PALUBA

Žrnov

Žrnov ili Žrnovan je bio srednjovekovna tvrđava smeštena na najvišem vrhu Avale (511m nmv.). Na vrhu su još Rimljani podigli utvrdu, a kasnije su Srbi tu sazidali tvrđavu, koju su potom Osmanlije proširile i ojačale za potrebe napada na Beograd. U gradu je prema legendi stolovao, u pesmama opevani, Porča od Avale. Ostaci utvrđenja su srušeni dinamitom 1934. godine da bi se na tom mestu sagradio mauzolej Spomenik Neznanom junaku, čiji je autor bio vajar Ivan Meštrović.

[attachment=1]


Prošlost Žrnova

Najstarije utvrđenje na vrhu Avale podigli su Rimljani da bi kontrolisali prilaz Singidunumu, ali i da bi zaštitili svoje rudnike koje su imali na obroncima Avale stotinak metara ispod samog vrha.

Na mestu nekadašnje rimske utvrde, podigli su Srbi u srednjem veku utvrđenje koje Osmanlije zauzimaju 1442. godine, ojačavši mu tada istočni i južni deo bedema. Međutim već 1444. godine bivaju primorani segedinskim primirijem na obnovu srpske despotovine i vraćanje utvrda Srbima. Među vraćenim gradovima pored Golupca, Kruševca i Novog Brda, našao se i Žrnov. Posle smrti Janoša Hunjadija i Đurđa Smederevca 1456. godine Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzimaju Žrnov u pokušaju da osvoje Beograd, što im ne polazi za rukom.

_{Žrnov iz XIX veka (crtež Feliksa Kanica)}
[attachment=2]

Posle toga Hodi paša proširuje tvrđavu dodatnim bedemom i suvim šancem stvorivši od Žrnova tvrđavu za uznemiravanje Beograda koji se nalazio u mađarskim rukama. Od ove uloge tvrđave odnosno imena Havala, što znači smetnja, koji su mu Osmanlije nadenule cela planina je dobila ime Avala. Mađari su 1515. godine pokušali da zauzmu Žrnov uz pomoć artiljerije, ali se taj njihov pokušaj okončao potpunim porazom i gubitkom teške artiljerije. Sa padom Beograda 1521. godine Žrnov počinje da gubi svoj strateški značaj.
 
_{Grupa izletnika na ulazu u grad početkom 20-tih godina XX veka}
[attachment=3]

Ne zna se do kada se tačno u Žrnovu nalazila vojna posada, ali se pretpostavlja da je utvrda napuštena u XVIII veku od kada je prepuštena zubu vremena. Dosta dobro očuvani ostaci grada su 1934. godine dignuti u vazduh da bi se na vrhu Avale podigao spomenik vojnicima poginulim u Prvom svetskom ratu. Kompleks spomenika Neznanom Junaku podignut je po nacrtima najvećeg vajara kraljevine Jugoslavije Ivana Meštrovića.

_{Grupa izletnika ispred Žrnova početkom 20-tih godina XX veka}
[attachment=4]

Izgled Žrnova

Žrnov se sastoji od:

-Gornjeg grada, koji predstavlja srpsku tvrđavu sa malim osmanlijskim proširenjem (1442.)
-Donjeg grada, koji sačinjava bedem koji prati oblik padine i nadovezuje se na Mali grad oko koga se nalazi    suvi šanac (posle 1458.)

[attachment=1]

Mali grad ima osnovu izduženog pravilnog petougla koji se prostire pravcem severozapad-jugoistok koji odgovara položaju današnjeg spomenika Neznanom Junaku. Ceo severozapadni bedem zapravo predstavlja jaka utvrđena kula, oblika nepravilnog polukruga, koja je zapravo glavni štit, pošto je okrenuta niz greben ka najlakšem prilazu utvrdi, koji odgovara današnjem stepeništu koje spaja stub sa barjakom sa samim spomenikom. Od te jake kule se bedemi polako šire ka vrhu na kome se nalaze dve polukružne kule jedna naspram druge. Odatle se bedemi polako sužavaju do ravnog jugoistočnog dela bedema, na čijoj se sredini nalazi polukružna kula, dok se u južnom temenu petougla nalazi četvrtasta kula-kapija.

[attachment=2]

Bedem koji opasuje i formira Donji grad počinje od jake kule na jugozapad i pravi polukrug ka jugu da bi se potom dodatno izdužio ka jugoistoku prateći padinu, posle čega se okreće i gotovo pravolinijski ide na severozapad dok se ne spoji sa bedemom Malog grada. Oko cele tvrđave se nalazi suvi šanac koji po obliku prati spoljnu liniju bedema. Ulazna kapija u tvrđavu smeštena je na najjugozapadnijoj tački bedema odnosno na sredini polukružnog dela.


Razvoj Žrnova

Najstariji deo Žrnova predstavlja Mali grad bez dve kule na jugoistočnom bedemu. Podignut je srednjevekovnoj Srbiji, ali se ne može bliže odrediti doba njegove gradnje.

