PALUBA

   Eksponat vojnog muzeja Pivka    

   Vozilo za izviđače  M8 GREYHOUND
   [attachment=1]
  
  

država porjekla:	USA
proizvodnja:	od 1943-1945  (11.667kom)
u JNA	1952-1975  (265kom)
posada	4 člana
dužina	5m
širina	2,53m
visina	2,26m
težina	7.882kg (sa BK)

 

   Naoružanje:
  

top	37mm M6 (BK 80kom)
spregnuti mitraljez	7,62mm  M1919A$ (BK 1500kom)
PA mitraljez	12,7mm M2HB (BK 400kom)
Motor	6 cilindara, četverotaktni, benzi
snaga	110KS
rezervar	212 l
potrošnja	52 l/100km

   Pozdrav
   Duje
      
  

[attachment=1]

Vozilo M-8 Greyhound ostavljeno da glumi metu na strelistu Jarebino.

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Super slike! Hvala Trpe!  :klap

Po rupama, rekao bi, da dobro glumi metu, jadnik.

Meni je bilo interesantno sto je blok motora zajedno sa klipovima jos uvek u vozilu. :)

Trpe, jel ovo Krivolak? Pozadina mi nekako lici na to...

Nije, ovo je Jarebilo ili Erebino, zavisi kako ga ko izgovara. Nalazi se izmedju izmedju Skoplja i Tetova, blize Tetovu. Radi se o velikom skladistu iz vremena JNA, koje i dan danas koristi ARM.

Evo gde se nalazi na google map (http://maps.google.com/maps?hl=en&ll=41.998252,21.083364&spn=0.017031,0.043945&hnear=Tetovo,+Macedonia+(FYROM)&t=h&z=15&vpsrc=6)
Streliste je ono krajnje desno.

Kod nas je došlo naređenje, da se sve takve mete uklone sa strelišta radi zagađivanja okoline (ekologija!!!!), valjda to traži Europa. E, jesi li sve mete uklonjene, to neznam.

 Kod nas su to uradili i bez naredbe iz EU , sakupljači sekundarnih sirovina prošle godine sa poligona u Čenti.

 Pokusali su i u Pancevu,iza stevice da rasklope onih par M47,medjutim,od kad ih je straza uhvatila i privela,ne pokusavaju vise :D


 I gledajuci sliku vidim da je samo prednje krilo izbuseno kao reseto,dok je bok netaknut (sto se tice rupica) ZNa li neko zasto?

Da se ne završi samo sa slikama... evo i malo teksta:


Laki oklopni automobil M8 je bio jedini oklopni automobil koji su koristile američke oružane snage tokom Drugog svetskog rata. To je značajan kontrast u odnosu na ostale velike oružane snage, kao što su Britanija i Nemačka, koje su u svom naoružanju imale veliki broj tipova oklopnih automobila. Prvobitno razvijen za potrebe protivtenkovskih jedinica, oklopni automobil M8  je umesto toga korišćen isključivo za zadatke izvidjanja. M8 se nije pokazao baš kao potpuno adekvatno vozilo za izvršenje zadataka izvidjanja, ali je to donekle više rezultat grešaka u doktrini upotrebe, negoli pitanje konstrukcije. Jedna od verzija ovog vozila, oznake M20, takodje je bila intenzivno korišćena tokom rata.  Oklopni automobil M8 je korišćen i u Koreji, ali je povučen nakon dolaska novih vozila – guseničara, koji su ušli u oklopne jedinice. Ipak, M8 je ostavio traga, ne samo u američkim oružanim snagama jer je u velikim količinama isporučivan savezničkim zemljama. Kao potvrdu kvaliteta možemo navesti podatak da se ovi oklopni automobili još uvek nalaze u pojedinim oružanim snagama afričkih i latinoameričkih zemalja.

