PALUBA

Umalo sudar aviona i NLO


21.02.2010

Nikada do sada nikom nije govorio niti pisao o misteriji iznad severnog Jadrana, bliskom susretu sa neidentifikovanim letećim objektom (NLO). Posle 26 godina ćutanja, potpukovnik avijacije u penziji, pilot Trifko Radeta (46) prvi put javno svedoči o susretu aviona JNA s “letećim tanjirom”.

Trifko Radeta
[attachment=1]

Ovaj misteriozni događaj odigrao se početkom 1985. godine. Tada je Radeta, kao pitomac treće godine zadarske Vojne vazduhoplovne akademije, boravio na aerodromu Pula, koji je važio za najbolji centar za praćenje i navođenje aviona u nepovoljnim meteorološkim uslovima.

- Jednog dana, rano popodne, bio sam u kabini aviona “galeb” (N-60) sa legendarnim nastavnikom letenja Mitom, zvanim Dolar - priča Radeta. - Uvežbavali smo figurno letenje i vađenje iz nepravilnih položaja pod kalotom, u zoni vizuelnog letenja Rab, na visinama od 2.500 do 4.500 metara. Dan je bio prelep za letenje, bez ijednog oblačka, sa vidljivošću većom od deset kilometara.

Potpukovnik avijacije u penziji svedoči da se ubrzo oformio lanac i da su avioni jedan za drugim poletali i odlazili ka svojim zonama. Let je tekao bez ikakvog problema, kaže Radeta, sve dok u penjanju ka zoni u traverzi Cresa nije primetio leteći objekat, cilindričnog oblika cigarete, boje aluminijuma.

- Procenio sam da je bio dužine oko 20 a širine oko četiri metra - predočava nekadašnji vojni pilot. - Nastavnik u drugoj kabini, koga sam obavestio o objektu, preuzeo je komande i doveo avion u poziciju da i sam može dobro da vidi čudnu letilicu. Objekat je leteo brzinom ne većom od 100 kilometara na čas, na visini oko 1.500 metara, i na obodu naše zone i zone Krk.

Odmah potom, nastavnik je obavestio aerodromsku kontrolu letenja u Puli da proveri da li u zoni letenja ima i drugih letilica. Istovremeno, priča Trifko Radeta, upozorili su kolege koje su se nalazile na pravcu kretanja objekta da ne idu ispod visina rada u zoni, kako ne bi došlo do sudara.

- Ne skidajući pogled sa ovog objekta i konstantno mu se približavajući, doživeli smo veliko iznenađenje - tvrdi Radeta. - Odjednom je ubrzao let neverovatnom brzinom, da bi za pet-šest sekundi izašao iz vazdušnog prostora SFRJ, na poziciji Trsta. Tek po izlasku NLO iz našeg vazdušnog prostora, sa “debelim zakašnjenjem”, aerodromska kontrola letenja obavestila nas je da u dotičnoj zoni nema drugih letilica.

Kako kaže Radeta, sa aerodroma u Puli javio se i dežurni za radarsko navođenje, specijalista u tom poslu, koji im je uzbuđen rekao da na nebu iznad severnog Jadrana nema nijednog drugog letećeg objekta osim njihovih aviona.

Po sletanju na aerodorom, pitomci su komentarisali ovaj događaj, a nastavnici su se povukli u svoje prostorije.

- Najmanje osmorica pilota učestvovala su u ovom “viđenju”, o kojem se do sada nije javno govorilo - veli Radeta. - Niko nam nije naredio da ćutimo, ali je bio prisutan strah da te na redovnim lekarskim pregledima na VMA proglase nesposobnim za dalju službu. A to bi bio isuviše veliki rizik, da se tolike godine odricanja, truda i učenja bace u vodu zbog nečega što nije nikome škodilo niti ugrozilo bezbednost letenja.
Trifko Radeta nedavno je postao član “NLO Srbija”, prve ufološke organizacije kod nas, čiji je slogan “Odsustvo dokaza nije dokaz odsustva”.


Jurili "svetlost"

Radeta je bio i jedan od 12 pilota koji su 1987. borbenim avionima jurili neobično svetlo duž cele jadranske obale. Kako kaže, cela eskadrila, koju je predvodio komandir Milan Perić, nije uspela da sustigne tu svetlost.


Borbeni pilot

Posle završene Vojne vazduhoplovne akademije, Trifko Radeta je do 2002, kao pilot borbene avijacije, službovao na aerodromima Mostar, Zadar, Pula, Podgorica, Niš i Kraljevo. Do penzionisanja, 2006. godine, radio je u Komandi Vazduhoplovnih snaga Srbije, a iste godine je diplomirao na Mašinskom fakultetu u Nišu. Sada sa porodicom živi u Kraljevu.


Miša Ristović
Izvor: Večernje Novosti

Prijatelj civilni pilot sa preko 30 godina iskustva, kojem bez pogovora verujem, mi je jednom prilikom rekao: "Kad bih ti rekao samo deseti deo onoga što sam gore video svojim očima, odavno bi me smestio u Guberevac." :)

Jedan od naših članova ima avatar letećeg tanjira i moto "I want to believe" - "Želim da verujem". Ko veruje, veruje, ko ne, nećeš ga ničim ubediti. Smatram da je izuzetno prepotentno smatrati da smo jedini u kosmosu, a iz toga se lako izvlače neophodni zaključci. Ako još uzmemo u obzir tempo razvoja i inovacija u nauci i tehnici, pretpostavimo da su oni "drugi" tehnološki samo hiljadu godina ispred nas - i sve je jasno. Ako želiš da veruješ i da vidiš...

Ocigledno da se svuda vidjaju raznorazne letelice i NFO. Veliki sam ljubitelj naucno-fantastike i siguran sam da nismo sami, ali moram da postavim pitanje jer nikako ne mogu da shvatim; ako vanzemaljci dolaze na zemlju i toliko su blizu nama, zasto nas ne kontaktiraju? Ako samo prikupljaju podatke drzali bi se relativno daleko, dovoljno da mi ne mozemo da ih vidimo. Ako su toliko napredni, nemoguce je da nisu u stanju da nas izbegnu. Ako neko zamislja da vlade drzava su vec kontaktirane od strane vanzemaljaca i da su se dogovorile da cute o tome, to je moguce samo ako to i vanzemaljci zele ali zasto bi to zeleli?

@Helo, ako vanzemaljska inteligentna bića postoje, i ako su tehnološki toliko ispred nas da mogu da savladaju svetlosne godine udaljenosti koje nas sigurno dele, onda mislim da mi uopšte nismo u stanju da proniknemo u njihove motive.

Da probamo da zamislimo primitivnog čoveka iz na primer neolita, koji jeste bio razumno biće, kako provodi jedan dan sa bilo kojim od nas. Obzirom da su svi njegovi napori bili usmereni samo i jedino na preživljavanje - znači obezbeđenje skloništa, hrane i toplote, siguran sam da ne bi bio u stanju da razume ni jedan od naših postupaka tokom prosečnog dana, osim uzimanja hrane, vode i spavanja. Sve ostalo bi kod njega izazivalo nerazumevanje i bezgranično čuđenje zašto i šta uopšte to radimo.

Dakle, ako ET postoje, moraju tehnološki biti dosta ispred naše vrste, a tu dolazimo do toga da se uz tehnologiju razvija i svest, pa njihovi motivi možda uopšte ne postoje u našoj današnjoj paleti motivacije, morala, običaja...

Ne znam da li nas posecuju, ili je to samo velika zelja i masta mnogih. Ali, sam siguran da u svemiru koji je beskonacan postoji ogromna verovatnoca da postoje isti, slicni , ili jos bolji uslovi za postojanje zivota.
 Ko zna zasto je to dobro sto smo daleko jedni od drugih....

Da li netko zna nešto više o incidentu iz 1977. Naime gostujući u emisiji HRT-a "Na rubu znanosti", Aldo Matić iz Pule, bivši zapovjednik voda
radarske postaje Kačarevo, prepričao je događaj kada su 3 NLO-a praćena radarom sletjela u  Vojvodini, nakon čega je uslijedila intervencija lovačke avijacije. Objekti su tada odletjeli brzinom od 10 maha, nedaleko od Osijeka uzdignuvši su se u pravcu svemira.

Jurio sam NLO iznad Jadrana

14. 03. 2010


Intervju: Trifko Radeta, potpukovnik avijacije u penziji


[attachment=1]

Let je tekao bez ikakvog problema, dok u penjanju ka zoni u traverzi Cresa nisam primetio leteći objekat, cilindričnog oblika cigare i boje aluminijuma. Teško je odrediti njegovu dimenziju, ali recimo da je bio dužine do 20, a širine do četiri metra. Odmah sam o ovome izvestio nastavnika u drugoj kabini, koji je preuzeo komande i manevrima doveo avion u poziciju da i on može dobro da ga vidi. Objekat je leteo brzinom ne većom od 100 kilometara na sat, na oko 1.500 metara i na obodu naše zone i zone Krk. Nastavnik Mita je odmah obavestio AKL (aerodromsku kontrolu letenja) aerodroma Pula i tražio da nam se potvrdi da u zoni letenja nema drugih letelica. Pre nego što smo od njih dobili odgovor, upozorili smo kolege koje su se nalazile u blizini da obrate pažnju i da ne idu ispod visina rada u zoni, kako ne bi došlo do sudara sa NLO. Ne skidajući pogled sa objekta i konstantno mu se približavajući, doživeli smo veliko iznenađenje, kada je on odjednom neverovatno ubrzao. U narednih pet-šest sekundi izašao je iz vazdušnog prostora SFRJ na poziciji Trsta, priča za Pressmagazin Trifko Radeta, potpukovnik avijacije u penziji. On kaže da je zbog ogromne brzine objekat jedino uočila posada koja se nalazila u zoni Buzet.

- Ta posada nam je kasnije izjavila da je proleteo ispod njih neshvatljivom brzinom. Tek po izlasku NLO-a iz našeg vazdušnog prostora i sa „debelim zakašnjenjem", AKL nas je obavestio da u toj zoni nema letelica. Odmah se preko radio-veze javio i dežurni za radarsko navođenje, čovek koji je u svom poslu zaista bio specijalista u pronalaženju aviona radarom, pa nas je dosta uzbuđeno obavestio da na nebu iznad Istre nema nijednog letećeg objekta osim naših aviona. Mi pitomci smo po sletanju prokomentarisali događaj, a nastavnici su se povukli u svoje prostorije. Nikada niko nije javno o ovome govorio niti pisao, a najmanje osam pilota je učestvovalo u ovome viđenju NLO-a - kaže Radeta.


Zašto ste se odlučili da tek posle toliko godina o svemu progovorite?


- Ne mogu da kažem da je neko naredio da se o ovome ćuti, ali je sigurno da je bio prisutan strah od toga da nas na redovnim lekarskim pregledima ne proglase nesposobnima za dalju službu. Bio bi isuviše veliki rizik da se tolike godine odricanja, truda i učenja bace u vodu zbog nečega što nije nikome škodilo, niti ugrozilo bezbednost letenja. Pogrešno bi bilo zaključiti da sam se posle toliko godina odlučio da progovorim o ovome slučaju, jer je istina da se do sada za ovakve slučajeve niko nije ni interesovao. Pošto sam nedavno odlučio da sve obelodanim, svedok sam umerenih pa i ekstremnih komentara. Nisam osoba sa estrade, niti javna ličnost kojoj je u ovim godinama i u mom statusu potrebna reklama, niti neka skandalozna izjava od koje bih imao neku materijalnu ili drugu korist. Moj, kao i ugled i status moje porodice u društvu i sredini u kojoj živim, već je dosta poljuljan mojim prethodnim izjavama, što samo govori u kakvom svetu i društvenom miljeu živim



Da li je, po vama dostupnim informacijama, bilo još sličnih susreta na našem nebu?


Na ovo pitanje mogu jednostavno odgovoriti sa - da. I sam sam učestvovao u još jednom susretu nekoliko godina kasnije, tačnije krajem 1987. godine. Predvođeni majorom Milanom Perićem, cela eskadrila je neuspešno pokušavala da dostigne i obori neobičnu svetlost, duž gotovo cele Jadranske obale.


Zbog čega ste odlučili da postanete član „NLO Srbija"?



- Iz želje da svoje iskustvo, znanje i lična viđenja mogu da podelim sa jednom eminentnom grupom ljudi. Oni pripadaju jednoj ozbiljnoj organizaciji koja je još mlada i o kojoj se relativno malo zna, a koja je neophodna našoj zemlji. „Odsustvo dokaza nije dokaz odsustva."     n



Izvor:Press
                                                            

Snimak iz kokpita, gde se vidi cilindricni objekat, nije napravljen iz Ruskog aviona, pogotovo ne iz 21-ca. Moja pretpostavka po izgledu sedista da je u pitanju F-15.

http://www.vijesti.me/caffe/ispovijest-generala-jna-vojni-piloti-sa-golubovaca-jurili-nlo-clanak-37064

Postoji urbana legenda da je cak i pokojni Marsal na pitanje sta da rade sa tim......"vanzemaljcima", rekao da ih ne diraju, vec samo da ih prate i nikako da ulaze u kontakte sa njima. ;D

http://www.youtube.com/watch?v=dBsFj_FiCf0

Ovo je maksimalno skracena verzija.U monografiji je opisana na dve strane formata veceg od A4!
Prvo se sumnjalo na spijunazu,pretresale se prostorije,menjao se plan pocetka nocnog letenja,cak su u potpunoj tajnosti podigli odeljenje Jastrebova u toku neradne nedelje,ali nista nije pomoglo,objekat se uvek pojavljivao 50tak minuta od poletanja prvog aviona i konstantno pratio aktivnosti.Svi pokusaji da mu se priblize nisu urodili plodom.Nikako nisu uspevali skratiti rastojanje i bar se pribliziti
Na kraju je u Golubovce na poziv Z.Jurijevica dosao i par aviona Mig 21 da se proba izvrsiti presretanje.Galebovi i Jastrebovi su krenuli sa letenjem kao i uobicajeno s tim sto je bilo dogovoreno da se pri pojavi NLO odmah ode na sletanje,a podigne dezurni par 21ica.Tako je i uradjeno,21ice su krenule u poteru,dostigli su brzinu od 1700km na cas ali se nisu uspeli pribliziti objektu.U jednom momentu se objekat nasao iza ledja poteri vrlo usporeno leteci sto je totalno zbunilo i dezorjentisalo posade 21ica koje su potom pozvane na sletanje.Od tog dana se NLO ignorisao sve do momenta nestajanja
Objekat se nekada video,a nekada ne na radarima tokom ovih dogadjaja

JNA PROTIV NLO-A Hrvatski piloti proganjali "marsovce"

Prvi službeno opisan slučaj susreta jugoslavenskih borbenih lovaca s fenomenom neidentificiranih letećih objekata (NLO) predstavljen je u monografiji posvećenoj najvećoj zrakoplovnoj jedinici u bivšoj Jugoslaviji.