[attachment=3]

Hodi paša 1442. godine ojačava istočni bedem od polukružne kule do jugoistočnog bedema, dodavši polukružnu kulu na sred jugoistočnog bedema i četvrtastu kula-kapiju na južnom kraju bedema.

Poslednju fazu izgradnje Žrnova predstavlja dodavanje bedema i kopanje suvog šanca oko celog grada koje se odigralo posle 1458. godine.

[attachment=4]
 
Žrnov danas

Vidljivih ostataka Žrnova danas nema. Ceo prostor nekadašnje tvrđave je posle dizanja u vazduh zaravnjen i zabetoniran i na njemu se danas nalazi sam spomenik Neznanom Junaku. Podatke o izgledu tvrđave danas su dostupni u vidu zapisa starih hroničara (Đ. Bošković), radova Aleksandra Deroka i nekoliko fotografija koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu.



Izvor: Aleksandar Deroko, „Srednjevekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“, Beograd 1950
         Aleksandar Deroko, „Medieval Castles on the Danube“, Beograd 1964 (en)
         Đ. Bošković, „Starinar“, 1914
         dr Mirjana Detelić, Balkanološki institut SANU, „Leksikon epskih gradova“

Žrnovu presudio kralj

Zašto je Aleksandru Karađorđeviću zasmetala srednjevekovna tvrđava, prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića, istoričari do danas nisu otkrili. Na mestu gde je stari grad srušen do temelja, podignut je Meštrovićev spomenik Neznanom junaku


Toranj na Avali niče i svi sa nestrpljenjem očekuju da vide da li će po završetku radova to biti opet ona stara planina ili, bez obzira na novi toranj, ništa neće biti kao pre. Novim tornjem Avala će, sva je prilika, dobiti novo lice, kao što ga je dobila podizanjem spomenika Neznanom junaku na mestu gde se nalazilo srednjovekovno utvrđenje. Ali, tu utvrdu nije uništio zub vremena, nije se "istopila" pod naletom vekova. Porušio ju je, ili možda odmah treba reći minama sravnio sa zemljom, kralj Aleksandar Karađorđević kako bi poravnao i pripremio teren za podizanje današnjeg mauzoleja.

Dva puta su u poslednjih sto godina detonacije potresale Avalu. Dva puta su meštani podavalskih sela mislili da se planina ruši na njih i oba puta je ovo "brdo kraj Beograda" ostajalo bez vrednih prepoznatljivih obeležja.

Prvi put kada je minama uništen srednjovekovni grad Žrnov, drugi kada je NATO alijansa bombardovala toranj.


Temelji iz antike

[attachment=1]

Polemike oko toga zašto je kralj Aleksandar porušio jedno od najvrednijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji povedu se među istoričarima tek povremeno, i to više interno, u kancelarijama. Javnih rasprava nikad nije bilo. Većina istoričara i sada se ponaša po onoj narodnoj "za prosutim mlekom džaba je žaliti".

Ima i onih koji gotovo da opravdavaju taj potez, obrazlažući da je besmisleno osuđivati kralja za tako nešto, jer je teško sa današnjeg stanovišta i današnjim kriterijumima meriti nešto što se zbilo pre nešto više od sedam decenija.

_{Grupa izletnika početkom 20-tih godina XX veka}
[attachment=7]

- Takav stav nekih mojih kolega je nedopustiv - kaže istoričar Radovan Damjanović, koji već godinama pokušava da reši zagonetku zašto je srpski suveren srušio Žrnov. - Sravniti sa zemljom čitav grad, čiji temelji datiraju još iz antike, bedemi iz ranog srednjeg veka, utvrdu koja je u putopisima nabrojana kao jedna od šest najznačajnijih u Srbiji, skandal je svoje vrste. Tim je veći što je tako nešto uradio lično kralj, u tišini. O tome nije smelo da se priča, nije se pisalo, čak su i čaršijske priče na tu temu zaustavljane.

Nije Aleksandar smeo da sebi da tolika ovlašćenja da gde god prstom upre, tamo mora da se ruši. Ne kažem da sada treba oko toga da se vode polemike, ali bi bilo dobro, zarad javnosti i zarad pokolenja kojima ostavljamo kulturnu baštinu u nasleđe, da nadležne institucije zauzmu stav, da se taj nepostojeći grad na osnovu postojećeg materijala obradi, uvede u kataloge, jednostavno da mu se da mesto koje i zaslužuje. Ovako ispade kao da je potpuno u redu što je nestao tim vandalskim činom, kao da je sasvim normalno da minama uništavamo stare gradove i da to možda može i dalje da bude praksa.

_{Kralj Aleksandar u poseti Žrnovu}
[attachment=2]

Prisustvo Kelta na Avali je dokazano, pretpostavlja se da je na vrhu postojalo utvrđenje na čijim su osnovama kasnije Rimljani podigli osmatračnicu. Bio je to, zapravo, višenamenski punkt. Za kontrolu puta, kontrolu prilaza Singidunumu i zaštitu rudnika koji su se nalazili na obroncima planine.

