PALUBA

Povod za otvaranje ove teme je dokumentarni film "Gde cveta limun žut" koji je prikazan juče na RTS-u. Za one koji nisu gledali, film obrađuje period Prvog svetskog rata iz perspektive Srbije.

Emisija je bila puna havlospeva na račun srpskog vojevanja i naših vojskovođa. I meni je lično Prvi svetski rat izuzetno draga tema, naročito sam ponosan na našu vojsku koja je izvela nešto što je malo koja vojska u istoriji uradila, ali sam isto tako gnevan na neviđene propuste koje su naše vojskovođe napravile tokom vojevanja.

Iako je ovo sastavni deo istorije Prvog svetskog rata, ove činjenice nisu pomenute u emisiji:

1. Nismo mi bili neki važan faktor u izbijanju Prvog svetskog rata. Mi jesmo bili povod, ali i da se nije desio Sarajevski atentat, do Prvog svetskog rata bi sigurno došlo za nekoliko meseci. Dovoljno je samo pogledati situaciju između Nemačke i Britanije, Nemačke i Francuske, Nemačke i Rusije, Austro-ugarske i Rusije, Turske i Engleske. Prvi svetski rat je bio neizbežan.

2. Sarajevski atentat je bio splet neverovatnih okolnosti, a ne super-unapred isplanirana akcija, i meni je lično neverovatno da je Princip uopšte bio u situaciji da puca na kola sa prestolonaslednikom. Ko ne zna, posle prvog neuspelog pokušaja bombom, prestolonaslednik je obavio sve svečanosti, obišao povređene u tom incidentu u sarajevskoj bolnici i krenuo natrag. Za to vreme zaverenici su se međusobno posvađali zbog neuspelog atentata i Princip je otišao da jede. Kola sa prestolonaslednikom su se vraćala iz bolnice i vozač je pogrešno skrenuo. Videvši da su pogrešno skrenuli, Poćorek je rekao vozaču da zaustavi kola i vrati se unazad. U tom trenutku se menjač zaglavljuje i vozač bezuspešno pokušava da ga ubaci u rikverc. Prosto neverovatno da tad na nekoliko desetina metara, Princip izlazi iz prodavnice i vidi kola se prestolonaslednikom ispred sebe, vadi pištolj i puca.

3. Vojvoda Putnik je već bio mator u trenutku izbijanja Prvog svetskog rata i nije uživao više toliko velik ugled u vojsci (u vojsci se pričalo čak i da je postao senilan, da su ga Austro-ugari namerno pustili posle zarobljavanja da kao špijun upropasti našu vojsku...), ali ga je zato Kralj obožavao. To je i jedini razlog što nije hteo da prihvati njegovu ostavku. On je jedini krivac što je Cerska bitka imala izuzetno lošu pripremu i što je Vojvoda Stepanović morao navrat-nanos da forsira marš i pomaže pomalo nesposobnom Šturmu, koji je bio izuzetan teoretičar, ali izuzetno slab praktičar.

4. Tek onda sledi najveća glupost Vojvode Putnika - Sremska ofanziva. Katastrofalno šlihtanje Rusima i Putnikova želja da ispravi brljotine koje je sam napravio tokom Cerske bitke. Posle sitnih uspeha Prve armije, doživljavamo katastrofalan poraz kod Čevrntije, kada je protežirani general Vladimir Kondić izvršio najnespretniji i najneorganizovaniji pontonski prelaz ikad. I pored ove brljotine, Sremska ofanziva je imala određene uspehe. Ipak, tad kreće Druga austro-ugarska ofanziva i umesto da upotrebi delove Prve armije u Sremu, Vojvode Putnik povlači Prvu armiju iz Srema, iako se tome protivo skoro ceo štab, pa i sam regent.

5. Neuspela Sremska ofanziva je glavni razlog što srpska vojska ponovo nespremno dočekuje Drugu austro-ugarsku ofanzivu. Pukom srećom i neviđenom hrabrošću, uspevamo sa postavljanjem rovova i izdržavamo neprestanu artiljerijsku vatru, dok naše nema ni od korova. I onda totalni kolaps, umesto da Prva armija posle povlačenja iz Srema napravi zaleđe Drugoj armiji, sve tri armije se stiskaju i u nastaloj neorganizovanosti dolazi do proboja fronta tokom Treće austro-ugarske ofanzive.

6. Kad je krenulo odstupanje, više se nije moglo ništa učiniti. Videvši da je kolaps neizbežan, Vojvoda Putnik predlaže regentu da se potpiše primirje sa Austro-ugarima. Ipak, uz neviđenu vidovitost i izuzetnu pripremu Vojvoda Mišić postavlja odbranu na nove linije. Poćorek ponovo pravi nedopustivu grešku sa deljenjem svoje dve armije zbog Beograda. Jedan jedini put tokom svih sukoba, Vojvoda Putnik je konačno ispravno prosudio da je neprijatelj suviše rastegao svoje linije i svom nekadašnjem pomoćniku Vojvodi Mišiću daje odrešene ruke. Iako istorija govori da je Mišić de facto uradio skoro nemoguću stvar, on je ostvario ono što se zove Pirovom pobedom.

7. Način na koji smo u tri bitke totalno poniženi od strane brojčano slabije bugarske armije je nešto što se retko pominje u našim istorijskim predavanjima. Bitka na Moravi, na Ovče polju, a naročito nerezonska bitka na Kosovo polju su neviđeni propusti naše komande. Žali Bože silnih žrtvi koje smo tada imali. Kad se već vršilo povlačenje ka jugo-zapadu, moglo se izvršiti i preventivno povlačenje istočnih jedinica ka zapadu, te u centralnoj i južnoj Srbiji napraviti uporište, jer Bugari ionako u tom trenutku nisu spremili veliku vojsku za napad na Srbiju.

8. Način na koji je Vojvoda Putnik smenjen je bio ispod časti za svakog oficira, a kamoli za glavno-komandujućeg armije, bez obzira na njegove brljotine tokom prvih godina rata. Ako je već regent planirao da ga smeni, trebalo je to uraditi tokom povlačenja, a ne u izbeglištvu.

9. Solunski front je tek priča za sebe. Saveznici našoj vojsci nisu davali mnogo kredita, ali je naša vojska recimo tokom 1916. godine u jednoj solidnoj ofanzivi dosta potisla bugarske trupe. Međutim, cela 1917. godina je bila skoro pa mirna. Naša istorija nas stavlja u glavni plan 1918. godine, ali je činjenično stanje da smo mi činili manje od jedne trećine ofanzivnih snaga (6 francuskih divizija, 7 britanskih, 6 srpskih, 1 italijanska i 9 grčkih). Čuveni "proboj Solunskog fronta" se praktično svodi na samo jednu bitku - Bitka za Dobro polje. Još tad su Bugari bili kompletno demoralisani, pošto su Turci već bili skoro poraženi, Zapadni front se odavno raspao, a Austro-ugarska je bila u kolapsu. Bugari su još pre Dobrog polja tražili razne načine da potpišu primirje.

10. Napredovanje srpske vojske kroz Srbiju, a za njom i francuske vojske, je bilo brzo samo iz jednog razloga - nije bilo neprijatelja. Tj. bilo je, ali nekoliko nemačkih brigada nisu pružale skoro nikakav otpor, pošto su se uglavnom povlačile ka Dunavu i Savi. U emisiji "Gde cveta limun žut" je posebno naglašena brzina napredovanja, ali nije rečeno kako je tačno ona postignuta.

Izvinjavam se na ovoj pisaniji, ali iako se radi o našoj stvarno herojskoj istoriji, treba biti objektivan i reći da su pravljeni popusti koji su mahom zaslužni za izuzetno visok broj mrtvih s obzirom da nismo vodili klasičan rovovski rat kao npr. na Zapadnom frontu.

samo da se nadovezem... kalibar je izdao cetiri dodatka sa najznacajnijim bitkama srpske vojske tokom prvog sv. rata, sa dobrim osvrtom na naoruzanje i opremu vojske kr. srbije.

pa ko je u stanju da nabavi, mislim da se nece razocarati!

Šta ima da se izvinjavaš, napravio si odličnu temu,..........a to da li se nekom sviđa ili ne, šta da se radi, to je što je, trebalo je iz niza tih grešaka da učimo za dobrobit budućih vremena. Izgleda da ništa nismo naučili........... :-\

Imalo bi oko prvog svetskog rata dosta da se napise. Recimo, kakav je bio tretman prema vojvodi Misicu na pocetku rata, pa posle toga streljanje Dragutina Dimitrijevica Apisa na Solunskom frontu, verovatno najsposobnijeg obavestajca u tom vremenu, i to po naredjenju regenta Aleksandra. Svi znaju za Crnu Ruku ali da li neko zna za Crvenu Ruku u srpskoj vojsci? Zatim, niko nikada nece da kaze kakav je odnos bio u vojsci izmedju oficira, podoficira i jednostavnih vojnika. Necu ni da pricam o tome koliko je bilo dezertera, to se i dan danas krije. Takodje bi bilo dobro i razmotriti pitanje, koliko je bila srpska vojska spremna da udje u taj rat. Vojvoda Bojovic je prica za sebe.

Da se razumemo, ne zelim da nikako umanjim istaknutu hrabrost nasih boraca, ali jedno mora da se zna, i da su hteli, drugacije nisu mogli.

Ima dosta neslavnih stvari koje su se desavale u tom ratu u srpskoj vojsci ali koji je rat slavan? U kojoj vojsci toga nema?

A spomenik Francuskoj u Beogradu govori sve o nasim saveznicima, takodje i spomenik nemacke vojske njenom srpskom neprijatelju govori o tome koliko je ta srpska vojska bila hrabra, samo cudno je da je major Gavrilovic izdao naredjenje da se u borbu ide do smrti a on sam je preziveo.

Rat je rat, i nema tu niceg lepog a istorija pise svoje, naravno istoriju pisu samo pobednici!

To valjda svi znamo!

Mislim da je Mišić sam kriv za tretman koji je imao pre početka rata. Da nije bilo matorog Putnika, sumnjam da bi iko video Mišića ponovo u uniformi.


Mislim da je odnos oficir-podoficir-vojnik tad bio kao i u još nekim vojskama tog vremena, npr. francuskoj. Naši oficiri su se držali kao "mali Bogovi" zbog neospornih uspeha u Balkanskim ratovima. Čak šta više, ponašali su se kao elitističko društvo. Odnos podoficir-vojnik, koji bi trebalo da bude i najbolji, je ustvari bio ubedljivo najgori. To se sve delimično vidi i u filmu "Marš na Drinu". Da li u tom filmu neki oficir prilazi da popriča sa običnim vojnikom, ipak se ide u rat? Odnos između podoficira i vojnika je idelano prikazan u prvoj polovini filma, da bi potom bio dosta razvodnjen i umekšan.


Ne vređaj mi Bojovića ;D On mi spada u grupu ljudi kao Šturm. Na papiru dobri, u praksi... Jedinu stvar koju je stvarno uspeo da uradi je da ukopa svoju armiju tokom Druge austro-ugarske ofanzive.


Kao mlađi sam njegov govor znao napamet. Tek kasnije sam saznao da je on preživeo. Zanimljivo da su podaci o preživelim braniocima Beograda dosta šturi. Zna se gde je žandarmerija bila ukopana i da su skoro svi poginuli napadajući austro-ugarske vojnike koji su pravili mostobran. Kud se major uopšte provukao iz Beograda koji je bio konstantno pod artiljerijskom vatrom? Koliko je još njih preživelo?

            Гледао сам филм и благо речено, више сам него разочаран.Знам да је филм сниман под утиском и политичком фрустрацијом недавног референдума у Црној Гори, али не поменути црногорску војску која је била савезник српској, баш ни једном једином ријечју у току читавог филма...је више него катасрофално, бар са становишта историјске истине.Љубав на страну али када су факти у питању то је катастрофалан и намјеран пропуст који ништа добро неће донијети.
 
                  Не желим да улазим у проблематику колико је ко ту и коме помогао и да ли је, али је непобитна историјска чињеница да је црногорска војска имала садејство на неколико праваца са србијанском.Политику не желим овдје да мијешам, јер је свакако била катастрофална као и ова данас али људи, војници који су на фронту од Вишеграда до Мојковца гинули штитећи бокове повлачења србијанских трупа онда када је и свијет дигао руке од Срба и одписао их са "листе" живих нијесу заслужили да их синови оних који су данас живи не помену ни једном ријечју.

                  Нећемо помињати шпекулације о томе да је Мојковачка операција била непотребна и несврсисходна, што сигурно није била ма колико се данас труде многи српско-црногорски квази историчари да докажу, већ ми је циљ да кажем да је тај филм више него неправда и љага према  хиљадама Срба из Црне Горе чији су дједови изгинули за Српство у првом свјетском рату.

                 Грешака је било много, али не заборавите да је Црна Гора добровољно ушла у рат да би помогла Србији, колико је у томе успјела показала је историја.Краљ Никола када је позвао војску у рат обратио се овим ријечима:

         "Црногорци! Не доспјесте ни да крв сперете са ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да вас и по трећи пут, за непуне двије године дана, позове под оружје, да вас и по трећи пут поведе у рат - у свети рат за слободу српства и југословенства. Црногорци! Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору прегази..."

               
"... Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама: објавила га је српству и цијелом југословенству".


             Било је политичких трговина не сумњам,прикривених жеља и циљева је  сигурно било на обадвије стране, али је војска ратовала и гинула за заједнички циљ...спас Српства.

                Говорити о повлачењу војске а намјерно при томе изоставити повлачење преко Црне Горе и Везировог моста због самог помена Црне Горе је страшно. Чак при помену о прекиду коминикеја са балканског бојишта  намјерно се изоставља сама ријеч Црна Гора када се помњу правци повлачења иако оригиналан текста коминикаје је "...у црногорске и албанске планине ".
           
           То је још један у низу промашаја српске плитике (јер је филм рађен под покровитељством званичних институција србијанске владе) који сигурно неће донијети ништа добро Србији,а о истини да не говорим.
         Највише штете је ту Србија сама себи нанијела прављењем једног овако прикривено тендециозног филма, јер много њих који су до краја безрезервно гајили симпатије према Србији  (а било их је много) дубоко су уздрмани једним овако лицемјерним ставом србијанске политике.

           Ако се нико не застиди због оваквог филма од вас у Србији, онда имате жесток проблем.Србија невјероватном брзином губи савезнике чак и код оних који су природно то били до краја.

        Поред низа признања, сердар Јанко Вукотић је добио од регента Алексадра Карађорђевића Орден звијезде 29. децембра 1915. године, који је том приликом рекао:

"Војводо, Ви сте се више него одужили српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке предам за сада ово моје мало признање".
                   
                Ови "мудраци" данас вјероватно знају више да ли је Вукотић на Мојковцу и Бојној њиви помогао повлачењу српских јединица.

 
             Мој ђеде је са својим рођеним братом дошао из Америке у којој је радио, са хиљадама својих земљака да би се борили као добровољци у српској војсци на Солунском фронту.Стотине мојих рођака су погинули, многи се утопили под Медовом...да би Србија сада поред свих напада које преживљавамо од наших "дукљана", доживјели и један прави шамар од Србије.

                    Иначе Мијаиловћ чувар српског војничког гробља у Солуну је Србин из Црне Горе, из мојег родног мјеста из...Грбља.

        Мој добар пријатељ из падобранске бригаде је често знао рећи када смо причали о историји:"Да није било Голготе на Мојковцу...неби било ни Васкрса на Кајмакчалану".

             Једном ријечју тај филм је морална и историјска  СРАМОТА.

             
         
           
         

Apsolutno si u pravu! Zaštita zapadnog boka je bila od najveće važnosti kad je već odlučeno da se isto vrši.

S obzirom da je film "Gde cveta limun žut" snimljen 2006. godine, u pravu si i za politički momenat koji je tad bio u Srbiji i animozitet prema svemu iz CG.

На жалост овакво приказивање ствари иде само на руку оних који су и довели до ситуације:"Завади па владај".
            У то вријеме оне референдумске грознице, тадашњи градоначелник Београда је дошао да пружи отворену подршку на скупу блока за независност у Будви, а на улазу у стари град Будву изнад западне капије стоји уклесано :"Град Будву, на митровдан 1918 г. ослободи славом овјенчана српска војска".Данас
 преко тог натписа је бачена фарба коју још нико није побрисао.

                   Данас је тренд да се гази све што нас је спајало, а зарад малог броја оних који ову ситуацију користе првасходно за личну корист и гомилање земаљског богаства.Црна Гора је сада потпуно приватна држава , у ропству људи којима је дато од западних моћника да владају над овом шаком несретника који мисле да имају државу.Слична ситуација је и у Србији.Манипулише се националним мањинама зарад придобијања довољног броја гласова за "демократску" побједу.Увијек је она национална структура, која је стварала државу та која је у таквој прерасподјели ствари она која је ј...а.

                    Она права Црна Гора, већинска и православна, то показују и све статистике да је била и остала увијек уз Србију и тако ће остати до краја.Подршка у Подгорици Косову и Метохији је то најбоље показала, али и то је прошло непримјећено и недовољно приказано чак и од медија у Србији.

                Ови филмови неупућеном и недовољно образованом човјеку непримјетно ће створити лажну слику истине, што ће се погубно одразити на следеће генерације.

Politika se nazalost mesa svuda pa i u istoriju. Ne postoji bez veze ono pravilo da istoriju pisu pobednici. E sad moram da dodam da se u prvom svetskom ratu desilo dosta stvari o kojima niko ne govori. Jedna od tih stvari je recimo Londonski sporazum. Ima dosta toga o cemu se ne govori a od bitnog je znacaja. Ali posto to neminovno vodi u politiku ne bih dalje o tome, samo ipak da potsetim.

A ovu danasnju politiku niko normalan i ne moze da razume, mislim sto se tice nasih prostora.

Izvinjavam se na off-topic ali trebalo je biti receno.

P.S. U principu samo treba procitati Gorskij Vijenac i shvatiti sta tu pise pa je sve jasno kao na dlanu.

Negde sam pročitao da je major Gavrilović u tom jurišu bio ranjen,a da je kasnije evakuisan iz Beograda sa ostalim ranjenicima

Prvo da se izvinem što ću pokušati da odgovorim na post (ili demantujem delove) koji je napisan pre više od 2  meseca a i cela tema je delimično skrenula u OT, mešanjem te proklete politike bez koje eto nemože ništa da prođe pa ni snimanje dokumetarnih filmova.

@Bane

Prvo da se složimo da nema bezgrešnih ljudi i da su i najveće vojskovođe u celukopnoj  istoriji ratovanja imale veće ili manje greške. Tako da se i Vojvodi Putniku tu i tamo ima šta zameriti ali da su to “neviđeni propusti” i "brljotine" to nikako ne odgovara istini. Moje mišljenje je da i što je bilo sitnijih Putnikovih grešaka, da su one posledica nedovoljnog broja informacija Glavnog štaba pa tako i ne mogućnošću pravovremenih odluka i naredbi, što od jedinica i armija u neposrednom kontaktu sa neprijateljom što od obaveštajaca sa terena (generalno obaveštajni rad Srpske vojske u ovom periodu - katastrofalan). Koliko je samo pravovremenih odluka i akcija propušteno i od Austro-Ugarske i od Srpske strane, koje bi na ovaj ili onaj način promenile konačan ishod bitaka (ovde misli i na Cersku i na Kolubarsku bitku i uopšte na vojevanje po Srbiji do povlačenja 1915.) zbog ne znanja ili pogrešnog saznanja šta se dešava "sa druge strane".   

Ove naše (moja i tvoja, kao i silnih istoričara i teoretiča (kritičara)) da ih tako nazovem su obične "naknadne mudrosti" koje su lake sad kada su sve karte ispred nas i kad se tačno zna šta se na obe strane u kom trenutku dešavalo.

Moje mišljenje je da bezpredmetno i neobjektivno "blatiš" (što je možda i pregruba reč, pa izvini, zato sam je i stavio pod navodnike) lik i delo Vojvode Radomira Putnika. Njegovi potezi u rukovođenju Cerskom i Kolubarskom bitkom su brilijantni i od presudnog značaja za njihoveo ishode. Zar treba pričati o tome ko je od "obične i slabe" Srpske vojske napravio modernu i savremenu armiju, ko je tvorac vojne doktrine, pobeda na Bregalnici, Bitolju, Kumanovu. Ko je lično sa generalštabnim oficirima izlazi po čitavoj Srbiji i dodeljivao ima razne taktičke zadatke i insistirao da svi oni upoznaju zemljište po kojem će nekada možda i vojevati. Po meni je i samo ovo  dovoljno (stvaranje moderne Srpske vojske) da bude i ostane "veliki", možda nekima nije?
 

Jeste bio Putnik mator i pre svega teško bolestan čovek ali da je bio senilan i da nije uživao veliki ugled u vojsci tu se nikako ne bi složio sa tobom. Puštanje iz zatvora u Budimpešti njega i njegove ćerke Radojke je, kako si ti to naveo „da upropasti našu vojsku“ veoma blizu istine. Naime po rečima austrougarskog generala Alfreda Krausa u knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ puštanje iz zatvora je urađeno po naređenju načelnika Glavnog generalštaba Konrada gde on kaže „Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj“. Koliko je bio u krivu pokazali su događaji koji su usledili.
On jeste tražio da ga Kralj Petar razreši dužnosti jer se mu je potreban duži odmor i lečenje ali kralj to nije dozvolio (sad da li što ga je voleo ili što ga je smatrao trenutno najsposobnijim da vodi vojsku ) i rekao mu nešto u smislu „ ... ti samo neposredno rukovodi bitkama a ovo ostalo neka mlađi otaljavaju“. Inače je pravo čudo odakle je teško oboleli Putnik crpeo snagu i energiju za silne neprospavane noći i teške trenutke, i teške i sudbonosne poteze koje je vukao tokom 1914. i 1915. sve dok nije skroz fizički klonuo na povlačenju preko Albanije.

 
U vezi ovoga, treba reći da je početni razvoj Srpske vojske bio ustvari planu razrađen još 1908. godine koji je sam Putnik sa najbližim saradnicima razradio, i samo malo prilagođen datom trenutku. U prvom momentu on (Putnik) nije mogao znati težište i glavni pravac napada neprijatelja. Istini za volju i kada je već bio izvestan pravac glavnog napada i kad se znalo grupisanje neprijateljskih  snaga Putnik se teško odlučio da promeni koncentraciju naših snaga ( prvenstveno mislim na 2.armiju, sastavljenu celu od I poziva i namenski određena kao manevarsku, za udar u desno odnosno levi bok napadača, došao on sa severa ili zapada (severo-zapada). To se može može objasniti i delom što je po prispeću pravilnih saznanja o neprijatelju, koncetracija naših snaga već uveliko tekla po starom planu pa je bilo nemoguće prekidati ali je i sam položaj opet prvenstveno 2.armije omogućavao je njenu rotaciju u slučaju napada sa zapada.
Ima istine i da se ovde nije ispoljila ona njegova logična doslednost kojoj je uvek težio ali on nije mogao znati šta se dešava sa 2. austrougarskom armijom na Savi (da će samo "demonstrirati do planiranog odlaska u Galiciju" a ustvari ostati nemi posmatrač)  kao ni šta su namere 6.armijom u Bosni (koja će se opet kasno u sve uključiti i podaleko od pravca dejstva 5.armije). Nije smeo da rizikuje i uvuče celokupnu vojsku u severo-zapadni deo Srbije baš zbog loših ili nikakvih obaveštajnih podataka a i rukovodio se mišlju da će neprijatelj raditi ono što je najracionalnije za njega. A realno sva logika i zdrav razum, kao i geografsko-strategijska situacija su prosto nametali Austro-Ugarima "velikomoravski" strategijski pravac kao najpovoljniji i najisplativiji e sad što se oni nisu vodili vojnim već političkijm motivima pri odabiru glavnog pravca napada njihova greška. Slažem se da su ga malo teže "slomili" Mišić i Pavlović ali je ipak doneo odluku o rotaciji srpskih armija ka severo-zapadu ali opet sa dosta bojazni od 2.austrougarske armije za koju su ranije informacije govorile da se jače grupisala u Sremu.

Kakva bre "glupost Vojvode Putnika", da nije to previše više grubo rečeno. Prvo sam Putnik i Vrhovna komanda su bili još od kraja avgusta pod žestokim pritiskom Vlade a oni pod pritiskom Rusa pa posle i Francuza, da počnu ofanzivu u Sremu. Putnik se tome opirao govoreći Pašiću da se kod saveznika pravda " ...nepostojanjem dovoljnog broja prevoznih sredstava za prelaz preko Save i Dunava, da se pripreme vrše i da bi sve teklo brže da se prenaoružavanje ruskim puškama što pre obavi a ne u partijama i čim se ovo dovrši preduzećemo ofanzivu". Ipak zbog velikog pritiska saveznika Vrhovna komanda i Vojvoda Putnik razradili su plan operacija u Sremu i sad da ne detaljišem iz njega se vidi da je Putnik pomoćnim snagama namenio ofanzivna dejstava sa "druge strane" (1.armija) a glavnina vojske da čeka pogodan momenta na ofanzivu. Ustvari zbog sve češćih vesti da se sprema nova Austro-Ugarska ofanziva, ovaj plan je bio neizbežan ustupak saveznicima od kojih smo veoma materijalno zavisili, sa ciljem da 1.armija šta uradi u Sremu uradi, pa i po cenu poraza a da se ima mogućnost povlačenja u svakom trenutku ako krene nova ofanziva Austro-Ugara. Jednostavno nismo bili spremni ni za kakva veća ofanzivna dejstva u Sremu i neko napredovanje. Početak ofanzive u Sremu bio je usklađen sa početkom bitke na Marni i "poslednjim činom" velike galicijske bitke (6.septembra).
Prva armija nije imala sitan nego zapažen uspeh prvog dana ofanzive ali Timočka divizija I poziva (2.armija) je doživela katastrofu na prelazu Čevrntija kod Sremske Mitrovice zahvaljući slaboj pripremi od strane pomenutog Generala Vladimira Kondića, njenog komandata (koga Putnik posle ovoga smenjuje na predlog Stepe i koji je osuđen na godinu dana zatvora u decembru ali je kazna poništena na ponovnom suđenju posle rata). Da ne nabrajam više faktora je uticalo na katastrofu, od loše pripreme, preko loše sprovedenog prelaza Save - prekid prebacivanja pontonima i početak gradnje mosta koji ostaje "kratak" za 10-15m, pa zaključno sa katastrofalnim povlačenjem i za sve to Putnik ne snosi nikakvu krivicu. 
Tačno je i da su se "svi živi" protivili povlačenju i na bolesnog i iznemoglog Putnika vršili neviđeni pritisak da ne povlači 1.armiju iz Srema. On je ponudio ostavku i bio spreman da sve napusti ako se ne prihvati njegovo naređenje o povlačenju (koje je uzgred rečeno General Bojović brilijantno i glatko izveo bez većih gubitaka). Kasniji događaji kod druge ofanzive pokazuju pravilnost ove Putnikove odluke, jer da je ostala u Sremu, sama i bez mogućnosti da joj ostale armije pomognu (jer je već počela druga ofanziva na Drini) 1.armija bi bila uništena a ko zna šta bi bilo sa odbranom na Drini.
Ova prva rečenica nema veze sa istinom. Dalje i mogu da se složim sa tobom, neviđenom hrabrošću ali i delovanjem raznih drugih faktora smo uspeli sprečiti tu drugu ofanzivu. Ideja koju je Putnik imao o formiranju udarne grupe sastavljene od snaga povučenih iz Srema i delova drugih jedinica kojom bi trebalo udariti u desni bok nadiruće 6. Austro-Ugarske armije, koja je počela ugrožavati levo krilo 3.armije (koja je istina nepravilnim grupisanjem i rasporedom dozvolila 6.neprijateljskoj armiji uspešan početni prodor) je bila dobra ali samo delimično ostvarena. Razlog je na početku izdvajanje Kombinovane divizije (iz 1.armije) i njeno slanje na Gučevo a dalji razlozi ne realizovane operativne zamisli protivudara su izuzetna tehniča superiornost neprijatelja, kao i bolje opremljnost za ratovanje na brdskom terenu, hronični nedostatak municije Srpske artiljerije kao i tehnička inferiornost tog vida artiljerije u nas za borbu na onakvom vrletnom terenu. Ponovo loš rad obaveštajnih jedinica kao i informisanost Glavnog štaba od jedinica u borbi, koje su slale informacije sa terena sa takvim zakašnjenjem da su sve kasnije korekcije bile uzaludne (tipa "energično gonjenje pobeđenog neprijatelja" a ovamo on nas pritiska, zaksnela informacija o borbama na Mačkovom kamenu i pretipljenom neuspehu i slično).
 
Neizbežan kolaps pri trećoj ofanzivi je morao da nastupi jer se više nije imalo ni ljudi za popunu a tek artiljerisjke municije (ni)je bilo "na svaku njihovu stotu mi imamo tek po jednu". Postoji poruka vladi u kojoj Putnik čini očajničke napore da im skrene pažnju na kritičnost momenta gde ističe požrtvovanost srpskih oficira, podoficira i vojnika ali ističe nedostatak artiljerijska municije kao glavni faktor u gubljenju pozicija i slabljenju i opadanju morala kod srpskih boraca i govori da je zadnji momenat da se od Rusa, Francuza i Engleza nabavu municija inače on "ne odgovara za fatalne posledice koje mogu nastupiti".
"Predlog" Vojvode Putnika da se zatraži mir ili objavi obustava odbrane je bilo zajedljivi kraj govora ("krik očajnika") održanog 8.novembra u Valjevu, pred regentom Aleksandrom i vladom, koji je održan na zahtev samog Putnika, gde on iznosi svu istinu o stanju vojske (40-60% oficira izbačeno iz stroja, divizije svedene na pola, vojska u ritama, moral opada a vlada ništa ne čini da poboljša stanje i nabavi tu prokletu artiljerijsku municiju).
Često se zaboravlja veliki doprinos Vojvode Putnika pobedi na Kolubari. Istina najznačjniju ulogu odigrao je tada još General Mišić i njegova 1.armija ali se zaboravljaju sve Putnikove odluke pre i za vreme kolubarske bitke i njihov odlučujući uticaj na konačan ishod (pravilno izabrana linija za vođenje defanzive, pravi momenat za preduzimanje protivofanzive, pravovremeno ojačavanje trupa na pravcu nadiranja 5. Poćorekove armije od Beograda, brzo pregrupisavanje 2. i 3. armije (posle pobede nad 6.armijom) i proterivanje pomenute 5.armije preko Save.

Na kraju da istaknem još i da je način na koji je smenjen Vojvoda Putnik na čast regentu Aleksandru jer ni najgori oficir ne bi trebao o svojoj smeni da čuje od vojnog blagajnika a kamoli takav čovek koji prvo zdravlje pa onda i ono najvrednije - svoj život dao za Srbiju i tog istog regenta.

Svo ovo pozamašno pisanije je kao što i ti kažeš Bane iz razloga iznošenja naše stvarne herojskoj istoriji, koja je od mnogih i na mnoge načine ponekad skretana ili izvrtana iz raznoraznih pobuda a od svega su samo buduća pokoljenja na gubitku.

Izvinjavam se na opširnosti! 
 
 

       

Sa ovim se bih mogao složiti. Naime, obaveštajni rad u Kraljevoj vojsci skoro da nije postojao, ali je Kraljevina imala izuzetno snažnu mrežu dojava. Problem je što zbog sopstvenih veličina, srpske vojvode nisu htele da veruju u vesti koje donose civili.

Imaš u Politikinoj arhivi isečke iz tog perioda... Blagi užas i katastrofa od naduvenih izjava vojvoda i generala posle Balkanskih ratova.


Naravno da je lako komentarisati sa ove distance sa svim informacijama.


Ne slažem se sa ovim. Da su briljantno vođene te bitke, ne bi izginulo toliko vojnika. Čak su se i Britanci čudili našim podacima o stradalima.

Mi smo se branili u celoj situaciji, da je vojska bila ukopana sa dobro utvrđenim položajima, Austrougara bi trebalo da bude znatno više, bez obzira na njihovu tehnološku nadmoć, koja se inače gubi u rovovskom ratu. Za ovu tvrdnju je klasičan primer dešavanje Zapadnom frontu - kad su Saveznici prešli u ofanzivu sa kompletnom superiornom tehnikom, koliko je njih ginulo, a koliko Nemaca.


Sve se može reći za srpsku vojsku, ali nikad da je bila moderna. Uvek smo kaskali tehnološki i to po nekoliko godina. JEdino u čemu baš nismo zaostajali je u organizovanosti, koja je verno pratila tadašnje tendencije.


I Apis je govorio da je Putnik senilan i širio priču oko puštanja iz zatvora, a neki naši istoričari tvrde da je on samo radio po nečjem naređenju.


Prvo, pravac se znao, ali niko u vojnom vrhu nije hteo da veruje u to. Pa pobogu, Srbi sa druge strane Drine su slali gomile poruka o skupljanju izuzetno velike količine ljudstva i tehnike, ali niko u vrhu nije hteo da veruje u to. Izabrali su da veruju u ono što su sami smatrali da je istina.


I ovo se znalo zbog nepostojanja velike količine opreme za prelazak reke sa austrijske strane.


Rusi su kukali za novim frontom i većim borbenim angažovanjem kod svih saveznika, tako da priče da smo mi morali da im pomognemo ne piju vodu. Srem nije bio teško branjen od strane Austrougara, pa je zato izabran kao pogodna tačka za naše delovanje, a sa namerom gomilanja neprijateljske vojske na ciljanu teritoriju. Baš zato što se smatralo da je to "lakši" zadatak, posao da ga odrade su dobili sve sami protežirani oficiri kao što je general Kondić, kojima je to trebao da bude pologon za dokazivanje.


Snosi krivicu, pošto je i sam znao koga šalje da to obavi.


Nije ni čudno s obzirom na trenutna dešavanja u austrougarskoj armiji i njihovom delovanju.


Ovo nije nikakvo opravdanje, pošto su na zapadnom frontu saveznici redovno ostajali bez artiljerijske minucije i imali su različite taktike upotrebe pešadijskih trupa u tom slučaju.


Jedan naš istoričar je svojevremeno u TV emisiji rekao da je ovo klasičan primer kako je Putnik uvek breme teške situacije sklanjao sa sebe.


Ja sam rekao da je to jedini ispravan potez Putnika, ali tome je prethodila samouverenost i nadutost Poćoreka koji je napravio nedopustivu grešku u napredovanju.


Za ovo se u potpunosti slažem. Samo sam mislio da je Putnik saznao od kelnera koji mu je doneo platu, a ne od vojnog blagajnika.

Što se tiče katastrofe kod Čevrntije,ona je najbolji dokaz o nepostojanju obaveštajne sluzbe u vojsci.Imaš situaciju da je skoro 90% posto stanovništva,ako ne i više srpsko,i ne uspeš da saznaš da se tu nalazi cela neprijateljska divizija,to je čista glupost i nadobudnost.Uz to još i ne obezbediš dovoljno sredstava za prelaz reke i pošalješ karijeristu da vodi trupe,tu nema zdrave pameti.

@Bane   

Glupo je više polemisati, a ni ti mogu a nije mi ni bio cilj da te ubedim da promeniš svoje mišljenje o Putniku i događajima i ljudima koje komentarišemo. Ima dosta literature na ovu temu, ima istoričara i "istoričara" kao i kritičara i "kritičara" ako razumeš šta hoću da kažem, pa je na nama samima da čitajući (proučavajući) izvedemo zaključke. 

Samo bih još prokomentariso par stvari iz tvog zadnjeg posta koje mi ono baš "bodu oči".

Nije mi poznato to o "čuđenju" bilo koga o veličini naših gubitaka, koji su po meni bili srazmerni žestini okršaja kao i tadašnjoj doktrinu upotrebe pešadije i ostalih rodova. Stvarno mi je taj podatak nepoznat.

Pošto mi se čini (možda samo čini) da si ti pobornik tog "rovovskog" ratovanja i dobro utvrđenjih položaja (za koje kažeš da smo nedovoljno koristili) hajde realno zamisli granicu prema Austro-Ugarskoj, što će reći preti tok Drine, Save i Dunava (gotovo poluokruženje) i reci gde bi se ti "ukopani i dobro utvrđeni položaji" nalazili, na kojoj liniji ili linijama? Imaj u vidu da je glavni grad na mestu granične karaule (što je rekao i Putnik kad je Pašić insistirao da se "...eto ne nepušta Beograd, zbog morala i lošeg utiska kod boraca ako u njega uđu austrougari"). A imaj u vidu i da nemaš dovoljno snaga da dovoljno dobro obezbediš sve moguće pravce prodora, da nemaš šta da ostaviš u strategijskoj rezervi, da se tadašnja taktika naše vojske (pa ni saveznika, ni neprijatelja) nije zasnivala na "rovovskoj" odbrani već na manevru i pokretljivosti (elastičnosti) trupa (sad što se to posle dostizanja određenih linija pretvorilo u pat-poziciju i rovovsku borbu je neka druga stvar).

Složićeš se da je uvek bilo i biće u svim armijama sveta protežiranih i "guranih" oficira, da Gen.Kondić, komandant divizije, ima iznad sebe svog komandanta armije (Stepu) pa tek onda Vrhovnog komandanta Putnika. Eto čim se završila kolubarska bitka počeli su da pristižu emisari iz Engleske, Francuske, Rusije sa odlikovanjima za najhrabrije srpske vojnike i starešine. I po starom srpskom običaju mnogi zaslužni ih nisu dobili jer se regent i njegova kamarila umešala oko pravljenja spiska (predloga) i podelila to po svom nahođenju.
 
Još nešto, reći da "nedostatak artiljerijske municije nije opravdanje za loše rezultate" je u najmanju ruku smešno. Artiljerija je u ono vreme bila "sve i svja" i korišćenje pešadije bez artiljerijske pripreme-zaštite je bilo suludo i pogubno, katastrofalno. Primera radi, obalne baterije u Beogradu koje smo dobili od saveznika (od sva tri po malo) za odbranu od rečnih monitora su bile većim delo zatrpanem, znači ne uništene nego zatrpane zemljom od dejstva neprijateljske artiljerije.

Još jedna neistina je da je Putnik "uvek breme teške situacije sklanjao sa sebe", bar iz prostog razloga postojanja jedne odredbe u Ustava od 15.juna 1903. "o neodgovornosti monarha" po kojoj "iako je kralj zapovednik sve zemaljske sile, za vreme rata načelnik štaba Vrhovne komande neposredno komanduje vojskom i za to snosi punu odgovornost". I ne samo zbog ovog, poznato je da Putnik nikada nije dao nikome da se meša u njegove operativne odluke, ni samom regentu a ni stranim vojnim predstavnicima (prvenstveno francuski i italijanski oficir), koji su ga po povlačenju neopravdano optužili i izazvali dosta intriga oko njegovog rukovođenja i komandovanja vojskom, baš zbog toga što je ključne odluke sam donosio i stajao iza njih i nije dao nikome da se meša.

Citiraću za kraj Putnikove reči izgovorene pred samu smrt u prisustvu par prijatelja i poznanika: "Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam - sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli - i boleće do groba"

Pobogu, pa forum i služi za polemisanje ;)

Ja sam u poslednjih par dana već revidirao neke svoje stavove o Putniku, pošto sam imao odličnu diskusiju sa jednim odličnim poznavaocem Prvog svetskog rata na našim prostorima. Zaslon, imao si prava za neke stavove o našem proslavljenom Vojvodi, ali iza nekih mojih tvrdnji i dalje stojim, pošto jednostavno ne postoje dokazi koji govore suprotno.

Što se tiče rovovskog rata i utvrđenih pozicija... Ono je doživelo apsolutno svoju potvrdu u Prvom svetskom ratu. Kad se pogledaju dešavanja oko bitaka na Galipolju i Somi, pokazuje se da je artiljerija imala veoma mali uticaj u tim sukobima. Na Galipolju, Britanci su besomučno koristili mornaričku artiljeriju i tukli po turski utvrđenim položajima i nisu ih uspeli uništiti. Istina, Britanci su morali posle određenog perioda da izmeste svoju flotu, te jedno vreme nisu mogli da pružaju artiljerijsku podršku svojim trupama na terenu. Tek Soma pokazuje šta znači dobar rov u Prvom svetskom ratu. Samo u pripremnom periodu od pet dana, Britanci su sručili preko 12.000 tona artiljerije po nemačkim položajima, tj. oko 1.720.000 granata. Kad su Saveznici u narednim danima počeli napade na nemačke rovove, tek je onda usledio pokolj biblijskih razmera. Upravo zbog ovoga i tvrdim da artiljerija nije igrala toliko značajnu ulogu, naročito ne u rovovskom ratu.

Čak i kad su Austrougari ušli u Srbiju (da zanemarimo slepilo naših vojskovođa na obaveštenja o gomilanju trupa u Bosni), još uvek je bilo vremena za našu postavku rovovske borbe, pošto je teren bio idealan za to. Zašto se tek Vojvoda Bojović dosetio ukopavanja tokom Druge Austrougarske ofanzive? Zahvaljujući ovom svom potezu, uspeo je da sa slabijim snagama zaustavi već tada snažno prodiranje neprijateljskih trupa.

Koliko je rovovsko ratovanje bilo poštovano (iako je već pripadalo prošlosti) i posle Prvog svetskog rata, najbolje govori podatak sa kojom su pažnjom Nemci na početku Drugog svetskog rata planirali blickrig u Poljskoj, samo da bi je što pre pokorili i kako ne bi dozvolili poljskoj vojsci da se ukopa. Isto ovo pokazuje i težnja Nemačke da po svaku cenu zaobiđe Mažino liniju pri napadu na Francusku.

Evo i mene, posle duzeg odsustva :)
Rovovski rat je na Zapadnom frontu bio moguc, stavise, jedini moguci vid ratovanja (govorim o I S.R.), pre svega zbog nepostojanja prirodnih prepreka, kao i zbog cinjenice da su, na pocetku rata, dve suprotsavljene strane raspolagale sa priblizno jednakim snagama. Sto se Srbije tice, to je bilo moguce samo i iskljucivo na ad hoc osnovi, tj. kada je odredjeni trenutak to zahtevao, jer Srbija je tada imala veoma duge granice sa neprijateljskim drzavama (AU i Bugarska), a jako male rezerve. Ne zaboravi da je posle mobilizacije srpska vojska mogla da racuna sa svega 450,000 vojnika, sa sve trecim pozivom i trupama poslednje odbrane, od kojih mnogi nisu imali cak ni puske (o ostalom i da ne govorim), tako da, ako bi se te trupe ukopale, vojska bi bila razvucena, a linija odbrane pretanka. Zato je manevrisanje bilo od kljucnog znacaja. Za izgradnju trajnih defanzivnih objekata na granici (forova, bunkera i zaprecnih linija) nije bilo novca, mada, iskustva Belgije i Rumunije u I S.R. (zemalja slicne velicine), koja su ih intenzivno gradila pred pocetak rata govore da takva utvrdjenja nisu ispunila ocekivanja (npr. izguglaj opsade Lijeza i Namura).
Pozdrav! 

OK, naravno da rovovska bitka nije pametna u svakoj situaciji, ali bi itekako bila pametna npr. u Cerskoj bitki, jer sigurno naša vojska ne bi podnela tolike žrtve, koje su je kasnije skupo koštale. Npr. ukopavanje srpske vojske tokom Druge AU ofanzive, pokazalo je da 3-4 puta malobrojnija vojska može da zaustavi snažnijeg protivnika.

Kad si pomenuo ravničarske bitke na zapadnom frontu, šta je onda bila Bitka na Kosovom polju, koja je defintivno označila krah srpske vojske? Zašto se rizikovalo sa zauzimanjem gradova na po par dana (iako se znalo da ih je nemoguće držati, što je i sam Putnik govorio) i gubilo se dragoceno vreme za pravljenje ozbiljnije linije fronta? Zapadni saveznici su tražili od Srbije da vojska stane i napravi front, jer je bila očigledno da su AU snage rastegle linije snabdevanja i da su zato praktično odustali od ozbiljnijeg gonjenja srpske vojske. Slično je bilo i sa Bugarskom, koja je praktično bila zatečena sa povlačenjem srpske vojske i tek sporadičnim otporom. Koliko je Bugarska bila nepripremljena za ovakav vid ratovanja, najbolje pokazuje podatak da su u tri najvažnije bitke sa Bugarima koje smo izgubili, mi bili ti koji su imali prednost u ljudima i tehnici.

Po našoj verziji događaja iz tog vremena, tvrdi se da je vojni vrh zajedno sa Vladom imao zajednički plan o povlačenju i da su svi bili jedinstveni u tome. Ovo apsolutno nije tačno, pošto je Mišić bio kategorički protiv toga i predlagao preventivni napad na Bugarsku. Ako je Mišić verovao da je srpska vojska bila spremna da u takvom trenutku izvrši kontranapad, onda je rezonski pretpostaviti da je istočni front mogao da se održi. Koliko Vlada i delovi vojnog vrha nisu imali jasan plan, najbolje pokazuje i podatak koliko se čekalo da dođe do bitke za Ovče polje, čime je izgubljena i poslednja nada za otsecanje tog dela fronta i spajanje sa savezničkim snagama.

Vojvoda Mišić i Vojvoda Stepanović su tražili da se izvrši preventivni napad na bugare kada je počela mobilizacija njihove vojske,ali su odbijeni jer je za svaku glupost tražen amin od sila Antante.Navodno se Antanta nadala da će uspeti da privuče Bugarsku na svoju stranu,ali su se ovi već opredelili za centralne sile kojima je do tada relativno dobro išlo u ratu protiv rusa.Osim toga bilo je realno očekivati da bugari priđu silama osovine jer su jedino tako mogli da dođu do teritorija koje su želeli.
Što se tiče ukopavanja i rovovskog rata tu mi je mišljenje podeljeno.Istina je da 3-4 puta slabije vojske mogu ukopavanjem da zaustave protivnika,ali opet srbija nije imala dovoljno ljudstva da drži tako celu liniju fronta.Pre početka ofanzive Centralni sila srbija je imala 563181 vojnika,podoficira i oficira,e sad koliko je njih bilo u borbenim jedinicam a koliko u pozadini?Šta si imao od artiljerije i koliko si imao municije za tu artiljeriju?I naj važnija stvar je bila što nisi imao nikakvu obaveštajnu službu koja bi te informisala o planovima nemaca i austrougara,što je blago rečeno katastrofa.U ausrtougarskoj vojsci je bilo puno srba na položajima koji su mogli biti itekako korisni za pametne obaveštajce,ali je tu obaveštajna služba potpuno zatajila.Sam dokaz o neefikasnosti obaveštajaca je katastrofa kod Čevrntije,a o tome sam već pisao.

Raspored srpske vojske pred ofanzivu centralnih sila:

   Na severnom i zapadnom frontu prema austro-namcima

     1.Prva armija,k-dant ,vojvoda Živojin Mišić-štab Valjevo,držala je front:Višegrad-ušće Drine-selo Ostružnica.
          -Drinska divizija II (3 pešadijska puka)
          -Dunavska divizija II (3 pešadijska puka)
          -Sokolska brigada (8 bataljona,18 topova)
          -Užički odred (16 bataljona,26 topova)
          -Moravska divizija II (3 pešadijska puka),u prikupljanju od Krupnja ka Ubu kao armijska rezerva

     2.Odbrana Beograda,k-dant,general Mihailo Živković-štab na Torlaku,držala je front:selo Ostružnica-Beograd-Grocka.
          -20 bataljona (od toga 12 III poziva)
          -76 topova
          -2 eskadrona konjice

     3.Treća armija,k-dant,general Pavle Jurišić-Šturm-štab u Aleksandrovcu,držala je front:Grocka-Smederevo-Ram-Golubovac.
          -Braničevski odred (12 bataljona,14 topova,2 eskadrona)
          -Dunavska divizija I (4 pešadijska puka)
          -Drinska divizija I (4 pešadijska puka)

     4.Krajinski odred,k-dant,pukovnik Dragutin Dimitrijević,držao je front:Golubac-Sip i za vezu sa Timočkom vojskom.
          -13 bataljona
          -47 topova

     5.Na prostoru oko Sopota,na raspoloženju Vrhovne komande,kao strategijska rezerva.
           -Timočka divizija II (3 pešadijska puka)

   Na istočnom frontu prema bugarima

     1.Timočka vojska,k-dant,general Ilija Gojković,štab u Zaječaru,držala je front:ušće Timoka-prevoj Sv. Nikola-Midžor.
          -Kombinovana divizija (4 pešadijska puka)
          -Šumadijska divizija II (3 pešadijska puka)
          -Negotinski odred (9 bataljona,10 topova)
          -posada Zaječarskih utvrđenja (4 1/2 bataljona,20 Debanžovih sporometnih topova,1 eskadron)

     2.Druga armija,k-dant,vojvoda Stepan Stepanović,štab u Pirotu,držala je front:Midžor-Nišava-Daščani Kladenac-Patarice.
          -Timočka divizija I (4 pešadijska puka)
          -Moravska divizija I (4 pešadijska puka)
          -Šumadijska divizija I (4 pešadijska puka)
          -Konjička divizija (4 konjička puka)
          -Vlasinski odred (10 bataljona,14 topova)

     3.Trupe novih oblasti,k-dant,general Damnjan Popović,štab u Skoplju,držala je front:Patarice-Deve Bair-Carevo selo-Dojran
          -Vardarska divizija
          -Bregalnička divizija

     4.Trupe Kosovske divizijske oblasti su bile kao posada u Prištini,Prizrenu,Uroševcu i Kosovskoj Mitrovici.
 
     5.Trupe Bitoljske divizijske oblasti su bile kao posada u Bitolju,Prilepu i Kičevu.

   Prema albanskom frontu

     1.Prizrenski odred:štab u Ljum-Kuli (3 granične čete,5 bataljona pešadije,1 brdska baterija,1 1/2 pozicijska baterija)
     2.Podrimski odred:štab u Debru (3 granične čete,4 bataljona pešadije,1 brdska Debanžova baterija,1 poziicijska baterija)
     3.Ohridski odred:štab u Ohridu (2 granične čete,8 bataljona pešadije,2 brdske baterije,1 pozicijska baterija)

   Od ovih trupa privremeno su se nalazili u Ohridu i Bitolju 4 bataljona i 1 brdska baterija,koji su mogli u slučaju potrebe biti upotrebljeni i na istočnom frontu prema bugarima.


     Ukupno:
     -250 bataljona (od toga 53 III poziva)
     -650 topova
     -41 eskadron
     -10 aviona

Iz knjige Aleksandra M. Stojićevića ISTORIJA NAŠIH RATOVA (1932)

Raspored austrougarskih,nemačkih i bugarskih snaga pred ofanzivu centralnih sila:

   K-dant,feldmaršal fon Mekenzen (pod njegovom komandom je po vojnoj konvenciji i bugarska vojska)

     1.Nemačka 11 armija,k-dant general fon Galvic,grupisana od Rama,prema Smederevu do Grocke.
         -III austrougarski korpus:6 pešadijska divizija kod Pločnika i Đurđeva,15 pešadijska divizija kod Brestovca.
         -IV nemački rezervni korpus:11 pešadijska divizija kod sela Temešsigeta i u istočnom delu Kovina,105 pešadijska divizija kod Dubovca,107 pešadijska divizija na prostoru Orašac-Lagerdorf.
         -X nemački rezervni korpus:103 pešadijska divizija kod Sokolca-Vračevgaja.

     2.Novoformirana 3 armija,k-dant,general fon Keveš,držala je front:Grocka-Beograd-Ostružnica.
         -VIII austro ugarski korpus:57 i 59 pešadijska divizija.
         -XIX austrougarski korpus:4 landšturm brigade (20 bataljona),sa grupom generala Sorsića kod Jarka (5 bataljona) i grupom generala Štrenga kod Bjeljine (10 bataljona).
         -XXII nemački rezervni korpus:26,43 i 44 pešadijska divizija.

     3.Kod Višegrada:62 landšturm divizija (u formiranju) sa 10 bataljona.
   
     4.Kod Oršave:združeni odred od 5 bataljona i 5 baterija.

     5.Kod Moldave:2 bataljona i 2 baterije.

   Bugarske snage:

     1.Bugarska 1 armija,k-dant,general Bojadžijev,štab Belogradžik:
         -6 Bdinska divizija na Timoku (od Bregova do prema Zaječaru).
         -8 Tundžanska divizija na frontu Kadibogaz Sv. Nikola i oko Belogradžika.
         -9 Plevenska divizija na frontu kao i 8 Tundžanska.
         -1 Sofijska divizija na frontu Ržana-Daščani Kladenac.
         -samostalni odred iz 7 Rilske divizije na frontu prema Vlasini.

     2.Bugarska 2 armija,k-dant,general Todorov,štab Ćustendil,na frontu prema Vlasini,Krivoj Palanci i Carevom Selu.         
         -3 Balkanska divizija.
         -7 Rilska divizija
         -11 Makedonska divizija u rezervi.

     3.Između 1 i 2 armije (na prostoru između Caribroda i Ćustendila) bila su dva odreda od po jednog puka i konjica sa zadatkom probijanja na našu teritoriju i presecanja pruge Niš-Skoplje.

     4.U unutrašnjosti zemlje dok se ne razjasni situacija:
         -2 Trakijska divizija,10 Belomorska divizija i 3 konjička brigada prema Grčkoj
         -4 Preslavska i 5 Dunavska divizija prema Rumuniji

           (sve bugarske divizije su imala po 6 pukova pešadije)

     Ukupno:
     -334 bataljona
     -1700 topova
     -50 eskadrona
     -200 aviona

Iz knjige Aleksandra M. Stojićevića ISTORIJA NAŠIH RATOVA (1932)

Ево мало да оживимо ову тему.

Хероји катастрофалног здравља

10/11/2008
О здрављу српске војске, изранављене и притиснуте разним болештинама, од пробоја Солунског фронта до ослобођења Београда, бринуло само 172 лекара и 119 медицинара српског војног санитета
 
Ако је пробој Солунског фронта војно чудо, још веће је чудо да га је извела војска коју ниједан нормални генералштаб не би послао ни на релативно безазлене мирнодопске маневре, имајући у виду њено здравствено стање.

Ова констатација професора др Бране Димитријевића, изречена на прошлонедељном научном скупу „Српски војни санитет 1917–1918”, на неки начин одсликава основни тон, илуструје кључно питање с којим су се суочили учесници овог скупа. У рефератима и расправи изнето је сијасет поуздано утврђених а мало познатих чињеница, које нас још упечатљивије уверавају у готово нестварни подвиг српске војске током пробоја Солунског фронта 15/16. септембра 1918. године и њеног даљег борбеног напредовања. Све се одвијало у фуриозном темпу, што је и омогућило да после тачно 45 дана од почетка пробоја фронта, 1. новембра, буде ослобођен Београд.

Када је Бугарска пред тим силовитим налетом српске војске капитулирала већ 29. септембра, немачки цар Виљем II у једном телеграму није могао да скрије свој бес: ,,62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота!”

После само месец и по дана, 11. новембра, капитулирала је и Немачка.

Током тих ратних операција, од пробоја Солунског фронта до капитулације Немачке, из строја српске војске избачено је 42.753 бораца, од тога 9.303 погинула и умрла, што је чинило око 22 одсто њеног укупног састава.

Пре одлучног налета којим је повраћена слобода, у српској војсци је било само 172 лекара, а уз њих и 119 медицинара.

Упркос томе, српске санитетске јединице, обликоване према француској доктрини за алпске трупе, „без већих проблема извршавале су поверене дужности”, констатовао је др Александар Недок, један од најбољих зналаца српског ратног санитета. Захваљујући његовом непосредном залагању протеклих година организовано је неколико научних скупова сличног карактера, тако да је овогодишњом расправом заокружена генерална слика о српском ратном санитету, од Првог балканског до краја Првог светског рата.

Шачица лекара и медицинског особља на Солунском фронту херојски се борила да збрине рањене борце, да умањи последице разних болести, посебно маларије, али се суочила и с тешко премостивим тешкоћама због силовитог налета 27.000 пешадинаца српске војске. Они су дневно, под борбом, прелазили од 10 до 15 километара, на теренима надморске висине од 1.000 и више метара, остављајући далеко за собом делове својих санитетских јединица неопходне за прихват и лечење рањеника и болесника.   

Транспортна средства била су ван употребе јер су комуникације и земљиште били разорени тешким бомбардовањем на почетку офанзиве, што је само додатно отежавало рад војног санитета и снабдевања бораца. Четири врхунске српске хируршке болнице остале су приковане на полазним позицијама, три у Битољу и једна у Солуну. Како се фронт „удаљавао”, остајале су без посла.

„Епидемија грипа разбеснела се за кратко време, проузрокујући знатне тешкоће у раду француских и српских санитетских јединица”, подсетио је др Недок, али српски војници, иако „исцрпљени брзим надирањем, недовољно храњени, десетковани грипом који је буктао и борбеним губицима који су се гомилали, ничим се нису могли задржати”.

Поглед из угла специјалистичких служби још уверљивије потврђује колико је стање здравља српских војника било у несразмери с њиховим херојским делом ослобођења.

„Застрашујуће стање оралног здравља код српских војника и официра” др Брана Димитријевић је илустровао податком да је на узорку од 658 људи, у једном брдском дивизиону, њих 570 (близу 90 одсто) било са кварним зубима (са више од 20 кварних зуба чак 27 одсто). И због тога, али пре свега због последица рањавања, у зубној станици у Водени, основаној новцем Леди Тебет 1. јануара 1917, током двогодишњег рада збринуто је чак 17.900 болесника.

На другој страни, српска војска је већ од 1914. године имала посебно „Одељење за изломљене и повређене вилице” под руковођењем др Атанасија Пуља. Он је развио методу „балканске клацкалице”, посебне направе којом се тегом, преко котура, извлачи, заправо враћа на своје место уназад утиснута а преломљена горња вилица.

Професор Димитријевић изнео је сведочење из 1973, када је у болници „Краљица Марија” у предграђу Лондона видео један случај лечен том методом. Његов колега, др Норман Роу, касније члан Краљевског удружења хирурга, био је немало изненађен када је чуо потанко објашњење где је и када та метода „балканске клацкалице” настала.

Лежећи у рововима од 1916. до пробоја Солунског фронта, српски војници су били „ипак изнурени, јер су били изложени непрекидним и душевним и физичким напорима и потресима, а раслабљени тифусима прележаним у Србији и при повлачењу, смлаћени скорбутом, маларијом и денгом на фронту”, забележио је у свом дневнику отац српске ратне хирургије Михаило – Мика Петровић.

Услед тога, код војника се јавила хемераполија (кокошије слепило) „не у једном, не у десет и сто, но у хиљадама случајева”. Многи од тих болесних војника су на ноћним стражама били буквално слепи па су доспели и на суд. У легендарну Прву хируршку болницу Врховне команде у Драгоманцима (данас Апсалос) стигао је, међутим, др Ђорђе Нешић, очни лекар. „Једино њему и ником другом има да заблагодаре хиљаде српских војника са хемеролопијом, и са другим акутним променама… те су спашени да не ослепе… враћени и војсци и својима здрави”, записао је Петровић у свом дневнику.

На његове речи је у свом реферату подсетио др Брана Димитријевић, дајући путоказ у трагању за одговором на питање како је та и таква војска, упркос катастрофалном здравственом стању, могла да се херојски избори за слободу отаџбине.