U monografiji je tako opisan fascinantan slučaj pojave NLO-a nad južnim dijelom Hrvatske i Crne Gore iz 1975. kada je 172. puk RV JNA bio smješten na aerodromu „Titograd“.  

Tijekom noćnih letova, svjedoče šokirani piloti, “iz vedra neba” pojavljivale su se svjetleće letjelice, manevarskih sposobnosti nespojivih s tehničkim performansama i ne sasmo ondašnjih nego i današnjih najjsofisticiranijih borbenih lovaca.

Te davne 1975., tri pilota u jurišno-školskim avionima N-60 galeb i J-21 jastreb gonila su neuhvatljive letjelice po nebu. S nebeskim uljezima susrela su se dva Hrvata: umirovljeni brigadir HV-a Milan Maček i general JRV-a Zvonko Jurjević, koji će početkom 90-ih postati i zapovjednik Jugoslavenskog ratnog zrakoplovstva, te jedan Crnogorac, također danas umirovljeni general, nekad pomoćnik načelnika Generalštaba Jugoslavije za avijaciju Blagoje Grahovac.

Spektar boja

- Uzletjeli smo po dojavi pilota JAT-ova putničkog boeinga koji je uočio čudne indikacije na horizontu - prisjetio se Maček, koji je na titogradskom aerodromu služio od 1970. do 1974. godine.

- Odletio sam u zonu Durmitor-Danilovgrad-Nikšić i ubrzo uočio svjetlosni objekt. Prije mene, u zoni letenja Petrovac na Moru, letio je tadašnji zapovjednik 172. puka Jurjević, no potrošio je gorivo, pa se morao vratiti.

Na visini od 4 tisuće metara, dakle, uočio sam svjetleći okrugli objekt koji je mijenjao spektar boja. Od žarkocrvene do žute, pa do bijele. Poigravao se sa mnom. Letio oko mene, vertikalno, horizontalno, uz nevjerojatna ubrzanja pod vrlo oštrim kutovima.

Premda je bio vizualno uočljiv, radarska postaja na Prevlaci taj objekt na zaslonu radara nije vidjela. Teško je bilo procijeniti koliko je uopće udaljen od mene i kojim brzinama leti, ali bile su to goleme brzine.

NLO sam pratio sve do Dubrovnika, preko mora. Njegove brzine i manevri bili su za mene konsternirajući. Gonio sam svoj avion do maksimalne brzine od 1700 km na sat. Kad mi se avion počeo tresti i podrhtavati od ubrzanja, morao sam odustati - opisuje svoj „bliski susret“ Maček.

Po pisanom izvještaju komandi avijacije o događaju, iz Beograda na titogradski aerodrom stiglo je šest naoružanih MIG-ova 21.

- Jedan od MIG-ova za vrijeme leta dobio je naredbu otvaranja vatre na NLO, ali trenutak prije nego što će pokušati zapucati, svjetleći objekt jednostavno se ugasio i nestao. Imam 26 godina iskustva letenja na borbenim zrakoplovima. Kasnije sam bio pilot na putničkim zrakoplovima „Croatia Airlinesa“, ali ni danas ne mogu objasniti kakva je to letjelica bila - kaže Maček.

Kako otkriva general Grahovac, naganjanje jugoslavenskih lovaca i NLO-a iznad južnog Jadrana trajao je punih mjesec dana.

- Događalo se to tijekom siječnja 1975.. Pojavljivali su se samo noću. Redovito točno 50 minuta nakon uzlijetanja prvog našeg aviona. MIG-ovi su imali naredbu da obore nepoznatu letjelicu. Međutim, NLO je uvijek letio na rubu nišanskog radara MIG-a. Jurili su ih preko mora, u smjeru Italije.

MIG-ovi su u forsažu letjeli maksimalnom brzinom od 1700 km na sat, dakle nadzvučno, ali nije bilo šanse niti da NLO dođe u domet raketa, a kamoli da mu se MIG približi. Zanimljivo da su se NLO-i uvijek pojavljivali i nestajali u smjeru mora - iznio je general Grahovac.

Rušenje uljeza

Jugoslavenski lovci, pojašnjava Grahovac, pokušavali su oboriti uljeza. Zapucao je jedan pilot iz Grahovčeve eskadrile.

- Kolega koji je letio na jastrebu otvorio je vatru iz strojnice, ali NLO je trenutačno postigao brzinu veću od brzine ispaljenog metka. Teško je procijeniti kojom brzinom je letio NLO, ali svakako se radilo o fantastičnim brzinama od nekoliko tisuća kilometara na sat.

Sjećam se situacije kada su se jedne noći pojavili iznad aerodroma u Titogradu. Na visini od 600 do 700 metara, svjetleća letjelica samo bi se zaustavila, brzina nula, i snopom svjetlosti obasjavala naše avione na pisti.

Trideset pet godina je prošlo, ali ni stručno ni profesionalno ne mogu objasniti porijeklo letjelica. Ne postoji ovozemaljska letjelica sa sličnim manevarskim performansama - zaključio je Grahovac.

Dvadeset godina u Zemuniku

 „172. avijacijski puk“ gotovo 20 godina, od 1950. do kraja 60-ih, bio je baziran na Zemuniku kod Zadra.

Hrvatski su piloti dali znatan obol u stvaranju prestiža ove lovačko-školske jedinice čiji su piloti po pitanju obučenosti i satovima naleta bili u razini kolega iz NATO saveza.

Tijekom 70-ih i 80-ih godina piloti 172. puka imali su godišnje ravno 300 sati naleta.

Usporedbe radi, današnji piloti MIG-ova HRZ-a lete manje od 30 sati godišnje, ali to je već neka druga priča...

Ispod deset kilometara

Svoj susret s NLO-om za vrijeme leta u zoni Čeva (selo kod Cetinja) u monografiji opisuje i general Zvonko Jurjević, nekadašnji zapovjednik jugoavijacije i protuzračne obrane, koji je NLO odlučio - ignorirati.

- Dok nam god ne prijeti opasnost, mi ćemo ga ignorirati, jer smo zaključili da se nitko nije uspio približiti NLO-u ispod 10 km udaljenosti, a niti NLO našem avionu...

Vjerovali da je to špijunska letjelica

- Kako smo imali nekoliko inozemnih pilota na obuci, i služba sigurnosti bavila se tim slučajem.

Naime, ‘sigurnjaci’ su bili toliko opsjednuti SSSR-om i NATO-om da su bili uvjereni da se radi o nekakvoj špijunskoj letjelici - kaže umirovljeni general avijacije Grahovac, donedavno i savjetnik za obranu predsjednika parlamenta Crne Gore.


Denis Krnić, Slobodna Dalmacija (http://www.slobodnadalmacija.hr)

Ova tematika u zadnje vrijeme postaje popularna, pa evo još jedan članak iz JL (http://www.jutarnji.hr/)

--------------

IZNAD CAVTATA ME NAPAO NLO I KRUŽIO OKO MIG-A
Kapetan Maček za NEDJELJNI otkriva strašne događaje koji su ga uvjerili kako je JNA zataškavala letove vanzemaljskih letjelica iznad Jadrana.

Autor: Tomislav Novak

[attachment=1]
Kapetan Milan Maček leti na 4000 metara visine.

Noć je vedra i topla; niti oblaka na nebu. Iznad njega zvijezde, ispod obrisi drugih aviona. U njima treniraju pitomci vojne akademije.

Smješteni su u bazi Golubovci nedaleko od tadašnjeg Titograda.

Maček je jedan od njihovih instruktora, a večerašnji zadatak mu je patroliranje. Njegov trenažni jednosjed Jastreb ustvari je laka meta.

Postiže brzinu od jedva 500-tinjak kilometara na sat, više možda samo u poniranju. Rujan je 1974. godine, a Mačekov let te večeri ipak prolazi mirno, rutinski, gotovo pa dosadno.

Sve do samog kraja. A onda se ispred njega u zraku pojavio NLO.
Brz i šaren

U prvi čas nije mogao vjerovati što to vidi. Okrugli objekt ispred njegova aviona i mijenja boje. Iz žute u crvenu, pa u bijelu, pa opet u žutu.

Juri gore-dolje po horizontu, mijenja smjerove pa staje.

Maček mu ne može odrediti veličinu niti vrstu pogona jer je, koliko god se trudio juriti ga, jednostavno prespor. K tome let je pri kraju, nestaje mu goriva. Odustaje od potjere i okreće se natrag u bazu. Tamo zaključuje da nije riječ o atmosferskoj pojavi niti optičkoj varci.

Isti je objekt, naime, vidio još jedan pilot te radarist s tornja. Svi s različitih točaka gledišta. I svi ga opisuju isto: brz, šaren, neidentificiran.

Nakon ovog susreta JNA je iz Beograda hitno u bazu Golubovci poslala nadzvučne lovce MiG 21, tada posljednju riječ tehnologije, koji su naoružani do zuba imali zadatak ovakve neidentificirane leteće objekte uočiti, približiti im se i, ako je potrebno i uopće moguće, srušiti!

Kodno ime te akcije bilo je šifra Vuk, zavedena u službenim spisima tadašnje vojske i aktivirana tek nekoliko puta te 1974. godine na nebu nad Titogradom.

Životna utrka

Priče o bliskim susretima jugoslavenskih pilota s neidentificiranim letećim objektima u bazi Golubovci, o kojima je Nedjeljni pisao još prije nekoliko mjeseci, sada su ponovno aktualizirane zbog svježe izdane monografije 172. brigade ratnog vazduhoplovstva JNA koja je bila stacionirana kod Titograda.

Uz ostalo, u njoj se spominje jurnjava za NLO-ima, objektima superiorne brzine i leta koji su se redovito pojavljivali u noćnim satima.

Jedan od instruktora u toj bazi je i Milan Maček, iskusni pilot nekadašnje JNA, kasnije hrvatskog ratnog zrakoplovstva, a nakon rata i pilot Croatia Airlinesa koji u nekoliko desetljeća letenja nije vidio ništa slično kao te dvije noći u Golubovcima.

On je NLO, naime, vidio dvaput. Jednom ga je lovio. A danas, 38 godina kasnije, uvjeren je da to što je vidio ne može biti zemaljskog podrijetla.

Maček je zrakoplovnu akademiju za pilota lovca završio 1967. godine. U bazu je stigao kako bi obučavao mlade pilote. U to su vrijeme u tadašnju JNA stigli prvi lovci MiG 21, a u Golubovcima su u sklopu zrakoplovno-vojne akademije, stacionirane u Zadru, obučavani i strani piloti, primjerice Libijci.

Desetak dana nakon prve dojave o neobičnoj kugli na nebu nad Titogradom Maček, koji je bio zamjenik komandira eskadrile, imao je pauzu nakon dnevne šihte u bazi.

- Sjedio sam na klupi na poligonu, sjećam se neki je vojnik skuhao kavu i čekao sam početak druge smjene. Tada sam na obzoru primjetio neobičan objekt. Kretao se prema Cavtatu , Dubrovniku i dalje prema Splitu - priča Maček koji se odmah javio zapovjedniku eskadrile Đorđi Stankoviću na obližnjem tornju.
Nije na radaru

Rekao mu je da se okrene prema zapadu i kaže mu vidi li nešto neobično.

- Vidim ga, vidim ga, jako interesantno - potvrdio je zapovjednik.

To “interesantno” opažanje prijavili su i ubrzo iz Beograda dobili nalog da obrate posebnu pažnju na takve objekte, ali da nastave obuku mladih pilota na Galebovima bez promjena u satnici.

Evo kompletan tekst koji je o tome u spetembru prosle godine objavljen u poddgorickim "Vijestima"...

U monografiji 172.avijacijske brigade detaljno opisan najupečatljiviji slučaj pojave NLO u Crnoj Gori

