PALUBA

Veze SAD i Srbije sve čvršće, a Amerikanci su optimisti kad je reč o budućoj poziciji vaše zemlje u Evropi, istakla Dženifer Braš, otpravnik poslova ambasade SAD
 
16.08.2009
Gornji Milanovac – Navršilo se 65 godina od avgusta 1944, kada je prvi transporter C-47 („dakota”) uzleteo sa improvizovanog aerodroma na Galovića brdu u selu Pranjani, odnoseći grupu savezničkih avijatičara čije su bombardere Nemci oborili nad Srbijom.

Godišnjica je obeležena juče polaganjem venaca na spomenik, postavljen 2004. godine, na mestu nekadašnjeg aerodroma; učinili su to Dženifer Braš, otpravnica poslova američke ambasade u Beogradu, brigadni general Ranko Živak, komandant vazduhoplovnih snaga Srbije, kao i predstavnici opštinske vlasti i organizacija Ravnogorskog pokreta.

– Danas slavimo više od uspomene na operaciju spasavanja avijatičara, oživljavamo sećanje na saveznike u borbi protiv fašizma. Izražavam zahvalnost američkog naroda ljudima ovog kraja i Srbije za hrabrost, patriotizam i humanizam koji su tom prilikom ispoljili. Odnosi SAD i vaše zemlje su sve bolji, veze sve čvršće, i mi smo optimisti kada je reč o budućoj poziciji Srbije u Evropi – rekla je Dženifer Braš.

Među malobrojnim još živim učesnicima operacije „Halijard” je i Dobrivoje Zimonjić (88) iz dragačevskog sela Goričani. Kao pripadnik četničkog pokreta, bio je u obezbeđenju na Galovića brdu. Došao je i sada na obeležavanje 65. godišnjice i za „Politiku” izneo ponešto od svojih sećanja:

– U mojim Goričanima je bilo više kuća koje su čuvale i hranile oborene pilote sve do ispraćaja u Pranjane. U kući moga oca Bogića su bila četvorica, bilo ih je i kod strica Vojimira, pa u kućama Joksima Ružičića, Sretena Stevanovića i u drugima. Dok su se ukrcavali saveznički avijatičari u „dakote”, nebo nad Galovića brdom je bilo prepuno lovačkih aviona koji su, potom, transportere sa pilotima pratili sve do Barija.

Aerodrom sa zemljanom uzletno-sletnom pistom su, u saradnji sa američkom Službom za strateške poslove i po naredbi Draže Mihailovića, na Galovića brdu napravili seljaci da bi se izvela operacija „Halijard”. Bio je to svojevrsni vazdušni most Pranjani–Bari, započet 10. avgusta, a trajao je sve do decembra. Za to vreme je oko 500 savezničkih pilota, navigatora i drugog letačkog osoblja (govori se i o preciznoj brojci od 513), uglavnom pripadnika 15. korpusa vazduhoplovnih snaga SAD, stiglo svojim kućama. Njihovi avioni su, inače, obarani nad Jugoslavijom po povratku sa bombardovanja petrolejskih postrojenja u Ploeštiju u Rumuniji koje su koristili nacisti.

Oborene posade su, u najvećem broju, na svom području spasavali četnici, ali neke su spasili i dopremili u Pranjane i partizani sa teritorija koje su tada bile pod njihovom kontrolom. Četnicima je pripao kraj poduhvata: gradnja aerodroma i pomoć oko bezbednosti avijatičara do njihovog odlaska.

U popodnevnim časovima je, u Muzeju rudničko-takovskog kraja, otvorena izložba fotografija koje prikazuju pojedine detalje u izgradnji aerodroma, američke vazduhoplovce uoči i tokom evakuacije za Italiju i njihove domaćine, Dražu Mihailovića, njegove četnike i seljake Pranjana i okoline. Prikazan je i kraći film u kojem Kler Mazgrov, član posade jednog aviona B-24, i drugi spaseni piloti, sada već u poodmaklim godinama, evociraju uspomene na događaj i izražavaju veliku zahvalnost srpskom narodu za svoje izbavljenje.

Film je komentarisao potpukovnik Džon Kapelo, vazduhoplovni ataše pri američkoj ambasadi. Rekao je da je, 10. avgusta 1944. godine, sa Galovića brda, 18 „dakota” prevezlo u Italiju 312 spasenih vazduhoplovaca. Slični sabirni centri sa aerodromima su još bili u Koceljevi i Boljaniću kod Doboja. Ukupno je prevezeno tih dana, tvrdi Kapelo, više od 600 avijatičara, najviše Amerikanaca, ali i Engleza, Francuza i Rusa koji su se padobranima spasavali iz pogođenih vazduhoplova.

B. Lomović
Izvor: Politika Online

Za informaciju, samo u jednom danu 1944. godine III. POS je prebacio preko 200 savezničkih zrakoplovaca s otoka Kornat na Vis. Ti su ljudi pokupljeni sa zadarskog i šibenskog područja.

Operacija Vazdušni most, na zapadu poznata kao operacija Halyard (en. Halyard - uže za dizanje jedra) je bila opsežna saveznička operacija evakuacije oborenih avijatičara, tokom drugog svetskog rata u Jugoslaviji.

Evakuacija oborenih savezničkih avijatičara vršena je sredinom 1944. godine od strane avijacije SAD-a u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u Otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

Sa jačanjem savezničke bombarderske ofanzive protiv Osovine, sve veći broj vazduhoplovaca ostajao je iza neprijateljskih linija usled prinudnog spuštanja iz oštećenih aviona. Zbog toga je 24. jula 1944. godine osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada (eng. Air Force Air Crew Rescue Unit, skraćeno ACRU). Ova jedinica evakuisala je ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca.  Najviše njih, 2.350, evakuisano je iz Jugoslavije. Od toga, 343 (ili 432) su evakuisana sa četničke teritorije, a preko 2.000 sa partizanske.

