da je ovo bilo od pomoći.

Lijepo Marinero. Mozes li postaviti popis s "Kajmakcalana"....

Može jadrane, evo ga odmah.
Motorna torpiljarka "Kajmačkalan", sastav posade 17.aprila 1941
OSTATAK STALNE POSADE (oni koji nisu dezertirali):
poručnik bojnog broda I klase Vrančić I. Božidar
poručnik korvete Gomerčić S. Stanislav
narednik-vodnik III klase šag.gr. Đorđević Ž.Aleksandar
narednik-vodnik III klase torp.gr. Perčić M. Blaž
podnarednik maš.gr. Dujmović V. Drago
kaplar art.gr. Lučić P.Josip
mornar torp.gr. Stokić J. Andrija
UKRCALI SE NA BROD 17.aprila 1941
kapetan bojnog broda Kern I. Ivan (komandant Šibenskog Flotnog odreda)
poručnik bojnog broda I klase Jeremić Lj. Konstantin (komandant torpiljarke "Orjen" koja nije bila sposobna za vožnju)
rezervni sanitetski poručnik Jeremić Dr. Milan (došao iz Rijeke Crnojevića)
narednik-vodnik III klase maš.gr. Strniša F. Franc (sa "Dalmacije")
narednik-vodnik III klase art.gr. Štetić P.Jovan (sa torpiljarke T-7)
narednik-vodnik III klase el.gr. Klemens J. Roman (sa Dalmacije")
narednik art.gr. Bosanac S. Stojan (sa "Dalmacije")
narednik art.gr. Jojsilo B. Milenko (sa "Dalmacije")
narednik art.gr. Marović S. Josip (sa "Dalmacije")
narednik art.gr. Stančević S. Branko (sa torpiljarke "Triglav")
narednik maš.gr. Berić N. Petar (sa tendera u Šibeniku)
narednik sign.gr. Fatović M. Petar (sa torpiljarke "Orjen")
podnarednik tel.gr. Marović J. Gojko (sa "Dalmacije")
podnerednik el.gr. Zorijan M. Ivan (sa "Dalmacije")
pitomac Zanatlijske škole Pavković Lazar (iz Pomorskog Arsenala)

Hvala Marinero! Ne nalazim por.b.b. I klase Stanislava Štiglica, ukrcanog na kednoj od dvije torpiljarke.

Jadrane, to je kompletan spisak onako kako ga je objavio kontraadmiral u penziji Ivan Kern u svojim "Uspomenama iz Drugog svjetskog rata".

Vjerovatno ni Kern nije mogao sve zapamtiti. Memoare je pisao mnogo kasnije.

Kako su našim vojnicima i neprijatelji došli na sahranu
St. Đurićb   23.04.2017.

Razarač Zagreb bio je treći od tri broda serije jugoslovenskih razarača klase Beograd i najmoderniji ratni brod Kraljevine Jugoslavije. Kada je 17. aprila 1941. potpisana bezuslovna kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske, njegova dva oficira, zajedno sa svojim brodom, otišli su u istoriju kao heroji, a nama ostavili amanet za pamćenje.

[attachment=1]

Tokom Aprilskog rata 1941. godine, Milan Spasić i Sergej Mašera bili su oficiri razarača Zagreb koji se nalazio u Boki kotorskoj. Ovaj bojni brod bio je izložen napadima neprijateljske avijacije, ali je pretrpeo samo neznatna oštećenja. Veći napad na Boku kotorsku i brodove koji su se tu našli, zbio se 13. aprila, ali Zagreb je i tada ostao gotovo netaknut.

Vest o primirju dospela je u Boku kotorsku 15. aprila i saopštena je komandantima svih brodova uz upozorenje da se zabranjuje uništenje brodova i otvaranje vatre na neprijateljske avione. Kada je 17. aprila stigla vest o kapitulaciji i kada su Italijani počeli da ulaze u Boku kotorsku, posadama je naređeno da napuste brodove.

Oficiri Spasić i Mašera teško su podneli krah Jugoslavije. Iako borbu nije bilo moguće nastavili, njih dvojica doneli su jednu od najhrabrijih patriotskih odluka - da razarač Zagreb ne predaju, već da junački, zajedno sa svojim brodom, nestanu u mračnim dubinama Jadrana.

[attachment=2]

Razarač je prvobitno napustila posada, zatim mlađi oficiri, a oko 14 časova pristigao je motorni čamac koji je trebalo da preveze komandanta, prvog oficira, artiljerijskog narednika i poručnike Spasića i Mašeru.

Međutim, Spasić i Mašera su odbili da napuste brod, rekavši komandantu da će pripaliti štapine koji su vodili do municionih komora. Stavljen pred svršen čin, komandant se sa ostalima udaljio.

Samo nekoliko minuta kasnije, začula se prva, a zatim i druga jaka eksplozija, a jedan od najmodernijih ratnih brodova Jugoslavije otputovao je u plavi ambis zajedno sa svojim hrabrim oficirima.

Mašera i Spasić su poslednji put viđeni kako pozdravljaju zastavu Jugoslavije neposredno pre eksplozije.