    VOJNI PILOTI SA GOLUBOVACA JURILI VANZEMALJCE

Upravo objavljena luksuzna monografija posvećena najvećoj vazduhoplovnoj jedinici u Crnoj Gori i jednoj od najbitnijih jedinica nekadašnjeg RV i PVO JNA, 172.avijacijskoj brigadi sa aerodroma Golubovci, iz pera grupe renomiranih bivpih i sadašnjih vojnih pilota i tehničara, donosi pregršt zanimljivosti iz duge i bogate istorije te jedinice, ali i prvi detaljno opisan slučaj pojave neidentifikovanih letećih objekata na crnogorskom nebu.
Iz pera penzionisanog general-majora Zvonka Jurjevića, jednog od bivših komandanata RV i PVO JNA, opisan je fascinantan višednevni slučaj pojave NLO nad južnim dijelom Crne Gore 1975 godine. Jurjević je u to vrijeme bio komandir 172. lovačko-bombardeskog avijacijskog puka (lbap) u tadašnjem Titogradu.
Sve je počelo neposredno nakon Nove godine, kada su prvi avioni sa vojnog aerodroma u Titogradu, nakon praznika krenuli na noćne letove, a u reonu izvodjenja letačke obuke, dočekao ih je NLO.
„Objekat je izgledao svjetleća kugla sa jakim svjetlom koji se kretao i mijenjao spektar boja od bijele pa do ljubičaste. Na nebu se ocrtavao kao svjetleće tijelo, izrazito veće od najsvjetlije zvijezde. Pojavljivao se samo u noćnom letjenju, po vedrom ili oblačnom vremenu, tako da je po potuno oblačnom vremenu bio jedino svjeteće tijelo na nebu osim aviona. Svakodnevnim praenjem uočeno je da se pojavljuje približno 50 minuta poslije polijetanja prvog aviona na noćno letjenje. NLO se pojavljivao „niotkuda“. Odjednom bi se pojavio kao svjetleće tijelo u regionu Nikšić-Herceg Novi u letu u kursu 130-150 stepeni.“- stoji u poglavlju monografije naslovljenom „Bliski susreti pripadnika 172.lbap i NLO“. Tadašnji pukovnik Jurjević piše da se NLO najčešće kretao nešto brže od naših aviona tipa „galeb G-2“ i „jasteb J-21“ kojim su letjeli piloti sa Golubovaca, ali i znatno većim i manjim brzinama. Radarska stanica na Prevlaci na ulazu u Boku je u samo manjem broju slučajeva uspjela dobiti odraz tog NLO na ekranima svojih radara, a najčešće je on za njih bio radarski neuočljiv.
„Pojava NLO u vazduhu približno uvijek 50 minuta po početku letjenja bila je vrlo uočljiva, te su ga sve posade u vazduhu gotovo istovremeno uočavale, javljale njegovu pojavu i u kojem pravcu ga vide. Dešavalo se da se u vazduhu nadje po 12 aviona „galeb G-2“ i da ga svi piloti uoče, što znači da ga 24 pilota vide. NLO bi se vidio u vazduhu približno 10 minuta, a potom bi nestajao tako što bi jednostavno ugasio svjetla, pa se nije moglo uočavati u kom pravcu bi nestao.“- ističe Jurjević dodajući da su piloti sa Golubovaca o tim neobičnim dešavanjima pretpostavljenim komandama pisali brojne izvještaje, ali i da je sve nailazilo na zid sumnje i nepovjerenja, te lakonskih tumačenja pretpostavljenih da je NLO zapravo „jače svjetleća zvijezda“. Komandni kadar 172.lbap je pomislio da pojava NLO možda ima vezu sa pokušajem neke od stranih vojnih sila da prati i izvidja dejstva avijacije JNA sa Golubovaca, posebno zato što su se u Titogradu pored jugoslovenskih, tada obučavali i piloti nekih stranih država. Jurjević je čak organizovao i posebnu akciju u kojoj su učestvovala četiri „jastreba“ kojima su pilotirali on, Djuro Stupar, Djordje Stanković i Milan Maček sa ambicijom da „namame“ NLO u svoju blizinu i pokušaju ga presresti. Sve se završilo tako što je Jurjević uspio da od Budve do Dubrovnika prati NLO koga radarska stanica na Prevlaci opet nije mogla dobiti kao odraz na radarskom ekranu, a piloti u avionima i posmatrači na zemlji su ipak vidjeli NLO i njegovu jaku svjetlost.
Nakon Jurjevićevog zvaničnog izvještaja Komandi RV i PVO o ovom iskustvu, sa Batajnice su u Titograd poslata dva primjerka tada najboljeg lovačkog aviona u naoružanju JNA- sovjetskog MiG-a 21, a Komanda je u Titograd kao konsultanta poslala i najboljeg jugoslovenskog poznavaoca svemirske tehnologije, inženjera Milivoja Jugina.
Podrobno razradjena akcija rezultirala je time da je para MiG-ova krenula u pravcu NLO-a koji se pojavio u reonu izmedju Cetinja i Danilovgrada.
„Dao sam preko radija ugovoreni signal, avioni su pošli na slijetanje, para MiG-a 21 je poletjela, a NLO se kretao u pravcu Prevlake. Posade MiG-ova su ga odmah vizuelno otkrile i pošle maksimalnom brzinom za NLO koji je već od Prevlake letio ka otvorenom moru negdje u kursu 220 stepeni. Pošto je odstojanje od NLO bilo nepromijenjeno, MiG-ovi daju forsaž, ali ne smanjuju odstojanje. Radarska stanica vidi MiG-ove i NLO: istome mjeri brzinu od 1.700 kilometara na čas. Posada MiG-ova iznenada gubi vizuelni kontakt sa NLO, a radar ga uočava iza aviona, sa brzinom od oko 80 kilometara na čas. MiG-ovi skidaju forsaž: pošto sam po radio vezi zaključio da su vidno zbunjeni i uzbudjeni, ja im naredjujem da prekinu let i idu na slijetanje. NLO je nestao. Svi smo bili zbunjeni i uzbudjeni a Jugin je prokomentarisao da ne postoji ovozemaljska letjelica koja ima ovakav raspon brzina, a koje ostvari u ovako kratkom vremenu. Ništa konkretno nismo zaključili.“- opisao je Jurjević taj neuspjeli pokušaj presretanja NLO koji se tada već 15-tak dana kontinuirano pojavljivao nad Crnom Gorom. Kako NLO nije pokazivao nikakve agresivne namjere, a od naših aviona nijedan mu se nije uspio približiti na manje od 10 kilometara udaljenosti, Jurjević je odlučio da njegovi piloti ubuduće ignorišu ovu neobjašnjivu pojavu. Kulminacija se dogodila samo par dana kasnije kada se na NLO noću pojavio nad Čevom i krenuo ravno prema aerodromu Titograd i to u vrijeme najveće aktivnosti na stajanci gdje su tehničari pripremali avione za noćno letjenje. Jurjević se pravio da ništa ne primjećuje dok mu naposlijetku komandir eskadrile nije prišao i zapitao kako je moguće da NLO vidi 100 ljudi, a on ne.
„Odgovorio sam glasno da me i drugi čuju, da ništa ne vidim jer neću da vidim, da se prestane sa komentarima i da svako gleda svoja posla. NLO po dolasku iznad aerodroma gasi svjetla i nestaje zauvijek, jer se nikada više nije pojavio. Ova misterija do danas je ostala nerasvijetljena.“- stoji u Jurjevićevoj ispovjesti objavljenoj u monografiji 172.lbap. On je odbacio naknadno tumačenje koje je 20 i kusur godina kasnije dobio od inženjera Jugina da je NLO 1975 nad Crnom Gorom bio „balon sa komandama gdje se motor na balonu uključuje sa približavanjem druge letjelice i balon udaljava“. Takvo nešto po Jurjevićevom mišljenju ne postoji ni dan-danas a kamoli 1975 godine. Bivši komadant RV i PVO JNA i dalje smatra da su neodgovorena ostala pitanja zašto se taj navodni balon pojavljivao samo noću i uvijek u vrijeme kada lete vojni avioni sa aerodroma Titograd i to uvijek 50 minuta po polijetanju prvog aviona, te zašto je tako iznenada prestao da se pojavljuje iako je 172.lbap nastavila da i dalje izvodi noćnu obuku, te zašto je ponekad imao radarski odraz, a najčešće ne.
„Bilo je prilično takvih i sličnih slulajeva sa pojavljivanjem NLO u SFRJ, ali smo mi ih tada većinom neozbiljno shvatali jer su nam sa zvaničnih adresa, to objašnjavali kao Ruse i Amerikance koji nas nvodno izvidjaju letjelicama koje su se kretale nama nedostupnim visinama. Često puta nas nadležne službe nisu ni saslušavale nakon letova na kojima bi imali takve „bliske susrete treće vrste“.- kazao je ovim povodom „Vijestima“ penzionisani pripadnik JRV iz Tivta koji nije želio da mu se ime pominje u novinama. On inače ima skoro 30 godina letačkog iskustva na borbenim avionima i službovao je na više aerodroma širom bivše SFRJ.
U posljednje vrijeme medjutim, sve više bivših pripadnika JRV i PVO u medijima iznose sopstvena iskustva sa NLO – tako je penzionisani avijacijski potpukovnik Trifko Radeta iz Srbije detaljno opisao slučaj susreta njegovog aviona „galeb“ sa NLO clindričnog oblika, dužine oko 20 i širine 4 metra, u reonu ostrva Cres početkom 1985 godine. NLO se kretao malom brzinom, oko 100 km/h, a kada  mu se vonjni avion približio, po Radetinim riječima „ubrzao je let nevjerovatnom brzinom, da bi za pet-šest sekundi izašao iz vazdušnog prostora SFRJ, na poziciji Trsta.” Zemaljski radari nisu imali odraz ovog NLO koji su tom prilikom svojim očima vidjela osmorica pilota JRV. Radeta je kasnije 1987 godine duž čitavog Jadrana, bezupješno sa čitavom eskadrilom borbenih aviona JRV pod komandom majora Milana Perića, pokušao presresti i oboriti takodje neobični svjetleći objekat koja je tada putovao ovim dijelom jugoslovenskog neba.
Penzionisani pilot JRV Dragutin Prepušt iz Pule hrvatskim medijima ispričao je za dva dogadjaja u kojima je učestvovao, od kojih je jedan tajna operacija “Vuk” – pokušaj presretanja i obaranja NLO iznad Crne Gore. Iako Prepušt tvrd da je to bilo krajem osamdesetih, dogadjaj koji je opisao u mnogome liči na Jurjevičev bezsupješan pokušaj sa MiG-ovima 1975 godine. Drugi slučaj je bio krajem osamdesetih iznad Zadra gdje su se Prepušt i pitomac koga je obučavao u “galebu G-2” oko ponoći sreli sa NLO- letjelicom elipsastog oblika, okupanoj u jakoj narandžastoj svjetlosti na oko 3,6 hiljada metara visine koja ih je pratila pri brzini od skoro 900 km/h, na udaljenosti od samo 50-tak metara. Prepušt tvrdi da je tražio provjeru od radarskih stanica Ljubljane, Zagreba i Beograda, koje su odgovorile da na radarskim ekranima nema ništa i da je to verovatno iluzija pilota. Kada je pokupao da “galebom” prati čudnu svjetlost, NLO je promjenio smjer pod uglom od 90 stepeni, što pri tim brzinama ne može nijedna letelica koju su proizveli ljudi.
“Iskustvo nije bilo prijatno. Osjećao sam se bespomoćno jer nisam znao s čim sam se susreo.” - kaže Prepušt. Sutradan su pilot i pitomac koga je ovaj obučavao, pred bezbjednjakom pisali izvještaj što su vidjeli, nakon čega su dobili dva dana odmora, a njihov izvještaj više niko nije pomenuo.
             “Jedan mi je kolega pričao kako mu je nad Pazinom čitava kabina aviona zasvjetlila, a iznad njega je bio golemi metalni tanjir. Nakon deset sekundi nebo se ponovno zamračilo, instrumenti upalili i sve se nastavilo kao da se ništa nije dogodilo.” -  izjavio je hrvatskim novinarima Prepušt.
Ufolozi i danas lome koplja da li je SFRJ imala i svoj “slučaj Rozvel”, kao što se to dogodilo poslije Drugog svjetskog rata u američkoj državi Nju Meksiko gdje se kod gradića Rozvela navodno srušio NLO, a u olupini pronadjena tijela poginulih vanzemaljaca. Navodno, nešto slično desilo se 1966 u blizini sela Otoček u Sloveniji i u srušenom NLO-u se nalazio jedno mrtvo vanzemaljsko biće. Taj dogadjaj, uvjereni su ufolozi, dobro je sakriven od javnosti, kojoj je poturena priča da se srušio tajni avion JRV. Tada je navodno Komanda JRV saopštila da je tijelo izvanzemaljca, skroz sprženo, ustvari bilo tijelo pilota jugoslovenskog vazduhoplovstva. Rečeno je i da je tijelo “deformisano” plamenom i vrelinom nakon udesa. Tijelo je transportovano na VMA u Beogradu, gdje je obavljena obdukcija, čije se navodne fotografije sada mogu naći i na internetu. Oni koji, poput agenta FBI Foksa Moldera iz čuvene serije “Dosijei X” “žele da vjeruju”, i danas tvrde da je radi zataškavanja istine namjerno fabrikovan i javni nastup jednog Italijana koji je  tobože priznao da su te fotografije predmet fotomontaže čiji je on autor, i da je na operacionom stolu zapravo lutka koju je on napravio, a ne vanzemaljac.
U ljeto 1985 godine u 250. raketnoj brigadi  PVO koji je raketama SA-2 i SA-3 branio vazdušni proctor Beograda, data je borbena uzbuna nakon što su radari u albanskom vazdušnom prostoru detektovali komešanje. Desetak lovaca albanskog RV bezuspješno je pokupavalo “dosegnuti” dva NLO koji su se kretali na fantastičnoj visini od 35 kilometara izuzetno malom brzinom od oko 100 km/h. NLO su lagano ušli u jugoslovenski vazdušni prostor i krenuli ka Beogradu. Kada su bili na oko 200-250 km od glavnog grada SFRJ brzina je bila oko 300 km/h a visina je pala na 15-tak kilometara uz daljnju tendenciju smanjivanja. Iz Batajnice kreće jedan lovac MiG-21 lovac u presretanje, ubrzo prilazi NLO-ima, a na raketnim položajima 250.brigade napeto se prati razgovor izmedju pilota i kontrole leta. Premda su raketni položaji na zemlji, komanda brigade i kontrola leta u Batajnici imali savršen odraz NLO na radarima – pilot lovca koji je letio u njihovoj blizini nije vidio ništa. NLO-i su potom došli na samo par kilometara od krajnjeg dometa raketa 250.brigade, razdvojili se i svaki sa svoje strane, opisali su krug oko Beograda, pri čemu su uslijedili veoma napeti trenuci, a u jednom mahu, kada su ušli u domet, čak je i pala naredba da se na njih ispale tri rakete, koja je medjutim, u posljednjem trenutku opozvana. NLO su se u medjuvemenu sastali sjeverno od grada i povećavši brzinu na preko 1,5 maha, izašli iz jugoslovenskog i ušli u vazdušni prostor Rumunije. Naši radaristi onda su mogli gledati kako Rumuni dižu svoje lovce i takodje bezuspješno pokušavaju presresti dvije čudne letjelice….
Susreti sa NLO-ima na našim prostorima posebno su bili brojni 1975 godine kada su ih osim vojnih, sretali i piloti civilnih aviona. Tako se 28.oktobra 1975 avion JAT-a, kojim je pilotirao A. H., našao  tokom leta iz Beograda za Pulu u 19:55h iznad Našica. Avion je prvo primijetio jednu, a kasnije tri nepoznate letjelice. Jedna letjelica mu se približila sa desne strane, te ga pratila sve do Pisarovine, pri čemu je JAT-ov avion letio na 3.500 metara. Iste večeri u 20:55h drugi JAT-ov avion imao je gotovo identičan bliski susret. DC-9, kojim je pilotirao S. R. letio je iznad Sremske Mitrovice u smjeru Beograd-Zagreb, kada je kapetan uočio nepoznati objekt narančaste boje. NLO je JAT-ovu “devetku” napustio tek na šest kilometara od zagrebačkog aerodroma.

S.L.




 

Super je tema.

A ima li neko mozda skenirane te dvije famozne stranice na koje se svi pozivaju u tim clancima i komentarima pa da mozda posta u PM ili nesto slicno.

Pozdrav.

Juranji napravio tesku prepisivacinu teksta iz Slobodne. Strasno, samo su promijenili stil. Iskopirali nam Denisov clanak.

Oprostite mi za OFF, ali...

Markantune, Slobodna Dalmacija i Jutarnji List imaju istog vlasnika EPH i često jedni od drugih prenose tekstove, a koriste i iste slike jer ih preuzimaju od foto agencije CROPIX koja je također u vlasništvu EPH, kao i agencija EPEHA koja je ako se ne varam preuzela dopisničku mrežu "Slobodne". I redizajn SD i JL je pred par godina radila ista agencija. Dakle, nema tu velike razlike.

Vrhunska tajna

Zbog čega se Josip Broz Tito energično protivio otvaranju vatre na neidentifikovane leteće objekte


Zvanično, NLO-a nad nebom bivše SFRJ nikada nije bilo. Ali je ostalo zabeleženo da su u sukobu sa neidentifikovanim letećim objektom nestala dva borbena miga JNA, dva ratna aviona susedne nam Mađarske i sva četiri pilota. I da je mladi poručnik Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva video podvodni grad vanzemaljaca. Da li je jugoslovenska vojska tajno proučavala ovaj fenomen i uspešno zataškala istinu?
Bilo je to daleke 1969. godine, 30. avgusta, na Brionima, negde oko osam sati uveče. Sam posao bio je dosadan - izuzev nekoliko civilnih aviona dnevno, ništa nije letelo iznad zaštićene zone. Tu vrstu zaštite Tito inače nikada nije ni tražio, već su mu je drugi nametali, u maniru klasičnog poltronstva.
Major Janda, koji je veoma retko pio a nikada na dužnosti, bio je ne malo iznenađen kada se na radarskom ekranu niotkuda pojavio krupan cilj. Proverio je sa Bihaćem i Zadrom, ali nikakve aktivnosti nije bilo. Oblasna kontrola letenja u Zagrebu nije imala nikakav prelet ni blizu, a Italijani su potvrdili da ništa slično ne leti iznad Jadranskog mora.