Tokom operacije Halyard je uspešno evakuisano 417 savezničkih vazduhoplovaca i civila, koje su Nemci oborili iznad Jugoslavije. Oni su uglavnom evakuisani sa improvizovanog četničkog aerodroma u selu Pranjani (kod G.Milanovca)1944. godine. Tokom operacije nije bilo ometanja od strane Nemaca.
 
Operacija Vazdušni most je u decenijama nakon rata među četnicima stekla mitološki status, kao "najveća operacija spasavanja pilota tokom Drugog svetskog rata", gde se broj pilota spasenih od četnika redovno preuveličavao.

Nakon što je u jesen 1943. godine Italija kapitulirala, Petanaesta vazdušna armija SAD (eng. USAAF 15th Air Force) je prebačena na aerodrom kod Fođe, koji je postao najveća američka vazduhoplovna baza za dejstvovanje po ciljevima u Južnoj i Istočnoj Evropi. Petnaesti korpus vazdušnih snaga SAD je koristio i okolne aerodrome: kod Barija, Brindizija, Leća i Mandurija. Petnaesti korpus vazdušnih snaga SAD je dejstvovao po ciljevima u Austriji, Mađarskoj, Slovačkoj, Jugoslaviji, Bugarskoj i Rumuniji. Najvažniji ciljevi bile su fabrike kugličnih ležajeva u Austriji i izvori nafte i rafinerije u Rumuniji. Svi letovi za bombardovanje izvora i rafinerija nafte u Rumuniji, kod mesta Ploešti severno od Bukurešta, išli su preko Srbije. Rafinerije nafte u Rumuniji bile su motorna snaga Hitlerove ratne mašine.

Od oktobra 1943. godine do oktobra 1944. godine, Petnaesti korpus vazdušnih snaga SAD, obavio je oko 20.000 borbenih letova, uključujući i lovačke avione i bombardere. U tom periodu izgubljeno je skoro pedeset odsto aviona i samo oko deset odsto ljudstva. Petnaesti korpus za izvršenje borbenih misija raspolagao je sa 500 teških bombardera tipa B-17 "Letećih tvrđava", B-24 "Liberator" i sa oko 100 lovački aviona za pratnju bombardera. Maršuta letova aviona iz Južne Italije do ciljeva u Rumuniji ponavljala se svakodnevno od proleća 1944. godine. Preko Jadrana, Crne Gore i Srbije i Bugarske ka Rumuniji.

Dve trećine letova sa aerodroma u Južnoj Italiji obavljeno je prema ciljevima u Bugarskoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Beograd je bombardovan osam puta, Niš oko trideset puta, a zatim Kragujevac, Leskovac i još neki gradovi u Srbiji. Nemci su raspolagali sa ograničenim brojem lovačkih aviona, najčešća meta su im bili saveznički avioni koji su već bili oštećeni od njihove protivvazdušne odbrane nad Bugarskom i Rumunijom, koji su usled oštećenja sporije leteli na manjim visinama. Nemci su imali i snažnu protivavionsku odbranu iznad rudnika bakra u Borskom rudniku.

Којо,
који је извор за текст, пошто има доста пропуста и грешки.
Личи ми на Википедију.

B-24 "Liberator"

Izvor je Vikipedija i ono sto sam nasao kod nas da su pisali razni mediji, a i skidao sam dosta materijala sa stranih sajtova.
Ako su oni pravili greske "lazem" i ja vas.

Stavicu materijal, a ako je nesto sporno i netacno, ispravljacemo...

Evakuacija sa teritorija pod kontrolom JVUO

Pošto su početkom 1944. godine pojačana bombardovanja ciljeva u Bugarskoj, a naročito u Rumuniji, američki avijatičari sve su češće napuštali oštećene avione iznad Srbije. U drugim zemljama, iznad Rumunije, Bugarske, Hrvatske napuštali su ih u krajnjoj nuždi. Mali broj posada imao je nesreću da padne u ruke Rumuna, Bugara, Hrvata ili Nemaca, koji su ih odmah likvidirali ili otpremali u zarobljeničke logore u Nemačkoj. Sve posade, pre nego što su upućene na zadatak u Rumuniju, prethodno su lažno informisani od strane svojih obaveštajnih oficira, da teritorije koje na tom putu budu preletali kontrolišu partizani. Prvi američki piloti pali su u Srbiju pod nemačkom okupacijom, 24. januara 1944. Tog dana oborena su dva „liberatora“, jedan na Zlatiboru, i jedan u Toplici. Jedan bombarder, kojeg su nemački lovci oštetili je prinudno sleteo između Pločnika i Beloljina. Grupu od 10 pilota spasili su četnici Topličkog korpusa pod komandom Milana Stojanovića. Piloti su bili smešteni u kući četovođe, u selu Velika Draguša. Drugi bombarder su tog istog dana pogodili nemački lovci, piloti su iskočili uz pomoć padobrana iznad Zlatibora. Ovu grupu pilota su pronašli pripadnici Zlatiborskog korpusa. Članovi posade posle iskakanja su najčešće pitali prvo za partizane. Međutim, kasnije su uvideli, da u Srbiji nema ni Tita ni njegovih partizana. Spasavanje američkih avijatičara i drugih saveznika, trajalo je od januara 1944. godine do februara 1945. godine.