Nema dokaza da li je grad živeo u doba Vizantije, ali je gotovo sigurno da je prvo pravo utvrđenje podignuto u vreme despota Stefana Lazarevića. Teško je u bilo čemu biti izričit, jer, nažalost, Avala nije dovoljno istražena.Čuveni putopisac Feliks Kanic zabeležio je da je na vrhu planine bila rimska osmatračnica na čijim su temeljima srpski carevi podigli Žrnov. Kad i koji vladari, nigde nije zapisano.

Najčešća verzija kako je grad dobio ime jeste po žrvnju, ali ne običnom, već za meljavu rude iz rudnika koji su postojali u podnožju. Avala je pre turskog imena nosila naziv Žrnov.


Mnogo pretpostavki

Najstariji deo Žrnova je bio mali grad, bez kula. Sredinom petnaestog veka Hodi paša ojačava istočni bedem, dodaje polukružnu kulu i četrvtastu kapiju. Posle samo dve godine Turci su primorani segedinskim primirjem da vrate utvrde Srbiji, pa se tako među vraćenim gradovima, kao što su Golubac, Novo Brdo i Kruševac, našao i Žrnov.

Desetak godina kasnije Osmanlije ponovo kreću na Srbiju i 1458. godine zauzaimaju Žrnov. Hodi paša dodatno obezbeđuje tvrđavu. Dve godine trajali su radovi tako da je sad grad imao dva bedema, jarak i pet kula visokih više od dvadeset metara. Bila je to sada moćna utvrda.

Ne zna se tačno kad su sve i po koliko vremena u tvrđavi boravile vojne posade, ali je izvesno da je napuštena u osamnaestom veku. Srpske vlasti su 1859. godine Avalu proglasile zaštićenim prostorom, a krajem devetnaestog veka je počelo njeno uređenje, pre svega pošumljavanje listopadnim drvećem. U Prvom svetskom ratu srpskoj vojsci grad je služio kao osmatračnica, a u njegovom podnožju kasnije je podignut spomenik dečaku, neznanom junaku.

_{Trenutak eksplozije}
[attachment=3]

- Zašto je kralju Aleksandru zasmetala ta celina, pitanje je na koje, evo već godinama, pokušavam da nađem odgovor - nastavlja istoričar Radovan Damjanović. - Ima tu raznih pretpostavki, mnogo toga nije lako proveriti. Pominju se čak i masonske organizacije koje su u svemu imale udela. Pitanje je zašto je tek podignuti spomenik na Avali palim junacima odjednom postao nereprezentativan. Ima li ikakvog smisla ozbiljno razmišljati o nekakvim pričama da je to bio početak realizacij plana o uništenju glavnih istorijskih tačaka u Srbiji. Možda ima, a možda i ne. Ali, ako se uzme u obzir činjenica da je samo nekoliko meseci posle rušenja Žrnova kralj ubijen u Marseju i da je time njegova uloga kao vladara stavljena pod lupu, onda možda neke priče i imaju smisla.

Knežević pritisnuo dugme

Bilo kako bilo, tek vest koja je prostrujala beogradskom čaršijom da kralj planira da sruši jedno od najstarijih utvrđenja u Srbiji, shvaćena je kao nečija neozbiljna šala. Ali, kada je sve postalo izvesno, pojavilo se njih nekoliko da zaštiti vredno kulturno nasleđe. Uzalud. Kralj je ostao gluv na sve apele. Čak je i gušio takve priče. Doduše, sve je i rađeno prilično bledo, jer svako se bojao represija. Tome u prilog ide i podatak da je arhitekta Đurđe Bošković, koji je, kada je grad miniran, uradio plan i opisao sve, to objavio tek 1942. godine u “Starinaru”.

_{Uklanjanje ostataka}
[attachment=4]

- Dva dana trajao je taj skandalozni čin - kaže Damjanović. - Prvo miniranje obavljeno je 18. aprila 1934. godine. Kako posao nije dobro urađen, sve je nastavljeno sutradan. Tri puta su mineri postavljali eksploziv, dok od grada nije ostao ni kamen na kamenu. Inače, interesantno je da je svemu prisustvovao lično kralj Aleksandar. Čak se i fotografisao. A koliko je to bilo osiono, govori i podatak da je jednom dugme za aktiviranje mina pritisnuo tada desetogodišnji Aleksandar, sin kneza Pavla.

Ostalo je zabeleženo da se neko usudio da kralju prigovori što je srušio utvrđenje koje su podigli srpski vladari. Suveren je na to odgovorio da je mislio da su grad podigli Turci, a ne srpski vladari i da je zato naredio
rušenje.

_{Stari spomenik neznanom junaku}
[attachment=5]

Grad je srušen, materijal prebačen u podavalsko selo Beli Potok, a na goloj steni podignut je današnji spomenik Neznanom junaku. Ali to nije bio kraj čišćenja terena. Kralju i njemu omiljenom vajaru zasmetao je stari spomenik Neznanom junaku podignut ranije nedalkeo od novog mauzoleja. Kvario im je ambijentalnu celinu, kako su rekli. I njega su srušili i tu izgradili rotondu gde se danas nalazi jarbol. Od starog spomenika ostao je samo krst koji leži u porti crkve u Belom Potoku. Od Žrnova ni kamen na kamenu. Ni trag. Kao da ga nikad i nije bilo.

