PALUBA

Znatan broj Slovenaca je učestvovao na strani Srbije u I Svetskom ratu i to već od 1914. godine.

Neki i ranije. Jedan od takvih je bio i Janko Stibl, budući pukovnik srpske vojske. Rodio se 1851. godine u Vrtovini kod Ajdovščine. Završio je nautičku školu. Dana 25. avgusta 1875. godine odlazi u Beograd gde se priključuje dobrovoljačkom odredu generala Stratimirovića. Sledeće godine odlazi u Bosnu da bi stupio u četu Petra Mrkonjića (budućeg kralja - pod ovim imenom Petar Karađorđević je učestvovao u ratu sa turcima). Potom se u Hercegovini priključuje vojvodi Ljubibratiću i sa njegovom četom učestvuje u mnogim bitkama sa Turcima.

[attachment=1]

Posle toga se vraća u svoje selo, vlasti ga hapse, a on po izlaska iz zatvora iste 1877. godine odlazi u Srbiju. Stupa u redovnu vojsku kao narednik. U ratu sa Turcima zadobija svoje prvo ratno odlikovanje. Na Slivnici 1885. godine dobija Takovski krst i postaje potporučnik. Uz svoje ime Stibil dodaje i još jedno, Vukasović.

U Balkanskim ratovima bio je glavni komandant žandarmerije, a u I Svetskom ratu sa svojim četama učestvuje u odbrani Beograda. U toku 1917. godine Austrougarska ga u odsustvu osudjuje na smrt.

Po oslobođenju, 1919. godine, postaje pomoćnik komandanta Dravske divizije.

Umire 1923. godine u Ljubljani, sahranjen je po sopstvenoj želji u Vrtovini koja je tada pripadala Italiji. Čekalo se nekoliko dana na odobrenje italijanskih vlasti da "srpski pukovnik Vukasović" moze da pređe granicu.

Bio je najstariji slovenački dobrovoljac u Srbiji koji je služio obe dinastije, i Obrenoviće i Karađorđeviće.

Mislim da je Stibil ili Stibilj kako je često prezime u Vrtovinu.

Jeste Stibil, moja greska

Kad ću imati vremena, svratit ču na groblje u Vrtovinu da vidim dali mu je još grob još tamo.

Јанко Вукасовић Стибил


У Календару са шематизмом Књажевства Србије за просту годину 1879. наводи се податак, да је водни официр, 4. чете, 7. батаљона II пешадијског пука у Прокупљу, контрактуални потпоручник Јанко Вукасовић.

Ko je био и од куд је доспео и шта је тражио потпоручник Јанко у 'паланци у планини' године 1879?

У Браству, књига XVIII, Јов. Хаџи Васиљевић помиње, да је Јанко Вукасовић био активни члан многих националних и просветних друштава. Два своја сина: Данила и Александра, уписао је за чланове утемељаче Друштва Св. Саве, чије је начело било да шири просвету и негује национално осећање и врлине у српском народу, а крилатица: Брат је мио које вере био. Васиљевић пише даље (стр. 274.) да је Јанко Вукасовић рођен у мају месецу 1850. г. у селу Вртовину у Словеначкој. Школовао се у своме родном месту па је за време ратова с Турцима 1876-1878. дошао у Србију и ступио добровољно у нашу војску. Био је у бојној линији и показао се врло храбар, поуздан и одан нашој народној ствари. Одатле почиње каријера Јанка Вукасовића у Србији.

[attachment=1]

Врло занимљива личност. Током Првог светског рата био је командант Српске жандармерије.
https://vojastvo-military.si/wp-content/uploads/stibiel.pdf

Име Јанка Вукасовића често се појављивао у београдској штампи 1908. године. Разлог за ово било је убиство ђенералштабног капетана Милана Новаковића и жандарм. поручника Максима Новаковића у 'Главњачи' 16. септембра 1907. г. Истрага, која се поводом тим водила, утврдила је да  - нема дела, и да су се затвореници убили сами. Јавност, међутим, није прихватила изјаву Ивана Иванића, шефа прес бироа, да је реч о самоубиству, па је у Београду, међу становницима, завладало опште нерасположење. Избили су немири и трајали све до одлуке седнице Касационог суда, да за убиства има да одговарају управник вароши Београда Мих. Церовић и Јанко Вукасовић као командант жандармерије.
У изјавама за штампу, министар унутрашњих дела, Настас Петровић, бранио се како је знао и умео, наводећи налаз лекарске комисије, да затвореници нису побијени из непосредне близине, дакле, ако нису побијени, онда су се, извесно, сами поубијали. 
Како је, међу тим, време пролазило, пажњу јавности скренули су нови догађаји, афера Петровић – Церовић је заташкана и изгубљена у неким истрагама и анкетама, као да никад ништа није ни било.

А зашто су ова двојица била у Главњачи?

Прича почиње августа 1903. са 'официрском  контразавером' у Нишу, организованом у војсци, којом је руководио ђенералштабни капетан Милан Новаковић. Новаковић је са одличним успехом завршио Николајевску ђенералштабну академију у Петрограду, а затим је послат на усавршавање у Француску. Међутим, непосредно по повратку у Србију, указ о његовом постављењу, са краљевим потписом, заједно са другим указима о постављењу краљевих ађутанта и ордонанс-официра, мајски завереници су једноставо поцепали, а Новаковића прекомандовали у пешадију у 16 пук у Нишу. Озловољен због тога, Новаковић је сачинио проглас у ком позива на отпуштање из службе шездесет осам истакнутих краљеубица и почео да организује противзаверу. Али, убрзо је откривен и ухапшен. Пред војним судом нашло се 25 официра. Сви су проглашени кривим и осуђени на различите временске казне, а шесторица су још и лишени чина. Приликом изрицања пресуде пуковник Петар Бојовић издвојио је своје мишљење, тражећи да се оптужени пусте на слободу као невини.
Чим је издржао двогодишњи затвор Новаковић је у Београду образовао  'Друштво за законско решење завереничког питања' и покренуо лист  'За отаџбину'. Пишући о извршиоцима мајског преврата, он је, између осталог, рекао:
'Држећи у ствари сву власт у својим рукама, они (краљеубице) су постали свемоћан фактор у држави, уништавајући сваки ауторитет одговорних чинилаца, мешајући се у све гране државне управе, чинећи свакојаке притиске на владу, скупштину, судове, поједина надлештва и чиновнике. У сталном истицању својих заслуга, за које траже награде без краја, они су постали осиони и неподношљиви, и пошто су Београд монополисали искључиво за себе и своје присталице, они се декоришу, унапређују и богате, правећи из дана у дан скандале којима у свету нема равна'.
Критикујући нагомилане социјалне проблеме у војсци, лист 'За отаџбину', иако растуран тајно, стекао је велики број читалаца у свим гарнизонима, нарочито Крагујевачком. Појава листа пала је у време великог огорчења подофицира овог гарнизона на команданта Шумадијске дивиз. области пуковника Степу Степановића. Наиме, пуковник Степановић је оштро покажњавао све оне подофицире који су извршили било какве преправке на униформи. Осим тога, одлучно је одбио да им дозволи отварање подофицирске мензе и наредио да се и даље хране са војницима. Такође, одбио је и захтев за отварање подофицирске читаонице. Све ово дало је повода тзв. 'подофицирској контразавери' крагујевачког гарнизона.
Подстакнути чланцима листа 'За отаџбину', око тридесетак подофицира одржало је 25. марта 1906. састанак на Становљанском пољу, егзерциришту код Крагујевца.  Наредник Сретен Средојевић добио је задужење да отпутује у Београд и ступи у везу с Миланом Новаковићем, Живојином Мишићем и још неким принудно пензионисаним официрима. Убрзо после тога из Београда је на адресу појединих подофицира поштом стигао проглас, да се на празник рада Први мај дигну на оружје.
Али власт је била бржа па су 30. априла увече ухапшена 27 подофицира и 4 официра, који су завереницима обећали моралну подршку. Доцније, наредник Сретен добио је 20 година робије а остали официри и подофицири од 8 до 15 година затвора. Писац прогласа Милан Новаковић није ухапшен, јер га подофицири нису издали.
Београдска полиција, међутим, није седела скрштених руку. Чинила је Новаковићу свакојаке тешкоће лажно га оптужујући за увреду власти и 'штампарске кривице'. Провео би неко време иза решетака, али будући да истрага неби дала резултате, у последњи час пред истицање рока, пуштан је на слободу 'без икакве плаће и враће'.  Последњи пут био је затворен са жандармеријским поручником Максимом Новаковићем, кога је жена оптужила да је покушао да је задави. Милан и Максим нису били рођаци, нити су се раније познавали.

