PALUBA

Municija

Projektil
Projektil je svako telo, bačeno izvesnom silom u prostor. U vojnom slmislu projektil je borbeno sredstvo, koje se izbacuje na cilj da bi se on uništio, neutralisao, osvetlio, zadimio...

Prvi projektil, još u praistoriji, kao ubojno sredstvo bio je kamen, bacan rukom ili pračkom. Malo kasnije pojavlja se koplja, bumerangi, strele (luk i stele)...
U starom i srednjem veku, se za izbacivanje projektila uvode bacačke sprave, kojima su se mogli izbacivati veči projektili (kemenje, kopja, strele, zapaljiva sredstva te olovna i gvozđena đulad)
Pojavom vatrenog oružja u 14 veku dolazi do kvalitetne promene, tako u razornoj moči projektila kako i u dometu. Kao projektil za artilerijska oruđa, prvo se upotrebljava kamenje, i pune metalne kugle (đulad), a tek kasnije šuplje metalne kugle, nazvane bombe i granate. Prvom polovinom 19 veka, se pojavom oružja sa izlučenom cevi, nastaje i "današnji" oblik granate, koji imaju cilindrično-oživalni oblik. Sa tim oblikom i us pomoč izlučeni cevi, postiže se veča preciznost  (rotiranje granate) i veči domet (bolje prileganje granate uz cev). Za artilerijska oruđa, osim đuladi i granata upotreblivani su i karteči, šrapneli i granatašrapneli.
Ostali nazivi koji su se zadržalisu : ručna bomba, tromblon, puščana bomba, mina (minobacač) vazduhoplovna bomba, dubinska bomba..

[attachment=1]

U drugom Svetskom Ratu, pored daljnog tehničkog razvoja i usavršavanja postoječih projektila (kumulativna granata, podkalibarna granata..) , pojavljuju se i projektili opremljeni uređajem za vođenje na daljinu, kojima operater tokom leta menja putanju i smer (vođeni projektili). Postoje vodeni projektili sa pogonom (vođena raketa, torpedo) ili brez bogona (vođena bomba, ). Pored vođenih projektila postoje i nevođeni.
Pronalazak nuklearnog eksploziva krajem WW2, pojavljuje se projektil orgromne razorne moči.

Posle WW2, po nameni se projektili dele najčešče na taktične (pešadijski, artilerijski, protivtenkovski, protiavijonski) i na strategijske (nuklearne)
Što se tiče vođenih raketa, uobičajna je podela prema sredini kde se nalazi lansirni uređaj i sredini kde se nalazi cilj:

zemlja - zemlja	Z-Z
zemlja - vazduh	Z-V
zemlja- brod (voda)	Z-B
vazduh - vazduh	V-V
vazduh - zemlja	V-Z
vazduh - brod	V-B
brod - brod	B-B

[attachment=2]


Literatura i izvor:

- Vojna enciklopedija, Beograd, 1975, knjiga sedma

ČAHURA:


Čahura je deo metka koji služi za smeštaj barutnog punjenja i objedinjavanje ostalih delova metka (projektil i kapisla) u celinu. Istovremeno, čahura zaptiva cev pri opaljenju metka i štiti ležište metka od štetnog termickog i hemijskog dejstva barutnih gasova, a barutno punjenje od uticaja vlage i oštecenja pri transportu i cuvanju. Izraduje se od celika mesinga ili neke druge pogodne legure, kako bi se mogla više puta upotrebiti. Radi zaštite od korozije premazuje se zaštitnim slojem (fosfatizira, brunira ili, ukoliko je od mesinga, lakira).

Generalni prikaz čahure sa medeninastim tulcem, kapislom i barutnim punjenima u vrečicama:
[attachment=1]

Cahure za artiljerijsku municiju takode je prethodio fišek u obliku kese, u koju je smešteno izmereno barutno punjenje. Pojavile su se u 16, a u opštoj upotrebi su od 18 veka.
Primer barutnog punjenja u kesi sa valjastim projektilom (a) i sa đuletom (b)
[attachment=2]

Najpre su pravljene od hartije, a kasnije od kudelje, vune ili svile. Te kese zamenjene su čahurama sredinom 19 veka, kad su se pojavila artilerijska oruda cije se cevi pune sa zadnje strane.
Prve metalne cahure izradene su za francuske poljske topove sistema de Reffye (1873), a u opštoj upotrebi su od 1900. Za dvodelne i polusjedinjene savremene metke cahure su blago konusne, a za sjedinjene bokaste, sa grlicem za usadivanje granate. Dno cahure je masivno i ima udubljenje sa navojima za smeštaj kapisle, i obod (venac) za zakacinjanje radi izbacivanja cahure posle opaljenja. Da bi se olakšalo punjenje, precnik cahure je nešto manji od precnika ležišta granate u cevi. Ovaj zazor ne prelazi granicu elasticnosti materijala od kojeg je čahura  izradena, i krece se od 0,3 do 0,7 mm kod sjedinjenih a oko 0,15 mm kod dvodelnih metaka. Municija oruda srednjih i velikih kalibara ima svilene kese umesto cahure. Cahure za neke automatske topove imaju deblje zidove i venac, a u nekih je venac ojacan prstenom koji služi kao oslonac cahure u ležištu metka. Cahure za bestrzajna oruda su gotovo po citavoj površini izbušene (kroz rupice isticu unazad sagoreli barutni gasovi). - Cahure za artilerijsku municiju izraduju se od mesinga, neke druge pogodni legure ili celika, i to iz jednog (izvlacenjem) ili dva dela (telo izvlacenjem, i dno) koji se posle spajaju. Cahure iz dva dela lakše se i brže izraduju, ali su slabije, pa se upotrebljavaju samo za oruda sa manj im pritiskom barutnih gasova (haubice i brdski topovi).

Primer čahura:

Primer čahura:	a- spojeni projektil	upotrebljava se za automatske topove i tenkovske topove (100,105 i 120 mm), barutno punjenje je fiskno/ne može se ga promeniti
	b- poluspojeni projektil	upotrebljava se u haubicama (105mm, D30, Nora..);mogučnost regulacije dometa i sa količinom barutnog punjenja, kapisla je deo čahure; posle opaljenja čahura se izbaci iz haubice
	c- dvodelnii projektil	upotrebljava se u haubicama (G5, TN90, Nora B52..);mogučnost regulacije dometa i sa količinom barutnog punjenja, kapisla je svoj deo i stavlja se ručno/automatsko posle ubacivanja barutnog punjenja; čahura posle opaljenja sagori
		varijanta dvodelne municije koristi se i u tenkovskim topovim 125 mm (2A46,D-81TM;KBA3..) kde je barutno punjenje fiksno, čahura je sagorljiva, kapisla je u dancetu, koje se posle opaljenja izbacuje iz topa

[attachment=3]


Odličan primej jednakih barutnih punjenja, za haubice kalibra 155 mm, napravljen od različitih materijala (kesa-plastika)
[attachment=4]
* punjenja u zelenim kesama su namenjena gađanju na bliže ciljeve, a bela gađanju ciljeva na veče daljine

Primer kapisle, za dvodelne granate kalibra 155 mm Mk2
[attachment=5]

Literatura i izvor:

- Vojna enciklopedija, Beograd, 1975., knjiga druga.
- Enciklopedija Orožja - Orožje skozi sedem tisočletij, Ljubljana, 1995.
- Vikipedija, slobodna enciklopedija

GRANATA

Granata je zajednički naziv za sve vrste savremenih artiljeriskih projektila. U SSSR ovim terminom označavaju se jedino artiljerijski projektili napunjeni samo eksplozivom (ostali imaju zajedničko ime zrno - zapaljivo, dimno, osvetljavajuče, otrovno . . ) Do kraja XIX veka često, a ponegde i danas, imenom granata nazivaju se i ručne i puščane bombe.