Prema Brionima

Visinski radari koji su odmah aktivirani nisu mogli da izračunaju visinu, pa je Janda pomislio da je, ipak, možda samo u pitanju satelit. Međutim, ukoliko je to bilo tačno onda je to moro biti satelit neverovatne zapremine. Major Janda je osetio da će se nešto strašno dogoditi i upravo zbog tog straha naredio je uzbunu na celokupnom području.
Sledećih dvadesetak minuta cilj se i dalje nalazio na ekranu, ali kao da se nije pomerao. Kada je dobio informaciju izrečenu paničnim glasom da se objakat spušta, major je izleteo na toranj. Mladi kontrolor je izbezumljeno buljio u NLO koji je sada lebdeo na nekih trista metara iznad Pulskog aerodroma, i totalno sluđen, nije reagovao na pitanja majora Jande. Sam major je priznao da uopšte nije znao šta treba da preduzme.
Po njegovoj proceni, objekat je izgledao kao nevešto napravljena cigara: kupaste glave i trupa koji se, poput blagog trougla širio do kraja. Rep je bio oštro presečen. Prečnik “glave” bio je oko dvadeset metara, a širina trupa, koja se stalno uvećavala, na “repu” je bila blizu sto metara. Dužina “cigare” bila je najmanje tri strotine metara!
Na tom telu nije bilo karakterističnih svetala, ali je zato bilo na stotine sitnih, magličastih “svetiljki”. Mada se nije čuo zvuk, osećala se vibracija, a rastinje na aerodromu se povijalo. Srećom, civilni avioni su već odavno uzleteli, pa je na aerodromu bilo malo dežurnih civila. Svi su istrčali na platformu očekujući nekakav kontakt. U letelici nije bilo nikoga, mada je Janda u to sumnjao, i nije bilo nagoveštaja da posetioci bilo šta nameravaju da preduzmu u vezi sa prisutnim ljudima.
Tada je iz najbliže protivavionske jedinice ispaljena raketa na cilj. Raketa je udarila u NLO i rasprsnula se, a da mu nije nanela bilo kakvu štetu. Major Janda se sjurio u komandnu salu i smesta naredio da prekinu sa uzaludnom paljbom – samo bi još nesrećnih civila stradalo od posledica pada rakete, jer su dve osobe ionako već povređene.
Kontrolor sa tornja je izvestio majora, a i on je to na svom ekranu lako uočio, da je NLO krenuo prema Brionima. Major Janda je naredio da uzlete dva dežurna aviona, i da se predsednik Tito odmah obavesti.
Tito je, međutim, NLO već video i nije želeo da se povuče u sklonište. Po njegovom mišljenju, tako se to tada pričalo, sve je to masovna opsena i, u svakom slučaju, nije ništa opasno. Dva miga 21 su i vizuelno uočili NLO i prišli mu na svega nekoliko stotina metara.
To je bila neverovatna situacija: Tito ih gleda svojim dvogledom, oni njega osmatraju sa možda 500 metara visine, lebdeći direktno iznad njega, obezbeđenje oko Tita ne zna šta da preduzme, generali izdaju naređenja da se “neprijatelj” obori, lovci se ne usuđuju da otvore vatru da ne bi, ne daj bože, povredili predsednika, već samo obleću oko NLO-a kao osice.

Fotografije poslate u SAD i Rusiju

Velika trouglasta cigara lebdi i dalje u vazduhu i ne mrda. Sve to traje dobrih 5-6 minuta i major Janda konačno preuzima odgovornost i naređuje lovcima da uljeza oteraju. Naređenje je bilo da ne pucaju u njega već samo da ispale projektile upozorenja. Naređenje je ispunjeno i NLO se ponovo, veoma sporo, odlučuje na uzmak. Kreće se prema Italiji i sve liči na kako-tako završenu priču. Lovci ga prate prema granici na otvorenom moru i još jedanput ispaljuju opominjuće hice.
Major Janda je sa ekipom u bunkeru, a mnogi, uključujući i Tita, to gledaju sopstvenim očima: NLO uspeva da privuče naša dva miga. Vođa patrole panično izveštava da ne komande aviona ne reaguju više i veza se prekida u momentu kada se ciljevi spajaju - NLO i dva aviona. Tada, munjevitim ubrzanjem od čak pet maha - po proceni stručnjaka na aerodromu, NLO leti prema Italiji da bi, neposredno pred njenom obalom, jednostavno nestao sa ekrana radara. Nestali su i avioni.
Momentalne konsultacije sa Italijanima ne donose ništa novo. I oni su videli veliki, neidentifikovani cilj, ali se i njima izgubio sa radara. Kasnije su pretražili svoj deo mora ali nikada, mada je trenutak nestanka naših borbenih aviona precizno geografski određen, nigde nije pronađen ni najmanji njihov delić. Major Janda je bio prisiljen da napiše veliki broj izveštaja, objašnjenja i izjašnjenja i zamalo nije poslat na vojni sud zbog pogibije - nestanka dvojice pilota.
Jandi je rečeno da je Tito osudio pokušaj napada na NLO, da je po njegovom mišljenju to bilo suludo. Iako se i kasnije događalo da naši nekontrolisano otvaraju vatru, ostalo je upamćeno da je on bio energično protiv toga.
Uostalom, to mu nije bio ni prvi ni poslednji susret sa NLO-om i sigurno je negde ostalo zapisano šta je Tito stvarno mislio o tim fenomenima. Postoje i fotografije ovih NLO, a kopije su poslate Rusima i Amerikancima.

Jedan od pilota iz prvih postova je izjavio da je svoj avion terao do krajnjih granica i brzine od 1700 km na čas.
Neka me neko razuveri, kada su Galeb ili Jastreb mogli da razviju brzinu leta pa čak i u poniranju veću od 900 km/h?

Takođe znam da mi je drug koji je bio pilot u JAT-u rekao da su mnogi viđali nekakve NLO objekte ili prikaze tokom svoje karijere ali se nisu usuđivali da izvrše prijavu po postojećim procedurama jer i sami nisu bili sigurni kakav fenomen vide, a potom po tim istim procedurama sledi "prizemljenje" pilota na neko vreme, pisanje izjava i objašnjenja, celokupni lekarski pregled sa posebnim osvrtom na psihički status itd.
A kad si prizemljen, zna se, nema dodataka, dnevnica itd........, redovna plata plus mogućnost da ne prođeš na ponovnim pregledima.

Da nije u pitanju Mig21
Što se tiče NLO, neko iz moje porodice je letos vidjao plave kugle po nebu. Taj neko sigurno nije bio pijan.  :)

Ne, piše da su bili Galeb i Jastreb a da su po tom događaju poslali MIG-ove 21 da im se nađu.

nebkv je napisao:

U pravu si, nijedan avion pravljen u Jugi nije postigao brzinu veću od brzine zvuka. I to samo u poniranju.

I samo jednom čuveni Marjan Jelen sa J-22 Orao u poniranju na nekoliko sekundi i to je to.
Zar maksimalna brzina Mig 21 nije oko 2100 km/h?
Ako jeste šta ih je sprečilo da ih odšrafe do daske?

Verovatno se pilotu živelo.  ;)

Sa druge strane, možda je pilot hteo da postigne maksimalnu brzinu, ali je posle trenutka kad je kazaljka prešla 1700 kmh NLO šmugnuo.

Da je meni neko dao naređenje da gonim nekakav objekat a da mi on izmiče nema te sile koja bi me sprečila da relativno nov i ispravan avion poteram do kraja.

Da su piloti i vojni i civilni tokom svoje karijere u SFRJ viđali razno-razne leteće objekte to nije sporno.
Diskutabilno je šta je od toga bila realnost a šta privid (okolnosti pod kojima je nešto uočeno i tome slično) kao i šta je to što je uočeno.

Zvanični podaci nisu obnarodovani pa ispada da su to prazne priče.

Oba teksta mi liče na lovačke priče po tipu: "Juče mi zamače ispred nosa Zec od 20-30 kilograma nego ne stigoh ni pušku da podignem" ili u strahu su velike oči. 

Longtrip@, Ја сам иначе један од оних који верује у "летеће тањире", али ова текст ме "одушевио", намдашује све остале :'(. Где нађе ово?  Деникен је "дилеја" за писца овог текста. Још мало и испашће да је Тито био ванземаљац.

Tito? Misliš li na masonku Valtera Vajsa, izgubljenu Lindbergovu bebu, koja je inače žensko?  ;D

Negde na internetu sam naišao na fotografiju vanzemaljaca, navodno u operacionoj sali JNA. Ima tih slučajeva. Krajem 19. veka se na američkom divljem zapadu jedna letelica zakucala u ambar. Novine su pisale o tome. Posada je izginula, i sahranjeni su po hrišćanskim običajima na lokalnom groblju. Možda bi trebalo otvoriti novu temu o NLO uopšte  ;)

Evo i jedan stariji članak iz večernjaka o vanzemaljcima  :)

PROCURILE FOTOGRAFIJE OBDUKCIJE TIJELA "MALOG ZELENOG"
Dosje X: Je li i bivša Jugoslavija imala svoj Roswell ili je to tek trik

Tito sve zataškao: 
Kirurzi i oficiri radili su obdukciju nad tijelom koje su našli u Sloveniji
Je li Jugoslavija imala svoj dosje X? Odgovor na to pitanje pokušavaju dati mnogi nakon što su ovih dana u srpskim i slovenskim medijima objavljene crno-bijele fotografije na kojima se vidi kako trojica liječnika rade obdukciju izgorjela tijela koje po svojoj prepoznatljivoj fizionomiji najviše sliči na izvanzemaljca.

Nema dokumentacije

Fotografije su navodno snimljene u studenome 1966. godine u Beogradu na patološkom odjelu Vojno-medicinske akademije, gdje je u strogoj tajnosti izvršena obdukcija toga pougljenjelog tijela izvanzemaljca. Na slikama koje su objavljene vide se trojica liječnika s tijelom na kojemu su radili obdukciju.

Po informacijama koje su objavljene u novinama, na fotografijama su kirurg Andrej Zobol te dvojica patologa – Nikola Julić i Zoran Frederić. S njima su, navodno, u prostoriji gdje je izvršena obdukcija bila još trojica visokih djelatnika vojske i ondašnje Vlade Jugoslavije.

Sudeći po slikama, patolozi su detaljno obavili svoj posao, utvrdili od čega je nastala smrt i doznali je li riječ o pravom čovjeku koji je stradao u avionskoj nesreći ili o izvanzemaljcu koji je stradao u svom NLO-u.

A priča dalje kaže da je NLO u studenome 1966. godine pokraj sela Otočeca ob Krki nedaleko od Novog Mesta u Sloveniji udario u zemlju, razbio se i zapalio zajedno s posadom izvanzemaljaca. Navodno su neki u početku mislili da se srušio jedan od aviona JNA i da je u njemu stradao jugoslavenski pilot, a čudan oblik letjelice “objašnjen” je specijalnom tajnom akcijom jugoslavenske vojske koja je isprobavala svoje tajno oružje. Mediji koji su objavili priču tvrde da se to zaista dogodilo u studenome 1966. godine, a neki ufolozi na svojim specijaliziranim portalima tvrde pak da se to dogodilo deset godina kasnije, također u studenome, ali 1976. godine.

Bez obzira na to kada se sve dogodilo, obavještajne službe bivše JNA odmah su stavile sve pod nadzor i priča o srušenom izvanzemaljcu u Sloveniji nije procurila u javnost. Čak neki ufolozi tvrde da su imena liječnika i patologa također promijenjena kako se ne bi otkrila tajna koju je tadašnje jugoslavensko vodstvo na čelu s Josipom Brozom Titom sačuvalo i od sovjetskih i američkih obavještajnih službi.

Slike obdukcije izgorjelog tijela izvanzemaljca počele su internetom kružiti još prije 11 godina, a objavio ih je rođak jednog od trojice liječnika i patologa koji su izvršili obdukciju. Međutim, i ta je činjenica još nerazjašnjena jer se nigdje ne spominje ime onoga tko je objavio fotografije na internetu. Navodno živi negdje u Sloveniji.

Gdje, nitko ne zna. Novinari srpskog “Kurira” odgovor na pitanje je li prije 50 godina izvršena obdukcija tijela izvanzemaljca koji je stradao pri padu NLO-a u Sloveniji, pokušali su doznati od izvora iz VMA u Beogradu. Taj vrlo obaviješteni izvor rekao im je da oni imaju dokumentaciju uredno složenu od 1946. godine i da se dokumentacija o obdukciji izvanzemaljčeva tijela ne nalazi u njihovoj arhivi.

Novinari “Slovenskih novica” istog trenutka uputili su se na mjesto događaja pokušavajući naći nekog od svjedoka iz toga vremena. Međutim, ni najstariji stanovnici Otočca kod Novog mesta ne sjećaju se da se sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća u njihovu mjestu dogodila takva nesreća NLO-a.

Prijavio susjed

Ufolozi koji su se bavili tim slučajem i koji na svojim portalima ipak napominju da se to dogodilo deset godina kasnije, došli su do spoznaje da NLO s posadom izvanzemaljaca nije pao u Sloveniji nego negdje u Bosni. Sve te nedoumice koje se pojavljuju u rekonstrukciji te nevjerojatne priče koje se zbila u drugoj polovici prošlog stoljeća na ovim našim prostorima, ufolozi objašnjavaju činjenicom da je tadašnja kontraobavještajna služba JNA, koja je kontrolirala sve, namjerno u priču ubacila više netočnih i krivih informacija, kako bi taj događaj što bolje sakrila od ionako slabo obaviještene javnosti.

Tragajući za navodnim kirurgom Andrejom Zobolom, koji je podrijetlom iz Slovenije, novinari “Slovenskih novica” došli su do podatka da on nije Slovenac. Navodno se radi o Andreju Zobolu iz Modene koji je u nekoj, nije kazano kojoj, reviji o NLO-ima priznao da je cijelu priču izmislio i zajedno sa svojim prijateljima napravio lažnu obdukciju izvanzemaljca.

Ideju za tu prijevaru dobio je 1999. godine gledajući neki film o izvanzemaljcima i NLO-ima. A tijelo izvanzemaljca je, navodno, obična lutka koju je zajedno sa svojim prijateljima napravio od lateksa, voska, gline i polietilenske pjene, a da bi obdukcija izgledala stvarna utrobu lutke koju su sami napravili napunili su životinjskim iznutricama.

Cijelu priču smjestili su u Sloveniju, u šezdesete godine zbog toga što su u to vrijeme u Jugoslaviji pod velom tajnosti držani i mnogo benigniji događaji od navodnog pada NLO-a s posadom izvanzemaljaca.