[attachment=1][attachment=2]

Razvoj

Sve do 1940. godine, razvoj oklopnih automobila u američkim oružanim snagama je bio odgovor na zahteve konjičkih jedinica, koje su nabavile dve klase oklopnih vozila točkaša, oklopne automobile i izvidjačke automobile. Razlika izmedju ova dva tipa vozila sastojala se u tome što su oklopni automobili bili sa naoružanom kupolom, dok je izvidjački automobil imao otvoreni krov i bio naoružan mitraljezom. Izvidjački automobil je mogao da poveze i odeljenje vojnika. Tako je u periodu od 1939. do 1940. nabavljeno 42 oklopnih automobila i 212 izvidjačkih automobila razlkičitih tipova. U osvit Drugog svetskog rata, novi model izvidjačkog automobila M3A1 je korišćen za tradicionalne konjičke misije, ali u serijskoj proizvodnji nije bilo oklopnih automobila. Američke procene iskustava iz Španskog gradjanskog rata dovele su do toga da su počeli sa blagonaklonošću da gledaju na guseničare i poluguseničare, dok su za točkaše smatrali da imaju lošu prohodnost van puteva.

Formiranje oklopnih jedinica 1940. godine označilo je kraj centralne uloge konjice u razvoju oklopnih vozila. Najambiciozniji i talentovani konjički oficiri, madju njima i general Džordž Paton, prešli su u sastav oklopnih jedinica, koja je preuzela mnoštvo zadataka od konjice. Konjičke jedinice nisu prestale da postoje, ali sa umanjenim zadacima, uglavnom ograničeni na izvidjanje. Tokom 1941. godine postojalo je mnoštvo projekata oklopnih automobila u razvoju, uprkos manjku zahteva za takvim vozilima na početku rata. Za to su bila odgovorna dva faktora. Takva vozila su bila potrebna Britaniji, posebno srednje i teško oklopljena vozila, koja su bila razvijana u kompaniji US Ordnance, a sve u cilju ispunjenja „Lend-Lease“ dogovora. Drugo, mnoge američke automobilske firme su imale sposobnosti da razviju i proizvode vozila točkaše, ali ne i guseničare. Stoga su te firme na svoju ruku, bez zahteva američkih oružanih snaga, konstruisali i nudili svoje verzije oklopnih automobila.

Oklopni automobil M8 započeo je svoj put kao brzi lovac tenkova, 1941. godine. Nakon formiranja komande lovaca tenkova 1940, postojala je hitna potreba za mobilnim protivtenkovskim topom kalibra 37 mm. Tako je došlo do montiranja protivtenkkovskog topa kalibra 37 mm na ¾-tonski kamion. Bilo je očigledno da je ovaj dizajn daleko od zadovoljavajućeg, tako da je Odeljenje za naoružanje jula 1941. raspisalo zahteve za novim lovcem tenkova, koji je trebao da bude lak, brz, visoko pokretan, sa niskom siluetom i pogodan za jeftinu, masovnu proizvodnju. Za pogon je izabran motor Hercules, koji je već bio ugradjivan u izvidjački automobil M3A1. Oktobra 1941. odobrena su dva prototipa, T22 kompanije Ford i T23 kompanije Chrysler. Kompanija Studebaker je takodje bila zainteresovana za ovaj program, tako da je na svoj sopstveni trošak konstruisala vozilo po datim specifikacijama, oznake GMC T43, kasnije T21. Američke oružane snage su prihavtile Studebakerovu ponudu 23. januara 1942. i odobrile da učestvuje u takmičenju prototipova. Osnovni koncept sva tri vozila bio je u osnovi sličan.

[attachment=1]

Početni zahtevi su tražili oklopni automobil točkaš konfiguracije 6x4, sa topom 37 mm u kupoli, dva mitraljeza kalibra 7,62 mm (jedan spregnut i jedan na luku) i da maksimlana masa vozila bude oko 5 tona. Oklop je trebao da pruža zaštitu od municije kalibra 12,7 mm sa čela vozila i 7,62 mm sa bokova. Pod i krov nisu imali oklopnu zaštitu. Odeljenje za naoružanje je kasnije prihvatalo i konfiguracije 4x4.