RAZVOJ

Glatka artiljerija

(do sredine XIX veka) koristila loptastu granatu koja se često, naročito za merzere, zvala i bomba (naziv granata umesto bomba prvi put se spominje 1536). Zidovi tela najpre su bili jednake, a kasnije nejednake debljine (strana suprotna od upaljača bila je deblja da bi granata, zahvaljujući na taj način stvorenoj ekscentričnosti, i padala s upaljačem okrenutim naviše). Paljenje punjenja granata (koje se normalno sastojalo od crnog baruta - otuda i naziv barutna granata) vršilo se do XVI veka fitiljem, a kasnije stubičastim upaljačem koji se, dugo vremena aktivirao kao fitilj (paljenjem vatrom kroz usta cevi dok se vatrom kroz zadnjak cevi palilo izbacno punjenje – gađanje dvema vatrama).  To je bio razlog što su se tada granate mogle upotrebljavati samo iz oruđa vrlo kratkih cevi (dužine ruke), dakle iz m,erzera i haubica. Primena iz drugih oruda (topova) postala je mogučna tek od sredine XVIII veka kad je napredak u izradi oruda, a naročite municije, omogučilo prelazak na aktiviranje upaljača barutnim gasovima koji prodiru izmedu zrna i zidova cevi. Pred kraj epohe glatke artiljerije, kad su se pojavili i prvi pravi tempirni upaljači, jednom istom granata moglo se dobiti fugasno (sa maksimalnim punjenjem) ili trenutno dejstvo (sa smanjenim punjenjem), na daljini do 1200 m.
[attachment=1]

Olučna artiljerija

(od sredine XIX veka) počela je odmah upotrebjavati duguljastu granata kojom se, u odnosu na loptastu, potpuno zaptivala cev i bolje savlađivalo otpor vazduha, pa se postizali veča početna brzi na i veči domet. Granata  oruđa,  koja su se punila kroz cevi bila je snabdevena  rebrima ili ispustima koji su ulanili u oluke cevi da bi granata pri kretanju kroz cev dobila obrtnu brzinu radi stabilizacije leta kroz vazduh. Granata oruđa koja su se punila straga dobijala je tu brzinu na taj način,  što je na zadnjem delu imala nekoliko (do 4), a kasnije, kada je počela primena cevi s progresivnim uvijanjem oluka, jedan bakarni prsten koji se, pod pritiskom gasova izbacnog punjenja, utiskivao u oluke cevi.

Radi pravilnog centriranja u cevi, u početku je na prednji deo granata navlačen takozvani centrirajuči prsten, a kasnije je prednji deo ojačan. Da bi se, pak, dobio veči broj ubojnih parčadi i time povečalo dejstvo granata protiv živih cilj eva, posle 1870. košuljica granata se s unutrašnje strane narezivala ili na razne načine ojačavala (dirigovano rasprskavanje). Krajem XIX veka (u Francuskoj 1888, u Velikoj Britaniji 1896) granata se umesto barutom počinju puniti brizantnim eksplozivom (Eksplozivne materij ), čime dobija mnogo jaču razornu moč.
Pored poboljšanja oblika ove granata (razorne, brizantne ili eksplozivne) - radi dobijanja večeg dometa, u I Svetskom Ratu su uvedene nove vrste: pancirna, polupancirna, otrovna (hemijska), zapaljiva i dimna.
[attachment=2]
Izmedu I i II Svetskog Rata, a naročito u II Svetskom Ratu, još je više usavršen spoljni oblik granata, što je doprinelo ponovnom povečanju dometa. Pored toga, usavršavanjem upaljača povečano je dejstvo na cilju, a uvodenjem kumulativne i potkalibarne granata proširen je asortiman zrna pogodnih za dejstvo protiv tenkova (dotle su se za to najviše koristile pancirne granata).
Posle II Svetskog Rata dejstvo granata na cilju povečano je primenom kvalitetnijeg materijala, savršenijih upaljača i eksploziva ve ce energetske moči; usavršene su pancirne, potkalibarne i kumulativne granate. Neka oruda večeg kalibra dobijaju granate s nuklearnim eksplozivnim punjenjem, a neke granate sa raketnim motorom koji se uključuje na putanji (na prvi način mnogostruko se povečava moč granata, a na drugi postiže se znatno veči domet oruda ).

DELOVI GRANATA

Granata se, po pravilu, sastoji iz košuljice (tela), eksplozivnog punjenja (samog ili sa još nekom materijom, zavisno od namene) i upaljača.
[attachment=3]
Košuljica je najčešce od jednog, retko od dva ili više delova koji se spajaju navojima ili na neki drugi način. Na njoj se razlikuje prednji ožival (zaobljeni deo), cilindrični deo (sa centrirajučim ojačanjima i jednim ili više vodečih prstenova), zadnji ožival i dno. Kod savremenih granata prednji ožival ima tangentnu ili sekantnu spoljnu trasu, vrlo retko konusnu. Za granate početne brzine veče od brzine zvuka (Vo > 340 m/s) najpovoljnija je sekantna trasa. Prečnik zaobljenosti prednjeg oživala krece se od 3-11 kalibara. Cilindrični deo granata iznosi 1-3 kalibra, zavisno od početne brzine (veča brizna - krači cilindrični deo).
Na njegovom prednjem delu, neposredno iz prednjeg oživala, nalazi se centrirajuči prsten koji, sa vodečim prstenom (smeštenim pri dnu cilindričnog dela), a ponekad i sa još jednim centrirajučim prstenom (postavljenim ispred ili iza vodečeg prstena), obezbeđuje pravilno vodenje granata u cevi. Zavisno od veličine kalibra cevi, prečnik centrirajučih prstenova je oko 0,1-1,0 mm manji od kalibra cevi, a širine oko 1/5-1/10 kalibra. Vodeči prsten (od bakra, tombaka, sinterovanog gvožda, mekanog čelika, legure cinka i aluminijuma ili plastične mase na bazi najlona) utisnut je u žleb na donjem cilindričnom delu.
Da bi se sprečilo obrtanje i otpadanje, poprečni presek mu je najčešče u obliku lastinog repa. Postoje i prstenovi kombinovani od čelika i bakra (zadnji deo). Radi smanjenja otpora pri urezivanju u žlebove, a time i lakšeg oticanja materijala, često se umesto jednog širokog prave dva uža prstena, ili se ujedan široki urežu do tri uzana i duboka kanala koji imaju istu ulogu kao prostor izmedu dva prstena. Prečnik vodečeg prstena je nešto veči od kalibra cevi.
Pri punjenju u cev vodeči prsten se osloni na prelazni konus u cevi, a po opaljenju materijal mu se oblikuje prema kosini prelaznog konusa i potom urezuje u izolučeni deo cevi. Zadatak prstena je da obezbedi početni položaj granata, da urezivanjem u uvijene oluke cevi prenosi na granatu obrtno kretanje i da vrši zaptivanje cevi, sprečavajuči prolazak barutnih gasova između zrna i zidova cevi. Zadnji ožival je najčešce konusan, ili cilindrično-konusan radi smanjenja otpora vazduha (boat tail). Dno je večinom sastavni deo košuljice; ako je posebno izrađeno, spojeno je sa košuljicom navojima (u ovom slučaju se posebna pažnja obrača na zaptivanje, da topli barutni gasovi ne bi prodrli u unutrašnjost granata).
Eksplozivno punjenje je određena količina brizantnog ili nuklearnog eksploziva koja se, pod impulsom iz upaljača, naglo razlaže, odnosno raspada, oslobadajuči veliku energiju koja izaziva eksploziju granata.
Upaljač je mehanizam, različite konstrukcije, koji daje početni impuls za iniciranje (paljenje) eksplozivnog punjenja.


PROIZVODNJA

U proizvodnji skoro svih vrsta granata postoje ove faze: izrada košuljice, laboracija (punjenje) košuljice i montaža (kompletiranje) granata.
Košuljica se najčešče izrađuje od tzv granatnog čelika, sa povečanim sadržajem ugljenika (0,40%-0,70%). Posle zagrevanja (1100°C - 1200°C) materijal se oblikuje, a zatim mehanički, po potrebi i termički obrađuje (kovanjem, presovanjem, valjanjem..). Na kraju se obrađuju usta i dno granate, navlači vodeči prsten, boji, lakuje i dr.
Laboracija (punjenje) košuljice i montaža (kompletiranje) granate vrši se u pirotehnici (laboračnici). Košuljice se pune eksplozivom nalivanjem ili šnekovanjem, ređe presovanjem.
Posle punjenja, koje obuhvata više radnji, granata se kompletira - stavlja upaljač, traser.