Слободан Кљакић
Извор:Политика

posebno je tragican tretman invalida, ranjenika i veterana posle rata. Ko je citao Knjigu o Milutinu, zna na sta mislim. Nije ni danas mnogo bolje.

[attachment=1]

На слици се налазе команданти српских јединица из времена Првог светског рата.

dreadnought ситуација на фронот била друга од причини на тоа дека Бугарска врховна команда во септември 1915 барал да се продолжи со навлегувањето спрема југ кон солун и со тоа да се уништи солунскиот или македонски фронт, оваа одлука беше одбиена од Германскта команда која сметаше дека јужниот фронт ке овозможи повлекување на источната француска  војска од 150 илјади луге  и останата српска војска од 150 илјади луге на западниот фронт, додека кога сме кај 1918 бугарската војска е целосно демобилизирана армија која се бори веке со 4 армии значи француска, српска , британска и грчка војска и беше нормалано да фронот да пукни на некое место. Самиот германски кајзер си крив што дозволи да се направи фронт на југот на европа, а бугарската армија немаше доволно сили да го одржи тој фронт

Srpska vojska na Solunskom frontu:

VRHOVNA KOMANDA

Vrhovni komandant: Prestolonaslednik Aleksandar
Načelnik štaba Vrhovne komande: general Petar Bojović
Pomoćnik načelnika štaba: pukovnik Petar Pešić
Načelnik operativnog odeljenja: pukovnik Milan Milovanović

Jedinice pod VK:
Konjička divizija ( 12 eskadrona), k-dant pukovnik Đorđe Đorđević
Dobrovoljačko-četnički odred, k-dant potpukovnik Vojin Popović ( vojvoda "Vuk")
Bataljon Srba dobrovoljaca, k-dant kapetan I klase Milutin Nikolić
Telegrafsko odeljenje za štab vrhovne komande
Minerska četa
Mostovni tren ( težak)
1 1/2 bataljon železničara
Vazduhoplovstvo (https://www.paluba.info/smf/index.php?board=172.0)

I ARMIJA

K-dant: pukovnik Miloš Vasić ( kasnije vojvoda Živojin Mišić, a od 1918 general Petar Bojović)
Načelnik štaba: pukovnik Milivoje Zečević

Moravska divizija
K-dant, pukovnik Stevan Milovanović
Načelnik štaba, pukovnik Pantelija Jurišić

Vardarska divizija
K-dant, pukovnik Milan Tucaković
Načelnik štaba, potpukovnik Dušan Trifunović

Četnički odred vojvode Babunskog

II ARMIJA

K-dant, vojvoda Stepa Stepanović
Načelnik štaba, pukovnik Vojislav Živanović

Šumadijska divizija
K-dant, pukovnik Živko Pavlović
Načelnik štaba, potpukovnik Milovan Uskoković

Timočka divizija
K-dant, pukovnik Ljubomir Milić
Načelnik štaba, potpukovnik Petar Kosić

III ARMIJA

K-dant, general Pavle Jurišić-Šturm ( kasnije vojvoda Živojin Mišić)
Načelnik štaba, pukovnik Nikola Stevanović

Drinska divizija
K-dant, pukovnik Krsta Smiljanić
Načelnik štaba, potpukovnik Bogoljub Ilić

Dunavska divizija
K-dant, pukovnik Milivoje Anđelković
Načelnik štaba, potpukovnik Dušan Simović

Svaka armija je ima pod svojom komandom i sledeće jedinice:
1 pešadijski puk III poziva od 3 bataljona ( svaki bataljon po 4 čete)
1 artiljerijski divizion sa topovima 155 mm
Telegrafsko odeljenje sa dve radio stanice dometa 100 km
1 mostovni tren
1 poljsko reflektorsko odeljenje
armijska teretna auto kolona
radničke jedinice od preteklih obveznika III poziva i zarobljenika
po 1 inžinjerijsko, sanitetsko i intendantsko slagalište

Sastav pešadijske divizije:
4 pešadijska puka po 3 bataljona ( svaki bataljon je imao po 4 čete od 200 ljudi i jedno mitraljesko odeljenje sa 4 mitraljeza)
divizijski konjički eskadron ( 150 sablji)
artiljerijski puk od 3 diviziona sa po 3 baterije. Divizioni su bili naoružani sa poljskim topovima 75 mm Šnajder M.12, dok su brdski divizioni u prvo vreme imali topove 80 mm De Banž, da bi kasnije dobili brdske topove 65 mm M.06
haubički divizion sa haubicama 120 mm Bake
baterija minobacača 58 mm tip 2
telegrafsko odeljenje
laki mostovni tren ( za most od 30 m dužine)
pionirski polubataljon sa 2 čete
pekarska četa
zanatlijska četa
mesarsko odeljenje
bolnička četa sa 7 vodova ( 400 vojnika)
3 ambulante
2 poljske bolnice
marvena ( veterinarska) bolnica
municijska kolona ( 1 odeljenje za artiljerijsku i 2 odeljenja za pešadijsku municiju)
profijantska kolona
inžinjerijska alatna kolona
pokretan artiljerijaka radionica
sanitetska kolona
auto odeljenje divizijskog štaba
vojna pošta
vojni sud ( po potrebi)
vojna muzika
divizijsko ručno slagalište

Tema je malo zaboravljena.....ili se smatra da je vec sve receno i napisano tj. procitano o Srbiji u I sv.ratu....Medjutim sada, kada je vremenska distanca jos veca, kada su nam poznate  jos neke stvari, nije lose prodiskutovati i cuti misljenja o nekim situacijama koje nisu ni spomenute u dosadasnjem toku diskusije.......
Iako je povod za otvaranje teme bio film "gde cveta limun zut", ja se ne bih bavio analizom filma, niti dnevnopolitickim "trendovima" kojih je bilo (ili ne) u scenariju ili pravljenju istog......vec bih pokusao da pronadjem pravo mesto Srbije u Svetskom sukobu 1914.godine.
Koliko god bilo razlicitih misljenja o bitkama na Ceru, na Drini i na Kolubari....sama cinjenica da su u njima izvojevane pobede govori sve....Naravno bilo je taktickih gresaka, losih procena , ali niko nije bezgresan........A za tvrdnju da je moglo sve drugacije da se zavrsi po pitanju broja zrtava u Srpskoj vojsci.....stvar je relativna, ali ne treba zaboraviti iscrpljenost vojnika u dva Balkanska rata, bolesti,neadekvatnu ili nikakvu negu ranjenika, nemanje osnovnih sredstava za zbrinjavanje, stalno prisustvo zbegova i stanovnistva koje je odstupalo ili napredovalo sa vojskom, itd...
Spominjemo prelaz 1. armije u Srem, koji se zavrsio katastrofalno......i ne samo to....i delovi Crnogorske vojske i neke srpske jedinice su izvrsile prodore do Pala, na Romaniji , ali su se posle kratkog vremena povukle...Sve te ofanzivne akcije su posledica zahteva Saveznika da se one izvrse i tako vezu austrougarske divizije , jer su se vodile vec borbe na pristupima Parizu. Za uzvrat, saveznici obecavaju topovsku municiju, materijal....a u dogledno vreme slanje jedinica iz Soluna ka Nisu....U narodu se kaze TAMTE ZA TAMTE...ali je ovo bilo TAMTE ZA KUKURIKU......!
Upravo ovo gore spomenuto smatram za najvecu gresku Vrhovne komande , a pogotovo politike koja je vodjena.....Dakle,... verovanje Saveznicima, a videli smo da se u nekoliko navrata ispostavilo kao kobno.....
Ujedno neka ovo bude i podpitanje za nastavak teme,..... jesmo li izabrali prave saveznike, odnosno kada smo ih vec izabrali da li smo ih mogli promeniti...(mislim na separatni mir sa Austrougarskom).....da li je politika mogla i trebala da bude u prvim borbenim redovima umesto iznurenog i gladnog, polugolog vojnika.....!!!!
PS....naravno mislim na ondasnju politiku i odabir "strateskog" partnera , kako bi se sada reklo....

А како је то Србија могла да промени стратешког партнера?  Мислиш ли да би склапање сепаратног мира са Аустроугарском било дочекано са одушевљењем у народу? Да ли уопште земља због које је почео светски рат може да промени страну ("стратешког партнера") онако "ладно"? А да ли би сепаратни мир "оставио" Србију у тадашњим границама?. Па један од кључних услова Бугарске за улазак у рат је територијално проширење на штету Србије. Зашто је уопште Аустроугарска објавила Србији рат? Због атентата на Франца Фердинанда? Не, то је био повод, а узрок је мало дубљи. Дакле, да ли је могуће да Србија промени страну без икаквих последица без обзира на можда нека обећања Аустроугарске? Осим тога, Србија је ступила у рат који јој је био наметнут, изнуђен и који није могла никако избећи и који би се десио и да није било атентата у Сарајеву. Могла га је избећи само да је предала  суверенитет и постала провинција Аустроугарске. Да је то српска влада и хтела, питање је шта би се тада десило. Вероватно нека буна, државни удар, грађански рат упад Аустроугарских снага и у суштини опет страдање.

Осим тога, ондашњи (заправо не само ови него било који прошли) догађаји, заправо одлуке, не могу се ценити са аспекта данашњих знања, искустава, ставова и др. него само на  основу тадашњих знања, искуства, односа снага и ставова доносилаца одлука.

I da pretpostavimo da je mogla zaključiti separatni mir sa Austrougarskom, mislim da bi Srbija zbog toga žestoko stradala na posleratnoj mirovnoj konferenciji. Pobjednici joj to ne bi ni zaboravili ni oprostili.

О томе да не причамо. Растргли би је и то с правом.

Upravo tako......a naravno danasnja iskustva i na prvom mestu saznanja iz istorije, politike,drustva......do kojih se dolazi klasicnim istorijskim istrazivanjima, mogu nam reci kakva su bila "tadasnja znanja, iskustva, odnosi snaga i stavovi donosilaca odluka"...


Svakako mi je jasno da je Sarajevo povod rata, koji bi se svakako desio, isto tako Srbija nije imala izbora, rat je nametnut u najnezgodnije vreme....Medjutim....Austrougarska je Srbiji ponudila separatni mir posle zavrsetka najvecih bitaka u 1.sv.ratu, i u trenutku kada su se po monarhiju javljali mnogo veci problemi nego sto je Srbija.....Sta i kako bi se desilo ne mozemo znati, ali da bi se kupilo vreme, da bi se verovatno spasili zivoti , ...verujem da DA....Monarhija je bila na izdisaju , i bilo je pitanje samo vremena kada ce se raspasti......
U tom kontekstu sam i razmisljao i pisao........Srbija je bila mala i neznatna sto se tice vojne sile i tehnike, ali geo-strateski polozaj ju je gurao u "vece vode".....
Nije li logicno bilo "balansirati" na neki nacin.....posle Cera, Drine, Kolubare........pa i Albanije.....Sta ce ti zemlja bez naroda...!!!!
Interesuju me samo misljenja, saznanja , procene.....
Da li je i ondasnji drzavni vrh bio mozda spreman na ponudu Austrougarske, jer je koliko znam Solunski proces i zapoceo drugim predlogom Austrougarske, pa je tu nesto "stalo' odnosno Britanci upadaju sa obecanjem o "dozvoli" stvaranja Jugoslavije....?
Dzumba....cenim tvoj komentar i verujem da razlicita misljenja (ako ih ima) mogu da ucine temu zanimljivijom.... :)

Govorimo o Srbiji.......pa zar i ovako nije na neki nacin "stradala"....
Kao Srbija nije vise mogla postojati.....

Ne razumijem zadnju rečenicu. U kom smislu "nije više mogla postojati"?

Александре, ти то ипак кажеш из данашње перспективе. Знаш шта је било. Прво, врло је упитно како је то страдала након 1. светског рата? Друго, Пашић, Александар и остали нису знали како и колико ће "страдати" ако буду уз савезнике и на победничкој страни. Заправо, знали су или очекивали, наравно не само "страдање" (губитке људских живота, привремени губитак државне територије) већ и неке добитке. Могли су релативно лако да процене како би страдали ако би прихватили понуду Аустроугарске. Нисам стручњак за ту област, али бих рекао да су без велике дилеме одбили понуду Аустроугарске, што само по себи доста говори о томе "да ли су могли" да понуду прихвате.

Иначе, теза коју покушаваш да овде изложиш се може увек и свугде постављати. На пример, да ли је Кнез Лазар могао да не оде на Косово поље и тамо се не сретне и заподене бој са Турском војском. Могао је да одмах постане турски вазал и преведе народ у ислам? И... ти данас ово не би писао са ове тачке гледишта, већ вероватно са друге. Историја се не може враћати, већ тумачити како би се избегле евентуалне грешке у будућности. А то због тога што се историја ипак "понавља". Наравно не буквално, али се догађаји понављају само у другим технолошко, социјалним и политичким околностима.

Кад неко "прави кућу на сред пута" нема ту велике политике. Или да се иселиш (одеш одатле) или да сваког добронамерног пустиш у кућу (са свим последицама "гостовања") или да се са сваким а посебно недобронамерним тучеш (па понекад и добијеш батине). Србија се углавном тукла.

Pa u smislu toga sto saveznici nisu mogli da zamisle da novonastala drzava u teritorijalnim okvirima u kojima je bila , nosi ime Srbija, a ne bi bilo ni pravedno obzirom na tadasnje poglede i stremljenja Hrvata i Slovenaca i svih drugih......u tom smislu Srbija "nije vise mogla postojati"... :)

aleksandre, ne da nisi u pravu, vec bi saveznici voleli takvog "aleksandra" tada. on ne bi trazio jugoslaviju. dok su slovenci zaista bili jugoslovenski orijentisani, hrvati su to shvatili kao korak ka sopstvenoj drzavi i zato su prhvatili i podrzavali (bar zvanicno) stvaranje shs.

dzumbo

istorija se ponavlja jer nas vode ponavljaci  ;D (morao sam, citat cuo od nekog seoskog "pesnika" iz okoline pirota)

Ма, имамо много понављача и оних који "брину" и заштити "националних" интереса.

Da se razumemo......U prvom komentaru kazem......"Tema je malo zaboravljena.....ili se smatra da je vec sve receno i napisano tj. procitano o Srbiji u I sv.ratu....Medjutim sada, kada je vremenska distanca jos veca, kada su nam poznate  jos neke stvari, nije lose prodiskutovati i cuti misljenja o nekim situacijama koje nisu ni spomenute u dosadasnjem toku diskusije.......
Iako je povod za otvaranje teme bio film "gde cveta limun zut", ja se ne bih bavio analizom filma, niti dnevnopolitickim "trendovima" kojih je bilo (ili ne) u scenariju ili pravljenju istog......vec bih pokusao da pronadjem pravo mesto Srbije u Svetskom sukobu 1914.godine......"

U tom smislu sam i izneo jedno vidjenje, tacnije razmisljanje, i zelim da cujem i vase misljenje......Meni je jasno da je cinjenica koja govori o saveznistvu na primer ....Srbije sa Britanijom (konkretno) uzimana i stoji kao AKSIOM.....medjutim pokusavam da iznesem neke cinjenice, i prodiskutujem o "drugoj opciji" , a kako drugacije nego na osnovu novih saznanja i iskustava koja se temelje na istorijskim cinjenicama...!!!!!
Sve to naravno....ako mi ne uzimate za zlo , uopste pominjanje takve mogucnosti ......
Ja cu i dalje pokusavati da "odbranim" svoja razmisljanja, mada u principu "ubio se ili obesio" svejedno je bilo za Srbiju 1914.....i posle.. :)

hahaha.....ovo moze i ovako....."Ma, imamo mnogo ponavljaca i onih koji briju o zastiti racionalnih interesa.... ";)

Pa hajde Aleksandre, daj iznesi činjenice i saznanja koja imaš pa ćemo da diskutujemo o tome. I naravno, niko ti ništa neće uzeti za zlo.

Čitam ove postove i nikako da dokučim, šta se zapravo s ovim hoće. Čemu uopšte ova diskusija. Čemu uopšte postavka
o ovome tipa "šta bi bilo da je bilo". Istorija je dala svoje, Sve je poznato. I njen je prevashodni zadatak da istraži i prikaže
stvarno stanje i to da se plasira javnosti. I to je uglavnom urađeno. I šta sada ovde se natezati oko nečega uz neku
pretpostavku da je to eventualno bilo onako, a ne ovako, kako bi se završilo.

I zašto se to traži od članova Palube. Oni se u principu nebave s takvim nečim i insistiranje na baš takav način dovešće samo do
neželjene situacije. Ako ko ima nešto što dosad istorija nije objelodanila ili pogrešno to uradila, molim lijepo to prezentirati na pristojan
način u ovoj temi kojoj je to i inače namjena.

Pa dobro Ćiro, istorija i služi da se izučava, da se diskutuje o raznim istorijskim činjenicama i da se iz svega toga izvuku neke pouke. Zato je i zovu "učiteljica života". Od diskusije koja ne bi skliznula u senzacionalizam i politikanstvo možemo imati samo koristi.

Pa upravo to sam ja "rašo" valjda i rekao zadnjom mojom rečenicom u mom postu.
Ali ja nevidim takvo nešto od ovog novog člana. Samo vidim milijardu nezavršenih rečenica, zbrda zdola, hiljde tačkica ( :krsta),
u riječi tipa: "hahhh, haaa ha.. itd"
E pa ja tu nevidim nikakvu smislenu diskusiju, a još manje istorijskih činjenica.

Ćiro, ako ne vidiš korist ovakve teme, ako ti ne odgovara ili šta već... pronadji temu koja te zanima - verujem da ćeš imati da dodaš nešto. Nema razloga da u temi koja te ne interesuje iznosiš stavove da li je tema dobra ili ne za Palubu.

Ma imate i pravo. Izvinjavam se.

Neka se slobodno obrišu moji postovi, to je najracionalnije.

Cenjeni oricareb, odgovoricu!
 Ako smatram da je eventualno potpisivanje separatnog mira sa Austriougarskom bilo bolje resenje za Srbiju, jer je to jednostavno bila moguca opcija, a ti ne znas sta hocu da kazem, i usput smatras da je ovo postavka "sta bi bilo da je bilo" , onda zaista nemam reci!
Ako neko smatra da je greska u strategijskoj postavci Srpske vojske 1914, tvrdeci da je trebalo "rovovski" organizovati odbranu,po ovom tvom to nema smisla , jer je postavljeno "sta bi bilo da je bilo"! Pa hajde da vidimo, da li je bilo oficira koji su imali takvo misljenje, kakva su iskustva drugih, procene strucnjaka, a na kraju i misljenja o mom razmisljanju.!
Ako je greh sto "trazim od clanova palube" da kultivisano prokomentarisemo i razmenimo misljenja, ja onda moram ponovo procitati pravila foruma.Ja ne trazim nista od clanova foruma vec sam i ja clan palube pa prema tome sam i uzeo aktivnije ucesce i pokrenuo komentare!

Ako komentarisanje u temama podrazumeva samo ovu tvoju izjavu, ja molim da mi se i zvanicno kaze da bih znao ubuduce.Odnosno da se ostavim ovog foruma jer ne verujem da cu naici bas na cinjenice "sto istorija jos nije obelodanila"!
I za kraj , o pristojnosti, odnosno o "pristojnom nacinu" prezentiranja.
Na jednu onako laganu i saljivu recenicu sam odgovorio prepravivsi je da izgleda jos saljivije.!Naravno na kraju je nick , koji "namiguje"(izrazicu se da budem jasan). U mojoj kulturi i vaspitanju to znaci da smo se hteli nasaliti, da odobravamo nesto jedan drugom ili slicno.Ako u svemu dalje nema ni vulgarnosti , ni bilo cega loseg ne znam gde je problem???
Za  sam kraj ipak nekoliko tackica...................S' postovanjem Aleksandar!

Александре, не бих да те засмејавам, али када си већ "потегао" савезништво (наглашавајући В. Британију), знаш ли ти неко савезништво које није засновано на интересима. Савезништво је увек двострани однос. Ту се нешто "продаје" и купује". Не мораш ништа да "купиш" ако нећеш,а ни да "продајеш". Ако "купиш", мораш и да платиш. А цену, као и увек у животу диктира онај ко може и ко је јачи и коме је мања нужда (мука). Дакле, ко је тадашњу Србију терао у савезништво са Британцима, Французима, Русима? Ти питаш зашто Србија не изабра Немачку, Аустроугарску, Бугарску? А зашто би их уопште и изабрали? Који би интерес имала у томе? Који су твоји аргументи (настали на новим сазнањима) да их изаберу (Немце, АУ, Бугаре) и промене страну? Шта би се тиме добило.

Dzumba,prvo bih da ti se izvinim na mozda nesmotrenom "smejanju". Ali nije zlonamerno, vec posledica opaske da "nas vode ponavljaci". ISPRAVICU!
Jasno je da saveznistvo podrazumeva "kupovinu". "prodaju" cesto i "cenkanja"!Medjutim, Srbija je izabrala saveznike , sile Antante, iz znanih razloga , konkretno zbog prvenstveno Nemackih pretenzija za sirenje na istok i Austrougarskih namera da se Srbija suzbije i oslabi da bi tako osigurala svoje juzne teritorije.
Isto tako znamo da uvek jaci diktira cenu jer mu je "manja muka(nuzda)".Ali ja postavljam tezu o potpisivanju separatnog mira, posle razvoja nekih dogadjaja.Nisam rekao da je trebalo izabrati sile osovine za saveznike, vec potpisati mir, koji ne znaci promenu strane, vec jednostavno kvalitetno resenje u datom trenutku, kojim bi se izbegle dalje zrtve, kojim bi se "kupilo" vreme i cekao dalji razvoj dogadjaja.Zato sam i spomenuo tu opciju u vidu "strateskog partnera" , ali pod znacima navoda jer, partnerstvo se naravno moze menjati.Voljno i nevoljno , ali se gleda interes.Pa videli smo slicne situacije.Na primer Bugarska je neutralna, prati razvoj situacije, ima ponude Austrougarske i Nemacke, ima istovremeno i ponudu Britanije da pristupi Antanti i da se teritorijalno prosiri na racun Srbije (odkud to?), odlucuje kako odlucuje, i ipak na kraju rata malte ne kao da se nije nista desilo! Zatim Italija, zvanicno clanica sila osovine, drzi se neutralno manje vise , ali u drugoj polovini 1915. razmislja , pa i prelazi na stranu Antante.
-Istorijska je cinjenica da je Srbija mobilisala oko 450.000 ljudi po objavi rata, i da je samo u Cerskoj i Kolubarskoj bitci izgubila TRECINU!(sa sajta Arheologija-Cer-preko 16.000-Kolubara-22.000poginulih, 91.000-ranjenih, 19.000zarobljenih-ukupno van stroja 132.000)Na sve to treba dodati civilne zrtve i njihova stradanja koja su znatna!
-Istorijska je cinjenica da su posle Cera, odnosno prilikom povlacenja a pred Kolubarsku bitku, mnogi vojnici "pali" i psihicki i fizicki.Mnogo dezertiranja u to vreme je uslovilo i  prouzrokovalo preke vojne sudove i streljanja.!Ne zaboravite da su se mnogi bukvalno sa njiva u toku zetve odazvali mobilizaciji i ostavili nejac bukvalno bez hleba!A tek su bila zavrsena dva Balkanska rata!
-Istorijska je cinjenica da je pomoc saveznika u topovskoj municiji  stigla u Solunsku luku, ali iako Srpska vojska ima topove tog kalibra, gle cuda.....caure su duze za 2.5mm, i samim tim su NEUPOTREBLJIVE!!(Francuzi isporucili municiju za svoj poljski top M1897. Iako istog kalibra, ovaj metak se po nekim osobinama razlikovao od srpskog. Najveca nevolja bila je duzina caure- veca od 70mm, sto je onemogucavalo ubacivanje municije u leziste).Stigla je pomoc , ali da li trezveno razmisljanje moze da vas navede i na mozda drugacije opcije?
-Istorijska je cinjenica da Vojvoda Putnik izdaje u to vreme naredbu o "racionalnom koriscenju zaliha municije"(oktobar 1914)Nikada i nigde nisam saznao detalje o tom "milosrdnom" poklonu koji je doduse stigao iz Francuske!Zamislite takvu naredbu u jeku krvavih borbi?
-Istorijska je cinjenica i da se tada angazuje "5.srpska armija"-zeleznica kojom se doprema municija do Nisa i Kragujevca i tek posle prepravke i kalibracije 11.000 zrna biva poslato na front.!(znaci i pored pomoci "u se i u svoje kljuse")!
-Istorijska je cinjenica da Srbija dobija bitke na Drini, Ceru i Kolubari, ali ljudi ostaju goli , bosi, gladni!Ipak je ovo bio rat "velikih".Da li je mozda pametnije malo stati "u  stranu" pa odahnuti i razmisliti?
I onda,Austrougarska nudi separatni mir Srbiji.
Srbija od saveznika ne dobija konkretno nista osim obecanja.Isto tako Austrougarska obecava znamo koje teritorije, ali sto je najbitnije prestace ratne operacije, pa ce dalji razvoj dogadjaja pokazati.Istovremeno se eliminise vrlo bitan "albanski faktor" odnosno po jednoj od tacaka , Austrougarska bi prestala finansiranje i huskanje albanskih plemena (koje je nazalost nastavljeno i koje je pocelo upravo tada!). U tome je osnovna poenta moje teze.Ovde sam izneo najbitnije cinjenice, i stvari sa kojima se "raspolagalo", odnosno ono sto je Srbija u to vreme znala.!
-Zar nije bilo dosta zrtava za tako malu Srbiju,u samo dve godine rata?
-Zar Srbija na neki nacin nije imala sve ovo kao opravdanje pred saveznicima u slucaju potpisivanja primirja?Zasto bi neko to uzeo za zlo?Iskreno je ispostovan saveznicki dogovor , ali ako nemam sa cime i ako je toliko ljudi vec do sada palo a ide zima i predlaze mi se povlacenje u albanske vrleti. Hmmm!
-Zar Dardanelska operacija nije propala , te se pomoc saveznika sa juga nije mogla ocekivati?
-Zar nije svima bilo jasno da iako velika, Austrougarska je bila na kolenima i nije bilo logicno misliti da bi posle potpisivanja mira , eventualno pogazila dogovor.Imala je ona mnogo vecih problema nego sto je Srbija?
-Zar nije i Putnik video da je mozda primirje i razgovor sa Austrougarskom resenje pred Kolubarsku bitku?Verovatno se i u glavi Prestolonaslednika i Kralja , a i u glavama mnogih iz drzavnog i vojnog vrha vrzmala ta ideja. Da ne govorimo o vojsci i narodu , kome je tada najmanje na pameti bio cilj Srbije, a najvise je zeleo da dodje kuci i prehrani porodice i prekine ubijanja neduznih.Medjutim Britanija ima svoje ponude i aktivira ih, obecava, laze, sklapa Londonski ugovor u kome se i Srbija pominje , ali se zvanicno ne obavestava o tome niti joj se tacke ugovora prezentuju(o tome posle)
I na kraju krajeva zar nije bilo logicno i "balansirati" i biti lukav.Neka veliki sa velikima vode velike bitke, jer ponovicu , badava drzava i do Beca , ako nama naroda......?


Ovde sam izneo neke cinjenice koje je i Srbija u to vreme znala.A iduci put cu objasniti i spomenuti "argumente nastale na novim saznanjima", koji opravdavaju misljenje, i koji me navode na o vakav stav.!Odnosno cinjenice i razvoj dogadjaja od pocetka povlacenja do kraja rata.
Epilog rata je da je Srbija Mnogo skupo platila "pobedu".Izmedju 1.100.000 i 1.300.000 poginulih.Od toga vise civilnih nego vojnih zrtava ili trecinu populacije, odnosno oko 60procenata muskaraca!

Hajde da idemo u nedogled i pustimo mašti na volju !!

...........

Štа bi bilo dа je Princip promаšio



Srbiji Bosnа, Hrvаtskа sаmostаlnа krаljevinа...

Specijаlno zа "Politiku"

PRAG,  – Austrougаrski prestolonаslednik nаdvojvodа Frаnc Ferdinаnd nije morаo dа pogine u Sаrаjevu 28. junа 1914. NJegovа smrt je više sticаj rаznih slučаjnosti. Austrijske vlаsti su potcenile bezbednosne rizike, а аtentаtori su imаli mnogo sreće. Posle prvog neuspešnog pokušаjа Čаbrinovićа, vojnа komаndа nije preduzelа nikаkve dodаtne mere, jedinа promenа plаnа je bilа promenа trаse, аli o tome komаndа je zаborаvilа dа informiše vozаčа. I tаko je nаdvojvodа došаo nа nišаn mlаdom i neiskusnom Gаvrilu Principu kome rukа, ipаk, nije zаdrhtаlа....

A dа je promаšio Ferdinаndа i, nа primer, pogodio još jednim metkom njegovu suprugu Sofiju, zvаnu Žofi? Ili dа je vozаču rečeno dа je trаsа povrаtkа promenjenа? Ili... Ukrаtko, štа bi bilo dа je nаdvojvodа ostаo živ posle neuspelog i drugog аtentаtа?

To pitаnje je sebi postаvio češki istoričаr Luboš Velek. On potom "konstruiše" istoriju kojа se nije, а moglа se dogoditi, čаk je bilа moždа i verovаtnijа od one kojа se dogodilа. NJegovu veomа zаnimljivu konstrukciju objаvio je nаjtirаžniji češki dnevnik "Mlаdа frontа dnes".

Ukrаtko, posle аtentаtа izbili su nemiri u Sаrаjevu, potom su se proširili nа celu Bosnu. Grаnicа sа Srbijom je zаtvorenа, izbili su pogrаnični incidenti. Ferdinаnd je, po povrаtku u Beč, svog stricа cаrа Frаncа Jozefа indirektno okrivio zа аtentаt i smrt svoje žene i zа ubrzаno rаspаdаnje hаbzburške monаrhije. Odmаh potom je cаr doživeo težаk moždаni udаr i umro ujutro 30. junа 1914.

Novi cаr Frаnc Ferdinаnd je nаjаvio duboku rekonstrukciju i federаlizаciju monаrhije, dovodeći u pitаnje njen dvojni аustrijsko-ugаrski kаrаkter. Zаto je odložio svoje krunisаnje zа ugаrskog krаljа, nа štа su usledile mаsovne demonstrаcije i protesti Mаđаrа. Cаr je odgovorio uvođenjem vаnrednog stаnjа i internаcijom vodećih mаđаrskih političаrа, а potom i poništаvаnjem аustrijsko-mаđаrskog duаlnog sporаzumа i rаspuštаnjem ugаrskog pаrlаmentа. U Češkoj su se probudile nаde u priznаvаnje rаvnoprаvnosti u okviru hаbzburške monаrhije, аli su se Nemci u Češkoj tome protivili pа su izbili sukobi koji su doveli do proglаšenjа vаnrednog stаnjа u Prаgu u okolini.

Usred tih burnih dogаđаnjа Austriji, krаjem julа 1914, Srbijа objаvljuje rаt, reаgujući time ne sаmo nа optužbe zа "držаvni terorizаm" nego i nа muslimаnske i hrvаtske nаpаde nа prekodrinske Srbe. Zа srpsku vojsku u Bosni, već rаzbijenoj unutrаšnjim međunаcionаlnim sukobimа, nije bilo preprekа u nаpredovаnju. Situаcijа u Ugаrskoj je eskаlirаlа u regulаrni rаt Hrvаtа i Mаđаrа. Rusijа je počelа s preventivnom mobilizаcijom, u priprаvnosti je i vojskа Itаlije kojа ističe svoje zаhteve premа Tirolu, Trstu, Istri, Primorju i  Dаlmаciji.

Nemаčkа nаpeto prаti rаspаd svog sаveznikа, cаr Viljem II rаzmišljа dа li dа interveniše u korist Frаncа Ferdinаndа, sudetski Nemci u Češkoj trаže dа Nemаčkа izvrši аnšlus sudetske oblаsti... Frаncuskа i Britаnijа pozivаju nа međunаrodnu konferenciju kojа bi kompleksno rešilа srednjoevropsko pitаnje, аli sledi šokаntnа vest – Nemаčkа i Rusijа su sklopile pаkt o fаktičkoj podeli Austrije. Nemаčkoj je pripаo Hаlič (dаnаs severozаpаdnа Ukrаjinа) i Bukovinа, а ruski sаveznik Srbijа dobijа Bosnu. Nemci su dobili Austriju i Češku. To što su  trаžili, uglаvnom su i dobili Itаlijаni. Pošto su Rusi pаcifikovаli situаciju u Ugаrskoj tаmo je nа krаljevski presto seo mlаdi nаdvojvodа Kаrl Hаbzburški sа suprugom Zitom, а Frаnc Ferdinаnd je dobio "utešnu nаgrаdu" – sаmostаlno Hrvаtsko krаljevstvo.

Česi su, ipаk, nešto kаsnije u okviru federаlizovаne Nemаčke dobili nаcionаlnu i političku аutonomiju. Jedino je ostаo problem s nezаdovoljnim Frаncom Ferdinаndom, koji je smаtrаo dа je izdаn, i odbio dа ode iz Konopištа, svoje rezidencije u Češkoj, nа presto u Zаgreb.  O njegovoj sudbini je konаčno odlučilа Međunаrodnа konferencijа, održаnа u Mаdridu, kojа je zа krаljа Hrvаtske postаvilа sinа Ferdinаndа, uz međunаrodni nаdzor do punoletstvа. A Ferdinаnd je poslаt u egzil nа špаnsku Mаderu, gde je umro 1929. godine, odnosno 15 godinа posle sаrаjevskog аtentаtа.    

Nekome se moždа neće svideti ovo "nenаučno" i "neozbiljno" poigrаvаnje sа istorijom. Istorijа se, nа sreću, ne ponаvljа i s njom se ne može eksperimentisаti i zаto je toliko i zаnimljivа tа  "učiteljicа životа" kojа ne može odgovoriti objektivno sаmo nа jedno, аli nаjzаnimljivije pitаnje – štа bi bilo, kаd bi bilo....

Milаn Lаzаrević
objаvljeno: 05.11.2006.

http://www.politika.rs/

Znači i od Austrougarske Srbija dobija samo obećanja.



Mislim da si ovom rečenicom i odgovorio zbog čega je Srbija odbila separatni mir. Zar misliš da su mogli biti toliko nepromišljeni da prihvate ponudu gubitnika? Svima je bilo jasno da ta anahrona, polufeudalna carevina, nije imala nikakve šanse. I ko bi poslije rata Srbiji garantovao te teritorije koje je ona dobila separatnim mirom sa gubitnikom? Ništa od toga ne bi bilo. I da se vratim mirovnoj konferenciji poslije rata, tamo Srbije ne bi bilo na pobjedničkoj strani, ne bi je ni bilo na konferenciji. Čekala bi, bukvalno, u predsoblju da sazna šta će biti s njom. A ne bi bilo ništa dobro.

To izgleda da je tako ako se procita samo ova recenica koju si citirao Rasho!
Medjutim ja sam u svakom komentaru spomenuo "balansiranje", ili cekanje razvoja dogadjaja, ili lukavstvo i promisljenost!!! Konkretno bas ovo - sacekati predvecerje rata i u povoljnom trenutku koji je dolazio neminovno (bas zbog toga sto se spremao kraj monarhije), delovati i poraziti je, i aktivirati ostvarenje ciljeva.Sa druge strane imas opravdanje pred saveznicima a na kraju i nasusnu potrebu za mirom i predahom.PO MENI JASNA LOGIKA KOJA SE MOGLA ZAKLJUCITI I SA ONE TACKE GLEDISTA!
Ponavljam da nisam spomenuo prelazak na stranu centralnih sila, vec potpisivanje primirja, za koje imas opravdanja, a Boga mi i razloga.Pa valjda prvo treba da ostanem ziv i donekle zdrav da mogu ista dalje da radim.
To nije isto, niti je podrazumevalo jedno drugo.
I dalje smatram da je greska nepotpisivanje separatnog mira sa Austrougarskom, a izlagacu i dalje cinjenice i "branicu" misljenje. :)

Колико примећујем ти као примарни циљу постављаш заштиту становништва од гувитака (погибија, болести и сл.). Лепо. Србија је све до октобра 1915. године могла лепо да потпише капитулацију и тако спречи погибељ која ју је догодила. Шта би се тада десило. Аустро-угарска, а 1915. године и немачка би је окупирале без већих жртава. Изгубила би значајне територије на југу и истоку и била претворена у аутроугарску провинцију (што се и десило након 1915.). Након рата имала би да ћути и нада се да поврати прво независност, потом и изгубљене територије са малим изгледом да их све поврати. Државе СХС, Краљевине Југославије, апотом СФРЈ не би било.

Да, заборавио сам. Како би у самој Србији дочекали окупацију након капитулације. Вероватно би ипак било  буна, побуна, болести, знатно већег утицаја Октобарске револуције (јер стари политички систем би био након капитулације у расулу и без ауторитета). Дакле, опет би било страдања народа тако да би се твоја основна идеја изгубила.

Још нешто. Како то мислиш да је могуће да се потпише примирје по систему "пуј - пике не важи".  Да ли би Аустроугарска у припреми надирања у Церској и Колубарској битки уопште на то пристала (очекивали су потпуну победу). Ја не знам да ли је са Аустроугарске стране икада званично достављена понуда о примирју, изласку из рата и сл. Волео бих да видим тај документ. Ако постоји он сигурно садржи и неке услове. Па, зар би оставили наоружани Србију (српску војску) са могућношћу да им касније, ако се предомисли сама или са савезницима поново удари у леђа?  Са друге стране свако разоружавање војске је равно капитулацији и сумњам да би било која тадашња српска влада која би на то пристала преживела два дана.

Ти стално потенцираш Британце.  Па нису они Србију увукли у рат. Аустроугарска је једва чекала неки повод за рат. Немачка такође. Нису маневри у Босни, којима је присуствовао навдојвода Франц Фердинанд били тек пуко играње војске. То је било планско и смишљено "звецкање оружјем". Та војска је вежбала рат са Србијом. испало је да су и стварно кренули у рат.

Када причаш о баланисирању постави ствар овако: Ти си председник владе Србије (начелник штаба врховне команде, неки фактор који се пита) 1914-1918. Десио се атентат у Сарајеву, убијен надвојвода, престолонаследник велике суседни царевине, која бар 100 година мерка како да твојој држави "доака". Њена влада ти поставља ултиматум - постајеш за почетак вазална држава, после ћемо да вас..... Ти би, уместо онога што је урађено уради би овако.... Хај сад, како? И процени последице.

Na kraju krajeva ima li primarnijeg cilja, bez obzira sto je u pitanju RAT.?

Dalje mislim da nisi najbolje razumeo.....citiracu tvoje recenice!


Separatni mir nudi Austrougarska i Nemacka Srbiji tek posle svih ovih dogadjanja koja sam naveo .Posle Cera i Kolubare.Nudi mir posle izgubljenih bitaka .Znaci 1915. i posle kada je Vlada u Solunu, posle prelaska Albanije.!!!!!!
Uslovi mira su nepoznanica (bar mislim) kao i sto mnoge stvari i dokumenta nisu sacuvani i objavljeni, medjutim nesto se i menja i nalazi poslednjih 4-5 godina(o tome kasnije)!

Evo jos jednog citata:
Тајни преговори о склапању сепаратног мира карактерисали су читаву 1915. и 1916. годину. Сепаратни мир је нуђен Србији 1915. године од стране Немачке, а 1916. године Француска и Велика Британија водиле су вишемесечне преговоре о сепаратном миру са Аустријом-izvor-milisav sekulic"obrazovanje solunskog fronta"

zatim vrlo zanimljivo istrazivanje Cedomira Popova koji u Politici iz 2008. kaze:
"Тајне Првог светског рата

Као и сваки велики рат и Први светски рат проткан је тајнама. У случају Србије тајанствене су везе војске и владе са атентаторима на Франца Фердинанда. Такође, контакти са Аустро-Угарском и Немачком из 1915. и 1916. дају разлога сумњи да је Пашићева влада припремала терен за склапање сепаратног мира са Централним силама. Иако, како је луцидно приметио један аутор, преговори између Централних сила и Антанте од 1916. до 1918. никада нису ни престајали, чудна је спремност Пашића да преговара о миру који је подразумевао да се династија и он сâм никад не врате у Србију. Свакако је од посебне важности суђење пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и црнорукцима из 1917. године. После једног атентата који је савременицима био посебно сумњив, спроведено је суђење управо оним официрима које је Беч представљао као своје огорчене непријатеље у Србији. Солунски процес је несумњиво био део борбе за превласт између регента Александра, Пашићеве владе и тајних војних удружења. Ипак, споменута спољнополитичка димензија никад није у потпуности одбачена."..podebljao sam zadnju recenicu!!!

Zatim vrlo zanimljivo pisanje i istrazivanje Borisa Naumovica u Magazinu za nauku istrazivanja i otkrica gde se kaze:
"Pri bekstvu preko Albanije sukob Crne ruke i zvaničnih vlasti dostiže vrhunac. Crnorukci optužuju Pašićai Aleksandra za slom Srbije. Prema svedočenju Koste Pećanca, Apis i drugovi u Skadru, u uslovima povlačenja, krajem 1915. godine, ponovo hvataju vezu sa Nemcima. Ovoga puta plan se sastojao u sledećem: sačekati da se kraij i regent ukrcaju na brod u San Đovaniju, a onda uzeti državni novac, uspostaviti potpunu kontrolu nad vojskom i povesti pregovore o miru"
Mada se u ovom zadnjem moze videti i druga neka namera , ali "ima vatre"

Na kraju cuvena Pasiceva recenica;"Kad bi prihvatili nemacke ponude i prihvatili mir,a oni pobede,uzeli bi nam,ne samo ono sto su nam dali, vec nasu drzavu"
Ovde sam podebljao A ONI POBEDE----logicno je da je to jedini problem. A znamo kakvi su izgledi Austrougarske da pobedi 1915.!!!
O Britancima kao saveznicima sledeci put. :)

Nudi se Srbiji separatni mir 1916. godine?! Zašto bi Njemci to nudili ako su imali čistu pobjedu, okupirali Srbiju i s njom radili što im volja? Nema nikakvog razloga za to. S druge strane, koje bi koristi Srbija od toga imala? Prepušten si na milost i nemilost saveznicima. Liječe te, hrane, oblače, daju ti smještaj... a ti im iza leđa pregovaraš s neprijateljem. Misliš da je to bilo moguće? Ja mislim da nije i da teza o nuđenom miru 1916. godine ne drži vodu.



Navešću ti jednu latinsku poslovicu: "što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu". Lako je bilo Francuskoj i Britaniji da pregovaraju s bilo kim o bilo čemu. Oni su bili svjetske sile i glavni igrači u tom ratu. Njihov opstanak, suverenitet i teritorija nisu dovedeni u pitanje ni u jednom trenutku. Srbija nije imala taj luksuz i morala je da gleda od koga ima više koristi u tom trenutku, a u tom trenutku su to bili upravo Britanci i Francuzi.



Mišljenja sam da je u tom trenutku moglo da se pregovara samo o bezuslovnoj predaji. Koje bi adute Apis imao u tim "pregovorima"? Izmučenu, gladnu, bolesnu vojsku nesposobnu za borbu? Njemci ne bi ni pristali na bilo kakve pregovore, predaj se ili umri.

Хајде да се бавим мало филозофијом ::).

Александре, да ја указујем на то да као основни (и практично једини) приоритет стављаш заштиту становништва. Ратови су у суштини не воде због тога (убијања или заштите становништва) иако је људски фактор кључни. Ако је било којој власти то примарни, боље рећи једини  интерес онда никад неће остварити или задобити оно што се зову "национални" интереси. А они су увек и само економске природе. Ратови почињу и воде се због економских разлога. Све остало је оправдање за то. Непријатељ нас напада да би задобио нашу земљу, реке, шуме, рудна богатства, храну, одећу, злато, чак и жене (и то је некад третирано као богатство ;)) и др. Убија "успут" јер му се супротстављамо или да би нас спречио да се осветимо. Дакле није примарни циљ рата убити непријатеља или његово становништво, односно сачувати сопствено становништво (ако се бранимо). То може бити и јесте "пут" до основног циља. Сваки рат нужно у себи носи људске губитке и сигурно је да је жеља сваког разумног политичара и војсковође да му људски губици буду минимални.  Победник је онај који обезбеди економске интересе и сачува становништво или војску. Одавно постоји термин који означава бескорисну победу ("Пирова победа"). Идеал је добити рат без битке и губитака сваке врсте. А то увек значи да се она друга страна потчини мом (или његовом, зависно ко је јача страна) националним интересу, а своје "уклопи" у "моје " или "његове". Нема "јаре и паре". Можда изгледа да има, али су онда су или "јаре" или "паре" мали.

И ја сам читао о тим наводном предлозима сепаратног мира Србији од стране Централних сила. Али конкретних документа у виду понуда и услова нема или их ја нисам видео (прочитао). Тешко је онда судити шта је нуђено или није и шта је требало  учинити у контексту тога. Посебно на основу извора типа  "чуо сам", "причало се"... Извори које наводиш су публицистички или новинарски радови, нису научни радови.

Друго, у свим тим "преговорима", "разговорима" и премишљањима са супротном страном нема ништа чудно. Од када је ратова, оног момента када он почне почињу "преговори" о његовом окончању. То се углавном своди на посредне поруке, захтеве, уступке, на све оно што се обично назива "радом иза кулиса", "тајном дипломатијом" и др. Дакле, то (преговори иза кулиса) је део сваког рата а не нека посебност Првог светског рата, а још мање тог рата у Србији.

Ја сам теби јасно поставио питање да се изјасниш шта би ти чинио да си био на месту Николе Пашића а да при том оцениш консеквенце тога што би урадио. Овако те не разумем шта у ствари хоћеш.

Na ovo cu ti odgovoriti konkretno , mada ce to biti konstrukcija ali cu najkrace, jer trazis odgovor.
Separatni mir 1915.god sa austrougarskom bi bar na vise meseci ili godinu dana obezbedio preko potrebni predah za vojsku , i naravno u daljem razvoju situacije bi se i delovalo.Svi bi videli da je ucinjen "ustupak" Srbiji, da monarhija puca, definitivno bi i svi narodi pod Austrougarskom videli sansu i dobili krila na neki nacin u vidu borbe za oslobodjenje , sto bi dodatno pogodovalo Srbiji. Eto najkrace, a u prilog toga evo citat prof. Dragoljuba Zivojinovica , kada analizira knjigu „Nevoljni ratnici - velike sile i Solunski front 1914-1918“, koja je izdata 2008.i u kojoj je 30 godisnji naucni rad sakupljen i objavljen.
"Sve je zavisilo od odluke državnika. Oni su se pitali kojim pravcem će da ratuju. Koje neprijatelje će prvo da eliminišu, s kim će da budu bliži, da li će da se mire... Ali, zna se da je bilo ideja da Srbija treba da izađe iz rata i napravi neki sporazum sa Austrougarskom."

Spominjes i filozofiju, ali logiku treba najvise koristiti....Evo na primer , Austrougarska pocinje rat i ima cilj ratni , prolazi godina , cilj se ne ostvaruje, pa zar nece menjati i misljenja i traziti izlaze, ili trenutna resenja , pa cak i u vidu primirja sa Srbijom ako je potrebno. Isto tako Srbija zapocinje rat, prolazi godina , stvari se odvijaju, placa se preskupo , pa zar nije logicno stati u kraj i cekati razvoj dogadjaja. Hocu da kazem da se stvari brzo menjaju , treba biti lukav i racionalan. Ovim odgovaram i Rashi na njegovu poslovicu.Pa i ja tvrdim da veliki treba da obave posao, naravno ima poslovica "mala ce pukotina potopiti i veliki brod".Sto znaci da i veliki ima interes da malom u datom trenutku da ustupak, da posle ne bi potonuo.

Dalje bih rekao da ovu temu ne mozemo sto posto obraditi bez sirih spominjanja, jer je uslovljena mnogim stvarima.Evo na primer u knjizi "JUGOSLOVENSKA IDEJA U PRVOM SVETSKOM RATU I UJEDINJENJE" koja je zasnovana na istorijskim cinjenicama se kaze:
"Za rušenje Austro-Ugarske i njeno rasparcavanje nisu se izjašnjavale ni velike sile, clanice Antante, sve do polovine1918, smatrajuci da je ona neophodna u Podunavlju kao cinilac ravnoteže prema Rusiji. Antanta je dugo verovala da ce e sa Austro-Ugarskom postici separatan mirovni ugovor, i, na taj nacin, razdvojiti centralne sile. "
Cak se tvrdi i da od kako je posle smrti Franca Ferdinanda, Karlo postao car, preovladjuje misljenje da cak nije dobro da Nemacka dobije rat(to misli Austrougarska)????!!!!
 Evo dalje prevod na Hrvatski.
"Izvorni znanstveni clanak
327.8(439.5)“1917”
LIVIA KARDUM*
Sazetak
Mirovna inicijativa cara Karla preko princa Sixta Burbonskog spada u jednu
od najintrigantnijih i još uvijek nedovoljno rasvijetljenih diplomatskih epizoda
Prvoga svjetskog rata. Sklapanjem brzog mira car se želio riješiti tutorstva Njemačke
i spasiti Habsburšku Monarhiju od neminovnog raspada u slučaju poraza
Centralnih sila. Mirovna inicijativa propala je najvećim dijelom zbog nepopustljivosti
Italije da se odrekne teritorija koji joj je obećan za ulazak u rat Londonskim
ugovorom, ali i zbog nejasnoća želi li austrougarska strana separatni ili opći
mir u suglasju s Njemačkom. Neuspjeh mirovne inicijative cara Karla u potpunosti
ga je politički diskreditirao, a “dvojnu” monarhiju doveo u još veću političku
i vojnu ovisnost o Njemačkoj, kao i o ishodu samoga rata."

isti izvor dalje kaze:
......"Unatoč izjavi od 10. siječnja, Antanta nije bila nesklona Austro-Ugarskoj makar je
ova započela rat. Francuska i Velika Britanija smatrale su Njemačku glavnim krivcem
za izbijanje rata, jer se Austro-Ugarska samo s Njemačkom u svom zaleđu i s njezinom
nedvosmislenom podrškom usudila započeti ratni sukob. Takvo shvaćanje nije, po
mišljenju Lloyd Georgea, bilo u potpunosti pravedno, ali proizlazilo je iz činjenice što
se britanski i austrougarski interesi nisu nigdje i ni u čemu izravno sukobljavali. Čak i u
francusko-austrougarskim odnosima nije nikad bilo one zagrižene mržnje, iako su se u
proteklim ratovima obje države često nalazile na suprotnim stranama. Austrijance se
smatralo, poput Francuza, žrtvama pruskog militarizma i hegemonizma. Stari car Franjo
Josip ostavljao je simpatičan dojam suverena koji samo želi svoje zadnje dane okončati
u miru s čitavim svijetom. Glavni je krivac, po mišljenju Francuza, bio njemački Kaiser
koji je, za Njemačku u najpovoljnijem trenutku, gurnuo starog austrougarskog suverena
da zapali ratni fitilj. Zbog toga za vodeće članice Antante, Veliku Britaniju i Francusku
ponajprije, sklapanje mira s Austro-Ugarskom ne bi predstavljalo veći problem ukoliko
bi ona bila voljna osloboditi Talijane unutar svojih sadašnjih granica i ponovno
uspostaviti samostalnu i suverenu Srbiju.14 Međutim, za cara Karla je mnogo veći
problem bilo kako stupiti u kontakt s mjerodavnim ljudima Antante i ne izazvati sumnju
Njemačke, a pogotovo buru negodovanja u vlastitoj zemlji, jer je proklamacija
mađarskih prvaka jasno pokazala da vodeći ljudi Ugarske ne dijele Carevo mišljenje, ni
o političkoj, ni o vojnoj situaciji. Zato je kontakte s neprijateljskom stranom trebalo
izvesti više nego strogo konspirativno, što je bilo veoma teško, jer je na dvoru bilo malo
ljudi kojima je Car mogao bezrezervno vjerovati."

da je to tako, u istom izvoru je pismo (obelezio sam plavo)
"“Moj dragi Sixto!
Bliži se kraj treće godine ovog rata koji je svijetu donio toliko mnogo
tuge i bola. Svi narodi mojega carstva ujedinili su se čvršće no ikad u
zajedničkoj želji da i uz najveće žrtve obrane integritet Monarhije.
Zahvaljujući jedinstvu, zajedništvu i srčanosti svih nacionalnosti
mojega carstva, Monarhija je gotovo tri godine izdržala najteže ratne
oluje. Nitko ne može osporiti vojne uspjehe mojih trupa, pogotovo na
balkanskom ratištu.
Francuska je također pružila grandiozne dokaze za svoju izdržljivost
i elan. Mi se svi bez zadrške divimo tradicionalnoj hrabrosti njezinevojske i požrtvovnom duhu cijeloga francuskog naroda. Zbog toga mi je
osobito drago, iako smo momentalno protivnici, da moje carstvo i
Francusku ne razdvajaju nikakvi stvarni sukobi interesa, kao i da mi moj
živ interes i simpatija za Francusku, koje sa mnom dijele svi u
Monarhiji, daju nadu da će se u budućnosti moći spriječiti izbijanje
rata poput ovoga za koji osobno ne snosim krivicu. Zbog toga, kao i zbog
želje da iskrenost svojih osjećaja dokažem na jasan način, molim Te da
predsjedniku Francuske Republike gospodinu Poincaréu, tajno i
neoficijelno priopćiš da ću svim sredstvima i svim svojim autoritetom
poduprijeti kod mog saveznika pravedne francuske zahtjeve za povratom
Alsace-Lorraine (Elsaß Lothringen).
Belgija se mora opet uspostaviti kao suverena država kojoj se moraju
nadoknaditi pretrpljene štete i koja će zadržati sve svoje afričke
posjede. Ponovno se mora uspostaviti suverenitet Srbije i mi smo voljni,
kao dokaz naše dobre volje, garantirati joj prirodan i pravedan izlaz na
more, kao i odobriti široke gospodarske koncesije. Austro-Ugarska za to
traži od Srbije ispunjenje temeljnih i neoborivih uvjeta da će se odreći
i zabraniti političko djelovanje svih udruženja i organizacija koji rade
na komadanju Monarhije, naročito 'Narodne obrane' kao i da će lojalno i
sa svim raspoloživim sredstvima spriječiti svaku takvu političku
agitaciju, kako u samoj Srbiji tako i izvan njezinih granica. Srbija se
mora obvezati da će austrougarske zahtjeve provesti, a to dodatno mora
garantirati i Antanta. Događaji u Rusiji onemogućuju mi da o tom
problemu zauzmem jasan stav sve dok se tamo ne formira legalna i
stabilna vlada.
Nakon što sam Ti na ovaj način izložio svoje misli, molim Te da me
nakon razgovora sa suprotnom stranom prije svega upoznaš sa stavovima
Francuske i Engleske, kako bismo na taj način stvorili osnovu za službene
i općezadovoljavajuće pregovore. U nadi da ćemo na taj način obostrano
moći zaustaviti patnje tolikih milijuna vojnika i njihovih obitelji
koji danas žive u muci i strahu, molim Te za Tvoju bratsku
naklonost.
Karlo”

Izdvojicu posebno ovo;
......Zato je kontakte s neprijateljskom stranom trebalo
izvesti više nego strogo konspirativno, što je bilo veoma teško, jer je na dvoru bilo malo
ljudi kojima je Car mogao bezrezervno vjerovati.....

Ovo zato jer je evidentno a i logicno da je pregovora bilo , da su morali biti konspirativni da je bilo i Srbije u svemu tome.Medjutim ipak je ideja jugoslovenstva u tom trenutku mozda pomutila pamet mnogima.Ne kazem da nije dobra uslovno receno , ali je trebalo po ko zna koji put kazem misliti malo i svojom glavom a ne slepo verovati saveznicima koji u principu pokazuju da to nisu.

Za kraj....
Ovo mi je malo nelagodno pitanje, lici mi na to da sam izneo svoje razmisljanje bez jednog jedinog argumenta. Isto tako smatras da se radi o "publicistickim i novinarskim radovima" .Pa zar su i stvari u ovom komentaru publicisticki i novinarski radovi? STA HOCU? Jednostavno mi istorija nije profesija, ali me dosta interesuje narociti ovaj period.Dosta toga sam procitao i slusao vezano bas za Srbiju u 1.sv ratu(to je i naziv teme)
Video sam temu pridruzio se komentarima i izneo razmisljanje.Nisam ja zapeo TO JE TAKO I GOTOVO!
Jednostavno razmena misljenja i komentarisanje a samim tim i iznosenje istorijskih cinjenica moze samo poboljsati temu i privuci ostale da daju svoje misljenje.I ja sam na primer bio misljenja da je Engleska nas odani i iskreni saveznik.Pa nisam sigurno u nekom ljubavnom romanu ili u novinarskom blogu  procitao da nije!
Desio se i 2.sv.rat, nova jugoslavija, raspad, bombardovanje......Uglavnom su istoricari napisali knjige i izneli cinjenice i stavove da je Britanija saveznik , polovinom i krajem 20.veka.(istoriju pise pobednik)Ali imamo raspad SFRJ, bombardovanje , nove cinjenice i saznanja i mozemo posumnjati u nesto , elemenata ima!
U vezi postovanja na ovoj temi se nalazim "sam protiv svih" i nemam vremena da uvek odgovorim , ali se trudim.(naravno ne trazim podrsku) Ali ako je (sto vidim iz nekih postova) ovo shvaceno kao budalastina i nebuloza bez i jednog argumenta, ili pisanje "na vrat na nos" i bez veze nije problem ni prekinuti diskusiju.

PS:U "zaru borbe"  ;) zaboravih da napisem da je naziv "izvornog znanstvenog clanka"-Mirovni pokusaj Austro-ugarskog cara Karla 1917. godine.





 

Да, ја те не разумем. Тражио сам од тебе да донесеш одлуку наместо Николе Пашића и да процениш консеквенце (последице) те одлуке, а ти ми наводиш нека размишљања и процене великих сила. Пусти то. Напиши то шта те питам. Како то једна држава која је била узрок рата (по многима на западу и виновник) излази "лукаво" из њега, очува територију, становништво, "националне интересе" и на крају профитира из тога рата?  Када би потписао тај сепаратни мир (у којом односу снага на терену), како би га прихватили војни кругови, како политички, како Краљ, како народ, како савезници? Шта би се могло десити, а ако би се десило како би ти (као никола Пашић) реаговао? Након тога наводи цитате ако имаш у вези са тим. То да су и савезници све време размишљало и сепаратном миру, као што сам навео није ништа необично. И није аргумент у овој причи. већ сам рекао да сви играју игру иза кулиса типа "ко кога и ко против кога". Па познато је да су Руси (совјеткса Русија) потписали сепаратни мир са Централним силама. И како су прошли?