Zagovornici teorije o posjetu NLO-a tvrde da je i Josip Broz osobno vidio tijelo izvanzemaljca
Slike obdukcije izgorjelog izvanzemaljca čiji se NLO navodno srušio u blizini Otočeca ob Krki kod Novog Mesta, izazvale su veliku pozornost na internetu.

Pojavili su se brojni članci i rasprave o tom događaju, pa neki navode da je NLO zaista bio u obliku diska. Drugi pak tvrde da su pripadnici JNA, koji su prvi došli do mjesta gdje se srušio NLO, iz njegove olupine izvukli tijelo samo jednog stvorenja, za koje se kasnije utvrdilo da nije čovjek.

Zagovornici ideje da su objavljene slike nepobitan dokaz da su se izvanzemaljci spuštali na područje bivše Jugoslavije, uporište u svojim tvrdnjama nalaze u činjenici da su taj događaj bivše komunističke vlasti brzo zataškale.

Čak spominju da je doživotni predsjednik bivše države Josip Broz Tito i sam vidio tijelo izvanzemaljca, te naredio podređenima da to ne smije doći u javnost. U prilog da su fotografije baš iz vremena kada se taj navodni pad NLO-a dogodio ide i činjenica da je kvaliteta crno-bijelih fotografija u skladu s kvalitetom tadašnjih fotoaparata s filmom.

http://www.vecernji.hr/vijesti/dosje-x-je-li-bivsa-jugoslavija-imala-svoj-roswell-ili-je-to-tek-trik-clanak-314835

E, sad - nikako nisam nesklon vjerovati u NLO; sto se ovog slucaja tice kojeg je iznio Longtrip, da li itko mozda zna ili njegovi znanci i prijatelji znaju za majora Jandu?
----
Jer npr. nazovemo gdju Darinku Jandu u Djakovu -- dobar dan, dobar dan - jel' vas muz bio u JNA.......svojevremeno major na pulskom aerodromu?

Nije to ni bilo tako davno da se ne bi nasao major Janda i pocelo klupko odmotavati.

Na početku teme je pomenuto ime general-majora Zvonka Jurjevića i navodni izvor svih tih priča.Malo sam "brljao" po netu i naletim na tekst u "trećem oku"  :-X ;D...."Oni" kažu da je ovo objavljeno u monografiji posvećenoj najvećoj vazduhoplovnoj jedinici u Crnoj Gori, 172. avijacijskoj brigadi sa aerodroma Golubovci.Ili su "filovali" uz njegovu priču i ove ostale  :krsta

Nisam hteo odmah da navedem izvor,ćekajući vaše komentare  ;)
Da li je bilo ko od vas imao tu pomenutu monografiju u rukama??

http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=182&editionId=106&articleId=521

Posjedujem pomenutu monografiju 172.lbap i u njoj je zaista tekst koji je napisao general Jurjevic o dogadajima sa NLO nad Crnom Gorom (prenio sam vam novinski opis tog teksta u jendom od ranijih postova), ali tu nikako ne spada dogadaj nad Brionima koji se sada spominje i gdje je Tito navodno licno pratio 'sukob" MiG-ova sa NLO.....

Ма текст су писали ванземаљци ;)

У обе теме о избору новог авиона у В Србије и Хрватске може се извести закључак да нам само ванземаљци могу помоћи. Ред је да ванземаци врате она два (можда и четири) МИГ-а што су их мазнули, наравно у исправном стању, јер кави су то свемирци ако покваре тако просту технику 8)

mali OT što se tiče 2 Miga iz Zagreba koji su nestali, ne mora da znači da su ih vanzemaljci podigli. Možda je to Peca Haker uradio:

http://www.youtube.com/watch?v=764-W9ZELEo

Sutra ima da pripremim malo gradju o NLO i bliskim susretima, pa da otvorim novu temu.

Maksimalna brzina aviona MiG-21f-13 je 2.125 km/h, dok je kod kasnijih verzija 2.175 km/h. Ove brzine su postizane sa "čistim" avionima, to jest bez bilo kakvog spoljnog tereta kao što su rezervoari goriva ili rakete V-V. Osim toga u avionima se tada nalazila i minimalna količina gorva potrebna da se letelicom postigne maksimalna brzina i da se ona posle toga sigurno vrati u bazu.

Ima i dobar vic o vanzemaljcima sa naših prostora.

Pitaju jednog našeg   ;) " Egipćanina " ko su to vanzemaljci?
A on će ko iz topa: " Vanzemljaci? To su oni naši dobri ljudi iz dijasporu! "  :) :laugh: ;D

Po tome ispada da ovih naših vanzemaljaca ima baš podosta po belom svetu!

НЛО – стварно и могуће

Чекајући 50 минут

Чим би се авиони нашег (тадашњег) Ратног ваздухопловства подигли са земље, као најпрецизнији сат појавио би се непознати светлећи објекат, непојамне брзине коју је могао толико да смањи да се очевицима чинило да виси залепљен о небески свод, као да зачикава својим белољубичастим осмехом. Ово је озбиљна прича из прве, озбиљне, руке...

[attachment=1]

ведочење о појави непознатих летећих објеката (НЛО) изнад наших глава никад досад није саопштено с тако високог места. О томе је недавно, у првом лицу, говорио генерал авијације, човек који је на небу имао блиске сусрете прве врсте. Те његове тврдње, као рецезент драгоцене монографије „172. авијацијски пук” групе аутора коју је предводио генерал у пензији пилот Ђуро Ступар (и сам сведок појављивања непознате летелице), у издању новосадског „Прометеја”, потписао је такође генерал авијације.  Први је Звонко Јурјевић, у време збивања командир 172. бригаде на аеродрому Титоград (данас Подгорица), други је Благоје Граховац. Обојица поодавно у пензији. Догађај, заправо неколико њих у низу, збио се над јужним делом Црне Горе, одмах после новогодишњих празника 1975. године. Како је то онда било данас сведочи Звонко Јурјевић:

„Приликом извођења обуке ноћног летења стално се појављивао НЛО. Објекат је изгледао као светлећа кугла која се кретала и мењала спектар боја од беле до љубичасте. На небу се оцртавао као светлеће тело, изразито веће од најсветлије звезде. Виђан је само током ноћних летова, при ведром или облачном времену, тако да је био једино светлеће тело на небу осим авиона. Свакодневним праћењем уочено је да је долазио „ниоткуда”, приближно 50 минута после узлетања првог авиона на ноћно летење.  Одједном би се појавио као блештава летећа кугла у рејону Никшић–Херцег Нови, на курсу 130–150 степени. Уочене брзине објекта су у већини случајева биле веће од брзине авиона у ваздуху („галеб Н-60” и „јастреб Ј-21”), значи око 600 км/х. Кретао се и знатно већом али и мањом брзином, па је понекад изгледало као да се не креће, већ само стоји на небу...”.

                                              У строгој тајности

Радарска станица на Превлаци ретко је на радару хватала обрис мистериозне летелице, прича даље пензионисани генерал-мајор у поменутој монографији, у већини случајева није га имала на свом екрану. Појаву НЛО све посаде у ваздуху су готово истовремено уочавале и контролу лета обавештавале о његовом положају и правцу кретања. Дешавало се да се у ваздуху нађе и по 12 авиона „галеб Н-60” и да га свих 24 пилота запазе. НЛО би лебдео у ваздуху приближно десет минута, а потом нестајао тако што би једноставно угасио светла, па није могло да се уочи у ком правцу се изгубио. Подразумева се да су, по правилима службе, сви писали извештаје, од пилота преко контролора летења до старешина на стајанкама, и то прослеђивали надређеним. Било је и додатних саслушавања, али је све остајало без одговора команде с приметном дозом неповерења. А пошто су на обуци били и страни пилоти, помислило се и на шпијунирање, односно да се некоме негде дојављују активности на аеродрому и време полетања авиона. Прекопан је сваки ћошак аеродрома и ништа сумњиво није нађено.

[attachment=2]

 Онда је обављено и проверавање одакле би објекат могао да, летећи различитим брзинама, за 50 минута стигне на небо о чијој безбедности су бринули. Све је остало на претпоставкама, а онда је командир Јурјевић решио да ствар узме у своје руке. У суботу касно по подне позвао је у свој стан тројицу пилота и командира ВТЦ (Војнотехничког центра) коме је рекао да обезбеди минималан број техничара за опслуживање четири авиона „Ј-21 јастреб”. Хтео је да види шта ће се догодити уколико за викенд, кад нема планираних летова, авиони изненада полете.

„Када смо те вечери сви стигли на аеродром, објаснио сам свој план и наредио да без икакве најаве и радио-везе полете два авиона. Полетели су истовремено, један у зону Никшић, други у зону Цетиње. Оба да круже на висини од 3000 метара. После 40 минута Ђуро Ступар, који је летео изнад Цетиња, и Ђорђе Станковић над Никшићем позвани су да се врате а истог тренутка узлетела су друга два авиона...”.

                                                Неуспела варка

Према Цетињу је кренуо командир Звонко Јурјевић а ка Никшићу поручник Милан Мачек, док су се претходници враћали на аеродром. И само што се Јурјевић попео на 3000 метара и тачно 50 минута након полетања прва два авиона, изненада се у рејону Будве појавио НЛО у виду блештаве светлеће лопте. Јурјевић је истог тренутка, први пут успостављеном радио-везом, чуо пилота Мачека који га узбуђеним гласом пита да ли га је видео.  Одговорио му је потврдно и наредио да остане у зони и осматра. Њему самом чинило се да види светлећу лопту која спектар боја мења од беле до наранџасте али да не мења јачину светлости. Био је на курсу 310 и осећао да се и објекат тако креће. Чинило му се да је растојање од НЛО десетак километара и да је на нешто мањој висини. Како му је био тачно преко левог крила, дао је гас „95 одсто” и оштро окренуо према њему.

„Спустио сам се на 2500 метара и после минут, при брзини од 600 километара на сат, вратио се на курс 310 при чему ми је објекат био испред ветробрана. Нагло сам скинуо гас на минималну снагу, извукао ваздушне кочнице и смањио брзину на 300 километара. Чинило ми се да се растојање од објекта не мења. Позвао сам радарску станицу на  Превлаци и оператор је потврдио мој радарски контакт, али испред мене ништа није видео...”

 Када је Звонко Јурјевић стигао изнад полуострва Превлака, упалио је рефлектор у носу авиона и оператор на радару потврдио је да га види и сопственим очима. Узбуђен, додао је да испред њега на већем одстојању види и јако светло које се креће истом путањом. Пилот је повећао брзину на 450 километара и нашао се изнад Дубровника али није успео да смањи раздаљину од НЛО. Ту је непознати летећи објекат нагло убрзао, кренуо у пењући заокрет према отвореном мору и нестао из видокруга.

„Добро је да ја њега гањам, а не могу да га стигнем, јер шта би било да се окрене и почне он мене да гања а не могу да му побегнем...”, сведочи Јурјевић о томе шта му је у тим тренуцима пролазило кроз главу.
 
                                                Узалудна потера

По слетању, пилот Милан Мачек који је покривао зону Никшића рекао је да је визуелно стално пратио НЛО, а видели су га и људи са стајанке док је био изнад Будве. Командир 172. бригаде одмах је написао извештај и проследио га команди РВ и ПВО у Београду, предлажући да из Батајнице у Титоград пошаљу два „мига 21” и ставе му их на располагање. Два дана касније у Титоград је, авионом „Јата”, стигао и инжењер Миливој Југин, кога је послала команда РВ и ПВО. У канцеларији командира окупљена је стручна група на челу са Југином. Јурјевић је присутне упознао са дотадашњим догађајима око појаве непознате летелице и предложио им план за следећу ноћ. Према њему, том плану, договорено је да са питомцима изведу нормалну летачку обуку и да се, у тренутку кад се појави НЛО, на његов, Јурјевићев, знак сви авиони спусте на висину од 500 метара и најкраћим путем крену у слетање.   Истог тренутка полетела би два „мига 21” и пошла на пресретање. По плану обуке, требало је да се увежбава групно летење у паровима на маршрути Биоче–Никшић–Херцег Нови–Петровац–Тузи–Биоче, уз промену улога вођа-пратилац, па још један круг. Летело би се на висини од 2500 метара, са шест парова у ланцу. Парови су полетали по плану и распоредили се на различитим местима дуж договорене путање. После 50 минута, у тренутку кад се први пар припремао за слетање, НЛО се појавио у средини простора оивиченог наведеном маршрутом.

За јавност данас генерал-мајор Звонко Јурјевић овако описује шта се тог јануара 1975. године даље збивало:

„Све посаде су га виделе и дојавиле нам. НЛО се појавио негде између Цетиња и Даниловграда, и то на истој висини као и авиони који су се спремали на слетање, као да ће и он на слетање. Радио-везом послао сам уговорени сигнал: авиони иду на слетање а два „мига” у ваздух.  Када је НЛО кренуо у правцу Превлаке, посаде „мига” одмах су га откриле, додале гас и највећом могућом брзином кренуле за њим. Већ су стигли и до отвореног мора али размак је увек био исти. Пилоти додају и допунско сагоревање, али не смањују одстојање. Радарска станица на Превлаци види наше авионе, али и НЛО, коме бележи брзину од 1700 километара на сат. А онда радар напрасно очитава НЛО иза авиона, како лети брзином од 80 километара на сат...”.

                                           Не видим што видим

Уз помоћ радио-везе командир 172. бригаде закључио је да су пилоти видно збуњени и узбуђени и наредио им је да прекину лет. НЛО је нетрагом нестао а инжењер Миливој Југин, вођа стручног тима, вртећи главом у неверици, рекао је да не постоји овоземаљска летелица која има такав распон брзина и да то може да изведе за тако кратко време.  Закључак је био да ништа с поуздањем не могу да закључе. Извештај послат команди РВ и ПВО остао је без одговора. Кренуле су и приче-пошалице да ли то они тамо у Титограду гањају вештице, али је већа невоља била што се код питомаца нагомилао тешко прикриван страх.  Како на небо кад тамо горе вреба неко много бржи, спремнији и, што је најгоре, потпуно непознат. Немоћан да (материјално) документује оно што се збивало на небу о чијој безбедности је био задужен да брине и, на основу петнаестодневног искуства, утврдивши да им од непознатих летећих објеката, бар за сада, не прети опасност, Звонко Јурјевић је пилотима наредио да се до даљег не осврћу на појаву „летећих мистерија”, али да га о тим сусретима ипак обавештавају.

Уследио је догађај који је означио и крај командирове бриге посебне врсте. Наиме, прво ноћно летење које је уследило након акције пара „мигова” почело је уобичајено време, 50 минута након узлетања првог авиона, у области изнад Чева поново се појавио НЛО, са све већ виђеним особинама, од необичних промена боје до невероватних брзина. Као да је и овога пута зачикивао. Сви који су били на стајанци авиона су га угледали и његову појаву гласно коментарисали. Данас генерал-мајор у пензији, својевремено и командант Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране СФРЈ, у недавној исповести за монографију о 172. авијацијском пуку, овако је то описао:

„Гледао сам га, иако сам се понашао као незаинтересован. НЛО се кретао према аеродрому, а уочиле су га и посаде авиона у ваздуху.   Пилотима на стајанци сам тврдио да ништа не видим, док ми командир ескадриле није пришао и рекао да НЛО види 100 људи на стајанци.   Одговорио сам гласно да ништа не видим, јер нећу да видим, и да се престане са коментарима. А НЛО је по доласку изнад аеродрома угасио светла и нестао...”.