Животни пут Јанка Вукасовића опширно су описали Маријан Ф. Крањц и Јоже Мачек у својој студији 'Јанко Стибиел - Вукасовић, пуковник Војске Краљевине Србије и Југославије те његови потомци – допринос ка словеначко-српским односима.'  Чињеница је, међутим, да су у поменутом спису називи војних јединица, места службовања, датуми унапређења (и постављења) и др. – углавном погрешни. Tа околност свакако не пориче темељитост њиховог рада и удела, да се животопис Јанка Вукасовића саопшти. Уосталом, студију Маријана Ф. Крањца и Јоже Мачека ћу у даљем овом писању користити као једино доступну литературу, упоређујући је са подацима објављеним у Службеном војном листу, Српским новинама и Шематизму Књажевства/Краљевине Србије, чија изворност и потпуност не би требала да буде спорна.

 Командирске и командантске дужности (према шематизму Књажевства/Краљевине Србије 1879 – 1903. године.).

- 1879. контрактуални пеш. потпоручник, водни официр (у даљем тексту - водник), 4. чета, 7. батаљон, (Прокупље), II пешадијски пук (штаб у Нишу), Дивиз. команда стајаће војске (штаб у Београду).
- 1880. контрактуални пеш. потпоручник, водник, 3. чета, 3. батаљон (Београд), I пешадијски пук (штаб у Београду), Дивиз. команда стајаће војске (штаб у Београду).
- 1881. пеш. потпоручник, водник, 3. чета, 3. батаљон, (Београд). I пешадијски пук (штаб у Београду), Дивизијска команда стајаће војске (штаб у Београду).
- 1882. пеш. потпоручник, водник, 4. чета, 6. батаљон (Београд), I пешадијски пук (штаб у Београду), Дивизијска команда стајаће војске (штаб у Бг.).
- 1883. потпоручник, водник, 2. чета, 6. батаљон (Београд), II пешадијски пук (штаб у Београду), Дивизијска команда стајаће војске (штаб у Београду).
- 1884. нема података.
- 1885. поручник, водник, 2. чета, 11. батаљон (Крагујевац), Шумадијски пеш. пук (штаб у Краг.), Шумадијска обласна дивиз.команда (штаб у Краг.).
- 1886. нема података. Шематизам војне струке није се могао приредити због рата.
- 1887. поручник, командир чете,  4. чета, 20. батаљон (Београд), Гардијски пеш. пук (штаб у Београду).
- 1888. поручник, командир чете, 2. чета (Београд), Гардијски батаљон сталнога кадра (штаб у Београду).
- 1889. капетан II класе, командир чете, 2. чета (Београд), Гардијски батаљон сталнога кадра (штаб у Београду).
- 1890. капетан II класе, командир чете, 2. чета, 5. гардијски батаљон (Пирот), Тимочки пешадијски пук (штаб у Књажевцу), Тимочка дивиз. област (штаб у Књажевцу).
- 1891. капетан II класе,  командир чете, 2. чета, 5. гардијски батаљон (Зајечар), Тимочки пешадијски пук (штаб у Књажевцу), Тимочка дивиз. област (штаб у Књажевцу).
- 1892. капетан I класе,  командир чете, 2. чета, 5. гардијски батаљон (Зајечар), Тимочки пешадијски пук (штаб у Књажевцу), Тимочка дивиз. oбласт (штаб у Књажевцу).
- 1893. капетан I класе,  командир чете, 2. чета, 5. гардијски батаљон (Зајечар), Тимочки пешадијски пук (штаб у Књажевцу), Тимочке дивиз. oбласт (штаб у Књажевцу).
- 1894. капетан I класе,  командант батаљона, 5. гардијски батаљон (Зајечар), Тимочки пешадијски пук (штаб у Зајечару), Тимочка дивиз. oбласт (штаб у Књажевцу).
- 1895. пеш. мајор, командант батаљона, 8. батаљон (Зајечар), Тимочки пешадијски пук (штаб у Зајечару), Тимочка дивиз. oбласт (штаб у Зајечару).
- 1896. пеш. мајор, командант батаљона, 13. батаљон (Крагујевац), Тимочки пешадијски пук (штаб у Зајечару), Тимочка дивиз. oбласт (штаб у Зајечару).
- 1897. пеш. мајор, командант батаљона, 13. батаљон (Неготин), Тимочки пешадијски пук (штаб у Зајечару), Тимочка дивиз. oбласт (штаб у Зајечару).
- 1898. пеш. мајор, командант пука, IV пешадијски пук (Пожега),  Дринска дивиз. област (штаб у Ваљеву).
- 1899. пеш. потпуковник, командант пука, V гардијски пеш. пук (Зајечар), Тимочка дивиз. oбласт  (штаб у Зајечару).
- 1900. пеш. потпуковник, командант пуковске окружне команде, III (Пиротска) пук. окружна команда (Пирот), Моравска дивиз. област (штаб у Нишу).  
- 1901. пеш. потпуковник, командант пуковске окружне команде, VIII (Пожаревачка) пуковска окружна команда (Пожаревац),  Дунавска дивиз. област (штаб у Београду).
- 1902. пеш. потпуковник, командант пуковске окружне команде, VIII (Пожаревачка) пуковска окружна команда (Пожаревац),  Дунавска дивиз. област (штаб у Београду).
- 1903. пеш. потпуковник, командант пуковске окружне команде, VIII (Пожаревачка) пуковска окружна команда (Пожаревац),  Дунавска дивиз. област (штаб у Београду).