Па ти сам себи "скачеш у стомак". Говориш о сепаратном миру са Аустро-Угарском кога би Србија сама потписала (бар ја то тако разумем), а овамо као аргумент наводиш захтев савезника да се поврати државност и територијални интегритет Србије ако Аустроугарска иступи из рата. Па да, ако Србија остаје савезница. Е, а да ли би савезници били тако дарежљиви да је Србија сама, не питајући савезнике, потписала сепаратни мир и изашла из рата? Наводиш како би након потписивања  сепаратног мира са Србијом то био подстрек народима Аустро-Угарске да се побуне? Видели би да Монархија "пуца"? Испада да се ти незадовољни народи Аустро-Угарске нису побунили јер није било сепаратног мира и нису видели да ће Монархија пући. А када су се ти народи стварно побунили, ако су се уопште побунили. Онда када је српска војска избила на границе Аустро-Угарске царевине 1918. године, када је било очигледно да је са њом (Монархијом) готово. То што си плавом бојом (немој да подбојавша текстове, осим наслова, то је неко правило на форуму, довољно је болдирање) означио као сагласност Аустро-Угарског цара и поновном васпостављању Србије , чак са излазом на море, важило би само да је потписан по Аустро-Уграску повољан сепаратни мир са силама Антанате. Па тај уступак је очигледно био изнуђен јер се цела Монархија дрмала. А и тада Монархија поставља услове. Било је очигледно да ће пропасти ако силе Антанте победе. да је Србија "пукла" 1914., да је пао париз, тпонуда не би дошла. дакле, нема то везе са могућим сепаратним миром Србије са Аустро-Угарском. Да га је потписала без сагласности савезника Србија би била обрисана. Ко зна, можда би тада Бугарска ступила на страну сила Антанте и добила све оно што су јој обећале Централне силе. Ниси о томе можда помислио? Или би створили велику Албанску државу која би већ тада имала Космет у свом саставу? Или би формирали Подунавску федерацију у којој би била и Србија (хтела не хтела) величине Београдског пашалука. Ко зна шта би било.

Узгред не бих имао ништа против да је Антанта,а са њом и Србија потписала мир са Аустро-Угарском и тако је избацила из рата. Верујем ни и тадашња влада Србије (савезници иступају заједно), али сумњам да би услов који поставља Карло били прихваћени баш тако како он тражи. То је понуда. Да је прихваћена била би "истесана" до потписивања. Као што су Аустроугари и Немци "истетсали" Берст-Литовски" мир.

Да се разумемо, нисам ја неки ратнички тип па да мислим да се сви проблеми решавају ратом. Да, и ја сам да се води мудра и како кажеш "лукава" политика и извуче максималан корист. Али то је могуће само у оквиру реалног, онога што се дешава на терену. То што се и како дешавало у 1. и 2. светском рату не значи да ће се дешавати и у неким другим будућим дешавањима. Већ сам рекао да се историја (у смислу догађаја) "понавља", али у другим социјалним и технолошким околностима које утичу на те догађаје. Што је важило у једном случају не мора у другом, ко нам је био једном савезник, не мора у другим, исто и непријатељ. Нема вечитих пријатеља и вечитих савезника (то ти је одговор на питање каква је Енглеска, или било која друга држава као савезник), али сам пре свега за реалност и објективно сагледавање чињеница. Историја типа "Срби народ најстарији", макар долазила од "умних" глава, чак и да је тачна је празна прича ако не уважава тренутну реалност.

Ја сада први пут чујем од тебе да су савезници "терали" Србију у југословенство и формирање Југославије. Нико је на то није могао натерати. Тадашњи престолонаследник је то прихватио. Али, испало је "много је мачку говеђа глава".

Danas naleteh u Novostima na ovaj članak. Ispade da na fotografiji nije hapšenje Gavrila Principa, kako nam je do sada servirano, već hapšenje nemačkog službenika monarhije Ferdinanda Bera, koji je uhapšen jer se usprotivio brutalnosti policije i svetine prema Principu, pa je i on priveden.

[attachment=1]

Link do članka (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:389051-Na-cuvenoj-fotografiji-hapsenja-nije-Gavrilo-Princip)

Znaci TRAZIO SI OD MENE, od prilike da napravim konstrukciju tipa "sta bi bilo kad bi bilo" i TRAZIS DA NAKON TOGA NAVODIM CITATE AKO IH IMA U VEZI SA TIM. Sto znaci drugacije ne mogu nikoga citirati?
Sasvim u redu, ali za to mi treba na prvom mestu vremena(za konstrukciju) a drugo , da li je ovo ispit za doktorski rad . Odnosno da li je to uslov za komentare na Palubi???
-Samo zbog mog razmisljanja da je bilo bolje potpisati separatni mir sa Austrougarskom ???
-Samo zbog toga sto sam hteo cuti i ostala misljenja???
-Samo zbog toga sto sam naveo i citirao stvari iz kojih se vidi da je razmisljanje i te kako postojalo na svim stranama, jer je uopste teza o separatnom miru bila dovedena u pitanje u nekim postovima bez obzira koje godine???

'Ajde u redu ne razumes me jer sam takvo razmisljanje izgradio vremenom i citajuci i slusajuci, zrelije razmisljajuci sa godinama.A tvoja "odbrana" je prakticno ono sto je zacrtano, ono sto je neko rekao da je tako, ono sto smo ucili u skolama da su nam saveznici "ti i ti" i ako se dokaze ili pronadje nesto suprotno sto MOZE NEKOGA DA NAVEDE DA KAZE -PA CEKAJ NIJE TO BAS SVE TAKO to nekome uzmes za zlo i tendenciozno i pocenjivacki mu komentarises postove.
Procitaj ovaj tvoj deo komentara:
Reci mi kako ja tebe da razumem??? DA LI BI AUSTROUGARSKA U PRIPREMI NADIRANJA U CERSKOJ I KOLUBARSKOJ BITCI UOPSTE NA TO PRISTALA. :zid
Pa ko je spomenuo separatni mir u to vreme? Ima li to smisla?

Dalje je problem u tome sto ti polazis od cinjenice da je konkretno Britanija bila iskreni saveznik Srbije, to uzimas kao nepobitnu cinjenicu i sve sto je drugacije nije tako.Britanija pravi Londonski sporazum u kome se pominje Srbija , a nasa vlada "nacuje" o njemu , odnosno obelodani ga Lenjin tek kasnije kada je bio nevazan...


Realnost i objektivno sagledavanje cinjenica je epilog rata i sve ono sto se dogadjalo i posle i u 2.sv ratu i za vreme sfrj , i posle ,i sada.....pa zar nemam pravo da razmisljam "dubje" i trezvenije??? a da me neko iz posta u post ne smatra neozbiljnim ili ....necu reci kakvim. Ja cenim sve tvoje postove i tvoj rad na forumu , znanje , ali trazim bar minimum postovanja ako je moguce. Za svaki komentar tvoje je u principu: pitao sam te drugo, dokazi , nije tako, ili slicno vec...


Cinjenice govore da su bili pravi politicari koji jedno misle drugo govore trece rade.
Engleska je u najvecem usponu na samom pocetku 20. veka. Isto tako posle aneksije Bosne je vec jasno da se sprema veliko razracunavanje medju 5 imperija koje su drzale ogromne teritorije i u Evropi i van nje.Bez obzira sto su to bile imperije polufeudalne, nerazvijene imale su snagu moc i bogatstvo. Nekako iz prikrajka ali vec vidno bogata i zeljna uticaja u Evropi pojavljuje se i Amerika koju nismo ni jednom spomenuli u ovim komentarima.Jaka Evropa sa pet imperija nije pogodna za prodor i uticaj Amerike.To je jasno kome drugom , nego Britaniji.Razumljivo i prirodno su partneri a i zasto ne raditi u svoju korist.Cvor se odmotava vec 1912. kada puca Otomanska imperija.Ostaje Nemacka Austrougarska i Ruska.Austrougarska je prirodni odbrambeni bedem zapadu od Rusije i zato Britanija cak podrzava i opstanak i reorganizaciju monarhije a sa druge strane
aktivno u obavestajnom smislu i konkretno,radi na revoluciji u Rusiji.Pre kraja rata, odlazi u zaborav i Ruska imperija,revolucija je uspela(pitaces gde su dokazi da je britanija radila protiv saveznika Rusije!!!!), sada ostaju Nemacka i Austrougarska. Vise nije bitno opstajanje Austrougarske, bitno je na prostorima Balkana imati NE JAKU SRPSKU DRZAVU (koja bi da je bila nacionalno homogena , bila prepreka Britanskim ciljevima), vec  upravo jednu drzavu poput Jugoslavije, visenacionalnu, viseversku, pogodnu za eventualno lako razbijanje ako bi bilo potrebno, pogodnu za uticajne sfere u odredjenim delovima, a cijim stvaranjem bi se zadovoljili gotovo svaciji interesi saveznika u 1.sv.ratu.Ostaje Nemacka kojoj je kraj bio neminovan posle svega sto se desilo.Jedan udarac a mnogo musica ode.Ostaje Britanska imperija koja je do duse tesko iznela rat , ali je ostalaaaaa.!
Bez obzira na sve, ipak je to visoka politika , odnosno sve ovo mogu samo zaista veliki i skidam im kapu sto su zasluzeno veliki.
ako budes trazio izvore ili istorijske cinjenice za ovo , da ih citiram ili slicno, ne mogu ti ih dati, jer je ovo opet samo moje razmisljanje u najkracim crtama vezano za "teranje Srbije u Jugoslovenstvo" a i dosta sire.
 
Na kraju se izvinjavam clanovima Foruma i gostima na "podbojavanju " tekstova. Molim administraciju da obrise ako je moguce.



 

Чекај, мало. У дискусијама се и постављају питања. Зашто не бих могао да те питам? Па како да дискутујемо? Не држим се ја "државног решења" него ти тражиш од мене и евентуалних дискутаната да се изјаснимо у прилог твом "решењу". Неме добро дискусије ако је сви одобравамо. Да би твоја теза (хипотеза) била потврђена мора неко да је "напада", а ти је браниш и одбраниш. Убеди нас да је то решење било могуће. Не добро, боље од онога што се реално десило, већ могуће, а после доказуј да би било корисније и боље.

Излазиш са тезом да је било пожељно потписати сепаратни мир. У почетку не наводиш када, а касније кажеш након преласка Албаније (ако сам добро схватио). Зашто те не бих питао када би потписао тај сепаратни мир?  Не навоодиш како би се потписао тај сепаратни мир. са или без збања тадашњих савезника. Па то је кључно за целу причу.  Ако желиш да кажеш да данас требамо бити лукави, промишљени, да одлучујемо у своју најбољу корист и тд. слажем се. Међутим, кључно је питање како, и онда и сада. Одлуке се доносе тад, у том тренутку са тадашњом памећу, не данашњом. Данас доносимо са данашњом памећу у коју би требало уградити аналитичка сазнања из прошлости имајући у виду ограничену корист од искустава. Искуства се увек односе на прошлост. А ми данашњим одлукама градимо будућност. Ја сам у животу доносио, као и вероватно и ти, неке одлуке које се тичу бар моје породице и погрешио.  Али то знам сада, онда нисам тако мислио ни очекивао. Да могу да вратим време донео бих другу одлуку. Међутим, лако је то рећи данас. Опет ћу бити "филозоф", па ћу рећи да се у животу доносе само могуће одлуке. Не немогуће. Да је било каква одлука у то време била могућа била би донета.  Ако мислиш да је била могућа нека друга, стави се на место Пашића, знаш шта је он знао, познајеш стратегијску ситуацију у којој је живео и деловао и донеси - реци твоју одлуку, као да си он. Тада можемо да дискутујемо.

Немам ја ништа против да ти сам изнесеш целу твоју конструкцију са доказима (одговорима на питања, ко, када, како, где, са ким, корист). Ако ти питања сметају нећу их постављати. Можда се јави неко од правих историчара. Ја то ипак нисам.

Evo mog komentara  « Reply #46 on: July 17, 2012, 05:47:27 pm » deo....
".......Nisam rekao da je trebalo izabrati sile osovine za saveznike, vec potpisati mir, koji ne znaci promenu strane, vec jednostavno kvalitetno resenje u datom trenutku, kojim bi se izbegle dalje zrtve, kojim bi se "kupilo" vreme i cekao dalji razvoj dogadjaja.Zato sam i spomenuo tu opciju u vidu "strateskog partnera" , ali pod znacima navoda jer, partnerstvo se naravno moze menjati.Voljno i nevoljno , ali se gleda interes.Pa videli smo slicne situacije.Na primer Bugarska je neutralna, prati razvoj situacije, ima ponude Austrougarske i Nemacke, ima istovremeno i ponudu Britanije da pristupi Antanti i da se teritorijalno prosiri na racun Srbije (odkud to?), odlucuje kako odlucuje, i ipak na kraju rata malte ne kao da se nije nista desilo! Zatim Italija, zvanicno clanica sila osovine, drzi se neutralno manje vise , ali u drugoj polovini 1915. razmislja , pa i prelazi na stranu Antante....."

zatim isti komentar Reply #46 on: July 17, 2012, 05:47:27 pm » opet deo...
....."I onda,Austrougarska nudi separatni mir Srbiji.
Srbija od saveznika ne dobija konkretno nista osim obecanja.Isto tako Austrougarska obecava znamo koje teritorije, ali sto je najbitnije prestace ratne operacije, pa ce dalji razvoj dogadjaja pokazati.Istovremeno se eliminise vrlo bitan "albanski faktor" odnosno po jednoj od tacaka , Austrougarska bi prestala finansiranje i huskanje albanskih plemena (koje je nazalost nastavljeno i koje je pocelo upravo tada!). U tome je osnovna poenta moje teze.Ovde sam izneo najbitnije cinjenice, i stvari sa kojima se "raspolagalo", odnosno ono sto je Srbija u to vreme znala.!
-Zar nije bilo dosta zrtava za tako malu Srbiju,u samo dve godine rata?
-Zar Srbija na neki nacin nije imala sve ovo kao opravdanje pred saveznicima u slucaju potpisivanja primirja?Zasto bi neko to uzeo za zlo?Iskreno je ispostovan saveznicki dogovor , ali ako nemam sa cime i ako je toliko ljudi vec do sada palo a ide zima i predlaze mi se povlacenje u albanske vrleti. Hmmm!....."
a pre toga kazem da se desio Cer ,Kolubara....sto znaci posle pobeda , kao pobednicima u bitkama 1914. i 1915. nam je nudjen mir.......procitaj pazljivije jer na sva tvoja pitanja iz proslog komentara imas odgovor.Spominjem i posle prelaska Albanije ali "drugi" put .Mozda ti se ne svidja ali malo pazljivije procitaj.

Sutra se radi pa drugi put se pisemo... ;) Svakako ...u zdravlju se pisali!!! :)

Опет исто. То су опште ствари. Да, било би добро да Србија није ратовала и да се могла извући из Правог светског рата, односно да није ни учествовала у њему. Могла је водити помирљиву политику са Аустро-Угарском, могла јој је бити савезница. Све је могла а није. Зашто није? Зашто није потписала и тај понуђени (иза кулиса) сепаратни мир са Аустро-Угарском. То ја тебе питам. Да је потписала, шта би било? Да ли си сигуран да би историјски ток догађаја био повољнији по Србију? На основу чега то тврдиш.

Бугарска ти није добар доказ за ову тезу. Она није била у политичком сукобу са Аустро-Угарском и Немачком. Нема своје сународнике на њиховој територији и није их могла подстицати против тамошње власти. Није осумњичена (послужила као повод) за почетак рата. Нико јој на правду Бога није објавио рат. Осим тога, да би се физички дошло до Бугарске (из правца Аустро-Угарске) мора да се прво прође Србија. Да је изазивач Првог светског рата била, на пример Турска, да је неки Гаврилов убио турског престолонаследника, да је потом Бугарска мудро избегла и "заобишла" турски ултиматум и избегла да уђе у Први светски рат, онда би тај "бугарски" пример био прави.

Ufff. Pa jeste isto ponovio sam delove posta zato sto me pitas "kada potpisati separatni mir"-a tu stoji....
Bugarska je primer samo za to kako se ceka i procenjuje situacija  (neutralnost pa posle ponude i Antante i centralnih sila pa odabir) a ne kako kazes neki "dokaz"....

Ja bih sada ponudio tebi dzumba separatni mir.Imam razloga , mozda smo malo i dosadili , a treba biti "promisljen" pa spremiti "valjanu konstrukciju". Sala mala ;)

Moj otac je krajem sedamdesetih dobio veoma lepu knjigu: "Solunci govore; ovako je bilo". Tu knjigu sam procitao nekoliko puta. Ta knjiga ima dosta poglavlja, i svaka predstavlja svedocenje jednog Solunca koji se prisecaju rata.
Jedan ratnik se priseca trenutka kada su na Bozic 1918. nasi i bugarski vojnici izasli iz rovova i krenuli da se grle i daju jedni drugima hranu i rakiju. Nasa artiljerija je prekinula taj susret. Stevan Jakovljevic opisuje taj trenutak u svojoj knjizi, ali sa stanovista artiljerijske jedinice koja je ispalila granatu. Interesuje me zna li neko vise o ovom lepom primeru iz nase i bugarske istorije.

Vrlo ružan primer...

Ne, nisam mislio na to kad su nasi ispalili hitac, nego na to da su se vojnici iz rovova sreli i delili hranu i pice. Jakovljevic kaze da su nasi artiljerci ispalili hitac koji je eksplodirao u vazduhu i nije povredio vojnike na zemlji, koji su brzo pobegli u svoje rovove.

Нису артиљерци сами испалили хитац, већ им је наредио командант дивизије. Због описа тог чина у роману "Српска трилогија" Стеван Јаковљевић је био жустро нападан и критикован (и не само због тога). Иначе, да артиљеријски хитац није дошао са наше стране, дошао би са бугарске јер ни њихова команда то није одобравала. Суштина проблема је у томе што је рат дуго трајао, људи су гинули а да нису видели смисао тога. Незадовољство је било велико, а код Бугара је владала и глад. Осим тога то је време када се десила Октобарска револуција. А почело је (у војсци) на сличан начин. Више него ичега команде свих зараћених страна су се бојале да се "бољшевичка зараза" и захтев да се прекине рат не прошири на начин како се десио у Русији. Зато нису презали ни од таквих мера да дејствују практично по својим снагама. Ипак, у српској војсци тог времена та опасност није постојала, али су се команде такве могућности врло плашиле.

Ево споменика породице Стевана Јаковљевић на коме је, осим његовог уклесано име и његове рођене сестре новинарке и књижевнице Милице Јаковљевић "Мирјам" (као и остале родбине), по чијим делима су скоро снимљене две романтичне серије.

[attachment=1]

[attachment=2]

I ja sam na to mislio...

O položaju ivalida učesnika I sv.rata može se čitati osim  u "Knjizi o Milutinu" i u "Sveti Georgije ubija aždaju", "Vreme smrti", kao i u "Sve će to narod pozlatiti". Nažalost taj usud prati ranjene učesnike ratova do današnjih dana.
Jedina nada normalnom životu posle ranjavanja je umešno i profesionalno zbrinjavanje povređenih i obolelih od strane sanitetske službe.Koliko je tadašnja Kraljevina Srbija imala razvijenu i organizovanu službu saniteta i civilne zaštite možda može da ilustruje i podatak da je procentualno gledano Srbija imala mnogo manje civilnih žrtava tokom I sv. rata nego tokom II sv. rata.Naravno da ovo treba uzeti sa rezervom jer je II sv. rat imao osim odlika klasičnog rata i odlike građanskog rata a i okupatora koji je zdušno sprovodio plan genocida.
Lekari srpskog vojnog saniteta jesu bili malobrojni ali su svojim znanjem i profesionalnošću prevazilazili teškoće i pružali najbolju moguću negu.
Samo da spomenem čuvenog prof.dr Vojislava Subotića francuskog đaka inače jedan od osnivača medicinskog fakulteta u Beogradu koji je prvi uveo praktičnu primenu vaskularne hirurgije u zbrinjavanju ratnih rana.Koji je još tokom Balkanskih ratova uvideo značaj hitne revaskularizacije u zaceljivanju rana a naručito povređenih ekstremiteta.

Rade, molio bi te za malo šire obrazloženje. Naime nije mi jasno iz kog razloga bi ovo bio ružan primjer.
Ako si od volje...

Gde ćeš ružniji primer od ljubljenja srpskih vojnika sa bugarskim? Dobro je poznato šta su Bugari činili za vreme ratova srpskom civilnom stanovništvu. Surdulica, Vlasotince... sva mesta koja su potpala pod bugarsku okupacionu vlast. Reći ću samo da je bugarska vojska najviše volela bajonete.

Ćiro da me ne razumeš da želim da budem drveni advokat.
Predpostavljam da je Rade mislio a slično mislim i ja da je pogled na taj događaj osim ljudskog i vojnički profesionalan problem jer predstavlja rušenje discipline i nekakv primer trenutnog dezerterstva na obe strane.Zamisli da čitave jedinice mimo naređenja predpostavljenih komandi odluče da se lepo izmire na terenu a posle zajedničke gozbe raziđu se lepo kućama i nikom ništa.Oni su držali naređene položaje na bojištu i tu odstupanju i ličnoj mirovnoj inicijativi nema mesta.I taj komentar ne bi trebalo gledati ni ništa više ni manje od toga.

Ma to sve stoji. Nije da meni nisu poznati ti odnosi između te dve zemlje u to doba, ali mi taj gest obični vojnika
više govori da je običnom narodu i vojnicima ipak bio pun kufer rata, te da su ga prvenstveno "njegovale" političke elite.


 

Koliko god da mi je pun kufer rata, verujem da nikad ne bih mogao da se ljubim, grlim i jedem sa onima koji su mi zatrli porodicu.

Da tu bi se sa vojničkog stanovišta upotpunosti složio. I to stoji.
Samo sam tražio malo šire obrazloženje i to je sve.

I Ćiro da ne ispadne da banalizujem pošto te neizmerno poštujem u svakom pogledu.
Daću hipotetički primer bliži vama iz mornarice.
Zamisli da dve posade ratnih brodova suprotstavljenih strana da bi rešili pitanje trenutne gladi dogovore da zakopaju ratne sekire bace zajedno po koju mrežu,malo kočare a ulov podele i napune gladne stomake pa se lepo pozdrave kao najrođeniji.
Zbog toga mislim isto kao i Rade da je to zbog razloga rušenja i ruženja vojničke discipline i morala ružan primer.

A verujem da svaki vojnik sanja samo jedan dan a to je da se živ vrati kući i da se proglasi mir!

Pogrešno misliš... to nije samo kršenje discipline, nisam siguran ni kako da to nazovem... ali nije ni bitno. Da sam na mestu artiljeraca, radio bi karteč.

U redu, u redu. Zadovoljan sam odgovorom obadvojice. Hvala. ;)

A Bog ce ga znati kako bi se i neko od nas poneo da je bio u slicnoj situaciji.
Ja to ne bih nazvao "ruznim primerom", koliko god da su Bugari pokazali da su zli i okrutni u odredjenim momentima.
Radilo se o pesadijskim jedinicama stacioniranim u rovovima duze vremena, i jednostavno se desio "trenutak"!
U smislu psiholoskog momenta koji je mozda i one "najzadrtije" naveo da dozive "kraj rata" i prekid sveopste klanice.
Potrefilo se da je bio Veliki petak, uoci Uskrsa, najradosniji praznik koji su slavili i jedni i drugi.
Vec duze vreme u rovovskoj formaciji, tako da su se cesto i dozivali i znali jedni drugima imena(i to su solunci kao svedocanstva govorili).
Kao i uvek ljudi se opustaju, sete se najrodjenijih i svojih kuca, a moze biti i da je bilo malo vise rakije... ;)
Kako god , proveli su neko vreme "van vremena" i vec ubrzo posle je artiljerija pokazala i jednima i drugima gde su i sta im je ciniti!
Nisam upucen kako su prosli dezerteri iz rovova, mada sumnjam da ih je veci broj docekao kraj rata.
Evo linka o ovom specificnom dogadjaju iz ugla pozorisne predstave koja je pre nekojiko godina imala vrlo dobar prijem kod publike

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/ljudi-i-dogadjaji/glas-javnosti-06-12-2008/besmisao-bratskog-psovanja-i-ratovanja

E, to bi bio jedan od najlepsih dana u istoriji. Kazu lepo seljaci carevima ko vas šiša, mars u tri lepe, pomire se lepo i svako svojoj kuci. Mogu da zamislim izdeformisane vojvode i generale kako cupaju kose. Onda bi ostali samo plemici i politicari koji su rat poceli pa nek jedan drugome vade creva  i prosipaju mozak. Nazalost ljudi su slicni ovcama i prate one koji zvonom zvone. A ovi koji su pijani bajonetali stanovnistvo i palili zarobljene oficire zive, sigurno ne bi istrcali da dele rakiju sa neprijateljem. Jer to su zverovi.

Deda solunac koji je bio u rovu kaze da su prilikom frtutme koja je nastala prilikom dejstva artiljerije nasi zgrabili nekoliko Bugara i odvukli ih u svoje rovove gde su  im obecali da im nece faliti dlaka sa glave.

U istoj knjizi jedan drugi deda prica kako su na reci zarobili malog bugarskog vojnika koji je punio dvadesetak cuturica vodom. Potrcko. Ispostavilo se da je to mobilisani makedonski seljak koji im je ispricao da ce mu, ako vide da ga nema,ubiti porodicu kod kuce jer ce misliti da je prebegao Srbima. Nasi su ga pustili da se vrati u jedinicu. Ima jos zanimljivih prica obicnih ljudi, kojih nema na internetu. Okacicu narednih dana.

nekad je bila i serija na tv-u "solunci govore". to me i povuklo da se interesujem za Isr.

glede bugara, moj pokojni deda-stric, koji je sa njima imao posla i pamtio neke stvari, govorio je "ne veruj bugarinu ni kad ti leb dava". ima o njima jos "poslovica". babin brat je pricao da su ih oblacili kao devojcice da ih bugari ne bi naboli na bajonet. bace dete uvis pa ga docekaju na bajonet. stalno se smejao da je vikao "ja sam vojin a ne vojka". no moj deda mirko kaze da su bugarski vojni lekari tokom okupacije luznice u IIsr umeli da slazu "starseg" (staresinu) i da ispod ruke proture potreban lek seljaku ne trazeci nista zauzvrat. skoro je pricao da se bugari spasili jednog rodjaka, tada decka, kome je deo americke bombe (zuta sa plavim krilcima - verovatno zapaljiva) pao na nogu i poceo da gori kroz meso. neki drugi su takve slucajeve ubijali "da se ne muce". i medju njima ima raznih...

ssekir75
naravno da nikad ništa nije generalno ima nas raznih bilo je kako u našoj tako i u svetskoj istoriji mnogo primera filantropizma i empatije na raznim zaraćenim stranama i uvek bi trebalo izbegavati generalizam kao takav činioc.

Pre dva dana, tj 24.08. navrsilo se 98 godina od zavrsetka Cerske bitke, jedne od najslavnijih u istoriji Srpske Vojske.

Prve carke su pocele vec od 10.08.1914. kada su predstraze srpskih jedinica kao delovi 3.armije,vodile okrsaj sa austrougarskim snagama koje su forsirale Drinu u rejonu Lesnice i Loznice, a kako su dani odmicali , Vrhovna komanda je uvidela da je u stvari glavni udar bas tu na planini Cer.15.avgust se koristi da se izvrsi manevar i Kombinovana divizija kao prethodnica 2.armije,dobija zadatak da se po svaku cenu zauzme Kosanin grad(ili Todorov rt najvisi vrh Cera -687m, nalazi se na zapadnoj strani), odnosno kota Trajan(Trojanov grad-vrh na istocnoj strani grebena -625m) i time ovlada Cerom te se tako moze kontrolisati dolina Jadra koja je bila glavna linija napredovanja  austrougarskih trupa.Uvece 15.avgusta , tokom cele noci dolazi do strahovitog sudara i okrsaja Kombinovane divizije i 21.austrougarske divizije. Borbe su vodjene nocu u rejonu sela Tekeris, i sutradan su austrougarske snage potisnute. Medjutim od Loznice isto jutro nastupa odmorna 9.austrougarska divizija i bocno napada iscrpljenu Kombinovanu diviziju koja mora da se povuce i to je trenutak kada se odlucivala bitka.Tada je djeneral Stepa zasluzio vojvodsko zvanje.Izlaskom u rejon bojista i licnom procenom situacije uvodi Moravsku diviziju prvog poziva ,vestim manevrom i strahovitim protivudarom potiskuje 9.diviziju i zauzima Begluk ( zaseok sela G.Badanja na zapadnim padinama Cera) cime je bitka prakticno i resena.U gonjenju, austrougarske armije vec 19.08 prelaze bezglavo u Bosnu.!

U najkracim crtama o Cerskoj bitci.Posto sam iz tog kraja nasi stari su nas ucili o toj slavnoj bitci, prepricavali dogadjaje i stradanja, sada mi je jedino zao sto nisam jos vise pitao i interesovao se da od obicnih ljudi cujem o tom vremenu.... :)

neka je vecna slava i hvala cerskim junacima!

Na nekih 15.ak kilometara od Loznice, na magistralnom putu Loznica-Sabac , nalazi se Jadranska Lesnica(Jadranska po reci Jadar), pitomo selo poljoprivrednika sa nesto vise od 2000 stanovnika.Gotovo svako mesto ima svoju pricu vezanu za 1. ili 2. sv.rat , ali ovo pogotovo zbog jedne od "legendi" iz Cerske bitke.
Crkva sv.proroka Ilije je sagradjena 1870.godine po obicaju u centru sela a 1914. u toku bitke prica se da je jedna srpska baterija prolazila tuda i da je docekana strasnom mitraljeskom vatrom sa zvonika crkve!Pretrpeli su ogromne gubitke a ni jedan jedini metak nije ispaljen na Boziji hram koji je predstavljao svetinju!
Po pricama, je izginulo od 40-70 vojnika i bili su sahranjeni u blizini sa obicnim drvenim krstovima , sve do 1932. kada su preneti na Tekeris.Postojale su inicijative zivih i potomaka ranijih godina da se mesto obelezi i da se vise sazna o dogadjaju ali.....kako stvari stoje  :'(   

[attachment=1]

izvor-Glas sa Cera

Bas u vreme Cerske bitke, u okolini Loznice i severno u Macvi , ausrtougarske trupe su pocinile stravicne zlocine prema civilnom stanovnistvu , zenama i nejaci! Narod sa prostora bojista je iz tih razloga za vojskom odlazio u zbegove , ili se krio po sumama sklanjajuci se od zlotvora. Madjutim, razvojem bitke i porazom "cesarske plave vojske" pripadnici porazenih austrougarskih divizija su u begu panicno pitali zene "...gde je Drina...?"
Od tada je u narodu izraz "kazuj strina dje je Drina" koji se kao opste poznat i dan danas moze cuti.
Ja sam slusao od starijih da su seljaci po svojim zabranima , u svojim vajatima , magazama i dvoristima , kad su se vratili kucama , nailazili na leseve austrijskih ranjenika koje su po naredjenju trupe u povlacenju likvidirale! Naravno sahranjivali su ih sa pijetetom i ljudski.

 O zločinima austrougarske vojske je pisao i Dr. Arčibald Rajs.

Naravno dr.Rajs je dao svoje medicinske i sudske ekspertize , kao najpouzdanije i posle rata se nije nista uradilo da se krvnici procesuiraju, a znala su se sva imena, i to je u mnogome doprinelo kasnijem razvoju dogadjaja i slicnim stvarima koje su se desile.
 
Carska zapovest za oficire austrougarske vojske!
"U postupanju sa srpskim stanovnistvom, svaka humanost i plemenitost srca besmislene su i cak stetne, jer bi takvi obziri,koji ponekad mogu naci svoje mesto u ratovanju,u ovom slucaju doveli nase trupe u opasnost.S toga,izdajem naredjenje da se u toku celog rata prema svakome postupa krajnje ostro, grubo i nepoverljivo...."
Nema sta.....hrabro , viteski , ljudski...... :'(
Mnogo je slicnih zapovesti , koje kao da su se trudile da premase jedna drugu, ali na zalost u neljudskosti!
Evo imena samo nekih neposrednih izvrsioca, odgovornih za zlocine u mom kraju i okolini....
-naravno komandant Balkanske vojske i austrougarske 6.armije Oskar fon Pocorek(odgovoran narocito za zlocine u Podrinju)
-general 9.korpusa Horstajn(odgovoran za zverstva svojih trupa u okolini Sapca)
-general Letovski(paljenje , razaranje i masakr u Sapcu)
-general 8.korpusa Artur Frajher Gizel(cije su trupe u rejonu sela Lesnica nastupale i za sobom ostavile nevidjena zverstva)
-komandant 9.puka pukovnik Ripl (u rejonu sela Glavicice nekoliko kolometara od Loznice nizvodo Drinom)
-i na kraju zapovednik 13.zagrebackog korpusa general Adolf Frajher Remen (Loznica i okolina i Gucevo) u cijem sastavu je bila na daleko "poznata"42.domobranska divizija , nazvana "vrazja" divizija koja je izvrsila najmonstruoznije zlocine po Srbiji.

U Loznici je poruseno mnostvo kuca, oko 120.(govorim o prvom nastupanju austrougarske).Prethodnica 6.puka 2.poziva je goneci neprijatelja na pravcu Drina-Loznica-Novo Selo, izvestila 20.avgusta da je neprijatelj pocinio nevidjena zverstva:"vesao mirne gradjane, streljao preko sto ljudi, medju kojima i decu, crkvu je razvalio, obio i opljackao.privatne domove , opstinski sud , postu i radnje opljackao...."


Dr.Rajs je mnogo radio i uradio, njegove "ekspertize" su bile potpune i tacne, ali se kao sto rekoh posle rata nije ucinilo nista, cak su svi napredovali i u vojnim i civilnim sluzbama, a neki Boga mi i odlikovani!

Najvažnije delo Rajsovo je njegov politički testament upućen vaskolikom srpskom rodu sa naslovom "Čujte vi Srbi" nažalost ni tu ga nisu dobro poslušali.Veruje se da mu je srce prepuklo nakon žučne rasprave sa jednim ministrom koji je za vreme velikog rata poslovao iz inostranstva.Po ličnoj želji srce Dr Rajsa trebalo je zauvek da nađe svoj mir na koti 2521 u spomen kosturnici-crkvici sa kostima hiljada srpskih vojnika na vrhu Kajmakčalana.Međutim naslednici istih onih bugarskih zlikovaca čije je zločine u istočnoj Srbiji takođe isleđivao, početkom II sv.rata odneli su staklenku sa srcem iz mermerne urne neznano kuda da je više nikad ne vrate.Ostala je prazna mermerna urna kao nemi svedok.
Dr Arčibald Rajs je živi primer da se može biti veliki patriota i pripadnik jedne nacije a da se ta pripadnost ne dokazuje ni krvlju-rođenjem a ni ispovedanjem vere, nego samo delima.
Da smo samo više takvih pravih i iskrenih patriota imali.

[attachment=1]

http://www.vest.com.mk/default.asp?ItemID=19566701E3517249B8710C77BCF1A3E5

Makedonci u sastav srpske armije

Les Serbes, pendant la trêve des négociations, demeurent en Albanie, sur ces positions que leur disputent actuellement non plus les Turcs, mais les diplomates. C'est l'hiver! C'est la neige qui, peu à peu, ensevelit les cantonnements et les équipages, cependant que çà et là, vigilantes sentinelles, les auxiliaires macédoniens, qui connaissent si bien toutes les ruses de la guerre de surprises, protègent les postes serbes contre un coup de main toujours possible, malgré l'armistice, des bandes albanaises.

Ovde, kao sto samo razumeo da se srpiskite turpi ne krecu ne zbog nekih turskih trupa, vec zbog diplomatskih igra, dok su se diplomate igrale, sneg je pojeo 3\4 od opreme. Na slici u prednjem planu je makedonac u sostavu srbske vojske, koj budno cuva srpskatu vojsku, jer makedonci znaju sve trikove u ratu, posebno iznenadjenje, iako celo je vreme glavna prepreka su albanske kacacke bande, koje znaju napadnuti

[attachment=1]

Volontaires macédoniens, auxiliaires de l'armée serbe, aux avant-postes.
[attachment=2]


Kao sto sam razumeo makedonski dobrovoljac u sastavu srpske vojske kao izvidjac.

Sa sajta West Pointa (http://www.westpoint.edu/SitePages/Home.aspx):

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

znaci tacno je da se uci...

Izucavaju i placu...

I treba da izučavaju operacije vojske koja beše dobro opremljena i obučena i odlično vođena.

Davno sam pročitao knjigu "Čarape kralja Petra" od Milovana Vitezovića i sve do danas sam bio uvjeren da je nevjerovatna priča opisana u knjizi plod piščeve imaginacije. Igrom slučaja, danas sam doznao da je priča potpuno istinita:

[attachment=1]


Ukratko, uboga majka, Makrena Spasojević, je zamolila svoga kralja da njenom sinu jedincu, a njegovom vojniku, preda vunene čarape, jedinu stvar koju je mogla da mu spremi, ako naiđe na njega u tim danima kada su narod, vojska i država razapinjani na krst. Kralj je dao riječ da će naći Marinka, sina joj, ali nije uspio u svojoj namjeri. Marinko je kosti ostavio u Albaniji. Do kraja života kralja je peklo neispunjeno obećanje. Odmah po oslobođenju dao se u potragu za Makrenom, saznavši da je umrla tokom okupacije podigao joj je nadgrobni spomenik. Od čarapa se nije odvajao do kraja života i po poslednjoj želji sahranjen je u seljačkim vunenim čarapama svoga poginulog redova Marinka Spasojevića.

cica pera je imao dusu, a ovi sadsnji vladari bi od njega ponesto mogli i da nauce >:(

usput, 7.12. 1914 - niska deklaracija...

Српска војска на одступању кроз Прокупље, октобра 1915. године. Са српском војском повлачио  се и велики грађана и  ратних заробљеника. Прокупачке улице биле су закрчене топовима, артиљеријским карама с муницијом и волујским колима с коморџијским арњевима. Један од очевидаца, овако је описао П. у тим данима:
Целог дана лије ситна, јесења киша. Из натмурененог неба сипи и продире до костију. Поворке кола отегле се блатњавим друмом, покрај кога леже испретурани аутомобили, кола, цркнута стока. Поред кола, увијени у покисла шаторска крила, ћебад и поњаве, корачају коморџије, забринута лица са бескрајном тугом у очима...  Сви иду под теретом брига, засипани ситном јесењом кишом... Варош је као мртва. Радње затворене, кафане напуштене, празне. Само по који грађанин брижно гаца по блату и жури кући.

Да се подсетимо да је на данашњи дан, 28.07.1914. године, Аустро-Угарска објавила рат Србији, чиме је отпочео Први светски рат.

A prvi sukobi su poceli tokom veceri 28.07.1914. da bi kao prva zrtva u ratu pao Dusan Djonovic ucenik drugog razreda Kraljevske trgovacke akademije. Na drugoj strani prva zrtva je bio Istvan Balohi koji je bio u camcu sa kog je pokusan desant.

Izvor: Politikin zabavnik (http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kad-su-carinici)

У то време (објаве рата), српска Влада се налазила у Нишу, у згради Окружног начелства (на доњој слици). Данас су у њој седиште Универзитета Ниш (у дограђеном овалном делу) и још неке државне службе.

[attachment=1]

U vreme Kraljevine Srbije okružno načelstvo a u vreme Kraljevine Jugoslavije zgrada Banovine, kako je i danas zovu starije generacije a mladje jednostavno zgradom Rektorata.

Objava rata bila je očekivana, pa je i normalno bilo da je vrh države istu dočekao na strategijski dovoljno ušuškanom položaju za započinjanje vodjenja ratnih operacija.

Leopold fon Berhtold, austrougarski ministar inostranih poslova, je licno napisao gornji telegram Pasicu!
Foto-Bild Archiv, Ost.  Nationalbibliothek

Zgrada Banovine u Nisu iz perioda pred rat!
[attachment=1]

niko je tako ne zove, sem zvanicnih medija. to je prosto banovina, i u njenom se dvoristu cesto odrzavaju koncerti. inace, u starom delu zgrade je univerzitetska biblioteka.

Kada sam svojevremeno dobijao pozivnice da prisustvujem nekakvim skupovima, pisalo je zgrada rektorata univerziteta u Nišu.

Izvinjavam se na pogrešci u poznavanju lokalizama.

Izvor: www.kurir-info.rs

Vidoje Golubović: Pronalazi srpske grobove po svetu

U Jindrihovicama u Češkoj sahranjeno oko 8.700 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata, više nego na Zejtinliku - tvrdi dr Vidoje Golubović

BEOGRAD - Beograđanin dr Vidoje Golubović pokušava da pronađe i opiše sve vojničke grobove koje su naše vojske tokom prethodnih decenija i vekova, „rasipale“ širom sveta.

Golubović tvrdi da su „večna konačišta“ naših heroja „posejana“ na svim kontinentima na planeti. Ovaj ekspert Instituta za međunarodnu politiku i privredu i autor brojnih knjiga i naučnih studija kaže da naših vojničkih grobalja ima u više od stotinu različitih zemalja!

Ipak, jedna priča nas je potpuno zaprepastila. To je pripovest o najvećem masovnom groblju srpskih vojnika, o kojem, sramota je reći, uglavnom ne znamo - ništa.

"Zaprepašćujuće je naše loše poznavanje onog dela prošlosti koji se odnosi na zarobljenički logor koji je tokom Prvog svetskog rata bio u Hajnrisgrinu u Češkoj. To mesto danas se zove Jindrihovice i udaljeno je oko 20 kilometara od čuvene banje Karlovi Vari. Tu su Austrougari deportovali brojne zarobljenike iz različitih nacija, a naravno, značajan deo među njima činili su i Srbi. Logor je bio krajnje nehuman, a zatočenici su bili primorani na iscrpljujući rad u kamenolomu. Izloženi logorskim, masovnim oboljenjima, loše hranjeni, počeli su masovno da umiru.

Tako su u Jindrihovicama ubrzo austrougarske vlasti bile primorane da naprave dva groblja. Katoličko je bilo namenjeno uglavnom Italijanima i drugim katolicima, dok je za Srbe i Ruse bilo određeno pravoslavno groblje. Međutim, bolesti su se tokom ratnih godina toliko munjevito rasplamsavale da su nesrećne žrtve uskoro morali da sahranjuju u masovne grobnice.

"Tokom poslednje dve ratne godine upravo su ruski i srpski zarobljenici bili primorani da iskopaju veliki bazen na vrhu obližnjeg brda, koji je trebalo da postane rezervoar za vodu, odakle bi se napajala naselja iz okoline. Ironija sudbine htela je da su, na kraju, svi oboleli i sahranjeni upravo u ogromnom krateru koji su sami iskopali, ne sluteći da kopaju sopstvenu grobnicu".

Sada se pitanje nameće samo - da li je nepun vek od tog jezivog doba dovoljno dug vremenski period da sve što se tamo odigralo, mi ovde potpuno zaboravimo? Tim pre, kako kaže dr Golubović, što su češke vlasti posle Prvog svetskog rata sarađivale sa vlastima Kraljevine SHS i što je još tada zaključeno da u Jindrihovicama počiva 7.100 srpskih vojnika.

"Tada je napravljen mauzolej, izvađene su kosti iz masovnih grobnica i stavljene u minijaturne kovčežiće dimenzija 79h30h30. Tako ostaci naših dedova i danas počivaju u kripti ondašnjeg mauzoleja. To nije sve! Pre nekoliko godina je naš zemljak Dejan Ranđelović, koji živi u Karlovim Varima i samoinicijativno brine o kosturnici, naišao u šumi na ostatke ogromnog groblja koje prvobitno uopšte nije evidentirano, i na kojem, prema pretpostavkama, ima grobova još 1.600 srpskih vojnika!

Ta mučna matematika dovodi broj srpskih žrtava do stravičnih 8.700, a dr Golubović podseća da je do sada najpoznatije i najveće groblje naših vojnika van države na Zejtinliku, u Grčkoj, gde ih ima 7.120.

Naš sagovornik je predsednik „Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca“. Požrtvovani ljudi okupljeni oko ovog udruženja trude se da očuvaju sećanja na naše poginule ratnike.

Do sada su prikupili podatke o više od 40.000 dobrovoljaca koji su stradali tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, a svake godine sredinom septembra odlaze na Kajmakčalan kako bi održavali srpska groblja na tom mestu. Dabome, sve to rade o svom trošku. Očigledno su dragoceni delovi naše prošlosti očuvani samo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca ili njihovoj izuzetnoj posvećenosti očuvanju sećanja na pretke.

Austrougarski logor Hajnrisgrin, u blizini mesta koje sada nosi ime Jindrihovice, obeležava mauzolej koji stoji na uzvišenju iznad stratišta. Okružuju ga krošnje mediteranskih kedrova koje su hodočasnici doneli sa Hilandara. Mnogi nisu verovali da će gorostasno, mediteransko drvo uspeti da se izbori sa oporom centralnoevropskom klimom. Na ovom mestu zvanično ne postoji čuvar, osim Dejana Ranđelovića, kao i Pravoslavne crkve u Pragu, koji, svako na svoj način, vode računa o ovoj spomen-kosturnici koliko znaju i umeju. Kada je pronašao kosturnicu naših vojnika, koja nije bila do sada poznata, Ranđelović je video i zapise o našim precima iz Čačka, Požarevca, Paraćina... Nisu ni sanjali da će, služeći Srbiji, život okončati u dalekoj Češkoj, na Krušnoj gori.

У одбрани Београда у јесен 1915. године, поред српске било је нешто и руске, француске и енглеске артиљерије. Људство ових батерија било је делимично савезничко а делимично српско. Руси су имали два брзометна пољска топа од 77 мм (налазили су се у Горњем Граду) и два обалска топа од 150 мм који су се налазили на Малом Калемегдану; Французи су имали три обалска топа од 140 мм од којих се један налазио на Самару а два на Топчидерском Брду. Непосредно пред почетак непријатељске офанзиве 1915. стигле су четири енглеске батерије обалских топова од 120 мм (осам топова) и размештене по целом сектору одбране Београда.

Francuzi su poslali tri oruđa 138,6 mm/45 Modèle 1893, Rusi dva oruđa 152 mm/35 Obr.1877 i Britanci 8 oruđa 120mm Mk III.

http://www.vijestio.com/vijesti/kako-je-srpski-djeneral-usao-u-istoriju/

можда је писано са политичком намером, али доноси укратко разговор мишић-путник у време повлачења пред притиском аустријанаца 1914. и споменик који је подигнут непријатељу за јунаштво.

После преврата 1903. године, настала је подвојеност у официрском кору која се, између осталог, одразила и на односе између Путника и Мишића. Завереници су извршили чистку  и из војске удаљили све оне који нису подржали њихово дело. Међу првима који је пензионисан био је Живојин Мишић, почасни ађутант краља Александра Обреновића. Такође, на захтев завереника, Радомир Путник је реактивиран, унапређен у чин ђенерала и постављен на место начелника Главног генералштаба. Када је завереничка влада Јована Авакумовића пала и формирана радикалска, Пашић је настојао да Мишића врати у активну службу, али због противљења тадашњег војног министра  Р. Путника, није успео да  свој наум спроведе у дело. Тек 1909. г. за време анексионе кризе, кад је Путник иступио са положаја министра, Пашићу је успело да Мишића реактивира и врати му ранија овлашћења.

I nije samo zbog "zavereništva", Mišić je dosta često znao da očita lekciju Putniku (pa i ostalima starijima po rangu ili dužnosti) kada je ovaj bio neodlučan.
Takodje je jednom prilikom kada je bilo jasno da će biti reaktiviran, iz razloga časti insistirao da se aktiviranje izvrši jednim aktom i vraćanjem u isti rang kao pre penzionisanja.Što je aktiviranje produžilo za nekoliko meseci.Pa je na kraju Putnik ipak popustio i u službenom vojnom listu je istovremeno objavljeno više odluka: da se Mišić iz rezerve prevodi u aktivnu službu pa sve korak po korak do postavljenja za načelnika glavnog đeneralštaba.Verovatno jedinstveni slučaj u vojnoj administarciji-birokratiji.

Видо...

[attachment=1]
[attachment=2]
[attachment=3]

Srpska konjica u Velikom ratu

Zbog novog naoružanja konjica je izgubila na značaju već na početku Velikog rata. Srbija je uoči rata imala jednu konjičku diviziju sa oko 5.000 ljudi i ta divizija je učestvovala u Cerskoj bici.

https://www.youtube.com/watch?v=x1-14FBTCFk

Sve do sredine 19. veka konjica je predstavljala vodeću silu u bitkama. Sa pojovom novog naoružanja, već na početku Velikog rata, konjica gubi značaj. Koristi se za izviđanja i transport teške artiljerije.

"Upotreba konjičkih jedinica, pred Prvi svetski rat i u Prvom svetskom ratu, bila je pod znakom pitanja upravo zato što je moglo da dođe do velikih gubitaka konjičkih jedinica, jer je konjanik na konju bio velika meta u situaciji kada se vatreno naoružanje toliko unapredilo", objašnjava profesor na Vojnoj akademiji profesor Slobodan Đukić za Jutarnji program RTS-a.

Prema njegovim rečima, Srbi nikada nisu bili poznati kao konjički narod, jer i samo Balkansko poluostrvo, planinsko i ispresecano, nije pogodno za masovnu konjicu. Ipak, sredinom 19. veka za obuku srpskih oficira u Beogradu je izgrađen Manjež u kome se uvežbavalo jahanje.

"Srpska vojska je uoči Prvog svetskog rata imala jednu konjičku diviziju čiji je komandant bio pukovnik Branko Jovanović. Ova konjička divizija je učestvovala u Cerskoj bici. Ukupna jačina konjičke divizije je bila oko 5.000 ljudi, međutim osim konjičke divizije, konjanici su bili zastupljeni i u pešadiji" kaže potpukovnik Đukić.

Otvaranje hipodroma na Vidovdan 1914.

U Prvom svetskom ratu učestvovao je veliki broj punokrvnih konja, koje je narod rado gledao u trkama. Baš na Vidovdan 1914. godine, neposredno pre sarajevskog atentata, otvoren je i prvi stalni beogradski Hipodrom kod Careve ćuprije.

Nataša Pavlović, sekretar Udruženja za konjički sport, kaže da su prema beleženju hroničara, sve značajne ličnosti Beograda, prisustvovale otvaranju.

"Kažu da je bilo velelepno, da su dame naravno bile sa šeširima, da je to bila obavezna garderoba, što i danas poistovećuju sa hipodromom. Bio je i kralj Aleksandar Karađorđević, koji je inače voleo konje. U sred svečane atmosfere otvaranja trkališta u Beogradu, koje je ovde već sto godina, pročula se strašna vest. Gavrilo Princip, član tajne organizacije Mlada Bosna, izvršio je atentat na Franju Ferdinanda u Sarajevu", kaže Nataša Pavlović.

Ribnikar na konju odlazi na Cer

Jedna od najzaslužnijih osoba za otvaranje ovog sportskog objekta bio je osnivač i direktor lista "Politika" Vladislav Ribnikar, koji je i sam imao nekoliko punokrvnih konja.

"On im je davao lepa, romantična imena - Vuk Mandušić, Žuta lala, Crvena lala, Zona Zamfirova. Zvali su ga u rat i Vladislav Ribnikar je seo na Zonu Zamfirovu i kroz celu Srbiju došao na Cer", kaže novinar Davorin Darko Ribnikar.

Vladislav Ribnikar je poginuo prvog septembra 1914. godine na Ceru. Sahranjen je u blizini fronta u Peckoj, a na beogradskom hipodromu , ispod svečane lože, koja je sačuvana još iz tog perioda, postavljena je njegova bista.

Od 1923. godine svakog proleća održava se i trka trogodaca, koja nosi ime Vladislava Ribnikara.


Pripremila: Biljana Bojković
Izvor: RTS

Moj deda Milutin N. Vuković, kaplar iz konjičke divizije dobio je u Cerskoj bitci Obilićevu zlatnu medalju za hrabrost.
U rat je otišao sa svojom kobilom (ne znam pasminu) koja se zvala Lasta. Po povratku iz rata ona nije ništa radila osim
što je bila pažena kao član porodice. Sahranjena je na porodičnom imanju u rodnom selu kod Mladenovca

Jedan film o Srbiji u prvom sv. ratu. Nadam se da dosad nije bio.

http://youtu.be/cgFb4Utovr8

čovjek se 'ladno rasplakao dok je ovo snimao...
http://www.youtube.com/watch?v=Xdmr95cYbWg&list=PL8zBZAptVcZ_BnF2frsM0noCW_CSJMoLu&index=14

Imao sam tužnu počast da 1998 prvi put budem na ovom mestu i predam venac talasima koji pokrivaju ratne drugove moga dede.
Plakali su svi koji su bili na lađi.
Važno je da se zna, da njih nije bilo nebi bilo ni nas.

Njemci i Bugari u Srbiji navembra 1915.godine

A-U vojska strelja pobunjene Srbe u BiH 1917.godine

Straža A-U vojske negdje u Srbiji 1915. godine

Odlazak AU vojske za Srbiju
[attachment=1]

Povratak iste godine
[attachment=2]

"Noć muzeja 2014" u Šapcu, tema u Međuopštinskom istorijskom arhivu "U rovu" (materijal iz njihove arhivske građe), Biblioteka šabačka tema "Šabac na granici" o stradanju nekada drugog grada u Srbiji (po bogatsvu i lepoti). Uništene ikone iz crkve Sv.apostola Petra i Pavla svedoče o stradanju iste u leto 1914. (izloženo u crkvenoj riznici).

Izvod iz ratnog dnevnika Stevana Kostića iz Šapca.

Karte iz postavke u Arhivu, ratne i iz vojnih škola.

Postavka iz Biblioteke i nekadašnje zgrade Kluba ljubitelja Francuske danas KUD Abrašević.

Možda ne bi bilo loše pomenuti 100. godišnjicu Sarajevskog atentata ovde...

U prilog postavljam ruski dokumentarni film sa prevodom,koji je snimljen povodom 100 godina od ubistva Austro-Ugarskog prestolonaslednika

Balkanska Klopka.Tajna Sarajevskog Atentata 2014

https://www.youtube.com/watch?v=GQBAR4s8rYw#t=561

[attachment=1]

Vidim da ste pomenuli stogodišnjicu atentata. Pretpostavljam da su tada izdate ove razglednice, sa likovima Sofije i Franca.
[attachment=1]

Pogledajte fotografije iz prvog svetsko rata na veoma interesantnom sajtu:
http://славним-прецима.срб/Galerija/Index2

[attachment=1]
14. јули 1919. на тргу Конкорд у Паризу.
Један одред српске војске у дефилеу победе.
(Фотографија Музеја два рата)

[attachment=1]

Defile srpske vojske 14.07.1919 u Parizu. Taj datum za održavanje parade pobede je izabran zbog Dana Bastilje, dana kada Francuska slavi praznik kojim se obeležava upad u tvrđavu Bastilju 14. jula 1789. godine.
(fotografija iz moje kolekcije)

Zanimljivo videti, kako oficiri u publici pozdravljaju vojsku.

Da li je na slici gore pomenuti Dragiša Stojadinović oficir koji je prvi poleteo Merčepovim komitskim aeroplanom 1912?
Čiji se prvi let završio nakon desetine metara na poljani banjičkog visa.

Na sajtu Kurira ima o tom događaju.

http://www.google.rs/url?url=http://www.kurir-info.rs/vesti/drustvo/7-najvaznijih-dogadaja-u-razvoju-srpske-avijacije-clanak-1491489&rct=j&frm=1&q=&esrc=s&sa=U&ei=bjHfU9zINuKF4gSO-YHYAQ&ved=0CCIQFjAC&usg=AFQjCNEmzzGZNXenzxlaClPr82JvR5SucQ

Па и сада је правило да официри у публици отпоздрављају јединицама у дефилеу, поготово ако се носе ратне заставе. Заставу су дужни да поздраве и они који нису на свечаној бини.

Hvala, to nisam znao.

Zastava se pozdravlja i kada si u civilu. Na kopnu zauzimanjem stava mirno i okretanjem glave u njenom pravcu, a kad se ukrcavaš na ratni brod (nisam siguran za silazak sa broda) pozdravljaš i klimanjem glave.

I pri silasku. Pozdravlja se na gornjoj ploči siza.

Hvala na dopuni.

12. октобра 1918. године, јединице Дунавске и Моравске дивизије, с пуком српске коњичке дивизије, ушле су у Прокупље. Са српском војском у град је ушла и француска коњичка бригада, под командом генерала Огиста Шарла Траниеа. Педесет година касније, музеј Прокупља је изложио у једном излогу успомене на овај дан, а општински одбор је одлучио да додели име генерала Трениеа једној улици у граду. 
Генерал Трание је забележио у својим забелешкама: На друму, при сваком застанку, доносило се војницима хлеба, кајмака, шљивовице. А тек вина и то доброг! Али ма какав новац је одбијен с љутњом… Затим, улазак на коњу усред бескрајних клицања и под кишом букета, венаца и поклона сваке врсте. Један српски пешак једва је држао узде мога коња мало уплашеног.

[attachment=1]
На сл. генерал Трение улази у ослобођено Прокупље. Његов коњ покривен је пешкирима и венцем.

Jedna lepa inicijativa. Pitanje je koliko su nadlezni zainteresovani za to

http://vimeo.com/104798267

Ako nadležni budu videli ličnu finansijsku korist, sprovešće je u delo. Ako ne - onda nikom ništa.

Kao i uvek.

Дошао сам до дневника неких српских војника из Првог светског рата и... мало је рећи да сам затечен.

Овом приликом један необични одломак. Песма коју је, током борби код Великог Дреновца, записао тада 35-годишњи отац шесторо деце, Обрен Мандић из села Виљуше код Чачка. Уписао је песму у свој дневник током предаха од борби, и то написану у десетерцу. Тачно 99 година касније, ево је и пред вама:

Слушај сада, мој премили сине,
слушај сада што ти отац каже
из даљине, а града Лесковца,
а из места, ох, Горњег Дреновца.
Отац хуче и топови хучу,
отац брине, топовима бије,
а од сина ни абера нема.
Јаој мене, до Бога милога,
јесу ли те Швабе заробиле,
ћерку Љубу и сву децу милу?
Чуј ме, Миле, из даљине сине,
чуј ме, Олга, моје прво сунце,
Чуј ме, Косо, моје добро дете,
чуј ме, Ружо, о судбино моја,
тебе отац, ох, највише жели,
можда је се отац о те огрешио,
огрешио, па не излечио,
јер ти, ћери, бела света немаш,
па сте сада и без хранитеља,
хранитеља, вашег родитеља.
Чуј ме, Војо, мој премили сине,
ти си оца мало запамтио,
мало зла а добра нимало,
јер баш када времена бијаше
да вас отац лепо одеваше,
да вас отац хлебом хранијаше,
па вас отац за школу спремаше,
а мајка вам 'вако говораше:
- Ја не жалим што се мучим сада,
јер имадем синова и ћери,
то су моје куће и дућани,
то су моје паре и динари.
Чуј ме, Живка, ћери незнана!
па ти мене, родитеља твога,
ти оца ни видела ниси!
Па ја тебе ни хранио нисам!
У то доба, а најлепше време,
настадоше ратови незнани,
пусто време, четири године
све то беше, ал' не беше тешко,
али сада баш претешко мени.
Ево чујем већ десет дана,
десет дана, ал' десет година
како су ми Чачак одузели,
заробили моју верну љубу,
и са њоме до шест сирочади,
два сина, два сокола сива,
четир' ћерке, моје красно цвеће.
Чуј ме, Радо, моја верна љубо,
немој мене, Радо, наљутити,
немој мене деце уцвелити,
Јаој мени, до Бога милога,
шта ћеш, Радо, са шест сирочади,
хлеба, соли, па и дрва треба,
рубља нема, а обуће треба.
Јаој мене, па марјаша немаш!
Имао сам до триест динара,
могао сам теби што помоћи,
али су нас душмани одвојили.
Сваки дан сам по пару одвај'о,
а од уста хлеба продајући
да бих, Радо, теби олакшао;
но шта сада радити могу,
Богу хвала и светоме Луки,
много прошло, а мало остало.
Биће скоро и данак ће доћи,
па и ја ћу својој кући поћи
да потражим робље заробљено,
верну љубу са шест сирочади,
не би ли их здраве затекао,
па да опет своју децу храним.
Перо шкрипи, а олово пршти
зла душмана оставити неће".