Мада је Звонко Јурјевић додао да је то (за њега) било „заувек”, многа потоња сведочанства (видети оквире) говоре другачије. Можда по оној пословици:

„Заклела се земља рају да се све тајне (до)знају”?! У сваком случају, тајне све више жуљају свет.

Izvor: Politikin Zabavnik (http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/cekaјuci)

 ;D Ovo sam tek sad primetio.Mi toliko imamo fotografija tih pravih vanzemaljaca da i ptica na grani odmah može da ih prepozna sa slike.  ;D

Sve ilustracije vanzemaljaca su nastale prvo kao fikcija u glavama crtača stripova.

Ja vjerujem da izvanzemaljci postoje, i kad su vidili kakav je ljudski rod utekli su nazad a na ulazu u našu galaksiju stoji znak STOP  ;D

GRAD ISPOD VODE

Daleke 1970. godine desio se čudan događaj, toliko čudan i neverovatan da je svaka priča o tome bila drugačija. Mladi poručnik je poleteo iz Zadra na rutinski let. Leteo je duž obale, prema Lošinju. Bio je na vezi sa oblasnom kontrolom letenja Zagreb, na drugoj strani je bio iskusni major, bivši pilot. Sam let nije pretpostavljao nikakve probleme i major ga je vodio kao i sve druge. Na relativno mirno obaveštenje pilota da su motori stali, kontrolor letenja je utvrdio položaj aviona i o tome obavestio svoje kolege. Usledilo je nekoliko konkretnih naredbi koje su imale za cilj da eventualno ponovo aktiviraju motore. To očigledno nije bilo mogućno pa je avion počeo da gubi na visini. Kontrolor letenja je tada naredio mladom poručniku da iskoči, da napusti avion. Poznato je, naime, da je izgubiti ratni avion velika šteta, ali da je mnogo važniji čovek i da pilote uvek treba spašavati. Obično se očekuje, pogotovo kada je pala izričita naredba, da pilot aktivira katapult i da se spasi iskakanjem. Mladi poručnik to nije želeo, rekao je da hoće da pokuša da spasi avion. Služba kontrole letenja je javila poziciju aviona koji pada nadležnim vojnim službama. Akcija traganja i spašavanja pilota počela je i pre nego što je avion stvarno pao. U Zagrebu je stari major molio mladog poručnika da napusti avion i da se spase. Tada, počinje neverovatna odiseja. Pilot javlja da je pao u more i da lagano tone. Na radarskom ekranu više nije bilo cilja i major je sa mukom zadržavao suze. Ono što je bilo najčudnije je bila činjenica da je radio veza još funkcionisala, iako je jačina bila smanjena. Poručnik je, svestan da ne može napustiti avion koji tone, zbog pritiska ispod površine mora, bio nekako rezigniran ali ne i uplašen. Opisao je kako izgleda u moru, čak je delovao kao dečak koji nešto otkriva. A otkrio je neverovatne stvari. Prvo, video je grad ispod mora. U nekoliko rečenica ga je opisao: to su bile visoke, bele okrugle građevine, građene u koncentrisanim krugovima. Centralni trg je izgledao kao stari amfiteatar, a primetio je i neke tamno mrke, niske građevine, koje su više nalikovale na rombove. Rekao je da sve liči na geometrijske figure, ali da ne vidi ništa živo. Nema ni riba, rekao je.

Čitavo to vreme njegov glas je postajao sve tiši i tiši. Zadnja rečenica koju su čuli u kontroli letenja govorila je o nekakvom podvodnom brodu. Na žalost, bez ikakvih daljih podataka. S obzirom da je dat skoro idealno tačan položaj pada aviona u more, brodovi i podmornice Jugoslovenske ratne mornarice su lako istražile ne samo to mesto već i bližu i dalju okolinu. Ne samo da nije nađen nesretni mladi poručnik, već ni jedan jedini, ni najmanji deo aviona nije nađen. Da li je uopšte moguće da je avion, nekim čudom, pao ili otišao na neko sasvim drugo, beskonačno daleko mesto? Ostalo je i dalje velika tajna.

Нешто баш нисам сигуран да опис догађаја одговара било ком реалном догађају. Обласна контрола из Загреба води војни авион. Јесте да је у то време контрола лета била полувојна организација, али...Зашто не она из Задра или Сплита? Не знам шта бива са везом кад авион падне, али мало ми је чудно да га из мора, док тоне чују чак у Загребу. Не сметају отоци, планине? Да ли се ваздухопловне везе (земља-ваздух) заснивају на репетиторима или ретранслаторима?

Kvariša.... :)

Ја лично верујем у постојање "ванземаљаца", односно о њиховом боравку на Земљи (или истраживању Земље). Али, овакве приче су антипропаганда озбиљном проучавању могућих сусрета.

Oblasna kontrola letenja normalno vodi avione na večim visinama, a postoje linkovi koji prenose verbalnu komunikaciju od Zagreba do isturenih punktova na kojima su prijemnici i predajnici.

Значи у Загребу се чује оно што из авиона говори пилот на нивоу мора, а у овој причи и под морем? Па није авион подморница.

Dijelim Dzumbino uvjerenje o vanzemaljcima...., medjutim da li se moze saznati koji je to bio tip aviona, je li pilot letio sam ili u paru, gdje je pao....

Pridružujem se Džumbinom i Jadranovom uverenju.

Za  konkretni slučaj - mislim da ne treba toliko insistirati na detaljima koliko god nam bili čudni i neverovatni, jer ako je u pitanju otmica od strane bića sa naprednom tehnologijom, ko zna šta sve mogu da urade kada to žele?

Mali zeleni u SFRJ - Hrvatski pilot Dragutin Prepušt iz Pule opisao za „Jutarnji list" da je imao neobične susrete na nebu sa narandžastom svetlošću dok je radio kao nastavnik u letačkoj školi krajem osamdesetih godina
Pilot JNA video vanzemaljce
Bivšu Jugoslaviju tokom osamdesetih godina, prema svedočenjima pilota, često su posećivali vanzemaljci. Letači nekadašnje JNA, naime, tvrde da su se tokom rutinskih vežbi često susretali sa neidentifikovanim letećim objektima.
Hrvatski „Jutarnji list" donosi ispovest pilota Dragutina Prepušta iz Pule, koji je i sam dva puta doživeo neobične susrete na nebu krajem osamdesetih.
Uobičajen let

Prepušt je kao nastavnik u avionu „galeb" jedne letnje noći s učenikom krenuo prema Zadru. Vežba je bila standardna i namenjena iskusnijim učenicima, koji su bili na korak od toga da postanu profesionalni piloti. Rutu bi prelazili nekoliko puta iste noći - od Pule preko Opatije do Bakanjca kod Zadra, pa nagli okret nazad.
Za vreme trećeg leta, negde oko ponoći 1987, baš kod Bakanjca počeo je haos.
- Noć je bila zvezdana, a let ugodan, pa sam se opustio i preko komandne ploče nadzirao svog učenika kojem je dobro išlo - priča Prepušt.
U jednom trenutku učenik mu se uzbuđeno obratio.
- Šta je ovo s naše leve strane? - pitao je.
Prepušt je podigao pogled i ugledao neverovatan prizor. Pred njim je na udaljenosti od pedesetak metara bila narandžasta elipsa koja se kretala u smeru njegovog aviona. „Galeb" je u tom trenutku bio na visini od 3.600 metara, a nastavnik je procenio da se objekat kretao brzinom od oko 900 kilometara na sat. Naglo su skrenuli jer je prva logična pomisao bila da je reč o nekoj letelici, pa je najvažnije bilo izbeći sudar. „Galeb" je tada pao na visinu ispod 3.000 metara, tako da je Prepušt gledao u dno elipse. Ona je tada svetlela crvenom bojom. Odmah je stupio u kontakt s kontrolom leta u Zagrebu.
- Nema nikoga, sam si - rekli su mu kontrolori.
Prepušt je tražio dodatnu proveru, međutim do kraja večeri ni Ljubljana, ni Zagreb, ni Beograd na vojnim radarima nisu primetili druge letelice pokraj njihove.
Šifra „Vuk"

Kontrolor s Briona mu je rekao:
- Vidim ga okom, nisi poludeo, ali na radaru ga stvarno nema.
Nastavnik je učeniku rekao da nikome ne prijavljuje šta je video da im se ne bi svi smejali jer je pomislio da je možda reč o iluziji. Međutim, u trenutku kad su sletali u Pulu, već su ih čekali istražitelji koji su ih odvojili u posebne sobe i tražili od njih da napišu izveštaj.
- Opisali smo šta smo videli, ali nikad više niko nije pomenuo te izveštaje. Jedan iskusni kolega mi je rekao da nema pilota koji je odradio više od 200 sati leta a da barem jednom nije imao slično iskustvo - ispričao je Prepušt za „Jutarnji list".
On dodaje da ne tvrdi da je imao kontakt s vanzemaljcima.
- Reč je o NLO-u, to je zaista nepoznati objekt, ali sam sebi objasnio da je reč o elektromagnetnim, nazovimo ih, oblacima ili grupama koje ostaju kao trag iza svakog aviona. To mi je jedino moguće objašnjenje - kaže Prepušt.
On objašnjava da se u jednom trenutku ohrabrio, pa je pokušao da prati objekat, ali je on promenio smer pod uglom od 90 stepeni, što pri tim brzinama ne može nijedna letelica koju su proizveli ljudi.
- Iskustvo nije bilo prijatno. Osećao sam se bespomoćno jer nisam znao s čim sam se susreo - kaže bivši nastavnik.
Nedavno objavljene fotografije na kojima tri doktora iz bivše SFRJ navodno seciraju telo izgorelog vanzemaljca čija je letelica pala blizu Novog Mesta
Tajni dosije... Nedavno objavljene fotografije na kojima tri doktora iz bivše SFRJ navodno seciraju telo izgorelog vanzemaljca čija je letelica pala blizu Novog Mesta
Takođe, postoje svedočenja da su vanzemaljci često bili viđani iznad planine Rumije u Crnoj Gori. Prema svedočenjima pilota, kad bi neko od njih video narandžasto svetlo, imao je naredbu da viče „Vuk", što je bila šifra za NLO. Tada bi uzleteli „MiG-ovi 21", koji su dobili naredbu da ruše sve što leti iznad visine od 3.000 metara, i to bez upozorenja.
Kao „Rozvel"... Bivša SFRJ imala svoj „dosije iks"
Leteći tanjir pao u Sloveniji 1966.

Nedavno su mediji objavili da je bivša SFRJ imala sopstveni slučaj „Rozvel" ili „dosije iks" u kojem je, po uzoru na originalni američki, u Sloveniji pao jedan od letećih tanjira. Navodno je u novembru 1966. pored sela Otočec ob Krki nedaleko od Novog Mesta u Sloveniji NLO pao, razbio se i zapalio zajedno s posadom vanzemaljaca.
Nakon toga usledila je obdukcija mrtvog bića izvađenog iz letelice. O svemu su bili obavešteni i Amerikanci, verovatno za slučaj invazije vanzemaljaca ili radi eksploatacije tehnologije.
Objavljene su čak i crnobele fotografije na kojima se vidi kako trojica lekara rade obdukciju izgorelog tela koje više liči na vanzemaljca nego na čoveka. Tada su objavljene informacije da su osobe na fotografijama hirurg Andrej Zobol i dvojica patologa Nikola Julić i Zoran Frederić.
Stručnjaci za NLO tvrde da je dugogodišnja legenda o vanzemaljcima u Jugoslaviji počela sa spisima koje je sakupilo Odeljenje za svemirska pitanja osnovano odmah nakon Drugog svetskog rata. Oni tvrde da je vojni i politički vrh zataškao ceo slučaj.
Naime, navodno je bivša tvorevina pedesetih i šezdesetih imala potrebne spise da uveri svet o postojanju vanzemaljaca, od detaljno opisanih susreta s bićima iz drugih galaksija, preko tajnih baza, fotografija i zavera, pa sve do samostanskih freski iz 14. veka koje prikazuju preteća bića u letelicama.
Izvor: PRESS

http://www.pressonline.rs/svet/globus/171128/pilot-jna-video-vanzemaljce.html

Ова прича пилота Препушта већ делује уверљивије, односно логично. Он и сам објективно суди да не може тврдити да су у питању венземаљци, али да  јесте неки неидентификовани летећи објекат (НЛО).

Ja mislim da je bio jednom na TV-u audio snimak kontrole leta i pilota o susretu s NLO-om na području Jugoslavije samo davno je to bilo ,no svakako da gori nečega ima ,mi smo samo treći kamenčić od Sunca, kap u moru šta bi se reklo :)

Zanimljiva emisija  :) ;

https://youtu.be/iuR06tcF11s

2. dio emisije "NLO i jugoslavensko ratno zrakoplovstvo" ;

https://youtu.be/z_ZYaPjTw-0

moguće je da su vanzemaljci  da su potomci stare zemske civilizacije i taa zemljska civilizacija da se uništila , ali i dalje da postoje taa civilizacija ali na drugim planetima kao bivše kolonije te zemske civilizacije. Maya ljudi tvrdili da su bilu 5 bivši ljudske civilizaci što su bile uništena, i da su  to bili vrlo tehnolski razvijeni civilizaci

Пусти сад неспоразум...

Прочитао сам текст и чини ми се да овде постоје одређене нелогичности. Ако је ОБКЛ уочила на радарском екрану ваздухоплов/летећи објекат који је неиндентификован зар не би требало да ЈРВ подигне дежурну пару, а не да шаље НЛ-12 (МиГ-21УС) да врши пресретање и индентификацију? Чудно је и то да нико од Хамзића приликом слетања није тражио да поднесе извештај шта је радио током лета.

Интересантно је и то да нико од пилота ЈРВ-а који тврде да су видели НЛО или да су га пресрели није фотографисао летећи тањир или како год тај објекат изгледао.

Prvi stručnjak za radare bivše SFRJ : Tito iz Igala pratio poteru za NLO
Dragan Vujičić   11. februar 2018.