Nemačke snage u Srbiji, videvši oštećene avione i otvorene padobrane dale su se u poteru za pilotima. Međutim, pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske u Otadžbini su stizali pre njih. Nemci su ucenili sve savezničke pilote, nudeći novčanu nagradu. Ali nijedan nije predan Nemcima. Pod spasavanjem se podrazumevalo njihovo prihvatanje i sprečavanje neprijatelja da ih zarobi, višemesečni smeštaj kod seljaka i ishrana bez ikakve savezničke pomoći. General Dragoljub Mihailović je početkom 1944. godine izdao naredbu svim svojim jedinicama, da u saradnji sa narodom organizuju prihvatanje, smeštaj i sklanjanja na sigurno američkih avijatičara. Na osnovu te naredbe, formirano je više sabirnih centara u Istočnoj Srbiji, Pomoravlju i Zapadnoj Srbiji. Kasnije je u selu Pranjani osnovana bolnica za povređene i bolesne pilote.

Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebala da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Komandant Prvog ravnogorskog korpusa, kapetan Zvonimir Vučković, odabrao je sa američkim OSS kapetanom Džordžom Musulinom pogodan teren na planinskoj visoravni nedaleko od sela Pranjani u Zapadnoj Srbiji, na mestu zvanom Galovića polje.
Stotine seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine kako bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

Džordž S. Musulin

Džordž S. Musulin je bio potpukovnik američke vojske. Tokom Drugog svetskog rata, sredinom oktobra 1943, kao član američke vojne misije spustio padobranom u Jugoslaviju u štab generala Draže Mihailovića, tako da je postao predvodnik američke vojne misije pri Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini, koja je izvela operaciju spasavanja više od 400 američkih vojnika iz Jugoslavije.

Britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, koja je imala oko trideset pet ljudi, bila je spremna za evakuaciju krajem maja 1944. godine, Dogovorili su se sa Komandom u Bariju, i 29. maja sletela su tri transportana aviona „Dakota“ - DC-3. Njima je uz britansku vojnu misiju evakuisano u Bari oko četrdeset američkih i dvadeset britanskih avijatičara. Tada je za Italiju odleteo i američki kapetan Džordž Musulin.

U okolini Pranjana bilo je spremno za evakuaciju jos oko 350 avijatičara. Postojala je opasnost zbog njihovog dužeg zadržavanja na jednom mestu, pa su stalno seljakani po okolnim selima. Početkom avgusta 1944. godine stigla je tročlana misija iz Barija sa kapetanom Džordžom Musulinom, poručnikom Majklom Rajačićem i narednikom telegrafistom Arturom Džibilijanom. Po dolasku misije pristupljeno je produženju aerodroma još za sedamdest metara, jer je bio kratak za avione C -47 kojima je trebalo izvršiti evakuaciju. Kada su radovi završeni, obaveštena je radio vezom Komanda Petanestog korpusa vazdušnih snaga SAD u Bariju, da mogu da pošalju avione za evakuaciju.

Sledeći talas evakuacije je izveden 10. avgusta 1944. godine, kada se noću spustila grupa aviona C - 47, koji su ukrcali avijatičare i povezli ih put Barija uz pratnju eskadrile lovačkih aviona. Ujutru 10. avgusta 1944. godine pojavilo se ponovo osam transportih aviona C -47, pa je evakuisana još jedna veća grupa avijatičara. 10. avgusta 1944. godine, evakuisani su i neki civili, američki građani, koji su se za vreme rata zatekli u Srbiji, kao i članovi vojno - političke misije. I naredih dana 12, 15, 18 i 29. avgusta vršena je evakuacija avijatičara.
Najveće razočarenje za četnike bili su prazni avioni. Naime, avioni su iz Barija krenuli puni vojne opreme, oružja i municije, koju su usput izbacili iznad partizanske teritorije.

Dacota C-47

Dacota C-47 je najpoznatiji transportni avion nastao od putničkog DC-3. Prvi put je poleteo 17.12.1935. kao putnički DC-3. Kao transportna varijanta C-47 naručen je od US Army Air Corps  1940. godine, kada je putnički enterijer je zamenjen sedištima duž kabine. Ratna proizvodnja je dostigla broj od 10.048 aviona, a oko 2.700 je napravljeno u SSSR kao Lisunov Li-2 (predratna licenca za DC-3 koji je Lisunov prilagodio ruskim uslovima).

Pod pritiskom mnogo bolje naoružanih partizana od strane Saveznika, a i pod pretnjom prodora Crvene armije u Srbiju tokom jeseni 1944. godine, vrhovna komanda JVuO, zajedno sa američkom vojnom misijom, napustila je Pranjane i prebacila se u Mačvu. Nova lokacija na kojoj su ravnogorske snage izgradile poletno-sletnu stazu za potrebe misije Halijard bilo je selo Koceljeva u Mačvi. Ravan teren omogućio je znatno bržu izgradnju staze.
U mestu Koceljevu sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara. Evakuisano je 17. i 29. septembra 1944. godine oko pedeset pilota. Tada je sa pilotima odleteo kapetan Džordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

Nova ofanziva partizana, kao i ulazak snaga Crvene armije u Srbiju sa istoka, dovela je do novog povlačenja, na teritoriju istočne Bosne, snaga generala Mihailovića i američke vojne misije zajedno s novim spasenim vazduhoplovcima. Novi improvizovani aerodrom građen je uz pomoć ravnogorskih snaga i lokalnog stanovništva od 22. oktobra do 1. novembra u selu Boljanići u blizini Doboja u Semberiji.

Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Tada je generalu Mihailoviću ponuđeno da i on pođe sa njima i da napusti zemlju, međutim general je taj predlog energično odbio. Sa njima je otišao i kapetan Džon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odleteo za Italiju, a i radio - telegrafista Artur Džibilijan.
Poslednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona C-47 u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.

Sredinom septembra 1944. godine prestala su američka bombardovanja ciljeva u Rumuniji. Bombarderi Petnaestog korpusa vazdušnih snaga SAD, nastavljaju iz Barija da lete ka ciljevima u Mađarskoj i Austriji. Jedinice generala Mihailovića doživljavaju težak udarac naročito posle poziva kralja Petra II Karađorđevića da se priključe Titovim partizanima, uz nagovor Engleza, poziv je pročitan na radiju Bi-Bi Si u Londonu 12. septembra 1944. godine. General Mihailović, ostavljen od svoje vlade, kralja i Saveznika, ostaje sam sa najvernijim saradnicima.