(Огњену није мало остало као што је мислио. Перо је још шкрипало, а олово баш дуго прштало. Баш дуго. У војску је отишао 1912. Није се вратио кући до писања песме, настале током борби на Великом Дреновцу 1915. Није се вратио ни 1916, ни '17, већ тек 1918. Поживео је потом баш дуго - скоро до ових дана, а песма још више: надживела га је овим скромним објављивањем на Палуби.
Уосталом, љубав је вечна. Шта је за њу један светски рат?)

У солунској офанзиви, заједно са српском војском, која је имала главну улогу, садејствовале су јединице француске Источне војске. Одред генерала Траниеа, чији су ефективи имали снагу осредње дивизије, имао је задатак да у току пробоја штити леви бок српске I армије.


15. септембар 1918. генерал Трание и пуковник Ноел, командант 44.ог колонијалног пука на командном месту.
[attachment=1]

Траније-Аугуст-Шарл (1862-1931). Рођен у Тулузи. Након више Нормалне и Политехничке школе завршио школу артиљеријске примене, као један од најбољих у рангу. Затим ратну Академију. Официр штаба у Орану. Тражи да буде послат на фронт - где су му већ два старија сина. Постаје шеф 151. дивизије на Соми, затим командант дивизијске артиљерије 76-те  дивизије на Вердену. 1916. постаје пуковник. Почетком 1917. његова 76-та дивизија је послата на Источни фронт и бори се код Охридског језера, затим северно од Битоља. Септембра 1917. године именован за команданта 22. бригаде колонијалне војске, а за генерала промовисан 26. јуна 1918. По завршетку рата био је гувернер Будим-Пеште, а затим командант француско-српских снага у Фијуми (Ријеци). 1922. по својој молби, прелази у резервни кадар.

Nišlije su, u znak zahvalnosti jednoj ulici dale generalovo ime. U Ulici generala Tranijea nalazi se i reljef generala Šarla Tranijea koji je izradio poznati srpski akademski vajar Ljubiša Mančić.
[attachment=1]

Izvor slika je www.bildarchivaustria.at

Šabačka crkva uništena tokom prve okupacije u leto 1914.
[attachment=1]

Karadjordjeva ulica, Šabac (crkveni toranj u pozadini)
[attachment=2]

Šabac, centra grada
[attachment=3]

Crkva u Loznici
[attachment=4]

Unutrašnjost crkve u Loznici
[attachment=5]

Izvor fotografija http://wk1.staatsarchiv.at (http://wk1.staatsarchiv.at)

Kolona za snabdevanje prolazi kroz Šabac
[attachment=1]

Austrougarski ranjenici-poljska bolnica XV korpusa kod Bijeljiene
[attachment=2]

Povlačenje AU trupa na Savi kod Šapca
[attachment=3]

Srpski zarobljenici u Šapcu
[attachment=4]

Povlačenje stanovništa na Drini
[attachment=5]

Juče na terenu naletim na spomen-obeležje junacima Prvog svetskog rata i na ovaj top (SAD haubica 105mm M2A1 iz vremena WW2) u selu Krnule , nekih dvadesetak kilometara od Šapca na putu za Valjevo (skrene se sa glavnog druma). Pored ovih obeležja tu, u ogradjenom delu, na račvanju dva puta je i par klupa, nekoliko četinari i dva spomenika iz 19. veke (jedan je iz 1856.).

Top je stvarno robusan i gotovo za ne poverovati je kako izgleda nakon svega (ko zna od kada stoji na otvorenom). Pomeranje cevi po azimutu je moguće dok su ostale ručice zarđale. Top inače gleda, usmerne je prema Ceru a ja sam ga malo doterao prema repetitorima koji su mi bili orjentir :)

Из тиска, прије тачно сто година...

[attachment=1]

Цртица о Кајафи...

...У јеку Колубарске битке, команданту Дунавске дивизије I позива, пуковнику Миливоју Анђелковићу Кајафи, од последица тифуса умире четрнаестогодишњи син Павле. Скрхана болом, супруга Бранислава шаље писмо на фронт, на руке пуковнику Миливоју Анђелковићу:
„Данас је умро наш син Павле. Сахрана сутра.”
Одговор са Сувобора стигао је пред саму сахрану. Донео га је војник после педесетак километара јахања. У писму је била само једна реченица:
„Бранислава, ја као отац јако жалим што ми је умро син, али и овде су моја деца и гину сваког дана. Миливоје.”...

У последњем броју магазина МО "Одбрана"  објављен је специјални прилог под насловом: "Меморијали Првог светског рата на подручју Београда - Хероизација народа и појединца". Нажалост нема .pdf верзије већ се само види прва страница: http://www.odbrana.mod.gov.rs/svi_clanci_broja.php?id_broja=497&id_casopisa=4

Požeška biblioteka je sa svojim neknjižnim fondom vezanim za Prvi svetski rat dala svoj doprinos projektu "Mobilizacija sećanja", koji se organizuje pod pokroviteljstvom Europeane. http://www.europeana1914-1918.eu/sr
Zahvaljujući kolegama iz Gradske biblioteke "Vladislav Petković Dis" iz Čačka koji su pri ovom projektu organizovali akciju prikupljanja porodičnih uspomena, digitalizovali smo i na jedinstvenoj online arhivi Prvog svetskog rata Europeana 1914-1918. objavili (za sada) dve priče:

- Novica Maričić iz Gorobilja (3 fotografije) (http://www.europeana1914-1918.eu/en/contributions/18888)

- Slavko J. Joksimović iz Gorobilja (Ratni dnevnik 1914-1918 (8 beležnica), foto-album od 60-ak fotografija (http://www.europeana1914-1918.eu/sr/contributions/18892) koje je uslikao na Solunskom frontu i nekoliko njegovih pisma iz tog perioda)

Srpska vojska na Adi ciganliji

A-U vojska vješa srpske civile

Može li neko da mi pomogne oko ovih detalja:

1) Rovovski deo rata. Šta su "prihvatnica" i "objavnica"?

2) Kretanje jedinice. Šta je smaknuti poredak, a šta evolucioni? (I postoji li još neki?)

3) Koji trubni znaci su sve postojali u to vreme?


Hvala

Да не пребирам по енциклопедијама већ онако из главе, па неће бити баш егзактно:

Објавница је елемент заштите борбеног распореда или заштите објеката. У жаргону се то назива и "мртва стража". Поставља се обично нешто испред предњег краја на могућем правцу прикривеног приласка непријатеља са намером да задржи непријатеља (и изненади га) и ватром узбуни своје главне снаге. Поставља се и код обезбеђења командних места или неких посебно важних објеката. Поставља се увек тамо где је сигурно да нико од наших снага тамо неће ићи (наићи, проћи).  Људство у објавници никад не  зауставља оне који му прилазе већ на прву појаву отвара ватру, не проверавајући да ли је то непријатељ (јер се поставља увек тамо где само непријатељ може наићи).

Прихватнице се постављају код одступања као орган заштите који треба да прихвати заостале делове властитих јединица и да их усмери где да иду. Такође, постављају се код увођења у борбу других јединица које наступају (на пример, крећу у напад) преко положаја својих јединица, са намером да се спречи ненамерни сукоб, отварање ватре и усмере јединице које наступају. Постављају се и код преласка кроз минска поља , код десантних и скелских места преласка преко река како би усмерили и јединице на праве путеве и прилазе.

Еволуциони поредак је поредак развијеног борбеног распореда јединица који обично настаје из маршевског поретка, дакле из покрета. Дакле, када се јединица из маршевског или неког другог распореда развије за борбу при чему је тај поредака приближан (одговарајући) правилски одређеном борбеном распореду. На пример, када се чета из маршевског поретка развије у стрељачки строј, онда је она у еволуционом поретку (прешла из један у други у покрету).

Смакнути поредак је онај у коме су јединице развијене у борбени поредак једна иза друге, али тако да нису у линији једна  иза друге (гледано са фронта) већ "укосо" . На пример, чета се развила у стрељачки строј при чему је први вод развијен по фронту 300м, други вод исто 300м удесно од њега, али и иза њега за на пример 100м, а трећи вод исто триста метара по фронту, али удесно од другог и за око 100м иза. 

Ипак, не узимај здраво за готово ово што сам написао. Погледај литературу.

Трубни знаци у миру су постојали за устајање, повечерје, збор (постројавање), почаст и сл. (то постоји, због традиције и данас). Постојали су и трубни знаци за кључне команде борбене команде: "јуриш", "повлачење" и вероватно још неки ("спрема за покрет", "за борбу" и сл.).

Хвала најлепше. Нешто од овога сам и претпоставио, а много тога - научио.

Članak iz "Mornaričkog glasnika" br.4 1984. godine, autor članka je Kbb Anton Simović

nastavak

nastavak

nastavak

nastavak

Народна библиотека Србије је основала дигитализовану едицију ,,Велики рат" коју чини велики број фотографија, књига, докумената плаката и сл. Између осталог, дигитализован је ,,Ратни албум 1914-1918" из 1926. године аутора Андре Поповића

 http://velikirat.nb.rs/items/show/4431

Na žalost slabog je kvaliteta.

[attachment=1]

[attachment=1]

На данашњи дан 1918. године. Предсједник Вудроу Вилсон америчком народу:



Са www.blic.rs

Tog dana se srpska zastava u znak postovanja vijorila iznad Bele kuce.

http://serbian.serbia.usembassy.gov/kada-se-na-vrhu-bele-kuce-vijorila-srpska-zastava.html

Godišnjica početka proboja Solunskog fronta


Pre devedeset sedam godina „tamo daleko“ su neki drugi, bolji, jači, pametniji, mudriji i hrabriji mi krenuli u odlučan juriš. Juriš u slobodu, koju su na krilima pobede doneli u Srbiju posle četiri teške godine tokom kojih je stanovništvo desetkovano, zemlja razorena i raseljena. Mrtvi sa Mojkovca i albanskih gudura su vaskrsli na Kajmakčalanu. Oni su nam podarili slobodu. Ceo svet je saznao za taj podvig i divio se maloj Srbiji, koja je bila u redu pobednika uz zemlje saveznice. Mi, danas koji još uvek uživamo tu slobodu koju su nam naši stari izvojevali ne smemo da zaboravimo na slavne dane naše prošlosti.

Pred Vama je hronologija proboja Solunksog fronta.

14. septembar – Od 08.00 časova, vršena je artiljeriska priprema na celom frontu. Na odseku Druge armije, rušiće artiljerisko dejstvo izvedeno vrlo dobro, na odseku prve armije, bilo je zadovoljavajuće.

15. septembar – Druga armija je dejstvovala tako što Šumadijska divizija zauzima Slonovo uvo, Veternik i Golu Rudinu, a 17. francuska divizija je osvojila rovove oko Kravice. Neprijatelj, pojačan jednim pukom vrši tri protiv napada na ovu diviziju, ali su svi napadi odbijeni sadejstvom Šumadijske i Timočke divizije koje napadaju Borovu čuku, koju i zauzima Šumadijska divizija i napadom na Oblu čuku, koju zauzima Timočka divizija. Pri kraju dana francuska divizija potpuno zauzima Kravicu, a 122 francuska divizija zauzela je Dobro polje i došla u podnožje Sokola. Prva armija, sa desnom kolonom Drinske divizije uz sadejstvo 122. francuske divizije, napala je na Soko, ali u napadi u toku dana prolaze bez uspeha. Kada je leva kolona Drinske divizije zašla u neprijateljske rovove na frontu: Soko – Gradešnica, tada je u toku noći između 15 i16. septembra, Drinska divizija sa 122. francuskom divizijom zauzela Soko
. Na taj način, za prvih 24 časa napada, zauzeta je cela prva linija neprijateljskih rovova na srpskom frontu, sem malog dela na krajnjem levom krilu Prve armije. Pred veče 15. septembra, obe divizije, Jugoslovenska i Timočka, druge linije Druge armije izašle su ispred divizija prve linije, a srpsko – saveznička avijacija je, i pored nepovoljnih vremenskih okolnosti, izvršila svoj zadatak u potpunosti.

16. septembar – Druga armija, u toku prepodneva zauzima sa Jugoslovenskom divizijom Kozjak (K1810), najvažniju tačku druge neprijateljske linije. Neprijatelj preduzima protiv napad i uspeva da povrati Kozjak, ali je ubrzo sledio snažan juriš Jugoslovenske divizije, koja je definitivno zauzela ovu važnu tačku. Ostale divizije ove armije utvrđivale su zauzete položaje. Prva armija nastavlja da napreduje, i to po teškom i nepristupačnom terenu, i osvaja jednu za drugom neprijateljsku utvrđenu liniju rovova i prodire punih 15. km. Za to vreme, Moravska divizija iz druge linije prve armije izbija na Kozjačku kosu i hvata vezu sa Jugoslovenskom divizijom druge armije. Konjička divizija koja je bila u pozadini Moravske divizije, izbija u noći između 16 i 17 septembra kod Labinice iza sredine Drinske i Dunavske divizije.

17. septembar – Druga armija, uspeva da savlada veliki neprijateljski otpor i izbija sa Jugoslovenskom divizijom, uz sadejstvo Moravske divizije iz Prve armije, na Kučkov kamen odakle produžava nastupanje ka Đurkovom kamenu. Timočka divizija osvaja Topolac i prilazi ka Studenoj vodi. Sve vreme proboja 17. francuska divizija kretala se u pozadini Jugoslovenske, a Šumadijska u pozadini Timočke divizije. 122. francuska divizija je zadržana u rejonu Dobrog polja da bi ostala na raspolaganju komandantau savezničke vojske. Prva armija, u jurišu terajući neprijatelja ispred sebe, izbija na liniju: Kučkov kamen – selo Melnici – selo Bešište. Konjička divizija je za to vreme stigla je do sela Polčište.

18. septembar – Druga armija, osvaja sa Timočkom divizijom Blatac i nadire ka Golupcu, a jugoslovenska diviziija dopire do linije: Mrežinče – Konopište. 17 francuska divizija dolazi na Kozjak, a Šumadijska na Topolac. Prva armija izbija prednjim delom na Crnu reku od sela Pološko pa sve do mosta Razim beja, dok Drinska divizija, svojim većim delom odlazi u selo Viglište da bi bila deo armijske rezerve. 18. septembra cela konjička divizija je stavljena na raspolaganje Druge armije i ona dejstvuje, sa jednom svojom brigadom ispred leve kolone Jugoslovenske divizije, a sa drugom brigadom ispred Dunavske divizije u pravcu Bešište – Razim bej.

19. septembar – Druga armija izbija na liniju: Radnja – Bohul – Moklište, dok Prva armija zauzima prelaze na Crnoj reci od Razim beja do sela Pološko. Bugari su, da bi se suprostavili nadiranju Prve armije dovukli znatna pojačanja, ali nisu uspeli da sačuvaju svoje položaje.

20. i 21 septembar – Obe srpske armije preduzimaju snažno dejstvo tako što, Druga armija nadirući ka Varadu, uspeva da preseče dve važne komunikacije: Đevđelija – Skoplje i Prilep – Gradsko, a Prva armija, levom obalom Crne reke, nadire i dalje na zapad. Takvim dejstvom napravljen je u samom centru neprijateljskog fronta tako dubok proboj da su i krila počela da popuštaju. Neprijatelj, čiji se najveći deo snaga nalazio u rejonu severno od Bitolja, naglo je otstupao da bi došao do pravca Prilep – Veles. Istovremeno je počeo i da se urušava i front oko i u rejonu Dojranskog jezera.

22. septembar – Druga armija zauzima Krivolak, upućujući Konjičku diviziju u razbijanju neprijatelja koji se u panici povlačio ka Štipu. Prva armija snažno napada na neprijateljsku komunikaciju: Prilep – Drenovo – Gradsko. Prilikom povlačelja, neprijateljske trupe su palile sva svoja skladišta, ali su neka od njih, i to u dobrom stanju pala u ruke Prve armije.

23. septembar – Druga armija osvaja Gradsko, glavno skladište neprijateljske vojske na pruzi Skoplje – Solun, a iz Krivolaka nadire ka Štipu, a Prva armija zauzima tesnac severno od sela Drenova, i preseca neprijateljsku komunikaciju: Prilep – Gradsko, a sa frontalnim delovima armije izbija na komunikaciju Prilep – Veles.

24. septembar – Druga armija, prilazi Štipu, a Prva armija izbija na greben planine Babune i nadire ka Velesu.

25. septembar – Konjička divizija zauzima Štip i nastupa ka Cerevom selu, dok Druga armija izbija na Ovče polje, a Prva armija nastupa ka Velesu.

26. septembar – Konjička divizija iz Štipa napreduje ka Kočanima. Druga armija ostaje na Ovčem polju, a sa jednim odredom iz Timočke divizije zaposeda planinu Gradec u cilju osiguranja desnog bloka fronta, do dolaska savezničkih trupa. Prva armija zauzima Veles i kreće se ka Ovčem polju radi uspostavljanja veze sa Drugom armijom. U toku dana jedan bugarski major, kao pregovarač upućen od strane Tudorova je došao da moli komandanta savezničke vojske za obustavljanje operacija u narednih 48 časova. General Franše d, Epere je odgovorio da se operacije ne mogu prekidati, a Bugari, ako žele, mogu poslati svoje delegate sa svojim predlozima za uspostavljanjem mira.

27. septembar – Konjička divizija vodi borbu kod Cerevog sela, a sa jednom patrolom izbija na srpsko – bugarsku granicu, dok Druga armija i dalje drži Ovče polje, a Prva armija liniju Veles – Sveti Nikola.

28. septembar – Obe srpske armije nastupaju ka srpsko – bugarskoj granici na komunikaciji: Kumanovo – Kriva Palanka – Đustendil.

29. septembar – Bugarska je u 23.00 časa potpisala konvenciju primirja

30. septembar – U podne prema konvenciji od prethodnog dana su obustavljena sva neprijateljstva.

mediagroup021.rs (http://mediagroup021.rs/godisnjica-pocetka-proboja-solunskog-fronta/)

Заборављена трагедија Селевца

Пре 100 година, 21. октобра 1915, немачки војници су у овом шумадијском месту стрељали 89 недужних цивила

„Борбе у Србији имају карактер најдивљијих борби народа у којима учествују и старци и жене и деца”, известио је немачки лист ,,Франкфуртер цајтунг” пре тачно сто година, 23. октобра 1915. године, а као пример је поменут Селевац, тамошњем читаоцу свакако непозната шумадијска варош код Смедеревске Паланке.

Штура информација је као и толике друге имала да подстакне немачки ратоборни дух, а Србију и Србе представи као некакву територију насељену дивљим племеном. Уз то је ова вест изванредан пример манипулисања јавним мишљењем и скривања чињеница о стварним ратним збивањима, пошто је немачка војска у Селевцу 8/21. октобра 1915. починила незапамћен ратни злочин, у коме је стрељано 89 недужних цивила.

Од ове трагедије протекло је сто година, али се о њој и даље зна мало, уз остало и зато што јој ни домаћа историографија није посветила дужну пажњу.

Утолико су драгоценија сазнања до којих је дошао др Зоран Вацић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва, који не посустаје у истраживању санитетских аспеката Великог рата.

Истражујући епидемију тифуса у ондашњем Јасеничком срезу Смедеревског округа, каже нам др Вацић, консултовао је и изузетну књигу Драгутина Паунића ,,Кад су војске пролазиле – ратни дневници”, објављену 1988. године. У овој књизи је објављено и сведочење Јевросиме Игњатовић о трагедији у Селевцу, забележено захваљујући њеном рођаку Радисаву Јакшићу. Тако су сачувани од заборава детаљи који говоре о трагедији 21. октобра 1915. када је у масовној егзекуцији недужних стрељано 89 људи, деце, жена и стараца.

Најмлађа жртва, девојчица Милосава Савић, имала је 10 година, а најстарија жртва био је Живан Властић који је имао 88 година, каже др Вацић.

Српска војска је тог дана била у повлачењу, али се у блату заглиби један топ, под брдом у близини селевачке породичне задруге Јакшића. Према опису из Паунићеве књиге, сељаци из околних кућа – старци који нису могли на фронт, жене и деца – похитали су у помоћ српским војницима, да извуку топ из дубоког блата.

Надирали су, међутим, немачки војници, припуцали су а српски војници су одговорили на паљбу, али су морали да се повуку. Сељани су се тада разбежали својим кућама, али у њима нису нашли спас. Немци су их извукли напоље и у групама стављали пред стрељачки вод. Јевросима је једина преживела крваву одмазду.

Пред пушчаним цевима нашла се и цела породица Јевросиме Игњатовић. Сви су стајали, изузев њене непокретне бабе која је седела везана на столици и тако изнета из куће. Јевросима је стајала иза бабе, а док су трајале припреме за егзекуцију, унука је чула бабине речи: ,,Кад припуцају, ти падај одма’, а мене тргни на себе”.

Тако је и било – смртоносни плотун је одјекнуо, Јевросима је повукла столицу с мртвом бабом, пала под њу и преживела масакр.

Тог трагичног дана који је Селевац завио у црно, страдале су читаве породице. Наш саговорник, др Вацић, који је имена свих стрељаних идентификовао у Матичној књизи умрлих селевачког Храма Силаска Св. Духа, наводи као пример породицу Николе Петровића. Стрељани су Никола (54), његова жена Милена (53), син Драгољуб (16), кћери Јеросима (18) и Јелена (21) и снаја Косара (30). Сличну судбину је доживела и породица српског војника Спасоја Савића. Стрељани су његова жена Јована, син Живојин (16) и кћери Милосава (10) и Милојка (18).

Матичне књиге, сведочанство ове трагедије, чувају се у Историјском архиву „Верослава Вељашевић” у Смедеревској Паланци.

Доктор Вацић наводи да је забелешку о овом злочину оставио немачки генерал Галвиц у својим мемоарима: ,,25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе и борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат, није се могло проћи без убијања.”

Колико лажи да би се прикрио злочин, констатује наш саговорник. Све да је уличних борби и било, чиме би се то против Немаца борили селевачки старци и деца – врљикама и мотикама, бундевама и камењем? Која би мајка повела у уличне борбе своју малолетну децу? Зар је везана за столицу, непокретна баба преживеле Јевросиме Игњатовић била бомбаш-самоубица”, пита се др Вацић.

Наш саговорник наглашава да је после убијања цивила у Мачви 1914. године, покољ у Селевцу био најмасовнији ратни злочин, изузимајући терор бугарских војника у њиховој окупационој зони у Србији током Првог рата.

Од 89 стрељаних у Селевцу, њих 17 било је млађе од 18 година, а 39 невиних жртава било је старије од 60 година.

kompletan tekst u politici:http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Zaboravljena-tragedija-Selevca.sr.html

Novembarske zadušnice, selo Drežnik, zapadna Srbija 2015.

То је оно гробље поред Рзава у Дрежнику или..

Ne, ono u centru, pored crkve.

[attachment=1]

Prenosim tekst nepoznatog autora, povodom 11. novembra, dana primirija u Prvom svetskom ratu...

Da li iko od vas moze da predje 20 kilometara bez vode? Da li iko od vas moze da predje 10 kilometara po minusu sa mokrim nogama? Da li iko od vas moze da bude brzi od konja?
Da li iko od NAS moze da zamisli koliko su se nasi preci namucili u Prvom svetskom ratu..?
Zato sto niko ne moze ni da zamisli, a kamoli da se seti i oseti te muke zato smo danas kakvi jesmo.. podli, zli, omalovazavajuci prema nasoj istoriji ne shvatajuci da smo sami prema sebi takvi, i da sami sebi pljujemo u lice..
Zato ce nam i napisati drugi istoriju sledece godine kada se skupe na proslavi u Sarajevu, zato ce i pisati da su Srbi teroristi, da su pucali u naprednog vojvodu Ferdinanda, koji je vladao rajem na zemlji i demokratskom tekovinom Evrope, a ne u surovog coveka koji je vladao "tamnicom naroda"..
a najvecu pomoc ce imati od nas samih.. koji cemo cutati i praviti se da nista nije bitno da bi trebali da odreagujemo, a kamoli da razmislimo o svemu tome..
Da je to znao ovaj, jadni, umorom i bolescu i ko zna sve cime skrhani covek, on bi se sam ubio, negde u gudurama Albanije.. ne bi ni zeleo da se vrati da oslobodi Srbiju, da bi kasnije porodio takav porod...
Vidite ga, pogledajte.. u vukojebini negde, ko zna gde, seo i zaspao, onesvestio se ko zna, mozda cak i umro..
Ali njemu je bilo lepo, jer tada nije osecao svu muku, nije osecao da su mu siljkani puni vode, ti isti koje je verovatno u selu negde obuo i otisao u rat ne sluteci gde ce zavrsiti.. Bilo mu je lepo, jer je sanjao o svojoj kuci, o svome polju, i svojoj zeni, deci ili staroj majci.. za taj jedan mali momenat u vukojebini, bio je zahvalan jer je mogao da se seca, ponavljam SECA, svoje kuce..
nije zeleo da sanja o ruznim stvarima, o ratu, o nemcima, o arnautima, o britancima koji nisu hteli da ih prevezu do Krfa, koji su prvo prevezli konje ii stoku pa tek njih, o tome da li mu je majka u crnini za ostalom bracom, o tome gde mu je zena i deca, jesu li ziva i zdrava..
Taj covek preziveo smrt.. on je umro, ali se ipak vratio kuci...pobedio sve, zadivio ceo svet i vratio kuci..
a zasto?? zato sto mu nije bilo bitno niti da pobedi sve, niti da zadivi ceo svet, nego da se vrati KUCI.. svojoj kuci, svojoj stazi, i svome pragu..
zato je on sam pobedio visestrukog brojnijeg i jaceg neprijatelja, zato je on iznenadio svoje nazovi "saveznike", zato je on trcao brze od " gospodske i najbolje na svetu ", francuske konjice, razbio celu Bugarsku i pola austrijske vojske, pola arnautske bande, jer se on nije borio da ubije neprijatelja i zadivi francuskog konja..
vec je samo hteo kuci.. on je trcao SVOJOJ kuci..
i zato je nemacki car VIlhelm rekao da ih citiram " nisu porazili niti francuski i engleski vojni stratezi i obuceni oficiri, vec zelezni srpski seljak"..
Taj seljak, koji kunja na ovoj slici.. on je dva carstva sam oborio, i nadjacao.. ne iz hira, ne iz alavosti prema novcu, pobedi zeljom za vlascu, vec samo zato sto nije dao svoju kucu..

u Prvom svetskom ratu, Srbija je izgubila MILION I DVESTA PEDESET HILJADA ljudi.. 30% svog stanovnistva i 60% muskaraca..
Da nije bilo toga Srbija bi danas brojala vise od 25 miliona ljudi, racunajuci, a da nije bilo i drugog svetskog rata, i vise od 40 miliona ljudi..
Ako to ne mozemo da ispostujemo, i cenimo, da smo mi krvavo skupi, da su nasi zivoti vrlo verovatno placeni najvecom mogucom cenom, nama nema nekog zivota..
BIcemo goveda, ista onakva , za kakve nas smatraju svi "civilizovani zapadnjaci",i mi sami.. Dok svi oko nas zbijaju redove, nalaze neki smisao u svom postojanju, mi postajemo drzava gde cvetaju alkoholizam i narkomanija, abortusi, Karleuse, politicari i panduri kloji se tripuju da su kriminalci, profesori i lekari koji traze novac, i diluju drogu.. drugovi se prodaju za 5 grama kokaina i 100 evra..

Nadam se da nece doci momenat, kada ce mnogi reci bolje da je umro sedeci i sanjajuci svoju kucu nego sto joj se vratio...
Mislite ljudi o tome..delite ovo svima i mislite..

podelite da bi i drugi mislili o ovome ...

Nadovezao bih predhodni post ovom vešću , molim moderatora da objavu prebaci na prikladnije mesto zbog teme topika

Ekspedicija „Albanska golgota 100 godina kasnije”


[attachment=1]

http://albanskagolgota.rs/sr_RS/

Marko Nikolić, Nenad Mitrović, Nemanja Nešković, Marko Marković i Siniša Vujić spremaju se da početkom decembra, preko Prokletija i Albanije pa sve do Drača i Krfa, peške pređu putanju dugu 280 kilometara istim onim putevima kojim se kretala i srpska vojska tokom povlačenja u Prvom svetskom ratu. Na taj način, ova petorica profesionalnih sportista i planinara žele da odaju poštu precima i na dostojan način obeleže 100 godina od Albanske golgote tokom zime 1915. i 1916. godine tokom koje je život izgubilo više od 240.000 vojnika i civila. Ideja se rodila tokom našeg zimskog uspona na jedan od vrhova Prokletija 2013. godine. Već tada smo krenuli sa konkretnom pripremom i logistikom što znači da se već 2 godine pripremamo za ovaj poduhvat. Dobar deo puta smo već jednom prošli, kako zimi tako i leti – kaže za Dnevno.rs vođa tima Marko Nikolić.

Ekspedicija „Albanska golgota 100 godina kasnije” krenuće u isto vreme kada je to, pre jednog veka, učinila i srpska vojska. Marko i njegova ekipa put počinju u Peći i preko prevoja Čakor kreću ka Skadru i Draču.

Tokom maršute, učesnici će koristiti samo ličnu opremu, ali bez logističke podrške.Moraće da nose hranu, da spavaju u šatorima, tope sneg za vodu, orijentišu se uz pomoć kompasa, i pregovaraju sa meštanima…

Naša ruta je najteža od te tri kojima se povlačila naša vojska . Ići ćemo preko prevoja Čakor od Peći pa ka Skadru i Draču. Čeka nas put dugačak 280 kilometara, a trajanje će zavisiti isključivo od vremenskih uslova. Procenjujemo da će nam trebati između 15 i 20 dana – objašnjava Marko i dodaje da će iz Drača, simbolično, članovi tima preći Jonsko more do ostrva Krf gde se Albanska golgota okončala.

Čim stignu na ostrvo, planiraju da spuste krst u “plavu grobnicu” – morsko počivalište hiljada srpskih vojnika koji nisu uspeli da se vrate u Srbiju.

Koliko je ekspedicija zaista bezbedna?

Iako Marko Nikolić ističe da njega i njegove drugove ne zanima politika i da preko Albanije ne idu kao vojska, već kao sportisti, pitanje o njihovoj bezbednosti ekcpedicije je ipak nezaobilazno.

– Situacija nije baš tako strašna kako ljudi kod nas misle i kako mediji umeju da „napumpaju“. Naravno, ne shvatamo ništa olako i preduzimamo određene korake i radnje kako ne bi došli u nezgodnu situaciju. Ipak, stanje koje smo zatekli na terenu, kao i sami ljudi, odaju pozitivnu sliku – ističe Marko.

Naravno, “albanska pustoš” se promenila u poslednjih 100 godina. Tamo gde su nekada bile staze i bogaze kojima su se naši preci sa mukom probijali danas su asfaltirani putevi.Ipak, ovo ne znači da je poduhvat na koji se spremaju Marko i njegovi prijatelji lak.

– Očekujemo oštru zimu jer su Prokletije surove i nepredvidive. Ne zovu se slučajno baš tim imenom. Svakako su putevi širi, jasniji, ali se ništa drugo nije promenilo sem granica – priča Marko i dodaje da mnogo vode računa o bezbednosti i situaciji na terenu.

Petočlana ekipa koja planira da se zaputi na ovaj opasan zadatak ima bogato iskustvo sa raznih ekspedicija širom sveta. Osvajali su Alpe, Himalaje, Kavkaz, Ande, a na ovoj ekspediciji planiraju i snimanje dokumentarnog filma.

Na ovaj način, ističe Marko, na sebi svojstven način, odaće poštu svojim precima, ali i celom srpskom narodu koji je u Prvom svetskom ratu stradao kao nijedan narod u istoriji.

vijesti.in.rs

Некада и Фејсбук може бити користан као нпр. овај подсетник за данас

Историјска наредба Врховне команде од 25. новембра 1915. године. у којој се између осталог каже:
„Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију... Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава... Једини je спас из ове тешке ситуације повлачење на јадранско приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем, муницијом, оделом и свима осталим потребама, те ћемо опет представљати једну чињеницу с којом ће наши Савезници морати рачунати. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, докле год је ту владалац, влада и војска ма колика њена јачина била“
Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, регент, влада и дипломатски кор. Из Пећи 03. децембра у повлачење крећу све три српске армије и Одбрана Београда, главнина војске, правцем Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар.


[attachment=1]


И тако прође цео век а наследници (ако смемо то да кажемо) НИШТА. Понеки појединац својим писањем на Интернету повремено подсети на ово, ови момци који се спремају за путешествије преко Албаније и то је то. Ни после 100 година нисмо нашли начин да прво себи а потом и свету кажемо шта је овај народ поднео у Великом рату.
Ја сам у једном тренутку покренуо неку иницијативу да се бар сними играни филм посвећен овој голготи али гледајући опште стање овог друштва охладио сам се од тога. Зато што је важније снимати неке лимунадице и нека Монтевидеа (ок и то, али по неком реду), зато што постоји пар редитеља који су подобни у овом времену али би за тај новац уместо ремек дела опет добили неку причу попут досадашњих са Милошем Биковићем у главној улози. А могла се направити прича о Момчилу Гаврићу или Милунки Савић или о Милутину где би из њихове перспективе била испричана прича о ГОЛГОТИ И ВАСКРСУ Србије.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Strane iz albuma koje sam izostavio. :-[

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Odlične slike, Motorista! :klap

Ево и једна српске артиљерије на Солунском фронту...

[attachment=1]

Hvala! Natrčah na netu na Ratni album Andre Popovića, pa rekoh što da ne. Ima svega i svačega.


 :super :super :super

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Izvidjač na magaretu..........

Isto kao i sa zamenom mauzerki sa konja na magarca!

Vala da znaš, sa Mauzerke na Lebel i Bertije... :P

Neke jedinice su se čak i bunile zbog zamene oružja.

Prvi svetski rat mobilisao je jugoslovensku dijasporu u svim zemljama sveta. Pred Medovskim zalivom u Albaniji,05.januara 1916 godine, potonuo je italijanski brod "Brindizi". Na njemu su se nalazili južnoslovenski iseljenici, dobrovoljci iz Kanade i SAD koji su krenuli da pomognu Srbiji i Crnoj Gori u Prvom svetskom ratu. Poginulo je 390 ljudi, a 102 su spašena.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Srpski vojnici nose ranjenog saborca, Krf početak 1916. godine

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Када се објективно сагледа тадашња путна и железничка мреже, рушења које је непријатељ чинио (што се види и на постављеним снимцима), сталне борбе, онда је успех српске и осталих савезничких војски након пробија Солунског фронта био заиста велики. За 45 дана су савладали пут од више стотина километара (под борбом), темпом напад од отприлике 14-15 км на дан, што је за то време заиста велика брзина кретања. Тешка артиљерија је вучена сточним запрегама, врло ретко камионима, по путевима којима су се једва кретале и сеоске таљиге, при чему су мостови углавном били порушени. То само показује да када се има воље и елана, све се може.

Официри првог батаљона 17. пешадијског пука у Светском рату. У првом реду седе с лева на десно: потпоручник Станислав Краков, потпоручник Десимир Јовановић и потпоручник Тешић; у другом реду стоје с лева на десно: потпоручник Милован Жунић, рез. капетан Будимир Пуљевић, капетан I класе Миленко Ранђић, мајор Милорад Матић, капетан Тодор Симић, рез. капетан Јован Тановић и поручник Илија Дробњак.

[attachment=1]
У Светском рату 17. пук је четири пута изгубио готово цело своје људство и морао је три пута да буде обновљен. На Солунском фронту идући из боја у бој, нестало га је, тако да је у јануару 1917.  морао да буде расформиран, јер није више било људи да га попуне и обнове. Када је је дошао пробој Солунскога фронта и када је српска војска отпочела свој ослободилачки поход, на томе последњем путу славе, није више било заставе 17. пука.

Pitanje za Jasona

Kada si to pomenuo onda moram i da pitam. Da li znas sta se desilo sa zastavom 17.pesadijskog puka? Da li je ona sacuvana ili ne? Ako nije pitanje je sta joj se dogodilo?

Evo nešto oko imena pukova i dodeljivanja zastava.

[attachment=1]

Ovde se pominje i XVII puk.

[attachment=2]

колико ја знам све пуковске заставе су сачуване и налазе се у војном музеју.

Svuda piše da se u vojnom muzeju nalazi 47 zastava, jedna je u Parizu, jedan je sahranjena sa blaženopočivšim Čika Perom i dve su navodono izgubljene tokom DSR-a, jer su ih uzei četnici iz nekog od muzeja. To bi trebao da bude popis 51 pukovske zastave. E sad, nekoliko puta sam pročitao da je par zastava izgubljeno tokom povačenja preko Abanije, i da su te jedinice smatrane za kažnjeničke i bez časti zbog toga, ali koji su to pukovi i gde sam to pročitao ne mogu da se setim.

Sacuvano je 47 i da je od tog broja 1 u Vojnom muzeju u Parizu, poklonjena posle rata u znak zahvalnosti. Ta jedna za koju se tvrdi da je sahranjena sa kraljom Petrom I je sporna. Naime zna se da je njom bio prekriven kovceg ali ne i da li je sahranjena. Ti je zastava Gvozdenog puka. Ostale 3 zastave se smetra da su unistene kako ne bi pale u ruke neprijatelju. Smatra se a da li su ili ne to se ne zna.  Prica da su cetnici uzeli dve zastave stoji ali u toj prici je onda potvrda da ova zastava nije sahranjena posto se tvrdi da su uzeli zastavu 2. pesadijskog puka (Gvozdeni puk) i 10. Takovskog puka. Nedostaje jedna. Neki tvrde da je ta u Becu u Vojno-istorijskom muzeju ali niko ne moze da potvrdi da li je u pitanju original ili neka replika i kako je uopste dospela tamo. Da li je ta jedna ipak zarobljena ili je na neki drugi nacin stigla, mozda tokom II sv. rata.

Inace na MCMF se  vodi diskusija bas o ovim zastavama i zato mi je bilo zanimljivo pominjanje 17.puka.

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

Е овако, на ФБ страници Српска историја (https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/) пише:  Заставник Шеснаестог пешадијског пука "Цар Николај II" Моравске дивизије са пуковском заставом, 1916. године

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=6]

[attachment=7]

У претходним постовима на ово питање је већ донекле одговорено, али како је непосредно било упућено мени, допустите да, будући да ми потпун одговор није познат, само извесним детаљима допуним претходне одговоре. 

Када је у Одеси (1916.) основана Прва српска добровољачка дивизија, пуковима су додељене пуковске заставе донете са Крфа, које су припадале расформираним пуковима на Солунском фронту. Застава 17. пука, међутим, до краја рата чувана је у згради Врховне команде у Солуну. После рата додељена је новоформираном 17. пеш. пуку 'Војвода Мишић' у Винковцима где је остала до септембра 1930. Наиме, у смислу спровођења целовитога југословенства била је и одлука краља Александра да се старе српске ратне пуковске заставе замене новим југословенским. Ова смена застава извршена је 6. септ. на Бањици. Потом, старе ратне заставе чуване су, као светиња, у Храму на Опленцу, где су пренете оног истог дана када су у краљевску задужбину пренети остаци Вожда Карађорђа (7. септ.).

Dakle ta zastava je prezivela I svetski rat.

Нема сумње да је преживела и Други. Поводом стоте годишњице од мобилизације за рат 1912. године, у прокупачком Народном музеју Топлице, постављена је изложба о ратном путу Гвозденог пука. На изложби су приказане фотографије, писана документа, одликовања, делови наоружања и војничке опреме, као и оригинална пуковска застава.

[attachment=1]
На слици: Испраћај за Опленац старих српских застава (са жељом да нове југословенске заставе буду достојне својих претходница). Министар војске и морнарице г. Стеван Хаџић и команданти пукова.

Ta zastava koja je postavljena u prokupackom muzeju nije  zastava 2.puka.

A evo i fotografije sa http://muzejtoplice.org.rs/stalne%20postavke.html#main3

[attachment=1]


razlika je ocigledna

[attachment=2]

Mislim da je to neki novinar ovu zastavu povezao sa cinjenicom da je 2.puk formiran od Prokupcana pa mu je logicno izgledalo da je ovo ratna zastava tog puka. Sve pukovske zastave su identicne kao sto je prikazano na donjoj fotografiji.

Недавно сам био у поменутом музеју. Горња застава је застава устаника који су 1917. подигли Топлички устанак. Потврда тога је и овде - http://muzejtoplice.org.rs/istorijska%20zbirka.html

Da li je izlozena jos neka zastava ili samo ta?

Koga zanimaju zastave neka kupi knjigu "Vojne zastave Srba do 1918" od Dragane Samardžić. Ima dosta fotografija zastava napravljenih u Vojnom Muzeju. Među tim fotografijama je i fotografija zastave 17. pešadijskog puka.

https://www.kupindo.com/Drustvene-nauke/10136044_VOJNE-ZASTAVE-SRBA-DO-1918-DRAGANA-SAMARDZIC

[attachment=1]

https://www.jdwetherspoon.com/pubs/all-pubs/england/london/the-flora-sandes-thornton-heath

Једно одељење артиљераца српске војске 1914. године.

[attachment=1]

БРАТСКИ ПАКЕТ

У првој линији, под Кожухом, јула 1916. године дошуљала се једна бугарска патрла до наших ровова, на стотинак метара, и војници повикаше да су донели један пакет на дар. Оставише замотуљак и вратише се. Наши војници су узели и опрезно одвили неколико хартија. У последњој је био умотан човечји измет.

- Братко, јесте ли отворили пакет? - привикаше Бугари. И почеше наглас да се смеју.

- Јесмо! - одговорисмо ми - Велико вам хвала. Послаћемо и ми вама пакет. - И послали смо га.

Дуго смо размишљали и саветовали се какав пакет ми њима да пошаљемо. Пре свега, сложили смо се да то мора бити духовито, врло духовито, толико духовито да их уједе за срце и душу, да их унизи. И смислили смо. Направили смо и ми пакет и у њега ставили: бели хлебац, конзерву меса, шећер, чај, дуван, жижице, све што смо ми примали. Патрола је однела пакет. Бугарска патрола је узела пакет. Разуме се, и њих је интересовало да виде шта смо ми послали.

- Братко! Братко!! Ви сте нам послали пакет да видимо чиме се ви храните. А ми смо вама послали да видите чиме се ми хранимо.

- ... И онда: "Да ти ... мамката српска!"

- Пријатно, братко! - и наглас смо се смејали.

(Адам Стошић, "Велики дани Србије 1914-1918", Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. и Крушевачки гласник, Београд и Куршевац, 1994.)

[attachment=1]

SRAMOTA: Srbijo, ovo je heroina koju su svi zaboravili

Francuzi je odlikovali: O Slavki Tomić, naredniku srpske vojske od 18 godina, svet je izvestio 1916. iz logora Srba u Solunu. Od tada o njoj nema reči, a Srbi i ne znaju da je postojala

[attachment=1]


Sa 16 godina uzela je pušku u ruke i udarila na Austrougare. Metak u telu nosila je dve godine po bojištima, od Sarajeva do Soluna. Sa 18 godina već je bila narednik srpske vojske. Ali za nju Srbi ne znaju. Slavka Tomić je zaboravljena heroina Prvog svetskog rata.

Slavkinog imena u domaćoj literaturi, kako kaže Andrija Šošić, autor tek izašle knjige „Srbija u Prvom svetskom ratu - hronologija dešavanja“, nema. On ju je otkrio u francuskom listu Ekselsior iz 1916, koji je izvestio o Slavki iz srpskog vojničkog logora u Solunu upravo kad ju je odlikovao jedan francuski oficir. Dva puta je Ekselsior stavljao Slavku na naslovnu stranu, a Šošić je te priče preneo u svoju knjigu.

Francuzi su pisali da je u rat ušla kao komita. Prvi put je ranjena u borbama kod Sarajeva 1914. godine.

Ratni put je ovu hrabru ženu 1915. doveo do Bugara, s kojima se kao lav borila na planini Babuni u Mekedoniji. Najverovatnije je odatle uspela da pređe u Solun zajedno s nekim Francuzima i bude među malobrojnim Srbima koji su izbegli Albansku golgotu.
- U francuskoj bolnici u Solunu operisali su joj koleno i izvadili metak, koji je nosila još od Sarajeva. Jedina želja tada bila joj je da se vrati u odred i bori se protiv Nemaca i Bugara - naveo je Šošić i dodao da je Slavka bila rođaka lekara u štabu srpske vojske kapetana Splavskog (Splawski).

Francuzi pišu da Slavka ima 18 godina, da je nežnog izgleda, skoro dečjeg i da je izazivala osmehe kad god bi pričala sa svojim saborcima. Mrštila bi se samo kad bi neko pomenuo Austrijance ili Bugare.

Novembra 1915. u Makedoniji ju je pronašao i slikar Almeri de Lobel-Riš načinio njen akvarel.

I to je sve što znamo o devojci koja je prešla put od četnika do narednika srpske vojske. Njena sudbina posle 1916. je nepoznanica.
- Želeo sam da dam svoj mali doprinos otkrivanju neznane heroine i nadam se da će neko uspeti da nađe i objavi mnogo više podataka o ovoj ženi nego što je to u dodatku moje knjige - rekao je Šoškić, čija će promocija knjige biti održana večeras, u 19 sati, u parohijskom domu Hrama Svetog Save.

Šošić svesrdno podržava našu akciju „Izradimo statue herojima Albanske golgote“:
- Ti bronzani vojnici u mauzoleju na Vidu treba simbolično da odaju počast svim znanim i neznanim junacima i junakinjama Prvog svetskog rata. Srbi treba da pokažu da ih nisu zaboravili.

Sve javno
TRANSPARENTNOST

Kurir na svom portalu, u specijalu „Srbijo, na noge“, objavljuje sve donacije (ime donatora i iznos), što preuzimamo sa sajta UNS, koji, kao organizator projekta, redovno objavljuje sve uplate na www.uns.org.rs. Takođe, UNS će redovno objavljivati i sve isplate u vezi sa akcijom, što će Kurir potom preuzimati i objavljivati na svom portalu. Sve sugestije i komentare možete poslati na imejl adresu akcijavido@kurir-info.rs.
Srbijo, pomozi
KAKO DONIRATI NOVAC ZA SPOMENIK

Računi za uplatu donacija otvoreni su u Uni Credit banci,
Dinarski
170-0030003646031-73

Devizni
RS35170003000364603076
Primalac: Udruženje novinara Srbije, Resavska 28, Beograd
Svrha plaćanja: donacija za izradu bronzanih statua za mauzolej na ostrvu Vido


Izvor:Kurir.rs

Takođe iz moje kolekcije, jedna francuska razglednica sa istom tematikom.

[attachment=1]

Nemački vojnici se kupaju na Crnoj reci.

[attachment=1]

Bugarska osmatračnica i telefonska stanica iznad Dorjanskog jezera.

[attachment=2]

ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА: Српску војску на албанској голготи није спасила Француска, већ ево ко ..


Мила Михајловић, Српкиња, истраживач, новинар чувене италијанске телевизије РАИ и књижевник, случајно је пронашла документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану, који баца потпуно ново историјско светло око српске голготе у Албанији током Првог светског рата.
Документ говори и о стварној помоћи такозваних великих српских пријатеља, Француске и Енглеске српској војсци у њеном спасавању од потпуног уништења приликом повлачења из врлети албанске голготе.Овај документ, случано откривен, али и очито намерно затурен – показује и доказује да српску војску нису спасили Енглези и Французи, што је опевано и у чувеној песми (која је и данас патриотски српски хит) „Креће се лађа Француска”, већ Италијани и бродови Морнарице Италије, а не француске. И, да има космичке правде, а нема је,  право име песме требало би да буде „Креће се лађа италијанска”?!

Крајем новембра 2011. године академик др Драгољуб Живојиновић објавио је књигу „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” која је озбиљно уздрмала и нашу, а и читаву европску савремену историографију. Реч је о књизи која је својом аутентичном садржином срушила све досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима пре и током Првог светског рата.

Књига академика Живојиновића открила је све српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске на Србију 1914. године, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Од завршетка Првог светског рата, каже у својој књизи академик Живојиновић, па све до данашњих дана, српски народ је живео у заблуди називајући Енглезе својим савезницима чак пријатељима.

Срби су заробљеници и других заблуда тврди академик, попут оне да су нам Французи били једини прави пријатељи у Првом светском рату.

Ако је по академику Драгољубу Живојиновићу, сто година је у страну гурана једина истина, да нам је Русија током првог светског рата била једини пријатељ.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет и више година, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима.

Такође, треба истаћи и чињеницу; академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио – да је Енглеска иако савезник Србије, радила против интереса српског народа и државе…?!

Раме уз раме академику Драгољубу Живојиновићу током 2014. године стала је књижевник и новинар државне Италијанске телевизије РАИ, Српкиња, родом из Зрењанина, Мила Михајловић.

 

Она, као приређивач репринт издања књиге „За српску војску – једна заборављена прича“ открива низ детаља о понашању српских савезника Енглеске и Француске током преласка српске војске преко Албаније, као и њено извлачење са албанске морске обале и пребацивање на грчко острво Крф.

Новинар РАИ Мила Михајловић каже:

– До података о стварном понашању Енглеске и Француске према српској држави, војсци и народу, током Првог светског рата дошла сам сасвим случајно. Листајући по својој богатој историској архиви набасала сам на документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану. Реч је о заборављеном војном документу под називом „За Српску војску“.Од тада се овом документу губи сваки траг, али и права истина о извлачењу српске војске из Албаније која никад није званично изашла на светлост дана. Трагом провере валидности овог важног документа Мила је кренула пре више година.Обијала је многа врата широм Италије и Србије тражећи одговор: Да ли неко поседује овакав документ?Свуда – зид ћутања, али и потврда да се ради о потпуно оригиналном документу који је по свом садржају јединствен, и да други исте, или сличне садржине не постоји, што су јој признали и у влади, а и у Морнарици Италије која је овај документ 1917. године написала за потребе владе Италије.

Књига „За Српску војску  – једна заборављена прича“ је богата писаном и фотографском архивском грађом.Ова књига коначно расветљава мрак који је све до сада владао у српској историографији о пет месеци епопеје српске војске током преласка Албаније и евакуације, најпре у Италију, а потом на Крф и у Бизерту.   Са овим документом једноставно нико никада није био упознат, па ни италијанска, а понајмање српска јавност.

Да би се неправда према историјским чињеницама исправила потрудила се Мила Михајловић:

– Документ има изузетну историјску вредност и значај за Србију, као једини постојећи документ и једина архивска грађа из тог периода. За Италију, документ има огроман политички значај, јер открива да је Италија том приликом обавила хуманитарну интервенцију незапамћених размера за коју се и данас може рећи да је највећа и најсложенија у историји. На крају, као потврда да је Италија добро одрадила посао постоји доказ:

Никола Пашић је 22. фебруара 1916. Италији са Крфа упутио писмо у којем пише:

„По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам најискренију захвалност Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице Италије, као и за рад свих органа власти, хвала што се евакуација извршила брзо и на најбољи могући начин.“

Од 12. децембра 1915. па до 29. фебруара 1916. године, италијанска морнарица је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и избеглица, 24.000 аустријских војника – заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала.

Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, парламент, интелигенција, велика количина злата и сребра и готовог новца, архиве, краљ Петар И Карађорђевић и регент Александар.

Обављено је 248 пловидби и употребљено 350 лађа, читав посао је обављен уз огроман ризик од потапања бродова од  немачких подморница (Сумарена).

У истој операцији, евакуисано је и 6.000 црногорских војника, добровољаца из Херцеговине и Боке, и краљ Никола И Петровић са породицом.

Како каже Мила Михајловић подвиг италијанске морнарице, до сада је остао скоро непознат, а увек су у први план истицане заслуге Француске и Енглеске, иако је њихово учешће у операцији извлачења српске војске из Албаније било вишеструко мање него што смо ми то истицали током последњих 100 година…

Документ Морнарице Италије, каже Мила Михајловић, открива још један кључни детаљ, српски војници нису са обала мора Албаније пребацивани одмах на грчко острво Крф, већ су прво пребачени у Италију, па тек онда на Крф.Госпођа Михајловић истиче да се 100 година јавност бавила историјским фалсификатима.

Документ Морнарице Италије – “За српску војску” је веома битан, јер ко зна шта би се догодило на мапи Европе да Италија није извукла Српску војску из Албаније.Неко је очигледно хтео да сакрије да је после спасавања српске војске из Албаније та иста реорганизована војска одлучила исход Првог светског рата?!Иако су Енглези и Французи преузели обавезу извлачења српске војске из Албаније, они су задржали став, да је српска војска изгубљена за сва времена и да се мртвацу не може помоћи тако да им се није ни журило.Срби су били осуђени на пропаст.Овај документ све то у потпуности открива.

На питање: Откуд Италија у читавој причи, ако се поуздано зна да је почетком Првог светског рата Италија била у савезу са Немачком и Аустроугарском? Мила Михајловић каже: Италија је иступила из тог тројног пакта у тренутку кад је Аустроугарска напала Србију и желела је да остане неутрална. На молбу Француза, Енглеза и Руса, Италија се прикључила савезу Антанта. Наравно, за то је требало да буде територијално награђена након рата: Далмацијом, Албанијом, Истром, грчким острвима Додеканеза, Анталијом која је данас у Турској, и другим.

Рат се завршава, савезници су победили захваљујући Италији и Србији, Русија више не постоји, на сцени су Енглеска, Француска и САД земља која се први пут појављује као важан чинилац на међународној сцени. Овим земљама не одговара да Италија буде та која ће бити главна на Медитерану. Ове земље поништавају важећи уговор о савезништву са Италијом и фактички Италија – од земље победнице – постаје земља губитник! Скоро ништа што јој је обећано Италија није добила, сем милион мртвих и седамсто хиљада инвалида.

После свега, тврди Мила Михајловић, требало је савезницима да смисле причу ко је спасао Српску војску, е тада и онда креће она чувена „Лађа Француска” коју сви и данас певамо…Истина, било је пуно француских лађа, али да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт! Кад је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део посла око извлачења Срба обавила је Италија и нико други.

На питање: Зашто је овај тако важан документ заборављен, Мила Михајловић каже:- И тада је вођен медијски рат, а Италија је била жртва медијског рата! И зато је херојски гест Италије, која је спасла Србе и Србију, по мерилима Енглеза, па и Француза, морао бити заборављен, а спасавање Срба из Албаније приписано је у највећој мери Французима и Енглезима, који вероватно прстом не би мрднули да им Руски цар Николај није запретио да ће изаћи из рата, уколико не крену у спасавање Срба из Албаније.Сто година је о свему овоме био изгубљен траг.

LINK (http://www.srbijadanas.net/zabranjena-istorija-srba-srpsku-vojsku-na-albanskoj-golgoti-nije-spasila-francuska-vec-evo-ko/)

Текст је написан сензационалистички. У никад није ни било спорно да је Италија дала озбиљан допринос евакуацији српске војске из Албаније. Али, исто тако и она се двоумила и из разних разлога не мало отежавала положај српских војника на тлу Албаније (док није отпочела евакуацију). Уосталом као и Француска и Велика Британија. Свако од њих је гледао свој интерес, свакако не српски. Када су били натерани руским ултиматумом, онда су помогли, више или мање, свако на свој начин. Слажем се да је италијански допринос умањиван,а француски и британски преувеличаван.

Још једном треба прочитати Српску трилогију која на доста аутентичан начин бележи догађаје из оног времена, из визуре војника и трупног официра. Брод којим је превежен Јаковљевић и његова јединица је неоспорно био британски.

Мој прађед је преш'о Албанију. Приче су пренете до мене. Француска и Британија су се понашале маћехински према Србији, а од ње су захтевале све.

Panta Draškić je u svojim memoarima opisao bes Prestolonaslednika Aleksandra kada je italijanski torpiljer došao samo po njega.

Što se tiče ostalih, italijani su imali najmanje želje da pomognu srpskoj vojsci, jer su pretpostavljali da će ona, ukoliko nastavi da postoji, takođe biti na pobedničkoj strani i da će, sigurno, pokušati da napravi državu južnih slovena, a samim tim zauzme i teritorije koje su oni smatrali prirodno svojim. Rusi su ucenili britance i francuze potpisivanjem separatnog mira sa nemačkom i austro-ugarskom ukoliko se ne pomogne srpskoj vojsci, a onda su, britanci i francuzi, dalje ucenili italijane slanjem materijalne pomoći bez koje su ovi bili totalno nesposobni za bilo kakve ozbiljnije ratne operacije. I to je, ukratko, to...

талијани јесу помагали у превожењу на крф, то се зна, неки јесу били и у италији, и то се зна, али тврдити да је целокупна војска ишла прво за италију па после на крф је тешка одваљотина. па богаму, до скоро је било живих "солунаца" и нико од њих не рече да су прво ишли за италију. а немогуће да би сви ћутали.

Одломци из 'Мемоара' Панте Драшкића

'Али пре него што кренемо из Албаније на Крф осврнућу се на пут старога краља Петра кроз Албанију, пут који се протезао од Љум-Куле до Валоне, те је за седога краља био предуг и пренапоран. Краљ Петар није био у добрим односима са својим тастом краљем Николом. Они нису општили, као што је познато. Кад је краљ Петар кренуо на пут кроз Албанију, он никако није хтео да дотакне територију коју су држали Црногорци. Због тога он с превоја Пука није отишао у Скадар, него је скренуо лево, односно на југ, претпостављајући тешке непријатности овог незгодног пута непријатности сусрета са краљем Николом'. Панта казује како је у Спасу затекао старог краља где је поред ватре преседео целу ноћ, да би у кућама могле да се сместе избеглице. 'Краљев пут се завршио његовим прогонством из Валоне у Италију од стране талијанских власти'.

'Међу последњима који су напустили тло албанског страдања и прешли на острво спасења био је врховни командант престолонаследник Александар. За разлику од свог оца Александар се повлачио преко Скадра. У Скадар су престолонаследник и Влада стигли пре Врховне команде. Ту се Александар разболео од запаљења једног јајника у мошницама (није било на венеричној бази). Имао је сиромах страховите болове све док није оперисан'.
'Главно је, да је после операције болеснику одмах лакнуло. Страшни болови су нестали. Кад сам после операције ушао наново у собу ради његовог преноса са стола на кревет, онда је у току преноса болесник почео да пушта громка испражњења гасова која је услед бола задржавао и да бунца и у једном моменту је јасно и са уздахом узвикнуо: Јадни мој Београде!