VRSTE GRANATA

Razorna Granata:
 Najbrojnija je razorna granata, jer se njom rešava najviše vatrenih zadataka. Najčešce se puni trotilom, heksogenom ili njihovom mešavinom, zatim flegmatiziranim pentritom, pikrinskom kiselinom ili amonijevim pikratom (američka municija), pentritom imelinitom; granata stare proizvodnje punjene su i amonalom, čistim ili pomešanim sa trotilom. Radi lakšeg osmatranja pogodaka i signalizacije, eksplozivu se obično dodaje materija koja pojačava ili boji dim eksplozije, odnosno vodeni stub koji se digne pri eksploziji granata u vodi. Eksplozivno punjenje proti avijonskih granata sadrži i izvestan procent materije (najčešče aluminijumski ili magnezijumski prah) koja povečava temperaturu produkata eksplozije i time olakšava paljenje pogođenih vazduhoplova.
Dejstvo razorne granata na cilju izaziva upaljač koji se aktivira pri udaru u prepreku (udarni) ili u odredenoj tački na putanji (tempirni i blizinski). Upaljači mogu biti uvijeni u vrh košuljice - prednji, ili u dno - donji. Radi osmatranja leta, razorne brodske i prtiavijonske granate najčešče su snabdevene pokazivačima putanje - traserima , koji ostavljaju svetleči tragranata
Dejstvo razorne granata može biti parčadno (trenutno) i rušeče (fugasno), pračeno toplotnim (zapaljivim) i otrovnim dejstvom kao sekundarnim.
[attachment=1]
Parčadno dejstvo granata zavisi od broja, pojedinačne težine, oblika, izgleda i pravca snopa i efikasnog dometa parčadi. Broj parčadi u koje se rasprskava košuljica zavisi od kalibra, debljine zida košuljice i koeficijenta punjenja (odnos težine eksplozivnog punjenja  i težine granata). Sa povečanjem kalibra povečava se broj parčadi, ali do izvesne granice, tako da se za jedan kalibar dobija največi broj parčadi samo pri jednoj vrednosti debljine zida košuljice, odnosno koeficijenta punjenja.  Pojedinačna težina parčadi zavisi u prvom redu od koeficijenta punjenja: koliko je on veči, dobijaju se sitnija, lakša parčad. Oblik parčadi zavisi od vrste i mehaničkih osobina materijala košuljice : parčad košuljice čeličnog liva su prizmatičnog oblika, manje oštrih ivica, dok su parčad kovane košuljice nepravilnog oblika (pljosnatog i izduženog) oštrih ivica. Zbog različite debljine pojedinih delova zida, košuljica se . rasprskava u parčad različite težine (na parčad težine do 5 g otpada oko 8% metala košuljice, na onu od 5 do 100 g oko 70%, a ostatak čine parčad težine preko 100 g).  Pri detonaciji granata dobijaju se tri snopa parčadi : čeoni (od prednjeg oživala), bočni (od cilindričnog dela) i zadnji (od zadnjeg oživala). Prvi sadrži oko 20%, drugi oko 70%, a treči oko 10% ukupnog broja parčadi. Pri malim udarnim uglovima znatan broj parčadi gubi se u zemlji (vodi) i visini, ne nanoseči gubitke. Povečanjem udarnog ugla povečava se i broj efikasnih parčadi. Najbolje parčadno dejstvo protiv žive sile postiže se pri rasprskavanju granate u vazduhu posle rikošeta. Efikasan domet parčadi je rastojanje od mesta eksplozije granata do mesta na kojem parče još ima kinetičku energiju dovoljnu za postizanje željenog efekta na cilju (za dejstvo protiv žive sile efikasno je parče koje ima energiju od 10 kgm, a za dejstvo protiv aviona i čamaca oko 25 kgm po 1 cm2 napadnute površine cilja); zavisi od brzine razletanja, težine i oblika parčadi.
Brzina razletanja zavisi u največoj meri od vrste eksploziva: veča brizantnost i veča detonaciona brzina daju veču brzinu razletanja (u savremenim granata napunjenih trotilom brzina razletanja parčadi iznosi oko 1000 m/s, a onih sa mešavinom trotila i heksogena ili sličnim eksplozivom i do 1500 m/s). Minimalna efikasna težina parčeta zavisi od zahtevanog efikasnog dometa, pa za granatu srednjeg kalibra za tučenje žive sile iz nosi oko 1 g. (granata kal. 76 mm •ima oko 350 efikasnih parčadi, kal. 105 mm oko 900, ka120-122 mm oko 1500, a kal. 150-155 mm oko 2000).
Rušeče dejstvo granata rezultat je naglog širenja gasovitih produkata detonacije eksplozivnog punjenja. Zavisi od količine i karakteristika eksploziva i dubine prodiranja granata u cilj - prepreku. Veča količina, odnosno energetski jači eksploziv, daje veče rušeče dejstvo. Dubina prodiranja zavisi od prirode prepreke, oblika granata, udarne brzine i vremena usporenja upaljača.
Usporenje upaljača treba da bude tako izabrano da rušenje prepreke bude blisko največem mogučnom rušenju za datu vrstu i količinu eksplozivnog punjenja. Odreduje se eksperimentalnim putem za prepreku koja se pretpostavlja kao najčešči cilj. Po pravilu, vreme usporenja je krače od vremena koje odgovara dubini prodiranja. Smatra se da granata ima zadovoljavajuče rušeče dejstvo ako na tlu srednje tvrdoče stvori levak sledečih dimenzija:

Kalibar	75-76	100-107	122	152
Prečnik levka u mm	0,8-1,0	1,0-1,5	2,5-4,0	3,0-5,0
Dubina levka u mm	0,3-0,5	0,4-0,6	0,4-0,8	1,2-1,8

Pri velikim usporenjima upaljača i velikim udarnim uglovima, granata može da prodre u tle do takve dubine da rušeče dejstvo nije dovoljno za izbacivanje zemlje i stvaranje levka na mestu pogotka. Ova se pojava zove kamuflet.
Pri prodiranju kroz prepreku ograničene debljine granata može delovati blizu izlazne strane prepreke i stvoriti takozvanu brešu.

Toplotno dejstvo, naročito fugasnih granata, izaziva požare ako se u blizini nalazi zapaljivi materijal.
Otrovno dejstvo pojavljuje se pri detonaciji granata u zatvorenim prostorijama (npr. brodskim), jer u produktima detonacije ima otrovnih gasova.

Vrste razornih granata:

Prema načinu dejstva, razorne granata se dele na parčadne (trenutne), rušeče (fugasne) i parčadno-rušeče.
Parčadne granate koriste se za gađanje ciljeva u vazduhu, za uništavanje ili neutralisanje nezaklonjene i slabo zaklonjene žive sile i za otvaranje prolaza kroz žičane prepreke i minska polja.
Granate zemaljske artiljerije imaju udarni (trenutnog dejstva), ili tempirni, odnosno blizinski upaljač, granata lake PAA - udarno-trenutni upaljač, a srednje i teške PAA tempirni ili blizinski upaljač. PAV granate snabdevene su samolikvidatorom, uređajem koji uslučaju promašaja cilja izaziva eksploziju granata (posle odredenog vremena letenja), da granata ne bi eksplodirala pri udaru ozemlju nanela gubitke sopstvenim trupama. Sem parčadima košuljice, parčadne granata dejstvuju i udarnim talasom produkata detonacije.
Približna površina uspešnog dejstva parčadne granata za izbacivanje iz stroja 50% žive sile u stojecem stavu vidi se iz sledece tablice:

Uspešno dejstvo Poluprečnik dejstva

Kalibar	75-76	90-105	122	152-155	203
Uspešno dejstvo – širina u m	20	40	50	60	70
Uspešno dejstvo – dubina u m	10	15	20	25	30
Poluprečnik dejstva krupne parčadi (opasna zona)	200	300	500	600	700

Debljina zidova košuljice parčadnih granata kreče se od 0,15 do ,20 kal, a težina eksplozivnog punjenja iznosi 7-14% težine celokupne granate. Eksplozivno punjenje je najčešče od trotila i mešavine trotila i heksogena.
Rušece granate namenjene su za rušenje utvrdenja poljskog tipa i ustvaranje prolaza kroz minska polja. Njima se koristi i laka PAA, jer im dejstvo protiv savremenih aviona može biti efikasnije od dejstva parčadnih granata Sem snagom eksplozije, dejstvuju delomično i silom udara i parčadima. Imaju tanje zidove od parčadnih granata, (0,06-0,15 kalibra), a veči koeficijent punjenja (za topove 10-15%, za haubice 20-25%), zavisno od pritiska barutnih gasova u cevi oruđa, izdržljivosti materijala košuljice i potrebnog stepena sigurnosti granata
Parčadno-rušeče granate dejstvuju parčadima ili rušeci, zavisno od toga kako je upaljač podešen - za trenutno ili usporeno dejstvo.
Koriste se za uništavanje žive sile i rušenje zemljanih objekata, i sve ostale zadatke namenjene razornim granata ako nema parčadnih, odnosno rušečih granata. Debljina košuljice iznosi 0,11-0,I7 kalibra, koeficijent punjenja 10-17%, s tim što granata manjih kalibara imaju više parčadno, a večih kalibara (od 120 mm naviše) rušeče dejstvo.
Brodska artiljerija lakih brodova u največoj se meri koristi razornim granata raznih vrsta (sa tempirnim ili blizinskim upaljačem - protiv ciljeva u vazduhu, i sa udarnim upaljačem - za dejstvo protiv brodova bez oklopa). Za dejstvo protiv objekata na kopnu koriste granata kao i zemaljska artiljerija. U 2. Svetskom Ratu mornarica SAD , je za večinu topova 76 mm i večeg kalibra imala razornu granatu opšteg tipa (high capacity shell) sa upaljačem u dnu i blizinskim upaljačem ili čeličnim čepom vrhu. Njome se moglo dejstvovati protiv ciljeva na kopnu i u vazduhu.