[attachment=6]


Ognjan Radulović
Izvor: Ilustrovana Politika

Fotografija Žrnova snimljena 1929. godine iz aviona ŠRVO ...

[attachment=1]

I na njegovom mestu, izgradnja spomenika Neznanom junaku ...

[attachment=2]

Još jedna retka fotografija ...

[attachment=1]

Još malo Žrnova, ovog puta skice:
[attachment=1][attachment=2]

Можда овим сликама није баш место овде јер се односе првенствено на споменик Незнаном јунаку изграђеном на месту старе тврђаве Жрнов.

Мој отац, као активни подофицир учествовао је у изградњи споменика у неколико "смена". Споменик је градила инжењерија Војске Краљевине Југославије, а међу њима и припадници 1. пионирског пука стационираног у Нишу, где је службовао мој отац. Ево неколико слика које имам:

[attachment=1]
Сатри споменик незнаном јунаку

[attachment=2]
[attachment=3]
[attachment=4]
[attachment=5]

Каријатиде у фази постављања на споменик

Још једна, која приказује клесарницу где је клесан гранит уграђиван у споменик. На полеђини слике пише да је сликано 1936/1937. године.

[attachment=1]

Fantastične fotografije Džumba  :super

Заборавио сам рећи да је мој отац био шеф клесарнице када је боравио на изградњи споменика. Како ми је причао, међу војницима је било и грађевинских инжењера и архитеката који су уз официре радили стручне послове на градилишту.

Fotografije su vrhunski snimljene, razvijene i napravljene. Sve se tu poklopilo po zanatu. Ovakve fotografije se više ne rade. Rok im je 100 godina, a kvaliteta izrade garantira barem 200. Bravo Dzumba!

[attachment=1]

[attachment=1]

[attachment=2]

[attachment=1]

Još neki detalji i par fotografija vezanih za Žrnov iz teksta objavljenog u listu Telegraf (http://www.telegraf.rs)...


...

“EIN UBERKANNTER SERBISCHER SOLDAT”

Prvi svetski rat je završen, a Evropa, osim što vida svoje rane, ima način da se zahvali svojim herojima izginulim u krvavim sukobima. Prvi spomenik Neznanom vojniku, soldat inconnu, podigla je Francuska pod Trijumfalnom kapijom u Parizu. Ubrzo zatim i Arlingtonsko nacionalno groblje u Sjedinjenim Američkim Državama dobija spomenik Neznanom junaku (unknown soldier). Grob Nepoznatog ratnika, unknown warrior, postoji i u Vestminsterskoj opatiji u Velikoj Britaniji, a ova “moda” ubrzo stiže i do Kanade, Belgije, Italije i Portugala.

[attachment=1]

Kako u ovom periodu Srbija “drži korak” sa Evropom, Neznanog junaka dobija i Beograd. Naime, tokom Prvog svetskog rata, 1915. godine, Nemci sahranjuju jednog ubijenog srpskog vojnika na Avali  i na grob postavljaju krst sa natpisom:

“Ein unbekannter serbischer Soldat” (Nepoznati srpski vojnik).

Nakon rata, grob vojnika nalaze meštani okolnih sela, sakupljaju novac i podižu spomenik nepoznatom vojniku.

Uskoro, godine 1934. kralj Aleksandar I Karađorđević inicira gradnju spomenika Neznanom junaku na planini Avala. Međutim, za potrebe spomenika ostaci napuštene tvrđave Žrnov moraju biti srušeni. Iste godine tvrđava se minama ruši do temelja, nakon čega počinje izgradnja.

[attachment=2]

Spomenik sa ovakvom namenom zaslužuje najboljeg arhitektu. Zbog toga kralj poziva “u pomoć” jednog od najboljih jugoslovenskih vajara i arhitekti Ivana Meštrovića. Njegova inspiracija za spomenik je grobnica Kira II u Persiji.

Četiri godine posle početka gradnje spomenik je gotov. Za izgradnju je potrošeno 8.000 m3 crnog jablaničkog mermera. Grob leži na pet uspravnih blokova granita i okružen je karijatidama, koje nose krov. Ovih osam skulptura simbolizuju majke vojnika, ali i  narode i regije Kraljevine Jugoslavije. To su: Šumadinka, Panonka-Vojvođanka, Crnogorka, Kosovka, Dalmatinka, Zagorka, Slovenka i Makedonka.

http://www.youtube.com/watch?v=paunsp9XCaw

Претпостављени изглед Жрнова у 15. веку.

[attachment=1]

Авала крије своје тајне
Аутор: Александар Тодоровић понедељак, 30.10.2017.