Али пошто су Аустријанци убрзано надирали, морало је да се иде из Скадра. Одлучено је да се престолонаследник пренеса у Љеш. Када смо дошли у Љеш, тамо смо видели нове страховите призоре беде и смрти. На улазу у Љеш престолонаследника је дочекао војвода Степа и саопштио му како транспортовање војника у Сан Ђованију иде врло рђаво'.

'Из Љеша су га пребацили у Сан Ђовани, где су приспела два италијанска брода. Ту су затекли краља Николу, који је прихватио капитулацију и распустио своју војску. Стари краљ је хтео да и тај моменат обележи једним театралним гестом, па је својим војницима довикнуо: Не дајте ми браћо да идем! Но овај патетични узвик остао је без сваког одговора. И последњи чин драме коју је хтео да одигра овај стари глумац пропао је'.

'За разлику од свог деде, престолонаследник Александар је одбио да се укрца у брод без војске. Талијани су планирали да га пребаце у Бриндизи у Италију, но он је сишао са моста приликом укрцавања… Одлучено је да се престолонаследник копненим путем пребаци у Драч. Донекле се возио у колима које су вукле Гасовљеве кобиле (две пунокрвне црне кобиле француског индустријалца Гасоа, директора београдске кланице, које су са војском стигле у Љеш). Али то се могло само до предела мочвара, где су се заглибили и кола и кобиле и нису могли више да макну. Морали су ту да оставе транспорт. Лепе Гасовљеве кобиле су ту занавек остале, а ми извадисмо престолонаследника из кола и пренесосмо на носила која су била у приправности'.

Но и то се могло само донекле, а онда је Панта упртио престолонаследника на леђа и тако га пренео до прихватилишта у селу Исми. Ту је приспео аутомобил који је послао Есад- паша Топтани, велики српски пријатељ међу Албанцима.
У Драчу је Александар надгледао укрцавање војске у француске лађе, које су возиле у луку на Крфу. Аустријски авиони су свакодневно бомбардовали Драч и ометали укрцавање војске у лађе. Од једне експлозије Александар је лакше рањен. Тек када је последњи војник напустио луку у Драчу, регент се укрцао на један француски контраторпиљер. Панта Драшкић каже да је: 'престолонаследников углед тада достигао кулминацију, до које ретко долазе смртни људи. Све до Солунског процеса нико у Српству није могао да се мери са његовом славом и популарношћу'.

Станува збор за мобилизирани Македонци од Македонија во Првата Светска Војна, од Тетово, Гостивар, Куманово, Крива Паланка и Кратово, кои учествувале во четири важни битки на почетокот на Првата Светска Војна што Српската војска ги водела со Австро-Унгарската и Германската армија. Во првата голема битка на октомври 27 октомври 1914 година, околу 850 војници Македонци го одбраниле Смедерево од Аавстро-Унгарската армија, која имала околу илјада загинати и две илјади заробени војници. Потоа, следувала повеќедневна битка кај Гроцка на 24 ноември 1914 година, каде што се бранел Белград. Борбата кај Гроцка трае неколку дена, со многу жртви од двете страни, ама на крајот победа извојува Вардарскиот баталјон. Во двете битки загинале 473 војници Македонци. Најтешката и најкрвавата битка овој баталјон ја водел кај Стари Костолац на 6 октомври 1915 година против единиците на германската војска предводена од фердмаршалот Август фон Мекензи, во којашто херојски загинале 627 Македонци војници. По овие битки од Вардарскиот баталјон останале околу двеста борци кои ја штителе Српската војска при нејзиното повлекување кон Косово и Албанија. Кога стасале во Пеќ, живи биле само шеесетина војници Македонци.

http://www.youtube.com/watch?v=gbo8f3YDqVA

[attachment=1]

Војници Вардарског пука 1914. године: стоје – Спира Крстић, Харалампије Маџаревић, Димитрије Цветковић, Јован Алексић, Јован Шатевић; седе - Крста Шатевић, Јован Маневић (први с десна).

Slava im!

Trećepozivci.

[attachment=1]

ЈУРИШ НА ЕМИНОВИМ ВОДАМА
(Казивање Живојина Миловановића)

У балканске ратове ушао је као прост редов, а већ у почетку светског рата сељак Живојин Миловановић носио је на својим високим раменима официрске еполетушке и командовао четом. Био је најпре водник у Другом пуку, а када оно на Церу изгибоше многи официри прекомандован је у другу јединицу. Под Гучевом је већ вршио дужност командира чете.

Доцкан увече, 5 септембра, командант батаљона Првог прекобројног пука Војислав Глишић позвао је Живојина.

- Ти ћеш ноћас напасти и заузети Еминову Воду. Тај положај морамо имати у рукама пре зоре.

- Аустријанци су утврђени и многобројни...

- Како год знаш, потпоручниче, али положај ујутру морамо имати. Даћу ти појачање још два вода.

- Разумем.

Потпоручник Миловановић одмах је отишао у своју чету и приступио извршењу задатка. Под командом је имао четири стотине двадесет војника и шест водника. Сазвао их је да се договори са њима.

- Еминове Воде морамо ноћас заузети. Жртава ће бити много, али чврсто држите људе да не попусте. Подићи ћемо им под ровове и бомбама их истерати изнутра. Приступајте им у највећој тишини. Нико да се не накашље, нико да проговори. И нико да није опалио, док не чује две бомбе, које ће бацити мој ордонанс Мирко. Ја ћу бити уз њега и лично ћу командовати. Јесмо ли се разумели?

- Разумемо! - одговорили су водници у један глас.

Киша је лила као да се небо отворило. Помрчина је била необично густа, али за овакав напад дошла као поручена. Непријатељ се утврдио у шанчевима на малом вису, а наши ће подићи одоздо, прикрасти се и навалити.

Стрељачки строј одмах је развијен. Командир Миловановић трчао је од вода до вода, газио по води, војницима и водницима издавао упутства и наређења. Ништа се није чуло сем шума плахе кише.

- Кад чујете моје бомбе, онда сви навалите. Гађајте у гомилу, немојте узалуд ватру трошити.

- Ништа се не брини, потпоручниче, - спокојно су одговарали војници и нису се плашили борбе која их чека.

Покрет је почео. Стрељачки строј се одмицао. Војници се провлачили кроз шибље, газили по опалом лишћу, претрчавали од дрвета до дрвета. Чврсто су држали везу. Сваки је гледао свој посао, нико није добацивао, нико се освртао. А пљусак није престајао.

Било је близу три сата по поноћи кад су се примакли рововима у којима су се налазили Аустријанци. Ништа се није чуло. Заогрнути шаторским крилима, непријатељски војници су дремали. Строј се примакао сасвим близу. Делило их је једва неколико корака. Пожаревљанин Мирко и командир Живојин ишли су први. Они су држали средину, а два крила стрељачког строја наступала су неколико корака за њима.

Када су се примакли толико близу, да су се лепо могли видети дремљиви непријатељски војници, Живојин Миловановић гурнуо је свог ордонанса и тихо му казао:

- Бацај, Мирко!

Две бомбе плануле су у рову.

- Ура! Ура! - одјекнуло је са свих страна.

Шум плахе кише замениле су експлозије. Буновни људи поскакали су и нису знали шта се догађа.

- Срби! Срби!

- Пали! Бацај бомбе!

Рањеници су јаукали, а суманути људи газили по лешевима својих другова. Поскакали су из ровова. Наши наваљују. Све се измешало. Потпоручник Миловановић са исуканом сабљом трчи по насипу рова и командује. Наши сатиру све. Чује се звекет бајонета, прасак бомби, јаукање рањеника. А киша лије и људска крв измешала се са блатом и водом.

- Отступају! Удрите! - викао је неко са десног крила.

Водници су јурили пред својим војницима и гонили Аустријанце, који су бежали низ стрме падине брега. Дотерали су их до једног шумарка. Ту је настало ново клање. Непријатељи се мало прибрали па отворили ватру из пушака.

- Погибе командир! викао је из свег гласа ордонанс Мирко.

- Нисам погинуо, браћо, само напред! - викао је уместо рањеног командира један водник и грдно псовао Мирка. - Хоћеш да заплашиш људе, па да нас све разбуцају, сељачино једна!

Знајући шта значи живот једног доброг командира, водник није дозвољавао да војници сазнају за смрт потпоручника Живојина, кога су они необично волели. А потпоручник Миловановић лежао је сав огрезао у крви. Глава му је пала у блато, а из образа цури крв. Метак га је погодио испод левог ока, пробио му носну и очну кост и изашао на десни образ. Он није био мртав, али једва је давао знаке живота од себе.

Кад су његови војници протерали непријатеља и кад је зора већ забелела, вратили су се и нашли свог командира онесвешћеног у блату.

Људи су се крстили и праштали са њим. Мислили су да је мртав.

- Још дише, није погинуо, - узвикнуо је један каплар и клекнуо крај рањеног командира да му раскопча блузу и превије ране.

- Боже опрости, мал' не саранисмо жива човека...

- Е, друже, колико их је тако отишло на онај свет. Обесвести се човек, па не можеш да га разликујеш од мртваца.

Живојин Миловановић лежао је непомичан. Горња вилица била му разбијена, а три предња зуба куршум извалио. Заиста је личио на мртваца. Његови војници нису хтели да га оставе, него су га на шаторском крилу пренели до превијалишта, где су му лекари опрали рану и упутили га у болницу.

- Тек после три дана повратио сам душу, - прича Живојин. Једва сам осећао да сам жив. Пренели ме после у Ниш, и тамо сам ти боловао пуна три месеца. Дође покојни Савић у болницу, па ми каже:

- Где си, мој несрећниче?

- Ево ме, и нисам за умирање. Преболећу, вала...

После сам једно време био ађутант у Ауто-команди, а онда сам постао командир четврте чете Тринаестог пука у Радовишту. Обучавао сам регруте. Месеца септембра, када нас нападоше Бугари, ступио сам опет у борбу и терао све до Крфа. Једнако сам био командир чете.

Деветсто шеснаесте нашао сам се на Чеганској Коси, тамо на Солунском фронту. И тамо беше много крваво. Једно ноћи око два часа добисмо наређење да вршимо напад. Тамо смо ишли само из јуриша у јуриш. Дигнем ја људе и кажем им шта је. Нико да се успротиви. Само чујеш како понеки војник уздахне и осећаш да му је све досадило. Жао ми људи, брате, сваки ми је био као рођени брат. Али мораш се борити, па то ти је.

Непријатељи се утврдили, иза сваког камена вири њихов митраљез. Имали су силну техничку спрему, имали оружја, муниције, свега што им требало. Не могу се жалити, и ми смо тада имали муниције. И тако ја дигнем војнике, па хајде на јуриш. Настаде кркљанац, саставило се небо и земља. Сипа куршум, ватра сева, војници падају, јаук се до неба разлеже. Мене опет трефи један метак. Просече ме кроз груди. Пао сам исто онако као на Еминовим Водама. Војници ме однели у превијалиште, па хајде у Солун, опет два месеца на боловање.

Тада сам постао поручник и са две звездице вратио се у чету. Борба данас, борба сутра, хвала Богу, никад није ни престајала. Мислио сам да се више никада кућама нећемо вратити ни видети нашу Србију. Али Бог је милостив, он је друкчије хтео.

Деветсто осамнаесте био сам на Кожуху. Тамо се разболех од маларије. Тежа ми је била та грозница него све ране од куршума. Хтели да ме пошаљу у Француску, или Швајцарску, не сећам се ни ја више, где. Ја нећу, па нећу. Дође потпуковник Стајић, па ми каже:

- Иди, болан, у Воден.

- Не ја, богами, ни жив ни мртав. Са вама ћу, па шта буде од мене.

Месеца септембра деветсто осамнаесте послали су ме Врховној команди, а они ме распоредили у Дунавску дивизију као неборца. Примим ја тада бојну комору. Вуци данас, вуци сутра, док не пробисмо фронт и не полетесмо у Србију.

Једне ноћи почетком октобра деветсто осамнаесте стигао сам кући. Крај још није био окупиран. Други батаљон стигао до Коњуше. Командант ме пусти на двадесет четири сата, пошто је моје село било близу. У Прокупљу сретох једног познаника, неког трговца Стеву, па га питам:

- Знаш ли како су моји?

- Ништа нисам чуо, богами. Али веле да су Бугари чудан зулум чинили у вашем крају. Многе куће у Туларима, кажу, да су попалили.

Умеша се у разговор један сељак од Медвеђе:

- Умрла ти је жена пре недељу дана. Намучила се сирота.

Би ми тешко као да ме неко смлати. Дозовем ја мог наредника и кажем му:

- Иди и врши посао у чети, све сам ти бланко потписао. А ја онда седнем на коња, и дођем овамо у Туларе. Син ми поодрастао, захватио већ седамнаесту. Крупан, развијен, баш као ја. Познаде он мене.

- Тато, јеси ли ти то?! - и сави се око мене, па поче да ме грли.

- Ја сам, Љубомире. Ево, свратио отац да вас види. Одонуд, од куће, иде баба Перса и ништа не говори.

Три пута је дозвах, а она не сме да ми приђе.

Истрча из куће снаја, па узвикну:

- Баба, па оно је наш Жика!

Перса ми тек онда приђе. Грлимо се, љубимо, плачемо. Ја хоћу да окренем на шалу, па се осврнух мом сину:

- Оди, бре Љубо, овамо. Јеси ли се оженио?

- Ми га гонимо да се жени, а он неће док му се тата не врати из рата.

Искупише се сви. Дотрча и моја ћерка Малина, па ми се обеси око врата и бризну у плач. Мислим у себи: сирото моје дете, плаче за мајком. И ја почех да је тешим:

- Не плачи, дете, то је Божја воља. Ево ја сам се жив вратио, брат ти је жив, баба жива. Бог да прости душу твојој доброј мајци.

И мени се сузе свртиле. Али нисам још ни изговорио те речи, кад погледах: одонуд иза куће иде моја жена Рада и носи у наручју најмлађег сина Станислава. Било му седам година. Иде и смеје се на ме:

- Немој да караш дете, није те видела толико година.

- Па ти си жива, ако Бога знаш, а ја те већ оплакао.

- А ти би као волео да ме ниси затекао.

Изгрлисмо се, а за мајку не смем да питам, јер сам држао да је сигурно умрла. Кад мало прође, ево ти и ње.

- Ево и моје среће један пут! рече старица и поче да плаче.

Па онда распитује за друге синове, јер нас тројица браће отишли смо на фронт. Бог је дао па смо се сви вратили.

Код куће сам преноћио, а сутрадан одмах се вратио у команду. Кући сам поново дошао тек почетком маја деветсто двадесете године, јер нисмо имали официра, па сам био командир чете у Котору. Разуме се, код куће све забатаљено. Мени нудили да будем командир граничне чете, али нисам хтео да примим. Деца ми стигла за школу, требало је њих подизати. И продужио сам рад на селу. Хвала Богу, није лоше. Дотерало се мало, подигло мало. Имам пет хектара земље, шест волова, петнаест оваца, а деца су ми вредна и добро ме слушају. Примам дванаест банки инвалиде и триста динара за Карађорђеву звезду.

- А где си добио Карађорђеву звезду, Живојине?

- Тамо на Еминовим Водама, у оној крви и несрећи...


(Милан Шантић, "Витези слободе", Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1938.)

Мојот прадедо во 1909 со турскиот хуриет станува турски војник.Со балканската војна од 1912 год  заробен од србите и станува србски војник и учестува во втората балканса војна и во борбите на дунав со австроунгарците во 1915 е заробен од унгарците и е предаден на бугарите и станува бугарски војник до 1918 каде пак е мобилизиран од србите  до 1920 година . Три армии мојот прадедедо служел/

Bila gadna vremena. Bitno da je sačuvao glavu na ramenima.

[attachment=1]
Живојин Миловановић је рођен 13. 3. 1881. године у селу Мала Врбница, од оца Марјана и мајке Драгиње. Одатле су се његови родитељи преселили у село Туларе, срез прокупачки. Дочекао је дубоку старост. Умро је 6. 10. 1960. у 80. години и сахрањен у свом Тулару. Иза њега је остало највеће богатство: 3 сина, 2 кћери, 30 унучади, 31 праунук, 24 праунуке, 21 чукунунук и 23 чукунунуке.

Моје питање је везано за један детаљ о ком се практично не пише у званичној историографији, и на које, сходно томе, ни од ког нисам добио неки јаснији одговор, осим поспрдних напада да сам русофилни трол, комуњара, франкофоб, амерофоб и патријота:

Због чега је српској војсци забрањено, након пробоја Солунског фронта, да борави на територији Бугарске? Углавном сам наилазио на објашњење да су савезници, као и ВК, страховали да би бесни Срби могли да врше злочине из освете над бугарском војском и цивилима (у вези са злочинима које су ови чинили током окупације Србије 1915-1918), међутим, српска војска у току целог рата не само да није чинила такве злочине већ је сваком војнику који би макар узео нешто са мртвог непријатељског војника претило стрељање, о неговању, прехрани и лечењу бројних непријатељских војника да не пишем... На основу чега онда таква забрана?

У светлу исте ствари: постоји ли нека документација о евентуалним злочинима које је српска војска у неком периоду 1 светског рата починила?

Па Бугарска је капитулирала и вођству сила Антанте је то било најважније. Вероватно је један од услова Бугарске био да Српска војска не улази на њену територију. Вероватно су то образложили плашећи се освете. По мом суду Савезници нису желели да размишљају о томе да ли би или не би било освете, већ им је било важно да је Бугарска испала из рата. Колико знам, на територију Бугарске су ушле две (можда и више) француске дивизије (мислим да има и један француски ратни филм о дејству припадника те дивизије током пробоја Солунског фронта и њиховом уласку на територију Бугарске).

Да ли је Српска војска током Првог светског рата починила неке ратне злочине? Тешко је дати одговор а бити објективан. По природи ствари војску не чине милосрдне сестре и тешко је контролисати сваког војника. Сигурно је било појединачних злочина (кривичних дела), али сигурно није било систематских (планираних и организованих од стране војних или цивилних српских власти) злочина према цивилном становништву. Уосталом, српска војска је највећи период рата дејствовала, односно водила борбе на сопственој територији осим током повлачења кроз Црну Гору и Албанију, када и није било неких већих борби на том простору.

Након (делимично и током) Балканских ратова било је злочина према албанском становништву на Косову и Метохији о чему постоје извештаји и у српским изворима.

Dimitrije Tucović je pisao o tome.

[attachment=1]

Бугари су Французима саопштили да су спремни да капитулирају под условом да српска војска не крочи на територију Бугарске, јер су страховали од злочина. Што значи да је тек одступање српске војске од бугарске границе требало да означи излазак Бугарске из рата. Према једном тексту Константина Фотијадеса, и сам Д'Епере је на почетку преговора сматрао да српска војска има право, као једна од сила победница, да окупира поражену Бугарску заједно са осталим победницама, и био је на прагу да одбије предлог премијера Љапчева да се Србима не дозволи улазак, али у задњем моменту српска ВК и Влада наложили су Д'Епереу да послуша Љапчева, јер су страховали да би српска војска могла да се свети Бугарима и јер су желели да се "наставе добросуседски односи на Балкану". До оригиналног Фотијадесовог текста, на жалост, више не могу доћи јер је једини сајт на коме сам могао да га нађем хакован... Не знам постоји ли неки други са њим.

Фотијадес у свом тексту, као и наш Солунац, чувени математичар Тадија Пејовић у својим мемоарима "Моје успомене и доживљају 1892-1919", истакли су да Д'Епере, па ни француска влада, нису самостално закључили мир са Бугарском већ је до тога морало доћи уз сагласност Србије, тачније, српски војни и политички представници били су ти који су утврдили све услове примирја, укључујући забрану уласка српских трупа. Пејовић овако објашњава:

"Истина је, да је генерал Д'Епере тражио формалну сагласност од наше Владе и Врховне команде. Наша влада и Врховна команда дали су сагласност, јер нама није било стало до неке освете, нити смо имали каквих претензија на неке Бугарске области. Срби се никада никоме нису светили. Имали смо много важнији задатак. Очистити нашу земљу од Немаца, Аустријанаца и Мађара и извршити своју Пијемонтску дужност, тј. створити Југославију" (Пејовић 1978:94).

Ипак, остаје питање на основу чега су сви категорички веровали да ће српска војска вршити злочине из освете на бугарским цивилима, поготово ако се зна да је српска војска била међу најригорознијим што се тиче хуманог односа према рањеном или заробљеном непријатељу. Ако се добро сећам, за обично џепарење ствари са мртвог непријатељског војника кажњавало се стрељањем. Војска је (пре претње да се повуку из Бугарске) сигурно морала знати шта је чека од стране њене команде у случају нечег тако радикалног као што су злочини над цивилима.

Димитрија Туцовића треба узети са дозом резерве. Немачка и аустроугарска штампа је причама о српским и црногорским злочинима преипремала терен за стварање независне Албаније. Сигурно је да је било злочина, међутим углавном се радило о освети. Туцовић прећуткује догађаје из српско-турских ратова 1875-1878, те угњетавање Срба у Косовском вилајету након тога.

Без намере да улазим у расправу са тобом, то што кажеш тешко да ће бити баш тачно. Димитрије Туцовић је био резервни официр који је са јединицом био на лицу места. Његова прича је из прве руке само је уобличена, систематизована и представља мало дубљу анализу проблема. Прочитај прве две странице и схватићеш узроке данашњих догађаја. Било би добро да текст на оном линку пажљиво прочиташ.  Није освета кад ти погоне војник  а ти за "освету" побијеш жене и децу. О томе ми је причао деда (био је војник Дринске дивизије 2. позива) који је у време кад је то причао (60-тих година прошлог века) говорио да то нимало није било вредно хвале и да су неки официр то спречавали, а неки обрнуто, подстрекавали и правдали, како и ти кажеш осветом. Ако тако поставиш  ствари (да је у питању освета) онда се и оно што се десило Србима након 1999. године може правдати осветом. А није тако. Злочин се не правда (оправдава) злочином. Злочин је злочин и треба га признати (казнити када је могуће) и критиковати како се никад не би поновио.

Dzumba,

:klap :klap :klap

Nikola 87@ Српска војска је заиста била позната по врло коректном односу према заробљеницима. Ипак, не треба идеализивати баш све ствари. Имам утисак да ниси прочитао "Српску трилогију" која је сама по себи иако роман, документ из прве руке. А тамо ћеш видети да ствари никад нису биле идеалне нити то могу бити. Српски војник уме и да украде и да превари и да побегне са фронта и сл. и др. Прочитај и "Време смрти" Добрице Ћосића па ћеш сазнати да се Колубарска битка није припремљена само идејама и постојању чврстог морала који се створио из неба, него и мотком, батином, вешалима и сл. То се тако и ради у рату. Рат је немилосрдан работа у којој друштвене кочнице попуштају. Да би се војска довело у ред некад је потребна и немилосрдна сила. Ипак, и поред свега Српска војска је из Првог светског рата изашла чиста образа које појединачни случајеви кршења ратног права, пљачке и сл. не могу умањити.

А што се Бугара тиче, сигурно да Српској влади и војсци окупација Бугарске није био приоритет него ослобађање отаџбине. Осим тога, кад нека војска заседне на туђу ливаду како се понаша?... па као да то није њено...Како се војска генерално, у миру војници посебно у маси (када су у групи) односи према женама...? Добацују, дају неумесне предлоге... Замисли у рату... па још туђе жене... Тако се понаша свака војска. И све то руши борбени морал и отупљује војску. Српској војсци тако нешто у том моменту није требало. Ено ти примера Америчке војске у Ираку. Само да знаш шта је све њихова војна полиција проналазила код војника приликом повратка у Европу и САД...злато, археолошко артефакти... оружје, дрога... Па  на Косову и Метохији америчка војска је забележила барем два (то сам нашао у њиховој штампи) случаја силовања (албанских жена и девојака) од стране америчких војника...  

Ja sam na brzinu prelistao ovaj pamflet Dimitrija Tucovića... na brzinu, ali ne prvi put, pošto sam i ranije čitao kako se Tucović navodi kao dokaz ratnih zločina na Kosovu... isti ovaj "pdf".

Ja ovde nisam video konkretne podatke: mesto, datum, neku "metriku" počinjenih zločina. Ovo je pamflet, uopšteno.
Jedino gde se kakvi-takvi podaci navode, ali opet - uopšteno, je u pismu "Radničkim novinama". To je deo na samom kraju ovog pdf-fajla, ali to je ovaj put - iz druge ruke. Dimitrije Tucović piše da je tako čuo, nije bio svedok.

Šta hoću da kažem - ovo je pamflet napisan protiv političkog protivnika: srpske buržoazije, i treba ga posmatrati u kontekstu tog vremena i političke borbe.
Ali ovde nema ničeg konkretnog što bi se moglo koristiti kao validan argument, osim za kafanska prepucavanja (pri tome ne mislim na članove foruma, da bude jasno).
Ovo nije dokaz. I u Hagu su zvali ljude da lično svedoče i pokrepe ona saznanja koja su objavljivali u člancima i u knjigama...

Ja za druge izvore o ovim događajima, osim Tucovića, ovakvih, nedorečenih, nisam čuo.
Da li su se zaista dogodili, ovako kao on prenosi? Ne znam.
Da jesu, onda bi on bio jedan od retkih koji je o tome progovorio, i za mene bi on bio "autentični srpski junak" (a to nije "Viljuška" iz filma "Lepa sela lepo gore"  :) ).


Što se tiče discipline srpske vojske, kojom se mi danas toliko ponosimo - ovaj forum čine pretežno bivša vojna lica (ne ja, samo sam odslužio 8,5 meseci u miru) i mislim da je jasno da je disciplina nešto što se stvara, a ne nešto što je urođeno.
Ta čelična disciplina nije zavođena zbog "ugleda vojske" i da bi se mi sto godina kasnije ponoslili sa ponašanjem naših predaka, već da bi se sprečila pobina zbog lošeg odnosa države prema vojniku (seljaku koji je ostavio porodicu, ženu, decu, zemlju) kada stvari krenu po zlu.
A zavodila se naredničkim batinama i smrtnim kaznama. Niko se poslušan i krotak nije rodio.

Моје скромно мишљење је да једна српска војска, која је за шест година истерала три рата, од којих се у последњем борила против три царства - и у свим ратовима однела истовремено убедљиву и војнички поштену победу - никако није у истом кошу са Јенкијима који пљачкају, силују, скрнаве и демолирају по Блиском истоку. Ништа ме више не вређа него кад неко каже: "Срби много филозофирају како су морални а да имају средства која имају Амери, били би исти као они, ако не гори". То је једноставно без покрића, и Први светски рат то одлично показује, као што ће показати и Други (ту знам мање примера, али могу нпр. да истакнем чувену сцену са српским логорашима и немачком децом о којој је беседио извесни немачки бискуп Фон Гризендорф). Да не причам да је, са етичког аспекта, безобразлук и обично ad hominem вређање наше војске, а уједно и народа којој припада (ако хоћеш, и нас на форуму).

А пропо тога како би се српска војска понашала у Бугарској, то јесте "шта би било кад би било" али ако су хипотезе све чим располажемо, моја би била да би злочини над бугарским цивилима били местимични и драконски кажњавани, никако масовни, систематски и ненадзирани. Тадија Пејовић је чак направио благу шалу на конто незадовољства његовог вода због забране уласка у Софију, и писао је како би Срби "третирали бугарске жене витешки и борили се да задобију њихову љубав".

Ја сам читао на сајту Новости прошле године - то је за мене нешто скаредније од свега наведеног - чланак неког нашег историчара који је писао како је регент Александар опоменуо Д'Епереа, под претњом интервенције српске војске, да нареди својим француским јединицама да се сместа повуку из неких градова на северу Србије након што се прочуло да су неки француски војници (нема информација колико је то било распрострањено) силовали жене по Новом Саду, на пример.

Постоји извештај (https://archive.org/details/reportofinternat00inteuoft) Карнегијеве фондације за мир у свету, који је објавила комисија која се бавила злочинима у Балканским ратовима 1912-1913. Део о злочинима над Албанцима је углавном преузет и Туцовићевих ”Радничких новина”, тако да ту нема пуно нових ствари. Међутим, ако говорите енглески, вреди га макар прелистати, да би се добила боља слика у простору и времену. Извештај се пуно више бави сукобима Бугара и Грка у којима су нестајала цела насеља.

У својој књизи ”The Balkans: From the End of Byzantium to the Present Day”, британски историчар Марк Мазовер (Mark Mazower) тврди да су ”упркос напажљивим тврдњама појединих српских официра о истребљењу Албанаца, ова убиства су више узрокована осветом него геноцидом”. Да не би било забуне, ради се о професору са Колумбија универзитета у Њујорку који је често на мети критика Наома Чамског и не може се рећи да држи страну Србима.

Наш познати историчар, академик Димитрије Богдановић, у ”Књизи о Косову (http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index.html)” критијује Туцовићев став, кога интересује може да прочита.

Ја не поричем да је било злочина, али тврдим да су ови злочини само последица тадашњих (већ постојећих) лоших српско-албанских односа, а не њихов узрок. Односи се посебно погоршавају након српско-турских ратова 1875-1878, где су се ова два народа нашла на различитим странама. Албанци у тим ратовима нису били посматрачи него активни учесници, део турске војске. Срби су их на подручју које су у тим ратовима ослободили и третирали као Турке, непријатељску популацију. Након тога долази до периода од тридесетак година, током кога је преостало српско становништво на Косову остављено на милост и немилост Албанцима, турске власти би реаговале тек када их притисну велике силе, као када су Албанци убили руског конзула који је покушавао да заштити Србе. Дечане је чувала војна посада, ходочаснике је пратила турска војска.

Не сакам да бидам адвокат на бугарите но тие веке се повелекуват успешно кон Благоевград и тука почнуват веке да се укопуват или таа прва линија на фронтот многу повеке бугарите се плашат од соцјалистичка револуција кај нив одошто од странските армии .И  на западните сили не му одговара болшевичка бугарија во 1918 година оти веке ја имаат болешевиците власта во русија во унгарија започнува процес веке баварија е опфтена од таа револуција . Иако по капитулацијата во Бугарија власта ја преземат соцјалистите  со комунистите.

Мислам дека кралстово схс направи грешка што на бугарите му ја дадоја пиринска македонија , требаше комотно да си барат.

Nikola87@ Не разумем зашто си уопште питао друге за мишљење? При том, благо речено, посредно импутираш нешто што нисам рекао.

Тек сам касније увидео да моја порука има (дефинитивно случајни и индиректни, не намерни) увредљиви контекст, иако се не ради о томе да сам хтео да поткачим тебе или иког директно, већ разне наше коментаторе са портала либералне оријентације који врше поређења наше војске са Американцима, Вијетнамцима, Авганистанцима... редовно унижавајући нас. Видео сам, без дубље анализе с моје стране, да си у исти коментар ставио америчку војску у Ираку и нашу у 1 светском рату, и ваљда је то утицало на мене као црвена боја на бика. Ипак, извини на несмотрености...

@Nikola na tvoju izjavu izvini trebao bi da se ugleda i jedan naš član koji
na ideju odgovara kritikom a ne idejom i upropaštava forum i diskusije iz
njemu znanih razloga. "Moj Beograde"

Izvinjavam se zbog pisanja bez interpunkcijskih znakova, bio sam pod
utiskom i żurio na ukrcavanje u avion.

@motorista Не правимо од муве слона. Није ми била намера да нападнем Џумбу, нити мислим да сам упропастио дискусију. На крају, ја као ја сам небитан, битна је тема.

Nisi ti upropastio nista, zbog nedostatka interpunkcije moj post je bio nedovoljno jasan. Treba da glasi:

@Nikola, na tvoju izjavu "izvini" trebao bi da se ugleda i jedan naš član, koji na ideju odgovara kritikom, a ne idejom,
i upropaštava forum i diskusije iz njemu znanih razloga. "Moj Beograde"

mislim da je sada jasnije

Zastava "Drinskog konjičkog diviziona 2. poziva"-na zastavi je izvezen koncem raznih boja Sveti Apostol Andrej Prvovenčani i natpis "ZA KRALJA I OTAČASTVO S VEROM U BOGA".Na zastavi je rađena nova konservacija,zato što je predhodna urađena platnom koje je pokrivalo i zaklanjalo vezeni prikaz svetitelja.

[attachment=1]

Непознато из Првог светског рата: Како смо изгубили заставу Гвозденог пукa
by Sanja Bajić   Published 14. фебруара 2017.

Генерал Аугуст фон Мекензен извештава немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, а овај захтева да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Иако су губили битке Срби до краја Првог светског рата нису изгубили ни једну пуковску заставу што представља преседан у модерној историји ратовања

Застава 2. коњичког пука „Цар Душан“ изложена у бечком Војном музеју
[attachment=1]

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени, што их је временом учинило још загонетнијим и мистериознијим. Ово је прича која открива једну такву енигму везану за српску војску, а тиче се несталих пуковских застава из Првог светског рата. Краљевина Србија је у првој ратној години Великог рата успела да се носи са далеко надмоћнијим непријатељем. Извојеване су невероватне победе на Церу и Колубари које ће заувек остати златним словима записане не само у српској, већ и светској историји. Наредне године уследила је жестока тројна инвазија Централних сила. Српска војска, не желећи да се преда, била је присиљена да се повлачи ка југу државе и да на крају напусти границе своје државе евакуишући се на грчко острво Крф. Територије Краљевине Србије биле су званично и коначно окупиране, те подељене између чланица Централних сила. Генерал Аугуст фон Мекензен извештава немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, а овај захтева да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Иако су губили битке Срби до краја Првог светског рата нису изгубили ни једну пуковску заставу што представља преседан у модерној историји ратовања.

Тачан број пуковских застава српске војске на дан 30. новембар 1911. када их је лично краљ Петар I уручио комадантима пукова изгледао је овако:

– број застава Краљеве гарде: 1

– број застава пукова 1. позива: 20

– број застава коњичких пукова: 4

– број застава Жандармерије: 1

– број застава пукова 2. позива: 15

– број застава дивизијских коњичких пукова: 5

– број застава коњичких дивизиона: 5

То је било укупно 51 пуковска застава.

Данас се највећи број ових застава, односно 46 налази у Војном музеју у Београду. Једна српска пуковска застава чува се у француском Војном музеју у Паризу и то застава 4. пешадијског пука другог позива која је тамо остала после свечаног дефилеа савезничких јединица где су учествовале и српске јединице, одржаног поводом националног празника Француске 14. јула 1919. године. Нажалост, париски Војни музеј је пре неколико година уклонио део изложбе који говори о Источном фронту, како Французи зову Солунски фронт, те тако није могуће видети ни поменуту српску заставу која се данас налази у депоу музеја. Остаје нам тако чињеница да недостају четири пуковске заставе, и то:

2. пешадијског пука првог позива „Књаз Михаило“

9. пешадијског пука првог позива „Краља Николе I“

10. пешадијског пука првог позива „Таковског“

18. пешадијског пука првог позива „Краљевића Ђорђа“

За изгубљене пуковске заставе већина историчара сматрала је да су трајно изгубљене и да су вероватно уништене током Првог светског рата како не би пале у руке непријатељу, међутим нови докази које ћу изнети у овом тексту буде наду не само да су заставе „преживеле“ рат већ и да су сачуване до дана данашњег. Одмах се да приметити да је једна од четири заставе, које недостају, и застава најславнијег пука у српској историји, чувеног „Гвозденог пука“, односно другог пешадијског пука „Књаз Михаило“. Застава „Гвозденог пука“ је по неким информацијама била погребни покров на ковчегу краља Петра Првог Карађорђевића и дуго времена је чак трајало уверење да је застава покопана заједно са њим. Међутим, анализирајући фотографије и снимак сахране краља Петра види се да је његов сандук био прекривен краљевском стандартом. Ову информацију потврђује и лист „Политика“ у бројевима од 17. до 23. августа 1921. године.

Ипак, треба оставити простора да је можда у неком моменту ковчег заиста био прекривен и заставом „Гвозденог пука“ како би се славном пуку одала почаст. Током процесије и саме сахране ковчег није био прекривен пуковском заставом, те тако застава није ни сахрањена заједно са ковчегом. Да застава „Гвозденог пука“ није сахрањена са краљем Петром говоре и фотографије са смотре четничких одреда 1944. године у селу Ба. На тим фотографијама се види да четници дефилију са ратним пуковским заставама из Првог светског рата. Један од најпозванијих за ову тему је историчар Бојан Димитријевић из Института за савремену историју који се бави управо овим периодом. Професор Димитријевић потврдио је да су бригаде Првог равногорског корпуса ЈВуО носиле заставе управо Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије и Десетог пука „Таковског“ првог позива на смотри током Светосавског конгреса у селу Ба 1944. године. Откуд заставе код четничких одреда? Пуковске заставе су узете из Храма светог Ђорђа на Опленцу где су се налазиле од септембра 1930. године, након што су замењене новим.

[attachment=2]

Судбина ових двеју застава данас није позната, а професор Димитријевић истиче да су оне нестале заједно са нестанком четничких одреда и постоји шанса да су и данас сачуване, можда негде у иностранству. О преостале две нестале заставе 9. пешадијског пука првог позива „Краља Николе I“ и 18. пешадијског пука првог позива „Краљевића Ђорђа“ не зна се апсолутно ништа. Постоји сумња да се једна од те две заставе налази у Берлину. Из Војног музеја у Београду на то питање одговорили су следеће:

„Познато нам је да се у попису несталих предмета, сачињеном после Другог светског рата, ради потраживања предмета који су се нашли у неким европским музејима помиње и српска пуковска застава у берлинском Војном музеју. До данас ту заставу нисмо добили а не знамо о којој је реч“.

Како је српска ратна застава завршила у бечком музеју?

У другом делу приче о српским пуковским заставама откривамо заплет који је настао на стогодишњицу од почетка Првог светоког рата. Када је генерал Аугуст фон Мекензенизвестио немачког цара Вилхелма о победи над српском војском, овај је захтевао да му се донесе једна заплењена српска пуковска ратна заставу као симбол победе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара немачког цара јер током две године ратовања Србима није заробљена ни једна једина пуковска застава. Међутим, приликом откривања изложбe посвећене стогодишњици Првог светског рата у бечком Војном музеју један експонат изазвао је пажњу готово свих колекционара на свету а посебно српских. Погађате, појавила се једна од српских пуковских застава. Оно што је одмах све заинтригирало јесте откуд застава у бечком Војном музеју, да ли је у питању једна од изгубљених застава и да ли то значи да је ипак једна застава заробљена у Првом светском рату. За одговоре на ово питање обратио сам се директно Војном музеју у Бечу и добио одговоре из прве руке од заменика директора др Христофа Хачека (Christoph Hatshek).

„Застава је оригинална. Припадала је 2. коњичком пуку „Цар Душан“ првог позива. Музеј је ову заставу купио на аукцији 2014. године од немачке аукцијске куће „Andreas Thies“, а цена коју су платили је 17.000 евра.“  Ова информација није се сложила са обавештењем које сам добио из београдског Војног музеја, они су одговорили да та застава не недостаје. На питање о застави из Беча, одговорили су:

„Никада нисмо добили ни једну понуду за откуп заставе те нисмо упознати са заставом у бечком Војном музеју. Застава 2. Коњичког пука налази у поставци нашег музеја.“ Ситуација је сада таква да оба музеја имају заставу 2. Коњичког пука „Цар Душан“ првог позива за коју тврде да је оригинална?! Највероватнији сценарио је следећи: Застава која се налази у Бечу је нестала још за време Првог светског рата а пошто је пук био активан израђена је нова идентична застава која је такође оригинална. Та застава је била у употреби све до 1930. године када је краљ Александар Први Карађорђевић на Бањици уручио војсци нове заставе Краљевине Југославије, док су старе предате Војном музеју. Музеј тада није имао своју зграду, па су заставе чуване у храму Светог Ђорђа на Опленцу. Решен да решим ову енигму обратио сам се за помоћ колекционару Далибору Стојиљковићу који важи за једног од најбољих познавалаца милитарије из периода Првог светског рата. Усресредили смо се на заставу која се налази у Бечу јер смо ту имали опипљивији траг и после вишемесечног истраживања успели да сазнамо доста невероватаних информација везаних за ову пуковску заставу. Застава се до 1966. године налазила у власништву познатог француског трговца антиквитетима Рене Џонсона (Renee Johnson). Како је он дошао у њен посед нажалост није познато. Оно што знамо јесте да  застава 1966. године прелази у власништво нашег познатог песника и академика проф. др Душана Матића који је био велики поштовалац српске војске са којом је као дечак прешао албанске гудуре. Матић се школовао у Француској где је оставио велики траг у књижевности и културном животу. Kустос из „Легата Душана Матића“ у Ћуприји није упозната са чињеницом да је Душан Матић поседовао ову вредну заставу, али је потврдила да је Матић који је био и официр „Легије части“ након рата често путовао на релацији Београд – Париз те да је био нека врста културне споне између Југославије и Француске. Посебно је био активан 60-тих година 20. века. Не зна се тачно када и зашто Матић продаје заставу антикварници „Patrice & Patricia Reboul“ у Паризу али на последњој аукцији 2014. уз заставу је приложен рачун откупа од Матића, уверење од Матића о легалности,  неколико фотографија заставе, књига о историји српске војске са фотогарафијама ратних застава и његова књига песама „Багдала“ преведена на француски. Српска пуковска застава дуго времена је скупљала прашину у париској антикварници, разлог за то вероватно лежи у високој цени од 15. 000 евра колико је тражио власник Патрик Ребул (Patrice Reboul)  који је свакако знао шта поседује и само чекао прави тренутак за продају. На стогодишњицу од почетка Првог светског рата, потражња за предметима из рата је порасла, па је антикварница заставу понудила познатој немачкој аукцијској кући „Andreas Thies“ који су је 2014. године препродали бечком Војном музеју. По свему горе наведеном изгледа да су Аустријанци коначно „освојили“ српску пуковску заставу. Оно што нису успели у рату, остварили су у миру. Симболично на стогодишњицу од почетка Првог светског рата.

Милан Богојевић

Izvor: www.rasen.rs

Francuska haubica Bake, koja je bila u naoružanju srpske vojske na Solunskom frontu.

[attachment=1]

[attachment=2]

У току рата 1914–1918. године Србија је имала укупно 3.712 активних официра. Од тог броја било је 43 генералштабна, 2.361 пешадијских, 268 коњичких, 689 артиљеријских, 126 инжењеријских, 11 артиљеријско-техничких, шест инжењеријско-техничких, 100 санитетских, 27 војно-судских и 66 жандармеријских официра. На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица.



У периоду који је претходио епохи ратова 1912–1918. године српска држава створила је супериорну војну организацију која је своју
вредност показала у балканским и Првом светском рату. Творци те професионалне војне организације у Срба били су краљ Милан
Обреновић чијим су војним реформама из осамдесетих и деведесетих година 19. века створене све институције које је једна савремена армија онога времена морала да има и генерал и касније војвода Радомир Путник који је у периоду од 1903. до 1912. године, налазећи се на челу Главног ђенералштаба највише допринео њеном даљем усавршавању и осавремењавању. Нарочито значајну улогу у модернизацији српске војне организације играо је официрски кадар. Српски официри били су васпитавани на врлинама патриотизма, високог морала, војничке части, јунаштва, дисциплине, послушности, поштења, искрености, несебичности, истрајности, достојанства, племенитости и свести о потреби сталног стручног, физичког и интелектуалног усавршавања. У Српској војсци постојало је према начину ступања у официрску службу више типова официра: официри промовисани из трупе, официри из подофицирске школе, официри који су завршили нижи курс српске Војне академије, официри који су завршили нижи курс српске Војне академије па онда слати као војни питомци у иностранство, официри који су завршили нижи и виши курс српске Војне академије, официри који су завршили нижи и виши курс српске Војне академије па онда слати као војни питомци у иностранство, официри који су у српску војску прешли из страних војски (аустро-угарске, немачке, руске...) и официри који су после завршетка српских грађанских школа ступили у стране војне школе па након њиховог завршетка добили официрски чин у српској војсци. Србија је на бази система заснованог на позитивној селекцији, пред епоху ратова успела да изгради изузетно способан старешински
кадар. Поред Ниже и Више школе Војне академије официри српске војске усавршавали су се и у Пешадијској и Артиљеријској школи гађања и такозваним Зимским трупним школама, организованим у месецима када се због отежаних временских услова није могла изводити обука трупа, тако да је рад на личном оспособљавању био стални пратилац старешина српске војске током читаве каријере. Од свршених слушалаца Више школе Војне академије сваке године је одабиран известан број официра и упућиван у Главни генералштаб, на двогодишњу припрему за генералштабну струку. Ови официри су припремани за штабне службе и за највише положаје у војсци и представљали елиту српског официрског кора. Колико је систем селекције генералштабних официра био
ригорозан можда најбоље сведочи чињеница да је двогодишњу припрему за генералштабну струку у периоду од 1880. до 1911. похађало 164 кандидата од којих је завршни испит успело да положи само њих 55 или 33,5%. Међутим, иако су генералштабни официри представљали праву елиту српске војске и могли се због тога осећати супериорно над осталим старешинама, војвода
Радомир Путник је умео да зближи Генералштаб и трупу, одређујући правилно делокруг рада генералштабних официра, дајући им улогу стручног, помоћног органа команданата обласних команди и оперативних јединица. Због тога је, како у балканским ратовима тако и у Првом светском рату, владала највећа хармонија у раду између виших команданата и њихових начелника штабова, што је било од највећег значаја за успешно вођење операција.

Један број српских официра школован је и усавршаван у иностранству. Тако је од 1900–1912. у Француској било 13 питомаца на школовању и 70 официра на стажу од шест месеци до годину дана, Русији осам питомаца и 69 официра, Немачкој девет питомаца и 38 официра, Аустроугарској 60 питомаца и 32 официра, у другим државама 16 питомаца и 26 официра. Питомци су углавном школовани за потребе санитетске, војно-судске, артиљеријско-техничке и инжењеријско-техничке струке, док су официри стажирали у трупи или похађали ратне школе (ранг Више школе српске Војне академије). Активни официрски кор српске војске био је плански, законима и уредбама, усмераван да буде поред образовања и својим друштвеним положајем права елита. Тај положај су утврђивали женидбама са девојкама из претежно средњих и богатијих грађанских породица. У земљи у којој су сељаци чинили 85% целокупне популације, официрске супруге потицале су готово, 100 % (99,8 %) из грађанског сталежа.

У току рата 1914–1918. године Србија је имала укупно 3.712 активних официра. Од тог броја било је 43 генералштабна, 2.361 пешадијски,268 коњичких, 689 артиљеријских, 126 инжењеријских, 11 артиљеријско-техничких, шест инжењеријско-техничких, 100 санитетских, 27 војно-судских и 66 жандармеријских официра. На врху официрског кора налазило се 1914. године три војводе и 12 активних генерала. До краја рата број генерала биће повећан на 15 а број војвода на четири, тако да ће укупан генералитет српске војске, укључујући и четири генерала у резерви, бројати 23 лица.Војска је поред војвода и генерала имала 141 пуковника, 221 потпуковника, 588 мајора, 698 капетана I класе, 259 к апетана II класе, 788 поручника, 997 потпоручника и пет заставника. Од наведеног броја 1.697 официра завршило је српску Нижу школу Војне Академије, док су остали официрске еполете добили завршивши војне школе истог ранга у иностранству (углавном руска војна училишта и аустро-угарске школе сличног ранга) те напредовали из трупе (подофицири) кроз лично усавршавање или исказано јунаштво у претходним ратовима. Значајну улогу у ратној формацији имали су резервни официри. Резервни официри добијани су од ђака средњих и виших школа.

Захваљујући оваквом начину регрутовања у састав српског официрског кора улазила je комплетна интелектуална елита Краљевине
Србије мушког пола. У састав резерве улазили су и пензионисани официри српске војске, као и они некадашњи активни официри који су из разних разлога напустили војну службу. У периоду од 1914. до 1918. у српској војсци је укупно 6.725 људи носило чин резервних официра. Од тог броја било је четири генерала, 46 пуковника, 31 потпуковник, 250 мајора, 867 капетана I класе, 1.086 капетана II класе, 1.236 поручника и 3.205 потпоручника. Ако изузмемо генерале, резервни официрски кор састојао се од укупно три генералштабна, 5.292 пешадијска, 350 коњичких, 486 артиљеријских, 251 инжењеријског, шест артиљеријско-техничких, 274 санитетска, 54 судска и пет жандармеријских резервних официра. Један део српских резервних официра чинили су и добровољци, ратни заробљеници из аустроугарске војске, српске, хрватске и словеначке националности, те Чеси, Словаци, Руси и други припадници словенских народа. Захваљујући пре свега искуству стеченом за време балканских ратова српски резервни официри израсли су у одличан командни кадар нижих тактичких јединица (водова и чета) са којима се по стручности и искуству нису могле
мерити њихове колеге из аустро-угарске војске.

Старешински кадар српске војске употпуњавали су и активни и резервни подофицири. Они су се у српској војсци добијали из двого-
дишњих подофицирских школа родова или из трупе, од каплара који су остајали на поновном року службе. Подофицири су се по чиновима делили на поднареднике, нареднике и нареднике-воднике. Школовани су у подофицирским родовским школама: пешадијској у Београду (од 1889), артиљеријској у Крагујевцу (од 1890), коњичкој у Београду (од 1899) и инжињеријској у Нишу (од 1896), или су одабирани од ислуженика у кадровском року који су упућивани на одговарајуће курсеве за подофицире у оквиру пуковских школа, који су трајали непуних пет месеци. У пуковским подофицирским школама учили су се безмало сви предмети предвиђени наставним планом за редовне подофицирске школе. Даље усавршавање подофицира вршено је у трупи, у Зимским трупним школама, сличним онима за официре, које су радиле у оном периоду када није извођена настава са регрутима. Захваљујући тако обимном начину припреме по речима предратног аустроугарског војног изасланика у Србији, генералштабног мајора Ота
Гелинека, активни подофицири српске војске разликовали су се много мање од официра него од војника према степену образовања, понашању и одевању. Подофицири су често обављали и официрске дужности командира вода. Резервни подофицири добијани су од свршених ђака више гимназије, више реалке, богословија и учитељских школа који су по полагању испита за резервног поднаредника имали право служења скраћеног војног рока. За унапређење у више чинове, како активни, тако и резервни официри и подофицири морали су полагати захтевне испите. За официре то су били испити за чин потпоручника, капетана и мајора, а за подофицире за чин поднаредника и наредника.

Када су у питању обични војници, општа војна обавеза уведена је 1883. године а сви војни обвезници делили су се на први, други и трећи позив и трупе последње одбране. Први позив чинили су сви мушкарци старосне доби од 21. до 31. године, други позива лица од 31. до 38. године, а трећи позив лица од 38. до 45. године старости. Последња одбрана обухватала је омладину од 18. до 21. и старије грађане од 45. до 50. навршене године старости. Војни рок служио се две године, али је постојао и скраћени рок од шест и девет месеци за ђаке и храниоце породица.

Према војнотериторијалној подели читава државна територија Краљевине Србије делила се 1914. године на 10 дивизијских области, али је српска војска ушла је у Први светски рат нe успевши да искористи војне могућности нових области стечених балканским ратовима (Ибарска, Косовска, Брегалничка, Вардарска и Битољска дивизијска област). Највећи број јединица мобилисан је тако на територији пет старих дивизијских области (Дунавска, Дринска, Моравска, Тимочка и Шумадијска). Оперативна војска коју су сачињавали I и II позив била је састављена из 11 пешадијских дивизија (од чега шест I и пет II позива), једне коњичке дивизије, брдског артиљеријског пука и хаубичке артиљерије.

У састав дивизије I позива улазила су четири пешадијска пука (16 батаљона), један пољски артиљеријски пук (шест до девет батерија – укупно 24 до 36 топова) и један коњички пук (три ескадрона). У њеном саставу били су још пионирски полубатаљон, телеграфско одељење и позадинске јединице и установе. Формацијска бројна стања пешадијских пукова I позива износила су од 4.421 до 4.453 човека, 1.398 у брзометним артиљеријским пуковима, 540 у коњичким пуковима, 585 у допунским батаљонима, а у осталим деловима око 3.000 људи. Формацијско бројно стање дивизија I позива пуног састава износило је 25.313 људи, 20.500
пушака и карабина, 20 митраљеза, 36 топова 75 mm, 5.110 коња, 1.538 волова и 1.645 кола.

Дивизије II позива биле су састава три пешадијска пука (12 батаљона), један пољски артиљеријски дивизион (три до шест батерија
– укупно 12 до 24 топа) и један коњички дивизион (два ескадрона). Укупно бројно стање дивизије II позива износило је око 15.000 људи.

Коњичка дивизија састојала се од две коњичке бригаде од по два пука (укупно 16 ескадрона у дивизији) и дивизиона коњичке артиљерије (две батерије са укупно осам топова).

Брдски артиљеријски пук имао је девет брдских батерија (36 оруђа), док се хаубичка артиљерија састојала од 15 хаубичких батерија калибра од 120 и 150 mm и једне мерзерске батерије калибра 150 mm.

Оперативна војска била је формирана у три армије, Ужичку војску и потребан број одреда. На почетку рата, у саставу I армије налазили су се Браничевски одред (Дунавска дивизија II позива, 3. арт. дивизион и 2. пеш. пук III позива), Дунавска I позива, Тимочка I и Тимочка II позива и Моравска дивизија II позива. У саставу II армије биле су Моравска дивизија I позива, Комбинована дивизија I позива и Шумадијска дивизија I позива. Трећу армију чиниле су Дринска дивизија I позива и Дринска дивизија II позива, а Ужичку војску Шумадијска дивизија II позива, Ужичка бригада и Лимски одред. Поред тога формирана су и четири четничка одреда (Златарски – под командом мајора Косте Тодоровића, Јадарски – под командом мајора Војина Поповића, Руднички – под командом
мајора Војислава Танкосића и Горњачки – под командом мајора Велимира Вемића) за потребе извиђачко-диверзантских акција.

Укупан број бораца I и II позива износио је 336.063, III позива 52.392, последње одбране 6.220 и 27.756 људи у војним станицама, санитетским и профијантским возовима, тако да је до септембра 1914. укупно је мобилисано 423.441 лице, међу којима 870 виших и 3.869 нижих активних и резервних официра и 1.485 административних чиновника и обвезника чиновничког реда.

Пешадијско наоружање било је врло разнолико и чиниле су га српске и заробљене турске брзометне пушке и карабини система Маузер калибра 7 mm, заробљене бугарске пушке система Манлихер, старе преправљене пушке система Маузер - Кока М.80, као и стара руска пушка Берданка са црним барутом (за III позив и Последњу одбрану). Све ове пушке биле су већ доста истрошене у балканским ратовима. У току 1914. из Русије је набављено још 144.000 брзометних пушака Мосин-Наган М.91 калибра 7.62 mm. До непријатељске офанзиве у јесен 1915. године српска оперативна војска располагала је са 203.326 брзометних пушака у јединицама
I и II позива. Митраљези којих је било укупно 246 (по два вода од по два оруђа на пук) били су система Максим М.1909. калибра 7 mm.

Од модерних артиљеријских оруђа располага- ло се пољским брзометним топовима система Шнајдер – Кане М 1907 (47 батерија) и М 1907А (15 батерија) калибра 75 mm, те са девет батерија брдских топова М 1907 калибра 70 mm, брзометним хаубицама М 1910 120 mm (осам батерија) и 150 mm (две батерије) истог произвођача. Поред тога био је коришћен и један број заробљених турских брзометних топова марке Круп М 1904 калибра 75 mm. До избијања Првог светског рата од ових топова биће оспособљена у радионицама Војнотехничког завода у Крагујевцу, три пољска (24 оруђа) и један брдски (осам оруђа) дивизион. У наоружању оперативне војске било је и пет спорометних брдских батерија Дебанж М.85 калибра 80 mm са по шест топова, 22 спорометне
хаубице М.97, калибра 120 mm, шест спорометних пољских мерзера М.97 калибра 150 mm, 17 спорометних дугачких топова калибра 120 mm и 65 застарелих оруђа у градском опсадном парку. Крајем 1914. и почетком 1915. године за одбрану обале од аустроугарских монитора српској војсци стављене су на располагање савезничке тешке морнаричке батерије и минерски одреди. Руска батерија имала је два топа калибра 152 mm, француска три топа калибра 140 mm док су четири енглеске батерије биле наоружане са по два морнаричка топа калибра 120 mm.

Српска инжењерија по мирнодопској формацији састојала се од два инжињеријска батаљона, понтонирске команде и понтонирског моста. Телефонски и телеграфски материјал за коњицу, артиљерију, пешадију и инжењерију, четири рефлектора, две бежичне телеграфске станице „Телефункен“, и једно балонско одељење били су немачког порекла укључујући и најмодернија телеграфска и балонска возила.

Од војне индустрије Србија је располагала Војнотехничким заводом у Крагујевцу који се бавио преправком пешадијског и артиљеријског материјала и израдом артиљеријске и пешадијске муниције, ручних бомби и хладног оружја, затим са две барутане у Страгарима и Обилићеву и заводом за узраду војне одеће са испоставама у Београду и Нишу. У свим гранама материјалне спреме осећала се оскудица, нарочито у одећној и логорској спреми: ни I позив није био потпуно војнички одевен, II позив само делимично (шињел и шајкача), а III позив није имао ништа од војничког одела и обуће. Није било довољно ни мостовог материјала за прелаз преко Саве и Дунава.

Војска је располагала и са 57.718 коња, 42.611 волова и 23.558 кола, као и око 60 војних и реквирираних теретних и путничких
аутомобила. После завршене мобилизације 1914. српско ваздухопловство које је формирано у саставу инжењерије још 1912. године располагало је са три исправна авиона (Аеропланска ескадра) и имало два пилота оспособљена за извршење ратних задатака, док је трећи био командир балонске чете, од које је било оспособљено само једно одељење. У априлу 1915. као испо- моћ српској војсци пристигла је из Француске једна ескадрила са осам авиона и 99 људи под командом мајора Р. Витреа.

И војни аутомобилски транспорт доживљава велики развој након формирања Аутомобилске команде марта 1915. која је до јесени 1915. располагала са 334 моторна возила (углавном камиона носивости од 1,5 до 2,5 тоне) којима је поред 329 српских управљало и око 100 француских војних шофера.

У току 1915. формиране су још две дивизије, Брегалничка (18.280 људи са 15.638 пушака, 16 митраљеза и 30 топова) и Вардарска (9.530 људи, пет митраљеза и 15 топова), па је српска војска у свом формацијском саставу у време аустро-угарско-бугарско немачке офанзиве у јесен 1915. године имала 13 пешадијских и једну коњичку дивизију, док је до новембра 1915, према подацима српске Врховне команде, упућен позив на мобилизацију за још 207.500 људи. Укупно бројно стање српске војске 6. октобра 1915, на дан отпочињања офанзиве Централних сила износило је 404.020 официра, подофицира и војника. Губици након операција 1914. године износили су 163.546 људи од чега је било 22.274 погинулих, 95.695 рањених, 418 контузованих и 45.159 несталих (углавном
заробљених) официра, подофицира и војника. Највеће губитке српска војска претрпела је у време офанзиве централних сила у јесен 1915. године и одступања преко Црне Горе и Албаније у зиму 1915/16. године. Тада је само у заробљеништво у Аустро-Угарску, Немачку и Бугарску одведено преко 170.000 српских официра, подофицира и војника, док је број мртвих и рањених износио око 94.000.