У поменутој студији Маријана Ф. Крањца и Јоже Мачека нетачан је навод, да је Јанко Вукасовић прескочио чин потпуковника. Указ о унапређењу мајора Ј. Вукасовића у чин потпуковника, објављен је у Српским Новинама бр. 95. од 1. маја 1898. године.

[attachment=1]
Напредовање у српској војсци:
     - наредник, 7. април 1876.
     - потпоручник, 6. јануар 1878.
     - поручник, 2. април 1883.
     - капетан II класе, 22. фебруар 1888.   Ф/АБр. 1304.
     - капетан I класе, 30. август 1891.   Ф/AБр. 7307.
     - мајор, 1. мај 1894.   Ф/AБр. 3043.
     - потпуковник, 1. мај 1898.  
     - пуковник, 29. јун 1912.   Ф/АБр. 5815.

Некролог објављен у листу 'Slovenski Narod' од 15. јула 1923. године.

[attachment=1]
+ Polkovnik Janko Vukasović

Snoči 13. t. m. ob četrt na 22. je v garnizijski bolnici izdihnil svojo plemenito idealno dušo prvi aktivni borec za jugoslovensko osvobojenje in ujedinjenje gosp. Janko Vukasović  S t i b i e l polkovnik v pokoju.
Ko je bila jugoslovanska ideja za našo javnost še s sedmerimi pečati zatvorjena knjiga, ki so jo pojmovali in razumeli samo še redki idealno navdahneni posamniki, se je pokojni Vukasovič, sledeč svojemu notranjemu čustvovanju, še kot dijak oklenil z vsem žarom mladeniške svoje duše te velike ideje in ji posvetil svoje življenje. — Takrat je velik del našega naroda se z dih oval pod turškim jarmom. Bili so to časi, ko je slovanska raja v Bosni prvič poskušala otresti turški jarem in si izvojevati svobodo. Val navdušenja, ki so ga povzročile junaške borbe od vsega sveta zapuščene bosanske raje, se je razlil tudi po slovenskih pokrajinah in pridobil zase in oduševil velik del takratne naše inteligence, zlasti pa naše mladine. Formirale so se čete oduševljenih mladih dobrovoljcev, ki so hitele na pomoč bosanskim bratom. Na čelo tega pokreta se je postavil 'Slovenski Narod', ki sta ga takrat vodila Josip Jurčič in dr. Josip Vošnjak.
Jurčič je idejno podpiral pokret, dr. Vošnjak pa je skrbel za gmotna sredstva in za orožje. Bila je to doba jugoslovenske romantike, doba, ko se je instinktivno porodila v mladih srcih tleča jugoslovenska ideja. Hubmayer, Mejač, Simončič. Mcrlak, Toman in drugi so se takrat odpravili v Bosno. Njim je sledil iz Goriške Vukasovič. Toda dočim so se drugi kasneje vrnili, je Vukasovič, veren in zvest svojemu prepričanju, vztrajal na vročih balkarv skih tleh in se ves posvetil službi svojim idealom. Skoraj pol stoletja je z vso požrtvovalnostjo in z vedno enakim navdušenjem opravljal to službo, dokler se niso ti ideali uresničili in dokler niso vsaj velikemu delu slovenskega plemena zažareli plameni svobode. Šele sedaj se je Vukasovič vrnil na rodno grudo, da se tu odpočije od napornega, plodonosnega življenjskega dela. Ni mu bilo usojeno dolgo uživati plodove svojega dela. Ko je snoval načrte, da se povrne v svoj rodni kraj, ki ga je ljubil nad vse, so mu Sojenice prestrigle nit življenja.
Janko Vukasovič je bil rojen dne 2. septembra 1851 v  Vrtovinu na Goriškem. V času, ko je deloval na Goriškem dr. Lavrič. je posečal goriško gimnazijo in realko. Tu se je nasesal idej, ki iih je oznanjal dr. Lavrič. Slovanska ideja, katere oznanjevn!ec je bil dr. Lavrič, ga je navdušila, da se je je oklenil z vsem žarom mlade svoje duše. Leta 1869. je vstopil v navtično šolo na Reki. takoj drugo leto pa je zamenjal to šolo z vojno mornarico, kjer je ostal do leta 1874. To leto se je vrnil v Gorico ter stopil v službo pri financnem inšpektoratu. Takrat je buknila vstaja jugoslovenske raje v Bosni. Med mladino je zavladalo živahno gibanje, da se tej raji nudi aktivna pomoč. Več idealnih mladeničev s Kranjske in Goriške je odhitelo, čira je prišel prvi impuls za to idejo, v Bosno. Med temi je bil tudi Vukasovič. Meseca avgusta leta 1875. je z dvema enako idealnima mladeničema Žvabom in Perozzijem pobegnil v Srbijo in stopil v dobrovoljsko armado generala Stratimirovića. — Oktobra istega leta se je odločil, da krene v Bosno ter se pridruži vstaški četi vojvode Petra Mrkonjiča, kasnejšega kralja Petra Osvoboditelja. Toda prav tiste dni je bila Mrkonjičeva četa razbita, zato se je Vukasovič z Aleksandrom Tomanom napotil v Hercegovino, kjer je vstopil v četo vojvode Ljubibratica. Tu se je junaško boril do leta 1876., na kar se je vrnil v Srbijo ter vstopil v drinski dobrovoljski kor. Udeležil se je bojev na Beljini, Rači, na Prokopu in na Majevici. Takrat so prihiteli Srbom na pomoč tudi Garibaldinci, ki so tvorili posebno italijansko legijo. Tej legiji je bil radi znanja italijanskega jezika pride!jen tudi Vukasovič.  Aprila 1877. je prestopil v kader regularne srbske vojske ter služil pod takratnim kapetanom Pavlom Jurišićem Sturmom.  Ko je leta 1878. izbruhnila vojna s Turčijo, se je udeležil bitk na Suhodolcu, Pirotu m Akpalanki.  Za hrabrost je bil odlikovan z zlato svetinjo. To leto je postal tudi podporočnik. Nato je služil po raznih krajih v Srbiji. Četa 1884. se je prvič vrnil v domovino. V Gorici so ga aretirali, češ da je vojaški begunec, a so ga na intervencijo s srbske strani izpustili, ker se je izkazalo, da je bil amnestiran. V srbsko- bolgarski vojni je bil Vukasovič komandant 3. čete 11 peh. polka. V bitki pri Slivnici je bil težko ranjen. Za hrabrost je bil odlikovan s  'Takovskim križem'.  Leta 1895. je bil imenovan za majorja, leta 1898 za podpolkovnika, leta 1912. pa za polkovnika. V balkanski vojni je bil imenovan za komandi  in se je kot tak udeležil vseh operacij v tej vojni. Po sklenjenem miru je postal komandant celokupnega orožništva v Srbiji. Ko je izbruhnila svetovna vojna je tri dni, t. j. 28. 29.  in 30. julija s svojimi orožniki branil Beograd. Leta 1915. se je z ostalo srbsko armado udeležil groznega umika preko Albanije ter se preko Valone rešil na Krf. S Krfa je šel v Solun, kjer je bil do leta 1918. poveljnik celokupne žandarmerije. Na jesen tega leta se je z zmagovito srbsko vojsko vrnil v Beograd. S to zmago je bila osvobojena tudi ožja njegova domovina. Vukasovič se je vrnil v domovino in bil imenovan za pomočnika komandanta Dravske divizijske oblasti v Ljubljani. Leta 1919. je bil premeščen v istem činu v Valjevo, od koder se je leta 1920. zopet vrnil v Ljubljano. Tu je bil leta 1921. upokojen kot eden najstarejših srbskih oficirjev. Med vojno je bil leta 1917. od avstrijskega vojnega sodišča v odsotnosti obsojen na smrt, češ, da je svoječasno dezertiral iz avstrijske armade.
Vukasovič pa ni bil samo vojak, ki se je z orožjem boril za svoje ideale, marveč je bil tudi marljivo delaven na narodnem in političnem polju. On je bil prvi, ki je širil med Srbi zanimanje za slovenski del našega naroda. Povsodi, kjer je služboval, kakor v Beogradu, Negotinu, Prokuplju in drugod, je prirejeval predavanja o zgodovini m o težkih borbah slovenskega ljudstva za svoj obstanek. V tem oziru si je pridobil nevenljivih zaslug. Dosegel je, da so sc prav srbski oficirji prvi začeli zanimat; za Slovence in za slovenske razmere. Učil jih je slovenske pesmi, ki so se polagoma udomačile v oficirskih družbah in budile ljubav do slovenskih bratov. Leta 1908. je Vukasovič priredil izlet srbskih oficirjev v Ljubljano. Privedel je v Slovenijo okrog 30 mladih oficirjev. Dasi je bila takrat Kranjska pod klerikalno strahovlado, vendar je ljubljansko občinstvo sprejelo srbske častnike z največjo prisrčnostjo in srčnim oduševljenjem. Vsi ti izletniki so se vrnili v svojo domovino polni navdušenja in so postali požrtvovalni razsadniki čim najtesnejšega zbližanja s slovenskimi brati. Živeč v Beogradu in po drugih srbskih mestih je veljal Vukasovič kot nekak slovenski konzul. Slovenci, ki so prihajali v Srbijo, so imeli v njem najboljšega prijatelja, zaščitnika in če je bilo potreba tudi podpornika. Vse je sprejemal z odprtimi rokami in kot pravi apostol jugoslovenske misli jih jo utrjeval v veri, da tudi Slovencem zašije svoboda in da jim to svobodo donese bratska Srbija.  Ta njegova prerokovanja, izvirajoča iz trdnega notranjega uverenja, so se uresničfla morda preje, kakor je sam pričakoval. Ob njegovi 70 letnici smo na tem mestu pisali: 'Večer njegovega življenja obseva zarja svobode. In ako ga naš narod sedaj vpraša, kje si bil in kaj si delal, Janko, lahko z zadoščenjem in ponosom pokaže na svoja dela. ki so mnogo pripomogla k temu, da vsaj del njegovega naroda sedaj diše svobodni zrak. Ne ves! Ožja njegova domovina še sicer ječi v sponah robstva, toda tudi zanjo bo prišel veliki dan, ko se združi v svobodi z materjo Veliko Jugoslavijo, ako bo imela mnogo takšnih vernih, požrtvovalnih in navdušenih sinov, kakor je bil Vukasovič.'
S pokojnim dr. Oražnom, s katerim sta se spoznala za časa balkanske vojne, ga je družilo iskreno prijateljstvo. Ko se je vrnil leta 1918. v domovino, je našel streho pri svojem prijatelju dr. Oražnu. Dr. Oražnova smrt ga je hudo zadela. Menil je, da v tej bolesti najde najlažje uteho, ako poseti svojo v Marseille omoženo hčerko. Odšel je za nekaj mesecev na Francosko, med tem pa je izgubil svoje stanovanje v Ljubljani. Ko se je vrnil v Ljubljano, je bil brez stanovanja. Iskal je strehe povsod, a je ni mogel najti. Prisiljen je bil izseliti se iz Ljubljane in se nastaniti v vasici Ladija pri Medvodah. Tu je s svojo soprogo Emilijo roj. Rach životaril kakor pravi puščavnik. Toda prirojeni mu humor ga tudi tu ni zapustil. Opetovano je prihajal v Ljubljano, da poseti svoje prijatelje. Vedno je bil enako vesel in mladeniško živahen. Bil je vsikdar dobre volje in veselo razpoložen tudi takrat, ko so mu gotovi hrvatski listi očitali, da je bil on — Janko Vukasovič — avstrijski špijon. Bivanje v Medvodah mu ni ugajalo, njegovo srce je hrepenelo nazaj v solnčno Goriško, kjer mu je tekla zibelka. Ker mu valutne razmere niso dovolile, da bi se mogel vrniti v svojo rodno vas, je hotel biti vsaj bližje svoji rodni coidi. Zato se je pred 14 dnevi napotil v Logatec, da si poišče primerno stanovanje. Tu se ie močno prehladil. Na povratku je še posetil, kakor vedno, naše uredništvo in prinesel šopek svežih rdečih rož. Bil je, kakor vselej , dobre volje in mladeniško-živahen, vendar pa je že takrat tožil, da se je prehladil in da se boji, da komandanta glavnega stana pri vrhovni kobo moral v postelj. Vrnil se je v  Medvode, kjer se je vlegel in ni več vstal. Bolehal je že nekaj časa n i sklerozi, ki se je v zadnjem času močno razvila. Tej se je v zadnjih dnneh  pridružila pljučnica, ki je tudi povzročila katastrofo.
Polkovnik Vukasovič zapušča ženo Emilijo, hčerko, omoženo Marseillu, in dva sina, od katerih je starejši Milan delaven tudi na književnem polju, mlajši pa bo te dni promoviral za doktorja medicine na univerzi v Marseillu.