Telo Milana Spasića sutradan su pronašli ribari, dok telo Sergeja Mašere nikada nije pronađeno. Spasić je sahranjen 19. aprila na vojničkom groblju u Savini, kraj Herceg Novog, a na njegovom spomeniku uklesano je i ime njegovog druga iz klase Sergeja Mašere.

Istorija kaže da se na sprovodu pojavilo mnoštvo građana, mornara, njihovih drugova, ali i vod italijanskih, neprijateljskih vojnika, koji su, impresionirani junaštvom i patriotizmom, došli da odaju vojne počasti, prenosi dnevno.rs.

Godine 1942, Spasić i Mašera posthumno su odlikovani Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog reda, a u okviru jedne britanske kasarne na Malti postavljena je spomen ploča posvećena ovim hrabrim oficirima.

Izvor: www.blic.rs

Svojim činom zaslužili su večnu slavu, kao Leonidinih 300 kod Termopila!

Slava junacima!

Danas u Tivtu.
https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/u-tivtu-obiljezena-godisnjica-potapanja-razaraca-zagreb-i-smrti-dvojice-narodnih-heroja

Slava im!!!

Junaci za večnost!

https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/tivcani-pocast-spasicu-i-maseri-dali-objavama-na-internetu

Ni u vrijeme korone nisu zavoravili podvig dbojice hrabrih pomorskih oficira
Tivćani počast Spasiću i Mašeri dali objavama na internetu

Zbog aktuelnih vanrednih mjera na spriječavanju širenja koronavirusa koje su na snazi u Crnoj Gori, uobilajeni ceremonijal kojem se svake godine 17.aprila u Tivtu obilježava poduhvat dvojive narodnih heroja – oficira Kraljesvke mornarice Jugoslavije, Milana Spasića i Sergeja Mašere, danas – prvi put nakon nekoliko decenija, nije mogao biti održan.

Iako je izostala komemorativna ceremonija sa polaganjem vijenaca i cvijeća na spomenik dvojici heroja u tivatskom Gradskom parku, odnosno ceremonija spuštanja vijenca u more na mjestu potonuća razarača „Zagreb“ kojeg su poručnici bojnog broda Milan Spasić i Sergej Mašera 17.aprila 1941. da ne bi pao neprijatelju u ruke, žrtvujuli svoje živote digli u vazduh i potopili u uvali Sveto Trojstvo u Tivatskom zalivu, Tivčani su se ipak na interneru i društvenim mrežama prisjetili ovog slavnog događaja i odali poštovanje dvojici hrabrih pomorskih oficira.

UBNOR Tivat koji je inače, glavni organizator ovih ceremonija, tako je danas o podvigu Spasića i Mašere zbog kojeg je njih dvojicu kao jedine kraljevske oficire, ordenom narodnih heroja socijalističke Jugoslavcije posthumno odlikovao Josip Broz Tito, objavio prigodan tekst na portalu raduo Tivta, uz napomenu da će ceremoniju na spomeniku i polaganje vijenca u more na mjestu potonuća „Zagreba“, održati čim proše važenje Uredbe NKT-a o uvođenju vanrednih mjera za spriječavanje širenja koronavirusa.   
Na 17.april i događaje sa njim povezane iz daleke 1941.godne podsjetila je i Bokeljska mornarica čija Podružnica u Tivtu ovaj datum, upravo u znak sjećanja na Spasiča i Mašeru, obilježava kao svoj Dan.

“Oni su potopili razarač “Zagreb” i pri tome poginuli, kako bi onemogućili da brod padne u ruke italijanskim okupatorima. Zbog vanrednih mjera vezanih za pandemiju korona virusa Podružnica Tivat ne može da obilježi ovaj dan na uobičajeni način, izlaskom u odorama i polaganjem vijenca na spomenik Spasića i Mašere, zajedno sa  delegacijama Mornarice VCG, UBNOR-a i Opštine Tivat, boračkih organizacija primorskih gradova, studenata iz Doma studenata „Spasić i Mašera“ iz Dobrote i učenika Srednje mješovite škole „Mladost“ iz Tivta. Nadamo se da će biti moguće na uobičajeni način proslaviti Dan Bokeljske mornarice 26.juna”- poručio je Admiral Bokeljske mornarice Kotor, prof.dr. Antun Sbutega. 

Iz Bokeljske mornarice Tivat podsjetili su da 1974. godine, u tom gradu formirana podruznica najstarije organizacije pomoraca na svijetu. 

 “Tivatski mornari, podoficiri i oficiri Bokeljske mornarice za svoj su dan izbrali datum kada su se u istoriju heroja na moru upisali Milan Spasić i Sergej Mašera, birajući valu Zagreb u Tivatskom zalivu za svoje posljednje odredište na putu časti, što ih je zauvijek upisalo u istoriju naših naroda. Slava im i hvala! Svim članovima i poštovaocima čestitamo Dan Bokeljske mornarice- podružnice Tivat, uz želju da sto prije svi skupa na Pinama zatancamo uz Kolo svetog Tripuna i krilaticu organizacije, koja svojom punoćom najbolje govori upravo u teškim vremenima: Fides Ed Honor (Vjera i Čast)!” – kaže se u saopštenju Upravnog odbora Bokeljske mornarice Kotor- Podružnica Tivat.
S.L.

Večna slava herojima!

Hvala im što su budućim generacijama pokazali šta je to patriotizam.

Slava im!