Након повлачења преко Албаније бројно стање српске војске значајно је смањено због великих губитака, тако да је Врховна команда морала да приступи њеној реорганизацији. Француска Врховна команда рачунала је на шест српских дивизија од по 12 батаљона, укупно 72.000 пушака, приближно 140.000 људи и 30.000 грла стоке. Планирала је да српску војску постепено опреми и наоружа митраљезима, хаубицама, пољским и брдским топовима, али не и тешком артиљеријом, јер је одлучено да се по том питању
и питању организације снабдевања ослања на савезнике.

Снабдевање српске војске у даљем току ратних операције вршили су Енглези и Французи на основу конвенција потписаних у
фебруару 1916. године и њихове модификације од 25. јула 1918. године, када су у снабдевање српске војске укључене и САД.

Комплетна српска војска на Солунском фронту опремљена је пешадијским и артиљеријским наоружањем и опремом француског порекла (пушке Лебл-Сен Етјен М.1907/15, Митраљези Сен Етјен М. 1907, пољски топови Шнајдер М.1912 калибра 75 mm и хаубице 120 mm).

Према изменама Уредбе о формацији из 1913. од 27. фебруара 1916. године целокупна српска војска распоређена је у три армије од по две дивизије састављене од војника свих позива, слабије јачине него 1914. године. У саставу I армије биле су Моравска и Вардарска дивизија. Другу армију чиниле су Шумадијска и Тимочка дивизија, а трећу Дринска и Дунавска дивизија. Свака армија имала је у свом саставу, поред две пешадијске дивизије и тешки артиљеријски пук састављен од хаубичког дивизиона 120 mm, хаубичког дивизиона 150 mm и дивизио- на од три батерије од по два дугачка топа 105 mm. За сваки дивизион било је обезбеђено по
једно одељење муницијске колоне. Поред тога, предвиђене су армијска (резервна) муницијска колона од девет одељења за артиљерију у дивизијском и артиљеријском саставу, телефонско одељење, покретно слагалиште телеграфско-телефонске спреме, инжињеријска алатна колона, мостови трен, рефлекторско одељење, аеропланска ескадрила, армијска провијантска колона од два одељења и армијска пекарска чета.

Пешадијска дивизија имала је у свом саставу две пешадијске бригаде од по два пука, сваки пук од по три батаљона, сваки батаљон по три чете и једно митраљеско одељење од четири митраљеза, један пук трећег позива, коњички ескадрон са једним митраљеским одељењем са два митраљеза, команду дивизијске артиљерије под којом су се налазили пољски артиљеријски пук од два дивизиона од по три батерије, брдски артиљеријски дивизион од три батерије, хаубички артиљеријски дивизион од три батерије 120 mm, муницијску колону од шест одељења и артиљеријску радионицу, команду дивизијске инжињерије под којом се налазио пионирски полубатаљон од две чете, лаки (товарни) мостови трен и телеграфско одељење.

Санитет се састојао од болничке чете са седам водова, четири пољске болнице, санитетске колоне и пољске марвене болнице. У састав дивизије улазиле су и Војна пошта, профијантска колона од три одељења, муницијска колона и покретна артиљеријска радионица и пекарска чета са пољским пекарама. При штабовима пешадијских дивизија образоване су полицијске секције.

За пренос хране и муниције код српских армија коришћене су енглеске и француске ауто-јединице придодате српској војсци. На дан 23. јула 1918, на служби код српске војске била су три француска аутомобилска одреда и пет санитетских водова, те 10 енглеских ауто-чета са 626 возила.

Ван састава армија, непосредно потчињени Врховној команди били су: Коњичка дивизија (два пука јачине три ескадрона, један пољски и један брдски артиљеријски дивизион), тешка артиљерија (12 оруђа), Муницијска колона, Пиротехнички батаљон, Телеграфско одељење Врховне команде, Управа војног телеграфа, Одељење бежичне телеграфије, Телеграфско-телефонска станица, Војно-железничка инспекција са Командом железничких, поштанско-телеграфских и војно-станичних службеника (штаб и три чете), Минерска чета, Штаб Аеропланске чете за целу војску, Аеропланска ескадра (штаб и две ескадриле), Резервна болничка
чета са седам водова, Резервна санитетска колона, Санитетски железнички вагони, Главн ваојна пошта и Коњски депо.

За формирање самосталних ескадрила није било ни техничких могућности нити довољно људства. Зато је формирано пет француско-српских ескадрила, од чега две за потребе српске Врховне команде и по једна за сваку српску армију. Од маја 1916. под Саобраћајним одељењем Врховне команде нашла се и Аутомобилска команда која је крајем априла 1918. располагала са 21 официром, три обвезника чиновничког реда, 615 подофицира и војника, 139 аутомобила разних типова и врста, 29 мотоцикала и 372 бицикла. Дан уочи почетка артиљеријске припреме за пробој Солунског фронта, 13. септембра 1918. Аутомобилска команда имала је по списку у свом саставу 1.089 лица, а на лицу њих 869 од којих је мањи део опслуживао српска а већи део савезничка возила на служби код српске војске.

У августу 1916. када је изашла на Солунски фронт, српска војска имала је укупно 3.921 официра (на лицу 3.410) и 140.055 подофицира и војника (на лицу 92.130).

У армијама је било 77 батаљона, шест ескадрона и 245 артиљеријских оруђа.

Због великих губитака и немогућности попуне крајем децембра 1916. започела је друга реорганизација. Прво су у свим дивизијама расформирани четврти пешадијски пукови, штабови других бригада и Добровољачки одред. Трећа армија расформирана је 28. марта 1917. године, а њене јединице потчињене су команданту Прве армије. Од тада су у саставу Прве армије војводе Живојина Мишића биле Дунавска, Дринска, Моравска и Коњичка дивизија, а у саставу Друге армије војводе Степе Степановића Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија. У мају 1917. српске армије имале су јачину од 60 батаљона, 12 ескадрона, 364 митраљеза и 316 топова.

Како су од тог момента главни извор попуне људства чинили добровољци из САД и бивши аустро-угарски војници, руски
ратни заробљеници, по жељи Југословенског одбора, Вардарска дивизија је преименована у Југословенску дивизију, која је ушла у састав Друге армије. Јачина српске војске крајем јуна 1918. године износила је 57 батаљона пешадије, батаљон коњичке пешадије, шест полубатаљона пионира, 18 коњичких ескадрона, 546 митраљеза, 1.955 пушкомитраљеза, 294 топова у саставу дивизија, 45 оруђа тешке артиљерије и 57 рововских топова.

У саставу Прве армије налазиле су се 524. и 525. Аеропланска ескадрила, а у саставу Друге ар- мије 521, 522. и 523. Аеропланска ескадрила. У међувремену је у току 1916. и 1917. у Француској и Грчкој обучен 41 пилот, 46 извиђача и 9 механичара, који су знатно појачали особље у француско-српским ескадрилама, што је омогућило да се у јануару 1918. формира I српска ескадрила (од француске 521. ескадриле), а у лето исте године и II српска ескадрила (од француске 525. ескадриле). Српско ваздухопловство је 1. маја 1918. имало 62 официра, 53 подофицира и 337 каплара и редова. За време пробоја Солунског фронта, Српска авијатика располагала је са 71 авионом различитих типова, од којих су половина били бомбардери Бреге ХIV и ловци Спад. Српске I и II ескадрила располагале су поред тога са око 60 авиона за извиђање и ваздушну борбу.

Током ангажмана на солунском фронту број српских војника избачених из строја у 1916. години износио је 27.965 од чега погинулих и умрлих од болести 7.208, док је у борбама вођеним 1917. године живот изгубило њих 2.270. Од почетка пробоја солунског фронта до 29. октобра 1918. године српска војска имала је укупне губитке од 42.735 мртвих и рањених, од чега је погинулих и умрлих било 9.303. У заробљеништву је смртно страдало око 60.000 српских официра, подофицира и војника, док је 114.000 њих од посљедица
рата остало са трајним инвалидитетом. Укупни губици српске војске за читав период рата износили су 369.620 људи. Рачунајући губитке црногорске војске као и страдања српског цивилног становништва, како на просторима Краљевине Србије тако и са простора Босне и Херцеговине, Црне Горе, Славоније, Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Срема, Баната, Бачке и Барање, била
је то висока цена којом је плаћена слобода српског народа и његово уједињење са Хрватима и Словенцима у нову југословенску државу.

Izvor: www.andricevinstitut.org

Ваљда ће синути сунце...
Из ратног дневника Милисава М. Вукосављевића, резервног пешадијског потпоручника

Аутор: Миладин Вукосављевић петак, 23.06.2017.

[attachment=1]

Борац чувене Ђачке чете у Првом светском рату био је и Милисав М. Вукосављевић из Љубића код Чачка, резервни пешадијски потпоручник, иначе један од најбољих свршених ученика Ратарске школе у Краљеву. Припадао је Првој чети Првог батаљона Трећег пешадијског пука, првог позива Моравске дивизије. У њој се налазио све до смрти. У борби са Немцима и Бугарима код села Тепавци у Мориховском срезу (Битољ) погинуо је 1. новембра 1916. године у 27. години.

За све време ратовања од 1914. до смрти Милисав је водио ратни дневник. Бележио је у њему све догађаје, све што је у току борбе сазнавао и своје мисли о родбини и домовини...

1. јуни 1916 – Сви су војници и официри болесни, те није било занимања. Пре подне дуже смо остали у шатору за ручавање војника. Занимање нисмо имали ни после подне. Примили плату за месец јуни и тако исто и хранарину за првих десет дана.

2. јуни 1916 – Данас је литија у мом селу. Знам врло добро какве црне мисли данас окружују моје на дому, па још да знају штогод о нама ипак би им много лакше било. Али ће и њима ваљда једанпут синути сунце слободе...

3. јуни 1916 – Пре подне били на занимању: егзерцир. Врућина опасна и прашина велика да се већ не може да живи. У логор дошли у 8 ч. Уморни, те мало загасисмо жеђ хладним пивом. Увече добих од Момира једну визит-карту коју ми шаље Димитрије Средојевић, народни посланик из Атенице. Он ми између осталог пише: „Ти си син мога доброг пријатеља и познаника из школе...”. Ово ме је необично растужило, јер ја о свом оцу не знам ништа...

4. јуни 1916 – Пре подне батаљонска обука. Мало смо се истрчали, те ће нам ручак бити слабији. По подне праше војнике. Увече ноћни марш, правац Василика–Лутра а потом у логор.

5. јуни 1916 – Устао у 7 ч. Пре подне био на служби. Чинодејствовао је поред нашег пуковског свештеника и прота дивизијски г. Веља Милојевић. Иначе цео дан сам провео у логору.

6. јуни 1916 – Пре подне ратна служба јужно од логора, а после подне цела чета је радила код дивизије на оправци јаркова са једне чесме. Данас са нерасположен и љут због једне ствари коју овде нећу спомињати. Ствари у војсци су такве да човек никада не сме исказати слободно своје мишљење и свакад мора говорити ласкајући ако хоће да не буде омрзнут и да може просперирати у друштву. Да ми је само дочекати час да се овај рат сврши, па да се повучем у грађански живот.

7. јуни 1916 – Пре подне четна обука. Долазио је командант дивизије. Био је доста задовољан радом војника. По подне два часа стражарска служба (мој предмет). Другога часа објашњавао сам војницима снагу савезника и данашње руске офанзиве.

8. јуни 1916 – Пре подне марш ка Седесу и натраг за логор поред Вардарске дивизије. Врућина је била несносна и војници су врло тешко ишли. Из наше чете изостало је свега пет војника док је из других чета нашег батаљона изостало по 15-20 војника. У логор смо стигли у 9 ч. пре подне. По подне одмор и прање веша. У 5 ч. извршено је друго убризгавање серума против тифуса. Имаћемо до три дана поштеде.

9. јуни 1916 – Цео дан смо лежали, јер је реакција и сада била доста јака.

10. јуни 1916 – И данас смо имали поштеду.

11. јуни 1916 – Пре подне одмор и прање војника. Ми смо официри били на бацању бомби.

12. јуни 1916 – Пре подне био је један краћи марш уз брдо јужно од логора. Ишла је и бојна комора, митраљеско одељење и санитет. У логор смо стигли у 8 часова. По подне одмор. Ових дана чула се силна канонада у правцу Битоља. Руска офанзива изгледа да је унеколико задржата. Ствари се одвијају сувише брзо. Пре неки дан посланици Сила из Споразума предали су грчкој влади ноту у којој су тражили смену владе, демобилизацију и вођење благонаклоне неутралности према Споразуму. Грци су морали пристати и блокада је од јуче дигнута са грчких обала.

13. јуни 1916 – Пре подне пуковска ратна служба у правцу Седеса.

14. јуни 1916 – Пре подне батаљонска обука, а после подне теорни час.

15. јуни 1916 – Видов-дан. Пре подне у 7 часова била је божја служба. Овај дан у току 500 година био је стално дан туге и жалости и то је и данас и то у много већој мери...

Izvor: www.politika.rs

Interesira me učitelj koji je u Balkanskom ratu spasio most od miniranja. Isti takav podvig ponovio je u bitci za Beograd i dobio orden za hrabrost.

Miladin Zarić – Mišo (1889–1976)...opširnije ovde (https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD_%D0%97%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B)

Zahvaljujem.

Tumarajući internetom, nabasao sam na ovaj Youtube klip. Na 6.30 se vidi Slavka Tomić u razgovoru sa oficirima.
Nadam se da nije bio ovaj snimak, inače sam zabrljao u svom prvom postu na forumu!  :laugh:

http://www.youtube.com/watch?v=SxLSHE6sTPU

Ne brini nisi. ;)

[attachment=1]

Ацула - српски ратни коњ сахрањен уз највеће војне почасти!

https://www.youtube.com/watch?v=98GEd52LqSI

Natera mi suze na oci. Moj deda, Milutin N. Vukovic, kaplar iz konjicke divizije, imao je slicnu pricu. On i njegova kobila Lasta su prosli
sve ovo sto su prosli Acula i njegov Dragomir. Lasta po povratku iz ratova nikada vise nije bila radni konj. Poslednji njen potomak koji je bio u
nasoj familiji je oduzet kao bezimeno zdrebe 1946 u vreme "dobrovoljnog" otkupa i verovatno zavrsio u kobasicama.
Bilo je mnogo ovakvih primera u Srpskoj vojsci ali samo su neki zabelezeni.

мој прадеда, Драгутин Митровић из села Шљивовик, имао је коња Рељу. покојна баба га се сећала као дете, причала је да је био црвен као булка и псовала на сва уста. никако јој до смрти није било јасно зашто је њен отац чувао тог коња "само за украс" док су они теглили. у ствари, ратовао је са тим коњем, и коњ је био поред њега чак и кад је он био тешко рањен и остављен да на миру умре. неки циганин из села Крњино, кад је дошао да поведе коња, случајно га је нагазио, овај мрднуо, цига њега натовари на коња и право у болницу. извукао се тада, али је рана оставила тешке последице. баба је причала да је по сву ноћ седео поред ватре, пушио, кашљао и лизао со. умро је 1957. а шта је било с коњем не знам. одликовања су погубљена током времена, а баба није знала да их препозна по сликама.

100 Година од Великог рата

Војевање земљоделца из Сврачкова
Аутор: Бранко Пејовић субота, 09.09.2017.

[attachment=1]

Зе­мљо­де­лац жу­ље­ви­тих ру­ку и хра­бар рат­ник био је Бо­жо Мар­ко­вић (1883–1963). Те­жач­ки ра­дио на по­сној зе­мљи у бр­ди­ма Сврач­ко­ва код По­же­ге да по­ро­ди­цу от­хра­ни, а рат­не тру­бе од­ву­кле су га на бо­ји­шта у мла­да­лач­кој сна­зи. Се­дам го­ди­на про­вео у уни­фор­ми, као ар­ти­ље­рац во­је­вао у оба бал­кан­ска и Ве­ли­ком ра­ту, ме­да­љу за хра­брост сте­као. И ма­да са са­мо че­ти­ри раз­ре­да шко­ле, ру­ком је бе­ле­жио сво­ја рат­на пу­те­ше­стви­ја. Ка­сни­је, у по­зној ста­ро­сти, сва та се­ћа­ња об­је­ди­нио је у ру­ко­пи­су на 17 стра­на, ко­ји су нам ових да­на пре­до­чи­ли ње­го­ви по­том­ци на­ста­ње­ни у по­же­шком се­лу Го­до­ви­ку. „Мар­ко­вић Бо­жо, мој жи­вот“, на­сло­вио је ту за­о­став­шти­ну.

Ру­ко­пис по­чи­ње се­ћа­њи­ма на бал­кан­ске ра­то­ве, кад се ње­го­ва ба­те­ри­ја бо­ри­ла на ју­жним на­шим про­сто­ри­ма. „Кад сам на Ви­дов­дан 1914. до­шо ку­ћи, отац и мај­ка об­ра­до­ва­ше се. Из­др­жах два ра­та, оста­дох жив, док од­јед­ном из­не­на­да мо­би­ли­за­ци­ја 12. ју­ла 1914.(по ста­ром ка­лен­да­ру). Ни­сам се ни од­мо­ри­јо, тре­ба опет у рат да се иде...”, пи­ше Бо­жо.

У Пр­вом свет­ском ра­ту во­је­вао је про­тив Аустри­ја­на­ца нај­пре код Ви­ше­гра­да, али кад је не­при­ја­тељ на­ср­нуо на се­вер­но Под­ри­ње, део срп­ске вој­ске је та­мо оти­шао у по­моћ. Бо­рио се тоб­џи­ја Бо­жо из­над Круп­ња, на Мач­ко­вом ка­ме­ну, но­вем­бра 1914. био у је­ди­ни­ца­ма ко­је су сна­жно по­ти­сну­ле Аустри­јан­це и пре­ба­ци­ли их пре­ко Са­ве и Дри­не. „И та­ко Шва­бе це­ло вре­ме ни­су сме­ле но­са по­мо­ли­ти пре­ко на­ше гра­ни­це док ни­су скло­пи­ли са­вез с Бу­га­ри­ма“, пи­ше и до­да­је да га је 1915. на­шао ти­фус, али се из­ле­чио у по­же­шкој вој­ној бол­ни­ци, па на ле­то до­шао у сво­ју ба­те­ри­ју у Ве­лес. Ту су их 1. ок­то­бра но­ћу муч­ки на­па­ли Бу­га­ри. „На­ша вој­ска одо­ле­ва, али Ве­лес ка­сни­је с Бу­га­ри­ма на­па­да­ју и Аустро­Нем­ци. Ни­смо има­ли му­ни­ци­је, 8. но­вем­бра 1915. оста­вља­мо Би­тољ истог да­ту­ма кад смо га узе­ли од Ту­ра­ка 1912. Кад смо до­шли у Стру­гу ви­де­ли смо да гу­би­мо на­шу отаџ­би­ну“, се­ћа се Бо­жо и на­во­ди да су ода­тле пре­шли у Ал­ба­ни­ју, па из­ну­ре­ни, до­ђо­ше у Ва­ло­ну, а ода­тле бро­дом на остр­во Крф. Ту им је сва­ну­ло.

„По­че­ли смо до­би­ја­ти до­бру хра­ну, до­ста ле­ба, на­ста­ло је пра­во од­ма­ра­ли­ште. Ту нам је би­ло, што но се ка­же, ко у ца­ре­ву дво­ру. До­би­ли смо оде­ло све но­во, од пе­та па до уве­та. Од на­шег оде­ла све смо спа­ли­ли, са­мо је мо­гао да оста­не нов­ча­ник или пе­ро­рез. Ни­шта ни­смо ра­ди­ли, са­мо смо ше­та­ли по ла­до­ви­ни ис­под ма­сли­на. Иде­мо у мо­ре, те се ку­па­мо. А ту има до­ста и по­мо­ран­џи, кад има­мо па­ра ми по­не­ко ки­ло ку­пи­мо и по­је­де­мо. Раз­го­ва­ра­мо: Бо­же ми­ли, ја до­бра жи­во­та. Ни­кад бо­љи жи­вот ни­смо има­ли ни­ти ће­мо има­ти.", пи­ше рат­ник.

У ле­то 1916. кре­ну­ли су ла­ђа­ма у Со­лун, од Фран­цу­за при­ми­ли но­во оде­ло и то­по­ве. У ав­гу­сту по­че окр­шај „са Бу­га­ри­ма и Аустро­Нем­ци­ма ко­ји су ми­сли­ли да узму Со­лун, али се из­не­на­ди­ше кад опа­зи­ше Ср­бе“. Пи­ше Бо­жо о бор­ба­ма на Кај­мак­ча­ла­ну кад је ње­го­ва ба­те­ри­ја за­у­зе­ла врх бр­да, а он ту од­ли­ко­ван сре­бр­ном ме­да­љом за хра­брост. Сеп­тем­бра 1918. Ср­би про­би­ја­ју фронт, Бу­га­ри бе­же и ка­пи­ту­ли­ра­ју. Срп­ска вој­ска у Ча­чак ула­зи пред Ми­тров­дан 1918, а аустриј­ска бе­жи из Ср­би­је. Бо­жу да­ју се­дам да­на од­су­ства: по­сле то­ли­ко вре­ме­на до­ла­зи ку­ћи да ви­ди сво­је, али ни­је би­ла ра­дост – умр­ле су му же­на и мај­ка, пр­ва од ти­фу­са 1916, дру­га се­дам да­на пре ње­го­вог до­ла­ска. Оцу се об­ра­до­ва­ла та­да ћер­ки­ца Ми­ли­ца.

Вра­ћа се он у је­ди­ни­цу по­сле од­су­ства, а де­мо­би­ли­за­ци­ју до­че­ку­је код ку­ће у Сврач­ко­ву ав­гу­ста 1919. По­том се Бо­жо по­но­во оже­нио и имао још пе­то­ро де­це.

Izvor: www.politika.rs

100 Година од Великог рата

Два брата одужише дуг према отаџбини
Аутор: Олга Јанковић петак, 18.08.2017.

Хаим Давичо (Фото: „Споменица погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”)
[attachment=1]

„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина, вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба мојсијеваца написаше још и да су Јевреји, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје.

Тако је то било и јесте и у земљи Србиновој, у којој су Јевреји радили у миру на подизању општенародног благостања и борили се за време ратова, раме уз раме, храбро, поред своје браће Срба.

Било је Јевреја српских ратника још у српско-турским ратовима 1876–1878. године, али је љубав Јевреја за српску земљу дошла до пуног изражаја у балканским и Првом светском рату, када су као грађани и војници, стари и млади, примили своју дужност искрено и са самопрегором. Часови туге и бола, немаштине и изгнанства, као и часови радости и славе, победе и тријумфа, при повратку у ослобођену, проширену, славом овенчану и уједињену отаџбину били су заједнички свима, без разлике.

Међу њима памте се и браћа Давичо, два Хаима, обојица из чувене и отмене породице, која је давала истините родољубе. Од ране младости васпитавани су у спартанском духу, а кућа и школа дали су им породичну културу и солидну спрему.

Хаим М. Давичо је био резервни пешадијски капетан, командант 1. батаљона Седмог пешадијског пука трећег позива, његов брат од стрица Хаим И. Давичо, српски наредник, иначе настањен у Бечу, долази у Србију и учествује у борбама на Ади Циганлији, где бива контузован, али учествује у свим даљим борбама против непријатеља све до општег повлачења 1915. године. У Љум-кули бива заробљен, али се и ту истиче српским родољубљем и моралним отпором према непријатељу до те мере да га, као заробљеника, непријатељске власти осуђују на смрт. Казна му је у последњем тренутку преиначена на присилни рад под земљом.

Хаима М., којег је по наводима из Споменице одликовао челични карактер и интелигенција, борио се још у балканским ратовима, као пуковски ађутант и заменик команданта батаљона, а из Великог рата остаде упамћен по противнападу са својим батаљоном да би ослободио друга два своја пука које су Аустријанци заробили.

Многобројна аустријска војска напала је да пробије српски фронт Космајске положаје, које су бранили, храбро и упорно наши трећепозивци. Неколико батаљона је делом било избачено из строја, а делом заробљено. Тада је Хаиму М. поверен тежак, частан задатак – да вештим маневрисањем успори брзо непријатељево напредовање, до доласка помоћи.

Са Давичом на челу батаљона, непријатељ је одступио у нереду, а наши заробљени батаљони су спасени, бележи Споменица. Храбри командант наступао је све даље, предводећи лично своје људе и кад је победа била сигурна, у последњим борбама Хаим М. пада изрешетан непријатељским куршумима на Равном гају 25. новембра 1914. године. Привремено је сахрањен у Младеновцу, одакле су његове кости пренесене у Београд и положене на Јеврејском гробљу, у ратничкој парцели.

Izvor: www.politika.rs

Интересно мојот град битола бил можи да се речи и втор град по големина во Кралстовото Србија или во Белград живеле 100 илјади луге во тој период од 1910 -1912 додека  во битола бројката на жители по мои податоци е околу 80 илјади  а во тој период во 1910 година бројката во  истанбул е само 154илјади жители .Додека денеска мојот град битола имаа едвај 84 илјади жители додека белград е 2 милони жители а додека истанабул е 14 милони жители ех и мојот град да го имаше развојот како белград и истанбул што имаше во 20 век сега ке беше над 1 милон жители.

Cities

The largest cities in the Kingdom of Serbia were (with population figures from c. 1910–1912):
Belgrade - 100,000
Prizren - 60,000
Bitolj - 54,000
Skoplje - 50,000
Niš - 25,000
Veles - 24,000
Priština - 20,000
Prilep - 20,000
Kragujevac - 18,500
Ohrid - 18,000
Leskovac - 14,300
Tetovo - 14,000
Požarevac - 13,600
Šabac - 12,800
Mitrovica - 12,000
Vranje - 10,500
Pirot - 10,000

”Четиристотине - 1915”

https://youtu.be/-uIBiaYbm1U

[attachment=1]

”Црногорски Титаник” - Да се не заборави!


https://youtu.be/aPVD5Fux-M0

https://youtu.be/LI5LkpmEVTU

Iz rova kneza Časlava odbranili Podrinje
Boris Subašić   15. oktobar 2017.

"Novosti" na neistraženoj Petrinoj steni, srpskim Termopilima nad Valjevom. Tokom Drinske bitke, u Velikom ratu, ovde svakodnevno ginulo više od 400 vojnika

[attachment=1]

IGROM sudbine, srpski vojnici koji su u Velikom ratu branili neosvojivu Petrinu stenu, istaknuti vrh Sokolske planine, najtvrđe uporište imali su u rovovima i na bedemima koje su ratnici prednemanjićke Srbije postavili još u 10. veku. Grad iz vremena kneza Časlava, kao i neverovatnu priču o žrtvama i junaštvu branilaca Petrine stene posle gotovo veka zaborava, otkrili su reporteri "Novosti", uz pomoć entuzijasta - planinarskog vodiča Dragana Pavlovića Popa i arheologa dr Dejana Bulića.

Petrina stena i obližnji Proslop, govore nam naši "domaćini", zaslužuju epitet srpskih Termopila nad Valjevom, jer je tokom Drinske bitke svakodnevno na ovim položajima ginulo i više 400 vojnika.

- Tadašnji ljubovijski paroh zabeležio je u letopisu da je samo u jednom danu opojao 400 vojnika ljubovijskog odreda. Malo je svedočanstva ostalo iz tog vremena. Srpski položaji na Proslopu bili su na šancu iz Prvog ustanka, a o bitkama na Petrinoj steni, odnosno gradu Petrasu, koji je branio i pod njim poginuo Vladislav Ribnikar, ostalo je samo maglovito predanje - ispričao nam je Pavlović, rodom iz Ljubovije, pravnik, strastveni planinar i istraživač tradicije.

Dragan Pavlović na polju ispred Petrine stene
[attachment=2]

USPOMENE na užase u bojevima kod Petrine stene su u lokalnim legendama obeležile ovaj vis sa ostacima mitskog grada Petrasa, kao senovito i nesrećno mesto. Ta oštra stenovita kupa "stražari" nad drevnim putevima iz Podrinja ka Posavini i dolini Kolubare, kojima je u jesen 1914. išla druga austrougarska ofanziva. Cilj bečkih generala bio je da slome odbranu Petrine stene, a zatim prevoja Proslop, i da prodru ka Peckoj i Valjevu, hvatajući u smrtonosna klešta srpsku Prvu i Treću armiju.

Austrougarski izveštaji navode velike žrtve i očajničku odbranu Petrine stene, s koje su Srbi na napadače valjali i kamen sa stare tvrđave kad im je nestalo municije. Ovde je u neverovatnoj diverzantskoj akciji austrougarsku ofanzivu zaustavio kapetan Vladislav Ribnikar, novinar i osnivač "Politike".

Rov kneza Časlava još čeka arheologe i istoričare
[attachment=3]

NA ovom istorijskom mestu, kako smo se uverili, nema nijednog obeležja, čak je neprecizno označeno i na topografskoj karti. Dragan Pavlović je markirao mnoge staze kojima vodi planinare i školarce na upoznavanje s lepotama Podrinjskih planina i pričom o Drinskoj bici, kada su se ovde vodili bojevi u oblacima i blatu. Pavlović se posle uporne potrage i razgovora s meštanima sela javio sa ostataka Petrasa:

- Ovo je savršena osmatračnica s koje je pogled bolji nego s vrha Sokolske planine. Gradinu, za koju meštani kažu da je pripadala Rimljanima, a potom nekom vojvodi Radoslavu, opasuje ogroman rov, ali ne bih rekao da je iz Velikog rata.

[attachment=6]

U LITERATURI smo uzaludno tražili podatke o Petrasu, a onda je u pomoć priskočio još jedan entuzijasta, dr Bulić iz Istorijskog instituta u Beogradu.

- Nažalost, kao ni najveći deo zapadne Srbije, Petrina stena nije istraživana. Posetio sam je samostalno i pronašao tragove ranovizantijskog grada, ali najintrigantniji je bio veliki rov oko vrha brda. Takvi rovovi su karakteristični za srpske prednemanjićke gradove. Identičan je pronalazak i dr Dejana Radičevića u gradu iz vremena kneza Časlava, iznad Malog Zvornika, a takav postoji i na Vidojevici - otkrio je dr Bulić.

[attachment=4]

NA Petrinoj steni zatičemo ogroman rov iz vremena kneza Časlava, dublji od tri metra i širok bar sedam metara. Odatle je i kapetan Ribnikar u septembru 1914. osmatrao jake austrougarske snage koje su opkoljavale vis sa srpskim položajima. Veteran balkanskih ratova je bio svestan da branioci neće moći dugo da izdrže topovsku kanonadu i preduzeo je riskantan plan.

- Kako mi je ispričao pokojni otac, Ribnikar, kao dobar znalac nemačkog jezika, preobukao se tada u austrougarskog oficira i sa trojicom preobučenih mlađih oficira sišao s Petrine stene. Zaobišao je austrougarske tranšeje i, s leđa, zašao među njihovu vojsku. U rancima su nosili povezane štapine dinamita - ispričao je Milorad Panić sa Proslopa hroničaru Živanu Grujičiću.

Ostaće zapisano da je ova četvorka tada, herojski, minirala austrougarske topove i skladišta municije.

[attachment=5]

SMRT BRAĆE RIBNIKAR

KAPETAN Ribnikar je naneo udarac austrougarskoj ofanzivi kod Petrine stene, ali bečki generali nisu odustajali i poslali su nove trupe. Predvodeći jedan juriš branilaca u septembru 1914. pod gradinom Petras, on je smrtno ranjen. Kad je to saznao njegov brat Darko, takođe oficir, on se iz obližnje Bele Crkve uputio ka Petrinoj steni, a kad je stigao blizu, ubili su ga austrijski vojnici iz zasede.

HEROJSKI

PETRINA stena i obližnji Proslop nisu pali tokom cele bitke na Drini. Branioci su ih napustili tek kad se pred Suvoborsko-kolubarsku bitku sva ostala srpska vojska povukla do Rudnika.

Izvor: www.novosti.rs

Srpski "Gvozdeni" general
D.K.   28.10.2017.

General Mihailo Živković - Gvozdeni, bio je komandant odbrane Beograda kada su snage Austro-Ugraske monarhije napale Srbiju 1914. godine. Iz Beča je tada stigla uvredljiva naredba - Predajte Beograd.

[attachment=1]

Čuveni francuski novinar i ratni dopisnik pariskog "Žurnala" Anri Barbi, proveo je krvavi Prvi svetski rat na srpskom ratištu. Njegove beleške i izveštaji sa fronta dali su bogatu istorijsku građu o dešavanjima tokom 1914. godine u srpsko-austrougarskom ratu, na osnovu kojih je objavljena i njegova knjiga "Sa srpskom vojskom". Jedan detalj koji je zabeležio oslikao je tadašnji moral i stanje u srpskoj vojsci. Naime, tokom bombardovanja Beograda, austrijski poslanik uputio je naredbu Srbiji da preda Beograd. Međutim, sa druge strane linije fronta stigao mu je odgovor od glavnog komandanta odbrane, srpskog generala "Gvozdenog".

[attachment=2]

Mihailo Živković bio je srpski general i ministar vojni, a sa očeve strane poticao je od hajduk Veljka Petrovića. Učestvovao je u Srpsko-turskim ratovima, Srpsko-bugarskom ratu, Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

- Idi u p... materinu - glasio je odgovor Mihaila Živkovića na naredbu iz Beča. Autro-Ugarska vojska neslavno je prošla u Srbiji početkom Prvog svetskog rata, gde je doživela seriju poraza. Front je probijen tek po uključivanju Nemačke u vojne operacije na Balkanu, 1915. godine, čije armije je predvodio August fon Mekenzen. Odmah po osvajanju Beograda Mekenzen, koji je nosio nadimak "Poslednji Husar", naredio je da se svi srpski branioci sahrane. U njihovu čast podigao je spomenik nad grobnicom na Topčideru kada je izgovorio čuvene reči "Mi smo se borili protiv takve armije o kakvom smo slušali samo u bajkama".

Izvor: www.blic.rs

Engleski topovi admirala Trubridža dolaze u pomoć.

[attachment=1]

Na žalost kvalitet je očajan, ali šta je tu je.

Спорометни топови се овие на сликата на секое испалување требало да се врајкат назад во почетна позиција немале никаква хидроулика

Trazeci neke potpuno druge informacije na forumu ljubitelja zeleznice pronadjem jednu fotografiju iz Srbije nastalu u I sv. ratu, ali je isti autor posta postavio i link ka knjizi odakle je fotografija.

Rec je o ovoj knjizi izdatoj 1916.godine koja pozadi na koricama ima oznaku-nalepnicu Kongresne biblioteke

[attachment=1]

U nastavku cu postaviti neke fotografije iz te knjige. Ispod svake fotografije ima objasnjenje na engleskom jeziku.

[attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6][attachment=7][attachment=8][attachment=9][attachment=10]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6][attachment=7][attachment=8][attachment=9][attachment=10]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5][attachment=6][attachment=7][attachment=8][attachment=9][attachment=10]

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

To je to sto se tice pomenute knjige koja se nalazi na ovom linku https://archive.org/stream/withserbiaintoex00jone#page/68/mode/2up

Na istom forumu sam pronasao i nekoliko slika nastalih u I sv.ratu a njima su bitne zbog toga sto prikazuju zeleznicu i zeleznicku infrastrukturu.

[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4][attachment=5]

Fotografija iz I svetskog rata nakon Kolubarske bitke.Radi se o železničkoj stanici u Slovcu iz pravca Valjeva. Uništena komora na putu Valjevo-Ub.

[attachment=1]

Jos jedna slika zeleznice iz I sv.rata, postoje dva Skobalja a ovo bi trebalo da je onaj na pruzi Zabrezje-Valjevo

[attachment=2]

Srpski zarobljenici rade na izgradnji pruge od reke Save do Boljevca. Poznato je da je Austrougarska vojska izgradila ovaj krak pruge uskog koloseka do stanice Boljevci gde se vršio pretovar. Iz Zabrežja su vagoni transportovani trajektom preko reke Save. Ovakav način transporta ostaće u upotrebi sve do 1929. godine kada je izgrađena uzana stanica Beograd-Sava na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu.

[attachment=3]

Austrougarska okupaciona vojska vrši utovar stoke u stanici Slovac.

[attachment=4]

Železnička stanica Valjevo između 1914. i 1915.godine. Pogled je prema zapadu i nikad izgrađenoj pruzi prema Loznici.
Na slici se vidi i objekat za prihvat ranjenika.

[attachment=5]

[attachment=1]

[attachment=1]


Јевто Јевтовић (1892–1977) из Гојне Горе био је редов војске Краљевине Србије и припадник 10. шумадијског пука, ветеран оба балканска рата, учесник одбране Београда и ратник са Цера.
Једини је војник српске војске који је након повлачења преко Албаније на плећима изнео брдски топ, не бацивши га у бездан Проклетија. И тако је топ пренет на леђима, освануо у Драчу неокрњен. Када је то чуо француски генерал Гијон, тражио је да види тог војника. Салутирао је Јевтовићу и предао му своју Легију части. Горштак му је у ставу мирно преко преводиоца рекао: „Не треба мени ордење, већ џебане (муниције), да се вратим Гојној Гори”.
Топ се данас чува у Војном музеју у Марсеју, у Француској.

[attachment=1]

Danas obeležavanje 103. godine Kolubarske bitke u Lazarevcu
Tanjug   15.12.2017.

U Lazarevcu će danas biti obeležena 103. godišnjica Kolubarske bitke polaganjem venaca i odavanjem počasti.

Državnu ceremoniju predvodiće državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Negovan Stanković, saopšila je juče vladina Kancelarija za saradnju sa medijima. Na ceremoniji će biti priređen i umetnički program u Spomen-hramu sa kosturnicom svetog Dimitrija u Lazarevcu u čijoj kripti počiva preko 40.000 srpskih i austrougarskih vojnika. Danas će u nastavku programa odavanjem državnih i vojnih počasti kod Spomenika srpskom ratniku u centru Lazarevca ceremonijom polaganja venaca i odavanja počasti biće nastavljeno obeležavanje godišnjice ovog značajnog istorijskog događaja. Organizator državne svečanosti je Vladin Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije u saradnji sa Opštinom Lazarevac. Vence će položiti i delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, predsednik opštine Lazarevac, predstavnici ambasada Austrije, Mađarske, Slovačke i Češke u Republici Srbiji, brojnih opština, nevladinih organizacija opredeljenih za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije i drugi. Kolubarska bitka nije samo najveća saveznička pobeda ostvarena tokom 1914. godine, već je i udžbenički primer veštog strategijskog delovanja malobrojnije i slabije opremljene oružane sile koja je iz defanzive uspela da tok borbi preusmeri u brzu i iznenadnu ofanzivnu akciju. Taktika, primenjena od strane generala Živojina Mišića, nakon pobede na Kolubari odlikovanog činom vojvode, predstavlja jedinstveni primer vojno-strategijskog preokreta koji je bezmalo poraženoj vojsci doneo najznačajniju pobedu u čitavom Prvom svetskom ratu, podseća se u saopštenju.

Izvor: www.blic.rs

СТО ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Батаљон смрти
Аутор: Гвозден Оташевић недеља, 14.01.2018.

Хиљаду триста каплара, ђачки батаљон на маршу према Дрини (Фото „Шумадијска дивизија”)
[attachment=1]

Чачак – На ратним пољима Србије те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље...

То се и догодило. Када су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света дочека их цвећем. Било је оних што нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт... Одоше ђаци у смрт...” Букети орошени сузама падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу...

Овим словима чачански књижевник Антоније Ђурић описује ступање у бој славне српске јединице „Хиљаду триста каплара”. И додаје за „Политику”:

– Већ после првих борби назван је „Батаљоном смрти”. Касније, док је до краја делио судбину своје земље, назваће га „Легендарни батаљон 1300 каплара”. Остаће записано да су дух војске нарочито подигле чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 младића беху она луча која озари душе потиштених војника, преморених биткама и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља неодољивом жестином, напоредо са официрима и војницима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима... Историчари тврде да је то једини пример у историји света да једна држава шаље на фронт, искључиво у борбене јединице, свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и то као последњу наду за спас своје земље.

Књижевни надгробник најславнијем батаљону Српске војске подигао је професор др Тадија Пејовић (1892–1982), повесницом „Моје успомене и доживљаји 1892–1919”. У Првом светском рату и он је био један од 1.300 каплара, Други светски рат провео је у немачком ропству, а затим, као професор Филозофског и декан Природно-математичког факултета у Београду, саградио изузетну каријеру научника. Па књигом од заборава одбранио саборце и пресудне странице српске историје.

Ево како о капларима јунацима и својем војевању с њима приповеда професор Пејовић...

„Само Церска битка избацила је из строја 259 официра и 16.045 подофицира и војника. Требало је, дакле, што пре попунити старешински кадар. Тако је Врховна команда одлучила да се ђаци свих школа у Србији који су доспели за војску, као и они који су били одложили служење рока до завршетка школовања, позову у војску и припреме за старешине... Сва школска омладина из више генерација нашла се у Скопљу...

За то време на Сави и Дрини водиле су се жестоке борбе. Ђаци су стога ужурбано обучавани у ратним вештинама и командовању мањим јединицама. Четири чете ђака, преко Лапова и Крагујевца, отишле су за Горњи Милановац, за Прву и Трећу армију, а две чете преко Лапова и Младеновца за Аранђеловац, за Другу армију.

Ја сам са својим школским другом Милојем Рајковићем распоређен у Прву чету, Првог батаљона 19. пешадијског пука првог позива Шумадијске дивизије. У чету смо, у Вреоцима, дошли 20. новембра. У путу смо унапређени у поднареднике. Већ сутрадан био сам на предстражи у непосредној близини Штаба. Војници су ме у почетку гледали са жаљењем што сам дошао тако млад и школован да погинем.

Наш батаљон крене да појача борбени поредак трећепозиваца који су се налазили код Пожаревца, на положају Забеле. Са растојања од једва педесетак метара засуше нас пакленом митраљеском ватром. Немци су кренули на јуриш, али ми смо их одбили, падали су као снопови. У тој борби, 12. октобра 1915, наш батаљон је преполовљен. Погибе ту, на моје очи, мој школски друг наредник – ђак Милоје Рајковић. А у Колубарској бици погинуло је 400 ђака...

...Оног септембра 1918. видео сам страшан призор – букве поломљене, људска тела искомадана и разбацана по земљи. Понеки Бугарин жив, али ошамућен, извлачи се из рова и јечи. Мало их је који су преживели напад наше артиљерије.

Опет ми се мисао враћа на Скопље, на другове из младости, на ђаке – капларе. Било нас је на почетку 1600, али су неки због слабог здравља, или што су били премлади – одбијени. Та слика је била дивна: нико није могао да се помири са тим да је био одбијен; сматрали су да је то увреда, понижење. Отаџбина је била у опасности, а њихова помоћ је одбијена! Неки су свим силама настојали да себе учине старијим, измишљали су да су старији годину-две.

Али, било је и других ситуација. У Скопље је дошао и Милорад Масаловић Сења у војничкој униформи, са чином каплара. Он је као свршени матурант јула 1914. као добровољац ступио у Пети пешадијски прекобројни пук и учествовао у љутој бици на Церу.

Показао је изванредну храброст и унапређен у чин каплара. Кад се нашао пред лекарском комисијом нико га није ни погледао: речено му је да иде кући, јер његово годиште није позвано. Председник лекарске комисије, санитетски пуковник Жерајић, саветовао му је да се врати кући, да сачека позив своје генерације.

Масаловић се није поколебао. Заузео је став мирно и рекао: ’Зар сам овако млад могао бити на Церу, тући се са непријатељем, а не могу сада бити у ђачкој чети?’ Комисија је попустила и Масаловић се нашао у ђачком батаљону. Али, као и многе друге, смрт га је убрзо покосила...” – исписао је у својим сећањима математичар и научник Тадија Пејовић.

Izvor: www.politika.rs

Sa Britanskim oficirom na Solunskom frontu.

[attachment=1]

Pismo đenerala Svetislava T. Simovića predsjedniku gradskog poglavarstva Herceg-Novi Jovu Sekuloviću 1937. godine

Pismo đenerala Simovića čuva se u Gradskoj biblioteci i čitaonici Herceg-Novi. Fotografija koja prati ovaj tekst čuva se u Zavičajnom muzeju u Herceg-Novom.

Kapitulacija Austro-Ugarske vojske u Herceg Novom 7. novembra 1918.
Srpski kraljevski potpukovnik Svetislav T. Simovic i Austro-Ugarski podmarsal Housek na vratima hotela "Boka" u prisustvu opstinske vlasti i velike mase naroda, dok gradska muzika svira srpsku himnu "Boze Pravde"
[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=4]

[attachment=5]

[attachment=6]

[attachment=7]

[attachment=8]

https://www.rastko.rs/rastko-bo/istorija/svsimovic-pismo_l.html

https://youtu.be/fhBveJ3JPwI

На 2:18 је чувени четнички војвода, мајор Војислав Танкосић.

Iako na prvi pogled drastična, mera koju je u Srbiju uveo ovaj engleski lekar narod je bukvalno spasla od istrebljenja!



O značaju i delima engleskog doktora Vilijama Hantera, čoveka koji je uspeo da stane na put strašnoj zarazi pegavog tifusa 1914/1915 godine



Čovek kome naš narod i bukvalno duguje opstanak imao je u okviru svoje akcije borbe protiv opake bolesti i jednu drugu, atipičnu i pre toga nigde primenjivanu metodu o kojoj se danas retko govori - jedan voz!

Krajem 1914. godine Srbija se suočila sa jednim mnogo opasnijim neprijateljem od Austrougara - epidemijom pegavog tifusa. Centar zaraze bilo je Valjevo, "grad mrtvih" gde je u najtežoj fazi dnevno umiralo od 50 do 100 bolesnika. Zemlji izmorenoj ratovima, osiromašenoj i samoj bila je potrebna pomoć i svet je reagovao!Broj umrlih od pegavog tifusa u Srbiji krajem 1914. i početkom 1915. nikada nije tačno utvrđen. Neke procene govore da je za nepunih šest meseci bolest ubila više od  od 150.000 ljudi - znatno više nego u svim prethodnim bitkama i ofanzivama Austrougarske vojske.

Centar epidemije bilo je Valjevo, grad u kome su se na ulicama mešale stotine hiljada izbeglica, zarobljenika, vojnika, ranjenih, bolesnih i zdravih stvarajući tako neverovatno pogodno tlo za širenje zaraze.

Jednom kada je epidemija izbila izgledalo je kao da joj se nije moguće odupreti tim pre što se o prirodi pegavog tifusa veoma malo znalo u svetskoj stručnoj javnosti, a među srpskim lekarima još manje. Nije bilo vakcina, lekova ni prevencije. Svi su bili podložni i svako je mogao da se zarazi!To su na sopstvenoj koži prvo otrkili lekari. O hiljadama zaraženih u valjevskoj bolnici brinulo je svega 26 doktora. Od njih epidemiju je preživelo petoro.

Srbija je bila na umoru i vlast nije imala izbora nego da traži pomoć. Početkom 1915. vlada je uputila poziv svetskoj javnosti i ubrzo su u Srbiju stigle medicinske ekipe, lekari i bolničari dobrovoljci iz Škotske, Rusije, SAD, Francuske...

Iz Engleske je sa svojim timom stigao Vilijam Hanter, lekar konsultant britanske Istočne komande u Prvom svetskom ratu i pukovnik čije će ime zauvek ostati poznato kao ime čoveka koji je uspeo da zaustavi strašnu epidemiju tifusa u Srbiji.


Borba za opstanak
 

– U nametnuti rat 1914. srpska zdravstvena služba krenula je s oko svih 450 raspoloživih lekara u zemlji – napisao je Vilijam Hanter u studiji o epidemiji pegavog tifusa u Srbiji godinama kasnije.

Hanter je odmah shvatio suštinu bolesti - tifus se lako prenosio, opasno brzo širio i još brže ubijao. Srpski lekari, iako su davali živote da spreče opaku bolest, jednostavno nisu imali ni sredstava ni znanja da joj stanu na put.

 

Zato je krenuo sa radom i uskoro osmislio jedan potpuno novi izum - Hanterovo ili srpsko bure, improviziranu napravu za sterilizaciju, dezinfekciju i dezinsekciju.


[attachment=1]

Zagrevanjem vode na 100 stepeni Celzijusa, vrela vodena para strujala je kroz odeću koja je bila složena u buretu. Uređaj je imao ognjište gde se ložila vatra, kazan odakle je isparava vrela vodena para i komoru gde su visila odela koja treba da se očiste.

Uništavanje vaški i njihovih jaja u buretu bilo je potpuno i na taj način se vršila masovna dezinfekcija i dezinsekcija jer su tifus širile upravo vaši. Ovaj izum i danas je eksponat u Valjevskoj bolnici. "Srpsko bure" se lako pravilo i zadalo je snažan udarac zarazi. Jednom kada je počelo da se masovno primenjuje broj novoobolelih se drastično smanjio, a epidemija je uskoro prestala.


[attachment=2]


Naime, doktor Hanter je, stigavši u Srbiji na samom vrhuncu epidemije, odmah uočio način prenošenja tifusa. Na svom prvom putovanju vozom kroz Srbiju, od Niša do Kragujevca, britanski lekar i njegov tim videli su, kako je Hanter kasnije zapisao u svojoj knjizi, "gomile seljaka u bundama od ovčijeg krzna - idealnom staništu za bezbrojne vaši", kako se guraju da uđu u kompoziciju.

 
– Celokupna železnička mreža je delovala... kao zarazna reka koja prenosi zarazu uzduž i popreko po celoj zemlji - od vojnih oblasti ka civilnim oblastima i obrnuto – zapisao je Hanter.


Zato je ovaj doktor naredio hitnu i drastičnu meru - obustavljanje celokupnog železničkog saobraćaja na teritoriji Srbije!Svi vozovi osim službenih nisu smeli da saobraćaju, a na stanicama širom zemlje osnovane su karantinske i dezinfekcione stanice. Glavno stajalište se nalazilo u Mladenovcu gde se glavni železnički pravac Beograd-Niš ukrštao sa uskokolosečnom prugom za Valjevo, glavnom izvorištu zaraznih bolesti.

Hanterova ideja uključivala je i jedno revolucionarno vozilo. Po njegovim uputstvima, u Nišu je napravljen poseban voz za dezinfekciju i vakcinaciju. Bila je ovo potpuno nova mera, dotad neprimenjivana ni u jednoj vojsci na svetu i presedan u istoriji ratovanja!

 Voz je imao 14 vagona, uključujući i vagon-kupatilo. Sa 15 Hanterovih oficira krenuo je na put 17. aprila. Išao je sa severa na jug Srbije, zaustavljao se i onda su tu dovođeni vojnici za vakcinaciju protiv kolere i kompletnu dezinfekciju tela i odeće.Iako na prvi pogled drastična, mera zabrane saobraćaja i uvođenje "voza za dezinfekciju" dala je razultata. Vozovi kroz Srbiju nisu vozili oko mesec dana i - broj obolelih je opao.

Nakon što su se pokazale tako efikasnim u Srbiji ove mere su kasnije primenjivane širom sveta i na drugim frontovima naročito nakon odlaska doktora Hantera iz Srbije. Veruje se da su spasile hiljade ljudi i sprečile neborjane epidemije.


izvor

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Земљоделац се спасао кад је потопљена лађа француска
Аутор: Бранко Пејовић субота, 31.03.2018.

[attachment=1]

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова, иако је једва живу главу сачувао током пловидбе на једној таквој лађи од Тулона ка Солуну и савезничком фронту, коју је непријатељ торпедовао и потопио. Данима је потом на невеликом сплаву плутао Владислав с неколико војника по отвореном мору, али се чудом спасао и после рата то до детаља описао.

Белешка Владислава В. Петронијевића Аћимовића о томе, сачувана у личној архиви Жарка Божанића са Златибора, насловљена је „Рат на мору“. Пише земљоделац из Голова да је са другим српским војницима 19. септембра 1916. дошао у француски Тулон, одакле је био покрет савезничке војске лађом „Галија“ за Солун. Постројавање на пристаништу, свештеник и молитва, војна музика, па са примљеним ћебадима, чутурицама и осталом војничком спремом правац Солун. Кренула је лађа француска, „а српска војска се весели и пева, јер је пуна радости, јер иде на Солунски фронт да сруши челичне везе непријатеља и да српска војска обасја Балкан и Србију својом победом“. „Сутрадан ујутру, после примљеног вруштука и кафе, дежурни официр викнуо је целу српску војску да изађе на лађу... Издата је сваком војнику гума за спасавање у случају да се лађа почне топити и саопштено нам је да скинемо шлофијанке и да цокуле рашнирамо с тим ако би дошло до опасности“.

Пловили су даље, сутрадан прошли острва Корзику и Сардинију. Владислав је највише времена проводио са својим другом Мићом Росићем из Ужица, заједно су се дивили како лађа плови, мору, јатима крупних риба. Али тог 21. септембра, по подне, изненада наилази непријатељско пловило. „После једно десет минута онај непријатељски сумарен пусти торпедо и са јаким ударом удари у нашу лађу. Лађа се јако колебала и остала пливати, а војска је на све стране јурила за спашавање“, пише Владислав који је, да би се спасао, са гумом журно кренуо ка каквом чамцу.

„Масе војника су се простирале по мору као лесе, начинио се кркљанац, све је јурило тамо-амо на све стране, само да се спасе. Један чамац се био спасио са пуно војника и одбио од лађе“, описује он, додајући да је и сам некако успео у неки чамац да се угура. „Али био је претоварен и одједанпут се изврнуо и почео да тоне, истресавши све војнике у море. Ја, пошто нисам знао пливати, борио сам се да се одржим помоћу гуме, помоћу војника и Божјом помоћи. Пребацио сам се у други чамац који је пловио сам, без војске. За трен ока чамац је био пун и претоварен... Везали смо један сплав за чамац и одбили се од лађе (која је потонула) све даље и даље.“ На сплаву је Владислава и још неколико српских и француских војника топла морска вода квасила до појаса. Ноћ су провели на отвореном мору, а жеђ им је додијала. Морнари из чамца додавали су им покоју конзерву пијаће воде и по „добар залогај конзервираног меса“, али и тога је понестајало.

Прошао је цео дан, па и друга тешка ноћ на отвореном мору, полако су губили наду да ће их неко спазити. Ипак, наишла је једна француска лађа и они су са сплава давали сигнале, али била је на приличној даљини. Сетио се тада Владислав свог малог огледала које ће им спас значити. „У џепу од копорана било ми је мало војничко огледалце. Извадио сам и окренуо га према сунцу. Ухватио сам сунчани зрак и управио на брод, но због даљине нисам могао зрак добацити и посматрач са брода није могао видети нас“. Ипак ово огледалце је помогло: један саборац са сплава учинио је слично као Владислав, али с високо подигнутом руком која је држала огледало, па је посматрач с брода овог пута приметио да нешто сија на мору. „Лађа се окренула ка нама, пришла нам је на 300 метара, сви смо викали у глас, и онда су нам спустили два чамца. Најзад смо спасени...”

После се тај брод зауставио код Сицилије, где су их пребацили у једну белу лађу са топовима и митраљезима. Она је следећег дана упловила у Бизерту. Ту је, пише земљоделац из Голова, изашла цела варош да их сачека, ту их је један српски потпоручник постројио у вод. „Овде смо провели око два месеца у одмору и на поправци здравља. Потом смо упућени за Солун. Тако је завршено с нама потопљеницима...” , пише Владислав, с којим се са потопљене „Галије“ спасао и његов земљак Мићо Росић.

Izvor: www.politika.rs

Ево једног празничног поклона од мене за вас

КАД МРТВИ УСТАНУ И ЗАИГРАЈУ ФУДБАЛ Стигла вам је 102 године стара порука са Крфа
https://sport.blic.rs/fudbal/evropski-fudbal/kad-mrtvi-ustanu-i-zaigraju-fudbal-stigla-vam-je-102-godine-stara-poruka-sa-krfa/etkkzsj

Kad je poklon onda treba reci HVALA.

Hvala Huddle!

Браво Дарко. Одличан текст!

https://youtu.be/JXE_NajH0xk

https://youtu.be/S7u0nylIrjQ

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Последњи запис каплара из Гостинице
Аутор: Бранко Пејовић недеља

Ратовао је, пропатио и силно желео повратак с војском у Србију, у родно село, каплар Мирко Савић, ратник из Гостинице код Ужица. Али ослобођење није дочекао, уочи српске победе пао је на солунском бојишту. Водио је Мирко у рату дневник, бележио страдања, описана су у њему и три последња дана уочи погибије. Сведочи о томе књига „Јунаци Карађорђеве звезде ужичког краја”, коју је 2015. објавио др Раде Познановић. У њој је тај запис о Мирку Савићу (1868–1918) који је имао шесторо деце: два сина и четири кћери (од којих су му један син и три ћерке као деца умрли). Мобилисан је Мирко са својим сином Велимиром, али је Велимир погинуо на почетку Великог рата. Несрећни отац је наставио да ратује и у прекиду дејстава, онако узгред, неку врсту дневника писао. Погинуо је каплар Мирко на солунском ратишту 18. септембра 1918. године. Три дана уочи смрти, 15. септембра, Савић у дневнику пише:

„Данас је равно три године како сам напустио Гостиницу. Има, богами, ако не и више. Више не знам ни како ми је име, а камоли неке друге ствари. Мада, што јес’ јес’, прошло је подоста откако нас Швабе потераше одозго, куга их сатарила. И још нас, приде, Бугари натераше преко Албаније. Е само кад то преживех! Далеко било и не повратило се...”

„Е још се чудом чудим како прекостах. Сачувао ме добри Бог да истерам окупатора кад се вратим. Додуше, јесте ме страховито нога намучила. Једна ми је ципела попуцала са стране, а у зао час. Нисмо ни опреме имали, ни ничега, него носи ко шта има и нађе. И не осетих ја по оној зими ништа, а тек се опасуљих кад ми је нога била поплавела. Много је то опасно. Гледао сам како једноме из Неготина, како рече да се зове, чупају прсте клештима. Сав сам ја утрнуо био. Срећа само да мени на време дадоше неке лекове, те се мало замири. И даље мене та нога жига у колену, посебно кад хоће неки кијамет напољу...”

„И бар да нам муке престаше кад стигосмо на Видо. Ма јок! Као авети смо сви до једнога били. Да ме је видео јадни отац, на месту би умро. Шта остаде од онака човека... Сад нам је мало боље, опоравили смо се. Говорка се да ћемо ових дана пробити фронт. Доста се војске скупља овде, и енглеске и француске. Дошао нам је пре пар месеци нови генерал Шепере, Депере, никако да му запамтим име. Планирају он и наш војвода коначни напад. Има да разбијемо Бугаре, само још који дан. Рекоше ми да смо их јуче на Добром пољу потукли до ногу. Мишићу, благо мајци која те роди и народу за који се бориш!”