Мало људи зна да се на темељима Споменика незнаном јунаку некад налазила тврђава средњовековног града Жрнова

[attachment=1]

Готово да нема становника Београда и околине, као и великог броја туриста, а да нису посетили најближу београдску планину Авалу. Предивна шума, обновљени торањ и Споменик незнаном јунаку симбол су Авале, међутим, мало људи зна да је на темељима Споменика незнаном јунаку некада стајала веома добро очувана тврђава средњовековног града Жрнова.

Врх Авале био је погодан за градњу па су још Римљани подигли утврђење, на ком су Срби касније сазидали тврђаву, а довршили је и ојачали Османлије док су ове просторе држали под контролом.

Тврђава је користила Римљанима да лакше контролишу прилаз тадашњем Сингидунуму, али и као заштиту за руднике које су копали на Авали. Видљивих остатака древне тврђаве данас нема. Разлог томе је одлука краља Александра Карађорђевића да на том месту подигне Споменик незнаном јунаку, по нацртима Ивана Мештровића.

По жељи и наредби краља, остаци утврђења су уништени динамитом 1934. године да би на њима био подигнут Споменик незнаном јунаку. Минирање је почело 18. априла и трајало два дана, док тврђава није у потпуности уништена. Рушење су обавили минери инжењерске чете Југословенске војске у три серије експлозија. После друге експлозије у земљи је откривен слој из римског раздобља у ком се налазила цистерна с водом за пиће и пећ за печење хлеба.

[attachment=2]


[attachment=3]

Више пута се у јавности водила полемика зашто је краљ Александар донео такву одлуку, али се није дошло до ваљаног закључка. Краљ Александар је само неколико месеци после рушења Жрнова убијен у Марсељу.

Такође, треба нагласити да је у то време, недалеко од новог, већ постојао Споменик незнаном јунаку, али је и он срушен. Од њега је остао само крст који се данас налази у цркви у Белом Потоку.

Подно зидина Жрнова 1915. године, за време рата, погинуо је петнаестогодишњи дечак ког су сахранили Немци. На крсту су на немачком језику написали: „Овде почива непознати српски војник”.

План новог споменика захтевао је да врх планине буде потпуно го, па је можда то разлог за доношење одлуке о рушењу Жрнова. Из истог разлога морао је и стари споменик с крстом да се поруши јер је кварио замишљену целину.

За градњу новог споменика утрошено је 4.000 кубика обрађеног камена који је возом стигао из Хрватске. Завршен је у септембру 1937, а свечано откривен 28. јуна 1938. године. Краљ, нажалост, није дочекао да види нови споменик.

Власти Србије су 1859. године Авалу прогласиле заштићеним добром, а крајем деветнаестог века почело је уређивање и пошумљавање.

​Жрнов или жрвањ

[attachment=4]

Према једној верзији, средњовековни град добио је име по жрвњу за млевење руде из рудника који су се налазили у подножју Авале. Град се после 1458. године нашао у рукама Османлија и служио им је за опсаду Београда који никако нису успевали да поробе. Због тога су Жрнов звали Хавала, што на турском језику значи сметња, па је и планина добила данашњи назив Авала, док на арапском Хавала значи видиковац. Авала је одувек била привлачна јер је богата рудом. Од давнина су у авалским рудницима ископаване руде олова, сребра, гвожђа и цинaбарит од којег се добија жива. Данас је походе многобројни туристи жељни природе, чистог ваздуха и рекреације.

[attachment=5]

Izvor: www.politika.rs

Веома лепа тема.

Милоше, овде на Палуби има доста лепих тема... :D

Што се тиче назива...

Жернов- Жрнов-Жервен-Жрвен-Жрвањ.

А откуд таква промена у речи... па исто као и код ложица-лжица-жлица (у српској варијанти најчешће кашика, што је, јел`те, турцизам).

Тачно је да нека мељава у питању, али је и жрвањ као реч настао од старијег корена зрно или тачније дзрно што се некако претворило у жрно. Баш лепа тема.

Претпостављам да је управо тако, али нисам хтео да идем тако далеко. Општесловенска реч по француском лингвисти-слависти Мејеу је "зерно" и постоји као зерно или зрно у свим словенским језицима.

Grupa izletnika pred Žrnovom, zimski ambijent.


[attachment=1]

Skijanje na Avali 1928. godine. U pozadini se vidi Žrnov.


[attachment=1]

Ponovo skijanje po Avali i Žrnov, ovog puta ne znam godinu.


[attachment=1]

Vojska Habzburške monarhije osvojila je Beograd 6. septembra 1688. godine. Istog dana Leopold I izdao je proglas kojim je pozvao narode Osmanskog carstva da pristupe njegovoj vojsci.

Dve godine kasnije, Osmanlije preduzimaju vojni pohod velikih razmera i za kratko vreme vraćaju sve prethodno izgubljene teritorije i već krajem leta i početkom jeseni 1690. godine ponovo opsedaju Beograd.