Svi evakuisani avijatičari su ubrzo posle dolaska u Italiju vraćeni kućama. Vesti da nove vlasti u Beogradu sude Dragoljubu Mihailoviću za veleizdaju i saradnju sa okupatorom izazvale su ogorčenje američkih vazduhoplovaca. Zbog toga su osnovali udruženje pod nazivom Nacionalni komitet američkih vazduhoplovaca za pomoć generalu Mihailoviću i srpskom narodu. Vazduhoplovci su dobili podršku advokata, sudija pa i guvernera desetak američkih saveznih država ukljujučujući Ohajo i Kaliforniju.
Njihovi zahtevi upućeni vlastima Federativne Narodne Republike Jugoslavije da dođu u Beograd i svedoče na suđenju generalu Mihailoviću su odbijeni. Svedočenja pripadnika američke vojske i vojne obaveštajne službe na preko 600 stranica prosleđena su jugoslovenskoj vladi koja je ignorisala taj izvestaj.

Predsednik SAD Hari Truman posthumno je povodom misije Halijard odlikovao Dragoljuba Mihailovića ordenom Legije Zasluga 1948. godine zbog velikog doprinosa pobedi saveznika i spasavanja američkih avijatičara tokom 1944. godine. Legija Zasluga najveće je američko vojno priznanje koje može da dobije strani državljanin. Orden je, u maju 2005. uručen ćerki generala Mihailovića Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu.

"GENERAL Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i, kasnije, kao ministar vojni, organizujući i vodeći krupne snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. godine.
Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili sudionici u izvojevanju konačne savezničke pobede."

- Harry S. Truman, March 29, 1948.

Dok je u Jugoslaviji misija Halijard bila pod svojevrsnom političkom cenzurom, sa druge strane, tradiciju Nacionalnog komiteta američkih vazduhoplovaca nastavilo je Udruženje spasenih avijatičara vazdušnih snaga SAD - AFEES (Air Forces Escape & Evasion Society). Članovi udruženja, koje osim ostalih čine i veterani 15. vazduhoplovne armije, od devedesetih godina proteklog veka u više navrata su posetili Srbiju, svoje spasioce i mesto Pranjani.

Tokom vazdušnih napada na SR Jugoslaviju 1999. godine avijatičari veterani organizovali su proteste, zahtevajući da se zaustavi bombardovanje Srbije.

Emotivne veze sa Srbijom avijatičari veterani nastavili su da neguju i posle demokratskih promena oktobra 2000. godine. Na Galovića polju u Pranjanima 2004. godine, otkrivena je spomen tabla na kojoj piše: „Pranjani 1944. Aerodrom slobode i ratnog savezništva SAD i trupa generala Draže Mihailovića. Pranjani 2004. Američki avijatičari ponovo među Srbima."

Polaganjem venaca na spomen - obeležje na nekadašnjem improvizovanom aerodromu u Galovića polju, u selu Pranjani 16. avgusta 2009. godine svečano je obeležena 65. godišnjica od misije Halijard. Vence su položili komandant RVPVO Vojske Srbije brigadni general Ranko Živak, otpravnica poslova Ambasade SAD u Beogradu Dženifer Braš, predstavnici Gornjeg Milanovca i predstavnici veterana JVuO. Tog dana je prvi put od kraja Drugog svetskog rata jedan visoki vojni zvaničnik iz Beograda iskazao počast i položio venac na spomen - obeležje koje čuva pomen na podvig JVuO.

Spomen ploca aerodroma Pranjani

Примедба на ову тврдњу изнету у тексту:


То једноставно није тачно. Партизана је било у континуитету у јужној и југоисточној Србији, највише у делу под бугарском окупацијом. На простору Црне Траве, али и Јалбанице (око Лесковца) партизански покрет је трајао све време рата у континуитету, а у периоду који је у вези са овим текстом (прва половина 1944.године) је био јачи од четничког. Једино ако аутори овог текста тај део не сматрају Србијом.

Douglas DC-3 nastao je iz svog predhodnika,  Douglas DC-2 koji je u proizvodnji  od 1934. Douglas DC-3 veća verzija DC-2 počeo se proizvoditi 1935.

Vojnu karijeru Douglas DC serija aviona započela je 1936. kad je US Air Corps naručilo par DC-2 označenih C-32 Ugovor koji je sljedio donio je narudžbu za 19 DC-2 oznake C-33 (DC-2-145).  u teretnoj konfiguraciji i još dva oznake C-34 u VIP verziji za transport oficira i osoblja i tako počinje historija ..

Za one koji možda neznaju da napomenem da slovo C u vojnoj oznaci znači CARGO (teretni/transportni)

C-47 se zove SKYTRAIN (nebeski vlak/voz) i ako ima US oznake onda je svakako SKYTRAIN,  DACoTA je akronim za C-47 Skytrain koji se projektom Land Lease isporučivao Britanskim i Australskim zračnim snagama. Znači ako je DACota onda je C-47 s Britanskim (KK-138 npr) ili Australskim oznakama a ako ima američku zvijezdu i broj (42-XXXXX npr) na repu npr onda je SKYTRAIN !!

DACoTA znači ( Douglas Aircraft Company Transport Aircraft), kolega vitez koja, postirao je nekoliko fotografija Skytraina a potpisao je DACoTA.