Два дана пред смрт, 16. септембра, каплар Мирко у дневник бележи:

„Нема дана а да не помислим на моје у селу. Како ли они несретници таљигају сами? Остадоше све саме жене и чељад. Ја и браћа одосмо куд који на фронт, а и отац болестан не може много да ради. Да бар знам како су они па да будем иоле миран... Вести с фронта и даље добре. Наши и Французи се увелико обрачунавају с Бугарима. Само ми није јасно ког ђавола чекају Енглези и Грци. Кад би они још мало припомогли, па да наставимо горе, да ослобађамо српске земље! Рече пуковник да ће наш батаљон колико прекосутра послати за Прилеп. Ма и треба да идемо, од какве смо им вајде овде!”

Дан пре него што погину, Савић написа:

„Данас смо јели пасуљ. Не сећам се да сам скоро јео тако добар пасуљ. Чак га ни моја Мица не спрема тако. Ма ваљда га нисам одавно јео, па ми је баш био сладак. Тражио би’ ја и репете, али нисмо при залихама. Рече ми Ниџо десетар да је стигла депеша из Генералштаба. Наређена је пуна офанзива према Србији сутрадан зором. Чудно ми у почетку би што данас деле џебану и пушке, али сад ми је све јасно. Видим ја да су се људи мало уплашили, па и ја сам стрепим, али нисмо клонули духом. Наша је борба правична. А све док је уз нас Краљ и син му престолонаследник Александар, не можемо изгубити. Боже, води нас и сачувај! Једва чекам да се вратим у моју Гостиницу...”

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Оданост до гроба.
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић недеља, 29.04.2018.

С почетка 20. века све три наше армије имале су коњичке јединице. Једна од најелитнијих била је и Коњичка дивизија коју је сачињавало 140 официра, 94 подофицира, 1.340 војника и 1.366 коња, под командом ђенерала кнеза Арсена (1859–1938), млађег брата краља Петра Првог Ослободиоца и била у саставу Прве армије.

За време повлачења 1915, Коњичка дивизија штитила је трећу Армију све до 9. новембра, када су нас Бугари напали у правцу Лесковац–Лебане, Врховна команда ју је пребацила у другу Армију ради одржавања сталне везе између Тимочке војске и Шумадијске дивизије другог позива, ради задржавања сталних бугарских напада ка Лесковцу. Потом је штитила одступницу истој армији до Приштине и даље до Скадра. Првобитним планом по коме је требало да се од Скадра спустимо до делте реке Бојане, где би нас савезници прихватили, пропао је пошто су Аустро-Угари минирали ушће и морски прилаз. Морало се спустити до Медове, Драча и Валоне.

Док смо још били у Скадру и ту скапавали од глади, а поврх тога били честа мета аустроугарских хидроплана, ноћу 22/23. 12. 1915, из Бриндизија, контраторпиљером „Мангини”, у Скадар стиже француска мисија предвођена ђенералом Лисјеном де Мондезиром (1857–1943), чији је задатак био да установи у каквом је телесном и духовном стању српска војска и да припреми евакуацију. Адмиралу Трубриџу – или, како су га Срби тада називали – „Гувернеру Скадра”, француска мисија се није допала, јер су енглески инжењерци увелико сређивали какав-такав друм куда је наша војска морала да крене даље, тако да су они знали у каквом смо били стању.

Французи нису џабе поставили на челу те мисије ђенерала Де Мондезира, јер је он већ био у Србији 1913. одакле је уз новинара Анри Барбија, најпохвалније о нама извештавао.

Ђенерал Де Мондезир у завршном извештају мисије закључује да се морају спасти поред војног људства и коњи. Енглези и Руси су се с њим сложили, али не и Италијани. Они су сматрали да би ваљало спасавати само српску војску, јер шта ће им изморене раге и кљусад! Поред овог њиховог мишљења, скоро све време нашег боравка у Албанији, Италијани, улогорени у Драчу и Валони, стално су се према нама понашали не као да смо савезници већ непријатељи, јер је од неког њиховог потекла гласина да је краљ Петар Први одлучио да му ново стоно место буде у Албанији, поткрепљујући све то и доласком српске војске и владе!

Захваљујући упорним залагањима Лисјена де Мондезира наша војска је најзад почела да прима све редовнију исхрану у сарадњи са британском мисијом пуковника Фиц Вилијемса, док су Италијани престали са бездушним командама. Но, исхрана коња и војних волова још није била сасвим решена.

Српске армије биле су привремено смештене у Драчу, док је Коњичка дивизија била по италијанској одлуци улогорена између Драча и Валоне на обе обале мочварне реке Војуше где није било никакве прехране. У једном од та два сабирна логора предвиђеном за животиње били су смештени преживели коњи из свих наших армија тако да је укупан број био доста велики (16.500). У просеку је дневно умирало од 30 до 50 коња. Оближње албанске аге и бегови имали су доста сточне хране за коју су тражили дукате што наша војска тада није имала чак ни у сну.

Заиста су се бројали дани када ће праве сенке и вејке што остадоше од доскорашње славне српске војске, пасти у заробљеништво. Одступницу је држала последњом снагом прва Армија. Савезнички бродови су скоро даноноћно пребацивали наше трупе из валонског затона. Италијани на крају под притиском осталих прихватише Де Мондезирову одлуку, али само донекле: основаше комисију марвених лекара да би се видело који су коњи и волови здравији и који могу крочити на слободно тло. По њима је само једна трећина свих била за пренос лађама (око 5.000 коња), док су остале оболеле хтели да пребаце у Солун.

Коњичка дивизија била је пребачена у две лађе и последња је напустила, 5. априла 1916, Валону, негде око пола четири по подне. Наши болесни, изнемогли коњи и волови, које су ветеринари који дан раније отписали, видевши своје господаре са којима су и зло и добро годинама ћутке подносили, како одлазе, без ичије команде, с последњом снагом запливаше према лађама које су се удаљавале. Племените животиње су лагано, једна по једна, без икакве њиске или мука тонуле. Само су два коња успела да допливају до лађа и без речи потонула у ропцу.

Сви српски војници и официри, који су са палуба гледали шта се дешава, скидоше капе и прекрстише се. Италијански маринци и официри нису веровали својим очима шта су управо видели – и они, без ичије команде скидоше капе и прекрстише се. Дежурни официр који је био код крманоша и одатле све видео као на длану, прекрсти се и повуче три пута дугу сирену за покој племенитих животиња...

Из истог тог времена и места имамо још један страшан догађај. Италијани су, наиме, кренули да се повлаче сувише касно из Драча и Валоне, тако да нису могли да спасу и своје војне мазге. Да не би пале непријатељима у руке, они су тада, крајем априла 1916, више од 1.000 својих мазги морали да покољу!

Izvor: www.politika.rs

Bože, suze mi krenuše čitajući ovo...

Moj deda, majčin otac Milutin N. Vuković, bio je kaplar u konjičkoj diviziji.
Svoju kobilu, Lastu uspeo je da vrati u rodno selo. Šepšin kd Mladenovca. Sa njom je
zaradio Obilićevu zlatnubza hrabrost, Kradjordjevu zvezdu i još par francuskih i engleskih
odlikovanja. Lastu po povratku iz rata niko više nije osedlao. Sahranjena je na
porodičnom imanju 1924 kada je unrla prirodnom smrću.

Često pišemo i pričamo o patnjama ljudi u ratovima, o patnjama životinja veoma retko. A životinje vodimo ili teramo u ratove htele one ili ne, a ipak nam pokazuju svoju vernost koju najčešće ne znamo da cenimo...

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Човечни према побеђеном непријатељу
Аутор: Бранко Пејовић субота, 05.05.2018.

У Великом рату, а и пре њега, српска војска је према побеђеном непријатељу неретко исказивала витешко понашање и човечност. Наше војсковође су, како пише златиборски историчар Милисав Р. Ђенић, своју официрску част преносиле на своје ратнике захтевајући поштовање међународних правила о ратовању, што је довело да као народ будемо од противника поштовани, а од савезника цењени и вољени.

У прилог томе Ђенић најпре помиње 1885. годину, време најжешћих борби између Србије и Бугарске, када је по Европи прикупљана помоћ у лековима и санитетском материјалу за нашег противника. Конвоји су били спремни да робу превезу до Софије, али се испречио фронт са српском војском. Тада на молбу Међународног црвеног крста краљ Милан Обреновић одобрава Војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти помоћ из Беча упућену у Софију. Наша држава се придружује апелу Европе и отвара своје војне магацине, па земљи са којом тада ратује испоручује лекове, ћебад, кревете и друго за опремање једне болнице у Бугарској. За овај гест племенитости и милосрђа Међународни црвени крст у Женеви додељује признање српском друштву Црвеног крста, а у холу поставља таблу са натписом: „Будите тако хумани као што је Србија била хумана 1885. године.”

Срби су, наставља Ђенић, овако ратовали и кроз ослободилачке ратове с почетка 20. века. Пред Први балкански рат 1912. на српско-турској граници код Ристовца регент Александар Карађорђевић, као врховни командант, рече војсци: „Јунаци, према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите као и куће, имања и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него тако и доликује јунацима!”

У време балканских ратова „Политика” пише: „Синоћним транспортом рањеника дошла су у Београд и два турска официра, који су у бици код Куманова тешко рањени. Оба официра оперисали су синоћ чешки хирурзи и операција је срећно испала. Верује се да ће обојица остати у животу, те ће бар моћи причати кад се врате својим кућама како се у једној културној земљи поступа са ратним заробљеницима.” Сутрадан је стигла нова вест: „Ноћас у 11 часова дошао је један транспорт рањеника са разних бојишта. У овом санитетском возу било је 319 српских и 38 турских рањеника.”

У Великом рату сјајна победа српске војске на Церу била је и прва победа Антанте. Изненађен и понижен поразом непријатељ у одступању према Дрини чини зверства по Мачви, Јадру, Лозници... Наше трупе током гоњења наилазе на призоре које људски разум не може да схвати: заклани људи, жене, деца, слике варварства и ужаса. Читав цивилизовани свет био је згрожен. Сви су стрепили од српске одмазде, али Србија није узвратила ударац. Тих дана о овоме пише Анри Барби, дописник париског „Журнала”: „Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо када дефинитивно буде одагната та војска која се сматра за цивилизовану. За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима у српским болницама. Негују се као и Срби. Према њиховим заробљеницима поступа се као са људима. Србија овог пута болно пати и кипти крвљу... она јечи од ужаса, али се не свети над обезоружаним непријатељем.”

Тада је, наводи Ђенић, у ужичкој војној болници лечено 500-600 Аустроугара који су имали исти третман као и Срби. Излечени су дочекали своју војску крајем 1915, а умрли су, заједно са Србима, по хришћанским обредима сахрањени у војничко гробље, делу ужичког гробља на Доварју.

После пробоја Солунског фронта Дринска дивизија је незадрживо гонила непријатеља. Испред Куманова одиграо се расплет рата са Бугарском чија је војска, у рату подмукла и дивља, сада била разбијена ордија која скрушено полаже своје осрамоћено оружје пред ноге српских ратника. Пуковнику Крсти Смиљанићу допала је част да разоружа најбољи део бугарских трупа, четврту Тракијску дивизију, одобравајући њеном команданту генералу Киселеву 100 пушака на сваку бригаду. На питање шта ће му оружје, одговорио је: „Бојим се нереда, јер је дисциплина била јако опала, а сада када се буду као разоружана руља враћали кућама нема те силе која би могла одржати ред и дисциплину и заштитити успутно становништво.”

„Овде су се растали непријатељи, а победник није показао ни најмању жељу за осветом. Наши ратници гледали су ту јадну, потучену и морално растројену армију која журно, немирне савести и понижена жури ка својим границама како би што пре побегла са територије својих гнусних злочина”, бележи Милисав Р. Ђенић.

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

„Дош’о Шваба чак до Раље…”
Аутор: Олга Јанковић субота, 26.05.2018.

Многе песме испеване на почетку Првог светског рата брзо су се пронеле и до нас у Панчеву. Фронт је био близу, рат је беснео и зато није могло бити ни речи о њиховом јавном певању, али су се оне често чуле кадгод су се састајали пријатељи, бележи у својој књизи „Записи старог Панчевца” хроничар ове банатске вароши Гига Стојнов, започињући приповест о стиховима који су испевани на фронту и у позадини ратних дешавања. Занимљиво је, додаје он, да су оне верно пратиле све догађаје на српском ратишту, тако да је одмах на почетку рата 1914. године била популарна песма:

„Наша Сава, наша Дрина,

Не сме Шваба на Србина…”

А када је Аустроугарска војска, којом је командовао „фелдцајгмајстер” Поћорек, прешла у Србију и тамо била до ногу потучена, та велика победа српске војске, у народу је прокоментарисана стиховима:

Дош’о Шваба чак до Раље

Ал од Раље не мож’ даље.

Хтео Шваба чак до Чачка

Ал’ од Цера маглу фаћка…

Родољубивим стиховима стизале су и вести, па тако пошто је у Ваљеву био штаб аустроугарске балканске војске, то је и ова команда заједно са својим потученим региментама морала наврат-нанос да побегне из Србије. И то је, вели Стојнов, забележено у песми:

„У Ваљеву цика дрека

Јури Србин Поћорека…”

Из времена када су Аустроугарска, Немачка и Бугарска заједно напале Србију и наша се војска после Албанске голготе докопала Крфа, у овим крајевима се певала она и данас популарна:

„Тамо далеко где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци једини био пут…”

Биле су испеване и песме које су говориле о нечувеном терору окупатора у прегаженој Србији. У њима су се поново појавили оптимистични тонови после славне победе на Кајмакчалану, а кад је српска војска пробила Солунски фрон и пошла у победоносну офанзиву, све чешће се и гласније певало:

„Ситна киша пада,

Аустрија пропада…”

Ето то су само неке које су у овим крајевима певане током Првог светског рата, док посебна занимљивост прати настајање песме „Зови, само зови”.

У Панчеву је 1916. године био батаљон пионира (понтоњера) у коме су служили само Чеси. Кадгод су они ишли на вежбе, приповеда Стојнов, увек су панчевачким улицама певали песму „Наша стара права и чешка држава”.

Мелодија је била тако лепа да су и наши људи почели да је певуше. Једног дана је нас неколико отишло код чика Туне Освалда, који је био хоровођа и композитор, а родом је био Чех. Замолили смо га да нам одсвира целу песму и да нам протумачи речи. Чика Туна је сео за хармонијум и почео да свира и пева. Рекао нам је да је то родољубива песма и да ју је он већ певао на ноте, па чак и да јој је дао наше речи. Он је написао текст само прве строфе, а касније смо ми додавали и друге родољубиве стихове. Та песма је 1918. певана у свакој нашој кући и готово постала химна српске омладине, пише Гига Стојнов.

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српкиња се не одриче Отаџбине за чанак сочива.
Аутор: Гвозден Оташевић петак, 01.06.2018.

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу

[attachment=1]

Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и изабраником животним, Момчилом Татићем, који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.”

Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), пролећа 1917. стала је уз раме топличким устаницима, али је после слома буне почео нови круг пакла за њу. Те судбинске дане лепе књижевнице описује, у сећањима 1932, њена учитељица Милена Бојовић. Овако...

Прва последица устанка била је долазак 21. пука бугарске војске. Оставише згаришта и крваве трагове наследницима. То је био 11. пук „ополчежаца”, а за њима у јесен, као у најгорим збитијима, дођоше комитаџије, да доврше ако је шта остало. Прочуше се, по злу и нечину, имена пуковника Атанасова, Николова, Оровчанина, Крума...

У Прокупљу је седео неки пуковник, нерад да се подигне против комитског беса, па Даница реши да иде у молбу, генералу Тасову који је столовао у Нишу. Рече, да би је пустили, да у Ниш носи ракију а трампиће је за со. Те крете пешице са још три сиротне жене, које су терале једно натоварено магаре. Даница се срела са генералом и представила му сву несрећу коју трпи њен народ, молила је и неке бугарске журналисте да служе истини, добила адресу бугарског романописца Ивана Вазова, те му писала о злом стању. Мало умирена, и с нешто наде, врати се кући и деци.

Тасов је обећао да ће зулум прекратити, а Даницу је у Прокупљу сачекао пуковник Атанасов и стао испитивати: зашто је ишла у Ниш, с ким се виђала, шта рекла. Једном је претио – одвојићу те од деце и интернирати „в стара Блгарија”. Мотрио је куд се креће. Па окренуо причу. Вели, сад, да ће јој набавити све намирнице, шта треба. Она, овако отпоздравља бугарском пуковнику: „Ви тражите од мене, као Српкиње, да се за чанак сочива одрекнем своје дужности. То нећу никада учинити, ни по цену живота своје деце.”

Јунаштво је било разговарати на тај начин с нечовеком који је водио крваво коло. „Добре, добре, ће видиме”, отпоздравио је пуковник Чачанки. Али, генерал Тасов беше од речи, покушао је да домороце реши комитског ига. А једина душевна одбрана несрећницима православним указа се у Кости Војиновићу. И утеха. Часом, онако око Јастрепца против Аустријанаца, часом са ове стране Топлице око Видоваче против бугарских комита. И, тако из дана у дан, док не погибе близу Гргура, на концу 1917. То је било неминовно. Онаки јунаци морају погинути.

Комите се на ту погибију помамише од радости и дадоше у нови бес, трпајући народ у неки подрум у Прекадину код Прокупља, где их је мучио комита Лазар, веома у вољи Атанасову. Очајни народ још једаред моли Даницу да иде у Ниш код генерала, и опет је успела да прође кроз те двери. Срећом, у повратку Атанасов не беше у Прокупљу, Тасов је тамо послао неког пуковника Рајева да ствар испита, а Даница јавила Топличанима: „Доћи ће изасланик генералов и треба ићи пред њега, жалбом против злочина, и молбом да се наши људи отргну из руку Атанасова и Лазара, и спроведу у Белољин где ће поступати командант ’ополчежаца’. Дигоше се жене јер су људи били покупљени, а Рајев се показа као приступачан, и њему је било комита преко главе.

„Чим је стигао Рајев, долетео је и Атанасов да штити своје ’војводе’. Наши беху проведени у оближњи Белоњин, где осташе до почетка јуна. После тих догађаја мене су Бугари протерали на аустријску територију преко Блаца, и више се никад не видех са сиротом Даницом” – забележила је њена учитељица.

У време Топличког устанка, бугарске власти ухапсиле су Даницу Марковић, утамничиле у Нишкој тврђави и осудили на смрт, а ослобођена је благодарећи залагању Црвеног крста, холандске краљице Вилхелмине и бугарског књижевника Ивана Вазова. Све до краја окупације није успела да побегне из Прокупља и у то време умире јој син Слободан.

По повратку у Београд развела се од мужа који је отишао с другом, изгубивши при томе и здравље и прилично имање, па је убрзо умро, остављајући Даницу саму у престоници и немаштини, са петоро деце. У размаку од неколико лета преминуле су и њихове две кћери, Милица и Љубица, а књижевница је скончала 9. јула 1932. на клиници доктора Антића у престоници Србије.

Izvor: www.politika.rs

Solunac podigao spomenik konju - Neobično obeležje u Osečini krije jedinstvenu priču
Predrag Vujanac  03.06.2018.

Imanje Petrovića u podgorskom selu Osečina čuva u Srbiji jedinstveni spomenik - podignut konju, kao vek dugo svedočanstvo o ljubavi čoveka i životinje koja je život svom vlasniku spasla u tri rata.

[attachment=1]

Koliko je znano, u prošlosti Srbije niko ni od vladara, ni od vojskovođa, nije se setio da podigne spomenik konju, kao odanom ratnom drugu. Učinio je to, pre nešto manje od sto godina, jedan srpski seljak - Vladislav Petrović iz Osečine, koji je spomen, ukazujući mu tako čast i zahvalnost za spasen život, podigao svome konju Acku sa kojim je prošao oba balkanska i Prvi svetski rat. To u Srbiji jedinstveno obeležje, srećom, postoji i danas, a o njemu brine Ranko Petrović, Vladislavljev unuk.

- Iz štale u kojoj je bilo sedam konja deda je izveo najmlađeg Acka i 1912. godine otišao u Prvi balkanski rat. Sa njim je u vojevanje, vodeći kobilu Ticu, pošao i njegov rođeni brat Radoje. Posle šest godina ratovanja, hvala bogu, obojica su se vratili živi u Osečinu, a živa su bila i oba konja. Još pet godina poživeo je Acko, kojeg je deda Vladislav zvao bratom i ratnim drugom. Zajedno su išli na vašare i druge seoske skupove, a Acko je bio pošteđen svih radova. Kada je uginuo, deda je odlučio da ga sahrani i da mu podigne spomenik, jer ga je na svojim plećima nosio kroz ratove i vratio ga kući živog - priča Ranko Petrović ispred neobičnog spomenika. Obeležje se nalazi u imanju porodice, pored seoskog puta u Osečini. Ranko otkriva da je trebalo da Vladislav i Acko počivaju zajedno, jer je njegov deda vernog ratnog druga želeo da sahrani na porodičnom groblju. Ta želja mu, međutim, nije ispunjena.

[attachment=2]

- Jednostavno, kada je Acko uginuo, tadašnji paroh nije dozvolio da se konj sahrani među ljude, iako ga je deda ubeđivao da mu je Acko, pored Radoja, drugi rođeni brat i da ga mora sahraniti u porodičnom groblju. No, nije vredelo, popova je bila poslednja, nije želeo čak ni opelo da održi, zbog čega je Vladislav bio mnogo razočaran. Tako je Acko sahranjen van groblja, na našem imanju pored puta - objašnjava unuk Solunca iz Osečine. Petrović dodaje da dok je živ neće dopustiti da grob i spomenik konju ostanu zapušteni i zaboravljeni, da, kako kaže, priča o velikoj ljubavi i poštovanju traje i posle celog veka.

Izvor: www.blic.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Срби Мојсијеве вере у Великом рату
Аутор: Олга Јанковић петак, 22.06.2018.

[attachment=1]

„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба Мојсијеваца написаше још и да су доследни тим речима, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје.

Повест бележи да је Јевреја, српских ратника било још у Српско-турским ратовима од 1876–1878. године, али је њихова љубав за српску земљу дошла до пуног и свестраног изражаја у Балканским и Првом светском рату, када су као грађани и војници, стари и млади, примили своју дужност искрено и са самопрегоревањем.

"Око шест стотина ратника, од око 7.000 јеврејских житеља у предратној Србији, неколико стотина рањеника, довољан број јунака одликованих за храброст на бојноме пољу, близу 150 гробова јеврејских палих неимара на остварењу српске заветне мисли – стотине јеврејске ратне сирочади, велик број инвалида, цео један крај, цела Јеврејска Махала на београдској Јалији са погинулим старцима, женама и нејачи под рушевинама својих домова проузрокованим непријатељевим бомбардовањем – све су то речити доказ њихове љубави према Српскоме народу и оданости према својој Отаџбини”, записано је у вредној Споменици.

У Јеврејском историјском музеју у Београду, који је посветио изложбу српским Јеврејима који су као ратници или медицинско особље учествовали у свим ратовима за слободу Србије 1912–1918., нашла се и једна архивска кутија са око 35 фотографија међу којима и оригинална слика до сада непознате српско-јеврејске хероине Наталије Нети Мунк која на леђима носи болесног човека из периода ужасне епидемије тифуса. Иначе, она је рођена Београђанка, добитница низа одликовања, међу којима и Карађорђеве звезде са мачевима.

Ту су и чланци из „Политике” и оригинални „Дневник евакуације” из 1916. године коњичког официра Моше Мевораха, који је, осим што је ратовао изванредно цртао, па и једно војничко ћебе које је прелазило Албанију и штитило од зиме свог власника Гавриела Новоновића, сефарда из Приштине… О држању Срба Мојсијеве вере, како су себе називали Јевреји тога доба, „Политика” из 1933. године пише: …„У ратовима за ослобођење, које је водила Србија, учествовали су и сви наши Јевреји. Равноправни у свему са осталим грађанима, били су увек међу првима који су испуњавали и своје обавезе. Када је требало поћи у рат наши Јевреји пошли су… не заостајући нимало за осталима.”

Тако из кутака прошлости израња лик поднаредника, голобрадог Леона Б. Лебла, који живот даде у истом боју, а кости му осташе у истом гробу са српском браћом и онај Београђанина Давида И. Амара, резервног коњичког поручника, ратника у Балканским ратовима одликованог Медаљом за храброст и ревносну службу. Ту је и први адвокат међу београдским Јеврејима, Давид А. Коен, који даде живот не желећи да се одрекне своје књиге „Бог чува Србију – Апотеоза српском генију у светлости религије” и два брата Давича, два Хаима, који одужише дуг према Отаџбини…

Треба говорити и о октобру 1915. године када су се на Београд обрушиле аустроугарске и немачке снаге, а осим француских артиљераца и руских морнара у одбрани престонице учествовали су и Јевреји са Дорћола. Том приликом истакао се командант батаљона, мајор Аврам Бехара. Септембра две године каније Никола Пашић у САД упутио је санитетског капетана др Давида Албалу са задатком да пропагира ратне циљеве Србије међу америчким Јеврејима, а почетком 1918. преко океана прешао је и главни рабин Србије др Исак Алкалај са истим задатком.

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

У Скадру се за јело купити није имало ништа.
Аутор: Гвозден Оташевић недеља, 01.07.2018.

„Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором: ’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’”, забележио је у Подгорици новембра 1915. артиљеријски наредник Милета М. Продановић, током повлачења Српске војске

Чачак – „Пре него што се батерија кренула, рано сам се упутио у Подгорицу, купио нешто за јело и пиће што се дало наћи и сачекао моју војску, која се убиваковала пред самом Подгорицом у вашаришту. Овде се прими нешто хране – кукурузна хлеба за војнике.”

Ове и редове који следе у свешчицу, у среду, 25. новембра 1915. уписао је артиљеријски наредник Милета М. Продановић (1883–1945) из Прањана код Чачка, напомињући да је увек био у борбеном делу батерије са командиром, а доцније у штабу са командантом одсечне артиљерије на положају, на осматрачници.

„Све сам борбене ситуације и догађаје на бојном пољу могао лично видети и убележити у свој дневник”, вели овај народни и демократски првак, страдао на самом крају Другог светског рата, негде око Фоче, од потере КНОЈ-а. Следе записи о новим данима, сведочанства трагедије српске...

„Петак, 27. новембар. Кренули смо се из Подгорице за Скадар у 7 изјутра лепим друмом до варошице Тузи, а одатле преко врло каменитог и хрђавог пута изашли на брдо. У 11 часова угледасмо Скадарско језеро, за које сам као дете знао и које је опевано из старих времена. Хране понестало, ми смо јутрос последњи хлебац, који смо нашли у комори, дали војницима, још имамо шест џака брашна које носимо као резерву, а купити се нигде нема. Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором:

’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’. Гладни и заморени војници ипак су се трудили да би што пре стигли Скадру, тој нашој обетованој земљи, где ћемо се нахранити, одморити и примити оружје и одакле ћемо удружени са савезницима ударити понова на непријатеља.

Са том надом сваки је упињао своју снагу. Уз пут је било разних шала и доскочица, да би се човек разонодио и на умор и глад унеколико заборавио. У четири часа по подне стигли смо у село Хотски Хан, под самим кршом албанским, скренули са пута и заноћили.

Субота, 28. новембар. Кретали смо се полако све подножјем кршних албанских планина које својим врховима додириваху беле облаке, а села арнаутска беху припета уз овај крш као ластина гнезда, којим само пешачке путање прилазе; куће су озидане све од камена, плочом покривене, па издаље човек кад гледа не може разликовати село од кршева.

Само по неколико јабланова, обично посађених негде у селу око чесмице, обележавају село издаље. У 11 часова стигли смо у село Кастратски Вирови, овде је већ била постављена наша водна станица, где примисмо помало кукурузна хлеба, који разделисмо војницима и кренусмо даље. У село Враке стигли смо у мрак, на преноћиште.

Недеља, 29. новембар. Рано сам се кренуо за Скадар, пре него што пође батерија, јер ме командир упути да купим нешто за јело и пиће док они дођу, а нареди ми да га сачекам код топовског парка, који смо ми замишљали да нас чека у Скадру. У 10 сам стигао у варош пуну силна света бежаније и војске, тако да само по улицама меша и купити се за јело није имало ништа.

Нађем нашег коначара и он ми рече да ће наш бивак бити код старих касарни на северном делу вароши, на путу који води за Ђаковицу. Изађем на ту страну и сачекам батерију. Од топовског парка, од хране и удобности, коју смо ми очекивали и надали се да ћемо овде имати, нема ништа. Разочарење још веће.

Одмах по нашем доласку, непријатељски аероплани преко Тарабоша од Бара дођоше и бомбардоваше логоре око вароши; мало подаље од нашег логора падоше две бомбе, од којих је један војник погинуо. Већ страх и разочарење све више човека притискује, хране нема, изделисмо оних шест џака брашна војницима, а још нам траје волова, па смо понеког клали.

Ружно и кишно време, умирање војника веома велико, свако јутро поред нашег логора протерују по неколико воловских двоколица натоварених као дрва мртвих војника за сахрану; аероплани готово сваки дан бацаху бомбе, топова за гађање истих нема. И што има брдских, немају муниције. Старешине и колико би хтели набавити храну за људе немају средстава да је донесу, јер стока готово сва остала на путу.

И што је преостало то сад без хране липсава. Сваки је готово остављен самом себи, да се што збрине и набави за храну. Наш папирни новац неће да примају и ако ко притешко да плати банку више од 5 до 5,50 динара у сребру.

На овом биваку провели смо 12 дана, кад смо се по наређењу команданта дивизије преселили у Стару варош испод Скадарског језера и разместили по кућама и шталама.

У Скадру смо провели до 20. децембра када смо добили наређење за покрет у Љеш, где ћемо, ако се могне, укрцати се у лађу за Сан Ђовано, а ако не могне онда ћемо ићи до Драча пешке па ћемо се тамо укрцати у бродове и ићи ћемо, како чујемо, на острво Корзику или у Алжир. Полазак је наређен за сутра у шест изјутра...”

Izvor: www.politika.rs

https://youtu.be/9-j1ZmqODIk

I kritički osvrt na knjigu Oružje naših pobeda 1914-1918.

https://youtu.be/HrfBHZAeTZk

Zaplenjena fotografija

„Zauzmite ga. Beograd se ne predaje!”


[attachment=1]


Početkom februara, 1915. godine, naši osmatrači sa beogradske obale uočavaju, kako im se približava, izviđački austrougarski monitor „Patrolbot Ce”. O tome hitno obaveštavaju pukovnika Dušana Tufegčića, komandanta Kombinovanog odreda odbrane Beograda, koji uzima dvogled i pomno posmatra brod koji pristiže. Našoj vojsci, spremnoj da otvori vatru, pukovnik Tufegčić ipak naređuje da nikako ne puca, jer je na pramcu broda uočio istaknutu belu, parlamentarnu zastavu.

I zaista, ispostavilo se da je austrougarski komandant, fregatenlajtnant Cangel, lično doplovio do Savskog pristaništa i doneo dokument - ponudu za predaju Beograda.

Slika baš to prikazuje. Naime, jedan neprijateljski vojnik je ovekovečio trenutak kada pukovnik Tufegčić čita poziv na predaju, dok se sa njegove leve strane vidi austrougarski komandant Cangel. Nekoliko trenutaka nakon „škljoca” foto-aparata, naš komandant je presavio ponuđeni dokument, vratio ga donosiocu i odlučno rekao:
„Zauzmite ga. Beograd se ne predaje!”

Ova fotografija je pronađena u kabini „Patrolbota Ce” koji su naše snage, krajem maja iste godine, pogodile i potopile. Odnosno, brod je bio samo zadnjim delom potopljen, dok je prednji deo sa komandantskom kabinom ostao iznad vode, te je tako, među ostalim dokumentima, pronađena priložena fotografija.

Deda našeg čuvenog trubača bio pripadnik Gvozdenog puka, a retko ko zna da je važnu bitku preokrenuo u srpsku korist

Malo ko danas zna za Rustema Sejdića iz Bojnika kod Leskovca.

Nema ni spomenika, ni ulice koja nosi njegovo ime, na žalost i sramotu svih nas. A deda legendarnog trubača Fejata Sejdića bio je podnarednik "Gvozdenog puka" koji je prošao gotovo sve bitke Prvog svetskog rata uključujući prelazak Albanije i povratak kući. Nosilac je i Albanske spomenice.

Mladi Rustem, rođen 1892. godine, bio je raspoređen u Prvu četu Trećeg bataljona Drugog gvozdenog puka "Knez Mihailo" Moravske divizije. Sem puške nije se odvajao ni od trube koja je donela svetsku slavu i narednim generacijama Sejdića. Za vojnika koji je trubeći označavao različite manevre koje vojska treba da ispuni tada je postojao danas zaboravljen naziv – značar. Tako je mladi Rustem danonoćno davao znak za napad ili povlačenje i bio zadužen za prenos svake važne komande. A to je svakako bio najopasniji vojnički zadatak! Svaki neprijateljski vojnik bi prvo zapucao na trubača jer je protivnika uvek bilo najlakše obezglaviti tako što mu se preseku linije komunikacije.

Rustem je tokom rata dobio najviše vojničko odlikovanje - Karađorđevu zvezdu - zbog izuzetne hrabrosti koju je pokazao tokom sukoba sa Bugarima. Bila je to pretposlednja noć oktobra 1916. godine.  "Gvozdeni puk" je bio određen da zaustavi neprijatelja koji je nadirao s Kajmakčalana. Tri puta su ljuti protivnici do jutra isterivali jedni druge iz rovova. A baš kad je naša vojska posustala gromoglasno se začuo zvuk srpske trube koji je naredio nezadrživ juriš.

- Po okončanju krvavog obračuna komandantu Dimitriju Miliću ostalo je zagonetno po čijem je to naređenju oglašen juriš. Posle raspitivanja među oficirima pred starešinu je izveden Ciganin iz okoline Jablanice – piše u knjizi "Gvozdeni puk" Dobroslava Turovića. Milić, tobože besan, pitao je Rustema ko ga je ovlastio da upotrebi trubu i najavi juriš.

- Kada sam video da će naša slavna vojska da propadne, ja sam zasvirao juriš samovlasno, pa makar me streljali – odgovorio je hrabri trubač. Tako je Rustem zaradio prvi orden.

A svoje junačko srce trubač je pokazao i godinu kasnije nakon što su Bugari masovno streljali stanovništvo jablaničkog i topličkog sreza. Ubili su više od dve i po hiljade ljudi i spalili hiljade kuća u Rustemovom rodnom kraju. Borci "Gvozdenog puka" – inače mahom Topličani – čuli su za taj masakr dok su bili na Solunskom frontu. Rustem i još dvojica vojnika su rešila da se osvete i to bez znanja komande. Pokolenja pamte i imena te dvojice junaka: Ilija Ivić i Buksan Strugoprutić. Suludo hrabra akcija je počela usred kišne noći. Tokom nevremena njih trojica su otpuzali do bugarskih rovova, a zatim čekali grmljavinu kako bi kleštima neopaženo presekli bodljikavu žicu.

Onda su Ilić i Strugoprutić zasuli bombama bugarske rovove, a Rustem gromoglasno zasvirao za srpsku vojsku "napad". Nekoliko sekundi kasnije još glasnije je Bugarima odsvirao "povlačenje" koje je kao vrsni sluhista "skinuo" tokom prethodnih sukoba. Nastao je pakao u kišnoj noći! Naprasno probuđeni Srbi su prosto razneli bugarske vojnike koji su uveliko bežali misleći da čuju svog trubača. Ostalo je zabeleženo da smo ih jurili 10 kilometara! Trojica junaka su već sutradan dobili orden i to lično od regenta Aleksandra Karađorđevića i francuskog komandanta Franša d'Eperea.

Fejat svirao besplatno zbog dede

Legenda kaže da je Rustemov unuk Fejat bio poznat i prema tome što je samo u dve prilike svirao besplatno: za svoju dušu i na ispraćajima u vojsku zbog dede junaka!  Čuveni trubač, koji je inače preminuo 2017. godine, pamtio je poslednji razgovor s dedom:

- Truba traži dušu, neće bez duše da se svira, ne pomažu note ako nemaš duše.

Izvor: www.srbijadanas.com

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Краснопис у дневнику ратника Алексе
Аутор: Бранко Пејовић субота, 21.07.2018.

[attachment=1]

Лето је 1918. године. Српска војска надире с југа да ослободи своју отаџбину. Борбе се воде, вароши освајају, окупатор узмиче пред ослободиоцима. Каплар Алекса Лучић родом из Качера код Ужица, ратник Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања”, у кратком затишју борбених дејстава и брзог напредовања води дневник. Као што је педантно чинио током читавог рата. Записује да се ратна страдања упамте и поколења о томе читају, у једну свешчицу правим краснописом.

„Од 7. до 14. августа били смо под Црвеном стеном. Увече 14. кренули смо се испод Црвене стене, сменили су нас Грци. Били смо цео дан у Ражени, па дошли у Доњи Пожар. Били смо цео дан у Пожару и 16. увече кренули смо на положај. Ишли смо на положај у три сата изјутра, ретке шуме и туј смо се утврђивали... 1. септембра сам рањен, почело је бомбардовање. 2. септембра кренули смо у правцу Ветерника и Преклопа, од Преклопа смо кренули низ реку која се уливала у Вардар код Демир Капије...

Била је борба код села Конопиште. Пред Демир Капијом нас је непријатељ сасекао 8. септембра и тукао нас из хаубице, убијо је команданта батерије и рањен је Драгољуб Димитријевић... 10. смо се кренули и прешли Вардар, 13. смо стигли на Бели Камен и била је борба, рањен је командант 1. батаљона и одатле смо потисли непријатеља у правцу Радовиша”, бележио је Алекса.

„Непријатељ нам није могао дати отпора и повлачијо је се у правцу Плачковице. 17. смо се одморили, кренули смо напред и увече у три сата притисли су Бугари и мајор бугарски, начелник штаба бугарске бригаде дошао је код нас и изјавио да је примирје, али му наши нису веровали... 6. октобра у Липљан, конак Приштина, и ту сам био на гробу цара Мурата. И све је златом извежено, гробница до саме Приштине... 7. правац Вучитрн и из Вучитрна правац у Митровицу. У Митровици је било одлично, јер није било опљачкано. 11. правац Рашка, 17. смо стигли у Краљево, 18. 10. смо се кренули из Чачка до села Паковраће, 19.10. Пожега, 21.10. Ужице, 22.10. код куће, батерија је остала у Ужицу...”, пише Лучић о повратку кући.

Али то није био крај његовог војевања: одмах је наставио с јединицом даље, па су прешли Дрину и једно време провели у Босни (Сребреници, Завидовићима, Сарајеву), тамо били и почетком 1919. године. Тек је у свој Качер, после пет година ратних бојева и путешествија – од Мачковог камена преко Албаније, Крфа, Марсеља и Солунског фронта – Алекса коначно дошао у новембру 1919. године. Одликован је са четири ордена, међу којима је и Карађорђева звезда.

Овај дневник ратника Алексе Лучића (1898–1968) и данас се брижљиво чува у породици Лучић у Качеру, потомци негују сећање на свог храброг претка. Ту невелику бележницу стару више од века, у очуваном кожном повезу, с  дневником исписаним необично лепим рукописом чувају ратников син Милан Лучић, који је прешао 90 годину, и унук Василије.

Они о Алекси кажу да је био угледан домаћин, познавалац многих заната: вешт зидар, столар, качар, умешан све да направи. Имао је петоро деце. Упамтили су га као строгог, а правичног родитеља.

Izvor: www.politika.rs

Перо заменили пушком
Аутор: Димитрије Буквић понедељак, 30.07.2018.

Браћа Владислав и Дарко Рибникар, покретачи „Политике”, страдали су у борбама у Првом светском рату, и то – дан за даном

[attachment=1]

„Два брата Рибникара пролили су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари.” Ова реченица Јована Дучића најбоље сажима историјску улогу Владислава и Даворина (Дарка) Рибникара. Двојица интелектуалаца школованих на Сорбони и у Берлину најпре су се уписала у повест српског журнализма покретањем „Политике” – првог листа у Србији који је одвајао „политику од клевете, погане досетке од културних средстава борбе, шарлатанску реторику од научне аргументације”, како записа Дучић. А када је перо требало заменити пушком, обојица су исказали храброст, борећи се најпре у оба балканска рата, где су и рањавани – Владислав на Једрену, а Дарко на Куманову. Из трећег оружаног сукоба у који су отишли за три године – до тада највећег, Првог светског рата – нису се вратили. Страдали су као резервни пешадијски капетани у борбама на фронту у западној Србији. И то – дан за даном.

Владислав Рибникар (1871–1914) рођен је у Трстенику 1871. године. Школу је похађао у Јагодини и Београду, где је студирао историју и филологију на Филозофском факултету (1888–1892), да би потом магистрирао на Сорбони и отишао на Хумболтов универзитет у Берлину као државни стипендиста. Мајски преврат 1903. га је одвратио од довршетка докторске дисертације и подстакао да се врати у Србију. По повратку је заложио сву своју имовину, наговорио братовљеву ташту да стави имање под хипотеку, оца да узме кредит, прикупио десет хиљада динара и покренуо „Политику”.

Убрзо ће му се у новинарском послу прикључити и млађи брат Дарко (1878–1914), који је после школовања у родном Свилајнцу и Београду дипломирао правне науке у Немачкој – на универзитетима у Јени и Берлину. Осим као уредник, у „Политици” се истакао и репортажама из Румуније о сељачкој буни 1907. и Фридјунговом процесу у Бечу 1909. године.

Пошто су исказали завидну храброст у балканским ратовима, браћа Рибникар су се одазвали и 1914. позиву на мобилизацију. Обојица ће страдати већ у првим месецима Великог рата: Дарко 31. августа на првој линији фронта на Равном брду, на Кулинама, а Владислав само дан касније, 1. септембра, у војевањима на Рожњу. На стогодишњицу њиховог страдања, у Дому културе „Политика” у Крупњу, 2014. је откривена спомен-плоча посвећена браћи Рибникар. На њој се наводи да је Владислав сахрањен у Пецкој, а Дарко у Белој Цркви код Крупња.

И текстови којима се наш лист опростио од својих уредника изашли су дан за даном. У чланку од 3. септембра 1914, посвећеном погибији Владислава Рибникара, писало је: „За два дана две драгоцене жртве, две непреболне ране. За два дана ’Политика’ је изгубила оне који су јој душу и живот дали, који су је подигли и који су је учинили оним што је она данас.” „У недељу по подне пао је Дарко Рибникар. У понедеоник по подне у јуришу са револвером у руци на челу своје чете, пао је и Владислав Рибникар. Он који је био први међу првима, који је био најхрабрији међу најхрабријима, он који никада није подрхтао, стресао се када је чуо за јуначку смрт свога милога Дарка”, писало је у тексту. Дан раније, „Политика” је известила и о смрти Дарка Рибникара. Уз подсећање на његово учешће у борбама „на Куманову, Једрену и Царевом врху”, посебно се издваја информација о последњим тренуцима његовог живота:

„Када му је комад непријатељске хаубичке гранате пробио плеће и раскидао снажне, пуне живота, прси и када је лекар притрчао да га – јер лека није било – утеши:

– Не бојте се!

Дарко Рибникар се, мучећи се, насмешио:

– Никада се у животу, докторе, ја нисам бојао...

И то су му биле последње речи.”

Стихови Исидоре Секулић

Поводом погибије браће Рибникар, ауторским текстом у „Политици” септембра 1914. огласила се и Исидора Секулић. У свом чланку, велика књижевница је том приликом написала и следеће стихове у спомен на Владислава и Дарка:

Обадва брата

У обадва рата

Били.

Обадва брата

У обадва рата

Рањени!

Обадва брата

У трећи рат

Пошли.

Обадва брата

Из трећега рата

Не дошли!

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Српски Гаврош
Аутор: Коста Ђ. Кнежевић субота, 04.08.2018.

[attachment=1]

После оне прве кратке окупације наше престонице од аустроугарске војске, 2. децембра 1914. (по јулијанском календару), приликом тадашњег ослобођења Београда, капетан прве класе Љубомир К. Бели-Марковић (1885–1943), каснији међуратни ђенерал, напредовао је са митраљеским одељењем Четвртог коњичког пука „Великог кнеза Константина Константиновича”. Кретали су се према Калемегдану, јер се ту већ пробио и Други ескадрон истог пука. Противнички табор, чијих је јединица још било у граду, покушавао је да се понтонима пребаци на леву обалу Саве, али је тај њихов покушај био јаком ватром у потпуности онемогућен. Наши су их тукли са калемегданске стазе, која пролази целом дужином крај – од граната изроварене – савске обале.

Недалеко од нашег поменутог коњичког пука, усред метежа, плотуна и борби, одједаред се појавило неко Српче које је могло имати између 12 до 14 година. Аустроугари су управо у том тренутку припуцали и из монитора покушавајући да нас омету у напредовању, тако да је била општа киша и то не само од пушчаних метака, већ и од све учесталијих граната.

Коњички капетан Бели-Марковић видевши дете, у више махова је потпуно безуспешно наређивао том дечкићу да се склони већ једном да не би лудо погинуо, ако не мора. Но, дете га је само ћутећи гледало и није се уопште померало, стојећи све време иза једног полуизгорелог танушног дрвета, које уистину уопште није могло бити икаква заштита.

У једном тренутку капетану је пришао сав задуван командант Другог ескадрона, пуковник Иван Л. Докић (1882–1938), који је исто касније постао ђенерал. Рекао му је да је његовим људима понестало муниције, те га упитао да ли он има и да ли би могао да му да. Бели-Марковић му је дао сву пушчану муницију коју је имао при себи, задржавајући само један оквир (пет метака). Када је пуковник отишао, капетан је погледао на оно огорело дрво и момчића више није било, те Бели-Марковић закључи да се дете сигурно негде склонило.

Од оног разговора са пуковником Докићем није прошло ни десетак минута, када се онај малиша поново појавио пред митраљеским одељењем Четвртог пука доносећи гомилу муниције коју је једва носио и рече им:

− Ево муниције! Донео сам је са савске обале, јер су је Швабе пуно оставиле...

Мали је и поред ратне буке чуо разговор ове двојице наших коњичких официра и хтео је да им помогне па је донео са обале аустроугарску пушчану муницију. Дете очигледно уопште није знало да је тај његов „ратни плен”, за српску војску био потпуно неупотребљив, јер су противничке пушке биле типа „манлихер”, док смо ми, разумљиво, користили нашу пушку коју је конструисао мајор Коста Миловановић (1847–1905), каснији ђенерал, а коју је по уговору производила немачка фирма „Маузер”. Све до избијања Великога рата свака таква пушка имала је на себи утиснут натпис „Маузер-Миловановић”. Разлика између манлихерке и кокинке (то јест маузерке) била је у калибрима.

Ова истинита прича може да послужи као леп пример, да су у Великоме рату сви здравомислећи родољуби, па чак и деца гледали да помогну на сваки начин, наравно у својим могућностима, српској војсци. Шта се даље дешавало са овим храбрим малишаном и како се звао, остаће на жалост за навек тајна...

Izvor: www.politika.rs

----------------------------------------------------

Autor teksta je pobrkao puške.

Српске победе немачким пушкама
Аутор: Александар Апостоловски субота, 04.08.2018.

Основно пешадијско наоружање Војске Краљевине Србије била је пушка система „маузер” М-1899. Прва количина од 90.000 комада купљена је 1899. у фабрици ДВМ и до краја 1900. све су стигле у Србију

[attachment=1]

Упркос скромним финансијским могућностима, Краљевина Србија се трудила да своју војску наоружа најбољим и најмодернијим пешадијским оружјем које се могло набавити крајем 19. и почетком 20. века. Ове набавке често су биле скопчане са великим проблемима, пре свега финансијске природе, али и кад је реч о транспорту. Међутим, узимано је заиста оно најбоље, макар било и у малим количинама.

Истовремено, тежило се и развијању сопствене индустрије оружја и опреме, односно нашег јединог арсенала Војнотехничког завода у Крагујевцу и барутана у Страгарима и Обилићеву.

Сви ови вишедеценијски напори нису били узалудни. У Први балкански рат 1912. године, српска војска ушла је добро наоружана и опремљена, пишу аутори књиге „Српска војска – оружје победе 1914–1918” Бранислав В. Станковић и Џон Шијан. Књигу је, најпре, 2015. године објавио Станковић, истраживач војне историје, а на основу те књиге ове године, у сарадњи са америчким историчарем и колекционаром оружја из Лас Вегаса Шијаном, објављено је допуњено издање за америчко тржиште.

Основно пешадијско наоружање српске војске била је пушка система „маузер” М-1899. Ово оружје је по својим карактеристикама спадало у сам врх брзометних пушака. Прва количина од 90.000 комада купљена је 1899. у немачкој фабрици ДВМ (Deutsche Waffen und Munitionsfabriken) и до краја 1900. све пушке су стигле у Србију, напомиње Станковић, указујући да је истовремено у Белгији, у фирми ФН купљено 45 милиона метака. Почела је изградња барутане у Обилићеву, која ће производити бездимни барут. У Војнотехничком заводу инсталиране су нове машине за производњу модерне муниције калибра седам милиметара.

Како је овај број брзометних пушака и муниције био недовољан и за комплетно наоружање првог позива, чим су се скупила финансијска средства настављено је са набавкама. Тако је муниција, и поред производње у Крагујевцу, у два маха – 1903. и 1907. године – набављана у аустроугарским фабрикама, а 1907. је у ОЕВГ-у из Штајера купљено 34.000 пушака М-1899.

– Пушке су у односу на ДВМ варијанту биле усавршене. Истовремено је купљено и 10.800 карабина М-1908, намењених коњаницима. Узето је и 50.000 цеви калибра седам милиметара за преправку старих, једнометних пушака „маузер-кока” у брзометну пушку. Преправка 43.000 ових пушака извршена је у ВТЗ Крагујевац, по конструкцији пуковника Гојка Ђурића. Ово оружје са ознаком М-1880 било је намењено трупама другог позива. Коначно, 1910. године код „Маузера” је купљено још 32.000 пушака М-1910, које су имале најновији М-98 систем затварача. Тако је сва оперативна војска, односно први и други позив, наоружана модерним брзометним пушкама. Старе, једнометне пушке система „маузер-кока” М-1880, калибра 10,15, и „бердан” М-1871, калибра 10,66 милиметара, остале су у наоружању трећег позива – каже Станковић.

Подсећа да су митраљези у наоружање Српске војске уведени 1909. године. После више тестова и проба, изабран је систем „максим” М-1909, као најквалитетнији и са највећом ватреном моћи. Купљено је 250 комада у немачкој фирми ДВМ. Сваки пешадијски пук добио је одељење од по четири митраљеза. Интересантно је да је Србија куповала пешадијско наоружање од Немаца и Аустроугара, који ће јој бити противници у будућем рату.

У белгијском ФН-у истовремено је поново купљена муниција, како се не би кварио борбени комплет пушака док ВТЗ не произведе довољну количину. Сем тога, ВТЗ је производио 800–1.000 ручних бомби дневно. Наиме, Краљевина Србија је једна од првих земаља које је то старо оружје увела у модерном облику у наоружање.

– Конструисана још 1898. године, од стране техничког пуковника Миодрага Васића, за употребу у четничким јединицама које су областима Космета и Македоније браниле српски живаљ, показала се врло ефикасном и корисном, па је у модификованом облику уведена у наоружање Српске војске 1912. године. После победоносних балканских ратова и освајања богатог ратног плена, у инвентару су се нашле и турске пушке „маузер” М-1890, М-1893 и М-1903, калибра 7,65 милиметара, као и бугарске „манлихерке” М-1888/90 и М-1895, калибра осам милиметара. Овим оружјем наоружане су углавном новоформиране јединице у ослобођеним крајевима. Недостатак веће резерве адекватне муниције ограничавао је употребу трофејног оружја – напомиње наш саговорник.

Према његовим речима, почетком Првог светског рата озбиљан мањак у брзометним пушкама надокнађен је крајем августа 1914. године, када је из Русије стигла пошиљка од 120.000 пушака система „мосин-наган” М-1891 и 90 милиона метака калибра 7,62. Руске пушке прво су подељене Тимочкој дивизији првог и другог позива, а затим и многим другим јединицама, углавном другог позива.

– Мада инфериорније у односу на „Маузерове” пушке, посебно по мишљењу српских војника, који су их често претерано потцењивали, одиграле су врло значајну улогу у операцијама после Церске битке. После опоравка српске војске на Крфу у пролеће 1916. године, а касније и у камповима око Солуна, почело је преоружање француским оружјем. Тако је Француска предала Србима 106.000 пешадијских пушака „бертје” М-1907/15 калибра осам милиметара „лебел” и 9.000 артиљеријских карабина истог система и калибра. За наоружање позадинских јединица примљено је 20.000 једнометних пушака система „грас” М-1874/14, које су преправљене са 11 на осам милиметара. Добијено је и око 300 митраљеза „сент етјен” М-1907 калибра осам – истиче Станковић.

Крајем 1916, после великих губитака у Горничевској и Кајмакчаланској бици, српска војска је поново променила формацију. Сада само са две армије, додавањем све већег броја аутоматског оружја, одржавана је, па чак и повећана ватрена моћ армија. Тако је почетком 1917. године у наоружање уведен пушкомитраљез „шоша” ЦСРГ М-1915 калибра осам, а број митраљеза удвостручен је до почетка пробоја Солунског фронта.

Ручне бомбе употребљаване су у огромним количинама и углавном је коришћен модел кашикаре Ф-1 (одбрамбена) и ОФ-1(нападна). Као и тромблонске бомбе „вивен-бесиер”, и бацачи бомби система „азен” М-1915, калибра девет сантиметара.

– Од Француза је добијено и 5.000 пиштоља „рyби” М-15, калибра 7,65. Француско пешадијско оружје – пушке и митраљези – није по квалитету било адекватна замена за оно што су српски војници навикли да користе у биткама. Али планински карактер Солунског фронта, где блато у рововима није представљало превелики проблем, као и одлучност људи који су га користили, превазилазили су евентуалне техничке проблеме – констатује Станковић.

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Немачким топовима тукао Немце
Аутор: Олга Јанковић субота, 11.08.2018.

[attachment=1]

Миљков синовац и мој пријатељ Аца, просто дотрча и донесе фотографију свог стрица. Рече да не жели да хвали свога „чичу” иако с поносом наглашава да је то најбољи Танасијевић, па ми предаде и један чланак о новим појединостима о ослобођењу Ниша, који је „Политика” објавила 1984. године, прибележио је књижевник и новинар Тихомир Нешић како је и сам сазнао за догађај с краја Првог светског рата, који сада за наш лист описује, Панчевац, Александар Аца Танасијевић, правећи увод причом о свом стрицу Миљку, рођеном у селу Заблаће у околини Чачка, по занимању учитељ и школски надзорник у драгачевском срезу. Додаје да је његов славни предак имао на својим плећима четири рата – Балканске, Први и Други светски, а деда Велисав учествовао је и у Руско-турском рату, док се по почетку Великог, Миљко као уосталом и сви Танасијевићи, са још тројицом браће – Танасијем, Милосавом и Радованом стасалима за војску – одазва позиву.

Причу Танасијевић начиње разбијањем бугарско-немачког фронта на Кајмакчалану и октобром 1918, „када је тешко било зауставити Србе да не стигну коначно у Србију.” Много их је истина и изгинуло, а Франше д’Епере примећује тада да „српска војска срља на прагу победе у пропаст”.

Претходница Прве српске армије, извиђачка јединица којом је командовао његов стриц Миљко, приближавала се Нишу и на неколико километара од града, пратећи телефонски вод наилази на једну немачку топовску батерију. Након што су јој се прикрали он командује „руке увис”, а Немци у клопци, немају куд. Уследила је заплена батерије тешких топова, па их наши окрећу ка граду и железничкој станици „Црвени крст”, на којој је непријатељ већ спремио повлачење – све наоружање, нарочито муницију и гранате за топове да не падну у руке српској војсци.

„Срби испалише прву гранату, али се не деси ништа. Исто се догодило и са другом, а онда су распалили – уследили су тачни погоци, те су полупали све вагоне пуне топовског, митраљеског и пушчаног арсенала. Биле су то страшне експлозије, које су трајале данима и убрзале повлачење разоружаних Немаца и ослобођење Ниша”, прича Танасијевић док његов предак, командант ове храбре јединице тек прави кратку забелешку: „Моја чета је ушла у Ниш 12. октобра. Правац даљег гоњења непријатеља нам је био манастир Пантелеј – чегар – село Церје. Стога нисмо имали као претходница времена да поделимо радост са ослободиоцима Ниша.”

За тај, али и низ других подвига пешадијски потпуковник је награђен од краља Петра Првог Орденом Карађорђеве звезде са мачевима официрског реда, споменицама за учешће у свим ратовима, двапут Орденом белог орла са мачевима и Орденом Светог Саве, Француским ратним крстом са палмом, сребрном Медаљом за храброст „Милош Обилић” и Орденом Југословенске круне.

Миљко је, оста забележено у литератури, војевао у свим великим бојевима, прешао Албанију, Цер… Први пут рањен је на Гучеву 1914. године, други пут у напредовању као претходница код Ћуприје у још једном сукобу са Немцима задобио је седам рана, на грудима, трбуху и ногама. У такозваној војној покретној болници су га видали неколико дана, али је он под личном одговорношћу напушта, да би се придружио својој јединици и учествовао у ослобођењу Београда, али и даље Баната, Темишвара, Арада…

На иницијативу потомака и поштовалаца Миљко Танасијевић је добио своју улицу на Обрежу код Чачака, а о истој иницијативи чека се одговор града Ниша, док је позитивно мишљење већ стигло из Православне епархије Жичке за подизање војничке спомен-чесме у порти храма Светог архангела Гаврила у његовом родном Заблаћу.

„На чесми ће бити уклесано „Миљко Танасијевић са својим Заблаћанима” и биће посвећена свим житељима нашег краја који су се борили за отаџбину, многи за њу и живот дали, а било их је и више од 180”, каже осамдесетогодишњи Александар Танасијевић, учитељ у пензији из Панчева, син Миљковог млађег брата Димитрија.

Према његовим речима план потомака „заблаћанских витезова” је да на јесен, једним пригодним датумом када се у Црквеној општини Заблаће служе помени погинулим борцима чесма отвори, а читав догађај требало би да увелича и почасни шпалир Гарде Војске Србије.

Izvor: www,politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

За мене нема смрти док ми отац не јави
Аутор: Гвозден Оташевић петак, 24.08.2018.

Ђаци Чачанске гимназије пронели славу своје школе и завичаја оставши ничице на чукама Солунског фронта

[attachment=1]

Чачак – Велимир Ђ. Басарић, пешадијски мајор 33. класе Војне академије, погинуо је 28. октобра 1916. на Чукама (Солунски фронт) и сахрањен код цркве у селу Скочивару. Одликован златном медаљом и Карађорђевом звездом са мачевима. Био је необично храбар, неустрашив официр, бравурама силно подизао морал војника. Једног дана на Солунском фронту сео је на пањ према непријатељу који је на њега испалио око 40 граната, док је он мирно пушио. Кад су му пребацили да не треба да се излаже опасности, одговорио је: „За мене нема смрти док ми отац не јави.” Тако је и било.