Pancirna granata

Pancirna granata namenjena je za gađanje oklopljeh objekata - tenkova, brodova, kupola stalnih fortifikacijskih bjekata itd. Javlja se 1866. U mornarici, ubrzo posle pojave oklopljenih brodova. Za oruda zemaljske artiljerije uvedena je  u 1. Svetskom Ratu, za dejstvo protiv tenkova koji su se tada pojavili. U II Svetskom Ratu bila je osnovno i najefikasnije protivtenkovsko sredstvo. Posle II Svetskog Rata, iako joj se smanjuje značaj u sistemu protivoklopne borbe zbog usavršavanja drugih vrsta protivtenovskih granata, znatno je usavršena, povečana joj je probojnost, a razvijen je i novi tip – antirikošetna granata, efikasna protiv jako nagnutog oklopa (oko 30° prema horizontalnoj ravni).
[attachment=2]
Pancirna granata prodire u oklop zahvaljujuči velikoj kinetičkoj energiji kojom raspolaže pri sudaru sa oklopom i velikoj izdržljivosti tela. Košuljicu zamenjuje telo sa komorom male zapremine (u zadnjem delu),  izradeno od legiranog čelika najčešee hrom-molibden) visoih mehaničkih svoj stava.
U komoru tela smešta se eksplozivno punjenje sa upaljačem i traserom ili samo traser (omogučuje pračenje leta granata do cilja radi korekture pravca i dalj ine gađanja).
Zbog male količine punjenja (koeficijent se kreče od 0,5 do 2,5%), za njega se koriste visokobrizantni eksplozivi, kao što su flegmatizovani heksogen i pentrit. Upaljač je udarni sa usporenjem. Traser, bez eksplozivnog punjenja i upaljača, imaju, obično, granata malog i srednjeg kalibra (do 76 mm) čije su po četne brzine do 100 m/s. Iza probijenog oklopa dejstvuju parčadima tela koje se, usred naglog rasterečenja pri napuštanju oklopa, razbija u više komada.
Oživalni deo tela granata ne sme biti izdužen, da se ne bi pri udaru lomio i da ne bi došlo do rikošeta. U meridionalnom preseku spoljna trasa oživalnog dela je kružni luk poluprečnika oko 1,3 kal. sa zaobljenjem u vrhu poluprečnika 0,2-0,4 kal. Na vrh tela granata ugraduje se takozvana pancirna kapa, koja pri udaru u oklop povečava kontaktnu površinu izmedu vrha tela granata i oklopa, i na taj način umanjuje specifično opterečenje vrha. Njena uloga dolazi naročito do izražaja pri dejstvu protiv debelih vertikalnih oklopa (pancirnu kapu prvi je primenio ruski admiral S. Makarov oko 1890. na pancirnim granata za brodske i obalske topove). Smanjenjem nagiba oklopa smanjuje se i pozitivan uticaj pancirne kape (pri nagibu ispod 50° pancirna kapa ne samo da nema pozitivan uticaj, več i povečava rikošetna svojstva granata). Protiv jako nagnutog oklopa koriste se antirikošetne pancirne granata (bez pancirne kape) kod kojih oblik oživalnog dela sprečava pojavu rikošeta i pri udarnim uglovima od oko 30°.
Oblik oživalnog dela tela granata (sa i bez pancirne kape) ne odgovara za velike brzine pa se, da bi se smanjio otpor vazduha pri kretanju granata, na vrh njenog tela ugraduje balistička kapa.


Potkalibarna granata

 Podkalibarna granata ima manji kali bar od kalibra oruđa čime se povečava početna brzina na račun težine granata (povečana početna brzina koristi se za povečanje dometa i za povečanje probojne moči). Uvedena je izmedu 1 i 2 Svetskog Rata, a postoje dve vrste: pancirna i razorna.

Pancirna potkalibarna granata, obimno primenjena u II Svetskom Ratu, sastoji se, obično, od metalnog jezgra, obloge, balističke kape i trasera. Obloga je u početku bila uvidu kalema sa centrirajučim pojačanjima i vodečim prstenom, a do cilja je letela zajedno sa jezgrom. U 2. Svetskom Ratu, a naročito posle njega, napušta se taj oblik zbog loših aerodinamičnih karakteristika pa se prelazi na granatu, čija obloga (od mekog čelika ili lakog metala-durala), usled dejstva otpora vazduha, otpada po izlasku iz cevi. Jezgro granate je od tvrdog volframovog ili tungstenovog karbida sa malim procentom nikla, kobal ta i gvožđa, a u novije vreme i od osuromašenog uraniuma (specifična težina jezgra je 14-16 g/cm3). Početne brzine granata kreču se od 1200 do 1500 m/s. Pancirna potkalibarna granata upotrebljava se za gađanje ciljeva sa debelim oklopom, jer joj je probojnost veča od probojnosti pancirne granata (npr. nemačka pancirna granata 75 mm sa daljine 300 m probija oklop debljine 77 mm, a potkalibarna 110 mm). Najsavremenije granate su efikasne i protiv jako nagnutog oklopa.
[attachment=3]
Razorna potkalibarna granata sastoji se od obloge i jezgra. Obloga je uvidu prstena za centriranje i vođenje koji, pod dejstvom centrifugalne sile, otpada po izlasku granata iz cevi.
[attachment=4]
Ova vrsta granata ima slabije dejstvo na cilju (zbog manjeg kalibra), ali se njome postiže veči domet (zbog veće početne brzine) nego običnom razornom granata Imali su je Nemci u II Svetskom Ratu. Njenim tipom sa stabilizatorom bez obrtne brzine oni su uspeli da povečaju domet topova 28 cm K5 i 21 cm K-I2 do 150 km. No, zbog malog efekta na cilju, upotrebljavali su je (uglavnom 105 i 149 mm) u vrlo ograničenom broju. Više se ne proizvodi.
[attachment=5]

Probojna granata

Probojna granata namenjena je za rušenje armiranobetonskih i drugih jako otpornih fortifikacijskih objekata. Može se koristiti i protiv tenkova kada nema pancirnih, kumulativnih i potkalibarnih granata. Pojavila se posle 1 Svetskog Rata, kada se armirani beton počeo koristiti ne samo u pozicijskom, nego i u manevarskom ratu. S obzirom na jačinu zidova armiranobetonskih utvrđenja, kalibar probojne granata manji od 150 mm je necelishodan; najbolji rezultati postižu se kalibrom većim od 200 mm.
Granata predstavlja kombinaciju pancirne i rušeče. Debljina zidova košuljice iznosi 1/5-1/8 kalibra (oko 60% debljine košuljice pancirne granata), zbog čega je eksplozivno punjenje 10, pa i više puta veće nego u pancirne granate (koeficijent punjenja kreče se od 7% do 18%).
Probojnih granata ima sa balističkom kapom i bez nje. U brodskoj i obalskoj artiljeriji nazivaju se polupancirne granate i koriste, u lakoj i srednjoj artiljeriji, za dejstvo po neoklopljenim ili slabo oklopljenim brodovima i objektima na kopnu. Na efikasnoj daljini gađanja probijaju oklop debljine 1/3 do 1/2 svoga kalibra ili više slojeva brodskog lima.
[attachment=6]

Kumulativna granata

Kumulativna granata zasnovana je na principu kumulativnog dejstva detonacije. Pojavila se u španskom nacionalnooslobodilačkom ratu (1936-39). U II Svetskom Ratu ova granata, posebno nerotirajuča, predstavljala je vrlo efikasno sredstvo protiv tenkova.
Posle II Svetskom Ratu znatno je usavršena, jer je otklonjena negativnost rotacije na probojnost (oslanjanjem eksplozivnog punjenja na kuglične ležajeve ili uvođenjem krilne stabilizacije), znatno poboljšana tehnologija izrade eksplozivnog punjenja i obloge kumulativne šupljine, i usavršen upaljač, naročito na bazi piezogeneratora.
Preimučistvo kumulativne granata je u tome što njeno dejstvo ne zavisi od udarne brzine. Upaljač može biti donji ili gornji, takve konstrukcije da trenutno dejstvuju pri udaru u oklop, a s druge strane da ne prouzrokuje detonaciju na bilo kakvoj zaštitnoj prepreci. Kao eksplozivno punjenje obično se upotrebljava flegmatizirani heksogen, pentrit, mešavina heksogena i trotila, mešavina pentrita i trotila ili pentrita i heksogena.
Sem za tenkovske i protivtenkovske topove, kumulativne granata se izrađuju i za oruđa iz kojih se zbog malih po četnih brzina (brdski topovi i haubice), ne gađa pancirnim granata.
Savremena kumulativna granata probija oklop debljine 3-5 kalibra (u II Svetskom Ratu probojnost je iznosila nešto više od jednog kal.). Po četna brzina iz nosi i do 950 m/s, a brisani domet (za visinu cilja od 2 m) oko 1000 m.
[attachment=1]