Avalsko utvrđenje, koje su Austrijanci uključili u odbrambeni sistem Beograda, nalazilo se pod opsadom nekoliko buljuka kurdske vojske. Poziv na predaju branioci su prihvatili, s tim što su tražili određeno vreme kako bi od zapovednika Beograda dobili odobrenje da predaju tvrđavu. No, kako su njihovi glasnici u dva navrata išli u Beograd i vraćali se bez konačne odluke, Kurdi su 5. oktobra upali u tvrđavu i počeli da seku sve redom, bez milosti.

One koje su zarobili, a među njima je bio i zapovednik Avale, kao i srpske žene i deca, priveli su velikom veziru. Žene i deca razdeljeni su vojsci na ime ratnog plena, a svi ostali, habzburški vojnici i hajduci, predati su dželatima. Veliki vezir je naredio da se kapetanu, zapovedniku utvrđenja, zbog toga što je odugovlačio s predajom, najpre odseku desna ruka i leva noga, a zatim i da mu se odrubi glava.

Jedan deo žitelja podavalskih i drugih naselja iz okoline Beograda je prebegao u Austriju pod prvobitnim naletom turaka, ali je tamo naišao na probleme. Loš odnos austrijskih vojnih vlasti prema srpskim ustanicima bio je još jedan razlog što su doskorašnji pobunjenici tražili oproštaj i ponovo postajali osmanski podanici.

Ovo su činili tako što bi slali svoje predstavnike, s poklonima, na prijem kod velikog vezira, da bi u ime svih „izrazili poslušnost i zatražili milost i oproštaj što su se ranije priklonili i potčinili ratnom neprijatelju”.

Za predstavnike naroda birani su ljudi od imetka, ugleda i autoriteta, starešine porodica, koji se „među rajom nazivaju domaćinima”. Tako je, svega dva dana posle pada beogradske tvrđave, kod velikog vezira došlo petnaest domaćina, predstavnika raje izbegle u Srem, s molbom da ponovo postanu podanici Osmanskog carstva.
 
Doneli su tradicionalne poklone: pogaču, kokošku i ovcu. S istim poklonima i molbama, iz fruškogorskih zbegova i s ostrva na Dunavu, stigli su na vračarsko polje i domaćini iz sela Pančevačkog kadiluka i iz okoline Beograda. Svima su izdate potvrde o amnestiji i data im je vojnička pratnja da ih štiti od nasrtaja tatarskih i albanskih četedžija.

Fermane o pomilovanju dobili su tada stanovnici Grocke, Beograda, i sela oko Beograda: Višnjice, Mirijeva, Rušnja, Slanaca, Železnika i Velikog Sela.




Izvor: Tatjana Katić, "Tursko osvajanje Srbije 1690. godine"

Град Авала у путопису Евлије Челебије.

Тај град основао је султан Бајезид Јилдирим, а саградио га је по његовом наређењу Шехабудин-паша. Кад је подигао тај град, Јилдирим-хан је тежио да ослаби снагу београдских неверника, па се у том циљу оженио кћерком смедеревског господара по имену Влкоглуа Дуџија , па је уз помоћ тога Влкоглуа подигао овај град, који није давао мира београдским неверницима и који их је лишио безбедности.
Касније, кад је Јилдирим-хан у време провале Тимур-хана умро, Срби су заузели град Авалу. 846/1442. године, кад је султан Мехмед-хан Освајач дошао да освоји Београд, наредио је Гази Порчи да поново освоји Авалу.
Град се сада налази у београдској нахији, на територији смедеревског санџака. Лежи на једној стрменитој литици која се диже до небеског врха и нема уопште ниједног места које би доминирало градом. То је леп мален град сазидан од камена. С тог високог града види се на све стране до пет конака далеко. На северној страни види се Темишвар, на западној Сремска Митровица, а на јужној страни види се планина Пакра.
Називом Хавала хтело се казати да тај град доминира поменутим подручјима, док нема ништа што би доминирало тим градом. Са куле која се налази на највишем врху тога града види се чак до планина херцеговачког санџака.
Тај град освојио је Гази Порча са својих четрдесет јунака. Он је подигао споља око града још један јак зид и на томе зиду направио је још једну гвоздену капију, која је окренута према југоистоку, те је тако учинио да овај град буде неприступачан и чврст. Са све четири стране тога града налазе се такве провалије да се човек, боже сачувај, не усуђује да погледа доле.
Са западне стране града налази се мала варош. С те стране, испод малог опкопа озиданог од камена шкриљца, налази се једна дубока јама страшна као паклена провалија Гаја.
У доба Гази Порче излетало је из овог маленог града по хиљаду наоружаних и по избору храбрих јунака, коњаника оборужаних копљима. Они су присилили те крајеве, па и сам Београд, да моле за милост. Они су грабили плен са обале Дунава и враћали се отуда на Авалу као што се соко враћа у своје гнездо. И сад се у тој тврђави налазе собе тих газија; то су мале и тесне собе нанизане једна до друге, јер су ти људи били самци и никада се нису женили. Али те собе из дана у дан пропадају, јер са сада тај град налази у унутрашњости земље па нема потребе да се одржава. Ипак има он свог градског заповедника, педесет наоружаних људи градске посаде, довољну количину муниције, неколико шахи-топова, једну џамију, више лепих цистерни за воду и пет кућа. Двориште у тврђави је јако тесно.
Изван тврђаве, са западне стране налази се око стотину варошких кућица, које су покривене трском и ћеремитом, а окићене башчама и виноградима. Ту се налази једна џамија, али нема чаршије, базара ни осталог. Само има много излетишта, која личе на рајске башче и вртове.
На том високом брду, покрај виноградских ограда, налазе се, два-три хвата близу, извори питке воде и сви су чисти као сама чистоћа… Сви ови виногради су излетишта београдских првака.
Гроб Гази Порче. - У гробљу међу тим виноградима налази се једно до неба високо стабло пистаћа које заслужује да се види, јер се иначе дрво пистаћ не налази у подручју Румелије. Гроб Гази Порче не носи никакву куполу нити какав други надгробни споменик. Он почива мирно само у сенци тога пистаћа. Кажу да је још за свог живота казао:
'Кад погинем мученички у борби за праву веру или кад умрем у љубави прама богу, нека се на мом гробу засади какво ретко дрво.'
Његов гроб је место које и сада посећује отмен свет и широке масе.