Prof. Dr Aleksandar Kostić, prvi stručnjak za radare bivše SFRJ i Srbje otkriva: Komandant operacije general Ismet Kulenović Brozu je u februaru 1975. svakodnevno lično nosio raport na noge. Naređena opšta uzbuna, uz potpunu diskreciju

[attachment=1]

U FEBRUARU 1975. godine, nekoliko dana pošto je propao pokušaj tada potpukovnika Zvonka Jurjevića da sa svojim pilotima na G-2 priđe i identifikuje NLO koji ih je prethodno danima uznemiravao nad podgoričkim aerodromom, u komandnu sobu radarske stanice na Prevlaci ušao je general Ismet Kulenović, komandant 11. divizije protivvazdušne odbrane JNA. Teatralno nam je saopštio da se naša radarska stanica pretvara u ratnu salu i da nam je zadatak da zaustavimo NLO uljeza koji uznemirava naše mlade pilote na obuci u Podgorici, kao i pilote civilnih vazduhoplova nad Ćilipima - ovim rečima pukovnik, prof. dr Aleksandar Kostić otkriva, za "Novosti", da je čuveni slučaj NLO nad Podgoricom u stvari imao najmanje dva "poluvremena", a verovatnije - "tri trećine".

Prvi put srpskoj javnosti on otkriva da su "migovi" iz Beograda i Bihaća u petnaestak navrata dizani i da su presretali NLO, ali rakete nisu "slušale" komande pilota.

PROFESOR se seća da im je general Kulenović, koga su znali kao vrsnog pilota "miga-21" kodnog imena "Orao 10", odmah saopštio da je Josip Broz Tito u Igalu i da će ga on svakog dana obaveštavati o događajima na nebu. Naredio je opštu uzbunu i potpunu diskreciju. U PVO sistem su "uvezani" svi naši radari, od vojnih P-15, preko najsavremnijeg P-35 do mornaričkih i civilnih radara. Posade su pojačane inženjerima iz VTI Milivojem Juginom i načelnikom Radarskog odeljenja u VTI.

- A počelo je kao igra - priča Kostić. - Iz pravca Brindizija se koridorom za Dubrovnik svakog dana na radaru pojavljivao NLO, koji bi brzinom od 6.500 kilometara na sat "prebrisao" Jadran a onda nad Ćilipima najednom stao u mestu. Svetleći objekat je bio ogroman i uočljiv sa zemlje. Zvali su nas piloti civilnih vazduhoplova i pitali šta je to. Mi smo danima izveštavali nadređene u Radarskom centru u Splitu, a odatle je stizalo samo kratko naređenje: Brišite te ciljeve! Kolege iz Splita su nas zbog svega prozvale "marsovci".

VOJSCI je, ispostavilo se, trebalo vremena da se organizuje. Prvu akciju presretanja pokušao je potpukovnik Zvonko Jurjević. Potom je komandantu 172. eskadrile Jurjeviću iz Batajnice u Podgoricu stiglo pojačanje, dva "miga-21". Kostić navodi da je za tu priliku i on dobio naređenje da dođe na pistu aerodroma sa radarom P-15. Trebalo je da navodi sa zemlje pilote aviona "mig-21", kasnije se ispostavilo da su to bili piloti Žindarčič i Mamić.

- Ta akcija nije uspela. Moj radar P-15 nije bio dobro tehničko rešenje za uslove na podgoričkom aerodromu. Čuo sam posle da je Žindarčiča i Mamića NLO naprosto "vezao u čvor". Pošto su piloti u poteri razvili brzinu od 1.700 na sat, letelica ispred njih odjednom je nestala i pojavila im se u repu...

[attachment=2]

Druga faza "lova" na NLO uključila je najbolju tehniku koju je JNA imala i avione presretače elitnog 11. korpusa PVO. Kostić svedoči o tome kako je tih dana sedeo uz generala Kulenovića pred ekranom radara dajući instrukcije pilotima.

- Prva ideja je bila da se "migovi" približe NLO i da ga osmotre - nastavlja sagovornik "Novosti". - Međutim, kada bi došli do sedam kilometara od cilja, kao da bi se javljala neka nevidljiva "ruda" između naših aviona i nezvanog gosta. Ma koliko bi "migovi" ubrzavali, "gost" je držao isto rastojanje. "Tanjir" je nestajao kada je on hteo i to u istom trenutku, na svim radarima odjednom.

DRAMA na radarskoj stanici na Prevlaci trajala je danima sa većim ili manjim intenzitetom. Kostić priča da su se pred njegovim očima odvijale "pojave na radaru" za kakve fizika ne zna.

- Recimo, dok naš "mig-21" prilazi NLO, u istom trenutku čujem kroz slušalice težak uzdah pilota i upozorenje mog operatera da nam je radar u kvaru - objašnjava Kostić. - Na pitanje kakav se kvar dogodio, operater odgovara da je NLO sa 5.000 odjednom skočio na 12.000 metara. Istu tu nemoguću situaciju gledao je pilot na radaru i kroz staklo kabine.

RUSKI MODEL

U PERIODU od 1980 do 1990. u Rusiji je milion građana prijavilo viđenje i susret sa NLO. Prema rečima pukovnika Sokolova koji je ispred vojske SSSR bio zadužen za te fenomene, oni su još osamdesetih napisali naređenje svojim pilotima da kada vide NLO - promene kurs i odu. Dotle su u presretanjima nepoznatih objekata na nebu iznad SSSR, pre svega zbog forsiranja letelica, prema nezvaničnim izvorima, izgubili čak 14 aviona.

Dan kada je odlučeno da se raketama napadne NLO, profesor pamti kao jedan od najuzbudljivijih u životu. Kulenović je tog dana, kada se NLO pojavio, naredio pilotu aviona "mig-21" da gađa.

- Prema borbenoj proceduri upotrebe, zamolio sam generala da ponovi naređenje da ga čuju svi u sali. Ponovio je. Pilot je prišao cilju i rekao: "Vidim!"... Prema pravilima službe, ja sam odgovorio: Pratim! "Imam zahvat u radaru" - čulo se sa druge strane a kada je naređeno lansiranje, pilot je javio da raketa neće na cilj jer "nema zahvat". "Vrati se!", bilo je sledeće naređenje.

PROFESOR navodi da je jedino logično objašnjenje zašto tada i u sledećim pokušajima rakete sa naših aviona nisu lansirane - činjenica da je cilj bio "hladan".

- Tadašnji projektili na avionima imali su termo-vođenje i na pisti aerodroma raketa je pratila žar cigarete na udaljenosti od dva kilometra. U vazduhu nad Crnom Gorom i Hrvatskom, očigledno je letelo neko čudo na hladni pogon - zaključuje sagovornik.

General Kulenović "kraj ratnog stanja" proglasio je kada je objekat prestao da se pojavljuje. Maršal Tito, koji je dane provodio u Igalu čekajući rezultate "lova" otišao je ranije, a inženjeri i najelitniji tadašnji radaristi ukrcali su se u avion za Beograd zajedno sa generalom.

- Nezvanično, čuo sam da je u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu rađena analiza događaja na nebu iz 1975. ali bez zaljučaka. Pričalo se da je u pitanju meteorološki fenomen, međutim, meteorolozi sa kojima dan danas drugujem nikad nisu čuli za sličan fenomen - zaključuje Kostić.


EKSPERT ZA RADARSKE SISTEME

[attachment=3]

Profesor Aleksandar Kostić važi za najuglednijeg srpskog stručnjaka za radarske sisteme. U Vojnotehničkom institutu je zajedno sa saradnicima vodio projekat razvoja višenamenskog radara za nadzvučni avion SFRJ. Potom je bio profesor na Elektrotehničkom fakultetu, a danas predaje na Visokoj školi strukovnih studija za informacione tehnologije (Komtrejdov fakultet). Za potrebe države i dalje radi u oblasti radarstva, tačnije meteoroloških radara. Za "Novosti" je, kaže, odlučio da priča jer mu se čini da je tema koju je otvorio general Jurjević ostala nedovršena.

Izvor: www.novosti.rs

Malo kasno odgovaram ali vjerujem da je u redu...

Prošle godine sam imao zanimljiv razgovor s jednim pilotom (spominjan je vec na ovom forumu, izviđac sa Željave, kapetan prve klase (položio ispit za majora pred sam pocetak rata))...

Uglavnom rane su osamdesete i "NLO" se priblizava iz smjera jugo-istoka granicama bivse republike, na putu iz smjera Makedonije prema Željavi su 4 Mig-21, dvojica dobivaju naredbu za presretanje na 11 000metara, long story short... Bio je to Mig-25 iz Bugarske moj sugovornik je letio s njim podzvucno paralelno nesto duze od minute mahnuli su si i ovaj je nastavio prema sjeveru ubrzavajuci znatno brze od 21ice "kad je upalio forsaže ja tu nisam imao što tražiti)...

Ovome se suretu nije smjelo govoriti niti kolegama :jok , i ušao je u povijest kao leteći tanjur, da ne duljim bio je to samo jedan u nizu susreta sa 25-icom u periodu od 1970. do 1990. na teritoriju Jugoslavije...

Evo kao In memoriam

https://tangosix.rs/2014/01/03/letacke-price-suada-hamzica-moju-susreti-sa-nlo/

Letačke priče Suada Hamzića: Moji susreti sa NLO

Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. U današnjoj priči Suad se priseća nekoliko svojih susreta sa neidentifikovanim letećim objektima i dočarava nam odnos vojske bivše države prema tom fenomenu.

Obećao sam da ču pisati ovu nepopularnu temu. Nepopularnu jer oni koji su doživeli ovu vrstu susreta nerado pričaju a pogotovo pišu o tome zbog neverice na koju nailaza pa čak i sumnjičavih, podrugljivih, skrivenih ili neskrivenih sumnji u njihovu istinitost i sumnji u mentalno zdravlje autora ovih priča.
Za naručivanje preko on-line formulara treba vam manje od 2 minuta. Popunite ga i knjiga vam stiže na kućnu adresu!

Zvanične vlasti, tačnije njihove kvalifikovane i ovlaštene institucije koje su zadužene za taj fenomen, za takve pojave, su u pravilu uzdržane, nedorečene, neodređene pa i tajanstvene što dodatno otežava svaku racionalnu raspravu o NLO (Nepoznati Leteči Objekti) ili UFO (Unidentified Flying Objects).

I kod nas je ta tema uvek bila nekako na marginama interesovanja javnosti ali i nadležnih državnih institucija. Ipak, povremeno se o njoj govorilo i pisalo a nadležni organi Vojske, konkretno Ratnog vazduhoplovstva nisu mogli ignorisati činjenicu da „nešto“ postoji pa su pred kraj 80-ih iz Batajnice prebazirani MiG-ovi u Titograd jer se Jastrebovi i Supergaleb G-4 nisu mogli nositi sa tim neidentifikovanim letilicama koje su se tada učestalo pojavljivale nad južnim Jadranom.

O tome postoje i izjave pilota poput pukovnika Milana Mačeka i general-potpukovnika Blagoja Grahovca u čiji kredibilitet ne treba sumnjati. Da li NLO postoje ili ne bilo je i ostalo spekulativno i pitanje ličnih uverenja, shvatanja ili iskustava. Ja lično sam uveren da oni nisu nikakva optička pojava, fikcija, halucinacija i slično. A evo i odakle moje takvo uverenje.
Prvi put

U proleće 1972. po lepom vremenu, nekako u ranim popodnevnim časovima, u prednjoj kabini aviona NL-12 (MIG-21, dvosed) poleteh na rutinsko izviđanje vremena. U zadnjoj kabini sedeo je zamenik moje 352. izviđačke eskadrile, iskusni pilot, kapetan I klase Stipić Dušan.

Odmah posle poletanja u pravcu 32 sa piste br. 1 aerodroma Bihać, po prelasku sa kanala aerodromske kontrole letenja (AKL) na kanal Oblasne kontrole letenja (ObKL) kotrolor ObKL Janda, kojeg sam več dobro poznavao po glasu i profesionalnom odnosu prema svome poslu, nas upita da li imamo goriva i nekoliko minuta da nešto proverimo. Odgovorih potvrdno jer je vreme za letenje očigledno bilo povoljno za planirane zadatke po planu letenja eskadrile čija prva smena, tzv. izlaz, će poleteti za oko pola sata.

Janda nam zadade kurs prema severozapadu i visinu od 10.000 metara. Imali smo skoro pun rezervoar goriva pa ponovo uključih forsaž i prevedoh avion u strmo penjanje. Na oko 6000 metara i ono malo oblačnosti ostade ispod nas i kada smo postizali zadanu visinu negde iznad Plaškog, napred, malo udesno od pravca našeg leta, na velikoj visini ugledah vrlo bleštavo osvetljen predmet poput velike zvezde srebrenastog sjaja.

Interfonom to saopštih Stipiću. On mi potvrdi da i on vidi isti svetli objekat. Javih to kontroloru ObKL pitajući ga za visinu na kojoj se nalazi taj objekat:

– Nemam podatak o visini. Možete li produžiti penjanje? –

Njegovo pitanje je bilo umesno, profesionalno, jer Janda je znao da smo poleteli po zadatku izviđanja vremena, dakle bez plana da letimo preko 11.000 metara ili brže od Mah 1,6 kada je neophodna, čak životno važna, operema za visinsko letenje, visinsko kompenzaciono odelo VKK i skafanderska kaciga GŠ-3 ili GŠ-6M.
Bili smo toga svesni, veoma svesni, i Stipe i ja:

– Hoćemo li Stipe? – upitah kroz interfon.
– Idemo Hamzo. – čuh Stipičev odgovor.

– Produžavamo ka objektu, jasno ga vidimo, približavamo se. Ovo kao da lebdi. – javih preko radio stanice.

I zaista, blještavi objekat kao da je lebdeo, stajao u mestu ali još uvek visoko, mnogo visočije od nas. Avion je, na punom forsažu, u blagom uglu penjanja već bio prešao u nadzvučni let brzinom oko 1,1 Mah i popeo na preko 11.000 metara negde iznad Ogulina.

Skrenuh udesno za oko 20-ak stepeni i usmerih nos aviona pravo ka objektu koji mi je sada bio u vrhu i na sredini prednjeg vetrobranskog stakla kabine. Delovao je mnogo veći, blještaviji i kao da sam nazirao njegov obli oblik ali mu udaljenost i visinu nisam mogao ni približno odrediti jer nisam imao nikakvog orjentira, repera, koji bi mi pomogao u određivanju dimenzija na vedrom tamnoplavom nebu. NL-12 nije bio opremljen radarom koji bi mi pomogao razrešiti dilemu a i Janda se ućutao očigledno zato što nam ni njegova oprema više nije mogla pomoći.

Prolazimo visinu od 13.000 metara, mahmetar pokazuje 1,4.

Približavamo se objektu koji je još uvek znatno iznad nas, na 17, 19, možda 22 ili 24.000 metara!? Ali sve smo mu bliže, sve je veći. Pokušavam utvrditi da li je okruglogog ili diskolikog oblika. U momentu taj objekat krenu u suprotnom pravcu, ka zapadu, smanjivao se, intenzitet bleštavila se smanji, ugasi i u sekundi mi nestade iz vidokruga!

Ono što me impresioniralo je što je krećuči se brzinom od 4, 5 ili 6000 km/č – tu brzinu postigao trenutno! Iz mesta kako bi to rekli u žargonu. Ne, on nije ubrzavao. Taj objekat je krenuo i nestao tom brzinom! Stipe koji je iz zadnje kabine virio između zaglavnika mog katapultnog sedišta i rama kabine je to isto video i u kasnijem razgovoru, dok smo sređivali utiske, to mi potvrdio.