Kasetna granata

Kasetna bomba ili kasetna municija je vrsta municije koja se baca iz vazduha ili ispaljuje sa zemlje, a koja izbacuje veliki broj malih zrna. Svrha ovakvih bombi je da se ubije neprijateljsko ljudstvo i uništavaju vozila. Postoje i bombe dizajnirane da uništavaju železničke pruge, dalekovode, oslobađaju hemijsko ili biološko oružje ili da razbacuju mine. Takođe postoje i bombe koje mogu da razbacaju neubojiti sadržaj, kao što su leci.
Kasetne bombe se razlikuju od šrapnela, gde se bomba raspršuje zbog velike brzine usled detonacije jednog zrna. Ovi fragmenti ne nose sopstveni eksplozivni naboj. Sa druge strane, kasetne bombe oslobađaju mnogo manjih neeksplodiranih zrna nad širom okolinom, koje predstavljaju opasnost još mnogo meseci ili godina. Takva neeksplodirana zrna je vrlo skupo pronaći i ukloniti ih. Stoga kasetne bombe mogu da izazovu smrtne ili teške povrede lokalnom stanovništvu još dugo nakon kraja rata.
Kasetne bombe su predmet Konvencije o kasetnoj municiji, čiji je tekst usaglašen maja 2008. i koji će biti spreman za ratifikaciju u decembru 2008. Norveška vlada je februara 2007. započela Proces iz Osla, sa namerom da postigne međunarodni sporazum kojim se zabranjuje upotreba kasetnih bombi. Opšta pravila Međunarodnog humanitarnog prava čiji je cilj zaštita civila će se primenjivati i ovde
[attachment=2]


Granata na principu Hopkinsonovog efekta

U novije vreme razvijen je tip protivoklopne granata čije je dejstvo zasnovano na tzv Hopkinsonovom efektu: pri sudaru granata sa oklopom detonacija eksplozivnog punjenja izaziva u oklopu naprezanja koja se kreču velikom brzinom uvidu talasa čija superpozicija, pod određenim uslovima, izaziva odvaljivanje sloja metala na drugoj, suprotnoj strani oklopa. Efikasnost granata smanjuje se povečanjem udarnog ugla. Brzina odvaljenog materijala dostiže i do 200 m/s. Granatorn se odvaljuje deo oklopa debljine 100-120 mm. Odvaljeni delovi (jedan veliki i više manjih) tanjurastog su oblika. Granata je po konstrukciji slična razornoj, samo je snabdevena donjim (mehaničkim ili piezoelektričnim) upaljačem. Eksplozivno punjenje je od plastificiranog (u testastom stanju) ili samo flegmatizovanog heksogena. Efikasnost je utoliko veča ukoliko u momentu dejstva granate eksploziv većom površinom naleže na napadnuti oklop.
Pošto ovo najviše zavisi od pravilnog funkcionisanja upaljača (u strogo određenom trenutku posle prvog kontakta granata sa oklopom), do sada nisu proizvedene ovakve granata za početne brzine veće od 800 m/s.


Nuklearna granata

Granata sa nuklearnom bojevom glavom umesto običnog ima nuklearno eksplozivno punjenje nesrazmerno veće razorne moči. Podeljeno je na dva ili više delova, tako da je masa svakog manja od kritične, dok je masa celog punjenja veča od kritične (nadkritična). Delovi su do eksplozije međusobno razdvojeni.
Pored nuklearnog punjenja, granata ima još uređaj za aktiviranje i manju količinu običnog eksploziva. Uređaj za aktiviranje inicira običan eksploziv čije dejstvo dovodi do spajanja delova nuklearnog punjenja, a time i do stvaranja kritične mase i izazivanja eksplozije. Košuljica je po spoljnem obliku i sastavu slična košuljici klasične granata.
Granatama sa nuklearnom bojevom glavom raspolažu neka artiljerijska oruđa kal. 155 mm i večeg kalibra .


Zapaljiva granata

Zapaljiva granata koristi se za izazivanje požara radi uništenja žive sile, borbenih sredstava i objekata. Javila se več među prvim vrstama sfernih granata. Sa razvojem vatrenog oružja smanjivao se broj ciljeva osetljivih na njeno dejstvo, pa se od kraja XIX veka sve manje upotrebljava, a danas vrlo ograničeno.
Puni se raznim zapaljivim sredstvima , najčešče termitnom smešom i fosforom.
 
Granata sa termitnom smesom dejstvuje na taj način što tempirni upaljač na odredenoj visini iznad cilja aktivira izbacno punjenje koje pali i izbacuje iz košuljice termitne segmente kojih ima 3-5). Graata sa fosforom dejstvuje pri udaru u cilj: upaljač trenutnog dejstva aktivira eksplozivno punjenje koje razara košuljicu i raspršuje fosfor na 20-50 m daljine, pri čemu se on pali sam od sebe. Takva granata koristi se i kao dimna.
[attachment=3]


Dimna granata

Dimna granata namenjena je za zaslepljivanje protivnika ili za maskiranje sopstvenih trupa primenom dimnih zavesa. Može se upotrebiti i za korekturu pri gađanju na velikim daljinama, pokazivanje ciljeva avijaciji i tenkovima, davanje ugovorenih signala i određivanje pravca i brzine vetra urejonu cilja.
Snabdevena je udarnim (trenutnog dejstva i sa usporenjem) ili tempirnim upaljačem, a napunjena dimnom materijom u tečnom ili čvrstom stanju. Iz granata sa udarnim upaljačem dimna materija se rastura pod dejstvom eksplozivnog punjenja, smeštenog u centralnom delu košuljice, a iz granate sa tempirnim upaljačem izbacuje se kroz dno košuljice, pod dejstvom pritiska stvorenog sagorevanjem crnog baruta smeštenog u maloj komori između upaljača i kutija. Najpodesnija dimna materija je fosfor, jer daje najviše dima, a može izazvati i požar. Količina dimne materije iznosi 8%-10% težine granate. Veličina, intenzitet i trajanje dimnog oblaka zavise od količine i vrste dimne materije i od meteoroloških uslova. Za dimnu zavesu širine 125-150 m, dubine 20-25 m, pri vetru paralelnom frontu cilja, jačine do 3 m/s, potrebno je izbaciti 8-10 granata 76 mm u minutu.


Granata za korekturu i obeležavanje

Granata za korekturu i obeležavanje sadrži materiju koja daje obojeni dim. Koristi se za davanje ugovorenih signala, korekturu gađanja i raspoznavanje pogodaka pri dejstvu više baterija.
Kao granata za korekturu i obeležavanje mogu da služe i razorne granate čijem je eksplozivnom punjenju dodata dimna materija koja daje dim određene boje.


Granata za osvetljavanje

Granata za osvetljavanje koristi se u nočnim dejstvima i u uslovima slabe vidljivosti, za osvetljavanje bojišta radi lakšeg kretanja, boljeg osmatranja i izviđanja i povečanja efikasnosti sopstvenog a smanjenja uspeha dejstva protivnikovog oružja.
U košuljicu je smešten padobran sa osvetljavajučim sklopom (bakljom). Dejstvom tempirnog upaljača (mehaničkog ili pirotehničkog) na željenoj tački putanje pali se izbacno punjenje od crnog baruta, smešteno u komori prednjeg oživala. Barutni gasovi ovog punjenja preko dijafragme potiskuju osvetljavajuči sklop, a ovaj preko segmentne obloge (od čeličnog lima) izbija dno i zajedno sa padobraom napušta košuljicu, zatim se, pod dejstvom vazdušne struje, otvara padobran. Istovremeno sa potiskivanjem osvetljavajučeg sklopa, barutni gasovi pale kroz otvore na dijafragmi sloj pripadne smese u osvetljavajučem sklopu. Veličina osvetljenog prostora zavisi od jačine i visine svetlosnog izvora i uslova vidljivosti. Prema bivšem sovjetskom Pravilu gađanja baterijom zemaljske artiljerije iz 1954, granata koja se rasprsne na visini 300-400 m osvetljava prostor prečnika oko 1,5km u toku 25-30 s.
[attachment=4]


Granata sa bojnim otrovom

Granata sa bojnim otrovom namenjena je za uništavanje ili neutralisanje žive sile i za kontaminaciju terena i borbene tehnike. Upotrebljavale su je obe zaračene strane u I Svetskom Ratu. U II Svetskom Ratu nije koriščena, ali je njena proizvodnja nastavljena i u posleratnom periodu; naročito je usavršena i masovno se proizvodi granata sa kratkotrajnim bojnim otrovima.
Po konstrukciji, granata sa bojnim otrovima su vrlo slične zapaljivim i dimnim. Snabdevene su udarnim, tempirnim ili blizinskim upaljačem. Za granata sa kratkotrajnim bojnim otrovima upotrebljavaju se sva ova tri tipa upaljača, ali se najbolji rezultati postižu blizinskim. Za granate sa dugotrajnim bojnim otrovima najčešče se koristi udarni upaljač. Količina bojnog otrova u granati iznosi 10%-15%, a eksplozivnog punjenja 0,5%-1% njene ukupne težine.
[attachment=5]


Propagandna granata

Propagandna (agitaciona) granata slična je tempirnoj zapaljivoj granati; propagandno-agitacioni materijal nalazi se u posudi koja se dejstvom tempirnog upaljača, preko dijafragme, izbacuje i razbija, a leci padaju slobodno na zemlju.
[attachment=6]


Granata za bacanje izveštaja

Granata za bacanje izveštaja razlikuje se od granata za osvetljavanje samo po tome što je umesto baklje opadobran okačena dvo delna čahura (kutija) sa izveštajem.