Početkom 1942. je postalo jasno da je top kalibra 37 mm neadekvatan u ulozi protivtenkovskog orudja, i da će verovatno biti zastarelo do vremena uvodjenja oklopnog automobila u serijsku proizvodnju. Medjutim, bataljoni lovaca tenkova su trebali laki oklopni automobil za izvidjanje, dok je konjica želela da zameni izvidjački automobil M3A1 novim.
Prvi prototip je završila kompanija Ford. Ispitivanja su započela u Aberdinu 16. marta 1942. Rezultati testiranja su bili ohrabrujući, tako da je vozilo samohodno otišlo u Fort Knoks, na ispitivanje oružja. Kao rezultat ovih ispitivanja, Odbor oklopnih jedinica je odlučio da je Fordov T22 prikladan, nakon modifikacija, za izvidjački automobil u oklopnim jedinicama i konjici i kao lovac tenkova za potrebe komande lovaca tenkova. Odbor je osećao da T22 nema dovoljne sposobnosti za kretanje van puteva i smatrao je da bi bila pogodnija veća kupola za tri člana posade. Medjutim, zbog hitne potrebe za oklopnim vozilima i Fordovog iskustva i kapaciteta za proizvodnju automobila, američke oružane snage su odlučile da se krene u proizvodnju, čak i pre završetka prototipova suparničkih firmi. Tako je 21. aprila 1942. godine Fordov T22 i zvanično izabran, dok su se radovi na prototipovima Krajslera i Studebejkera približavali kraju. Konjica, koja je želela lakše i pokretljivije vozilo, nije bila u potpunosti zadovoljna ovom odlukom. T22 je bio teži od M3A1, a bio je pokretan istim tipom motora, tako da su karakteristike pokretljivosti samim tim bile lošije. Prva konjička divizija se žalila da T22 ne može da prati konjicu na teškom terenu. Odbor oklopnih jedinica je ignorisao žalbu, jer je konjice bila u procesu reorganizacije i njene misije će u budućnosti biti isključivo izvidjačke. Kontroverze su se nastavile iza scene, da bi juna 1943. izašle na videlo kada je vojni analitičar Nju Jork Tajmsa, Hanson Boldvin, napisao kolumnu na osnovu žalbi konjičkih jedinica da M8 ima „premalo snage, premalo pokretljivosti i premalo manevrabilnosti.“

Američke oružane snage odobrile su završetak preostalih prototipova, nadajući se da biti korisna kao vozila za ispitivanje. Vozilo Studebaker T21 bilo je završeno maja meseca, dok konstrukcija kompanije Fargo nikada nije bila potpuno završena. Testovi izvršeni na Studebakeru pokazali su niz problema, koji su se mogli smatrati i nebitnim, jer je u to vreme Fordov model već bio odobren za proizvodnju. Ford je izvukao korist od Studebakera jer je uzeo neke od njegovih rešenja za svoju finalnu verziju vozila.

[attachment=2]

Testovi u Fort Knoksu su pokazali brojne probelemsa T22 i kao rezultat, prostor oko vozačevog poklopca je redizajniran, oklopljeni su sponsoni za radio uredjaje, a brojne izmene su učinjene na topu i kupoli. Do tog trenutka, nije bilo zaintersovanih rodova vojske za mitraljez na luku vozila, tako da je taj mitraljez uklonjen. Ford je ova unapredjenja inkorporirao u peto test vozilo, označeno sa T22E2. Odbor oklopnih jedinica je preporučio proizvodnju i pre nego što je novi model vozila završen, beležeći potrebu cifru od 3534 vozila: 2000 za komandu lovaca tenkova i 1534 za konjicu. Britancima je prikazan prototip i istovremeno su opitani da li su zainteresovani za nabavku putem „Lend – Lease“ programa. Oni su maja 1942. odbili ponudu. Vozilo T22E2 dobija zvaničnu oznaku „Laki oklopni automobil, M8“ 22. juna 1942. godine.