Командирске и  командантске дужности Ј. Вукасовића (према сачуваним бројевима Службеног војног листа од 1882-1921. год.)


     -10. jул 1882. потпоручник, водник, 2 чета VI батаљон (до тада 4 чета VI батаљон).  Ф/АNо 3387.
     -23. јул 1893. капетан I класе, командант XIII батаљона (до тада командир 2. чете V гвардиског батаљона). Ф/АNo 4978.
     -2. јул 1894. мајор, командант XIII батаљона ст. кадра.  Ф/АNo 4764.
     -28. фебруар 1899. ппуковник, командант III (пиротског) округа (до тада командант V гардијског пука) Ф/АNo 1486.
     -14. jануар 1900. ппуковник, командант III пеш. пука (до тада командант III пуковског округа).  Ф/АNo 647.
     -14. aвгуст 1900. ппуковник, командант VIII (пожаревачког) пуковског округа (до тада командант III пеш. пука).  Ф/АNo
     -5. март 1901. ппуковник, командант XXV пеш. пука 'Господара Јована' (до тада командант VIII /пожаревач./ пук.округа).  Ф/АNo 1694.
     -18. март 1901. ппуковник, командант VIII (пожаревач.) пук. окр., назначен за команданта XXV пеш. пука 'Господара Јована'.  Ф/АNo 2061.
     -10. јануар 1904. ппуковник, командант IX пеш. пука 'Књаза Николе I' (до тада командант VIII (пож.) пуковске окружне команде).  Ф/АNo 422.
     -8. јануар 1905. ппуковник, командант полицијске жандармерије (до тада командант IX пешадијског пука 'Књаза Николе I').  Ф/АNo 230.