Vežbovna granata

Vežbovna granata služi za školska gadanja. Postoje dve vrste: prva je istog kalibra kao i cev dotičnog artiljerijskog oruđa, dok je kalibar druge jednak kalibru pomočne cevi koja se umeče u cev ili se namešta na cev oruđa. Prva umesto eksplozivnog punjenja ima inertnu masu iste težine, upaljač je sa pojačnikom detonatora ili bez njega. Ispred upaljača smeštena je mala količina crnog baruta koji stvara dim potreban za osmatranje pogotka; dodatkom dimne smese može se dobiti dim željene boje. Druga je bojeva, najčešče kal. 20, 30 i 37 mm; koristi se da bi se štedele cevi oruđa srednjeg (90 mm) i večeg kalibra koja imaju velike početne brzine.


Školska Granata

Školska granata služi za vežbe u punjenju oruđa i podešavanju upaljača. Istog je oblika kao odgovarajuča bojeva granata, samo je izradena od mekšeg materijala ili njime obložena, da ne bi oštečivala ležište metka i mehanizme zatvarača oruđa.


Granata za poligonska ispitivanja

Granata za poligonska ispitivanja upotrebljava se radi uštede bojevih granata i sigurnosti rada. Ona koja služi za unutrašnjobalistička ispitivanja je bez oživala, uvidu trupca čiji je cilindrični i zadnji deo identičan sa tim delovima bojeve granate. Granata za spoljnobalistička ispitivanja ima oblik kao i odgovarajuča bojeva, samo je umesto eksplozivom napunjena inertnom masom, a pancirna (potkalibarna) je od običnog umesto specijalnog čelika.

Malo da osvježimo temu, iz HV br. 54
Autor : Josip Martinčević-Mikić

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=3]

poz.

Lepo odrađena tema!!!
Čestitam!

Šrapnel
Iako  arhaična municija, zaslužije pomen. To je artiljerijsko zrno napunjeno kuglicama (protiv aviona se upotrebljavao u I SR napunjen štapićima cilindričnog oblika) i odgovarajućom kolčiom eksploziva, najčešče crnog baruta koji je kuglice u određenoj tački izbacio prema cilju. Od karteča se razlikuje u tome, što se ne rasprskava u cijevi već na određenom dijelu putanje, a od tempirne razorne granate jer ne dijeluje parčićima rasprsnute košuljice, već ubačenim kuglicama.
Šrapnel e konstruisao britanski poručnik Šrapnel i po njemu je 1852 dobio to ime.Koristio se uglavnom u svim ratovima i predstavljao je od 25-33% municije poljskih topova. Pred kraj 19 stoljeća čak je preovladalo  mišljenje da baterija može šrapnelom izvršavati sve osnovne zadatke u borbi, pa je često predstavljao jedinu municiju koju je baterija nosila.
Svoje nedostatke je pokazao već u rusko –japanskom ratu, radi sve veće upotrebe poljskih fortifikacija, a naročito u prvom svjetskom ratu, kada postaje neefikasan i protiv malo zaklonjene žive sile.
Zbog toga, kao i zbog skuplje izrade, složenosti gađanja i slabog moralnog dejstva, značaj mu naglo opada na račun brizantne granate, tako da pred I SR komplet granata u korist šrapnela bio 3:1 u I SR odnos je bio 1:1, a između dva rata 1:4 u korist brizantne granate.
Zadnji put je masovno upotrebljavan u španskom građanskom ratu, da bi u II SR potpuno bio izbačen iz upotrebe.
Postojale su tri vrste, prema smještaju barutne komore:
-ispred kuglica
-između njih
-izza kuglica
Postojali su šrapneli i bez komore gdje su bile kuglice pomiješane sa barutom.
Kuglice su izrađivane prvotno od olova, kasnije od legure olova i antimona, a ponekad samo od gvožđa i čelika. Imale su težinu zavisno od kalibra 10-20g, a njihov broj se opet zavisno od kalibra kretao od 150-300 kod lakših topova do 700 kod težih.
Šrapneli sa barutnom komorom su pored košuljice,kuglica, izbacnog punjenja i upaljača imali i diafragmu između kuglica i izbacnog punjenja. Šrapnel za oruđa zemaljske artiljerije je imao obično dva upaljača tempirni i udarni, a protiv aviona samo tempirni.
Dejstvo šrapnela sa diafragmom je moglo biti tempirno, kartečno i udarno.
Tempirno je normalan način upotrebe, šrapnel se rasprsne na silaznom dijelu putanje, plamen iz upaljača preko baruta u sprovodnoj cijevko aktivira izbacno punjenje, koje izbacuje kuglice brziinom 20-80m/sec. Međutim stvarna brzina kuglica je rezultanta vektora brzine zrna i izbacne  brzine.
Kartečno dejstvo se postiže podešavanjem upaljača,tako da se izbacno punjenje aktivira 8-15m od cijevi. Kuglice lete cca 600m, i koristilo se u odbrani baterije.
Udarno se samo izuzetno upotrebljavalo radi slabog dejstva, a kod šrapnela sa dva upaljača dejstvuje udarni ako otkaže tempirni, pri udaru u prepreku.
Šarpnel sa diafragmom
4 košuljica
6 diafragma
9 izbacno punenje
7 cijevka sa barutom, veza upaljača i izbacnog punjenja
5 glava sa tempirnim upaljačem
8 čelične kuglice

[attachment=1][attachment=2]

Tempirno dejstvo-uobičajeno[attachment=1][attachment=2][attachment=3][attachment=4]
Kartečno dejstvo[attachment=5]

Protuzrakoplovni šrapnel
Kako je običan šarpnel sa kuglicama bio neefikasan protiv zrakoplova, tražila su se druga rješenja. U I SR se najčešče koristio šrapnel Rosenberg. Umijesto kuglica bio je ispunjen čeličnim palicama.
One su mogle biti cijele dužine za kalibar 75mm, 24 šipke, polovične dužine 48 šipki i ¼ dužine 96 šipki.
Kasnije se na osnovu ovoga razvio i šrapnel gdje su šipke bile povezane čeličnom žicom.
[attachment=1]

Karteč
Za razliku od šrapnela, do aktiviranja dolazi u cijevi, praktično kao sačma.
Često se upotrebljavao do pronalaženja šrapnela. Po pronalaženju šrapnela je manje u upotrebi, ali se zadržao do drugog svijetskog rata.[attachment=1]

Šrapnel-granate u upotrebi SAD-a, Rusije, Nemačke, Francuske i V.Britanije.

[attachment=1]

Britanski šrapnel za top od 18 funti.

[attachment=2]

Evo jedna zanimljivost u vezi baruta.

[attachment=1]

Izvor : http://www.jutarnji.hr/                                                                            

evo malo crnohumornog načina upotrebe PA municije u mirnodobske svrhe
http://danas.net.hr/crna-kronika/page/2011/11/04/0097006.html?pos=n1

Zanimljiv materijal:

http://hshrcomh.lin28.host25.com/Dokumenti/Edukacija/Literatura/Streljivo1.pdf

to ja sam punim

Izvini, taz1cl - nisam dobro shvatio.

Šta to puniš sam, a vezano je za ovaj topic?

Vir: Revija „Obramba“ jul 2008.godine
Autor: Franc Klemenčič

U OKLOP I KROZ OKLOP

Prva ofanzivna oklopna sredstva bili su brodovi sa oklopom - oklopnjače. Prvi tenkovi, kao tipično kopneno oklopno ofanzivno oružje u 1916-toj godini upotrijebili su Englezi. Do kraja I.svj. rata razvile i upotrijebeila su druge armije. Prvi tenkovi imali su oklop debljine 60mm, a pokazali su se kao efikasno ofanzivno oružje. Imali su veliki utjecaj na taktiku vođenja borbi i razvoj ostalih oklopnih vozila. Sve do danas su na tenkovima poboljšavali oklopnu zaštitu – klasična homogena, pa do današnjih višeslojnih i dodatno zaštičenih  (ERO)… Razvoj tenkova i drugih oklopnih vozila poticao je razvoj protuoklopnih oružja.