US Air Corps prestao je postojati 1941. od kad se zove US Air FOrce i od tad naručuju C-47 vojnu i R4D mornaričku verziju Skytraina.  Iako je masovna proizvodnja počela fiskalnom godinom 42 pa su i brojevi najčešće od 42-XXXX … evo ukratko da ispravim kolegu

Evakuacija sa teritorija pod kontrolom NOVJ

U cilju efikasnijeg vazdušnog snabdevanja, sadejstva i evakuacije ranjenika i savezničkih pilota, u okviru sredozemnih vazduhoplovnih snaga Saveznici su 7. juna 1944. formirali Balkansko ratno vazduhoplovstvo.

Balkansko ratno vazduhoplovstvo (eng. Balkan Air Force; srkaćeno BAF) u čijoj su operativnoj i administrativnoj nadležnosti, između ostalih formacija, bile i 1. i 2. eskadrila NOVJ, formirano je 7. juna 1944. godine, sa trostrukim zadatkom:
-koordiniranje operacija sa britanskim kopnenim snagama na Balkanskom poluostrvu
-usklađivanje dejstava nad teritorijom Jugoslavije prema traženjima Vrhovnog štaba NOV i POJ
-vođenje operacija nad istočnim Sredozemljem.

Jedinice BAF bile su promenljivog sastava. Neposredno po formiranju Balkanske vazduhoplovne snage satojale su se iz deset skvadrona različitih nacionalnosti: u njima su služili vojnici i oficiri iz Jugoslavije, Italije, Grčke i Poljske. Balkansko vazduhoplovstvo je disciplinski bilo potčinjeno RAFVR eng. Royal Air Force Voluntary Reserve.

U periodu od 7. juna 1944. do 7. maja 1945. godine, BAF je prevezao oko 1.200 tona raznog materijala.  BAF je u septembru 1944. izveo sa jedinicama NOVJ zajedničku operaciju Ratweek protiv neprijateljskih komunikacija na zapadnom Balkanu.

Balkansko ratno vazduhoplovstvo intenziviralo je dotadašnje logističke veze sa NOVJ na terenu. Značajno se povećala evakuacija ranjenika i bolesnika, kao i dopremanje ratnog materijala, hrane i odeće.
Prvi ranjenici smešteni su u savezničku vojnu bolnicu u mestima Grumo i Tarantu u Italiji, kao i na Malti. Vrhovni štab NOV i POJ je uspostavio Sanitetsku vojnu misiju NOVJ u Italiji. Već u avgustu 1944. u savezničkim vojnim bolnicama nalazilo se oko 7.000 ranjenika.

U savezničke vojne bolnice sa teritorije Jugoslavije, koju su kontrolisale snage NOVJ, evakuisano je oko 15.600 ranjenika i bolesnika.

Jedinice NOVJ spasavale su oborene savezničke pilote na celoj teritoriji Jugoslavije. Sa područja Slovenije i Istre spašeno je 303 američka i 389 britanskih pilota i ostalih članova posada, a samo do sredine 1944. u Italiju je evakuisano nešto više od 1000 savezničkih vazduhoplovaca, spasenih na teritoriji Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, ili ukupno blizu 4.000 pilota i članova posada, u periodu 1943-1945.

Volter. R. Roberts u knjizi „Tito, Mihailović i saveznici, 1941 - 1945“ navodi podatak o 2.000 spasenih avijatičara.

Operacija Brezna iz avgusta 1944. je bila jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana na severu Crne Gore kod sela Brezna pored Nikšića, saveznici su avionima uspeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944, izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca. S obzirom na snažan pritisak krupnih nemačkih snaga, cela akcija morala je biti dobro koordinirana i izvedena u veoma kratkom roku.

Nemačka komanda jugoistoka organizovala je u sklopu svog plana odbrane Srbije niz operacija u cilju razbijanja koncentracija NOVJ koje su pretile ugrožavanjem nemačkih pozicija u Srbiji. Najveća među njima bila je operacija Ribecal. Operacija Ribecal (njem. Rübezahl - »Krkonoški duh«), ili u jugoslovenskoj istoriografiji Durmitorska operacija, predstavljala je ključnu fazu bitke za Srbiju 1944. Ona predstavlja glavnu kariku i vrhunac nemačke aktivne odbrane, i njen neuspeh doveo je do brzog uspostavljanja dominacije NOVJ u Srbiji.

U svom nastupanju, Nemci su uspeli da zauzmu dva glavna aerodroma koji su služili za transport u Crnoj Gori, Berane i Njegovuđe. Veliki broj ranjenih boraca znatno je sputavao mobilnost formacija NOVJ, pa je odlučeno da se hitno uredi nova pista za evakuaciju u savezničke bolnice. Izbor je pao na planinsku površ u Breznama severno od Nikšića.
Radovima na izradi aerodruma rukovodio je major Obrad Bojović iz staba 2.korpusa NOVJ. Zadatak je primio 18.avgusta, priprema pocela 19. a u ranim časovima 21.avgusta, aerodrom je bio završen i pista spremna za sletanje velikih "dakota", o čemu je, putem radija, major Rid, izvijesti svoju Komandu. A to je učinio i Štab Drugog korpusa. Od strane Drugog korpusa, za ukrcavanje ranjenika u avione bili su zaduženi Obrad Cicmil i Vojo Nikolić.

Rano ujutro 22. avgusta sleteli su avioni 267. skvadrona RAF-a, ubrzo uzletevši noseći oko 200 ranjenika. Tokom poslepodneva 24 aviona Šezdesete transportne grupe (60th Troop Carrier Group) transportovala su daljih 705 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca. Pred kraj dana, Ruska vazdušna grupa evakuisala je preostalih 138 ranjenika.

Operaciju Brezna organizovalo je i izvelo Balkansko ratno vazduhoplovstvo.

Види се да је материјал са разних страна, јер су неки наводи супротни.
Требало би стављати изворе, да би се разазнало шта је одакле.