[attachment=1]
     -10. новембар 1908. ппуковник, разрешен дужности команданта полицијске жандарм. и стављен на расположење вој. министра.  Ф/АNo 9410.
     -5. април 1909. ппуковник, командант IV пеш. пука 'Стевана Немање' ( до тада на расположењу).   Ф/АNo 2945.
     -30. јун 1909. ппуковник, командант кладовске тврђаве (до тада командант IV пеш. пука 'Стевана Немање').  Ф/АNo 7243.
     -9. фебруар 1910. ппуковник, командант граничне групе ( до тада командант кладовске тврђаве).   Ф/АБр. 1380.
     -12. април 1911. ппуковник, командант XIII (крајинске) пуковске окружне команде (до тада командант граничне групе).  Ф/АБр. 3182.
     -15. октобар 1911. ппуковник, разрешен дужности команданта XIII (крајинске) пуковске окружне команде.  Ф/АNo 9524.
     -15. октобар 1911. ппуковник, служба у пешадијској инспекцији. Ф/АБр. 9478.
     -7. јануар 1912. ппуковник. служба у штабу команде Дунавске дивиз. области (до тада у пешадијској инспекцији).  Ф/АБр. 259.
     -5. април 1920. пуковник, разрешен дужности помоћника команданта Дринске див. области.  ФАОБр. 153046.
     -6. септембар 1921. пуковник, пензионисан. Ф/АБр. 40429.

У овим указима нема нигде да је био командант жандармерије током Првог светског рата?

Нису сачувани сви бројеви Службеног војног листа, па стога и одатле преузета информација о службовању Ј. Вукасовића није потпуна. Вукасовић је дужност команданта целокупне српске жандармерије обављао у два наврата: први пут од априла 1904. до октобра 1908. када је разрешен дужности и стављен на расположење (веоватно због поменуте афере Петровић – Церовић); други пут постављен је за команданта 4. новембра 1913. и на тој дужности задржао се до 10. јануара 1919. године.

[attachment=1]
Прилог: Указ о постављењу пеш. пуковника Јанка Вукасовића за команданта целокупне жандармерије.
(Српске Новине, број 243.  год. 1913.)

Милан, син Јанка Вукасовића, познати је српски писац, песник и драматург. Год. 1935. у издавачкој књижари Јеремије Џелебића штампана су по први пут његова целокупна дела у шест књига. Претходно, Српска књижевна задруга издала је 1933. г. у свом 34 колу 'Приповетке и басне' Милана Вукасовића (књига је била награђена од Академије наука). По баснама је овај наш писац и најпознатији: оне су ушле и у школску књижевност. Три, по мом мишљењу, више алегоријске приче него басне, представљам Читаоцу, а (коме треба) наравоученије нека (га) изведе сам.

Jeдно магаре успешно сврши многе школе у својој земљи, а затим и у иностранству. Потом се врати у отаџбину да јој буде од користи, и -  од тог доба њакаше бар десет пута више но раније. После извесног времена, згодном приликом, рекоше му пријатељи насамо:
- Слушај, наша славо! Па ти си њакао и раније, док ниси био по школама. Значи да ти оне нису биле толико ни потребне.
- Варате се, добронамерни ми пријатељи, грдно варате! – одговори школовано магаре с пуно вере и поноса. – Пре свршених школа њакао сам само кад ме природа на то гонила.

Усамљен бор посматрао је своју дугу сенку прожету и украшену сунчаним зрацима, како нагло расте уколико сунце више залази. А кад вео сумрака изједначи све, бор се тужан замишљено запита:
- Зашто у тренутку кад ми величина достигне врхунац и чело њене сенке додирне и суседни брег, зашто баш тада све нагло ишчезава! Зар је слава тако кратка и варљива?
- То је само зато, моћни, - блесну задоцнели сунчев зрак – што  си побркао славу с таштином: оно што си, с оним што си хтео.

- Сила Бога не моли, зато ћути и све сноси, - саветује во вранца.
- У праву си што судиш као во, али немаш права што мислиш да су сви волови – одговора му вранац.

[attachment=1]

Andrej Gabršček, Goriški Slovenci, narodne, kulturne, politične in gospodarske črtice, julija 1934.

'Soča' za Veliko Jugoslavijo

V tistih časih so bili pojmi o naši bodočnosti še nejasni, v megli raznih teorij. Pri 'Soči' pa smo si bili na jasnem. Saj je že oče Lavrič leta 1872. na občnem zboru 'Soče' in potem v listu jasno povedal, kam nas mora privesti jugoslovanska ideja, a 'Soča' je še posebej objavila članek: 'Srbija – slovanski Piemont'. 
Za mojega časa je bil vrl dopisnik 'Soče' naš vipavski rojak Janko Vukasović-Štibiel, o katerem je že bilo dovolj govora v prvi knjigi in bo še tudi v tej, saj bi me bil dobri moj pobratim kmalu spravil na vislice, da me ni rešil italijanski dobričina svetnik Bonne v Gorici. Ta moj dobri prijateq, ki je v Srbiji dospel do časti polkovnika, je pridno dopisoval 'Soči' in budil naše rojake k pravi jugoslovanski misli, k pravi jugoslovanski svobodi in k pravemu jugoslovanskemu – edinstvu.
V dopisu iz Srbije v 'Soči' 16. avgusta 1902. je pisal med drugim:


Dopisi. Iz Srbije, 15./7. — 28./7. 1902. - Gospodin uredniče! Odavno Vam se nisam javio. Uzroci su razni, ali kao najglavniji jeste: što me ljuti, jer ne vidim ni najmanjeg napredka od izvora Save do utoka Dunave u cilju našeg sveopšteg narodnog opstanka na jugu. Kud pogledaš, vidiš samo jedan užasan razdor. Iskreno da kažem, ovaj 20.ti vek, to je vek šarlatanstva, vek pokvarenosti, vek, kome je materijalizam sve i sva, a o idealizmu ni pomena nejma. Ja tako ocenjujem, neće mi biti žao, ako se prevarim. Od Adrije do staroga Pontusa samo vidiš jedan dar-mar, sebičnjaštvo, rastrojstvo rada i mišljenja, u potpunom smislu; tu nejma ni narodnega ponosa, ni tradicije, a kao što spomenuh o idealizmu, da i ne govorimo. Sve se kreće, od najvećeg do najsiromašnijeg, samo 's trebuhom za kruhom'. U tim takozvanim parlamentarnim i neparlamentarnim, narodnim i nenarodnim zborovima, sastancima i klubovima, pa pripadati ma kojoj partiji, ili najposle i nekoj verskoj sekti, — samo kipti o sebičnjašlvu, ćiftinizmu, i dalje od nosa se ne misli. Sve se kreće samo u lokalnim granicama, redko se kad dospe do provincijainih plotova, a do državnih pograničnih palisada, — to su vrlo veliki izuzetci; a preko ovih dalje, je i sama pomisao — grešna, — t. j. zabranjena. Sav rad, upravo način delovanja tih narodnih otaca i patriota podseća na srednjevekovnu ograničenost, koja je obilato margarirana samim formama, frazama i lažnjivim predstavkama. Samo požudnje, sebičnjaštvo i ćiftinizam, modernog su ukusa, odgovaraju vremenima, u kojima živimo. Žalostno! A kad se ovako stanje rastrojstva pojavljuje na južnom horizontu slovenskog plavog neba, u onom trenutku, kad se sarmatskim slovenskim plemenima otvoreno objavljuje rat od strane potomaka starih germana, — još je po sto puta neutešnije! — Bolnom dušom mora se primetiti, da su vremena idealizma i patriotizma već prohujala. Ona nas ostavljaju baš onda, kad treba da je ideja ujedinjenja jugoslovenstva najjace zastupljena, ne samo u inteligenciji, već i u nižim slojevima slovenskih naroda na jugu. Dandanas ostavljajuèi na stranu: dvorske kamarile, ciljeve vlada i fanatične verske spletke, kojima je deviza: rušenje i razoravanje, mi vidimo, da postoji brezbroj veštačko stvorenih političkih frakcija, partija itd. u raznovrstnim oblicima, kojima je sve preče, ne izuzimajući ni njihovo blagoutrobije, ali samo ne ono, što je slovenskim narodima na jugu od životne potrebe za svoj opstanak. Lične ambicije igraju u tim partijama prvu ulogu, pa to bilo na račun 'Velike Hrvatske' 'Velike Srbije' ili 'Velike Bugarske'. Hvala milostivom Bogu, sve ide na 'Veliko', ma da u stvari ide sve na manje, pored 'Velike' naduvenosti 'Velikih' hrvatskih, srbskih i bugarskih patriota 'Velmuža'. Čudnovati pojmovi! svi smo se predali stvaranju samo 'Velikih' dela, rekao bi čovek, ta to je pravi idealni vek; ali kada malo dublje zaviri u ove 'Velike' veličine, tek mu se onda stvara široko polje separatističkih težnja, kojima je cilj supremacija nad ostalim bratskim narodima na jugu. Da pitamo dakle: na čiji račun stvarate; upravo reći: težite ostvarjenju, vi hrvatski patriote, — 'Veliku Hrvalsku' ili vi Srbi 'Veliku Srbiju', a Bugari 'Veliku Bu-garsku'? Ako ide to na račun: švaba, Madjara ili Turaka? — 'peki'!  i mi smo s vama, ali nikako ne sme to biti na štetu svoje rodjene braće! a to je ono, od čega mi odavno strahujemo, i što nam upravo zadaje brigu. 'Velika Hrvatska' sa pretenzijama na slovenske i neke srbske pokrajine; 'Velika Srbija' sa požudnjom na neke hrvatske i bugarske zemlje: a 'Velika Bugarska' u okviru kojih bi bilo zemalja, — su planovi pokvarenog sebičnjaštva. Drugim rečima: stvaranje ovih 'Velikih' zasebnih narodnih teritorija, mora izazvati još veći razdor medju ovim južnim, po krvi srodnih, ali po istoriji i etnografiji različitih plemena. O veri, da i ne govorimo; jer ona bi mogla samo još glupacima služiti za kamenj spoticanja. Takve ideje daklem, — kao stvaranje ovih 'Velikih' veličina, može pasti na um samo onim patriotima, koji ne obzirajući se na osećaj i ponos svog bratskog roda i njegovu istoriju, — žudeći za slavoljubljem, nadmoćnošću i prevlašću, predpostavljaju svoje sebične smerove koristima plemenskog ujedinjenja na jugu. Ostavite se, gospodo, stvaranja 'Velike Hrvatske' 'Srbije' ili 'bugarske' države — 'Hanibal ante portas' — dok vi posižete prestiž, nad ostalim bratskim narodima, koji bi Vas mogli braniti od ger-manske navale, — Hanibal će vas zajedno sa ostalom braćom progutati.
Mora se priznati, da je jedini slovenski narod, medju ovim južnacima, koji stojeći u kulturnom pogledu na prvome mestu izmedju slovenskih naroda na jugu, — nejma zasebnih ciljeva, već uzdajući se 'u se i svoje kljuse', sa bolom u duši posmatra ovaj sebični boj medju ostalom svojom braćom na jugu. Neka bude ovome simpatičnome bratskome narodu na obalama sinje Adrije, i pod velikanom Triglavom, koga još pokreću motori idealizma, u težkoj kulturnoj borbi na Soči i Sotli, bar ta uteha: da ima braće izmedju braće, koji se dive njegovom patriotizmu i ustalaštvu i u vremenu svoje unutrašnje medjusobne borbe. Ne! braća Hrvati, Srbi i Bugari! ne stvarajte novih neprilika izazivanja i mržuje medju jednokrvnom braćom; dosta smo patili i još patimo od nesloge i nebratstva; ne dirajte u živac narodnog čustva; koji verno prati ove male narodiće u svojim težkim sudbinama; ostavite im njihovu narodnu tradiciju, na koju se s ponosom okreću, i ne tražite spasenja u ujedinjenju hrvatstva, srbstva i bugarstva, već u ujedinjenju jugoslovenstva. Ujedinjenje pak neka bude bratska ljubav i uzajamnost. Granice su medju nama, neka obstoje i dalje — ljubav i uzajamnost idu preko njih.
Ti pak, Srbijo, kraljice na slovenskom jugu: Napred! sa zastavom, jer već se ori glas iz mračnih teutonskih šuma: 'Hanibal ante portas'.

Jugosloven.


Prijatelji dragi, tako je govoril Vukasović v moji Soči pred več ko tridesetimi leti in klical na ujedinjenje, prav tako, kakor da je imel pred seboj concept kraljevega manifesta od 6. januarja 1929. in pozneje o proglašenju kraljevine Jugoslavije. Ista so velika čuvstva v tem dopisu, ista v besedah kralja Aleksandra. Tako jasno in lepo je tu povedal pred tridesetimi leti naš vrli sin goriške zemlje – posrbljeni Slovenec Janko Vukasović – Štibiel, ki je pa ostal kljub temu tako dober Slovenec in Goričan, da so ga mrtvega morali prenesti v zaslužnjeno domovino in sanja o osvoboditvi tam pod sivim Čavnom.

Јанко Вукасовић Стибил (Вртовин, 2. септембар 1851. – Љубљана, 13. јул 1923.)                  

Родитељи
Антон Стибил (Вртовин, 4. април 1824. - Вртовин, 9. јануар  1911.)                                                                                        
Тереза Чермељ ( Вртовин, 8. август 1831. -  Вртовин, 4. мај 1909.)