U ovom stogodišnjem razdoblju razvijeno je više protuoklopnih oružja. Korištena su iskustva iz proizvodnje protuklopnih projektila protiv oklopljenih brodova. Tako je razvijena cijela paleta protuoklopnih oružja i streljiva za vojnika i kolektivnog oružja za protuoklopnu borbu. Danas su, za protuoklopnu borbu,  u upotrebi različite protutenkovske mine, ručne bombe, tromblonske mine, mine za ručne bacače, ručni raketni bacači, raketni lanseri, topovi, avio bombe, avionske rakete i topovi . Sva ta sredstva za djelovanje na oklop  koriste:

1.-kinetičku energiju

2.-kinetičku energiju, kombiniranu s kemijskom energijom (detonacija eksploziva)

3.-potencijalnu kemijsku energiju detonacije eksploziva

Kinetičku energiju osigurava sam projektil svojom masom i brzinom. Kemijsku energiju  koja se oslobodi prilikom detonacije, osigurava eksplozivno punjenje sredstva. Za dobre rezultate protuoklopne borbe koristi se brizantno djelovanje detonacije eksploziva.

Protuoklopni probojni projektili s djelovanjem  kinetičke energije

Kinetička energija, koja se koristi za protuoklopni boj, osigurava masa projektila i njegova brzina koju mu daje
 
1.-potisno barutno punjenje (deflagracija) – barutna akceleracija

2.-detonacija eksplozivnog punjenja

Protuoklopni projektili s barutnom akceleracijom

Sredstva protuoklopne borbe, kad se kinetička energija osigurava potisnim barutnim punjenjem,  su najstarija protuoklopna sredstva, dok su sredstva,  kojima kinetičku energiju osigurava detonacija eksplozivnog punjenja, među najnovijima. Sredstva protuoklopne borbe sa deflagracijskom akceleracijom su samo topovski projektili , dok su sredstva sa detonacijskom akceleracijom u različitim oružanim sistemima, prije svega u skoro svim modernim protuoklopnim oružjima u razvoju kao što su SWF (Senzor Fused Weapons).

Protuoklopni probojni projektili, kojima energiju osigurava deflagracijska akceleracija su:

1.-protuoklopni probojni projektili pješadijskog oružja različitih kalibara

2.-protuoklopni probojni topovski projektili bez eksplozivnog punjenja

3.-protuoklopni probojni projektili sa eksplozivnim punjenjem

S obzirom na kalibar poznajemo:

1.-protuoklopni probojni projektili u kalibru bez ili sa manjim eksplozivnim punjenjem

2.-protuoklopne probojne projektile manje od kalibra (potkalibarni) sa sastavljenim čvrstim plaštem u kalibru – HVAP odnosno APCR (Hyper Velocity Armur Piercing odnosno Armur Piercing Composite Rigid)

3.-protuoklopne probojne projektile manje od kalibra (potkalibarni) iz osiromašenog urana (DU- Depled Uranium) sa sastavljenim čvrstim plaštem u kalibru – APDU

4.-protuoklopne probojne projektile  manje od kalibra (potkalibarni) sa plaštem koji otpade od projektila poslije lansiranja (opalenja) – APDS (Armur Piercing Discarding Sabot) u različitim verzijama (APFSDS – Armur Piercing Fin Stabilized Discarding Sabot ili APFSDUDS – Armur Piercing Fin Stabilized Depleted Uranium Discarding Sabot)

Protuoklopni projektili u kalibru bez ili sa manjim eksplozivnim punjenjem

Najprije su bili u upotrebi protuoklopni probojni projektili u kalibru bez ili sa manjim eksplzivnim punjenjem (djelovanje kinetička energija  ili kinetička + kemijska energija), tako za protutenkovske puške  (kalibra 7,7mm do 20mm) i topove (od 20mm- protuavionski topovi, odnosno od 37mm – protutenkovski topovi, do topova najvećeg kalibra). Protuoklopno probojno streljivo za protutenkovske puške imalo je često, pored probojnog umetka  između probojnog umetka i vanjskog plašta, zapaljivo punjenje. Time se pokušalo obezbjediti probojno zapaljivo djelovanje, zapaljivo pujnjenje se je zapalilo radi trenja. Razvijeno je bilo više,  konstrukcijsko različitih projektila radi sigurnijeg djelovanja na cilju (pogotku). Konstruktori tenkova su jako brzo ustanovili da oklopne ploče teško zaustave direktan pogodak protuoklopnog projektila, ako je pod zadovoljavajućim kutom. Pokušali su smanjiti kut pogotka sa nagibom zaštitnih površina (duži put proboja i mogućnost  da se projektil odbije). Ta novost u konstrukciji oklopnih sredstava zahtjevala je i promjenu oblika protuokopnih projektila. Do tada su se proizvodili klasični oštri vrhovi projektila, sada tzv. protuodbojni (rikošet) projetili sa ravnim vrhom, protukliznim kapama i sa dodatnom balističnom kapom. Za izradu protuoklopnih prijektila su upotrebljavali posebne čelične legure, koje su bile teške, a prije svega žilave i jako tvrde. Na početku su upotrebljavali legure (krom – vanadij…).  Njemci su već i II.svj. ratu, za proizvodnju protuoklpnih projektila,  upotrebljavali  leguru volframa sa karbidom. Danas se upotrebljavaju volframove legure (volfram sa karbidom i kobaltom). U zadnje vrije se u nekim zemljama upotrebljava, za izradu protuoklopnih projektila, osiromašeni uran. Tako proizlazi, da su dobre protuoklopne projektila mogli proizvoditi samo u državama sa razvijenom metalnom  industrijom.
 
Na osnovi iskustva iz II.svj. rata su za protuoklopne projektile postavljeni sljedeći kriteriji :

1.-relativna masa projektila mora biti između 13 i 20 kg/dm³ (kg/l)

2.-koeficient eksplozivnog punjenja  (ako ga ima) 0,4 -  2,5%

3.-relativna masa eksplozivog punjenja (ako ga ima 0,1 – 0,4 kg/dm³

Protuoklpne puške su jako brzo izgubile važnost za brbu protiv tenkova  (brzo rastuća oklopna  zaštita tenkova). Razvojem novih snajperskih pušaka većeg  kalibra (12,7mm , 14,5mm i 20mm), a prije svega streljiva sa osiromašenim uranom, te su postale učinkovite protiv oklopnih vozila, ali ne protiv tenkova.

Vrste protuoklopnih probojnih projektila u kalibru

1.-protuoklopni probojni projektili  sa manjim eksplozivnim punjenjem i oštrim vrhom (APHE – Armur Piercing High Explosive)

Čitav projektil je izrađen iz kvalitetnog čelika, u zadnjem dijelu ima manje eksplzivno punjenje koje aktivira, sa zakašnjenjem donji (zadnji)upaljač. Zakašnjenje aktiviranja omogučava da projektil probije oklop i eksplozivno punjenje aktivira tek kada uđe u unutrašnjost. Uzadnjem dijelu upalača je, obično, i traser. Neki projektili imaju, uprkos oštrom vrhu, dodatnu balističnu kapu, radi boljih balističnih osobina. U prednjem dijelu imaju, često, ti projektili urezane lokalizatore (kanale) koji sprečavaju prerano pucanje projektila po dužini.

2.-Protuoklopni probojni projektili sa manjim eksplozivnim punjenjem, ravnim vrhom bez eksplozivnog punjenja (AP – Armor Pisrcing)

Ovaj projektil djeluje na cilj (metu) samo svojom kinetičkom energijom

3.-Protuoklopni probojni projektili  sa manjim eksplozivnim punjenjem , ravnim vrhom i balističnom kapom (APHEBC – Armour Piercing High Explosive with Ballistic Cap)

Ti projektili slični su prije opisanim, ali sa odrezanim vrhom, jer se projektil prilikom udara u oklop, pod manjim kutom, okrene tako da počne probijanje pod kutom od oko 90°. Radi odrezanog vrha su njegove balistične karakteristike jako loše, zato imaju uvjek balističnu kapu. Kapa je proizvedena iz mekih metala koji se prilikom udara bez  velike sile deformira.

4.-Protuoklopni projektili sa ravnim vrhom i balističnom kapom (APBC – Armour Piercing with Ballistic Cap)

Ti projektili su identični protuoklopnim projektilima APHEBC, ali nemaju eksplozivnog punjenja. U zadnjem dijelu je samo traser.

5.-Protuoklopni projektili sa protukliznom i balističnom kapom (APcBC – Armour Piercing Capped with Ballistic Cap)

Ti projektili su slični projektilip pod točkom 1 (APHE), no, nemju eksplozivnog punjenja, dodana je prozuklizna kapa iz mekog metala  i balistična kapa. Protuklizna kapa služi da se projektil „zalijepi“ na oklop i sprijeći odbijanje (rikošet) te da  usmjeri u probijanje.