П.С. Порча од Авале постао је шехит, када му је на улазу у тврђаву Змај Огњени Вук, из Купинова, одсекао главу 'и турио себи у зобницу'. Борбу између ова два јунака посматрао је са зидина града Ђерђелез-Алија 'са његови триста Сарајлија', који је код Порче био у гостима.

 
Još jedan pogled na Žrnov.


https://youtu.be/tIKIH4FqYfc

Inače, ovo je rekonstrukcija izgleda Žrnova koju je uradio Prof. Radovan Damjanić, predavač iz priloga iznad koji je postavio Kile.


[attachment=1]

Rekonstrukcija izgleda Žrnova, delo Marka Miladinović




[attachment=1]

Od istog autora, rekonstrukcija-unutrašnjeg prostora grada Žrnova.




[attachment=1]

https://youtu.be/JOz7Q5GwP5g

Žrnov, oko 1930. godine.



[attachment=1]

Pred Žrnovom, oko 1930. godine.



[attachment=1]

Žrnov, oko 1930. godine.



[attachment=1]

Misterija srpskog srednjovekovnog grada: Zauvek izgubljeni Žrnov


Nakon toliko godina, može se samo nagađati da li je zaista bilo neophodno da Žrnov bude potpuno razoren i zabetoniran radi izgradnje potpuno novog spomenika.

Planina Avala bila je u prošlosti za Beograd vezana i duhovno i praktično, i sudbinski i vojnostrateški, pa su tako na njoj vođene borbe i 1915. prilikom nadiranja austrougarske i nemačke, a tokom odstupanja srpske vojske. U tim je borbama stradao i jedan srpski dečak, tek prispeo u borbene redove, što je izazvalo sažaljenje nemačkih vojnika, te su dečaka sahranili i poboli drveni krst na kojem su napisali: Ein unbekannter serbischer Soldat.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, lokalno stanovništvo je na tom mestu podiglo kameni spomenik sa natpisom: Ovde počiva nepoznati srpski vojnik – bio je to prvi Spomenik neznanom junaku, nedaleko od najvišeg vrha Avale, koji su tada još uvek prekrivali relativno dobro očuvani ostaci tvrđave Žrnov.

To je ujedno bila i prva bliža veza srednjovekovnog grada sa Spomenikom neznanom junaku, dok će druga, direktna, uslediti desetak godina docnije, nakon odluke da se novo, monumentalnije obeležje nepoznatom vojniku, prema projektu vajara Ivana Meštrovića, podigne baš na mestu same tvrđave – koja je, na taj način, praktično žrtvovana radi podizanja spomenika za koji danas svi dobro znamo kako izgleda.

Tako se desilo da 1934. razornim eksplozijama zauvek budu zbrisani ostaci one iste tvrđave za koju je u XVII veku osmanski putopisac Evlija Čelebija rekao da spada među šest najznačajnijih utvrđenja u Srbiji, a koju je Feliks Kanic sredinom XIX stoleća ovekovečio na svojim crtežima, zaključivši pritom da su srpski vladari najverovatnije podigli Žrnov na temeljima rimske osmatračnice.

Da li su Rimljani prvi uočili značaj Avale ili su možda još Kelti pre njih imali svoje utvrđenje na brdu visokom 511 metara nadomak tadašnjeg Singidunuma, teško je precizirati, kao što je uopšte teško pretpostaviti koji je srpski vladar podigao srednjovekovni Žrnov.

Ono što se sigurno zna, to je etimologija i srpskog i turskog naziva.

Žrnov, Žrnovo ili Žrnovan povezuje se sa izrazom žrvanj, koji označava alatku za obradu rude, a sasvim je sigurno da su i Rimljani uočili prirodni potencijal Avale, što bi moglo značiti da njihova osmatračnica nije služila samo za nadgledanje Singidunuma i okoline, nego i za zaštitu obližnjih rudnika.