Супруга                                                                                                                                                                
Јелена Јуришић (1865-  / )    

Деца                                                                                                                                                                      
Милан Вукасовић, мајор, књижевник (Београд, 9. јануар 1882. – Париз, 20. септембар 1970.)
Јелена Вукасовић (Београд, 1887- Марсељ, /.)
Данило Вукасовић, инж. потпоручник ( Пирот, 1889. – Прокупље, 6. децембар 1910.)                                                                                                           Александар Вукасовић, доктор права (Пирот, 1891 - Париз, 1921.)
Павле Вукасовић, биолог, ентомолог, униврезитетски професор, академик (Зајечар, 15. јун  1893. – Београд, 21. новембар 1973.)      

У неким записима о Јанку Вукасовићу, истиче се његова супруга г-ђа Јелена, као ћерка мајора Павла Јуришића Штурма, тадашњег команданта Тимочког пука у Зајечару. У  Јанковом кадровском досијеу, међутим, као супруга наведена је Емилија Рагина Роринова. Год. 1921. у време Јанковог службовања  у Љубљани, Јелена је у пријави пребивалишта уписана  као Емилија рођ. Рач (Rach). Претпоставка је, да аустро-угарски војни бегунци, из стрепње од потказивања и гоњења, па чак и кад је тај оправдани разлог престао да постоји, нису пријављивали своја тачна имена, па ни имена чланова своје породице, као и податке о времену и месту њиховог рођења. Све је то, наравно, чињено са знањем и уз допуштење српских власти.
Поуздано се међутим зна, да Павле Јуришић у оба брака није имао деце, а осим тога Јанко и Павле су били готово исписници (Павле је три године старији од Јанка). У тим околностим није немогуће, да је Јелена била усвојена ћерка Павла Јуришића.

Према подацима 'Споменице Гимназије у Крагујевцу 1833- 1933. год.' издате поводом стогодишњице школе, у току школске 1887-88. г. гимнастику и војно вежбање (уз припомоћ подофицира) држали су (хонорарно од часа) официри Степа Степановић и Јанко Вукасовић. На часовима су се изводиле телесне вежбе, али и вежбе чисто војничке па и руковање пушком. Осим тога, у истој школи, Јанко је предавао геометријско и слободно цртање.

Те 1888. године, Гимназија је свечано прославила светог Саву, школског заштитника. Пре подне било је резање колача а увече забава са музичком приредбом (у корист сиромашних ђака). У концертни део уврштена је и песма ђенерала Драгашевића 'Јека од гусала'. Пред сам почетак извођења однекуд се појави турски конзул са ханумом и заузе место у првом реду. Није се имало куд. Ђак, одређен да гусла и пева, ману лучцем неколико пута по коњском репу, и отпоче:

Од онога дана чемернога                                                                          
Кад је српско пропануло царство                                                        
Србин трпље муке свакојаке                                                                      
И пропишта у окови тешки                                                                        
Од Турака, грдних зулумћара.                                                              
Србин ради а Турчин се слади                                                            
Србин ради а Турчин ужива                                                                        
Србин роди а Турчин одводи… итд.    

Кад је ђак после добрих пола сата завршио гуслање, Сима Живковић, директор Гимназије, гледао је на сваки начин да заглади и забашури ову несмотреност. Али, кажу, да се конзул, доброћудни старац, није наљутио, него се само осмехнуо и рекао: 'Пустите омладину нека живи у идеалима.'                                                              

[attachment=1]
Словеначки официри – добровољци на Солунском фронту у друштву са пуковником Вукасовићем. 

Б и о г р а ф и ј а. Јанко Вукасовић Стибиел је рођен 2. септембра 1851. године као осмо дете у сељачкој породици Антона Стибиела (1824–1911.) и Терезе, рођене Чермељ (1831-1878.) у Вртовину. Основну школу је похађао у Ајдовшчини, а затим од 1862. до 1868. реалку у Горици. Године 1869. је завршио цивилну наутичну школу (академију) у Ријеци, која је потпадала под министарство за трговину тадашње Аустро-Угарске. После завршетка школе 12. маја 1870. је добровољно ступио у Aустро-угарски морнарички корпус као морнар 4. класе у трогодишњу службу са месечном платом 3 форинте. Истовремено је био евидентиран као резервиста 7. пешадијског пука у Горици. У току службовања у Аустро-угарској ратној морнарици био је 18. септембра 1870. унапређен у морнара 3. класе и 4. фебруара 1871. у морнара 2. класе.  25. aприла исте год. је био унапређен у први подофицирски чин – оружар, који је био у рангу наредника, на рукаву је имао ознаку оружја и две беле звезде. 31. марта 1873. био је унапређен у чин вишег оружарског наредника са три беле звезде. 30. новембра 1873. дезертирао из Аустро-угарске војске, па га је зато војни суд, у одсустности, осудио на смрт због дезертерства.
У времену од 1875. до 1876., као добровољац, учествовао у ратовима и устанцима у Србији, Босни и Херцеговини. У зборнику Кладиварији записано је следеће: 'Када је у Херцеговини букнуо устанак против Турака и када се Србија припремала за рат, Јанко је средином 1875. отишао тамо и ступио у добровољачки збор генерала Ђорђа Стратимировића. Пошто Србија није отпочела рат, прешао је у Босну у чету Петра Мркоњића (Петра Карађорђевића). У пролеће 1876. са земљаком Александром Томаном отишао у Херцеговину војводи Мићи Љубибратићу, где се одликовао као поручник у чети француског капетана Барбиеуа.'
Када је Србија 1876. заратила са Турском, Јанко се вратио у Србију и у Дринском добровољачком одреду ратовао на босанском фронту. Пошто је знао италијански, за краће је време као тумач додељен гарибалдинској легији, која је из Италије дошла на испомоћ Србима. У зборнику се наводи се ово: 'Године 1876. Стибиел се вратио кући на Горишко, где су га за 10 дана затворили и још казнили са 50 голдинара, али његов ватрени национализам нису могли угушити. Још исте године Стибиел је поново напустио Горицу и тако се придружио осталим српским добровољцима у борбама против Турака.'
У 'Сочи', новинама 'Словенскега политичнега друштва горишкега за брамбо народних правиц', 18. маја 1876. записано је, да су 'Мирослав Хубмајер и Јанко Стибиел маја 1876 отишли у Босну, где је Хубмајер преузео командовање побуњеничких снага'.
Јанко био је дописник 'Соче' и 'Словенца' са псеудонимом 'Вртовински' и 'Југословен'. Прегледом бројева 'Соче' из године 1876. уочено је, да су скоро у сваком броју од маја до октобра те године објављени опширни и стручни извештаји са 'југослованског бојишта'. Први извештај је објављен 30. јуна 1876. без потписа, а већ у наредном броју 7. јула 1876. је на првој страни објављен чланак са насловом 'Србија маршира, веселе се Словени', такође и захвалница кнезу Милану, 'првом Србину, који ће протерати Турчина'. Слични извештаји су објављивани све до октобра 1876. Такође је и у 'Словенском народу' октобра и новембра 1876. неколико пута извештавао о односима између Турака и Срба.
10. априла 1876. примљен у редовну српску војску као наредник, а после завршеног српско-турског рата (1876–1877.), као подофицир и официр службовао је у разним српским крајевима.
По српској традицији у војсци су напредовали само најхрабрији. Тако је и Јанко Стибиел као добровољац 1876. добио сребрну медаљу за храброст, био унапређен у чин наредника и тек онда примљен у редовну српску војску. Када је затим 1879. добио златну Обилићеву медаљу за храброст, био је унапређен у први официрски чин – потпоручника. Учестовао је у српско-бугарском рату (1885.), па је у битци код Сливнице тешко рањен те добио Таковски крст. Затим је до балканских ратова 1912. брзо напредовао на командантским дужностима од батаљона до пука.
Када и по коме је Јанко Стибиел као дезертер из Аустро-угарске војске преузео ново презиме (Вукасовић) није сасвим поуздано познато. Свакако је то учинио приликом ступања у редовну српску војску 1876, јер и кадровски досије гласи на презиме Вукасовић. То је учинио због личне безбедности, јер су Аустро-угарске власти судски прогониле све своје житеље, који су одлазили у Србију као добровољци, а поготову оне, који су били припадници Аустро-угарске војске или су пак дезертирали из ње.
Почетком  Великог рата Јанко Вукасовић је са својом жандармеријом од 28. до 30. јуна 1914. јуначки бранио Београд. Године 1915. је заједно са војском и народом прошао кроз Албанију на оток Крф. Адам Сардоч је записао, да је 'пуковник Јанко Стибиел Вукасовић посебно бринуо за словеначке земљаке – био је као њихов брижљив отац'. Спашавао их је и на путу преко албанских планина. Ернест Крулеј наводи, да је 'пуковник Јанко С. Вукасовић био командант Скадра', када се тамо за кратко време задржао краљ Петaр I, регент Александар па и сва српска влада и Врховна команда.
На солунском фронту је Павле Вукасовић командовао Жандармеријом. У зборнику Кладивари такође је објављена фотографија са групом словеначких официра – добровољаца у Микри, Грчка, 1918.
12. jануара 1919. пуковник Јанко Вукасовић је био премештен у Љубљану на дужност вршилаца дужности помоћника команданта Дравске дивизије генерала Крсте Смиљанића. Са супругом Јеленом су становали код пријатеља др. Ивана Оражна, познатог добровољца – лекара у Србији. Маја 1921. је био пензионисан. Иако је био на генералском положају, није био унапређен у чин генерал-мајора због старости (70 година). Одмах након пензионисања са супругом је неко време боравио код ћерке Јелене у Француској, међутим ускоро су се вратили. Пошто у Љубљани нису могли да нађу стан, то су тек у засеоку Ладије код Медвода нашли скроман смештај.
Јанко је умро од упале плућа 13. јула 1923. у војној болници у Љубљани у 72. години.  На посебну жељу је сахрањен у родном селу Вртовину, у породичној гробници.
Након смрти пуковника Јанка Вукасовића објављена су три некролога. Првога је још истог дана објавила тршћанска 'Единост', другог је дан касније објавило љубљанско 'Јутро', а 15. јула 1923. је 'Словенски народ' објавио опширан приказ из живота и рада пуковника Јанка Стибиела - Вукасовића. Тако смо сазнали, да је био пуковник Јанко Стибиел – Вукасовић као други најстарији официри ВКЈ веома популаран и у Словенији. Војвода Мишић га је ценио као изузетно способног и храброг официра.