Slika:

Protuoklopni probojni projektili:

1  45mm BP-240SP APBC
2  76mm BP-350SP APBC
3  152mm BR-540 APHE
4  40mm Pz.Gr.39 APHEC
5  75mm Pz.Gr39/42APHECBC
6  76mm BP-350A APHEBC

Protuoklopni probojni projektili kod probijanja u oklop sabijaju materijal oklopa ispred sebe, djelomično i bočno. Posljedica protuoklopnih projektila može biti:

-Proboj: cijeli projektil prođe oklopnu ploču i eventualno detonira iza nje. Otvor u oklopu je jednak kalibru projektila ili malo veći.

-Nepravilni proboj: kroz oklopnu ploču prođe cijela masa projektila, no, to nije cijeli projektil. Otvor u oklopu je ista ili mali veća od kalibra projektila.

-Prodor: projektil u djelovima probije oklopnu ploču, otvor je manji od kalibra projektila.

-Prolom: projektil prođe kroz oklopnu ploču, ali napravi puno veći otvor od kalibra projektila (karakteristično za kalibar projektila koji je puno veći od debljine oklopne ploče).

-Djelomično oštečenje oklopne ploče: projektil se kod udara rasprši i u ploči napravi djelomično oštečenje, koje se kaže kao izbočenje na unutarnoj strani ploče.

-Odbijanje projektila (rikošet): n a oklopnoj ploči ostane manje oštečenje u obliku elipse ili manje udubljenje.

-Zaglavljenje: projektil probije oklopnu ploču i ostaje u tom položaju zaglavljen jer nema dovoljno snage za potpuno probijenje.

Primjeri djelomičnog oštečenja oklopne ploče, odbijanje (rikošet) i zaglavljenje projektila se u praksi ne računa kao proboj iako vidimo kroz oklopnu ploču.

Protuoklopni projektili , manji od kalibra (potkalibarni) sa sastavljenim čvrstim plaštom u kalibru

Protuoklopni probojni projektili  manji od kalibra (potkalibarni) sa sastavljenim čvrstim plaštem u kalibru – HVAP (Hyper Velocity Armour Piercing ili APCR Armour Piercing Composite Rigid) i sa plaštem, koji otpadne od projektila odma poslije izlaska iz cijevi– APDS (Armour Piercing Discarding Sabot) u različitim verzijama (APFSDS – Armour Piercing Fin Stabilized Discarding Sabot).

Pošto je kinetička energija projektila, za probijanje oklopnih ploča, ovisna od mase i brzine projektila, donesena je odluka o smanjenju kalibra i mase projektila a povečati brzinu. Radi smanjenja kalibra projektila  morali bi konstruirati nove topove, što nebi bilo pametno. Radi toga su projektilom koji su manji od kalibra (potkalibarski projektili), dodali poseban plašt koji je u kalibru oružja (topa). Potkalibarski projektil u posebnom plaštu omogučava čvrsti spoj sa čaurom, u cijevi brtvi prostor između projektila, koji je manji od kalibra, i unutrašnje strane cijevi. Taj plašt preuzme potrebnu potisnu  enrgiju barutnog punjenja, kod ožljebljenih cijevi i stabilu rotaciju. Razlog za proizvodnju potkalibarnog oružja je i u tome što dolazi do istrošenosti cijevi oružja.  Standardni protuoklopni projektili više, radi svoje tvrdoće,  više  „troše“ cijevi. Potkalibarsko streljivo je ujedinjeno (čaura i projektil su u čvrstoj vezi). Neki potkalibarsko strelivo ozačavaju i sa APS (Armour Piercing Sub caliber).

Razvijeno je tri vrste potkalibarskih projektila i to:

-potkalibarski projektili koji skupa sa posebnim plaštom lete do cilja, do odvajanja dođe kod udara u cilj (HVAP – Hyper Velocity Armour Piercing ili APCR – Armour Piercing Composite Rigid)

-potklibarski projektili , kod kojih se poseban plašt odvoji odma poslije izlaska iz cijevi (APDS – Armour Piercing Discarding Sabot)

-Potkalibarski projektili stabilizirani krilcima, poseban plašt se odvoji odma poslije izlaska iz cijevi (APFSDS – Armour Piercing Fin Stabilized Discarding Sabot)

Protuoklopni probojni potkalibarni projektil APFSDS sa uskim vodilom

Potkalibarni projektil koji skupa sa plaštem leti do cilja, u stvari nije pravi potkalibarni projektil, neki predlažu da bi ih preimenovali u protuoklopni probojni projektil sa penetratorom . Kod tih projektila je u plaštu, iz mekog  metala, napravljeno ležište u kojem se nalazi manji potkalibarni projektil iz teškog metala – penetrator. Penetrator je plaštem spojen sa precizno izrađenim ležištem koji osigurava da se pomjeri tek kada kad udari u oklopnu ploču. Penetrator skupa sa plaštem leti do cilja, kod udara u cilj dolazi do brzog zaustavljana, u tom trenutku penetrator dobije veliko inercijsko ubrzanje, probije plašti  i udari u oklopnu ploču – probije je. Iza prepreke (oklopne ploče), penetrator raspadne na veliki broj dijelova (radi brzog zaustavljanja).

Pošto su spomenuti potkalibarski projektili  u kalibru, brzina projektila nije jako velika, poveća se inercijskom akceleracijom.  Radi toga je počela proizvodnja potkalibarnih projektila kod kojih se plašt odvoji odma poslije izlaska iz cijevi. Radi manjeg kalibra - manjeg poprečnog presjeka, otpor zraka je  puno manji, a to omogučava veću brzinu projektilu. Prvi  protuoklopni probojni projektili (penetratori) bili su kratki, stabilnost prilikom leta im je osiguravala brza rotacija, upravo radi toga je bio efikasan domet relativno mali (oznaka u literaturi APDS – Armour Piercing Discharging Sabot).

Razvoj tenkovskih topova zahtjevao je i proizvodnju streljiva za njih. Glatke cijjevi nisu osiguravale  stabilnost projektilima sa brzom rotacijom, zato je njihov let stabiliziran krilcima. Potkalibarski protuoklopni projektili su se u borbama pokazali efikasni, zato su projektirali, za te nove topove, novo potkalibarsko streljivo.  Streljivo je bilo duže, stabilan let su osiguravala krilca, koja su napravljena tako da upadni kut, prilikom leta,  osigurava određenu rotaciju. Radi toga ih neki zovu i dugi penetratori. U literaturi su označeni kraticom APFSDS – Armour Piercing Fin Stabilized Discarding Sabot.
Sto se tiče konstrukcijske karakteristike plašta, koji omogučava spoj projektila i čaure, a poslije izlaska iz cijevi otpadne, razlikujemo dva modela:

-uzak plašt, koji osigurava samo spoj projektila sa čaurom i brtvenje između projektila i cijevi oruđa u jednoj točci

-dugi plašt, koji omogučava spoj sa čaurom, brtvljenjem u cijevi kao i veću preciznost, jer radi dodira u dvije točke u cijevi ne dozvoljava vibracije potkalibarskog projektila.

Plašt se sastoji iz dva dijela koje spaja čaura i vodeči prsten. Radi toga su u njemu otvori , koji omogučavaju plinovima kidanje istoga. Danas su u upotrebi, prije svega, potkalibarski projektili sa dugim plaštem. Sam projektil je u srednjem dijelu rebrast, isto tako sva tri elemnta plašta, da u čauri i cijevi oruđa osiguravaju čvrst spoj plašta i cijevi, ali da se poslije lansiranja (opaljenja) odma odvoje.

Brzina ovih pokalibarskih projektila dosta prelazi 1.000m/s, radi toga na putanji (trajektoriji) lete u djelomičnom vakumu jer prave udarne valove i ispred vrha projektila. Velika brzina i težina osuguravaju im veliku kinetičku energiju, koja omogučava probijenje večine tenkovskih oklopa.  

https://youtu.be/hj85GLezCWE

Pošto se u medijima mnogo govori o isporuci kasetne municije Ukrajini iz SAD, postaviću nekoliko klipova o sovjetskoj kasetnoj munici i njenoj upotrebi.

https://www.youtube.com/watch?v=mwSmhraAxt4

Ukrajina 2014/15.

https://www.youtube.com/watch?v=dcpxORFn2fY

https://www.youtube.com/watch?v=SfFGCHCf7HY

https://www.youtube.com/watch?v=sYIABdoj1dA&t=394s

https://www.youtube.com/watch?v=0ugDHKNq7pg

https://www.youtube.com/watch?v=fgUcCn_x_QQ

https://www.youtube.com/watch?v=NtBbvXEJsbw

https://www.youtube.com/watch?v=2FuWDFBKYyI

Iz Nakorno-Karabaha:

https://www.youtube.com/watch?v=GYDUN_e9Xis