Do kraja leta 1942. američke oružane snage su u razvoju imale pet modela oklopnih automobila, mase od 7 do 26 tona sa značajnim razlikama u oklopnoj zaštiti i ostalim karakteristikama. Vladala je velika konfuzija u zahtevima vojske za oklopna izvidjačka vozila, lovce tenkova i lake tenkove, tako da je 13. oktobra 1942. formiran Odbor za specijalna oklopna vozila sa ciljem razjašnjavanja zahteva. Vodjen generalo mPalmerom iz oklopnih jedinica, ovaj odborj e bio poznatiji pod imenom Palmerov odbor. Odbor je posetio test poligon u Aberdinu i pregledao pet glavnih tipova oklopnih automobila koji su se tada nalazili u razvoju i njihove derivative, uključujući oklopne automobile T13, T17, T17E1, T18, T18E1, T19, T21 i T22, lovce tenkova T49, T55 i T57 i izvidjački automobil T24. Odbor je predložio da vojska izabere jedan tip vozila jere nije bilo snažnih zahteva za odlike koje bi zahtevale više tipova vozila. Odbor je imao stanovište da su oklopni automobili prevashodno namenjeni izvidjanju, te bi u skladu s tim trebali da budu laki, brzi i jeftini, naoružani topom 37 mm. To nije bilo u skladu sa većim, bolje oklopljenim automobilima T17E1 (Staghound) i T18 (Boarhound) koji su bili u razvoju po britanskim zahtevima.

Preporuke Palmerovog odbora su dobro primljene u kopnenoj vojsci, koja je takodje težila manjem broju tipova vozila. Medjutim, neki delovi oklopnih jedinica, uključujući i njihovog komandanta generala Džejkoba Deversa, nisu bili oduševljeni ovakvom odlukom. Devers je smatrao M8 adekvatnim za konjičke jedinice, dok je oklopnim jedinicama bilo potrebnije sposobnije vozilo za izvidjanje, nalik T19 i T19E1. Kopnena vojska je odbila da ponovo razmatra već donetu odluku, tako da su na osnovu preporuka Palmerovog odbora odbačeni svi planovi za usvajanje u naoružanje srednjih i teških oklopnih automobila. Iako su T17 i njegovi derivativi kasnije uvedeni u proizvodnju u SAD, sva proizvodnje je u okviru progrma „Lend- Leasse“ otišla u Britaniju. Preporuke Palmerovog odbora je jako podržala planove za proizvodnju lakog oklopnog automobila M8, čak iako je odbor pronašao da je M8 u mnogim pogledima daleko od idealnog modela vozila kakvo je zahtevano. Nezadovoljstvo vozilom M8, formiralo je osnovu za razvoj novog lakog oklopnog vozila koje se pojavilo 1944. pod oznakom M38.

[attachment=3]

Kompanija Ford je 1. maja 1942. dobila narudžbu za 5000 vozila M8, ali su pregovori o uslovima ugovora odložili početak proizvodnje do marta 1943. Tokom tog perioda, razvijene su dodatne modifikacije za serijsko vozilo, medju kojima je bila i samozaptivajući rezervoar goriva. Odbor lovca tenkova je tražio da se prednji peridkop ukloni i da se smanje dimenzije prednjeg krova kupole, što je odobreno decembra 1942. godine. Takodje je izražena želja da se livena kupola zameni varenom, što je i učinjeno kod nove verzije vozila. Proizvodnja je prvo krenula u Fordovoj fabrici u Sent Polu u Minesoti marta 1943, nakon čega su se maja meseca uposlili kapaciteti u Čikagu. Iako se očekivalo da se nova, varena kupola, nadje na svim proizvedenim vozilima, prvih nekoliko vozila je imalo staru, livenu kupolu. Ta vozila su bila najsličnija prototipu T22E2. varena kupola je postala standardna od kraja marta. Jedan od problema sa vozilom M8, koji nije bio uočen na testiranjima, bila je slabost prednjeg vešanja – posebno lisnatih opruga. Stoga su septembra 1943. sa proizvodne linije uzeta dva vozila radi testiranja sa unapredjenim sistemom vešanja i nezavisnim sisitemom vešanja toškova. Oni su bili označeni sa M8E1. Novi sistem vešanja sa torzionom šipkom nije bio zadovoljavajući tako da nije ni ulazio u proizvodnju. Madjutim, u serijski model je ubačen niz unapredjenja sistema vešanja. Odbor oklopnih jedinica je testirao M8 tokom leta 1943. godine tako da je 21. avgusta 1943. godine vozilo prihvaćeno za uvodjenje u naoružanje.