– Ovaj nestade, u trenutku, ka zapadu. – javih kontroloru ObKL.
– I meni je nestao sa ekrana. Vaša pozicija je oko 20 km istično od Delnica. –

Prenesoh pogled u kabinu. Brzina se približavala podeoku 1,6 Mah, visinomer pokazivao nešto iznad 14.000 metara. Isključih forsaž i povukoh ručicu gasa još unazad, ispustih vazdušne kočnice prevodeći avion u poniranje da se što pre, onako „goli“, bez adekvatne opreme za letenje u tim uslovima, vratimo u zonu bezbednog leta koju smo bili napustili jednoglasnom odlukom da produžimo neplanirano presretanje nepoznatog objekta.

Sletesmo. Malo smo još popričali Stipe i ja o tome jer smo, što smo imali pričati, ispričali još u vazduhu, preko interfona, a nismo ni kolege zamarali pričom o tome što smo videli i doživeli. A niko nas zvanično o tome ništa nije pitao, ni tada, ni kasnije. Nismo čak porazgovarali ni sa kontrolorom ObKL kapetanom Jandom pošto to nije ni bilo predviđeno ili propisano jer svako je od nas samo radio svoj posao.
Drugi susret

Nekoliko meseci kasnije. Bio je lep letnji dan bez i jednog jedinog oblačića na nebu, izvanredna vidljivost.
Napravio sam jedan let u prvom izlazu i čekao da napravim još jedan u trećem. Kao i svi koji nemaju šta raditi na stajanci br.1 aerodroma Bihać, sa koje smo taj dan leteli, sedeo sam na sklepanim drvenim klupama tzv. kvadrata koji je od konfora, pored tih nekoliko drvenih klupa imao i jednu česmu koja je strčala iz zemlje na nekad dužem, nakada kraćem komadu vodovodne cevi.

Elem, dangubio sam u kvadratu zajedno sa još nekoliko kolega pilota, desetak tehničara raznih specijalnosti i još toliko vojnika naše 352. izviđačke eskadrile. Ležim na jednoj od tih uskih klupa. Gledam u vedro svetloplavao podnevno nebo iznad aerodroma. Ugledah srebrenasti balon prečnika nešto večeg od jednog metra koji svaki dan tačno u podne meteorolozi sa našeg aerodroma negde sa pozicije južno od sredine piste broj 1 puštaju, prate instrumentima i mere pravce vetra i karakteristike vazdušnih strujanja. Bio je na visini oko 600, možda 700 metara. Pogledah na sat. Još 15-ak minuta pa podne. Meteorolozi malo poranili, nestrpljivi valjda ili nekome netačan sat. Ustadoh sa klupe. Gledam. Našto mi čudno. Meteorološki sondažni balon se ne smanjuje povečavajući visinu kao obično?

– Evo ga NLO. –

Izgovorih ne znajući šta drugo da kažem a da i drugima skrenem pažnju na taj balon koji mi se nekako neuobičajeno ponaša. Koji stoji u mestu, ne penje se, ne smanjuje se do iščezavanja iz vidokruga kada se popne na preko 3 – 4000 metara ili uroni u neki oblak.

Skoro svi pogledaše u nebo. Poče zezanje i komentari poput: NLO, vanzemaljci, mali zeleni ali i najčešća konstatacija da je u pitanju meteorološki balon. Većina se nakon kratkotrajnog gledanja vrati svojim temama razgovora, novinama, šahu, dremkanju ili blejanju a nas nekoliko nastavismo gledati u taj svetli srebrnasti predmet okruglog oblika koji je i dalje lebdeo iznad sredine piste broj 1.

Odjednom, videh potpuno isto što sam video iznad rejona Delnica nekoliko meseci ranije iz kabine MIG-a!

Nepoznati objekat ubrzavši trenutno, bešumno, opet u pravcu zapada, Plitvičkih jezera, u sekundi nestade iz vidokruga! Nas nekoliko koji smo tog momenta gledali u taj objekat se samo zgledasmo. Nismo čak ni komentarisali. Nismo imali šta i o čemu da komentarišemo.
Za naručivanje preko on-line formulara treba vam manje od 2 minuta. Popunite ga i knjiga vam stiže na kućnu adresu!

Oni koji taj „start“ nisu videli konstatovaše da ih zajebavamo, da se balon, normalno popeo visoko i iščezao iz vidokruga. Ali nekoliko minuta kasnije sa onog položaja aerodromske meteo stanice južno od centra piste poče se uzdizati sondažni meteo balon. Tačno u podne!
Treći, noćni, susret sa NLO

Bilo je to krajem 1973. ili početkom 1974. godine. Leteo sam moj drugi trenažni noćni let po maršruti na visini oko 5000 metara – da ne kažem peglao vazduh.

I bila bi to jedna od onih noći kada kasno dođeš kući i sutradan ti nije ni do čega jer si se probudio u podne ili samo jedan od rutinskih letova da sa ObKL nije rukovodio letenjem Janda isti onaj kapetan I klase koji me nekoliko godina ranije već navodio na NLO. A tog kontrolora kojeg nikada pre ni kasnije nisam lično sreo i upoznao sam veoma cenio, sa razlogom, godinama ga slušajući na kanalu ObKL, sarađujuči s njime.

– Vidra 12 imate li goriva za nekoliko minuta više? – upita me Janda dok sam se na visini oko 5.000 metara iz pravca istoka približavao Karlovcu.

Pogledah stanje goriva iako sam znao da ga za toliko imam viška ili taj utrošak mogu kompenzirati sletanjem iz prave, bez ulaska u krug sa sletanje. Potvrdih to kontroloru. Upravo ugledah svetla Karlovca delimično pokrivenog oblacima na desetak kilometara ispred sebe.

– U redu 12, snizite u tom kursu na 2.500 metara. –

Potvrdih da sam razumeo poruku i malo smanjivši snagu motora počeh snižavanje na naređenu visinu. Nad severnom periferijom Karlovca postigoh zadanu visinu kada mi Janda naredi zaokret ka jugu u kurs oko 200 prema Dugoj Resi. Upravo po preletu tog mesta leteći između oblaka koje sam više osećao nego video, ugledah ispred sebe na daljini od nekoliko kilometara, na mojoj visini, niz svetala kojima sam se brzo približavao. Ispustih vazdušne kočnice ne menjajući snagu motora.

– Vidim svetla. Kao kod putničkog aviona. – javih.
– Nema tu ni jednog civila. – čuh odgovor kontrolora koji je sigurno znao šta radi, šta se događa u vazdušnom prostoru jer tada je Oblasna kontrola letenja u Zagrebu, među prvima na jugu Evrope već imala zadejstvovan najmoderniji švedski radarski sistem AS-70 (vojna), tj. „Julija“ (civilna oznaka), u sprezi, koja je obezbeđivala potpun nadzor nad vazdušnim prostorom i koordinaciju rada vojnih i civilnih struktura kontrole letenja.

Ne skidajući pogled sa svetlećeg objekta pokušavao sam utvrditi o čemu se radi. Približavajući se objektu ostavih ga namerno malo sa leve strane moje putanje leta da bih ga što bolje osmotrio. Bio sam sve uvereniji da taj objekat nema nikakvu brzinu jer ne menja svoj položaj, ne udaljava se, ne približava se velikom brzinom, ne menja se rakurs, izuzev što mu se ja približavam. Na trenutak pogledah u kabinu. Videh da letim sa nešto malo iznad 500 km/č pa uvukoh vazdušne kočnice ne menjajuči snagu motora. Približavam se svetlima koja sada vidim jasno. U liniji su, imam utisak u malo povijenoj liniji, ali jarka, prejaka za civilni avion čak i da su svi putnici držali podignute roletnice na prozorima.

Imam utisak da svetla lagano, sporo, menjaju nijansu, boju između svetlo zelene, žute i blago ljubičaste. Osu aviona vodim desno od svetala objekta čiju dimenziju i udaljenost ni prbližno ne mogu da odredim. Tek kada mi je glava bila okrenuta pod 90 stepeni ulevo znao sam da prolazim pored tih svetala ali pojma nisam imao kako daleko od njega 100, 200 ili 300 metra. Nisam imao predstavu kojih dimenzija je taj objekat, koliko duga je ta linija čudnih svetala.

– Šta je ovo?. – pitam zbunjeno, tek da nešto kažem, da se javim.
– Ne znam ni ja, vaš kurs za Rakovicu je…produžite na toj visini. –

Krećem u levi nagib, u zaokret, zavrćem glavu unazad da još osmatrim taj objekat ali ulećem u oblak. Pogled prenosim u kabinu, na instrumente, postavljam zadani kurs i visinu, podešavam snagu motora da ponovo uspostavim brzinu od 800 km/čas. Radio kompas prebacujem na 5. kanal „RA“ – Rakovica koji će me dovesti na tzv. ulazna vrata mog aerodroma na koji slećem nekoliko minuta kasnije.

Niti sam kome pričao a niti me ko pitao šta sam video i doživeo u tom letu. Nisam ni telefonom pozvao Jandu, da ga ne ometam, jer on je još radio svoj posao a ja sam, bar za to veče, svoj završio.
Čudno svetlo

To i nije bio susret već naprosto posmatranje čudnog, jakog svetla koje je nekoliko minuta stajalo negde iznad Petrinje ili Siska oko ponoći u proleće 1975. godine. Nas 4 ili 5 pilota posmatralo je to čudno svetlo sa različitih pozicija i visina sa udaljenosti od 50 do 150 kilometara pokušavajuči da mu odredimo poziciju i visinu.

Tu noć leteli smo po zadatcima RTI (Radio tehničkog izviđanja) svako po svome zadatku praktično nad teritorijom 2/3 Jugoslavije.

Vraćao sam se na visini oko 7-8000 metara iz rejona južnog Jadrana i približavajući se Bosanskom Petrovcu kada na severu daleko, vrlo daleko, na visini većoj od moje osmotrih jarko svetlo koje je, imao sam utisak stajalo.
Neko od kolega javi da vidi neobično, jako svetlo. Javi se drugi, pa treći kolega. Javih se i ja saopštivši svoj utisak o poziciji i visini tog objekta, izvora te svetlosti. Bilo je to pravo „goniometrisanje“ ali vizuelno, „odokativnom metodom“. Dakle slobodnom procenom.

Saglasismo se da je to svetlo onih čudnih boja promenjivog tona i nijanse (pri čijem opisu se osećam kao onaj Đura iz sarajevskin Nadrealista) ali i da je visoko preko 15.000 metara, da se ne pomera.

Saglasismo se i da mu je pozicija negde između Siska i Petrinje a jedan kolega je navijao za malo severniju poziciju, bliže Ivanićgradu. I baš kada smo se usaglasili, nakon nekoliko minuta svetlo nestade. Tu noć ja na Oblasnoj kontroli u smeni radio neki kontrolor kojeg ni naša konverzacija, koja se u celini odvijala na njegovom, petom kanalu nije zainteresovala i zaintrigirala da i on pažljivije pogleda u svoje ekrane. Ili bar da javi da on ne vidi ništa .

Posle sletanja malo smo prodiskutovali o utiscima ali su i oni ostali samo naši, potpuno lični.
Zvezde padalice

Ovo i nema veze sa mojom letačkom karijerom ili susretima sa NLO ali ima sa činjenicom da se odnos prema neuobičajenim pojavama na (ex)našem nebu ni do danas nije promenio.

Leti u mojoj kućici kod Kotora kada sam u njoj sam ili kada se familija ili društvo raziđe imam običaj da se zavalim u stolicu i meditiram najčešće gledajući u vedro zvezdano nebo. Ne bojte se, nisam baš romantičan tip da vam pričam o stotinama zvezda padalica koje sam video ili željama koje sam poželeo tada, jer mi to i ne padne na um. Neću vam pričati ni o putanjama satelita koji od pola sata po zalasku sunca pa naredna dva sata možeš gledati kako naprosto špartaju nebeskim prostranstvom iznad nas.

Ono što vam želim ispričati ja da sam u dva navrata prvi put u leto 2008. pa ponovo 2011. video neuobičajenu pojavu na nebu prelepog Bokakotorskog zaliva.

U oba slučaja iznenadno se palilo svetlo izuzetno blještavo, snažnog intenziteta, nekako hladno rekao bih, nestvarno snažno i hladno. Trajalo je oko 2 sekunde i opet se gasilo. U tom trenutku obasjalo bi intenzivnom hladnom svetlošću moj ceo vidokrug a stene iznad Dobrote kao da su se približavale meni bliže, jasnije, svetlije nego usred sunčanog dana. I one su tada delovale nekako svetlije i hladnije.

Sutradan i narednih dana bih osluškivao da li će iko od komšija, turista ili sredstava informisanja spomenuti tu pojavu. Nikada je niko nije spomenuo. Kao da se to i nije dogodilo.

https://www.youtube.com/watch?v=YgO5y17QNYQ

Svetleći objekat je bio nepomičan, a onda je počeo da beži
Novosti online 10. 02. 2021.

PUKOVNIK Bogdan Mihovilović, nekadašnji komandant Bihaćkog aerodroma ispričao je u emisiji "5 minuta sa" svoje iskustvo sa NLO iznad Kostajnice.

- Objekat je bio nepomičan, ali materijalan i uočljiv na radaru. Meni je bio zadatak da presretnem taj objekat i da ga identifikujem - kaže on.

Pukovnik Mihovilović je video osvetljeni objekat, a to nije mogao biti avion.  U jednom trenutku, objekat je počeo da se kreće.  Šta je sve pukovnik Bogdan Mihovilović rekao o svom iskustvu o NLO pogledajte na video-snimku:

 https://youtu.be/ZMg3i6rPcSY

Izvor: www.novosti.rs

Koliko vidim, nigdje nije spomenut ovaj incident?

https://hr.wikipedia.org/wiki/Pan_Adria_NLO_incident (https://hr.wikipedia.org/wiki/Pan_Adria_NLO_incident)

https://www.youtube.com/watch?v=Z3uOyuqIhAE&t=4s

https://www.youtube.com/watch?v=zQ25HQz3W2M&t=21s

https://www.youtube.com/watch?v=PWaEH3dbcXE&t=14s

https://www.youtube.com/watch?v=x98QO4go8X0

https://www.youtube.com/watch?v=npl7uuMe_u8&t=79s


Osobno ne vjerujem u NLO ali eto nek se nadje. Mislim da za sve te pojave postoje objasnjenja samo ih treba razotkriti.
Svatko neka zadrzi svoje misljenje. Sa Miljenkom Bartolicem sam se cesto susretao dok sam radio u Poljoprivrednoj Avijaciji Zagreb koja je bila nasljednica Pan Adrie.

Miki Bartolić, godinama poslije smo bili kolege u CTN-u. Iskusan pilot, stara škola, Kapetan gospodin.Tragično preminuo u zrakoplovnom udesu na Velebitu 2009 godine sa još tri iskusna pilota.

Sve u svemu, veoma neobična priča