Да не бих сад дужио шта све не ваља, а доста тога не ваља, само да најавим да је на основу америчких докумената о несталим посадама, спашавању, као и изјавама чланова посаде направљен текст о евакуацији америчких авијатичара од стране ЈВуО, који би ускоро требао да буде објављен код нас. Пописано је поименце скоро 500 америчких авијатичара који су евакуисани од четника, или у неком периоду били код њих.

Код већине текстова који су објављени на ову тему се не обрађују случајеви који су прихваћени од четника, али евакуисани преко партизана. Њих има скоро стотину, који су под различитим околностима прешли на другу страну. Такође се не спомињу ни авијатичари који су били код Ђуришића, Лукачевића и Ђујића, као и око Бањалуке, а ту има врло занимљивих случајева. Има и неколико авијатичара који су били код четника и после заробљени од Немаца под различитим околностима.

И код текстова који су објављени су прескочене неке очигледне ствари. На пример слабо се помиње да је после повлачења савезничких мисија 29. маја свака комуникација са ЈВуО игнорисана. Тек пошто је амерички официр преко радио послао поруку команди, послата је АЦРУ мисија са Мусулином. У истом светлу је и поменут податак да су авиони који су ишли код четника прво слали пошиљке партизанима. И покушај Михаиловића да пошаље Вучковића као официра за везу са савезничком командом у Барију се завршио прерано јер су Британци хтели да га испоруче у мисију НОВЈ.

Интересантно је да неколико авијатичара било при Дражином штабу скоро до маја 45-те. Неки од њих су провели годину дана код четника.
Да поменемо и 3 члана посаде који су били код партизана у Македонији, и евакуисани су преко Јастрепца јула 44-те са још десетак авијатичара. Они су били у мисији "Плимски талас" - првој масовној акцији бомбардовања Плоештија 1. августа 1943.

Али да не дужим, биће ускоро објављен текст па ћете моћи све да прочитате.

Ти цитати су из радова Пешића и Самарџића, нажалост једини домаћи радови на ту тему, који су толико лоши да се очигледно ради о отвореном фалсификовању. Додуше, овај цитат још и има смисла јер је код четника пала већина авијатичара који су искочили над Србијом.

[attachment=1]

“Burma Bound,” a B-24H-15-DT Liberator, s/n serial number 41-28861, attached to the 725th Bomb Squadron, 451st Bomb Group, 15th Air Force. On a mission to Vienna (possibly in December 1944), "Burma Bound" was hit by flak bursts that wounded pilot Capt. George Tudor and co-pilot Squadron Commander, David Gould. Despite his severe hand wound, Capt. Tudor made an emergency landing on the Isle of Vis in the Adriatic Sea with the help of the crew, who used parachutes as air brakes during the rollout

Авиони и посаде који су слетали на Вис и касније у Задар су практично били на свом аеродрому. Нису прављени извештаји о несталој посади, што је рецимо рађено за авионе који су слетели код Совјета.
Сматра се да је на Вис принудно слетело преко 200 бомбардера, укљ. и 34 у једном дану (што је стварно превише за малу писту). На овај начин је било могуће оправити те авионе, али и вратити одмах у службу преко две хиљаде авијатичара. Слетање на воду као друга опција је било врло ризично и у идеалним условима (добро време и близу острва, спасиоци одмах кренули).

Тачан број авиона који су слетели на Вис је тешко одредити, јер екипа на острву то није пописивала. Има података по архивама бомбардерских група, али нису сви обрађени. Тако је из горепоменуте групе на Вис слетео 21 авион, у Задар 6. Али у истој књизи (Либератори 49. бомб. винга) наводе свега 1 авион из 461. бг, и још 4 из 484 БГ.

За 485. БГ је њихов историчар Џери Вајтинг дошао до преко 40 слетања на Вис - укљ. и једну посаду која је три пута тамо слетала.

Прилично је чудно да су неке групе имале мало слетања на Вис, а неке приличан број. Могуће је да се ради о томе да нису сви авиони пописани. Подсетимо да је у 15. ААФ била 21 БГ, а да су само 451. и 485. БГ имале преко 60 принудних слетања.

Kratak TV film tog događaja:

https://www.youtube.com/watch?list=PL389A80671EC607DD&v=hfSASrqQrcU&feature=player_detailpage

”ЕВАКУАЦИЈА САВЕЗНИЧКИХ АВИЈАТИЧАРА ОД СТРАНЕ ЈВУО
МИСИЈА ХАЛЈАРД ПО АМЕРИЧКИМ И НЕМАЧКИМ ИЗВОРИМА”
Милош Бојанић, Београд

Чланак је објављен у Браничевском гласнику бр. 10
[attachment=1]

Овај чланак је досад најопширније истраживање евакуације америчких авијатичара од стране четника. По први пут су кориштени су амерички архивски документи, који су омогућили да се реконструише евакуација скоро сваког појединачног авијатичара из Југославије. Како истраживање још траје, откривени су нови подаци који допуњују овај чланак.

----

У другом прилогу је табела са именима 520 америчких авијатичара за које су пронађени подаци да су били у контакту са четницима.
Неки од њих су евакуисани током мисије Халјард, неки ван мисије, остали су преузети од партизана, а један део је и предат Немцима.

Табела је стара годину и по. У међувремену је урађено доста допуна. Нађени су подаци за неколико нових имена, и архивских извора за доста авијатичара.
[attachment=2]

Bravo i čestitke na tom radu.

Koliko imena i dali se ponavljuju u spisku iz knjige koju sam ti poslao i iz podataka koje si dobio drugde?

Hvala

LPB

Имена из оне књиге се не појављују из простог разлога јер су они евакуисани од партизана, а у овом раду су сами евакуисани од четника (како кажу и наслови :)

Овај рад се не заснива нити на једном списку, укљ. и онај из књиге који је врло комплетан. Анализом основних појединачних докумената (Образац о несталој посади MACR и Изјава о бекству (Escape statement) је добијен не само комплетнији списак свих евакуисаних, већ и околности њиховог спашавања.
Списак евакуисаних из Словеније је био врло користан јер још немам документе за све авијатичаре, мада тамо недостају неки подаци - неколико авијатичара из списка је убијено у заседи, њих 70-ак је пребачено из Италије, а и доста имена недостаје.