Opis vozila

Laki oklopni automobil M8 je imao četvoročlanu posadu: vozača i suvozača u prednjem delu vozila, komandir-punilac u desnoj strani kupole i nišandžijom u levoj strani kupole. Vozilo je pokretano benzinskim šestocilindričnim linijskim motorom Hercules JXD, snage 110 KS.  Vešanje je bilo konvencionalnno, upotrebom lisnatih opruga. Kontrole upravljanja vozilom bile su nalik konvencionalnim automobilskim, sa klasičnim volanom. Menjač se nalazio izmedju prednjih sedišta, a brzine su se menjale na uobičajeni način, pomoću spojke. U borbi, vozač je mogao da gleda napred ili kroz prorez oklopljenih ploča, ili kroz periskop sa ojačanim staklom. Van borbe, prednji panel je mogao da se spusti, tako da je vozač dobijao bolji pogled. Suvozač je uključen u posadu vozila, jer je trebao da rukuje mitraljezom. Kada je mitraljez izbačen na početku procesa konstruisanja vozila, suvozač je dobio nekoliko specifičnih zadataka: u konjičkim jedinicama, on je npr. nadoknadjivao prvonastali gubitak u borbi. Vozački odeljak je sve u svemu bio vrlo tesan, naročito u borbi, kada je u taj odsek bila smeštana razna dodatna oprema posade koja je na drugim mestima više smetala.

[attachment=1]

Kupola je bila varena i sa otvorenim krovom. Naoružanje kupole se sastojalo od topa M6 kalibra 37 mm i spregnutog mitraljeza M1919A4, montiranog sa desne strane topa. Sedište nišandžije bilo je pričvršćeno na prstenu kupole, levo od topa. Topom se nišanilo korišćenjem teleskopskog nišana M70D. Elevacija topa se zauzimala ručnim kontrolama na desnoj strani topa, dok su sa leve strane nalazio mehanizam pokretanja kupole po azimutu.  Na prvih 1100 proizvedenih vozila M8 ugradjivan je mehanizam pokretanja kupole sa jednom brzinom. Od avgusta 1943. godine ugradjivao se dvobrzinski sistem. Okidanje topa i mitraljeza vršilo se pomoću nožnih komandi na pedalama, koje su se nalazile na maloj platformi. Komandir vozila se nalazio desno od topa.  Pored dužnosti komandovanja vozilom, on je bio odgovoran za punjenje topa i spregnutog mitraljeza. Članovi posade medjusobno su komunicirali putem sistema unutrašnje veze RC-99.

[attachment=4]

[attachment=2]

U osnovnoj verziji vozila, borbeni komplet je iznosio 80 projektila 37 mm, od kojih se 64 nalazilo u polici desnog sponsona pored kolena komandira, i u dve police na zidovima kupole, kapaciteta po 8 granata koje su bile spremne za upotrebu. Dodavanje drugog radio uredjaja kod verzije za konjičke jedinice uslovio je izbacivanje gavne municijske police, iako su radjene odredjene modifikacije na terenu kako bi se povećao borbeni komplet vozila. Oklopni automobili koji su se nalazili u sastavu jedinica lovaca tenkova obično su zadržavali standardni smeštaj municije jer su imali jedan radio uredjaj. Korišćena su tri tipa municije 37 mm: pancirno probojna M51B1 ili B2, visoko eksplozivna M63 i kartečna M2. Vozila su obično krcala više visokoeksplozivnih i kartečnih projektila na uštrb pancirno probojnih, jer je upotrebatopa 37 mm u protivoklopnoj borbi bila neadekvatna protiv nemačkih oklopnih sredstava. Uloga vozila M8 nije bila da se bori protiv neprijateljskih tenkova, već da pruži vatrenu podršku jedinicama.