Тог, октобарског јутра 1916. изјутра позвао је официре свога батаљона да им да подушје пошто ће тога дана у 11 часова погинути, јер му је то у сну јавио пок. отац Ђока. Они су се смејали и у шали пили подушје. Ускоро, отпочела је крвава борба на Чукама. Бугари су били потиснути и баш када се борба примицала крају, Вељо је пао. Непријатељско зрно прошло му је кроз срце. Погледали су у часовник: било је тачно 11. Мајор је само један од 150 ученика Чачанске гимназије који су животом потковали слободу отаџбине, падајући ничице у ратовима за ослобођење и уједињење и у Првом светском. Свакоме од јунака и мученика, бар по неколико редака сећања, посветио је, кад минуше две деценије, гимназијски професор природописа Драгослав С. Митровић. Ево још неколико чемерних, али великих српских судбина гимназијалаца из Чачка.

Владислав Петковић Дис из оближњег Заблаћа, обвезник чиновничког реда, утопио се кад је торпедована лађа којом је путовао у Француску 1917. У песми „По гробовима” Дис опева смрт јунака палих за домовину и жали што није пао са њима, али му се жеља испунила. Овако је писао: „Ја немам суза за оне младиће/ Што су остали кланцима и пољем/, Све друг до друга као једно биће,/ Ко једна жртва нараштају бољем.”

Данило, пре монаштва Добривоје Божанић, јеромонах, био је старешина манастира Светог Марка код Призрена. Кад су Бугари 1915. заузели овај храм, убили су га и његово тело бацили да га дивље звери растргну и поједу.

Димитрије Ф. Ћосић, школски надзорник, резервни наредник Шестог пешадијског пука трећег позива, при одступању је био јако душевно потиштен због пропасти домовине и говорио друговима: „Ја ово распеће не могу издржати.” И заиста га није издржао. Умро је у Пећи 16. новембра 1915.

Душан М. Глишић, пешадијски потпуковник из 26. класе Војне академије, био је командант подофицирске школе и ђачке чете у Скопљу. Учествовао је и храбро се борио у оба рата за ослобођење и уједињење. Убио се у Урошевцу на Косову 1915. пошто није могао са оно мало трупа којима је располагао да одбрани Скопље. Милосав Јелић у „Србијанском венцу” овако га опева: „Онда Душан висок као Рудник,/ кроз сред срца врело зрно скреса,/ Ноћ се спушта, Србија издише,/ На Косову један божур више.”

Милисав Терзић, учитељ, резервни пешадијски капетан, погинуо је на положају Крива Чука као командир Прве чете Првог батаљона у Десетом пешадијском пуку, 31. августа 1916. У бој је кретао певајући, веровало се да га зрно не бије. Дан уочи смрти на растанку са једним другом рекао је да ће сутра погинути, а ако овај остане жив и у Србију се врати нека му поздрави мајку Круну, оца Филипа и потомке. На дан смрти, пре него што му је граната одрубила главу, написао је неколико опроштајних карата пријатељима и једну деци, где вели: „Драга моја децо, мени је суђено да данас погинем. Ако се икад обнови Србија, да у њој будете добри Срби. Знајте да ваш тата у последњем часу на вас мисли. Ваш тата.”

Професор Митровић забележио је: „Бедеми костију, море крви и суза, разбацане хумке знаних и незнаних јунака по свим континентима и морима на којима се борба водила, остаће вечита успомена на херојско падање и дизање нашега народа и указивати пример потомству како се живи и мре за домовину и народ, за њихову слободу, славу и величину, за свога Краља.”

И додао речи краља Александра Карађорђевића: „Југославија ће бити достојна својих славних победа ако своја поколења васпита на вечитим примерима наших националних мученика и јунака.”

На спомен-плочу у чачанској гимназији уклесано је 150 имена, уз текст: „Ђаци ове гимназије погинули у Српско-турском, Балканском и Првом светском рату. Откривено о 150-годишњици Гимназије, 1987. године.”

Izvor: www.politika.rs

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Давидовићу и Карађорђеве звезде и Легија части
Аутор: Олга Јанковић петак, 31.08.2018.

[attachment=1]

„Желим да вас ово писмо затече у здрављу и задовољству. Ја вам нећи моћи да га пошаљем, јер се налазим у непријатељској земљи (Бугарској). Него пишем онако. Ако погинем можда ће се неко наћи да га пошаље. А ти Милице чувај име и образ, јер ако образ изгубиш, све си изгубила. И чувај дете, ако си га родила. Нешто си ми и о томе говорила пред одлазак. Ако си сина родила, а ја се жив не вратим у село, нађени му име Ратко, јер се уз рат родио. А ако је девојчица, нека буде Стана, по мајци... Ако имате што хране, добро сакријте, јер ће вам непријатељ све одузети. Овде хлеба ни од корова. Ми на фронту сада добијамо од Француза конзерве, па лепо. Сити смо и сад имамо пуно муниције. Ако се вратим, купићу ти шиваћу машину. Видео сам у Солуну силне шиваће машине. Све вас поздравља ваш Будо”, пише писмо Будимир Давидовић жени Милици и мајци, а зна да га неће моћи послати са Солунског фронта 1916. године иза положаја у некој пећини, а редови су прибележени у књизи „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом” коју потписују Радован М. Маринковић, Ника Никола Стојић, Јовица М. Славковић и Зоран Маринковић. Пуна је она прича о сељацима – јунацима и официрима српске војске који су војевали још у Балканским ратовима, а нису се оглушили ни на позив врховног команданта престолонаследника Александра од 22. јула 1914. године.

„…Јунаци, на свету нема светије дужности, него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, од одбране свога огњишта својих старих и нејаких. Стога, а с вером у Бога, његову правду и милост, пођимо напред, уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама. Јер на тим заставама провиђење је исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за слободу и независност Српског народа! – Живела Србија! Живела моја дична војска!"

Давидовић родом из Горачића беше, један од највећих српских јунака у Првом светском рату. Истакао се, пише даље, у борбама на Куманову у Првом и јуначио на Брегалници, на Дренику у Другом балканском рату, са својим Првим батаљоном Десетог пешадијског пука. Из прве године Великог рата стоји прибелешка „да је чуда чинио на Бакову потоку у Босни, на Романији. Друге прошао албанску голготу и видао ране на Крфу. Добровољац на Солунском фронту „са војводом Бабунским, комитом, пет пута се кроз положај враћао у своју јединицу доносећи извештаје”...

А онда Ветерник 1918. и акција уништавања бугарских земуница, права касапница. При повлачењу када је хтео да врати Бугарима бомбу, она експлодира... и тако Буда остаје без десне руке... Болничарка Драгиња Драга Пурић уписала је у свој дневник:

„Донесоше Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци. Видим како је тежак рањеник. Брижно га негујем као рођеног брата. Тешко говори, јер је изгубио од рана много крви... Данас шестог дана дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај и регент Александар Карађорђевић и разговарали са Будимиром, колико је он уопште могао да прича... Генерал Сарај скиде са својих прсију Легију части и меће на Будимирове рањене груди. Такође и регент Александар скида, потом, Карађорђеву звезду са својих прса и качи је на Будимирове...”

Давидовић је носилац две Карађорђеве звезде војничког реда – златне и сребрне, али и других високих одликовања. Историчари су забележили „да је он можда и највећи јунак Великог рата” из којег се вратио у свој заселак Драгачицу, у којој је добио, али убрзо и напустио службу пореског извршитеља, наглашавајући „да се он није борио за то, да сиромашним сељацима одузима стоку, ако нису платили порезе и прирезе”. Мучио се са породицом и у Чачку током Другог светског рата, када пише саборцу Милутину Ранковићу у Горачиће, вапијући да му обезбеди нешто хране.

Пред смрт, 1980. године даровао је Народом музеју у Чачку сва ратна одликовања, не само оба ордена Карађорђеве звезде са мачевима и француску Војну медаљу, док неки истраживачи, наводе писци споменичких редова, кажу да је Будимир Давидовић био српски војник са највише ратних одликовања.

Izvor: www.politika.rs

Славна Кинескиња, унука српског коњаника
Аутор: Александар Апостоловски недеља, 09.09.2018.

Пензионисана универзитетска професорка Ден Ђун с породицом борави у Београду, враћајући се својим коренима

[attachment=2]

Крајем Првог светског рата Жарко Магарашевић је напустио коњичку јединицу аустроугарске армије и с групом Срба постао добровољац руске војске, доспевши у светском метежу до сибирског града Краснојарска. Група српских коњаника планирала је да се врати кући, у село Мирковце код Винковаца, најкраћим путем, кроз Кину, где су намеравали да се бродом докопају Европе. План им није успео. Век касније, његова унука Ден Ђун из Харбина борави у Србији. Са супругом Чен Сјуцином и сином Чен Нанфејем, сусрела се са својим бројним рођацима, Вукицом и Момчилом Живановићем и њиховим наследницима. Своју животну причу универзитетска професорка руског језика Ден Ђун преточила је у књигу „Азијска и европска породица”. Књига је део пројекта „Један појас, један пут”, коју она преводи на руски. У Београду преговара с издавачем како би њена исповест дошла и до српских читалаца. Када је Владимир Путин био премијер Русије, 2009. године, уручио јој је медаљу председника владе, у присуству тадашњег кинеског премијера Вен Ђиабаоа, у згради Свекинеског народног конгреса.

Али ко је заиста Ден Ђун? Мајка јој је била Српкиња, отац кинески ратни репортер, а кроз вихоре промена у Кини, мењала се и њена судбина. Од кондуктера у тролејбусу, унука одбеглог српског коњаника, постала је једна од најбољих професора Кине. Уочи њеног доласка у Београд, државна агенција Синг Хуа направила је прилог о њој, као о професорки универзитета која 40 година живи с руским језиком. Прилог о њој прати песма „Подмосковске вечери”. Ко ће га знати шта би се догодило да њена бака Вера није приметила Жарка Маргашевића на коњу и рекла: „Хоћу да се упознам с њим.” Вера га је код комшија упознала исте вечери, заљубили су се на први поглед, а како њени родитељи нису били расположени да им се шеснаестогодишња ћерка уда за непознатог војника из далеке земље, млада Рускиња је побегла са Жарком на коњу.

– Било је тешко пробијати се до кинеског полуострва, где је Жарко планирао да се укрца на брод и врати се кући. Продао је свој пиштољ, али није било новца за две карте. И остала група Срба није имала новца и упутили су се ка северу Кине. Желели су да зараде новац како би се вратили кући. Тамо се родила моја мајка Ирина. Жарко је радио као пружни скретничар. Желео је део шуме, уместо плате, како би добио више новца од дрвне грађе. Али, поплава је однела трупце уз обалу и нада да ће се икада вратити отпловила је с деблима – каже професорка Ден Ђун, док седимо у једном од елитних београдских хотела у којем је одсела. Читава породица је, потом, кренула ка градићу Харбин, граду руских емиграната на северу Кине. После Октобарске револуције, град је почео да расте, а деда Жарко је постао благајник српске заједнице, зарађујући као физички радник, док је бака била чистачица. Убили су је Јапанци 1945. године.

– После бакине смрти, породица је била без новца. У граду је владало тровлашће совјета, Јапанаца и Чангајшековаца, а ми нисмо имали шта да једемо. Срећом, полиција је тражила кадрове за израду докумената и моја мама Ирина се запослила као евидентичар у емигрантском одељењу. Кинеска комунистичка партија је преузела власт. Мој отац је као члан КП Кине у срцу кинеске револуције био ратни дописник у Харбину. Отац је почео да ради као заменик председника у друштву совјетско-кинеског пријатељства, а руски је учио код моје мајке. Заљубили су се на први поглед, као баба и деда. Венчали су се 1949. године, када се и родила Народна република Кина – прича Ден Ђун.

Имали су најлепши стан у коме се она родила годину дана касније. Позната харбинска робна кућа „Чурин” још је једна копча везана за детињство Ден Ђун. Отац је био директор, а робна кућа јој је изгледала као свет из бајке, с масивним лустерима. Њена мајка Ирина Жарковна је радила као наставник руског језика и књижевности на Харбинском институту. Али поново се дешава обрт у животу Ден Ђун. Оца јој хапсе 1967. године, а већ следећег дана су одвели и мајку, у хаосу „културне револуције”.

– Грех је био је у томе што је мама била странкиња и што је предавала руски језик. Сећам се да су пронашли обичан радио-апарат и раставили га до најмањих делова, покушавајући да тамо пронађу неки тајни пријемник – тужно говори Ден Ђун.

[attachment=1]

Тада јој је било седамнаест, а млађој сестри свега три године. Цела кућа и брига о сестри, пали су на њена дечја плећа. Деца народних непријатеља добијала су 20 јуана месечно. Ден Ђун је радила као кондуктер у тролејбусу и научила токарски занат. Отац је две године провео у затвору, док су маму припадници Црвене гарде држали у библиотеци Института, која је преправљена у затвор. Тукли су је и понижавали, нису јој дозвољавали да види децу. Ирина Жарковна је у пролеће 1969. пуштена на слободу, да би је већ следећег дана послали на село, на преваспитавање.

– Уз велику муку сам добила дозволу да посетим маму. Дуго сам бродом путовала реком Сунгаром до њеног логора. Кад сам је угледала скоро сам пала у несвест. Мама је била сама кост и кожа – сећа се Ден Ђун. Тек у зиму 1977. године, нови кинески лидер Денг Сијао Пинг је рекао да не постоје деца непријатеља. Имала је 27 година и њена даља судбина поклопила се с реформама Кине, која се ослобађала баласта „културне револуције”. Дипломирала је, наравно, руски језик, потом и докторирала. Руски јој је помогао да пронађе и љубав свог живота. Њен муж је такође свршени студент факултета руског језика, а заједно су одбранили и магистарски рад.

– Заљубили смо се кад смо расправљали о стваралаштву Достојевског – каже она.

Дошле су и осамдесете године, совјетско-кинески односи су полако отопљавали, а кинески гледаоци су обожавали совјетске филмове. Али није било преводилаца, па су се филмаџије отимале о билингвисту с универзитета. Била је ментор докторандима, а потом улазила у филмски студио. Понекад јој је било тешко да буде озбиљна, посебно кад је преводила комедије. Из биоскопа и с катедре, Ден Ђун одлази као преводилац на многе пословне самите и према писању „Росискаје газете”, често су њен лични шарм, харизма и синтеза кинеске и руске душе помагали да се избегну безизлазне ситуације. Она се дискретно смеши кад је питам да ли је заиста спасавала послове вредне милијарде.

У Русији су је често доживљавали као своју, чак би јој хотелски портири говорили: „Где си наврла, зар не видиш шта је написано на табли?” Кинески таксисти разговор с њом отпочињу гестикулацијом, доживљавајући је као странца. Када им се шаљиво обрати на беспрекорном кинеском језику, дуго не могу да се приберу. Живот жене коју су обележили компликовани акорди бурног кинеског, руског и српског 20. века променио се када је први пут била у Београду на скупу слависта, 1986.  Тада је једна пролазница упитала како да пронађе Кнез Михаилову улицу. Током три дана, пронашла је своје рођаке из породица Госпојевић и Живановић. Обишла је Мирковце, Шид и Нови Сад. После мајчине смрти, она је наставила да се дописује с њима, а у последње време разговарају телефоном или „скајпом”.

Њен син Георги Чен, који живи у Пекингу и бави се глумом, биће тај који ће преузети мач од мајке и наставити да одржава везе с рођацима из Србије. Жена проглашена за једну од најбољих универзитетских професора Кине, која је толико преводила филмове, на растанку ми показује слику свог рођеног брата Ден Сијао Ћаоа.

– Његови пријатељи га зову Валтер – каже она. Још један невероватан обрт у животној исповести Ден Ђун. Њен брат заиста личи на Бату Живојиновића.

Izvor: www.politika.rs

Сто година од пробоја Солунског фронта

Напред, у слободу или у смрт
субота, 15.09.2018.

Пре једног века, 14. септембра 1918, српска војска, помогнута савезницима, кренула је у пробој Солунског фронта. Њихов победоносни јуриш у ослобођење Србије означио је и скори пораз Централних сила, а тиме и крај Првог светског рата

Пре тачно једног века – септембра 1918. године – Живојин Мишић, командант Главног штаба српске војске, упутио је својим војницима и официрима поруку коју су дуго чекали. У њој се, поред осталог, каже „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци напред у отаџбину.”

Ова наредба код војника је дочекана с одушевљењем. Она је значила да дуго очекивана операција – пробој Солунског фронта – коначно може да почне. Већ 14. септембра 1918. српска и француска артиљерија почеле су жестоко бомбардовање бугарских положаја, а сутрадан у 5.30 ујутру српска и француска пешадија кренуле су у одлучујући пробој. Тако је, пре сто година почела операција која је довела до пробоја фронта, ослобођења Србије, али и до слома Централних сила и завршетка Првог светског рата. Већ првог дана фронт је пробијен у ширини од 11 километара, а бугарске трупе почеле су да се повлаче. Вест о пробоју фронта први су у позадину донели наши пилоти, који су дали велики допринос у борбама и тако показали све већи значај овог вида ратовања:

„Људи, Бугари беже, беже Немци... Фронт је пробијен, наша пешадија је на својој земљи. Гледао сам својим очима. Летео сам ниско, једва три стотине метара изнад земље, лица сам им видео. Машу нам, наши јуришају, фронт је пробијен, чујете ли ме, фронт је пробијен”, сећао се пилот Драгутин Савић, који је први видео победу српске војске. Пробој Солунског фронта, чија се стогодишњица сада обележава, представљала је пример војничке вештине и храбрости, али и љубави према отаџбини и жеље да се после ратних страхота коначно врати мир.

Izvor: www.politika.rs

Srpski general na Marni 1917. godine.

Kajmakcalan Vrh planine Dr Rajs Makedonija 16.09.2018

Kajmakcalan Vrh planine Dr Rajs Makedonija 16.09.2018/2

Tekst o Flori Sandes na BBC: https://www.bbc.co.uk/news/resources/idt-sh/A_forgotten_soldier

Pozdrav

Век од пробоја у слободу обележен на Зејтинлику

Госте је дочекао чувар српског војничког гробља Ђорђе Михаиловић, а потомци бораца обишли су места на којима почивају њихови преци

Солун – Док се Зејтинликом разлежу звуци песме „Ово је Србија”, а спомен-костурница у којој почивају српски ратници назире се кроз прегршт застава, поштоваоци и потомци победника са Солунског фронта сећају се овог славног пробоја. Постројени и обучени у униформе бораца који су пре једног века ослободили отаџбину, глумци на платоу маузолеја дочаравају ратну 1918. годину. Испред спомен-костурнице, чије је прочеље покривено венцима, окупљени тихо понављају стихове песама из Великог рата, у којима се славе жртве и највећи успеси Срба.

На овај начин је свечано обележена стота годишњица од пробоја Солунског фронта. Над обновљеном унутрашњошћу спомен-костурнице пошту страдалима одали су државни званичници, представници борачких удружења за неговање традиције, потомци ратника и бројни ходочасници, уз почасну стражу грчке војске. Све госте на улазу је дочекао легендарни чувар Зејтинлика Ђорђе Михајловић, који се о овом спомен-комплексу стара више од пола века. Пропраћен аплаузима и поздравима гостију приликом доласка до платоа маузолеја, деда Ђорђе, како га сви зову, салутирао је док је интонирана српска химна.

Поједини потомци бораца су посетили гробове својих предака на парцелама у околини костурнице. Међу њима је и војни пензионер Миланко Бањанац из Краљева, којег смо затекли на месту где је сахрањен брат његовог прадеде. „Чукундеда и чукунбаба једног дана испратили су седам синова у рат, а са Солунског фронта вратила су се тројица, међу којима и мој прадеда. Од четворице која су страдала, овде је један од њих. Сматрам да сам испунио једну своју обавезу, пронашавши недавно његов гроб. Утолико више што су после губитка четири сина и такве породичне трагедије, моји чукунбаба и чукундеда убрзо преминули”, каже Миланко Бањанац.

Браћа његовог прадеде налазе се међу 21.000 српских војника погинулих на Солунском фронту. У легенду је ушла прича да француски официри говоре да „српска пешадија напредује брже од француске коњице”. Реч је била заправо о брзини којом су Срби напредовали према својој земљи, често излажући своја крила непријатељу, будући да савезници нису могли да испрате њихове јурише и померање линија. Зато и слава коју су заслужили српски ратници није заборављена ни после једног века, што показује и посећеност војничког гробља на Зејтинлику, које годишње обиђе готово 350.000 посетилаца.

Селаковић: Пружена рука Србије стоји и данас, као 1918. године

Јучерашњем обележавању стоте годишњице пробоја Солунског фронта присуствовали су изасланик председника Србије Никола Селаковић, министар одбране Александар Вулин и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић. Селаковић је рекао да је српско војничко гробље у Солуну, где почива 7.441 ратник, један од најзначајнијих симбола српског националног бића. Нагласио је да као и пре једног века наша земља не жели да има непријатеље, већа да гради пријатељства. „Пружена рука Србије стоји и данас, као и 1918. године”, рекао је Селаковић. Казао је и да се за Први светски рат не говори без разлога да је голгота и васкрс српског народа, подсетивши да је Краљевина Србија изгубила 1.247.435 људи, односно 23 одсто становника, а 61 одсто мушке популације старости између 18 и 50 година.

Венце су јуче на српској спомен-костурници положили Селаковић и Вулин, као и представници борачких удружења и земаља савезница. Представници Србије су пошту одали и војницима на савезничким гробљима. Били су присутни и представница Владе Француске Женевијев Даријесек, као и изасланица грчког председника и Марија Коља Царуха. Скупу су, према наводима агенција, присуствовали и амбасадор Душан Спасојевић и конзул Синиша Павић, а поводом годишњице је у Солун стигао и изасланик краљице Велике Британије војвода од Кента.

Вулин: Наша војска ослања се на традицију предака

Српски народ изнад свега цени мир, али исто тако зна да нема мира без слободе, изјавио је новинарима Александар Вулин. „Слобода је највиша вредност нашег народа, као пре сто година, тако и данас. Свако ко мисли да може да одузме слободу Србима треба да зна да то једноставно није могуће”, казао је Вулин. Он је додао да се Војска Србије ослања на традицију славних предака, као и да се опрема да буде сигурна брана свакоме ко помисли да с нашом земљом може да разговара језиком силе.

Прекречени графити анархиста

Графити које је група грчких анархиста исписала испред улаза у српско војничко гробље на Зејтинлику код Солуна су прекречени, јавио је Танјуг. Та агенција подсећа да је група анархиста покушала да прексиноћ уђе на српско војничко гробље и да су испред улаза црвеним спрејом исписали на грчком: „Не ратујемо за државу и бога” и „Не треба ратовати за било кога”. Како се наводи, они су спречени да уђу у гробље, али не и да разбацају летке и ижврљају простор око капије. О инциденту је обавештен и конзулат Србије у Солуну, који ће предузети потребне кораке.

Комплетна реконструкција за петнаест дана

Радови на комплетној реконструкцији меморијалног комплекса Зејтинлик биће завршени за 15 дана, изјавио је јуче у Солуну државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић. Истичући да је за Влада Србије за тај подухват издвојила 220.000 евра, Станковић је, према наводима Танјуга, поручио да ће ово почивалиште добити изглед достојан значаја који има за српски народ и српску историју. Он је указао и да Србија за одржавање ратних војних меморијала издваја око 50 милиона динара годишње.

link (http://www.politika.rs/scc/clanak/412118/Vek-od-proboja-u-slobodu-obelezen-na-Zejtinliku)

Maturski rad Tare Vučić, XIII beogradska gimnazija.
Mentorka, profesorka istorije Sanja Ristić

https://youtu.be/MeqNdNABYF4

аух... :o

Велико браво за Тару Вучић! Огромна већина њених вршњака не зна ни ко су им бабе и деде, а још мање шта су им преци радили или урадили за добровит змеље у којој живе.

Još jedan detalj iz istorije.Jel znate gde je pala prva žrtva Prvog svetskog rata?

U Srbiji, u Beogradu, na Savskom vencu u ulici Braće Krsmanović. Zvao se Dušan Đonović i imao je samo 16 godina. Bio je učenik drugog razreda trgovačke škole (Kraljevska trgovačka akademija). Poginuo je kao dobrovoljac, četnik iz odreda vojvode Jovana Babunskog u noći između 28. i 29. jula 1914. godine. Te noći je palo 6 žrtava, 5 na strani Austrougara u Zemunu, uglavnom Mađara i svi su sahranjeni uz vojne počasti i odlikovani su posthumno. Prva srpska žrtva rata nije odlikovana i nije sahranjena uz vojne počasti.

Зна ли се где је сахрањен Ђоновић? Има ли споменика?

Mislim da se ne zna gde je sahranjen.

https://sr.wikipedia.org/sr/Душан_Ђоновић

Кад су цариници бранили Београд


текст из Политикиног забавника 2013. године (https://web.archive.org/web/20130312160110/http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kad-su-carinici)


Где је почео Први светски рат? Упркос увреженом мишљењу да је то Сарајево, Велики рат заправо је почео у Београду, тачно месец дана после атентата, 28. јула 1914. године!


[attachment=1]


Следеће године навршава се сто година од почетка Првог светског рата који је више него иједан други рат пре или после изменио свет у толикој мери да се његове последице и данас осећају.
   
Рат је почео и однео прве жртве управо у Београду, а то су били шеснаестогодишњи Србин Душан Ђоновић и Мађар Иштван Балохи. Спомен-плоча Балохију постоји и данас на Новом гробљу у Београду, а подигнута је за време окупације 1915. године.

Филм „7 дана који су променили век”, који се снима у српско-аустријској копродукцији, бави се управо судбином Ђоновића и Балохија, као и последњом, одлучујућом недељом пред Велики рат.
После Принциповог пуцња у Сарајеву, ултиматума Аустрије и јулске кризе, на европском нивоу развила се учестала преписка, кроз коју се стиче утисак да су све стране једва дочекале повод за рат. Годинама се стварала атмосфера, интелектуалци главне струје попут Фројда и Томаса Мана сложили су се с авангардним уметницима и песницима да је рат којим ће се променити свет неопходан. Убрзо су га и добили, а када су увидели како то стварно изгледа, без романтичних представа о акцији и херојству, скована је изрека да „у рову не постоје атеисти”.


                                            Ноћ под бомбама

Телеграфске депеше лете с краја на крај Европе, свуда се врло произвољно тумаче, долази до невероватних грешака у преводу. Углавном, свет се котрља ка великој кланици.
У Београду, председник Владе Никола Пашић предаје одговор на ултиматум Аустроугарске амбасадору барону Гизелу који, већ спакован, одмах напушта престоницу и прелази у Земун. У Србији се проглашава мобилизација, чланови Владе возом одлазе у Ниш, Врховна команда у Крагујевац. Међу обичним светом брзо се шири вест о одласку Гизела, и људи који су се све време надали „да ће Баја (Пашић) нешто да среди” схватају да је рат неизбежан. По сећању чувеног новинара „Политике” Предрага Милојевића, добошари су преносили наредбе да цивили иду у Бежанију, поготову они са Савске падине, пошто се очекује напад.

             
                                       Патрола на Сави, код срушеног моста

Ипак, и наређења су била штура, нико није знао како да се понаша. План одбране града није постојао, војска се углавном повукла на југ, чак су постојали и предлози да се град преда. Ипак, Београђани то нису дозволили, од затечених снага поставља се каква-таква одбрана, а за команданта Одбране града поставља се пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије. Прву одбрану града чинили су жандари, цариници, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца. Они су на себе примили први удар.

Телеграм објаве рата стиже 28. јула. Примила га је Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да прима целу латиницу. Отворени телеграм, који је путовао од Беча, преко Пеште и Земуна, она прослеђује Влади у Ниш и Врховној команди у Крагујевац. Београђани почињу да силазе у подруме у ишчекивању напада. До вечери се ништа не дешава, људи постају нестрпљиви у неизвесности.

Међутим, у току ноћи почиње бомбардовање, углавном с монитора са Саве. Гранате падају по граду, руше се зграде, али све то заглушује велика експлозија којом су четници срушили железнички мост преко Саве, једину везу Београда и Земуна. Негде у то доба Аустроугари покушавају да се препадом искрцају на обалу код моста, али с београдске стране наилазе на отпор групе цариника и четника војводе Бабунског, која их враћа назад.

           
                                     Аустроугарска флотила спремна за напад

У том пушкарању гину и Душан Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије, који се с пушком у руци придружио четницима да брани свој град, и Иштван Балохи, који је био у чамцу с ког је покушан десант. Те ноћи, после њих, погинуло је још око 1000 војника и цивила, а у наредне четири године још 28 милиона.


                                            Заузимање Земуна

Борбе и бомбардовање настављају се и свих наредних дана. Становништво се некако навикава на гранате. Све је мање људи по подрумима, повремено је чак и корзо у Кнез-Михаиловој пун. Четници војводе Воје Танкосића прелазе реку, заузимају аустроугарску караулу у Земуну, на којој истичу српску заставу. Без губитака се враћају у Београд у заробљеним аустроугарским униформама.

У одбрану града укључују се чак и робијаши који, раме уз раме са жандарима, спречавају продор непријатеља. Бомбардовање с монитора и даље траје, а постоје сведочења и фотографије да су у току бомбардовања коришћене гранате с отровним гасом, неколико месеци пре прве званичне употребе код Ипера, у Француској.
Аустријанци траже предају Београда, нуде официрима и посади града да им оставе сабље као знак почасти, а као симбол прихватања предаје требало је истаћи белу заставу, уместо српске тробојке на тврђави. Као одговор на захтев, уместо једне, истакнуте су три српске заставе, а артиљерија је дејствовала по мониторима на Сави.


                                         Београђани за време бомбардовања

Такође, генерал Гајић, који је командовао посадом тврђаве, тражио је и добио одобрење од Врховне команде да трупе пређу Саву и заузму Земун по други пут, да би показао како Срби предају град. Земун је заузет у ноћном препаду на Крстовдан 1914. године. После жестоке и крваве борбе, трупе аустроугарског генерала Гоглија, који је тражио предају, биле су потпуно разбијене и натеране у бекство.

Ту је и епизода у којој редов-сељак из Жаркова, грдно изнервиран бомбардовањем, узима неколико бомби крагујевки, препливава Саву и диже у ваздух аустроугарски штаб. Потпуно непримећен, враћа се истим путем.

Другог септембра одлучено је да се све српске снаге у одбрани Београда обједине под командом Одбране града. За команданта је постављен ђенерал Михајло Живковић. Њему су биле потчињене све јединице од реке Колубаре на западу до потока Средњака на истоку.Њихово деловање подељено је на Грочански, Великоселски, Топчидерски и Остружнички одсек и Градску посаду, која је држала Калемегдан. Сам штаб био је на Торлаку. Основни задатак Команде био је да се аустроугарским трупама по сваку цену спречи прелаз Саве и Дунава од ушћа Колубаре до ушћа Средњака.


                                                  Заноси младости

Трупе Одбране Београда извршавале су овај задатак ревносно упркос пакленом свакодневном бомбардовању, све до 2. децембра, када је због Колубарске битке српска војска напустила град. Аустроугари су ушли у пусте рушевине, пошто су делови града ближи реци (Дорћол и Сава мала) били готово сравњени са земљом. Уведена је окупациона управа, наступила је пљачка, јавна вешања, али је окупација потрајала тек нешто мање од две недеље, пошто је 15. децембра српска војска протерала непријатеља из престоног града. Тиме је завршена прва окупација Београда у Првом светском рату.


Жртве напада гасом

Аустроугарски војници су десет месеци касније, након жестоких борби од 6. до 9. октобра 1915. године на делу дунавске обале који је држао Други батаљон 10. кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића, поново окупирали град и држали га све до 1. новембра 1918. године кад је Прва армија војводе Петра Бојовића ушла у нашу престоницу.

                                 
Низ епизода доказује да су Београђани сами бранили Београд. Или, како стоји у „Илустрованој историји Београда 1914–1918”, Марије Илић Агапове, „никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале тренутке праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао сву Отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда”.


Аутор:  Немања Баћковић
број: 3186   2013.год.




         
                               

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Јуриш у поробљену отаџбину
Аутор: Гвозден Оташевић недеља, 07.10.2018.

Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге... – заповедио је војвода Живојин Мишић својим јунацима, спремним за напад на Солунски фронт

Чачак – Два дана уочи општег напада на непријатељска утврђења дуж Солунског фронта, начелник штаба врховне команде Српске војске, војвода Живојин Мишић, заповедио је да се нашим јединицама прочита наредба:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од непријатеља, јер се њоме постиже његово растројство и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге...”

– Наредба се завршава речима: „Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!” – подсећа чачански књижевник Антоније Ђурић. Ратни извештач свих српских листова са Солунског фронта, Младен Ђуричић, овако је дочарао одсудну победу српске војске над Бугарима, 15. септембра 1918. на Добром пољу, у гудурама планине Козјак:

„Језиво зјапе два проширена камена шанца, налик на два тек подерана речна корита кроз – не планинске, плахе већ – црвене вулканске реке које су, надирући, топиле и гвожђе и камен... И ничега више, сем црног гвозденог града којим је тако свирепо насејан овај преврнути простор. Ватра је спржила све што је захватила, а прашне остатке експлозив је подигао у ваздух. Овде је ваздух људска гробница а не земља и камен...

Врх једне џиновске стене, са средине линије, служио је Бугарима као осматрачница, а њене пробушене прси као најсигурније митраљеско гнездо. Усред стене, повијен преко свога митраљеза, спава један немачки подофицир. Ни шрапнел, ни куршум нису могли да продру до њега. Тресак страховитих експлозија успавао га је у срцу камена.

Около стене су читаве провалије од експлозија а на предњој, каменој ивици, чучи неупаљена, чудовишна и трорепна француска бомба од деведесет седам килограма.

Кад је наш артиљеријски ураган прешао преко ове стене, васкрсла је Србија, овде, на Добром пољу. А у часу њеног васкрсења прскали су од земљотреса стари гробови и избацивали мртве напоље.

Десном јаругом остало је више трагова ове ужасне битке. У последњем тренутку, преко те јаруге извршен је јуриш. Још понеко изрешетано и одерано стабло штрчи у висину, или као прегорео трупац лежи на преривеној земљи. А шуму, младу лепу шуму која је допирала дотле, и коју смо ми три године гледали, за једну ноћ је огањ спржио до последње жиле у камену.

На почетку јаруге лежи шест француских војника и међу њима један српски. И ту су потврдили братство. Позади њих је рупа од експлозије невиђених размера. На седам корака од ње, у једном џиновском бусену, усправно стоји шест младих, високих стабала, истргнутих из земље са кореном и жилама.

У самом потоку, за једним каменом, лежи део човека – само трбух и ноге у плавим чакширама. Другог дела са главом и грудима нема. Цело тело једног другог борца стоји усправно – с ногама закованим за одерано стабло дебеле букве. Разапет мртав! Притисак ваздуха је овде извршио улогу џелата. Један младић, црних очију, пао је на бок али још обема рукама држи своју брзометку.

Што дубље у јаругу, све више поцепаног и разбацаног одела и спреме. И мртвих све више. То су наши савезници из Француске и Африке: 17. и 122. колонијална дивизија које су уз потпору наших снага са крила извршиле први продор. Кад су пошли на јуриш захватио их је непријатељски шрапнел или митраљески сноп. Сви су окренути северу, Србији. Мир душама њиховим.

Ено једног дечка с ранцем на леђима, као да је заспао на једном догорелом пању. Тако је свеж и леп, а још јуче у зору морао је овде заспати. Пробудиће се ко зна када, и ко зна у ком крају његове лепе Француске – у успомени.

Још ниже, ред Сенегалаца, са поцепаним прсима и шлемовима. Испред њих једна рука у рукаву плавог шињела. У страни комад кичме, са ребрима, улепљен смесом блата и здробљених костију. Испод једне широке кладе вири гранчица, са свежим лишћем, попрскана крвљу и мозгом. И опет ранци, шлемови и поломљено оружје.

Тамо горе, иза бугарских линија, на стотине метара, нема ничега. Широк ватрени појас, који је кренуо са наших положаја захватио је и спржио све до мочваре. Иза ње су сви пролази засејани телима. То је бугарска резерва, изгинула од граната. То изазива ужас. Има и полупечених, а има сасвим сагорелих. Већином су згрчени, раздрљених груди, са ужасом слеђеним на лицу. И махом окренути Србији. У бекству.

Пре 20 часова овде је ударио гром наше освете. Пре двадесет часова одавде је, испред наших бајонета, кренуо ужасан и невиђен пожар у правцу Србије. И сад је ова планина обучена у огањ који све више расте, кога гоне бесови ветра и наше освете. Да би ужас био већи, сваког часа урликне понеки тајни бугарски магацин и одлети до неба, и тамо се распрскава, приређујући највеличанственији ватромет у част нашег повратка...”

Izvor: www.politika.rs

Otkuda srpski vojnik pored nemačkog cepelina
Milan Milanović   07. oktobar 2018.

Malo poznati detalji iz Velikog rata kroz prizmu fotografija iz britanskog muzeja

[attachment=1]

DOK se obeležava vek od završetka Prvog svetskog rata, set fotografija sa Solunskog fronta, posebno ona na kojoj se vidi srpski vojnik kako stražari pored olupine oborenog nemačkog cepelina, privlači posebnu pažnju javnosti. Istražujući detalje tog događaja, došli smo do podataka koji su gotovo nepoznati ovdašnjoj javnosti. Fotografije se nalaze u britanskom Imperijalnom vojnom muzeju i Nacionalnoj biblioteci Francuske, uz deo dokumenata o samom događaju.

Nakon teškog vojničkog poraza usled trojne invazije Nemačke, Austrougarske i Bugarske na izmrcvarenu Kraljevinu Srbiju, naša vojska se 1915. godine jednim delom prebacila na teritoriju Grčke, i tu je izvršena njena reorganizacija. Pošto su se saveznici obavezali da je preoružaju sopstvenim ratnim materijalom, u solunskoj luci je vršen prijem naoružanja i druge opreme. Tadašnja bombarderska avijacija nije imala mogućnost dalekog dometa i nošenja veće količine avio-bombi, a zadatak bombardovanja brodova u luci i drugih važnih ciljeva poveren je posadama cepelina. Zanimljivo je navesti kako je poletna baza cepelina kod Temišvara bila sagrađena u novembru 1915. godine, upravo radi dejstava avijacije protiv Srbije. Imala je u svom sklopu radio-centar, pogon za generisanje hidrogena i kompletne mehaničarske radionice.

[attachment=2]

PRVI napad "vazdušne lađe" izvršen je u februaru 1916. i tom prilikom je zapaljena Solunska banka, uz smrt više civila nakon što su izručene dve tone bombi. U martu su nemački avioni pokušali da izvrše napad na luku, ali su prilikom preleta oborena tri njihova aviona. Šestog maja je cepelin LZ.85 izvršio drugi napad u ranim jutarnjim časovima. Nastala je opšta panika, jer su civili napuštali domove i bežali ulicama na sve strane. Posada cepelina je usmerila letelicu ka luci i mornarički artiljerci sa engleskog ratnog broda "Agamemnon" su otvorili šrapnelsku paljbu topom. Letelica je oštećena i posada je morala da se prizemlji u rejonu ušća Vardara. Ubrzo nakon kontrolisanog pada, cepelin se našao u plamenu jer su ga članovi posade zapalili kako ne bi pao protivniku u ruke. Nemački vazduhoplovci su pokušali da se sakriju i pobegnu kroz okolne močvare, ali sledećeg jutra ih je francuska konjička patrola pronašla kako suše svoju odeću na jutarnjem suncu.

Uskoro je pronađena olupina cepelina, na čijoj krmi se i dalje vijorila neoštećena ratna zastava. Ona je prosleđena francuskom Ratnom muzeju u Parizu, gde je i sada izložena među vrednim trofejima. U znak počasti za obaranje ove letelice, brodu "Agamemnon" je dat jedan od propelera i on je krasio zid kapetanove kabine u znak sećanja na neobičan podvig.

ZA NAS je, ipak, najinteresantnije kako je došlo do situacije da srpski vojnici čuvaju ostatke cepelina na mestu pada, a po ostalim fotografijama se vidi kako su učestvovali i u prenosu delova do doka solunske luke. Kada se saznalo za obaranje letelice, mnogi saveznički vojnici i deo civila su hteli da imaju suvenir. Pošto je Vardar u toj zoni plitak i muljevit, čamcima se teško moglo stići i mnogi su gazili kroz vodu do kolena, dok su trska i druga vegetacija bile više od ljudi. Kanadski sanitetski oficir se tako utopio pokušavajući da pronađe olupinu jašući svog konja, iako su francuski i srpski stražari upozoravali radoznalce koliko je to opasna rabota. Uprkos tome, engleski oficiri, mornari, čak i bolničarke su danima odlazili da otkinu deo konstrukcije cepelina kao suvenir.

[attachment=3]

Tada je lansirana i nikad zvanično nepotvrđena verzija kako su dvojica članova nemačke posade živa izgorela, jer se nisu mogla izvući nakon prinudnog sletanja. Kapetan Šercer je potvrdio kako je svih 12 članova posade preživelo prinudno prizemljenje, a oni su nakon ispitivanja od strane britanske mornaričke službe upućeni u francuske logore za zarobljenike.

SRBI MIRNO UKLANjALI BOMBE

RATNI izveštači sa lica mesta u Solunu su bili impresionirani mirnoćom i ležernošću srpskih vojnika dok su uklanjali neeksplodirane avio-bombe na mestu pada cepelina. Imajući u vidu da su to pretežno bili veterani sa iskustvom iz oba balkanska rata, zatim najkrvavijih borbi u prve dve godine tekućeg rata, a pride su prošli i albansku golgotu - ovaj događaj je za te tvrdokorne borce bio rutinski zadatak.

Izvor: www.novosti.rs

Фотографије Ристе Марјановића. У Великом рату био је званични фоторепортер Врховне команде српске војске.

Пристаниште и заплењени аустроугарски монитори.

[attachment=1]


Doček ratnika iz Velikog rata, na Savskom pristaništu

[attachment=2]


Пролазак српске војске кроз улицу Кнеза Михаила.

[attachment=3]


Регент Александар испред Саборне цркве.

[attachment=4]

Posedujem komad ovog cepelina, kao prsten za salvete, od pradede  ;D

Завоји из Јапана за рањену отаџбину
Аутор: Др Боро Мајданац субота, 27.10.2018.

[attachment=1]

Када се Српски црвени крст, одмах по објављивању рата Аустроугарске Србији, обратио друштвима Црвеног крста целог света за помоћ, прва пошиљка завоја стигла је у Србију од Јапанског црвеног крста (10 сандука) и од Душана Тодоровића лично (1.000 завоја). Тако је почела сарадња Српског и Јапанског црвеног крста и велика мисија Душана Тодоровића, професора руског језика у Токију. Његовим залагањем, већ крајем 1914. године, Јапански црвени крст послао је у Србију две тоне санитетског материјала. У пролеће 1915., формиран је Јапанско-српски комитет и штампан летак у 45.000 примерака под насловом „Апел за донацију за спас Србије од патњи”. Летак је објављен у многим јапанским листовима од којих су неки излазили и на енглеском језику. Прикупљена је велика количина материјала и задовољни Тодоровић пише чланак „Јапанке за Србију” који објављује „Политика” 8. септембра 1915. године:

„Госпође из најважнијих друштвених кругова у Јапану образовале су у Токију одбор за сакупљање прилога у корист Србије. У одбор су ушле: маркиза Набешима, председница женског одељења Јапанског црвеног крста, жена једног од најугледнијих кнежева; грофица Осесавара, потпредседница женског одељења Јапанског црвеног крста; виконтеса Ханабуса, жена главног председника Јапанског црвеног крста; баронеса Озава, жена главног потпредседника Јапанског црвеног крста; баронеса Ито, жена вицеадмирала; жена гувернера престонице Токија; Д. Н. Тодоровић професор Института страних језика, Више ратне школе и Централног кадетског корпуса у Токију; кћи руског амбасадора Евгенија Николајевна и још неколико врло виђених дама и господе. За новац, који буде добијен, купиће се материјал за рубље и израдиће се у самом Јапану, па ће онда бити послато све у Ниш.”

Транспорт за Србију, који је кренуо 24. децембра 1915, чинио је не само санитетски материјал већ и 1.894 платнене кошуље, 175 фланелских инвалидских кошуља, 850 пари гаћа, 1.967 креветских чаршава, 2.200 ћебади, 50 ватираних јапанских шлафрока, 512 фланелских шлафрока, 550 кг бисквита, 450 кг чаја и др. Укупна тежина 32 тоне (99 сандука). Уз пошиљку Тодоровић доставља писмо, које завршава следећим речима:

„Ово писмо завршујем са најискренијом и најдубљом жељом, да Бог очува Србију. А свима вама, који штитите српску част, који стојећи на бранику српског опстанка и српске слободе златне обилато својом крвљу поливате сваки кут напаћене и миле Србије, нека вам Бог даде силе духа и снаге мишице, да до срећног свршетка доведете свој велики, славан, бесмртан историјски задатак. Нека из ваше јуначке проливене крви и ваших мученичких костију никне будућа вечита слобода и срећа уједињеног српског народа. То је жеља, коју чланови главног одбора Јапанско-српског друштва преко мене шаљу Србима и Српском црвеном крсту. Ја пак и моја жена (она је Рускиња Екатерина Јаковљевна Тодоровић) сматрамо и сматраћемо за свету дужност, да својим радом међу Јапанцима и даље ширимо славу о малом али витешком српском народу, и да му бар материјално, уколико је могуће, одавде притекнемо у помоћ.”

У тренутку слања пошиљке, албанска голгота је још трајала. До Јапана су допирале штуре вести. Кроз албанске гудуре пробијала се и Душанова сестра Мара са мужем Тодором Радивојевићем и малолетном ћерком Даницом. Преживели су пакао и стигли на Крф. А 99 сандука из Јокохаме је транспортовано у Лондон одакле је тек у јуну 1916. године допремљено у Солун. Материјал је добро дошао „Болници престолонаследника Александра” изграђеној у Солуну.

Душан је наставио своју племениту мисију: нових 66 сандука за Српски црвени крст, седам сандука одеће за Вишу трговачку школу измештену у Ексу у Француској, новчани прилози за српске избеглице у Тунису и рањене и болесне румунске и српске војнике, пакети за ратне заробљенике у Нежидеру. По завршетку рата, стао је са супругом на чело параде победе у Јокохами. Победа је прослављена и у Токију.

У Великом рату, Душан је остао без брата др Илије Тодоровића, лекара и санитетског капетана прве класе (умро је од пегавог тифуса почетком 1915. године у Ваљеву), а у рану јесен исте године и без оца Николе Тодоровића, угледног трговца, који је у жељи да посвршава неке послове кренуо у Јужну Србију (Македонију) и није се вратио. Шта се догодило, никад није утврђено.

Izvor: www.politika.rs

Nemci su pobegli za dva sata


Pre 100 godina, srpska vojska, predvođena dunavskom divizijom, oslobodila Beograd. Prvi ušao 7. pešadijski puk, zato što su ga činili vojnici iz glavnog grada


Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević na ulicama Beograda
[attachment=1]

Pre tačno sto godina, Beograd je dočekao slobodu! Ujutro, 1. novembra 1918, posle nezadrživog naleta elitnih srpskih divizija - Dunavske, Moravske i Drinske, na ulicama srpske prestonice pojavili su se prvi oslobodioci! U grad su oko 11 časova prodrli prvi vojnici Dunavske divizije i izbili na Kalemegdan. Već dva sata kasnije poslednji nemački vojnici napustili su Beograd pred naletom Prve armije predvođene vojvodom Petrom Bojovićem. Po podne, oko 15 časova, Moravska i Dunavska divizija nalazile su se na liniji Veliki Vračar - Banjica - Topčidersko i Banovo brdo.

Vođena neponovljivom željom, žarom i elanom, od oslobođenja Niša 1. oktobra, kažu istoričari, srpska Prva armija je sledećih mesec dana potiskivala nemačku 11. armiju u nezaustavljivom "maršu" prema Beogradu.

- Sve akcije srpske vojske proizlazile su iz dogovora sa saveznicima - kaže dr Danilo Šarenac, istoričar Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. - Polovinom oktobra odlučeno je da srpska vojska oslobađa teritoriju Srbije zapadno, a saveznička istočno od Morave. Već oko 20. oktobra, sa saveznicima je postignut još jedan vrlo važan dogovor: da se srpskoj vojsci prepusti ulazak u Beograd. Tada je određeno i da u prestonicu prvi uđe 7. pešadijski puk, baš zato što su ga činili vojnici iz Beograda, kao i 1. eskadron konjice i jedna baterija. Svi oni su bili deo čuvene Dunavske divizije.

U napredovanju prema Beogradu, po rečima našeg sagovornika, vrlo važno je bilo i to što je srpska vojna komanda o svakoj akciji razmišljala unapred.

- Strahovalo se, naime, od uličnih borbi i neprijateljske artiljerije - objašnjava Šarenac. - Nepobitno je da su Beograđani sa velikom radošću i oduševljenjem dočekali prve oslobodioce koji su ušli u grad. No, istovremeno srpska komanda je želela da pri oslobađanju prestonice gubici budu što manji i da se ne ponovi stravično artiljerijsko bombardovanja grada kao 1915. godine. Želeli su da, kao oslobodioci, sačuvaju bar ono malo građevina i infrastrukture koji su ostali iz predratnog Beograda. Glavnina Dunavske divizije i francuska teška artiljerija, na Torlak su stigle 1. novembra oko 17 časova.

Prema rečima dr Milića Milićevića, istoričara Istorijskog instituta u Beogradu, konačno oslobođenje Beograda u Prvom svetskom ratu, kao i bitka za oslobođenje čitave Srbije, počeli su zapravo probojem Solunskog fronta. On je primorao bugarske i nemačke snage da se hitno povuku.

- Konjička divizija je već 25. septembra zauzela Štip, a zatim Kočane i Ovče Polje - kaže Milićević. - Oslobođeni su Veles, Kruševo, Skoplje, potom Vranje, Pirot, Niš... A kada je reč o moralu srpske vojske, možda ga najbolje opisuje podatak da su za dva meseca od Dobrog Polja na jugu Makedonije do Beograda vojnici prešli 800 kilometara. Po zauzimanju prestonice, srpske trupe ne staju, već 2. novembra nastavljaju borbe i oslobađaju Banat, Srem, Bačku, Slavoniju... Trećeg novembra oslobođena je čitava Srbija, uz strahovite gubitke. To je bio deo taktike, jer je već 6. novembra bila Ženevska konferencija i srpsko rukovodstvo je želelo da vojska zauzme što više teritorije.

Ono što nisu odneli Austrijanci, dovršili su Nemci, pljačkajući tokom poslednjeg dana boravka sve radnje od Terazija do Slavije. Prekinuli su struju i vodu, porušili most na Savi...


Žrtve

Završetak Velikog rata, Beograd je dočekao kao jedan od najrazorenijih gradova Evrope. Za hrabro držanje u ratu, srpska prestonica je 1920. odlikovana francuskim "Krstom viteza Legije časti". Postao je i prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je skupo platila - izgubila je između 1,1 i 1,3 miliona stanovnika, što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva i čak oko 60 odsto muške populacije.

J. Matijević
izvor (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:758009-STOGODISNjICA-OD-OSLOBODjENjA-BEOGRADA-Nemci-su-pobegli-za-dva-sata)

Пројекат "Споменици говоре: (Не)заборављени Ужичани у Првом светском рату", Друштва историчара Ужица, који је остварен преко Конкурса за омладину града Ужица, и који се састоји од неколико краткометражних документарно-едукативних филмова, посвећених Ужичанима у Великом рату.
Аутори пројекта су професори историје: Снежана Недељковић, Весна Лучић, Душица Илић и Оливер Мићић-Бућић. У реализацији пројекта поред поменутих аутора учествовали су ужички ђаци и студенти мултимедијалне секције Високо-пословно техничке школе струковних студија у Ужицу који су снимали и монтирали материјал за филмове.


https://youtu.be/fcb4gQyLfh0

Osvrt sto godina unazad


Na dan kada Užice obeležava stogodišnjicu oslobođenja u Prvom svetskom ratu, zajedno sa istoričarkom Vesnom Lučić, čitaocima našeg portal predstavljamo neke od podataka koji svedoče o Užicu i Užičanima u tom teškom periodu.


Govoreći o žrtvi koju je Užice pretrpelo u Prvom svetskom ratu, Vesna Lučić kaže da je tokom okupacije u Užicu (a i u celoj Srbiji) sprovođena intenzivna denacionalizacija: škole su zatvarane, nastavno osoblje otpuštano, zabranjivani su pojedini pisci, ukinuta nacionalna istorija, ukinuta ćirilica (mi je danas dobrovoljno ukidamo), promenjeni nazivi ulica, firmi itd. Uzeto je zvono sa crkve Svetog Đorđa, Austrougari su pokupili sve što su mogli: svinje, goveda, ovce, koze, konje, vunu, konoplju, kože. Rekvirirana je rakija, vino, voće, bačve i burad. Ukidali su nacionalna preduzeća a muškarci od 17-55 godine su internirani u logore, i ne samo muškarci, već i žene i deca. Ugledniji građani su zatvarani a neki bi za opomenu bili i obešeni.

Prema popisu iz 1910. u Užicu bilo 6.239 stanovnika  a 1916.godine  4.387. U Okrugu užičkom 1910. godine je bilo 32.372. stanovnika a 1916. godine 26.005.  Sa područja današnjih sedam opština – Arilje, Bajina Bašta, Ivanjica, Kosjerić, Požega, Užice i Čajetina, srezovi koji su sačinjavali Užički okrug, u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu poginulo je 16.113 ratnika.

Svi oni koji su branili Srbiju, koji su branili slobodu, svoju porodicu, zemlju, pravo na život su heroji, bilo koji položaj da su zauzimali, civili ili vojnici su ličnosti koje niakda ne smemo zaboraviti, upozorava Lučićeva.


[attachment=1]


Ona podseća na edukativno-dokumentarni film Društva istoričara Užica “Spomenici govore: (Ne) zaboravljeni Užičani/ke u Prvom svetskom ratu” iz 2016. godine, kojim su istoričari iz Užica želeli da od zaborava otrgnu Prvi svetski rat, spomeničko nasleđe, neke od znamenitih Užičana u ovom ratu, ali su i napravili omaž svima onima koji su u njemu učestvovali na različite moguće načine i tako dali svoj doprinos pobedi Srbije. Podsetili smo i na zaborav kom smo skloni i na to da je Prvi svetski rat bio potpuno zanemaren i potisnut od strane komunističkih vlasti, ocenjuje Lučićeva.

Život žitelja Užica u tom period  ilustruje naredbama okupacionih vlasti, naglašavajući da se iz toga može steći jasnija slika. Iz naredbe austrijskog generala Horštajna vojnicima, pred napad na Srbiju: “Braćo vojnici, mi ćemo se uskoro naći u jednoj zemlji čiji je narod gori od najgroznijeg varvarina…. zato vam naređujem da prema ovoj bandi nemate nikakve milosti, već da sve što je srpsko, uništavate i svakog, ko srpski govori, bez daljeg streljate. Pri ulasku u srpske gradove i sela dužnost vam je da u prvom redu pohapsite sve visoke i najuglednije ličnosti, kao državne činovnike, sveštenike i učitelje, i u prisustvu svih odmah obesite, iz svake grupe po trojicu”.

Iz naredbi lokalnih austrijskih vlasti:

” Ponedeljkom, sredom i petkom zabranjuje se upotreba mesa za ishranu”.

” Sva vuna, koja se nalazi u posedu stanovništva, mora se do subote 10. septembra 1916. godine predati kod Sreske komande…. (prim. pisca, a ko to ne uradi) a sopstvenik će bezuslovno biti interniran… Predenje svake vrste vune je najstrožije zabranjeno.”

“Zabranjeno je privatnima-sem vojnim licima-imati gumu ma kakve vrste od dana ove objave” itd itd…

Na pitanje koji su to momenti iz tog perioda koje Užice ne sme prepustiti zaboravu, Vesna Lučić navodi da su to žrtve i muka koje je podneo narod Užica i Srbije i znanje o posledicama rata. Da je 28% srpskog naroda stradalo to jest 1. 247.435 ljudi, od toga dva puta više civila, nego vojnika. Moramo pamtiti  golgotu Srbije i prelazak Srba preko Albanije. Pamtiti i sve nerođene u ovom periodu. Znati da taj rat nismo izazvali nego da smo njegove najveće žrtve ali i pobednici.

Zato posle 100 godina moramo odati počast svima (borcima, ženama, deci, starcima) koji su branili slobodu i čast Srbije, po cenu svog života, po cenu nadljudskih napora. U ono vreme su ljudi znali da su sloboda, vera i otadžbina bilo je jedino o čemu se ne pregovara, kaže Lučićeva.

Ističući da i u Užicu ima potomaka branilaca Srbije u Prvom svetskom ratu i danas, podseća da su oni bili nevidljivi čitav jedan vek za vlast, za školske časove, za teme na pismenim sastavima, za emisije na televiziji i dr. tako da se danas stiče utisak da ih nema. I što je još tužnije, mnogi su i zaboravili da su potomci tih hrabrih ljudi. Zapadna Evropa 11. novembra obeležava “Dan sećanja” na kraj Prvog svetskog rata od 1919. godine, a imali su mnogo manje žrtava nego mi. Kod nas se obeležava kao “Dan primirja” tek od 2012. godine i to samo u školama i nekim udruženjima. Na nacionalnoj a i na lokalnim televizijama nemamo adekvatne programe koji prate taj događaj, uviđa Lučićeva pitajući se “zašto svi Užičani tog dana ne nose Natalijinu ramondu i zašto to nije obaveza za sve zaposlene”?


Na konstataciju da Srbija obeležava stogodišnjicu Velikog rata i da se tim povodom i u Užicu podiže spomenik u kružnom toku na ulasku u grad, istoričarka Vesna Lučić ima svoje mišljenje i stav:

Počela bih izjavom engleskog vojnog zapovednika Filipeona koji je nakon bitke kod Bitolja rekao: “Po završetku ovog rata treba, na Terazijama u Beogradu, podići spomenik i srpskom vojniku i srpskom volu.” Nešto slično je rekao i Arčibald Rajs.

Srpski vojnik,  krajputaš, tuga, muka, patnja i sloboda su ono na šta treba da asocira spomenik Prvog svetskog rata.Većina istoričara iz Užica smatra da je ovaj spomenik neprimeren i vremenu na koji asocira, kao i vremenu danas. Boginja Sloboda je raritet iz Francuske revolucije, a boginja Velika Srbija iz perioda nakon Prvog svetskog rata i težnji ka Jugoslaviji, oblik paganizma neprimeren našem  području i verovanju.

Pored samog naziva i oblika spomenika, smatram da je i mesto na kom je postavljen neadekvatno  za obilaske sa učenicima i za obeležavanje Prvog svetskog rata. A ako služi samo kao marketing za vlast i prolaznike kroz Užice, onda to tako treba i da nazovu, kaže istoričarka.


uzickarepublikapress (http://uzickarepublikapress.rs/aktuelno/osvrt-sto-godina-unazad/)

[attachment=1]