Oko imena pitam, jer ako se dobro sječam govorio si da češ da proveriš imena, jer postoji osnovana sumlja oko dupliranja imena.

Uglavnom polako se skupljaju podatci.

Једно име је дупло (авијатичар је изашао па се вратио у Словенију), а двојица су погинула.
Укупно узев мало грешки, имена су тачно написана, а ту су и бројеви и јединице, па је списак запањујуће тачан,.

Odlično.

Заиста добар стручни рад. Све похвале!-

За Божу,
овако изгледа радна табела коју сам направио. Сви подаци још нису унети.
Десна колона је број из списка ”Allied airmen rescued by Slovenian partisans".
Они су дали само име и јединицу. Ја сам додао датуме, мете, место пада, место евакуације и најбитније изворе.
 
У појединачним изјавама има још детаља, ово ми је довољно за статистику.
Подаци у колони Side говоре како су евакуисани. Неки су пребачени из Италије или Аустрије, други су убијени током бекства, умрли од рана, или заробљени.
[attachment=1]

Hvala,

vidi se veliki trud uložen u taj članak. bravo.

Nažalost većina istorije 2.SR nam je falsifikovana. Istorija kao da je kolac, svako je krivi na svoju stranu.



Kako to shvatiti, da su većinu teritorije Srbije kontrolisali četnici?

За такву статистику би требало мало више анализе.
Онако одока, мислим да број прихваћених авијатичара није директно пропорционалан површини територије.

Примера ради, код Ђујића, Ђуришића и Лукачевића је пало по мање од десет авијатичара, што је занемарљиво јер су имали врло јаке оружане формације. То би значило или да им статистика није била наклоњена, а може бити да има и других разлога за такву неефикасност.

Te druge okolnosti bi bile veličina kontrolisane teritorije iznad koje su bile glavne maršrute savezničkih aviona ili čak veličina kontrolisane teritorije iznad koje je bilo naj jače dejstvo NJemačke PVO.

https://www.youtube.com/watch?v=dZ6LfDXPBz8&t=

Na 6:15 gospodin Bojanić kaže da je o tome pisano i u istorijama.
U kom udžbeniku istorije izdanom prije 1990. godine je pisano o tome?
Čini mi se da se o tome počelo više pričati i pisati tek od 1990. godine. I da su temu pokrenuli neki pročetnički orjentisani autori.
Naravno mislim na teritoriju bivše Jugoslavije. Nije mi poznato šta se pričalo i pisalo u emigraciji.

Krenimo po redu.
Ovo su američki izveštaji o evakuacijama avijatičara iz Jugoslavije:

Izveštaj 15 AAF o evakuisanim američkim avijatičarima od 1. januara do 30. septembra 1944. godine. Brojevi dopisani olovkom su dopuna do 15. oktobra.
[attachment=1]

Lalićev izveštaj o evakuisanim tokom misije Halyard.
[attachment=2]

Kratak pasus o evakuisanim avijatičarima iz Jugoslavije iz History of the MAAF. Primetite da se broj od 350 evakuisanih od četnika ne slaže sa prve dve delimične tabele (trebalo bi da bude 379 kad se saberu evakuacije posle 30. septembra).
[attachment=3]

------

Ovo je nekoliko pasusa iz domaće literature za vreme Tita:

Pasus iz knjige Joze Tomaševića "Četnici u Drugom svetskom ratu", objavljene kod nas 1977.
Uporediti brojeve sa američkim izveštajem.
[attachment=4]

Strana iz feljtona "Istina o spasavanju" Petra Stojanovića, objavljenog u NIN-u 1979-1980. Uporediti brojeve sa američkim izveštajem.
Stojanović je ovde pomenuo i evakuaciju iz Pranjana 29. maja, kad je evakuisano 30 američkih i 1 britanski avijatičar, kao i 9 britanskih pobeglih zarobljenika, taj podatak je teže dostupan i često netačno naveden - ovde su pogrešili za po 1 američkog i britanskog avijatičara.
[attachment=5]


------

Ovde je nekoliko pasusa iz novije domaće literature:


Deo iz knjige "Spašavanje savezničkih pilota", Miloslav Samardžić, 2009. Podaci su uglavnom preuzeti iz knjige "Misija Haljard", Miodrag Pešić, Pogledi 2004.
Uporediti podatke iz donjeg pasusa sa izveštajima 15 AAF i MAAF.
[attachment=6]

Deo iz knjige "Spašavanje savezničkih pilota", Miloslav Samardžić, 2009. Podaci su uglavnom preuzeti iz knjige "Misija Haljard", Miodrag Pešić, Pogledi 2004.
Uporediti podatke sa Lalićevim izveštajem.
[attachment=7]

Препоручујем за читање књигу Јозе Томашевића ”Четници у Другом светском рату” (има је доступне на нету).
Врло је опширна и темељно урађена, а о операцији Халјард има свега један пасус. Ако у врло темељној књизи има свега један пасус, како мислите да у уџбенику у ком је цео Други светски рат на 10-ак страна буде уопште поменута?

Да поновим још једном - упоредите америчке извештаје, прво са Томашевићем и Стојановићем, па онда са Пешићем и Самарџићем, па ми јавите до ког сте закључка дошли.

Znači tvrdnja Bojanića da se o tome pisalo i u udžbenicima nije istinita!
Kao što nije tačno da se 2.SR do rata predstavljao samo na 10-ak stranica.
Više od pola udžbenika istorije za osme razrede OŠ je bilo posvećeno 2.SR. U SŠ zavisno od smijera, ali mislim da je čak i kod "zanatlija" bilo znatno više od 10-ak stranica.