[attachment=3]

U pogledu izvršavanja izvidjačkih zadataka, vozilo M8 je bilo bogato opremljeno radio uredjajima. Planirano je da se sva vozila opreme radio uredjajem SCR-508, ali je nedostatak tih uredjaja 1943. godine doveo do njihove zamene starijim, predajnikom SCR-193 i prijemnikom SCR-312. U konjičkim jedinicama, svaki M8 je trebalo opremiti sa dva radio uredjaja: SCR-506 i SCR-508. SCR-506 je bio montiran na desnooj strani kupole i služio je za komunikaciju sa komandom skvadrona. Kratkotalasni SCR-508 je služio za održavanje veze unutar jedinice. Bio je jednostavan za upotrebu, od strane ljudstva koje nije imalo intenzivnu obuku u pogledu rukovanja radio uredjajima. Ovaj radio uredjaj se nalazio pored kolena nišandžije.

Posada je od ličnog naoružanja raspolagala karabinima M1. Spregnuti mitraljez je bilo moguće izgraditi iz kupole i koristiti ga sa tronošca. U vozilu se nalazilo i 12 ručnih granata. Na postolima na spoljnim stranama vozila nalazile su se po tri protivtenovske mine M1A1. Neke od jedinica su ove mine posmatrale kao potencijalni rizik po sopstveno vozilo jer su verovali da se mogu aktivirati dejstvom neprijatelja na vozilo. Stoga su mnoge jedinice skidali mine i umesto njih na nosače kačili opremu koja im je smetala unutar vozila.

Verzije

T22 - prototip

T22E1 – prototip konfiguracije 4x4
[attachment=3]

T22E2 – prototip kasnije standardizovan kao M8

M8– serijska verzija

M8E1 – verzija sa modifikovani mvešanjem. Proizvedena dva vozila 1943.

M20 – vozilo sa uklonjenom kupolom. Serijska kupola je zamenjena niskim, oklopljenim, otvorenim nadgradjem i montažom za teške mitraljeze M2. Korišćen kao komandno vozilo i izvidjačko vozilo za dalje izvidjanje, ali je dosta njih korišćeno u ulozi oklopnog transportera. U početku označavano oznakom M10, preimenovano je u M20 da bi se izneglo mešanje sa lovcem tankova M10 Wolverine. U kompaniji Ford proizvedeno je 3680 vozila ovog tipa tokom dve godine proizvodnje.

T69 – protivavionska verzija vozila M8, naoružana sa četiri mitraljeza. Kako je bilo inferiornije od vozila M16, projekt je obustavljen.
[attachment=1]

M8 TOW - M8 modernizovan u kompaniji NAPCO. Glavni top je zamenjen mitraljezom 12,7 mm i lanserom BGM-71 TOW. Korišćeno u Kolumbiji.

M8/M20 sa kupolom H-90 – francuska verzija sa kupolom istovetnoj kupoli na vozilu Panhard AML 90.
[attachment=2]

CRR Brasileiro – verzija razvijena 1968. godine u Brazilu. Srednja osovina je uklonjena, ugradjen je novi motor snage 120 KS. Projekat napušten posle proizvodnje prvog prototipa.
[attachment=4]


M8 (dizel) – grčka verzija sa dizel motorom Steyr. Povučen iz upotrebe krajem devedesetih godina.

AM8- kolumbijska verzija nastala spajanjem protivavionske artiljerije iz Drugog svetskog rata u kupoli. Korišćeno u protivpobunjeničkim operacijama u Kolumbiji.

Vozilo iz muzeja u Pivki. Na njem se vide veliki metalni štitnici za retrovizore i retrovizori. Original nije imao tih dodataka. "Modernizacija" je napravljena u JNA. Nema podataka tko i koliko vozila je tako modernizirano.

(slika iz knjige "Oklep na slovenskem" I.Kočevarja)

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

LPB

Več postavio slike ovoga iz Pivke. Možda se nađe još poneki neznani detail

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]

Jedna sa parade.

[attachment=1]

https://youtu.be/ZyZxO6KAsVU