Strateški značaj jedine beogradske planine odlično su uočile osmanlijske vojskovođe u vreme osvajanja srpskih i ostalih balkanskh zemalja sredinom XV veka. Pošto su zauzeli Žrnov 1442, Turci su već nakon dve godine bili prinuđeni da se povuku i srpskoj despotovini vrate najvažnija utvrđenja, među njima i ovu tvrđavu nad Beogradom. Međutim, krajem sledeće decenije Osmanlije opet zauzimaju Žrnov, ali ne i Beograd, koji je tada bio pod ugarskom vlašću. Zbog toga turski vojskovođa Hodi-paša proširuje tvrđavu dodatnim bedemom i šancem, te na taj način stari Žrnov postaje za Beograd havala – smetnja. Otuda se takav naziv u potonjim vekovima odomaćio ne samo za utvrđenje, nego i za celu planinu – Avala, mada se sâm vrh nazivao i Žrnovica.

Godine 1521. Turci osvajaju Beograd i prodiru dalje ka srednjoj Evropi, tako da Žrnov gubi nekadašnji vojnostrateški značaj, a verovatno je potpuno napušten u XVIII veku, kada iz njega odlaze poslednje vojne posade.

Avalska tvrđava nije jedina koja je bila prepuštena zubu vremena zato što u nekim novim uslovima nije više imala svoju svrhu – slično su prošli još mnogi srednjovekovni gradovi na čitavom balkanskom prostoru, ali kuriozitet je to što je stari Žrnov verovatno jedino utvrđenje koje je nekada bilo toliko značajno a docnije je, i to upravo u vremenu kada je arheologija doživljavala svoj zenit, bilo uništeno svesnom odlukom vladara čiji je narod zidao dotičnu tvrđavu.

Iako mnogi i ne znaju da su se na mestu današnjeg Spomenika neznanom junaku sve do četvrte decenije XX veka nalazili ostaci jednog veoma važnog srednjovekovnog utvrđenja, iako na ovom lokalitetu nisu nikada vršena planska istraživanja, ipak nam crteži Feliksa Kanica i zabeleške arhitekte Đurđa Popovića mogu dati dragocene podatke o zauvek izgubljenom Žrnovu, pa se čak može rekonstruisati i razvoj samog grada.

Iz predosmanskog perioda poticao je Mali ili Gornji grad (na mestu gde se danas nalazi Spomenik neznanom junaku), kome su Turci docnije pridodali dve kule, a zatim dogradili Donji grad u obliku bedema – no i pored toga, na slikama se može videti da je Žrnov delovao kao jedinstvena građevina, jer su se dve celine savršeno nadovezale jedna na drugu, premda su bile građene u različitim periodima.

I pored istorijskog značaja, pa i pored izgleda kojim je nadmašivao mnoge druge tvrđave na prostoru Srbije, avalski Žrnov danas se najčešće pominje u kontekstu jednog kontroverznog poteza čiji je inicijator bio kralj Aleksandar Karađorđević.

Nakon toliko godina, može se samo nagađati da li je zaista bilo neophodno da jedan dragocen istorijski spomenik bude potpuno razoren i zabetoniran radi izgradnje potpuno novog spomenika.

Čak i da se prihvate spekulacije o kralju Aleksandru i vajaru Ivanu Meštroviću kao osvedočenim masonima, pa i da se Spomenik neznanom junaku shvati kao oda paganstvu (najviše zbog piramidalne konstrukcije koja podseća na grobnicu persijskog cara Kira, ali i zbog karijatida oko vojnikovog groba), ipak se ni tu ne nalazi odgovor na pitanje zbog čega su baš zidine Žrnova morale biti minirane, tim pre što se na samoj Avali nalazi još nekoliko vrhova koji su takođe bili pogodni za izgradnju novog spomen-obeležja. Sem toga, još je čudnije što je kralj Aleksandar odabrao Avalu za odavanje počasti nepoznatom vojniku, jer ako je hteo da i Jugoslavija ima spomenik po uzoru na Francusku i Englesku, morao je primetiti da su u dotičnim zemljama spomen-obeležja bezimenim herojima podizana u srcu glavnog grada.

Osim Žrnova, zauvek je uništen i prvobitni Spomenik neznanom junaku nakon što je telo misterioznog dečaka preneseno u mauzolej, pa su tako, ustvari, nestala dva spomenika – koja su otprilike deceniju i po koegzistirala jedan uz drugi – da bi treći bio napravljen.

Rekli smo već da se ne zna koji je srednjovekovni srpski vladar izgradio tvrđavu na beogradskoj planini, ali se, izgleda, veoma dobro zna koji je član dinastije Karađorđević direktno učestvovao u rušenju Žrnova. Bio je to desetogodišnji sin Pavla Karađorđevića Aleksandar, koji je bar jedanput pritisnuo dugme za aktiviranje mina postavljenih po starim zidinama.


izvor (https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/istorija/a27427/srednjovekovni-grad-zrnov.html)

Из књиге Феликса Каница - Србија, земља и становништво

[attachment=1][attachment=2]

Путовање београдских Чеха на Авалу 1887.

[attachment=1]