Tvrdiš da je o tome objavljeno više članaka u periodu 1945-90. neko od 1990. do danas?

Шта подразумеваш под уџбеником? Ако мислиш на књигу из које ђаци уче у школи онда није. Али јесте у стручној историјској и јавно доступној литератури. Као што ти је Ватхра рекао уџбеници не садрже многе детаље. Па не садрже ни сада много што шта. Нити је то могуће јер се школама уче основне ствари. А свака власт уџбенике конципира према свом нахођењу. Они нису никад мерило објективности ни пуне истине. Ако истина уопште постоји.

Чињеница је да је на пример превод Томашевићеве књиге "Четници у другом свјетском рату" објављен у Југославији 1979. године (и то још у Загребу) и да се тада обзнањени подаци о спашавању савезничких пилота од стране четника (и још понешто тога што је, условно речено,  ишло и у прилог и на "штету" и четника и партизана).

Хајде, прочитај књигу коју ти саветује Ватхра (ја је имам у својој библиотеци и купио сам је и прочитао још 1980.године) па ћеш видети да је базирана на десетинама хиљада страница (из разних архива) и да је то аутор сабио у неких 400 страна књиге и при том много тога, што се нама  чини важним или није навео или је само поменуо. Вредност те књиге је што је доста објективна јер није идеолошки обојена и до сада јој је мало ко нашао неку озбиљну замерку.

Првачићу,

не знам одакле вадиш те тврдње, кад оне нису изречене у интервјуу?
На 6:15 се говори о свој литератури (превасходно на енглеском језику), укљ. мемоаре авијатичара, историје ваздухопловства итд. Дата су и два примера објављена код нас, стручна књига и читани недељник.
Уџбенике си ти увео у дискусију и слагао да сам их навео.

Опет, о чему ти причаш??
Где је то наведено?

Gospodin Bojanić tvrdi da se o tome mogo pisalo i između ostalog nabraja i istorije.
Je li sporno da je to rekao?
Tačno je da sam ja u diskusiju uveo udžbenike, kao ilustraciju da se na teritoriji Jugoslavije i nije baš mnogo pisalo do 1990. godine. Ali nije tačno da sam pominjanje udžbenika pripisao bilo kome. Nisam nigdje rekao da o tome nije uopšte pisano do 1990. godine, već samo da se o tome više počelo pisati kasnije.

Ovo
je samo pitanje. Postavio sam ga iz razloga što sam iz tvog odgovora stekao utisak da se ne slažeš sa mojom konstatacijom da je o tome kod nas više pisano poslije pada komunizma.

Лаве,
ово је и за твоје стандарде прилично јадно.
Пријатно ти било.

Tigre,
ne znam u čemu je problem.
Šta je jadno, da se o četničkom spašavanju savezničkih pilota više pisalo poslije 1990. godine, nego prije?

I, šta je tu jadno, čudno i nejasno?
Budimo realni i shvatimo istorijski trenutak, i biće sve jasno.

Nego, bojim se da će ova diskusija otploviti u nedozvoljene vode ...  :jok

Да ли је од те акције Халјард било више користи или штете? Те године су ти исти који су били предмет спасилачке операције бомбардовали Београд и друге градове од априла до септембра, а слабо су погађали немачке позиције.

Од мисије Халјард је свима било корисно:
- Американци су добили назад своје авијатичаре,
- Дража (ЈВуО) је то искористио вишеструко, да би поново контактирао савезнике, као и да би самим четницима и становницима приказао да су поново са савезницима (што није било тачно - у том периоду су највише и сарађивали са Немцима у Србији)
- Немцима нешто и није сметала та евакуација, одговарало им је да ЈВуО као савезник против НОВЈ ојача.

Савезничко стратешко бомбардовање је имало своје циљеве, и нису их пуно бринули ни цивили на земљи, а ни њихови оборени авијатичари.
Што се тиче погађања, циљеви су били углавном железнице, и то су погађали прилично добро (за стандарде тог времена).

На другој теми имаш колико је према списковима и извештајима страдало цивила у Србији.
https://www.paluba.info/smf/index.php/topic,23631.msg481838.html#msg481838

Народ, као најважнија страна у тој чудној трговини а коју нико не помиње, је имао само штету.

-Ništa nije nejasno.
-Ništa nije ni čudno.
-Kvalifikaciju "JADNO" nisam ja prvi pomenuo, već je to upučeno meni.
-Je ne znam šta je vathru jadno.
-Za mene je jadno što neki ni danas, poslije toliko godina, ne mogu priznati da se do 1990. o nekim stvrima ćutalo ili šaptalo, tj. da to nije bilo  za široke narodne mase. A moglo se doći i pod udar zakona o verbalnom deliktu. Učesnici događaja iz 2.SR su morali da prećutkuju ono što nije bilo u skladu sa zvaničnom istinom, jer su rizikovali od premlaćivanja milicije, radnog mjesta svoje djece, boračkih penzija (oni koji su kraj rata dočekali u partizanima)...



NEĆE, ja se više neću vraćati na ovo!

Istoriju uvek pišu pobednici!  ???

али не губите из вида да она врло брзо исплива на видело!  (у историји 40-50 година је ништа. поједини сматрају да историја почиње оног момента кад више нема живих сведока који би уносили лично виђење догађаја и тиме давали пристрасну ноту).

Сву ту банду је требало оставити на некој ливади и не обраћати пажњу на њих. Побише толики народ.

Pantovicu, pokušaj posmatrati situaciju sa tadašnjeg a ne sa današnjeg stanovišta.
Tada su USA i GB bili saveznici i četnicima i partizanima, pa je spašavanje oborenih avijatičara bilo sasvim opravdano.