Учествовао је у следећим устанцима, борбама и ратовима:
- 1875. у устанку против Турака, припадник 83. пешадијског пука, био рањен;
- 1876–1878. у борбама против Турака на Дрини као добровољац у једницама под командом поручника Павла Јуришића и генерала Ранка Алимпића;
- 1885–1886. у српско-бугарском рату, рањаван код Сливнице;
- 1912–1913. у првом и другом балканском рату у Врховној српској команди у Скопљу, од 4. новембра 1913. главни командант српске Жандармерије;
- 1914–1918. у светском рату као главни командант српске Жандармерије.

Трагајући ономад за којекаквим подацима о Ј. Вукасовићу, установио сам, да је о њему још 2010. год. у теми Личности писао treciclan под насловом: 'Pukovnik Janko Stibil'. Уколико модератор одлучи да обе теме споји у једну, не бих имао ништа против, да старијем називу да предност.

Sređeno.

Вртовин почетком 20 века.

[attachment=1]

Твор и Лисица. Наступише кобни дани за слабе. Једини спас беше у заједничком и сложном раду. Лисица и твор били су први који су увидели сву величину блиске опасности, и први који су, после силних препрека и напора, склопили савез. Кад су се растајали, са жељом да савез буде и користан и дуготрајан, приметио је твор у лисице вунаст реп и већи од свог.
     - О, пријашко! раздеpао се твор колико га је грло доносило. Причекај мало! О савезу између нас не може бити ни речи.
     - Како то! Зашто? питала је зачуђено лисица.
     - Како зашто! Још питаш! Зар ти не видиш да нам репови нису једнаки?!

20. јуна 1901. Указом краља Александра Обреновића потпуковник Јанко Вукасовић одликован је Орденом таковског крста III реда.

[attachment=1]

Skupina slovenskih prostovoljskih častnikov Jugoslovanske prostovoljske divizije s polkovnikom Jankom Vukasovičem v sredini, meseca januarja 1918 v Mikri pri Solunu.
Група словеначких добровољачких официра Југословенске добровољачке дивизије са пуковником Јанком Вукасовићем у средини, јануара 1918. у Микри код Солуна.

[attachment=1]

Једна цртица из живота пуковника Ј. Вукасовића

Заклетва Срба регрута у Словенији. Љубљана, 8. јула 1919. године.
Јуче је овде на тркалишту извршена на свечан начин заклетва регрута из Србије. Заклетва је извршена под заставом 26 пешадијског пука. После свршеног богослужења, извршио је заклетву регрута кратким говором командант пука, пуковник Наумовић и одушевљеним речима оцртао је борбе српске војске и нарочито је истакао значај верности застави. После њега је говорио помоћник команданта Дравске дивизије пуковник Јанко Вукасовић, који је регрутима из далеке Шумадије предочио чињеницу, да се они налазе сада у ослобођеној својој отаџбини, да се налазе као браћа у словеначком народу, јер њихова отаџбина је и ова лепа земља Словенија. Затим се пуковник Вукасовић окренуо многобројном грађанству, које је присуствовало заклетви и на словеначком језику рекао: 'Веруј мила Словенијо! Прими и загрли на своје груди ове храбре синове јуначке Србије и веруј у гвоздене деснице својих сопствених синова, који ће лечити твоје тешке ране, које сад подносиш'. После заклетве и док је војна музика свирала народне химне пуковник Вукасовић је угостио све присутне, а војници са грађанима поведоше народно коло. Заклетви је присуствовао председник земаљске владе др. Прејц, повереници др. Лартаушек и др. Пеља, председник општине љубљанске др. Тавчар и професор универзитета др. Ф. Илешић.